SLAVA
LICA: Strahinja (deset godina), Strahinjin otac, Strahinjina mama
(Strahinja je u sobi. Iz daljine baca školski ranac, bezuspešno pokušavajući da ga okači o čiviluk pričvršćen za vrata. Ulazi otac.)
OTAC:Strahinja, dete, šta to radiš?
STRAHINJA:Ništa, tata, spremam se za slavu.
OTAC:Slavu?
STRAHINJA: Jeste. Igor je pozvao celo odeljenje.
OTAC: A kad je Igorova slava?
STRAHINJA: Sutra.
OTAC: Koliko znam, sutra nema nikakve slave.
STRAHINJA: Ima, ima. Sutra je Sveti Raspust Prepodobni.
OTAC: Ah, da. Vrlo duhovito.
raspust, knjige, dramski sukob, dijalog, monolog
STRAHINJA: Igorova mama će napraviti tortu u obliku školskog zvona. (Opet treska rancem o vrata pokušavajući da ga okači.)
OTAC: Dobro, ali kakve to veze ima s bacanjem ranca po sobi?
STRAHINJA: Vežbam za slavsko takmičenje. Disciplina se zove daljinsko kačenje ranca o klin. (U sobu ulazi mama.)
MAMA: Dobro, ko će od vas dvojice da mi objasni kakvo je ovo strašno treskanje?
OTAC: Sve je u redu. Strahinja se samo sprema za slavu.
STRAHINJA: Jeste, mama, sutra je Sveti Raspust Prepodobni.
OTAC: A buka je otuda što se Strahinja duhovno uzdiže za taj praznik. (Strahinja još jednom baca ranac.) To znači da mora da odbaci sve školske navike do prvog septembra.
MAMA: Naravno, naravno. Kako sam samo mogla da zaboravim taj važan datum. Na taj dan roditelji deci poklanjaju poseban poklon. Odmah se vraćam. (Izlazi.)
STRAHINJA: Poklon? Kakav sad poklon?
OTAC: Ne znam. Mora da je neko lepo iznenađenje.
STRAHINJA: Ali već sam dobio bicikl za odličan uspeh... (Mama se vraća. Nosi desetak knjiga.)
STRAHINJA: Šta je to?
MAMA: Knjige.
OTAC: Meni takođe liči na knjige. Zar si već zaboravio kako izgledaju?
STRAHINJA: Vidim da su knjige, ali ne razumem čemu sad knjige...
MAMA: Poklon za slavu.
STRAHINJA: Pa za slavu Sveti Raspust Prepodobni poklanjaju se fudbalske lopte, skejtbord, bicikl, a ne knjige...
MAMA: Jeste! Ali ovo ti je za slavu Sveta Mučenica Lektira. Ona se slavi zajedno sa Svetim Raspustom.
OTAC: Vidiš kako mama dobro zna običaje.
MAMA: I najlepše je to što se slavi dva i po meseca. Možeš svakog dana da slaviš pomalo. (Spušta knjige na sto i izlazi.)
STRAHINJA: O, ne! Znao sam da je neka podvala!
OTAC: Taman posla! Mama se samo brine o tvom verskom obrazovanju. (Polazi. Zastaje na vratima.) I probaj da već jednom okačiš taj ranac pre nego što srušiš kuću.
STRAHINJA: (Razgleda knjige poređane po stolu.) Sveta Mučenica Lektira! Ma nemoj mi reći! (Baca još jednom ranac i konačno ga kači.) Znam ja kako se to zove. Učio sam iz građanskog vaspitanja. To je gušenje verske slobode!
(Izlazi iz sobe. Zavesa.)
prepodoban – svet, presvet, pravedan klin – ekser
Dejan ALEKSIĆ
Ko su lica u dramskom tekstu Slava?
Gde se odvija dramska radnja? Odakle to saznaješ?
Iz čijih reči otkrivaš vreme dramske radnje?
U čemu je sukob u ovom dramskom tekstu?
Kako je mama nadmudrila Strahinju?
Pronađi u tekstu Strahinjin monolog i objasni šta on misli o maminoj brizi za njegovo versko obrazovanje.
Koje situacije i koji dijalozi u ovom dramskom tekstu izazivaju smeh?
