Plezir magazin proleće 2025.

Uvod

Kada pogledate koricu ovog izdanja, možda pomislite zašto u junu objavljuju

dvobroj na kome piše april-maj? Ne, nije reč ni o kakvoj grešci, i ne, ne podvaljujemo vam staro izdanje.

Naime, Plezir je jedan duboko ličan projekat, magazin u kome sve priče potiču iz našeg dubinskog promišljanja o određenim temama i događajima. I da, znate kako vam često pričamo o usporavanju, o prisutnosti, o svim onim sporim i negujućim procesima za nas i planetu. Pričamo o sporom življenju, sporoj modi, sporom uživanju u ukusnoj, pažljivo pripremanoj hrani, sporom stvaranju. Realnost je tu da nas svakodnevno iskušava u svojoj brzini, u toj konstantnoj trci da budemo na visini zadatka, da poštujemo sve dogovorene rokove, da uvek odgovorimo na sve ono što se oko nas dešava.

Proteklih meseci, svedoci smo rađanja neke nove snage i nade u našoj zemlji i mi smo kao tim, kao magazin, ali pre svega kao ljudi, zajedno sa našim komšijama, sugrađanima i stanovnicima Srbije u tom procesu – i beskrajno smo ponosni na sve nas koji istrajavamo i nastavljamo da se borimo za pravdu, slobodu i vrednosti koje želimo da budu vrednovane u našem društvu.

S tim na umu, a poštujući pre svega ono o čemu pričamo – odlučili smo da se ne trkamo sa sobom, već da onda kada nam je delovalo da baš tad moramo da ubrzamo – mi smo se dogovorile da usporimo, da razmislimo, pričekamo i ne forsiramo ni našu, ni kreativnost naših saradnika – niti gostiju. Kao rezultat te odluke, protekli broj smo pripremale gotovo dva meseca. U ritmu koji je prirodan, koji ti dopušta da dišeš, da uživaš u procesu i budeš istovremeno u svim onim ulogama koje svakodnevno imaš.

Stoga, da, pred vama je naš prolećni dvobroj koji nismo uspele da objavimo do prvog juna jer se u međuvremenu dogodio život – ali pogodite šta? Ništa strašno se nije dogodilo što smo dozvolili sebi da dišemo.

I kako to na svom plakatu Melisa, jedna od naših sagovornica u ovom sporom, zemljanom i održivom broju kaže: – Rastem(o) u svom smjeru. Ko je nametnuo to da u junu čitamo julsko izdanje časopisa, da na proleće gledamo kakvu ćemo odeću nositi na jesen a kupovinu namirnica planiramo za sledeću nedelju? I ko kaže da mi moramo da plešemo u tom, a ne u svom ritmu?

Pred vama je naš prolećni Plezir za dugo i sporo čitanje, uživanje i susrete sa svim onim temama i ljudima koji stvaraju i žive autentično!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

redakcija PleziR

Plezir polica

MOTE Milano Design Week

Ecopatriotizam

Jovana Solomun

Melisa Gračić

Marijana Stracenski

O pomoru pčela i pčelarskim praksama

NIJE ŽIVOT SAMO TIMES NEW ROMAN

Spori odmor

Gastro inspiracija Jelena

Belgrave –Oblutak

Plezir movie doc

Iva Marković

Radionica Zvonka Karanovića, veče poezije i objavljivanja Zbornika

Duhovno putovanje u Južnu Ameriku i nazad

Spora moda

Seme kao sloboda

Mima Stanulov

Dango San

Bijenale u Veneciji

Gorana Stojkov

Nada Ćirić

Project V Arhitektura

Klub finih zanata –gradnja zemljom

Oblikovanje molitve –Kristina Ivić

Vanja Pavićević

Devojka sa naslovnice

Kristina Vlaisavljević

Reci nam nešto o sebi.

Ja sam Kristina i obožavam planine, ples i priče o vilama. Mnogo mi je važno da sačuvamo mudrost našeg narodnog predanja, pogotovo u odnosu prema prirodi. Evo jedne narodne zagonetke za razmišljanje: ,,Gora je rodi, rosa je doji, a Sunce uzgoji.”

Omiljeni dnevni plezir?

Prepuštanje jutarnjem suncu makar na 5 minuta, bose noge po dvorištu, crna čokolada, divljenje cveću i oblicima u prirodi, rano spavanje.

Šta radiš kad ne radiš ništa?

Zatvorim oči, ležim i povezujem se sa nečim većim od sebe (zanimljivo, tad spontano dobijam najbolje ideje za posao ili neke kreativne poduhvate).

Preporuči nam knjigu/film ili seriju/ pesmu.

Moja omiljena knjiga na svetu je Patuljci Vil Hajgen, velika preporuka! Poslednja serija koju sam gledala je Severance i ostavila je jak utisak na mene. Sahara playlist-a na Spotify-u.

Ana Svirščinjska

O LEPOTI

Zejdi Smit

LUTAJUĆE DUŠE

Zoran Ž. Paunović

STARI BUNAR

Magda Sabo

PRIRUČNIK

ZA DIVLJINU

Andrea Debnik

REČNIK ČUDNOVATIH TUGA

Džon Kenig

SIDRO U PAUČINI

Radoslav Milenković

BEHEMOT

Jernej Županič

PAPA AHMED

Džo Pač

PLEZIRr I TU AL

Melisa Gračić

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: privatna arhiva

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

Kako započinješ dan?

Svako buđenje u svojim džepovima donosi neko novo sjeme. Mnoga jutra promatram usnulog dragog i stabla platana, kroz prozor nasuprot kreveta i sliježem se uz zvuke rijeke koja protječe kroz našu ulicu. Kada se dragi probudi, razmjenjujemo jutarnje poljupce, između kojih on postaje taoc prepričavanja i hvatanja niti mojih sinoćnjih snoviđenja. Zatim ustajem, palim muziku, krećem u dan. Nekada iskačem iz kreveta prije nego se zaista probudim i odmah sjedam crtati. Nekada je to zato što bujam od inspiracije, a nekada to radim s namjerom da nasamarim unutarnjeg kritičara - dok se on probudi ja već cijela budem zapetljana i umusa-

O plesu, o muzici koju stvara sa svojim dragim i njihovim prijateljima, o vodi i prazrnima peska u nama, o biljnim prijateljicama, negovateljicama i savetnicama, o povezivanju sa sobom i mudrošću pretkinja razgovarala sam sa Melisom Gračić, umetnicom, ilustratorkom i herbalistkinjom koja svojom biljnim pripravcima i nadahnutim ilustracijama koje deli na svom profilu Bosi po rosi nastoji da nas vrati sebi i svojoj prirodi.

na od kreativnosti i izričaja. Zajedničko svakom jutru su kapljice tinktura i šareni doručak. Najdraže sabiranje rose početka dana mi je promatranje sunca kako se diže. Tu gdje smo sada, u kanjonu, taj luksuz nemamo, i beskrajno mu se radujem nekada u budućnosti.

Došapni nam neku priču o sebi koja će nam pomoći da bolje razumemo ko je Melisa kada ne crta, ne piše poeziju, ne bere bilje i ne pravi magične pripravke?

Kada ne crtam, ne prevodim život u riječi ili se ne družim s biljem, tada sam Melisa koja pleše i pušta svoj glas; ljubavnica koja se trudi svoj ljubavni odnos, a uskoro brak, zalijevati svjesnošću i prisutnošću i koja pritom beskrajno uživa u njemu i njegovim plodovima. Ona koja uživa u svojim malim ceremonijama i samoći u prirodi, učenju, istraživanju, kontempliranju i zaronima u knjige.

Kako se rodila ideja za Bosi po rosi?

Tu sam ideju nosila u svom srcu mjesecima, a (po)rodila se jednog ljetnog dana među alepskim borovima i pjesmom

cvrčaka, dok smo kampirali na jednom našem dragom otoku. U tim danima opuštenosti i sporosti, dozvolila sam si mnogo maštanja i sanjarenja, kroz koje se provlačila jedna svjetlucava nit: želja da sve ono što liječi mene – liječi i svijet oko mene, i da se ta ljekovitost dijeli u beskonačnost. I tada sam u svoju bilježnicu napisala namjeru i nekoliko natuknica, napravila nekoliko skica, a ime se spustilo u trenu, kao da je jedva čekalo da ga se pozove. Boso hodanje po rosi je jedan od mnogih darova koji su nam dani kao ljudima na ovoj našoj planeti. Osvježenje i umivanje refleksnih točaka u jutarnjoj ljubavi. Rosa je nektar ljubovanja elemenata prirode, a naša stopala su receptori te ljubavi. I tako sam sagradila svoje utočište, svoju oazu, koja sada ima svoj ekosustav, a ja sam njegova čuvarica i učenica. Sjećam se koliko sam se tada borila s vlastitim očekivanjima i nemogućnošću da prihvatim sporost kao ispravan i apsolutno potreban dio procesa, i tada mi je svojim svjetlom pomogla jedna divna žena; rekla je kako je imala dojam da je sa svojim projektom bila dugo trudna. I samim time mi je osvijetlila jednu novu dimenziju ženske kreativnosti, a potom i poduzetništva. Mi smo žene

spora, osjetilna bića. Mi smo organski inkubatori ispunjeni plodnom vodom. U nama ideje mogu živjeti dovoljno dugo, sve dok ne namirišu da je - vrijeme. Naravno da među nama ima onih koje su obdarene brzinom, no većina nas teče čudnovatom spiralom - za razliku od onoga što su nas učili – da je život linearan. Tako da je Bosi po rosi postao svijet u kojem je valuta sporost i osluškivanje vlastitog tempa, i čija je misija da bude utočište i mapa podsjetnika drugim hodočasnicama ženske spirale.

Kao grafička dizajnerka, ilustratorka i fitoterapeutkinja, rekla bih da na jedinstven način spajaš vizuelno, naučno i intuitivno. Kako se ova tri sveta prepliću u tvom radu, gde osećaš da su postavljene granice a gde se stvorila sinergija?

Dug je bio put do ovog trenutka u kojem mogu, doduše tek donekle, odgovoriti na to pitanje. Grafički dizajn/ ilustracija i fitoterapija su planeti, svaki sebi svojstven, i proces istraživanja njihove atmosfere je trajao godinama

- a onda još toliko je trajalo proučavanje kapaciteta mojih pluća za te nove atmosfere. U isto vrijeme, sve se sasvim organski ispreplitalo u jednu priču, i u ushitu sam spoznala da jedno uvijek inspirira drugo - postali su nerazdvojni.

U ovom trenutku, između tih planeta više ne poznajem granice i uživam promatrajući jednu prekrasnu simbiozu. Ilustracija je postala svojevrstan alfa -

bet za svijet bilja, jezik kojim umijem iznijeti svoje unutarnje procese i dati im prostor da postoje, dati im „glas“, dok s druge strane, dok se prepuštam crtanju, nekada se pojave neke ideje i simboli koje naprosto moram pronaći u „stvarnom životu“ i slijediti. Na taj način su mi u polje došle mnoge biljke koje sam potom istraživala. U samom poduzetničkom svijetu navigiram napipavajući puls intuitivnog i organskog, i beskrajno mi je bitno da nikada ne odlutam predaleko od toga.

Na šta pomisliš kad čuješ reč „plezir“?

Prepuštenost i opuštenost. Nazire mi se ambijent kasnog ljetnog posljepodneva i sunca, koje se na površini mora pretvara u šljokice i svijetleće alfabete. Stariji parovi koji u tišini ispunjava-

ju križaljke; zvukovi ljeta i ljetni osjećaj slobode; jesenje kiše; mamino: „Haj’ ti nama skuhaj po jednu kaficu“; miris jorgovana i breskvi; vrh planine kada sjedneš, izvadiš sendvič i čaj i odahneš u milini.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Zagrljaji. Zauvijek najdraži rituali, ti mekani otočići u tokovima dana. Posebice kada se nađem u zagrljaju onih koji znaju sve moje dijelove tako nježno sabrati na jedno sigurno mjesto odakle mogu krenuti dalje.

U jednom podkastu si govorila o svom putu prihvatanja ženske energije, povezivanju sa sobom kroz bolje razumevanje i usklađivanje sa vlastitim menstrualnim ciklusom i uticaju biljaka i

plesa kao vidu podrške u tom putovanju. Kako si se isprva povezala sa biljkama, prepoznala biljne prijateljice i isceliteljke i čemu su te one učile?

Biljkama sam se obratila na prekretnici adolescencije, onda kada mi je ciklus bio uvelike ranjen. Ljekovito bilje je zahvaljujući mojim roditeljima i našim pramajkama u mom životu, oduvijek predstavljalo prijatelje i iscjelitelje. U tom periodu, kada su oživjele moj unutarnji vrt, spoznala sam neke nove dimenzije biljne dobrote. Cijela sam se pretvorila u povjerenje i pustila da me vode. Tako su me stolisnik i vrkuta, koje sam tada posvećeno pila kako bih vratila ciklus u ravnotežu i riješila tegobe koje sam tada imala, za ruku doveli pred velike biljke učiteljice s drugih kontinenata, s kojima sam sjedila noćima i ponirala u slojeve sebe i svega, u svom tempu, uz njihovu majčinsku podršku. Živim u uvjerenju da je to rastapanje u prepoznavanju odjeknulo daleko u mojoj predačkoj liniji.

Biljke nas razumiju, i iako njihov svijet teško poimamo svojim brzim i analitičkim umovima, negdje podno naših glava nalazi se mirkokozmos koji svojim

načelima nježno rezonira s načelima makrokozmosa oko nas. Možda ni ne moramo sve razumjeti umom - zapravo je bolje da ni ne pokušavamo, već da kormilo predamo svom srcu i intuiciji i odatle pažljivo osluškujemo. Sve oko nas je ciklično i sve oko nas je u konstantnoj razmjeni i komunikaciji. Sve ima svoje faze i pleše u svojim mijenama. Sve nas voli i prihvaća baš onakve kakve jesmo. Negdje po putu, žene su zaboravile da je ciklus svetost i dar - taj fino uštimani instrument koji nam daje prostor da izrazimo sve čudnovate slojeve koji postoje u nama - da poniremo duboko u svoje kristalne špilje i potom se uzdižemo u nebesa vršcima trepavica pomaziti zvijezde.

Mi smo ekosustav mijena i arhetipova. Imati priliku za prisjećati se i spoznavati sve to ispočetka je također dar. Na sve to nas podsjećaju stanovnici svijeta bilja koji su tihi svjedoci života od samih početaka, i zato mi je suradnja s njima najdraži ključić za mnoge svjetove.

Prateći rad mnogih ljudi koji su poznavaoci lekovitih biljaka neretko primećujem da iste posmatraju iz antropocentričnog ugla, govoreći čemu

nam služe i kako ih možemo koristiti

što iako nužno nije netačno, mnogo govori o našem odnosu prema mreži

života koja nas okružuje – bilo da je reč o biljkama, životinjama, gljivama, čistoj vodi i vazduhu. Kako ti usklađuješ taj „komercijalni“ deo svog posla koji iziskuje „obraćanje za pomoć biljkama i gljivama“ koje koristiš za svoje pripravke i onaj unutrašnji poriv da se podjednako staraš i neguješ prirodu u nama i van nas?

Primjećujem i sama taj narativ, u svemu, i prilično je težak za probaviti. A još je teži narativ da je ljekovito bilje nekakva „alternativna“ medicina. Čitav svijet je suptilno, multidimenzionalno mjesto, obgrljen mrežom u koju su utkane mnoge zakonitosti koje održavaju

ravnotežu i sam život na životu. Zaista nije lako uvijek biti svjestan toga, no ljudska je dužnost prisjećati se. Prisjećati se da smo se prirodi oko sebe, ne tako davno, obraćali rodbinskim imenima. Da je taj reciprocitet na neki način bio ključan za naš opstanak. Animizam je nešto što me vodi kroz život i kroz poziv. Obraćanje biljkama znači komunikaciju, razmjenu, učenje - te davanje koliko i primanje. Sve ono što uzimamo,

potrebno je na neki način nadomjestiti. Tu se računaju i meke suptilne interakcije poput naše svjesnosti i posvećenosti. Time dovodimo svoje biće u stanje koje je spremno primiti lijek koji bilje pruža.

Kako ritmovi koji se smenjuju u prirodi, od smene godišnjih doba do mesečevih ciklusa utiču na tvoje unutrašnje cikluse? I kome se obraćaš kada nisi sva svoja?

Postali smo jedno, jer je jedino to imalo smisla. Dug je to put za ženu, ali neizbježan, a njegovi plodovi su toliko dragocjeni. Slaviti vlastiti ciklus se u našem društvu nerijetko smatra radikalnim, a to slavlje je nezaobilazno da bi žena bila cjelovito biće. Priroda ima svoje kontrakcije i svoje ekspanzije. Ona udiše i izdiše, spava pa se budi. Isto je i s nama, kroz čitav kotač godine. Naši unutarnji kotačići vrte se na dnevnoj, mjesečnoj, godišnjoj i životnoj razini. Promatranje mjeseca i kako nam se pokazuje u obličju sjajne crte na nebeskom svodu u jednoj fazi dok u drugoj njezina punina osvjetljava noć, uvod je u spoznaju da iste mijene imamo i mi žene. Mjesec je naše ogledalce. I sam pogled na njega u nama

ženama izaziva ono „nešto“ – osjećaj da pripadamo, da nas netko vidi, čuje i razumije. I s te točke krećemo dalje, i dublje. Ako provedete jedan cijeli dan kraj mora, na istom mjestu, primjetiti ćete kako ono diše – kako se povlači u nježnim kontrakcijama, da bi se potom u svojim izdasima i kontrakcijama širilo i dolazilo svakim valom sve bliže vašim stopalima. Zamislite što onda mjesec čini vodi u nama i prazrnima soli koje i dalje nosimo u svom tijelu. Isto to čini i bilju i stablima - njihova voda cirkulira njihovim tijelima baš kao što more i rijeke cirkuliraju tijelom Zemlje noseći beskonačno mnogo informacija u svojim

kapljama. I zato sam kroz godine spoznala da mi je najpotrebnije da idem vodi onda kada nisam svoja. Uz vodena se tijela uvijek osjećam shvaćeno. Ne moramo ništa govoriti, ne moram ništa objašnjavati. Stvari su kristalno jasne i protočne, a rijeka postaje suza koja čisti i vraća me Izvoru.

Na koji način se uzemljuješ?

Beskonačno mnogo sam zavoljela glas kao resurs uzemljenja. U svakom trenutku je dostupan. Istog trenutka me vraća u tijelo, baš tamo gdje sam stala prije nego su me misaoni ili emotivni

procesi rasplinuli. Nekada je dovoljno da samo zazujim unutar sebe, a nekada je potrebno da sjedim neko vrijeme i puštam glas u pjesmu ili intuitivni izričaj. Mi ljudi dijelimo mnoge strahove i sram, a jedan od njih je onaj da puštamo glas. Naš unutarnji kritičar odmah se javlja i daje si za pravo da nas preplavljuje validacijom, a srce se pritom steže jer je glas nešto što izvire iz njega, i mora se izboriti sa svim filterima po putu da bi izašao u svijet i našao svoje mjesto u njemu. I zato, puštajmo glas, taj emocijom, životom i čovječnošću prožet zrak.

Spomenule smo ples, šta je ono što ti je on omogućio i kakve prozore unutar tebe ti je otvorio?

Ples je jedno od čudesa bivanja ljudskim bićem koje me vratio samoj sebi u naručje. Pojavio se na jednoj životnoj prekretnici kada sam krenula u potragu za somatskim alatom i istog dana od prijateljice dobila poziv na višemjesečni ciklus plesnih radionica posvećenih ženskim arhetipovima. Za mene je to bilo otkrivanje novog svijeta i dimenzija. U plesu sam se opuštala i prepuštala, upoznavala, suočavala, mirila, oprašta-

la (se), tugovala, slavila, molila. Iz plesa je iznikla jedna čudesna samoživa baštica samopouzdanja, sva u pupanju i cvatu novih verzija mene koje su čekale da ih zagrlim i integriram. U plesu sam s najvećom lakoćom do tada uspjela razmaknuti stare prašnjave obrasce i negdje podno njih pronaći izvore vode, sjemena, drago kamenje, uputstva koja su ostavile One prije mene. Plesala sam sa prošlošću i sa svojom nerođenom djecom. Sve što sam imala predala sam plesu, i iz njega uvijek izlazila promijenjena. Duboko vjerujem da plesom ocrtavamo mapu za povratak kući fragmentima duše koje smo izgubili po putu života. I, ona dobra stara „the only way out is – through“ je u plesu dobila neki novi smisao – s čim god da plešem, plešem sve dok ne isplešem.

Neretko kroz svoj proces približavanja onoga na čemu radiš govoriš o gajenju unutrašnjih vrtova. Šta u njemu najviše voliš da zalivaš, šta iziskuje najviše pažnje, a šta najviše nežnosti?

Na dalekom Istoku od davnina se zna da tijelo nije mašina, već vrt – možemo ga zamisliti kao krajolik ili čak planet, sa svojom klimom, godišnjim dobima, ele-

mentima vatre, vode, zraka i zemlje. Mi smo poezija beskonačno mnogo simbioza. U nama naraštaji šarenih bakterija vode ljubav, mi smo njihov svijet, njihov beskonačan svemir. Naši organi su čudesni oltari života. Osim svog tog mesa, žila koje pulsiraju, fascije koja svjetluca, kostiju koje su same zvijezde sagradile; u nama žive i vrtovi energije, osjećanja, emocija; u nama žive vjetrovi, toplina, bujice i suše. U tim vrtovima sve raste i pupa od naše pažnje. Osluhne li čovjek samo svoje srce, onda kada je u društvu onoga s kim dijeli ljubav ili priča o nečemu što njegovu unutarnju vatru pali - čuti će taj čudesni bubanj kako daje svoj odgovor, kako nam pripovijeda o tome kako se osjeća u tom trenu, daje nam smjernice. I zato bih kao odgovor na pitanje što traži najviše naše pažnje i nježnosti, rekla - srce. Kroz njega percipiramo svijet. To je prva stanica na koju doputuju inputi iz naših pet osjetila. Zalijemo li srce, ono će nas voditi da zalijevamo sve svoje dijelove, jedan po

jedan, nježno i posvećeno - pa čak i one koje možda ne ljubimo – srce će nas učiti kako da i njima priđemo. Potrebno je obraćati se svom srcu kao najboljem prijatelju.

Kada mešaš svoje meleme, tinkture i esencije, koga tom prilikom zapravo neguješ? Da li ti ovakav kontakt s prirodom omogućava da se povežeš ne samo sa sobom, već i sa svojim pretkinjama koje su se takođe bavile biljem?

Osjećam da njegujem i da sam njegovana od Onih prije mene i Onih koje tek dolaze. Dok pripremam remedije, vrijeme se stopi u jednu točku i tada postanem najsvjesnija vremenske spirale. Vjerovatno je tomu tako, jer u srcu

nosim priče mojih roditelja o njihovim nanama i prananama koje su liječile biljem, a u tim trenucima te priče ožive. Smatram to jednom od najljepših alkemija kojoj mogu svjedočiti u svom životu - volim biti sama kada kuham meleme, ali u tom činu nikad nisam sama.

U zraku tada plešu molekule bilja, i eterična ženska šaputanja. Parafrazirati ću

Clarissu Pinkolu Estes kako bih opisala

taj osjećaj: kao da stojim na ramenima žene daleko starije od mene, koja je stajala na ramenima žene još starije, koja je stajala na ramenima žene u haljama, koja je stajala na ramenima druge duše, koja je stajala na ramenima...

Šta je tvoja hrana za dušu i telo?

Biljni čajevi s puno meda, pokret, pjevanje vodi, postojanje ispod nebeskog svoda, krug oko vatre, u pjesmi s drugim dušama. Zajednica, sestrinstvo, žene koje se razumiju i zajedno rastu. Uh, toliko je toga. Misli mi se slažu u fraktale zamišljajući malog puža kako zvaće list pa sve do zvijezda padalica. Život i biti svjestan u životu najljepša je hrana za dušu i tijelo.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Stvarati glazbu. Kod kuće imamo razne instrumente i već dugi niz godina glazba je zajednički projekt mog dragog i mene, i još nekih naših dragih ljudi, u kojem nježno rastemo i ispreplićemo se. Stvorimo tu i tamo neke svoje pjesme, i osjećam da će doći vrijeme da ih podijelimo i sa svijetom.

U jednoj objavi kažeš:

„Potrebno je učiti od leptira, spavati u žeravici, letiti s divljim guskama beskonačno mnogo daleko, i isto tako prezimiti kraj lukovice visibabe. Sve to dio je istog putovanja.“

Budući da si prošla put od potpunog mira, meditacije i života na ostrvu do povratka u svoj rodni grad Rijeku, dubinski se povezujući sa sobom i svetom oko sebe – kako bi posavetovala one koji i dalje lutaju u potrazi za svojim centrom?