Dramski tekstovi su namenjeni izvođenju na pozornici. U pozorištima za odrasle, kao i u dečjim pozorištima uglavnom igraju odrasli glumci, dok su dramski tekstovi iz tvojih čitanki namenjeni školskim pozornicama u kojima glume deca. Ovi dramski tekstovi imaju sve osobine dramske književnosti, samo su dosta jednostavniji, kraći, s manjim brojem likova, redovno su zabavni i duhoviti, a često i poučni.
Svaki dramski tekst sadrži:
– lica (na početku dramskog teksta);
– didaskalije (piščevi opisi i uputstva čitaocima, reditelju i glumcima, koji se nalaze u zagradama i štampani su posebnom vrstom slova);
– dijaloge (upravni govor dva lica ili više njih);
Dejan Aleksić (1972) jedan je od najznačajnijih savremenih književnika za decu. Najpoznatije su mu knjige: Pustolovine jednog zrna kafe, Na primer, Muzika traži uši, Koga se tiče kako žive priče, Cipela na kraju sveta, Čudesni podvizi Azbučka Prvog u trideset slova. Nosilac je brojnih književnih nagrada (Neven, Gašino pero, Dositejevo pero, Mali princ, Nagrada Politikinog zabavnika, Sajma knjiga u Beogradu). Заводзауџбенике
– monologe (govor lica kojim se ono ne obraća drugim licima, već govori za sebe).
суду, где се раздвајају праведни од грешних.
бити рад –када се одлучи да се нешто учини, уради гостионица –радња у којој се
чељад –укућани, чланови породице
дворити –служити, послуживати; бринути се
Боже мили, чуда великога!
Када славни Српски кнез Лазаре
Посла зета Милош Обилића
У Латине да купи хараче:
Латини га дивно дочекаше,
И господском части угостише,
Па га воде пред бијелу цркву,
Пред бијелу цркву Димитрију,
Пак се вале Латинска господа:
„Гле, видиш ли, војвода Милошу!
„Видиш нашу цркву Димитрију,
„Какова је и колика ли је?
„Ви нејмате таковијех цркви.”
Вели њима војвода Милошу:
„И његова оца Симеуна; МИЛОШ
„Ви сте мудри, господо Латинска,
„Јесте мудри, ал’ зборите лудо:
„Да ви знате наше намастире,
„Наших славних цара задужбине, „Какови су и колики ли су!
„Да видите лавру Студеничку
„Недалеко од Новог Пазара;
гостопримство, задужбине,
тамница,
спасавање,
народна епска
песма
„Да видите Ђурђеве Ступове
„Код Дежеве старијех дворова,
„Задужбине цара Симеуна;
„Да видите чудо невиђено,
„Б’јел Вилиндар усред горе Свете,
„Задужбину Саве светитеља
„Да видите Жичу код Мораве
„И код Ибра више Карановца;
„Сопоћане Рашки на извору,
„Задужбине светога Стевана,
„Српског краља првовјенчанога;
„Да видите Папраћу велику
„Виш’ Зворника Спречи на извору
„Под високом гором Бороговом,
„Задужбину Вукана жупана;
„Да видите високе Дечане
„Код Призрена града бијелога,
„Задужбину краља Дечанскога;
„Да видите Рачу пребијелу
„Код Сокола украј воде Дрине;
„Да видите лијепу Троношу
„Код Лознице на р’јеци Троноши,
„Задужбину браће Југовића;
„Да видите славну Раваницу
„У Ресави ниже Параћина
„На студеној р’јеци Раваници,
„Задужбину нашег господара,
„Господара, славног кнез-Лазара;
„И остале Српске намастире,
„Да видите, пак да се дивите,
„Какови су и колики ли су!
„Шта је ваша црква Димитрија?
Заводзауџбенике
„Ја ћу вам је сада претурити
„А из руке тешким буздованом.”
Ал’ Латини то не вјероваше,
Но с Милошем они с’ опкладише
У хиљаду жутијех дуката.
Узе Милош перна буздована
И засука бијеле рукаве,
Пак се моли Богу истиноме:
„Прости, Боже и бијела цркво!
„Да се једном бацим преко тебе:
„Нећу на те, него преко тебе.”
Пак потеже перним буздованом,
Буздован се замче у облаке:
Једни веле: „Јесте претурио,”
И дванаест великих властела.
Кад то виђе господа Латинска,
Уватише војводу Милоша,
Бацише га на дно у тамницу.
Често Милош кроз прозор погледа,
Не би л’ мог’о кога угледати;
Ал’ угледа Косту Циганина,
Па га поче Богом братимити:
Други веле: „Није претурио,”
Трећи веле: „Јесте, те високо.”
Кад се врати перни буздоване
Изнад б’јеле цркве из облака,
Он удари у банове дворе,
Те полупа срчали чардаке,
И ту уби два банова сина
И четири морска џенерала
„Богом брате Коста Циганине!
„Ево тебе три дуката жута,
„Донеси ми један лист хартије,
„Лист хартије књиге без јазије.”
То је Коста за Бога примио, Донесе му један лист хартије,
Сопоћани, задужбина краља Стефана Уроша I Заводзауџбенике
Лист хартије књиге без јазије, Милош сједе ситну књигу писат’
Своме тасту српском кнез-Лазару,
Не пише је чим се књиге пишу,
Већ је пише крви од образа;
Све му каза што је и како је.
Кад Лазару ситна књига дође,
И он виђе што му књига каже,
Ону гледа, другу ситну пише,
Те је шаље господи Латинској,
У књизи им овако бесједи:
„Чујете ли господо Латинска!
„Пустите ми мог зета Милоша,
„Подајте му од земље хараче,
Високи Дечани, задужбина Стефана
„И опкладе хиљаду дуката;
„Ако ли га одмах не пустите,
„Вјера моја тако ми помогла!
„Дић’ ћу на вас Србље и Маџаре, „Сву ћу вашу земљу похарати,
„Похарати, огњем попалити.”
Кад Латини књигу проучише,
Брже-боље пустише Милоша,
Дадоше му од земље хараче,
И опкладе хиљаду дуката.
Заводзауџбенике
Народна епска песма
буздован
Латини – племена која су основала римску државу, становници старог Рима; становници Млетачке Републике; становници католичких насеља на хрватском и црногорском приморју
харач
намастир – (народно) манастир
лавра – велики угледан православни манастир Вилиндар – народно име за манастир Хиландар
првовенчани
жупан – старешина жупе, поглавар племенске државе
претурити– овде значи
Заводзауџбенике
дукат – златни новац, златник истин – (застарело) истинит, истински, прави
замкнути се – замакнути, заћи, нестати, ишчезнути
Певане су
вашарима,
хајдуци. Као израз живота, обичаја, схватања, веровања
Као епског јунака Милоша Обилића одликују
изузетна лепота, снага и херојство, што је резултат његовог чудесног рођења – отац му је змај, а вила га је по рођењу задојила и отхранила, јер га је мајка, чобаница Јања, оставила у планини. Скроман је, племенит,
У песми Милош у Латинима истиче се успон Српске државе у доба Немањића оличен у
градњи бројних цркава и манастира. Откако се прогласио за великог жупана, Стефан Немања је ратовима
Манастири који се помињу у песми Милош у Латинима (Хиландар,
човечанства.
Храни мајка два нејака сина,
У зле дане у године гладне
Кад је била понајскупља храна:
Ока брашна тридесет динара;
Хранила их и отхранила их
На преслици и десници руци.
Кад су деца женидбе дорасла,
Обадва је оженила мајка,
Довела им две лепе девојке:
Виду Винку, Давиду Ковиљку.
Јетрвице мало живовале,
Мало време три године дана;
Кад настала година четврта,
Свака роди по једнога сина:
Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
Ал’ не прође ни година дана,
Ни година нит ће половина,
Разболе се невестица Винка,
Разболе се и хоће умрети,
Па дозива своју јетрвицу:
„Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
Ја болујем и хоћу умрети,
Аманет ти сиротица моја,
Сиротица и моја и твоја,
Пази, секо, сиротицу моју;
Кад Маринку бела хлеба сечеш,
Подај, секо, и мојему Мирку, Њему подај од хлеба корице –
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
Кад Маринку справиш кошуљицу,
Моме Мирку закрпи траљицу –
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
Кад нам света неђељица дође,
Кад изађеш на сокак међ’ друге,
Твог Маринка на крило посади,
Мога Мирка код себе на земљу –
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
Кад нам свето Васкресење дође, Кад на деци рухо покројите,
Вашем кројте како вама драго,
Моме кројте чисто рухо црно –
Нек се знаде да је сиротица,
мој Мирко своје мајке нема.