Dugo mi je trebalo da prihvatim sve te lekcije, letove, vraćanja pa ponovna lansiranja, prezimljavanja i ekstaze kao dio jednog te istog putovanja. Jedno nikada ne ide bez drugoga. I zato - samo nježno s dualnostima. Tu su s razlogom. Nije sve uvijek sočno i hranjivo, nekad je suho i mračno, a u tišini i mraku ogromna je

potencija, koja samo čeka svoj kremen. Iz osobnog iskustva mogu samo reći - tražite. Ne odustajte od potrage. Mi smo bića tragatelji. Tamo gdje se umorite – stanite i odmorite. Tamo gdje vas nešto probudi a strah se aktivira - na dobrom ste putu, štoviše, vrlo blizu. Sjednite i popijte šalicu čaja s tim strahom. I tako sloj po sloj, otkrivamo i mirimo dijelove sebe i postajemo integriraniji u svom centru –mi postajemo taj centar koji svijetli i koji se više toliko ne plaši života - i koliko god puta u životu da odemo od tog centra, a desit će se, jer ljudi smo – taj centar će biti dovoljno sjajan da nas privuče svojim opojnim svjetlom i tješi nas onoliko dugo dok nismo spremni krenuti dalje.

Poslednje što si predstavila na svom profilu je Kalendar branja lekovitog bilja, u koji si utkala prikaze preko sedamdeset lekovitih biljaka podeljenih na različita godišnja doba. Ispričaj nam kako si ga koncipirala?

Ideja se macerirala dugo dok nije sazrela u svojoj jednostavnosti i pristupačnosti. Nekako se prirodno nastavlja na kalendar mjesečevih mijena koji radim svake godine, i oboje su nježna ženska revolucija - u nekom mom ideal-

nom poimanju svijeta. Ne trebaju nam kalendari s datumima i satovi na zidu, trebaju nam podsjetnici na prirodne cikluse. Inicijalno sam ga željela podijeliti na dvanaest mjeseci, no to je bilo teško

izvedivo s obzirom da svaka nadmorska visina ima svoja pravila - neko bilje uz

more koje beremo u maju na planini će

se probuditi tek u julu. Stoga sam odlučila da ga podijelim na godišnja doba, a za svako godišnje doba probrala sam bilje koje se najčešće bere, i podijelila

na dijelove biljke koje beremo (list, cvijet, herba, korijen, plod). Voljela bih da zaljubljenicima u prirodu bude, osim

podsjetnika kada je vrijeme da odu biljkama u posjetu, i poticaj da istražuju ljekovito bilje i gaje odnos s njim. U budućnosti ga imam želju proširiti jednim biljnim priručnikom.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film.

Knjiga: Prorok, Khalil Gibran

Pjesma: Amira Medunjanin - Pjevat

ćemo šta nam srce zna

Film: Amelie, uvijek i zauvijek.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš ove godine dati krila?

Majčinstvo. Nemam tu puno slova i rije-

či, mogu samo reći da se rastapam, pupam i beharam, preporađam i umirem i rastem u nekom novom, predivnom smjeru. Jedva čekam upoznati biće koje nas je odabralo, i uživam upoznavati nas dvoje kao neke nove verzije sebe. Sve napokon ima smisla.

Spori odmor

Eko Zaseok Brana

Gde čovek i priroda dišu istim ritmom

Eko zaseok Brana, ušuškan u srcu Šumadije, više je od utočišta – to je manifest ekološke svesti i održivog života. Inspirisan dedom Branom i njegovom praunukom, zaseok čuva ono što je suštinsko: prirodu, međuljudsku bliskost i mir daleko od urbane vreve.

Drvena šumska kućica, zemunice, sojenice, svež vazduh i čisto jezero koje se presijava plavičasto zelenkastim odsjajem šuma i voćnjaka koji ga okružuju, vraćaju u neka davna vremena, bude autentični duh Srbije i daju šarm EKO ZASEOKU BRANA o kom se brinu vredni domaćini, puni ljubavi za svoj kraj.

Ovde je ekologija način života. Sve kuće građene su isključivo od prirodnih materijala – drveta i kamena – sa minimalnim uticajem na okolinu. Svaki objekat orijentisan je ka suncu radi maksimalnog korišćenja solarne energije. Umesto betona – priroda, umesto potrošnje – održivost.

Bio-bazen, bez hemikalija, koristi vodene biljke za filtraciju, stvarajući zdrav ekosistem u kojem čovek i priroda koegzistiraju. Sav otpad se reciklira, hrana kompostira, a stari predmeti se kreativno upotrebljavaju – dečje igralište napravljeno je od panjeva, starih greda i šporeta.

Hrana u Brani dolazi isključivo iz lokalnih, organskih izvora – bez pesticida, bez industrijske proizvodnje, samo čista zemlja i domaće ruke.

Zaseok Brana je ekološki mikrokosmos koji vas ne zove da dođete – već da pripadate. Ako tragate za mestom koje ne menja prirodu, već se u nju uklapa – pronaći ćete ga u Brani.

Dobrodošli kući. Priroda vas čeka.

OK house

O prirodi, očuvanju životne sredine

U svetu gladnog duha u kome je screen time nadvladao, vreme provedeno u prirodi nas zasigurno renaturalizuje i vraća osećaj neopterećenosti i smisla. Potreba za prirodom na dohvat ruke nikada nije bila veća. Još kada su dani vedri, bez zagađenja, to bude čist plezir!

Nakon pandemije, koncept second home, koji je u razvijenim zemljama odavno zastupljen, konačno je i kod nas dobio zamah. Kroz našu priču sa OK house, koja traje pune četiri godine, uspeli smo da predupredimo potrebe naših dragih gostiju za opuštanjem i odmorom u pravom

smislu reči. Prvi utisak uvek se odnosi na predivan pogled na prirodno okruženje koji

miluje oko i dušu, a odmara telo. Pozicija kuće usklađena je sa prirodnom klisurom do koje pogled seže kilometrima u daljinu.

Mnoge smo inspirisali i podstakli da realizuju svoje projekte vikend kuća, pa su

još mnoge dedovine oživele. Za takve po-

duhvate nije nam potrebna zelena agenda jer je ona već u nama. Potrebno je samo da se setimo detinjstva – bosih nogu na travi, ponekog insekta na koži, kupanja u reci –pa da svi krenemo od svog „dvorišta“, posadimo drvo, biljku na balkonu, pokupimo smeće iako nije naše...

Na svega par sati vožnje imamo divne primere zemalja koje su se već adaptirale za bolju budućnost, gde je razmena između čoveka i prirode tako zadivljujuća. Ali priroda nije tu samo da bismo mi u njoj uživali – ona nas hrani, leči, podseća ko smo. Njeno očuvanje mora biti naš svakodnevni prioritet, a ne samo povremeni ekološki gest. Zagađenje voda i vazduha, bespravna seča šuma, prekomerna upotreba plastike – to su problemi koji se ne rešavaju sami od sebe. Neophodna je zajednička odgovornost, edukacija i stalno podsećanje da planeta nije neiscrpan resurs.

Svaki pojedinac može učiniti mnogo – od odvajanja otpada, upotrebe biorazgradivih proizvoda, štednje energije i vode, do podrške lokalnim proizvođačima i ekološkim inicijativama. Male navike prave velike promene. Volimo prirodu i poštujmo je. Ne zato što je moderna ekološka svest, već zato što je to pitanje opstanka, zdravlja i istinske sreće. Jer kad čuvamo prirodu, mi zapravo čuvamo sebe.

Danka Mutapović, vlasnica OK house

Kuca Biljkinog oca

Na istoku Hrvatske, tik uz granicu sa Srbijom, smeštena je Baranja – regija u kojoj se Drava uliva u moćni Dunav, stvarajući čarobni Kopački rit, najstariji park prirode u Hrvatskoj, poznat po izuzetnom bogatstvu

flore i faune. Baranja je spoj hrvatske, srpske i mađarske kulture, što se jasno oseća u ukusima njene kuhinje, ali i u lokalnim običajima. Sunčane padine Banovog brda idealne su za vinograde, a vina koja ovde nastaju nude nezaboravne ukuse.

U mestu Lug, poznatom kao prestonica mlevene paprike, nalazi se Kuća Biljkinog oca – dobitnica priznanja za najbolju tradicionalnu kuću u Hrvatskoj 2022. godine.

To je tipična panonska kuća švapskog tipa, sa uskim pročeljem i nizom prostorija koje povezuje  trem (lokalno: tijem) – dugački, natkriveni hodnik ukrašen biljkama tokom cele godine.

Unutrašnjost krase pažljivo biran antikni nameštaj i mnoštvo detalja – od goblena, starih satova i figurica, do šoljica i posuđa koje gosti slobodno mogu koristiti. Kuća se sastoji od dve spavaće sobe, dnevnog boravka, salona, dva kupatila i kuhinje sa trpezarijom. Takođe, nudi i poseban prostor za druženje uređen u rustičnom stilu, uz upotrebu prirodnih materijala poput zemljane žbuke, cigle i trske. Zimi toplinu pruža peć na drva, dok leti debeli zidovi omogućavaju prijatan zaklon od sunca.

Dvorište je prava mala oaza mira. Friško je renovirano i sada s nestrpljenjem čeka da cveće još malo poraste kako bi bilo spremno za fotografisanje. Do tada, možete pratiti njegovu preobrazbu i svakodnevnu atmosferu na društvenim mrežama. Njime dominira čardak pretvoren u terasu s koje se pruža pogled na celo dvorište sa dva ambara, ciglenim terasama, vijugavim stazama, roštiljem i ognjištem – sve među mnoštvom biljaka koje kući daju poseban šarm i opravdavaju njeno ime.

Kuća može da primi do šest osoba za noćenje, ali je dostupna i za razna dešavanja, proslave i okupljanja.

La Casa Garasa

U srcu Ovčarsko-kablarske klisure, u mirnom selu Dučalovići, nalazi se La Casa Garasa – porodična oaza nastala iz ljubavi prema prirodi, tradiciji i zajedništvu. Ovo nije samo smeštaj, već naša mala dedovina – spoj uspomena, korena i modernog života.

Ime Garasa čine inicijali članova porodice koji su uključeni u njeno stvaranje. Mi smo tim koji neguje porodične vrednosti, čuva sećanja na pretke i sa velikom pažnjom otvara vrata svoje kuće svima koji traže mir, prirodu i iskrenu toplinu.

Kuća je uređena da pruži komfor i privatnost za četiri osobe. Raspolaže modernom kuhinjom, prostranim dnevnim boravkom, udobnom spavaćom sobom, privatnim bazenom i terasom sa prelepim pogledom. U dvorištu vas očekuju roštilj i bioskop na otvorenom, a unutar kuće – kućni bioskop za večeri uz omiljene filmove.

La Casa Garasa je idealno mesto za porodične odmore ili romantična uživanja. U blizini se nalaze manastiri, lekoviti izvori i brojne pešačke staze.

Naš cilj je da spojimo tradiciju sa savremenim, da sačuvamo duh predaka i prenesemo ga kroz gostoprimstvo. Svako ko dođe – postaje deo naše priče.

Dobrodošli u La Casa Garasa – kuću sa dušom.

Spori odmor uz vino

Vinarium je mlada vinarija smeštena u Banoštoru, sremskom selu sa dugom tradicijom vinara i vinogradara. Uz obalu Dunava i na Fruškoj gori, turistička je atrakcija za sve ljubitelje prirode. Sama ta pozicija omogućava našim vinogradima da budu pod organskim zasadom i da, uz što manje intervencije, dobijemo što kvalitetnija vina.

Iz podruma izlazi spoj stručnosti, aroma-

tičnih mirisa i kombinacija ukusa koji dugo ostaju u sećanju svakog vinskog nepca. Trenutno se proizvodi 9 etiketa i svaka od njih ima priču kojoj se njeni ljubitelji godinama unazad odano vraćaju.

Vina u ponudi:

• Beloš, kupaža koju čine Traminac, Župljanka i Grašac

• Traminac, muskatno belo vino, veoma aromatično, slasno i mirisno

• Župljanka, mineralno vino sa lepim kiselinama autohtone sorte grožđa

• Pinoranž, unikatno organsko trofejno vino dobijeno maceracijom pinoa sivog

• Roze Crna Tamjanika, roze vino koje ostavlja mirisno sećanje na šumske jagode

• Dedovac, kupaža Merlot, Cabernet Sauvignon

i Crna Tamjanika

• Pinot Noir, odabir za prave poznavaoce c rvenih vina

• Merlot, organsko vino punog ukusa voćnih aroma

• Crna Tamjanika, desertno vino autohtone sorte

U ponudi vinarije je zaokružen koncept vinskog turizma sa brojnim sadržajima koji prevashodno imaju za cilj upoznavanje teroara, razvoj vinske kulture i popularizaciju vinskih destinacija. Vinske ture započinju razgledanjem vinogorja gde su nekada prolazili rimski putevi i to putem jedinstvene vagon prikolice. U vinogradu mogu da se organizuju tematski programi sa gostujućim somelijerima tako da posetioci dobijaju priliku da se sadržajnije upoznaju sa filozofijom vina.