Ој, Ковиљка, мила
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља:
„Ој, Ковиљка, колено адамско,
Проста душа твојих родитеља,
Који су те породили мудру,
Међ’ туђу те браћу оправили,
Па ти знадеш шта је сиротињство”.
Боже мили, на свему ти хвала!
То изусти, па душицу пусти.
Хвала Богу, хвала јединоме!
Ковиљка је срца милостива,
Она знаде шта је сиротињство
(од малоће сиротица ј’ била):
Прије Мирку бела хлеба даје,
Прије Мирку нег’ своме Маринку;
Прије Мирку скроји кошуљицу,
Прије Мирку нег’ своме Маринку;
Кадно света неђељица дође,
Кад изиђе на сокак међ’ друге,
Њеног Мирка на крило посади, Свог Маринка до себе
Тако ради јетрва Ковиљка:
Заводзауџбенике
Она храни оба своја сина,
Хранила их до седамн’ест лета.
Кад настало лето осамн’есто, Писат пође цареви везире,
Писат пође по земљици царској
И он купи на цареву војску:
Где с’ у кући четир’ мушке главе,
Од четворо узима тројицу;
Где с’ тројица, узима двојицу;
Где с’ двојица, онде обојицу;
Где је један, и оног једнога.
Редак дође Ковиљкином двору,
Да јој иду Мирко и Маринко,
Да јој иду на цареву војску.
Обадва их оправила мајка,
Оправила на цареву војску.
Кад је било у боју првоме,
Кад у ватру деца ударила,
Пуче пушка из те ватре прве, Пуче прва те уби Маринка.
Сам остаде сиротица Мирко, Сам остаде на царевој војсци. Војевао за девет година.
Кад настала година десета, Прекиде се та царева војска;
зна Мирко на коју ће страну: Да ли стрини, да ли свету белу.
Окрете се својој милој стрини.
Далеко га она угледала,
Па је преда њ стара ишетала:
„Чедо Мирко, а где је Маринко?“
„Ој, бога ми, моја мила мајко, –
Јер за другу бољу не знам мајку –
Кад смо били у боју првоме,
Заплака се јетрва Ковиљка,
Па говори сиротици Мирку:
Пуче пушка из те ватре прве, Пуче прва те уби Маринка!“
„Чедо Мирко, оди ближе стрини!
Ја не имам да загрлим сина, А
Које своје особине она тиме показује?
Која осећања у теби
Епско-лирке
Po čemu je mali Stefan prepoznao svoje drvo?
Kako je u priči opisan čuvar (duh) drveta?
Kakav savet šumski duh daje Stefanu da bi se oslobodio prstena oko srca?
Koji uslov Stefan mora ispuniti da bi se ostvarilo proročanstvo duha drveta da će postati najbolji mačevalac?
U kasnijim susretima Stefan bolje upoznaje svoje drvo. Šta drvo sve može i zna?
Kako je izgledao njihov susret pred Kosovski boj?
Na kraju priče Stefan je odrastao čovek. Kako se ostvarilo proročanstvo duha Stefanovog drveta?
Šta je Stefan postao? Šta je sve veliko učinio?
Kakvo mesto je u njegovom uspehu imalo obećanje dato duhu drveta?
Pripovedajući o događajima iz daleke prošlosti, pripovedač se često vraća u sadašnjost i obraća se čitaocu. Pronađi ta mesta u priči i objasni zašto to pripovedač čini.
Koje poruke ova priča iz dalekih vremena šalje današnjim čitaocima?