U samoj vinariji je dostupan vinski podrum, prostrano dvorište i dve degustacione sale namenjene vinskom turizmu. Obe je moguće koristiti za team building, poslovne ručkove i proslave. Vikendima se organizuju degustacije i uparivanja vina uz odličnu hranu koja izlazi iz naše kuhinje.

Uz predivne vinograde, stručnu ekspertizu i kvalitet vina, Vinarium je pravo odredište za putnike željne vinskih doživljaja.

Ponuda vinarije:

Piće dobrodošlice

Degustacija 5 etiketa uz ručak

(meze Sremska plata, glavno jelo, desert)

Obilazak vinskog podruma i same vinarije

Vožnja vagon prikolicom do vinograda

(druženje u vinogradima, piknik)

Fruškogorski region i mi u njemu

Sama okolina Banoštora je veoma bogata raznolikim sadržajima. Blizina Nacionalnog parka Fruška gora pruža mogućnost šetnje ili vožnje bicikla kroz mnogobrojne obeležene staze, kao i predah u nekom od restorana. Obilazak manastira je nešto što je oduvek privlačilo veliki broj ljudi u ove krajeve, a možete posetiti čak sedamnaest. Za ljubitelje urbanijeg sadržaja, tu je i Novi Sad sa svim svojim lepotama i noćnim životom. Od Petrovaradinske tvrđave, jedne od najočuvanijih u Evropi, do muzeja, galerija i pozorišta, svako može pronaći mesto na kom će uživati. A Banoštor, malo sremsko selo sa svojih dvanaest registrovanih vinarija, je već priča za sebe. U njega morate doći, osetiti njegove lepote kroz Dunav, Sunce, vinograde i kvalitetna vina.

To su samo neki od razloga zašto nam se naši gosti uvek vraćaju.

Jelena Belgrave Oblutak

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Naša gastro inspiracija ovog meseca

je Jelena Belgrave, edukatorka za fermentaciju, makrobiotički chef i zdravstvena savetnica za integralnu ishranu, pasionirana grnčarka i fermentacijska saradnica prvog londonskog plant-based restorana sa Mišelinovom zvezdicom - Plates, a kako nam je premijerno najavila, uskoro i Fermentation Specialist za prvi Six Sences hotel koji se otvara u Londonu.

Za prolećni dvobroj Plezira razgovarale smo o ljubavi prema fermentaciji koja ju je vratila istraživanju kulinarskih korena, o bakinoj knjizi recepata koju su

ona i mama digitalizovale, o vezi između

ručno izrađene keramike i fermentaciji, o gljivi Aspergillus oryzae koju poslednjih godina opsesivno koristi u svojim fermentacijskim eksperimentima i misou od pirotskih paprika i oraha, koji joj

je jedan od najdražih eksperimenata u njenom fermentarijumu, o rotkvica-

ma i zovi, o konceptu Pickles for Peace i mnogim neverovatnim pričama o hrani koje imaju tu moć da skrenu pažnju na

događaje u zajednicama koje nažalost nisu u fokusu svetskih medija. U iščekivanju Jelenine radionice u Beogradu, ostavljam vas da uživate u našem razgovoru.

Kako je izgledao tvoj prvi susret sa procesom fermentacije i kako je došlo do toga da se zaljubiš u ovu vrstu kuhinjskih eksperimenata?

Mi smo svakodnevno okruženi obiljem fermentisanih proizvoda, od kafe, čokolade, vina i hleba do sira, samo ne razmišljamo o njima na taj način. Većina ljudi kod nas, kada čuje reč fermentacija, pomisli na kiseli kupus i to je nešto sa čime smo svi odrasli na neki način, da li kroz miris u kasnim jesenjim mesecima koji se širi kroz zajedničke životne prostore ili gastronomske aplikacije specifične za našu kulturu.

Ja sam o fermentaciji kao procesu, počela da razmišljam svesno tek kad sam se odselila od mame i nisam više tek tako imala pristup već skuvanoj sarmi. (smeh). Fermentacija je nepregledno igralište, tako je ja doživljavam, taj otvoreni potencijal i njene mogućnosti me hiper-fokusiraju.

Paralelno sa građenjem karijere na BBC-u, bavila si se istraživanjem kako makrobiotičke i celovite ishrane, tako fermentacije ali ostala prisutna i na srpskom govornom području kroz

tekstove na svom blogu i u magazinu Sensa. Kako je iz tvoje perspektive izgledao gastronomski put i šta te je odvelo bliže fermentaciji i davanju otkaza kako bi joj se posvetila u potpunosti?

Iza mog odlaska iz BBC-ja stoji više faktora, nisam donela svesnu odluku da ću se baviti fermentacijom baš u tom trenutku, više je to bio proces sagledavanja i istraživanja mog života dalje, van tog identiteta vezanog za BBC.

Ja sam, ono što bi moja najbolja prijateljica Marija nazvala, „serijskom sakupljačicom hobija“. Neprekidno fascinirana mogućnošću da naučim nešto novo, nešto praktično, nešto što kad me inspiriše - zgrabi moju celu dušu i ne pušta. Tako je bilo i sa hranom. Ja nemam formalno kulinarsko obrazovanje, sve sam sticala kroz prizmu fascinacije, bilo da je to izučavanje makrobiotičkih principa i filozofije ili različita kulturna nasleđa fermentacije. Blog je bio moj kratkotrajni ogled o majčinstvu i hrani i bilo mi je važno da to bude na maternjem jeziku, jer mi je na tom životnom raskršću pomagao da premostim geografsku daljinu od porodice.

Saradnja sa Sensom mi je omogućila da delim svoja kulinarska istraživanja, gde sam povezivala obilatost svežih namirnica kod nas sa makrobiotskim principima i gastro tehnikama drugih kultura. Moj gastronomski put nije linearan, više izgleda kao Ven dijagram i vodim se krilaticom „openess, not otherness“.

Ko su bili tvoji pomagači, učitelji i saradnici na ovom putu?

Svako na ovom putu koga sam srela i sa kim sam na neki način sarađivala,

je imao taj potencijal učitelja. Od makrobiotičara Sajmona Brauna, koji nas je uveo u filozofske principe makrobiotike, preko mojih drugara iz Fermentation Guild -a, do veličanstvene Maya Hey koja je istraživač u Centru za društvene studije mikroba na univerzitetu u

Helsinkiju i od koje sam naučila važnost konstantnog ZAŠTO.

Kako te je život u Londonu, i edukacija na temu fermentacije u Japanu, dakle daleko od Balkana, naveo da se zainteresuješ za lokalnu gastronomiju? Da li te je fizička distanca približila ne samo korenima, već probudila želju za dubljim istraživanjem kulturne baštine oličene u mikroorganizmima, bakterijama i gljivama?

Odvojenost od porodice te pomera da svakodnevno tražiš poznate emotivne utiske i percepcije kroz ukuse, da im se približiš. To bismo mogli dobro da ilustrujemo kada bismo u realnom vremenu mogli da pratimo na mapi sve teglice ajvara, džemova i zimnice koji putuju po svetu do onih najbližih. Mi korene nosimo u sebi, gde god da

smo, samo je pitanje kako emotivno nahraniti deo nas koji zjapi od daljine i traži blizinu. Ja imam posebnu grupu na WhatsApp-u sa mamom koja je samo za razmenu recepata i metoda, gde smo donekle digitalizovale bakinu svesku sa porodičnim receptima, i to pomaže. Ono što mi i dalje fali je istraživanje na terenu, kada bih duže vreme mogla da provedem na Balkanu, ali na tome radim.

Promena koju nam je COVID 19 doneo je između ostalog i opsesija čišćenjem, panično uklanjanje bakterija i mikroba–a s tim na umu, deluje da nam je fermentacija omogućila da se ponovo povežemo i prihvatimo suživot sa mikrobima i njihovo pozitivno dejstvo na naše zdravlje. Kako je ona kod tebe promenila odnos prema onome što je „čisto“ i onome što „ne vidimo“?

Fermentacija definitivno ima tu ulogu, meni vrlo često na edukacije dolaze ljudi koji imaju fobiju od mikroba i potrebno im je da vide tu dihotomiju da su neki mikrobi štetni, a neki dobri, da smo „mi“ čisti, a „oni“ prljavi. To su prilike kada možemo kroz prizmu fer-

mentisanja hrane i pića da sagledamo simbiotičke sprege između različitih mikroba, ali i našu ulogu koju često igramo iz pozicije moći ili kolonizatora i mislimo da sve treba/možemo da držimo pod kontrolom, posebno u eri klimatskog kolonijalizma i konstantnih geopolitičkih previranja.

Fermentacija je samo jedna od mnogih praksi kroz koju možemo da razbijemo te barijere, sagledamo slojevitost simbioze suživota nas i mikroba, u nama i oko nas.

Postoji više vrsta fermentacije – koji način ti favorizuješ i zašto?

Poslednjih par godina se opsesivno bavim gljivom Aspergillus oryzae, koja se tradicionalno koristi za pravljenje supstrata za korišćenje u fermentisanju misa, soja sosa, sakea ili mirina a koja ima potencijal da promeni arome na neverovatne načine. Koristeći tu metodu napravila sam jedan od mojih omiljenih proizvoda, miso od pirotskih paprika i oraha, koji je kao džem sladak i pun umami podnota.

Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual, ali i omiljeni ritual u kuhinji?

Već duže vreme mi je dnevni ritual sauna, koja mi pomaže da izdržim ubrzani tempo i emotivno me izniveliše, a u kuhinji je to spremanje koji-ja, supstrata sa Aspergillus oryzae gljivom.

Koje su to sezonske namirnice koje igraju glavnu ulogu u tvojoj kuhinji u ovom periodu? Sremuš i indijski mango su pri kraju, sa njima sam se dosta igrala u fermentarijumu poslednjih mesec dana, od lakto

fermentacije, sirćeta do amino pasti i soseva, ali sad su tu zova, mladi listovi smokve i rotkvice. U kuhinji su ukusi otvoreniji, lakši za varenje i po mogućstvu servirani al fresco.

A začini/umaci/namazi/čorbice/slatki-

ši - kako trenutno izgleda tvoj meni?

Trenutno sam opsednuta kratko fermentisanim rotkvicama sa cvetovima zove. Počela sam da pravim i brze, hladne supice slične gazpaću, gde se obavezno nađe i fermentisani mali beli luk iz Pirota, a to u paru sa fokaćom od kiselog testa.

Sigurna sam da nije lako da izdvojiš omiljene recepte, ali verujem da postoje oprobani favoriti koji bi bili interesantni i za početnike ali i one malo radoznalije, koji bi želeli da isprobaju da fermentišu nešto iz aktuelne prolećne sezone?

Ti poslednji listovi sremuša uvek mogu da se dodaju prolećnom kupusu i izrendanoj šargarepi, sve se izmeri i doda se 3% soli na težinu povrća, dobro izmasira dok ne pusti sok i spakuje u teglu tako da sok prekrije sve i tegla dobro zatvori. Posle 7 dana fermentisanja na sobnoj temperaturi može da se uživa u ukusima.

Za neke vrste fermentacije dovoljni su nam voda i so, a za neke poput pravljenja misoa se koriste i specijalne spore, kako bismo pokrenuli procese.

Koji savet bi dala onima, koji žele da odu korak dalje od klasične fermentacije, kakvu poznajemo kada recimo ostavljamo kupus?

Za dobru fermentaciju je potrebno razumevanje metoda, koje su kontrolne

tačke i kako mogu da se kombinuju. Lakto fermentacija koju mi poznajemo

- kiseljenje kupusa, može da se primeni i na ostalo povrće i dodatak nekog voća u manjoj količini i da se dobiju veoma ukusne delicije. Edukacija je danas dostupna svima kroz veliki broj knjiga na ovu temu i deljenje znanja kroz društvene mreže, samo je bitno imati osnovu da bi fermentacija bila uspešna. Moj

savet je da se povežu sa ljudima iz ove branše, jer je za većinu nas edukatora i autora fermentacija open source.

Koji je to miris i ukus koji te momentalno vraćaju u centar? Šta je tvoj ultimativni comfort food?

To je uvek miris slatkog čaja od kamilice sa limunom koji me vraća na tople zime kod bake, a comfort food zavisi od godišnjeg doba, trenutno je to tost od hleba sa kiselim testom, puter od orašastih plodova i ukiseljeni sremuš i čičoke.

Oblutak je koncept kojim spajaš fermentaciju i keramiku – šta ti donosi rad sa glinom a šta s fermentacijom, i kako ti ovi procesi pomažu da se uzemljiš?

Oba procesa zahtevaju potpunu prisutnost. Rad sa glinom je u početku

bio moj način da se suočim sa tatinom smrću, jer nisam bila tu da kroz kolektivne rituale osvestim te emotivne čvorove. Tek kasnije se ta praksa stvaranja upotrebnih keramičkih objekata spojila sa fermentacijom gde sam mogla da istražujem oblike posuda za lakto fermentaciju, miso ili čašicu za skupljanje tamarija sa misoa. To vreme u studiju mi je bila važna paralela stvaranja u kuhinji, a oba procesa te lagano stavljaju u tzv. flow state koji opušta i fokusira.

Na koji način odabir posude u kojoj fermentišemo, čuvamo ili iz koje jedemo utiče na ukus hrane?

Prvenstveno je to stvar praktičnosti; većinu svojih eksperimenata ja čuvam u staklenim ili keramičkim posudama i držim se podalje plastike, jer ne želim da razmišljam šta kiseline iz fermentisanih proizvoda rade toj plastici. Širom sveta se tradicionalno fermentiše u drvenim kacama ili keramičkim posudama. Postoji zanimljiva priča o monahinji Noeli Marćelino, koja je pravila sir od nepasterizovanog mleka, tradicionalno u drvenim kacama, a kojoj je sanitarna inspekcija tražila da se prešaltuje na proizvodnju u posudama od nerđajućeg čelika, zbog moguće kontaminacije listerijom. Kada je to uradila, došlo je do porasta prisustva toksične ešerihije koli u siru i ispostavilo se da su mikrobi koji su se naselili u drvo od kaca zapravo bili zaštitni faktor u produkciji. Ona je kasnije studirala mikrobiologiju, kako bi odbranila ovu tradicionalnu metodu pravljenja sira u drvenim kacama. Slično je i sa kacama u Japanu

za fermentisanje misoa, tzv. kioke koje stvaraju svoju mikrobnu teritoriju dobrobitnu za fermentaciju.

Fermentacija nas uči, između ostalog, i tome da je malo šta iz kuhinje otpad, i da uz adekvatan trening, maštu i strpljenje mnogo toga možemo iskoristiti i time obogatiti naša jela, obradovati creva, a posledično i planetu smanjenjem otpada od hrane. Koji su tvoji omiljeni eksperimenti nastali upravo onda, kada si nešto poželela da sačuvaš od propadanja?

Fermentacija je odlična metoda za zero-waste pristup; samo pogledajte u frižideru šta imate od povrća što se neće pojesti, obradite sa solju i stavite u teglu - naravno ne ubuđalo povrće! Mislim da su kupovne navike kod nas na pijaci i ljudi na Zapadu, koji se pretplaćuju na dostavu svežeg voća i povrća, vrlo različite i da kod nas ima mnogo manje bacanja i više smislene kupovine. Ja ovde često napravim fridge clearout ferment koji se nikada ne može replicirati, jer uvek imam druge namirnice. Imam drugaricu, Koreanku, koja je razvila uspešan biznis isključivo fermentišući ostatke povrća, na pri-

mer kimči od drške karfiola i brokolija ili listova cvekle. Jedan od mojih omiljenih eksperimenata ovog formata je fermentisana salsa.

Šta je po tvom mišljenju razlog za sve veće interesovanje za fermentaciju, naročito u domenu vrhunske gastronomije?

Fermentisana hrana je krucijalni deo gastro nasleđa mnogih kultura širom sveta, a Zapad ju je tek skoro otkrio. Široka lepeza ukusa, igre, mogućnosti je to što ju je stavilo na pijedestal u poslednje vreme. Ne znam da li trenutno postoji neki vrhunski kuvar koji se na neki način ne bavi fermentacijom. Skoro sam počela da fermentišem za prvi plant-based restoran sa Mišelinovom zvezdicom u Britaniji, Plates, i to je ta nova dimenzija stvaranja gde ljudi poput mene nisu u kuhinji da kuvaju za goste, već da razvijaju nove ukuse koji mogu da završe na jelovniku. Ove jeseni ću početi novi posao kao

Fermentation Specialist u prvom Six Senses hotelu koji se otvara u Londonu, a gde su prepoznali potrebu da postoji posebna pozicija za takvu vrstu kulinarskog razvoja.

Članica si neformalne zajednice Ladies who ferment – o kakvoj je skupini reč i šta vas osim onog najočiglednijeg povezuje?

Nas je pet, Pao je sa Tajvana, Melani iz Kanade, Eleni sa Kipra i Paula iz Brazila. Spojila nas je naravno naša opsesivna igra sa fermentacijom i dovela do toga da pokrenemo diskusiju o ženskim ulogama u tradicionalnim kulturama, spajanju zajednica, organizovanju i učešću u događajima vezanim za hranu i fermentaciju.

Jedan od važnih segmenata tvog delovanja je i aktivistički rad kroz podršku izbeglicama, migrantima i skretanje pažnje na goruće probleme i sukobe u svetu kroz učešće i organizaciju predavanja i radionica fermentacije Pickles for Peace. Možeš li mi reći nešto više o ovom aspektu svog delovanja i tome kako ova znanja mogu postati tačka susreta i most koji povezuje različita imigrantska iskustva?

Ovaj projekat mi je posebno drag, prvenstveno zbog mogućnosti da otkloni barijere i granice između kultura, ali i kao katalizator da osvesti šta se dešava

u zajednicama širom sveta koje nisu u fokusu na vestima. Takvih je nažalost mnogo.

Ideja iza ovog projekta je bila želja da se povežemo sa ljudima koji dolaze iz tih zajednica i organizujemo radionice gde učesnici imaju priliku da iz prve ruke čuju o događajima u toj zemlji. To su ljudi koji su na neki način prisutni u sferi gastronomije kao predavači, autori, profesionalni kuvari ili umetnici; oni

bi tokom radionice pričali o akutnim situacijama u svojoj zemlji, o gastro nasleđu i odabrali bi jedno jelo ili dodatak jelu koji je fermentisan da to zajedno

sa učesnicima naprave. U drugom delu radionice bismo mi iz našeg kolektiva podelile i napravile sa svima jedan sezonski recept koji se fermentiše. Sav profit je uvek išao u dobrotvorne svrhe, po odabiru ljudi koji su sa nama vodili radionicu.

Za Mijanmar smo se, recimo, povezale sa dve sestre, doktorke, koje su objavile kuvar Rangoon sisters koje su želele da profit dodele Medical Action Myanmar koji vode zdravstvene klinike u toj zemlji. Do sada smo imale četiri radionice, za Ukrajinu, Gazu, Mijanmar i Sudan, i svaki put su svima nama dale nešto neprocenjivo - povezivanje sa drugim kulturama, priliku da naučimo nešto novo dok zajedno jedemo i skupljamo donacije za one kojima je to potrebno. Dok redovne radionice fermentacije imaju tendenciju da privuku određeni soj ljudi, ovi događaji su bili mnogo otvoreniji i prisustvovali su im ljudi iz različitih društvenih miljea, predstavljajući London onakav kakav zapravo jeste - multikulturalan i otvoren.

Tvoje preporuke za knjige/blogove/njuzletere/emisije koje redovno pratiš i u kojima uživaš.

Uh, probaću da budem sažeta i podelim gde mi je fokus u poslednje vreme:

Vittles newletter koji je promenio pravac pisanja o hrani i dao prostora glasovima i pričama koje su prethodno bile marginalizovane.

foto: Mela Hilleard

Uvek se vraćam knjizi „On Food and Cooking“ Harold McGee, ali me i skorašnje izdanje „ Flavourama “ Arielle Johnson neprekidno nečem novom nauči.

Rad Sustainable Food Innovation Group i Oxford Food Symposium

Za kraj, podeli sa nama san koji bi želela da se ove godine ostvari?

Nadam se jednoj radionici fermentacije, negde u prirodi, na otvorenom, u

Beogradu. Da mogu konačno da izvučem neke tegle iz maminog špajza.

Šta se krije u činiji ramena? Dašak svojevrsne egzotike koju nam donosi japanska kuhinja, porcija zdravlja koja snaži duh i telo, prilično dugačka tradicija i svojevrsna mudrost koje su neizostavne u spravljanju iste. Svakako se u njoj mogu pronaći i bogati kulturološki obrasci, kao i jedan sasvim poseban filozofski i duhovni pristup svakodnevici i životu. U našem prolećnom dvobroju ugostila sam majstoricu japanske kuhinje Draganu Dragojlu Stojanović i sa njom razgovarala o pripremi specijaliteta koji su zaštitni znak ove ostrvske zemlje, specifičnostima procesa pripreme hrane, ali i pop-up konceptu Dango san čiji je ona deo.

Ko stoji iza Dango san pop-up koncepta i kako se rodila ideja za isti?

Iza Dango koncepta, njegove inicijalne ideje stojimo moj kolega i drugar Milutinović Milun i ja. Stvorili smo zajedničku platformu putem koje danas i samostalno razvijamo ideje, u zavisnosti od interesovanja jer ne učestvujemo nužno u svemu zajedno. Inicijalna ideja se rodila iz želje za zajedničkim radom, u trenutku dok smo živeli zajedno i često kuvali zajedno. Bilo je tu raznih predloga, ali ideja da pravimo ramen je kod oboje „kliknula” i jednostavno se rodila u stilu - mi ćemo sada praviti ramen, to treba da bude tako da se puno zabavljamo, da nas ne progutaju pravila tržišta i da imamo slobodu da kreiramo stvari. Oboma nam je klasičan restoranski pristup bio veoma stran i dosadan i oboje smo voleli nekonvencionalne stvari - valjda zato što i sami nismo konvencionalni i oboje nismo baš lako uklopivi u postojeće forme. Posebno nam je izazov bio istražiti samo jelo u čijoj pripremi nismo imali puno ili čak mogu reći, skoro nimalo iskustva.

Možete li da nam otkrijete šta znači

„Dango san“ i zašto ste se opredelili za japansku kuhinju?

Dango san ime je nastalo kao fora, ne postoji nijedan naizgled smislen razlog. Ja sam istraživala japanske poslastice, pre svega moči, a dango s obzirom da se pravi od lepljivog pirinčanog brašna jeste jedna vrsta močija. To su kuglice nanizane na štapić, deluju pomalo kao sladoled, često su u tri boje: roze, zelena ili bela (možete ih naći u svakoj telefonskoj tastaturi) to je onda posebna vrsta danga - hanami dango koji reprezentuje ciklus cvetanja trešnje. Mislim da je sve u vezi sa tim kolačem vrlo poetično, a pored toga on je i veoma slikovan - što je nama oboma koji smo vizuelni tipovi bilo privlačno. Takođe, postoje i druge vrste danga sa japanskom karamelommitaraši dango, koji je dosta popularan u Japanu. Postoji čak i pesma na japanskom o tri brata, tri dango kuglice koje lutaju svetom. (smeh) Pomislih, dango, baš je fora, nećemo ramen, to je malo dosadno, hajmo nešto zabavnije. San je dodatak iz moje druge profesije jer su me snovi uvek fascinirali i zanimali, a sada sam ih integrisala u svoj psihoterapisjki rad. Tek kasnije saznajemo

da je san oznaka koja se u Japanu upotrebljava za majstore, učitelje ili nekog ko se uvažava i veoma poštuje, pa eto, nije ispalo netačno.

Japan je zemlja sa prilično bogatom kulturnom riznicom i dugom tradicijom. Da li postoji neki poseban filozofski koncept ili kodeks u pristupu pripremi hrane koga se pridržavate?

Da, Japanska kultura je fascinantna, posebno jer je toliko drugačija od naše. Dirljiv je vabi sabi koncept iza kojeg stoji čitava teorija koju ili osećate ili ne, a ona se odnosi na lepotu nesavršenosti, posve ljudsku kategoriju i reprezentuje prirodne cikluse života. To ima veze i sa našim pristupom, volimo kad porcija nije perfektnog oblika. Recimo, ako na močiju pukne testo mi ćemo uraditi jedan kincugi, doduše ne zlatom, nego jagodom ili mača čajem (smeh). Ipak, možda ono što je najvažnije jeste posvećenost jelu. Kada pravimo jelo uvek se opredelimo za jedno jelo. Kada kuvamo ramen onda kuvamo samo ramen. Zašto? Zato što je nemoguće posvetiti mu se na pravi način, ako ne poklonite svu pažnju. U Japanu imate majstore, imate mesta specijalizovana samo za jedno jelo i tu su ljudi koji

ceo život spremaju jedno jelo. To je predivno, zar ne? Tolika količina posvećenosti i poštovanja. Drugo, samo vreme potrebno za pripremu, pretpripremu - u pitanju su dani pre tog vikenda kada ga konačno spajamo i serviramo. Treće, nema bacanja hrane, pripremamo onoliko porcija koliko se ljudi prijavi i tako izbegavamo ono što zaista ne volimo - viškove i rasipanje.

Postoje li neke sličnosti između srpske i japanske kuhinje i kako dolazite do sastojaka za svoje specijalitete na domaćem tržištu?