U novije vreme u našoj književnosti za decu pojavljuje se jedna nova vrsta autorske bajke, koja se može nazvati istorijska bajka Istorijske bajke govore o značajnim događajima i ličnostima iz naše istorije, ali se oni prikazuju na bajkovit način. Od narodne bajke istorijska bajka preuzima suprotnost između dobra i zla, traganje za željenim predmetom ili srećom, čuda, čarolije i natprirodno. Osim toga, ove bajke preuzimaju i narodna verovanja, običaje i usmeno prenošenje istorijskih događaja, kakvе nalazimo u epskim narodnim pesmama. Tako se u Pričama za Marka, koje se mogu nazvati i čudesnim pripovetkama, mogu naći uverenja o jedinstvu sveta, kao i verovanja da je cela priroda nastanjena duhovima. Naši preci su verovali da svaki čovek ima svoje drvo i ako se njegovo drvo osuši ili bude posečeno, čovek će se razboleti ili umreti. Priče Svetlane Velmar Janković dešavaju se u stvarnom vremenu i prostoru, one prikazuju značajne ličnosti iz naše istorije u prelomnim trenucima njihovog detinjstva, koji ih pripremaju za velika dela u budućnosti.Заводзауџбенике
Despot Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, sin je kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Za svoje vladavine značajno je proširio, modernizovao i ekonomski ojačao Srbiju. Gradio je palate, crkve i škole, učinio Srbiju najvećim proizvođačem srebra.
Bio je jedan od najboljih srpskih vitezova i vojskovođa, ali i jedan od najvećih srpskih pisaca srednjeg veka. Napisao je pesmu Slovo ljubve (Reč o ljubavi) u kojoj se obraća neimenovanoj dragoj osobi. Smatra se da je ta osoba njegov brat Vuk, koji se pobunio protiv njega.
Zanimljivo je da se u svim starim zapisima o njemu nalazi opis njegove fizičke lepote i visokog rasta.
U priči Stefanovo drvo istorijski podaci su verodostojni. Stefan Lazarević je od grčkog cara dobio titulu despota i vladao je Beogradom, koji je tada prvi put bio prestonica Srbije. U manastiru Resava je osnovao školu za prepisivanje starih knjiga. Ali pripovedač u priči neke podatke objašnjava na svoj način. On kaže da je Stefan svoju čuvenu pesmu posvetio svom drvetu, koje ga je naučilo da bude hrabar i u strpljenju i u trpljenju
Odavno sam, i pre nego što se moj unuk Marko rodio, u svojim lutanjima po prošlosti zamišljala naše poznate ljude iz dalekih vekova u običnim, svakodnevnim situacijama njihovih života. To se, od kako je Marko došao na svet, stopilo sa željom da mu pričam – kad je malo odrastao, ali ne samo njemu – o tim našim važnim precima koji su nam stvarali istoriju. Onda sam – da bih mu ih približila – počela da ih zamišljam kao decu.
Svetlana Velmar Janković (1933–2014), istaknuta književnica i član Srpske akademije nauka i umetnosti, za decu je napisala Knjigu za Marka, koja sadrži sedam pripovedaka o srpskim vladarima i junacima kada su bili deca. Priče prate detinjstvo: Stefana Nemanje, Svetog Save, kneza Lazara, cara Dušana, Stefana Dečanskog, Despota Stefana i Kraljevića Marka, kao i njihovu kasniju vladavinu. Заводзауџбенике
Svetlana Velmar Janković
антологија – (од грчке речи која
значи сакупљање цвећа, цветна
збирка) збирка одабраних,
најлепших песама или прича које
имају исту тему или су написане у
истом периоду
аутобиографија – дело у ком писац
описује свој живот од рођења
до тренутка писања или у њему
описује одређене периоде у животу
(детињство, младост)
аутобиографски роман – роман у
коме су главни лик, приповедач и
писац једна личност. За разлику
од аутобиографије у којој писац
верно описује свој живот, у
аутобиографском роману он
мање или више одступа од онога
што се стварно догодило да би
радњу и ликове романа учинио
занимљивијим.
бајка – сматра се да назив бајка
долази од речи бајати – чарати,
лечити болест тајанственим
речима. Бајка је фантастична
приповетка у којој важну улогу
аутор познат, али јој је та особина најуочљивија. У ауторским бајкама
за децу главни ликови су најчешће
деца а догађаји који се описују
повезани су с детињством.
Заводзауџбенике
имају натприродна дешавања. У
њој се појављују чудесна бића –
змајеви, аждаје,
преносиле, казивале или певале, жене, што је случај и са лирским
песмама, а највише балада испевано је у десетерачком стиху. Наше
најлепше баладе су Хасанагиница,
Смрт Омера и Мериме, Предраг и
Ненад, Јетрвица адамско колено.
басна – кратка прича са израженом
поуком у којој животиње
представљају људе, њихове мане и врлине. У баснама је скупљено
велико животно искуство са циљем да се поуче генерације младих.