Ne bih rekla da ima puno sličnosti, osim da japanska hrana nije, kako ljudi često misle, nekog zaista egzotičnog ukusa. Pre svega, naše porcije su mnogo veće, a i nemamo odnos prema hrani koja treba da ima dobrobit za naše zdravlje, nego smo više hedonisti. Primer, fermentisane stvari, recimo miso ima niz zdravstvenih benefita i nije čudno što jedan od najekstremnijih načina ishrane - makrobiotika, kojem kod nas pribegavaju najčešće

bolesni ljudi, potiče iz Japana. Slično je još i to da oni jedu i veoma vole meso, doduše umerenije, mnogo umerenije nego mi, ali se ljudi iznenade kada vide slaninu u našem ramenu, jer misle da Japanci jedu samo ribu i suši. Ipak ima jedna fora koju često koristimo s obzirom da smo iz Vojvodine: ramen je najvojvođanskije jelo ikada jer u njemu imaš supe, mesa, rezanaca a bogami i sosa ako uzmemo da je soja ili miso

baza za ramen neka vrsta sosa, po naški. (smeh) Svakako, kod nas jako dobro prolazi, čak i kod onih koji ga nikad nisu probali. Što se sastojaka tiče to je posebna priča. Nabavljamo ih sa svih strana, nekoliko sajtova, nekoliko tajnih kanala, cimamo prijatelje gde god da putuju. Upravo sam bukirala karte za Pariz i uzela jedan dodatni prtljag uz povratnu kartu, zato što se rasplačem svaki put kad vidim čega sve van Srbije ima. Naše tržište se polako otvara za japansku i azijsku kuhinju uopšte. Naravno, takva situacija nas je ponukala da budemo i još kreativniji, pa smo ušli u najdublje tajne umamija da bismo zapravo shvatili čime možemo da zamenimo neki sastojak, kada je naša kuhinja u pitanju. Mi imamo veoma prisan i direktan odnos sa ljudima koji vole i prate naš koncept, svakodnevnu komunikaciju preko Instagram-a, gde i postojimo, kao i uživo kad ljudi dođu kod nas i kad ih ugostimo. Tako razmenjujemo informacije, a i ljudi i mi smo veoma radi da podelimo sve što znamo o dostupnosti namirnica. Neki od njih se sami nude kad idu u Japan.

Evo sad nam je naša draga komšinica

Dora donela i japansko lepljivo pirinčano brašno na probu - širatamako, koje kod nas ne može da se nađe, već samo uglavnom kineski - močiko.

Koje japanske recepte vaši gosti najčešće mogu probati i koja su omiljena jela iz vaše ponude?

Mi smo se specijalizovali za ramen, njega spremamo kontinuirano već šest godina. Pored ramena tu su i gyoze dumplings u „pojapanjenoj“ verziji sa najfinijim soja sosom i aromatizovanim uljem škampa, koje sami pravimo. Takođe i bao bun koji ručno pripremamo i stimujemo, ponekad i okonimiyaki, tu su i miso supa, kao i nekoliko japanskih jela sa lepljivim pirinčem, mabo dofu ili japanski kari. Što se poslastica tiče to je definitivno moči, razne vrste od punjenog daifuku, do pečenog havajskog ili brauni močija dango i dorayaki - japanski vafli. U početku smo puno istraživali i tu je stvarno bilo svega, sada smo se bazirali pretežno na nekoliko jela, ali akcenat je definitivno na ramenu i močiju.

Da li nam možete reći nešto više o „umami fenomenu“?

Mmm umami. To je ono kad ti ukus izazove osećanje velike prijatnosti, što u prevodu i znači to - prijatan ukus. Postoji razlog zašto je to baš prijatan ukus, jer način na koji naši receptori reaguju na L-glutamat je upravo to - prijatnost. Umami je zapravo peti ukus jer na njega reaguju receptori sa našeg jezika. Sam termin je patentirao Japanac, hemičar Ikeda, početkom dvadesetog veka kada je otkrio glutamat koji nije mogao poistovetiti sa druga četiri osnovna ukusa.

Zahvaljujući kristalima smeđe kombu

alge, došao je i do jedne druge stvari, a to je MSG - monosodijum glutamat ili natrijum glutamat, kineska so, E 620

aditiv koji deluje stimulativno na neurotransmitere koji bukvalno ispale električni impuls i onda je to onaj ukus koji te „zvekne u glavu“. Tako da imamo jedan prirodni umami koji se u određenoj

količini nalazi u namirnicama bogatim gluteinskom kiselinom, a na koji reaguju naši receptori osećajem prijatnosti i imamo jedan veštački umami, pojačivač koji je mnogo više od prijatnosti i koji izaziva ekstatičniji doživljaj, ali kada je ukus u pitanju, vrlo prazno zadovoljstvo i mislim da je to jedna važna razlika, bez

ulaženja u to da li je msg toksičan ili ne i u kojoj količini, već ako pričamo o izbalansiranosti ukusa u hrani.

Da li neka jela prilagođavate ukusu lokalnog podneblja?

Uglavnom ne, više radimo neku vrstu eksperimenta kombinacijom naše kuhinje i japanske, ili ne samo naše već ponekad i Grčke, Italijanske. Jedino kad su porcije u pitanju, bar ja tu uglavnom „pojačam” ali sam se vremenom oslobodila straha od manje količine, koja nam je mentalitetska jer sam došla do zaključka da je mnogo bolji utisak i efekat užitka ako su i porcije umerene, posebno jer su vrlo umamične i vizuelno interesantne, pa čula budu lako zadovoljena, što utiče i na samu sitost.

Primetila sam da rado kuvate za studente i da ste deo solidarnog matinea „Kuvam dakle blokiram“. Kako se rodila ova ideja i ko se sve okupio oko nje?

Kuvam studentima od početka blokada.

Moja prva akcija sa prijateljima i horom SNP u Novom Sadu bila je kuvanje ramena studentima Filozofskog fakulteta koji je i moj matični fakultet. Stvarno je bio

divno videti oslobođen fakultet, onakav kakav nikada pre toga nije bio, pa je bilo pravo zadovoljstvo biti deo toga. Zamislite studentkinje koje vrište kad su videle kutiju sa preko sto močija! Nakon toga sam napravila tim ljudi koji kuva u našoj kuhinji, jer mi smo za ljubitelje/ke naše hrane otvoreni samo vikendom i kada imamo pop up negde napolju. Što znači da je radnim danima kuhinja slobodna. Tako sam počela da redovno kuvam studentima u blokadi, ne samo japansku hranu, ali i japansku. Nedavno smo im pravili tempuru, za Prvi maj su dobili okonomiyaki, a akcija na koju sam stvarno ponosna je akcija Bacanje kamena s ramena, kad je bio najveći protest ikada u Novom Sadu, onaj na tri mosta. Tada sam sa već oformljenom ekipom za kuvanje, studentima i ljudima koji su se spontano pridružili, kuvala oko 350 porcija ramena koje smo delili ispod mosta.

Pretpriprema je trajala nekoliko dana, a red ispred je bio toliki da je cela ekipa provela proteste glave uronjene u nudle i ramen. (smeh) Što se matinea tiče to je bila ideja zajedno sa Marinush, našom divnom poznatom dizajnerkom i kreatorkom svog malog brenda da skupimo pare, za nas blokadne kuvarice. Marinush, Marina je inače kuvala sa nama i ra-

dila nam dizajn plakata za akciju ramen ispod mosta, kad smo ujedno iskoristili publicitet i pozvali na proteste. Na matineu smo skupljali novac za kuvarice, ja - sa nekoliko stotina japanskih kolača i koktelom od kombuhe, Marinush sa svojim printovima, brižljivo osmišljenim, koje nam je printarija Skvidži (koji su potpuni carevi), donela na događaj sa mašinerijom za sito štampu, a naš prijatelj koji sa mnom kuva od početka, Rajko Božić je puštao muziku. Na događaju su se pridružili još neki ljudi, pretežno kuva-

rice Suzan, Sanja, Vanja, da prodaju svoje stvari, kolače i rukotvorine sa istom namenom. Događaj je prošao super, a mi smo skupili novac za naše kuliranci-

je sa druge linije fronta. Sada planiram pop-up ispred nekoliko fakulteta i kuvanje ramena sa studentima.

Ako se sa japanske prebacimo na ku-

hinju našeg podneblja – u čemu najradije uživate sa domaće trpeze? Šta je po vama najbolje iz japanske i srpske kuhinje što bi zajedno na tanjiru predstavljalo savršen par?

Što se domaće trpeze tiče Milun je veo-

ma sveden u ishrani i prilično se zdravo hrani - miso supa i kupus salata, reci-

mo, parče ribe kuvano u našem tipu supe sa korenastim povrćem i malo soja sosa. Ja sam ipak testo tip (smeh) ili kako mi ovde kažemo nasuvo tip. Dakle sve vrste testenina, pita, kiflica i projica. Omiljeno jelo mi je pita sa sirom ili gibanica, sa svežim paradajzom to je za mene rajski doživljaj. Srećom, to jedem ponekada i hranim se dosta izbalansirano i koristim benefite svog znanja zdrave kuhinje. Tako da eto, može neko nasuvo sa ramenom ili ramen sa domaćim mlincima, šalim se. Mogle bi jako fino marinirane šitake da se uklope i sa nekim našim rezancima. Za one koji vole meso, definitvno chashu rebra ili chashu slanina - koji se dugo kuvaju u japanskim začinima bi išli prelepo uz naše mlince ili pak, što smo jednom i radili, zamotali smo dugo kuvana rebra u list kupusa i to smo služili s ramen supom. Svojevremeno ste organizovali i radionice na kojima su polaznici imali priliku da nauče tehniku izrade moči specijaliteta i anko paste. Da li su najavi i neki slični projekti?

voju Moči san, i ideja je da ljudima približim ovaj voljeni japanski kolač. Pored toga mi radimo i radionice ramena, baš sada kada dođe lepo vreme i u prirodi gde su mnogo bolji uslovi za to. U planu je svakako još mnogo radionica močija i ramena, a ljudi već neko vreme moljakaju i da ih naučimo da prave naše bao banse, tako da će biti i to.

Da li biste mogli da sa nama i našim čitaocima podelite recept neke jednostavne japanske poslastice, koje je moguće napraviti od sastojaka iz domaće radinosti?

Vrlo rado i to će biti dorayaki, japanski vafli jer ih je lako napraviti od veoma dostupnih sastojaka.

Za 6 komada je potrebno:

• 4L veličine jaja,

• 140g šećera,

• 2 kašike meda,

• 160g tip 400 mekog brašna,

• 1 kašičica praška za pecivo,

• prstohvat soli

Da, radionice močija su moj projekat pod nazivom mog malog brenda u po-

Prvo pomešati šećer i jaja, u to dodati med, zatim brašno i prašak za pecivo koje smo prethodno izmešali zajedno i

ostaviti u frižideru petnaestak minuta. Nakon što se smesa „odmorila” dodati jednu ravnu kašiku vode. Zagrejati teflon na umerenoj temperaturi i na njemu većom kašikom sipati smesu prečnika 6, 7 cm, popraviti ivice blago sipajući smesu po rubovima kruga, kada se na vrhu pojave balončići okrenuti i peći još maksimalno minut. Vafli treba da budu ujednačeno braonkasti sa obe strane.

Vafli se mažu i potom dva spajaju u sendvič. Najbolje je ako imate anko pastu

koja se lako priprema od azuki pasulja (to je tradicionalan recept), ali smo mi toliko istraživali sa ovim vaflima da smo ih punili i Nutelom i pečenim jabukama, prelivali karamelizovanim mlekom i služili uz sladoled. Opcije su razne, a dorayaki veoma jednostavan. Za posebnu priču oko ovog kolača preporučujem

film An ili Sweet bean. To je predivna pri-

ča i o ovom kolaču, ali i o anko pasti, koja

dočarava razliku između savremenog i tradicionalnog Japana.

Budući da smo se upoznale na jednoj poetskoj večeri i tom prilikom sam čula za tvoja različita interesovanja, želim da te pitam šta se dobije kad pomešamo književnost, psihologiju i kulinarstvo? Ko u ovoj kombinaciji zauzima najviše prostora?

Eh, dobije se mnogo, pre svega mogućnost da razvijam sopstvene talente bez ograničenja ako ih posložim tako da se međusobno dopunjuju. To su moje tri ljubavi, dve su profesija, a jedna je hobi. Pisanje poezije ipak smatram hobijem, a psihoterapija i ljubav prema kuvanju su nekako prevagnuli. U sva tri slučaja radi se pre svega o kreativnom potencijalu, ali ono što bih nekako istakla tjeste moja sklonost da negujem i zbrinjavam. Mislim da su i hrana i psihoterapija i poezija upravo to, nešto što hrani i isceljuje. Sve što nudim drugima i sama sebi priuštim, tj. dozvolim da za mene učini to neko drugi - moja terapeutkinja, prijatelji koji mi rado kuvaju i poezija koju mi ljudi šalju, što njihova što neka na koju su naišli, pa su me se setili. Sve tri stvari me svakako povezuju sa ljudima na jedan veoma lep način i mislim da je u tome tajna dobrog mentalnog zdravlja.

Koji bi element japanske kulture rado usadili na našem podneblju? Šta bismo mogli da naučimo jedni od drugih?

Poštovanje prema namirnicama i hrani, a samim tim i generalno prema životnoj sredini. To mi je na prvom mestu, a zatim fokus na trenutak - na sada i ovde i svest o njegovoj prolaznosti i ranjivosti, što je suština i nalazi se u korenu mnogih japanskih tehnika i koncepata - vabi sabi, kincugi, bušido, pa i njihove religije. U suštini i same haiku poezije stoji isto, sada, ovde i osećanja posredovana prirodom. Japancima bih ubrizgala notu naše otvorenosti i ekspresivnosti, pre svega kad je reč o osećanjima, jer kad su u pitanju osećanja i njihovo ispoljavanje, to je vrlo restriktivna i zatvorena kultura.

Kakvi su vaši planovi za ovo proleće i leto? Gde će posetioci imati priliku da uživaju u vašim specijalitetima? Koji se gradovi nalaze na vašoj listi i gde vas možemo očekivati u predstojećim danima?

Mi malo sređujemo naš prostor ovih dana, uobičajeno veliko prolećno spre-

manje sa elementima farbanja i krečenja. (smeh) Za sada smo u našem prostoru i tamo kuvamo svakog vikenda, u najavi je i još jedna moči radionica. Leto

je super za neki kasnovečernji pop-up na nekoj zanimljivoj lokaciji u gradu, uz hladnu koktel kombuhu, i zato - stay tuned!

O arhitekturi kao procesu, projektima kao mikrokosmosima sveta u kome

žele da žive, zemlji kao materijalu ali i Zemlji kao domu, te primeru za obnovu zajednice, grada ili čak i države; o arhitekturi kao sredstvu za izgradnju mira, zajednice i održive budućnosti, razgovarala sam sa Lusy Dinen i Vernesom Čauševićem iz nagrađivanog sarajevskog studija Projekat V Arhitektura.

Zemlja kao materijal, kao tlo, kao planeta na kojoj živimo delom je tema ovog izdanja Plezira, te započnimo s tim – kada ste vi počeli da je posmatrate kao partnera u arhitekturi, a ne samo kao resurs?

Globalni razgovor o materijalnosti i posljedicama ekstrakcije i potrošnje, značajno je evoluirao od kad smo počeli raditi kao arhitekti prije petnaestak godina. Ovi razgovori jedva da su postojali tokom našeg ranijeg obrazovanja u

Velikoj Britaniji, ali s vrijemenom smo se samoobrazovali kroz praksu i učili od kolega, vršnjaka i drugih stručnjaka izvan arhitekture, o tome kako surađivati s materijalima i koristiti ih snalažljivo i etički, s pristupom koji je manje o kolonijalnim i ekstraktivnim praksama a više o korištenju materijala na načine koji su specifični za mjesto; koji uče od historije i prilagođeni su klimi, načinu života i „pogledu na svijet“ koji odabir materijala može utjeloviti.

Naš rani rad sa nabijenom zemljom datira iz 2014. godine kada smo započeli saradnju sa organizacijom „Most Mira“ na njihovom projektu Mirovnog Centra u Prijedoru. Vidjeli smo zemlju kao

način da dovedemo više ljudi i njihovih iskustava u projekat, koristeći zemlju prikupljenu sa lokacija koje se nalaze u podijeljenim zajednicama oko Centra, a čije je mješanje simboliziralo holistički proces pomirenja i isceljenja. U isto vrijeme da obnovimo tradicionalnu gradnju iz Bosne i Hercegovine na savremen način. Zemljana arhitektura i izgradnja mira idu ruku pod ruku.

Pozvali smo globalne stručnjake Lehm

Tona Erde i Martina Raucha iz Austrije da sarađuju sa nama na projektu, kako bismo učili od njih na osnovu njihovog revolucionarnog rada na nabijenoj zemlji u Evropi posljednjih 40+ godina. Ovo rano upoznavanje sa zemljom kao materijalom koji bismo mogli koristiti i na suvremen i iscjeljujući način, utrlo je put našem razmišljanju i arhitekturi.

Održivost, zaštita životne sredine, ekologija… već neko vreme koriste se kao zgodne, privlačne fraze bez suštinskog utemeljenja u nečijem radu ili poslovanju. Kako vi kroz svoje pro-

jekte nastojite da zaista primenite ekološke principe?

Cilj nam je uvijek prvo gledati na lokalna, prirodna i kružna rješenja. Svaki projekat je mikrokosmos održivije planete koju želimo izgraditi. Ovo može biti teže kada radite u većim razmjerama, kada je potrebno pregovarati o građevinskoj regulativi ili drugim izazovima balkanskog konteksta. Međutim, veoma smo fokusirani u svom pristupu, po čemu smo poznati i međunarodno nagrađivani, pa privlačimo investitore i saradnike koji žele da krenu na ovo putovanje sa nama i vide vrijednost našeg pristupa. Pomaže i to što u radu s investitorima koji dijele našu viziju ekološki i društveno održivije planete provodimo vrijeme u pronalaženju zajedničkog jezika s klijentima tokom faza projektovanja, istražujemo i učimo jedni od drugih u tom procesu. Nakon toga radi se o pronalaženju tima i resursa koji će zajedno sa nama našu viziju ostvariti. To zahtjeva puno truda i upornosti od strane nas samih, cijelog tima, a vrlo važno i investitora, ponekad potpuno plivajući protiv vodotoka, ali kada uspije znamo da se sav trud isplatio.

Takođe, važna tema u vašem radu je zajednica. Kako vidite povezanost između nje i pojmova iz prethodnog pitanja, odnosno – može li nešto zaista biti održivo, ekološko ukoliko nije okrenuto zajednici – i obratno?

To je odlično pitanje. Stvaranje ekološki održivih mjesta zahtjeva ujedinjenije društvo. Stoga su društvena i ekološka otpornost inherentno međusobno povezane. Može biti teško gdje se na-

lazimo, biti u mogućnosti da izgradimo projekte usmjerene na zajednicu, općenito su tržišta manje sklona ulaganju u istinske projekte izgradnje zajednice. Stoga, pokušavamo da radimo sa zajednicama direktno gdje možemo da im pomognemo da definiraju svoje potrebe i projekte. Također, gledamo da kroz naš rad razvijamo lokalne prirodne materijale, nove vještine i ekonomije i guramo ih u suvremene i lijepe dizajnerske projekte kao oblik izgradnje zajednice. Povezivanje različitih dijelova lanca proizvodnje i zanatlija na lokalnom nivou, kako bi se stvorili holističkiji projekti i rješenja, na ovaj način pokušavamo izgraditi održivu budućnost u građevinskoj industriji i razviti više povjerenja u korištenje održivih prirodnih materijala. I zauzvrat, nastojimo stvoriti zajednicu istomišljenika, od majstora do investitora, koji se zalažu za promjene i bolju budućnost, što je još jedan oblik stvaranja zajednice. Svaki projekat je na neki način stvaranje zajednice oko sebe.

Kroz više projekata upravo ste se bavili temama zajedništva, povratka, posleratne obnove, mirom (npr. (Malo) Ministarstvo Znanja, Omladinski centar Most Mira, Prostor za razmjenu; Održivi povratak u Srebrenicu). Kako vidite ulogu arhitekture u tom kontekstu, može li se posmatrati kao alat za društvene promene?

Apsolutno. Mi vidimo arhitekturu kao proces, a ne samo proizvod. Dobra arhitektura ima potencijal da bude alat za društvene promjene. U okviru procesa stvaranja prostora, dovođenja svih korisnika tih prostora, ljudi na koje ti prostori utiču, na putovanje zajedničkog stvaranja mjesta oblik je društvene popravke. Omogućavanje prostora ljudima da se uključe kako žele, da se pridruže razgovoru ili organizirati radionice za dizajn i izgradnju, radionice za izgradnju na gradilištu i tako dalje. Upotreba prirodnih materijala i ovdje može biti od velike koristi, jer su oni općenito poznati i sigurniji i lakši za ručni rad, tako da možemo povezati ljude u procesu kroz sam projekt izgradnje. Naročito na Balkanu, mnogi ljudi su odrasli sa više vernakularnog građevinskog iskustva, tako da to može biti i način

da se ljudi ponovo povežu sa njihovim ličnim iskustvima i znanjima.

Slično tome, a uzimajući za primer vaš projekat Zemlja, šta je za vas dom?

Zemlja je neka vrsta manifesta za dom. Vjerujemo da postoji snažna veza izme-

đu postajanja i izgradnje. Dom je mjesto koje kreiramo i gradimo za sebe, sa zajednicom zanatlija, i na kojem neprestano radimo na održavanju i njegovanju. A dom nam zauzvrat pomaže da rastemo kao ljudi, pruža mjesto gdje možemo izgraditi našu zajednicu sa susjedima i prijateljima. Dom je mikrokosmos svijeta u kojem želimo živjeti, i vjerujemo da dom može imati pozitivan utjecaj na okolinu. Dom postaje produžetak nas samih, a istovremeno i okvir kroz koji komuniciramo sa svijetom oko nas. Naš projekat Zemlja, u Sarajevu, svojevrsna je demonstracija kako obnova doma može dati ideje za obnovu zajednice, grada, pa čak i zemlje. Dom za druge ljude može biti mnogo stvari. Na kraju krajeva, to je mjesto gdje se ljudi mogu osjećati u miru sa sobom i svijetom oko sebe. Svaka osoba je drugačija pa kako bismo stvorili taj osjećaj mira, blisko surađujemo sa našim investitorima da bi-

smo razumjeli njihove živote i potrebe i stvorili prostore koji se za njih osjećaju kao dom, a istovremeno dajući pozitivan doprinos lokaciji i širem kontekstu doma i naravno planeti Zemlji, bilo da se radi o promicanju korištenja prirodnih, lokalno proizvedenih građevinskih materijala ili o načinu na koji dom na pozitivan način komunicira sa susjedstvom, prirodom i širim kontekstom.

Šta nastaje kad se arhitektura oslobodi potrebe da impresionira – te umesto toga odluči da služi, da se prilagođava?

Ovo pitanje za nas seže do toga da je arhitektura proces, a ne samo proizvod. Proizvodi ili slike su tu da impresioniraju, moglo bi se reći, ali arhitektura se ne može iskusiti na slici. Dakle, za nas činjenica da svakom projektu pristupamo kao procesu, dalekom putu na koji idemo, ne samo sa investitorom, već i sa dobavljačima, zanatlijama, graditeljima i zajednicom, ovaj proces je sam po sebi usluga i arhitektura. Značajan dio tog procesa je istraživanje prirodnog i kulturnog konteksta svakog lokaliteta kako bi se napravilo djelo arhitekture koje izraste iz njenog konteksta, a ta-

kođer ima za cilj da to mjesto na neki način poboljša. Upravo ovaj proces čini svaki projekat jedinstvenim, tako da nijedan projekat ne izgleda isti. Mi naseljavamo proces, kao arhitekturu, a ne da se brinemo o slikama projekta, to nam omogućava da blisko sarađujemo sa mestom, ljudima, korisnicima i investitorima - kroz crteže, modele, uzorke, posjete rudnicima ili pilanama i pravljenjem prototipa, kako bismo donosili informisane odluke tokom procesa projektovanja, kao i tokom izgradnje. Na kraju, rezultat bi trebao biti stvaranje arhitektonske atmosfere koja ne samo da izgleda dobro, već se osjeća, miriše i zvuči dobro za mjesto u kojem se nalazi.

Projekt V arhitektura je relativno mlad studio, ipak već ste višestruko nagrađivani za svoj rad. Kako vi doživljavate ova priznanja? A kada dobijete međunarodno priznanje za projekat duboko ukorenjen u lokalnom kontekstu, stičete li utisak da su zaista razumeli suštinu?