биографија – (животопис), дело у коме се описује живот
је описан живот
књижевника, уметника, научника, политичара.
дидаскалије – пишчев говор у
драмском тексту; пишчеви описи
и упутства намењени читаоцима, редитељу и глумцима. Налазе се
издвојене, у заградама, и штампане су посебном врстом слова.
радње у коме се сукоб разрешава.
дијалог – управни говор два лица
или више њих; разговор два лика
или више њих у епском, драмском
или лерском делу. Драмска дела су
цела написана у дијалогу.
драма – (од грчке речи са
значењем радња) посебна је врста
књижевних дела која се пишу за
извођење на сцени, у позоришту, на
радију или телевизији. У средишту
драмске радње је сукоб који њен
ток чини изузетно динамичним и
напетим, узбудљивим и потресним.
Зато у свакодневном говору речи
драма, драматичан означавају
догађаје и ситуације који су као у
драми, пуни неизвесности, заплета,
напетости, који су узбудљиви и
потресни.
драмска радња – збивање у драми
назива се драмска радња. Драмска
радња остварује се у драмским
дијалозима. Путем сукоба између
драмских лица до изражаја долази
основни проблем драмског дела.
Сукоб две супротности који
драмски сукоб – сукоб две
непомирљиве супротности који у драми тежи да буде разрешен.
супротстављених ликова.
драмски текст – разликује
на позорници уласком или
изласком лица. Драмски текстови намењени извођењу на школској
позорници најчешће су ведри и
шаљиви игрокази који сликају
ситуације из дечјег свакодневног живота у породици, школи, игри.
Ови драмски текстови имају све
особине драмске књижевности,
мимиком да би пред гледаоцима
приказали оно што се дешава као
стварно збивање. На почетку сваког
драмског текста налази се попис
лица која учествују у драмској
радњи. Овај списак обично садржи и
основне податке о њима (ко су, којих
су година, чиме се баве, у ком су
односу с другим лицима).
епска народна песма – говори о
важним догађајима и истакнутим
личностима значајним за судбину
целог народа. У њој је изражена
потреба народног певача да
преувелича збивања и јунаштва
појединих личности. Епске песме
испеване су у десетерцу – стиху
од десет слогова. За прикупљање
и објављивање наших епских
песама, које је назвао јуначким,
највеће заслуге има Вук Стефановић
Караџић. Епске песме су дуге.
Одликује их обимност и опширност
у приповедању. Ликови у епским
песмама су изразитих физичких
особина, високи су и снажни, вешти у
борби, а поседују позитивне особине
као што су племенитост, храброст,
поштење и правдољубивост, поштовање старијих.
епско-лирска народна песма –
народне песме које имају особине
лирског и епског стваралаштва. То су дуге песме попут епских.
њима се опширно приповеда
крштењу.
историјска бајка – врста ауторске
бајке, која се у новије време
појавила у нашој књижевности
за децу. Историјска бајка говори
о значајним догађајима и
личностима из наше историје, али се они приказују на бајковит
начин. Од народне бајке историјска
бајка преузима супротност између добра и зла, трагање за жељеним
предметом или срећом, чуда, чаролије и натприродно. Осим тога, ова
особина, различито се понашају и
говоре, па их делимо на позитивне
и негативне. У књижевности
за децу ликови су људи, деца, животиње, биљке, природне појаве.
У баснама су животиње само
привидно ликови, они представљају људе одређених особина.
лирска песма – књижевно дело у
коме се изражавају мисли, осећања
и расположења лирског субјекта.
У лирској песми нема ничега што
би се могло препричати (осим
у песмама – причама, које нису
ретке у поезији за децу). Краткоћа
лирске песме је у тесној вези са
жељом песника за стварањем
снажних осећања и доживљавања.
Пратила ју је музика. Певана је
уз пратњу инструмента лире, по
којем је и добила назив лирска
песма. Ритмичност и музикалност
лирске песме огледа се у њеном
рашчлањавању на стихове који
се равномерно нижу и групишу у
строфе.
молитва – лирска песма с верским
садржајем; настала је у средњем
веку, а налазимо је и у савременој
описивање – сликање речима;
облик казивања у књижевном
делу (поред приповедања и
дијалога); представљање изгледа и
особина људи, животиња, предела, природних појава путем различитих чулних опажаја.
Заводзауџбенике
књижевности. У молитви се лирски
субјект обраћа богу, богородици, анђелима или свецима. Молитва се састоји из три дела: изражавање захвалности, исповедање грехова, молба за милост и спасење. монолог – говор драмског лика у
описна песма – врста лирске песме у којој песник слика природу
другим осећањима: радости, туге, пријатности, спокојства, љубави, стрепње. У описним песмама честа је персонификација.
персонификација – (од латинског
persona – личност, facere –чинити) значи начинити нешто људским бићем. И грчка реч која
означава ово средство песничког изражавања буквално значи:
прављење лица.
песник – аутор лирске песме
писац – онај који пише дело
позориште – означава позоришну уметност
позоришна представа – извођење
драмског текста пред публиком.
поређење – језичко изражајно
средство којим се нешто истиче
довођењем у везу с нечим другим, читаоцу познатијим, а обе ствари
имају заједничке особине. У
поређењу постоји: оно што се
пореди, оно са чим се упоређује и
заједничка особина. Повезивање се
изражава помоћу речи као. Понекад се заједничка особина изоставља
јер се подразумева.
поруке – сазнања о животу, истине и идеје које у себи носе књижевно
дело, а које читалац открива,
прихвата или не прихвата.
пословице – кратке и мудре изреке
којима се преноси искуство и
знање старијих генерација на нове
генерације.
приповедање – облик казивања
у књижевном делу; саопштавање
догађаја одређеним редом, при
чему се онај ко приповеда не мора
држати временског редоследа
којим су се догађаји одвијали.
приповедач – један од ликова у
књижевним текстовима у којима се приповеда о догађајима. Он је
читаоцу
носиоци радње и преко њих се
радње и ситуације у приповетки
групишу. Ток радње, којим је
испричан догађај у приповетки,
назива се фабула.
прича о животињама – посебна
врста приповедака у којима су главни ликови животиње.
Животиње су у овим причама
приказане у ситуацијама из
стварног живота, а могу имати и људске особине. Неке приче о
животињама личе на басне, а неке
се, због фантастичних елемената у себи, приближавају бајкама.
Приче о животињама су дуже
и развијеније од басана, имају
сложенију радњу, садрже више ситуација у које долазе ликови
приче. Немају изражену поуку
као басне и често су шаљиве.
Приче о животињама јављају се и у народној и у уметничкој
књижевности. Шаљива прича
о животињама усмерена је на
то да изазиве смех. Смех се
заснива на ситуацијама које су
неуобичајене, на неочекиваним
Ритам је нарочито изражен у лирској песми бројним
понављањима истих гласова, слогова, пауза. Важан елеменат
ритма је и рима . Ритам у песми
зависи и од броја слогова у стиху.
Дуги стихови имају спорији ритам, а краћи имају бржи ритам.
тема – оно о чему се говори у књижевном делу
хумор – приказивање онога што одступа од уобичајеног понашања или начина говора, које изазива
роман – обимно књижевно
дело написано у прози (ређе у
стиховима). Роман обухвата дуже
периоде, па чак и цео живот неке
личности. По теми и пишчевом
односу према њој, романи су веома
разноврсни: љубавни, породични,
детективски, историјски, хумористички. Романи за децу
су дужи приповедни текстови
написани у прози, са широко
разгранатом радњом и већим
бројем ликова. Писци тих романа
узимају теме из дечјег живота,
говоре о одрастању, школи, дечјим
дружинама, пријатељству деце
и животиња. Те романе одликују
једноставност радње, занимљива
и узбудљива фабула. Ликови су
најчешће деца, али и одрасли који
децу окружују. Романи за децу
истичу лепоту и непоновљивост
смех и ведро расположење.
хумориста је писац који има смисао за смешно, који уме оно што је смешно да покаже другима.
Заводзауџбенике
дечјег света који је супротстављен
свету одраслих. Осим приповедања и дијалога који радњу
шаљива народна песма – песма у
развесели, забави и насмеје
децу. Ове песме често говоре о
и када раде нешто што им не
приличи, као у оној изреци Видела
жаба да се коњ поткива, па и она
дигла ногу. Најчешћа је тема
женидба, која се јавља и у епским
песмама о познатим јунацима.