Kao mladi Studio, prepoznajemo važnost nagrada kao načina da dalje širimo našu poruku kako bismo se povezali sa širom publikom. Međutim, za nas kraj-

nji cilj nije rast radi rasta. Radi se o stvaranju održive prakse, u kojoj možemo nastaviti da radimo etički. Sve što nam pomaže da to postignemo je uvijek dobro. Osvajanje Evropske Srebrne Lafarge Holcim nagrade za održivu gradnju 2021. za Mirovni Centar „Most Mira”, bilo je veliko dostignuće za osvajanje ove prestižne globalne nagrade koja dolazi s nagradom od $50.000. Ovu nagradu je osvojio samo mali broj studija koji rade širom Evrope, a prvi put studio iz BiH. Upoznali smo mnoge arhitekte sa svih kontinenata, koji rade lokalno i održivo, sa kojima smo našli istinsko zajedničko razumijevanje. Globalni domet i kontekst nagrade i drugih dobitnika bili su nam zaista važni. S druge strane, osvajanje Collegium Artisticum Grand Prix nagrade za bosanskohercegovačku arhitekturu 2024. godine za naš projekat Zemlja, je također bilo jako važno i posebno da dobijemo lokalno priznanje. Ponekad može biti teže steći priznanje i razumijevanje na lokalnom nivou. U oba slučaja, međutim, sasvim smo sigurni da su cijenjeni međunarodni i domaći članovi žirija shvatili suštinu naših projekata. Može biti teško u potpunosti razumjeti izazove bilo kojeg konteksta, ali je ta vještina dio arhitek-

tonskog treninga, a također je dio našeg posla da kroz naše projekte predstavimo te izazove međunarodnim žirijima.

Na čemu vaš tim trenutno radi?

Od uspjeha našeg projekta Zemlja trenutno radimo na nekoliko novih projekata u Bosni i Hercegovini i širem regionu Balkana. Trenutno imamo nekoliko projekata na gradilištu i na stolu za crtanje. Nadamo se da ćete uskoro vidjeti više naših radova.

Mote Design Studio Arhitektura

MILANO

DESIGN WEEK:

GRAD KOJI

DIŠE DIZAJN

Ako postoji mesto na svetu gde dizajn doslovno izbija iz svakog prozora, pukotine na pločniku i šolje espresa – to je Milano za vreme

Design Week-a. Ove godine, grad je ponovo postao pulsirajuće srce globalne kreativnosti, a mi smo imale priliku da budemo u njegovom epicentru. I da, bilo je upravo onako čarobno, nadrealno i inspirativno kao što zvuči.

INSTALACIJE KOJE BUDE ČULA

LIBRARY OF LIGHT –ES DEVLIN, BRERA, ATRIJUM PINACOTECA DI BRERA

Jedna od lokacija koja nam je sve vreme

bila reper zbivanja jeste Brera – istorijska četvrt, koja svake godine postaje prestonica dizajna. Pinacoteca di Brera u svom atrijumu čuvala je fascinantnu instalaciju

LIBRARY OF LIGHT, delo britanske umetnice Es Devlin. Zamislite monumentalnu kružnu biblioteku sastavljenu od prozračne strukture i reflektujućih panela koji pulsiraju svetlom, dok iz središta dopiru zvučne kompozicije iz različitih krajeva sveta – a sve to u cilju promišljanja o održivosti, razmeni znanja i svetlu kao univerzalnom simbolu prosvetljenja. Ne samo da ova instalacija vizuelno očarava, već zaista uspeva da probudi razmišljanja i emocije.

ALCHEMICA BY ELLE DECOR

ITALIA, PALAZZO BOVARA

Na svu sreću, nismo propustile da posetimo izložbene prostore Elle Decor

Italia, smeštene u palati Palazzo Bovara u centru Milana. Njihov konceptualni

projekat Alchemica bio je prava vizuel-

na ekstravagancija, za šta je zaslužna španska arhitektica i dizajnerka Patricia Urquiola. Ovaj prostor nije samo izložba-instalacija već prilika za poetsko i intuitivno promišljanje o evoluciji stanovanja: manifest koji projektuje prostor doma okrenut ka budućnosti

koja je sposobna da isprati transformacije našeg vremena. S tim na umu, svaka soba priča svoju priču i uvodi vas u neki novi svet - od mekanih, baršunastih formi u boji crnog vina, koje vas mame da zastanete i zaboravite na vreme, do postojanog, pomalo dramatičnog enterijera u mermeru s ambijentalnim ljubičastim svetlom koje evocira osećaj luksuzne svemirske stanice. Šetnja ovim prostorima učiniće da se osetite kao da ste uskočili u paralelni univerzum u kome se umetnost, dizajn i emocije suptilno prepliću.

Još neka od mesta i događaja u Milanu koje bismo ovom prilikom izdvojile:

A BEAT OF WATER –BIG FOR ROCA, ZONA TORTONA

Danski arhitektonski studio BIG dizajnirao je interaktivnu fontanu sastavljenu od čak 300 čeličnih cevi koje kišom prskaju posetioce, ali u tom procesu koriste zatvoreni sistem za reciklažu vode. Instalacija skreće pažnju na važnost očuvanja prirodnih resursa, a svako dugme omogućava kratkotrajno zaustavljanje vode kako bi se vizualizovala štednja.

LA PRIMA NOTTE DI QUIETE –

DIMOREMILANO X LORO PIANA,

LORO PIANA HQ, BRERA

Teatralna scenografija u formi stana iz 70-ih sa razbijenim porcelanom, vodom koja preliva iz kade i nameštajem u punoj produkciji Loro Piana Interiors. Prostor se osvetljava delimično, dok zvuk sugeriše nevidljivu radnju – efekat filma uživo.

MAKING THE INVISIBLE VISIBLE – LACHLAN

TURCZAN X GOOGLE, ISOLA DESIGN DISTRICT

Instalacija koristi vodenu paru, laserske zrake i algoritme da bi „materijalizovala“ svetlost. Šest svetlosnih velova reaguju na dodir i proizvode zvuke spajajući čulo dodira, vida i sluha. Ovaj svetlosno-zvučni ambijent tematizuje digitalnu poeziju prostora.

THE

SUSPENDED HOUR –

NIKE X PAN, CAPSULE PLAZA

Avangardna saradnja sportskog brenda Nike i berlinske izdavačke kuće PAN, donosi instalaciju inspirisanu klupskom kulturom. U fokusu je skulptura boga Pana i neonsko-taktilni ambijent koji evocira karakter noćnog izlaska, ujedno lansirajući novi Air Max 180 model.

SALONE DEL MOBILE: DIZAJN U SVOM

NAJOTMENIJEM IZDANJU

Salone del Mobile, najveći je i najuticajniji sajam nameštaja na svetu. Ovogodišnje izdanje još jednom je pokazalo da je Milano i dalje neprikosnovena prestonica dizajna. Među halama koje se protežu gotovo koliko i sam aerodrom, našla su se imena koja su definisala savremeni dizajn. Brendovi poput Minotti, Molteni&C, B&B Italia i Poliform predstavili su kolekcije koje kombinuju besprekoran zanat sa funkcionalnom elegancijom. Kod njih sve izgleda tako effortless – čak i kada je iza svakog komada više od godinu dana istraživanja materijala i tehnologije.

Knoll i Tacchini su igrali na kartu sofisticiranog minimalizma, dok je De Castelli još jednom dokazao da i metal može biti topao, fluidan i poetičan. Njihovi komadi su kao skulpture koje biste radije izložili nego koristili – a onda ih ipak ne možete prestati dodirivati.

Brend Kartell je predstavio kolekciju izrađenu isključivo od biorazgradivih materijala, dok je Arper osvojio publiku kolekcijom minimalističkih stolica i stolova od recikliranog aluminijuma i prirodnih vlakana.

Salone ne bi bio to što jeste bez doze ekstravagancije — brendovi kao što su Edra , Gufram i Poltronova ponudili su pravo vizuelno i konceptualno osveženje. Edra je predstavila skulpturalne sofe koje više liče na umetničke instalacije nego na komade nameštaja. Gufram , poznat po duhovitom i postmodernističkom pristupu, izložio je svoj legendarni komad „Pratone“, dok je Poltronova oživela klasične komade italijanskog avangardnog dizajna sedamdesetih sa modernim obrtom i neonskim akcentima.

Poseban prostor zauzimala je sekcija posvećena rasveti – Euroluce možda nije deo svake edicije sajma, ali zato su ove godine brojni brendovi kao što su Flos, Artemide, Luceplan i Vibia uneli svetlosne inovacije unutar svojih standardnih postavki. Rasveta više nije samo funkcionalna – ona oblikuje prostor, priča priču, čak i menja naše raspoloženje.

I dok se hodnici Salona šarene od poznatih imena, posebno mesto zauzimaju regionalni brendovi – Zanat, Prostorija i Grupa . Njihove postavke bile su smelo jednostavne, s fokusom na taktilnost materijala, zanatsku preci -

znost i dozu iskrene emocije. U svom izložbenom delu brend Zanat je stavio poseban akcenat na korišćenje tradicionalne tehnike rezbarenja drveta, koja spaja lokalno nasleđe i savremeni minimalizam. Njihovi komadi nisu samo estetski – oni su kulturni manifest.

Na kraju dana, s nogama koje mole za spa tretman i ozbiljno popunjenom galerijom fotografija, možemo reći –Milano Design Week nije samo događaj. To je doživljaj. Inspiracija. Poziv na razmišljanje. I naravno, najlepša šetnja kroz svet budućnosti dizajna.

MOTE DESIGN STUDIO

Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.

Šta je vaša prva asocijacija na pomen „održive mode“? Možda je najpotrebnije da nađemo konsenzus u definisanju pojma „održivo“, jer, čini se da je ovaj pojam postao trendy. Održivi razvoj podrazumeva razvoj društva unutar koga su eksploatacija resursa, usmeravanje

investicija i orijentacija tehnološkog razvoja u harmoniji s prirodom. Savremeni svet je već uveliko konfrontiran s potrebama zajednice i podeljene odgovornosti, koja je u skladu sa potrebama ljudi i prirode. Pa ipak, sve to zvuči licemerno. Skoro sam nabasala na ekonomskog antropologa Džejsona Hikela, zagovornika koncepta odrasta i alternativne ekonomske paradigme. Ukratko

rečeno - akcenat se stavlja na smanjenje potrošnje, vraćanje povezanosti sa svetom i prepoznavanje novih vrednosti. Imperativ rasta, ili kako ga neki nazivaju rastizam, vodi nas u neizbežni sunovrat.

U poslednjih pola veka nestalo je više od polovine flore i faune. I da, ovo je fokalna tačka teorije odrasta, ali kakve to veze ima s održivom modom? Tako što je industrija odeće zaslužna za 10% svetske emisije ugljen-dioksida i drugi je najveći zagađivač na svetu, odmah posle naftne industrije. Brza moda se zasniva na kratkim rokovima distribucije, što implicira brzu smenu trendova i generiše velike količine otpada. Da ne zalazim dublje, ovo je bilo polazište.

Upravo zato kontaktirala sam antropološkinju, modnu konsultantkinju i proslavljenu manekenku Marijanu Stracenski, čije je polje ekspertize antropologija mode. Marijana se, između ostalog, godinama bavila osnovnim karakteristikama funkcionisanja savremenih modnih sistema, domenima proizvodnje, prosuđivanjem antropološkog doprinosa globalnoj slici istorije odevanja u različitim kulturama, kao i kritičkim promišljanjem dosadašnjih pristupa u okvirima fenomena odevanja i mode. Osim toga, Marijana je prethodnih godina boravila u Peruu, odakle je mogla da se iscrpnije bavi posmatranjem i analiziranjem odevnih predmeta kao predmeta materijalne kulture. U tom smislu, reč je o biografiji odevnih predmeta i njihovoj ulozi u kulturnom, socijalnom i ekonomskom kontekstu.

Večito se polemiše o distinkciji između

haute couture i pret-a-porter. Šta danas za tebe predstavlja visoka moda i kako vidiš razliku između ove dve suprotstavljene modne filozofije?

materijala, uz vrhunsku zanatsku izradu i pažnju posvećenu svakom detalju. U tom smislu, bliska je ideji održive mode – fokusiranoj na kvalitet, dugovečnost i smanjenje prekomerne proizvodnje. U kontekstu održive mode, nemam problem s konceptom visoke mode koliko sa ready-to-wear kolekcijama velikih modnih kuća.

Ready-to-wear kolekcije prate principe masovnog tržišta. Uprkos estetici i prestižu, brendovi se često oslanjaju na masovnu proizvodnju, niži kvalitet materijala i sporne etičke standarde, čime se približavaju fast fashion modelu, zarad ekonomskog porasta.

Haute couture podrazumeva komade izrađene po meri, od visokokvalitetnih

Prema mom mišljenju, razlika između visoke i masovne mode danas leži prvenstveno u njihovom simboličkom i ekonomskom značaju. Haute couture i dalje predstavlja ekskluzivnost i san koji je rezervisan za privilegovane, dok ready-to-wear ublažava taj jaz, kreirajući odeću dostupnu većini potrošačasa idejom da im približi taj nedostižni san kroz simboličku vrednost popularnog brenda.

Danas luksuzni brendovi sve ređe predstavljaju sinonim za kvalitet – njihova vrednost često leži više u društvenom statusu koji simbolizuju, nego u samoj izradi ili materijalima. Biti „kul“ postaje povezano s posedovanjem brendiranog, a ne nužno kvalitetnog komada. Zato je izuzetno važno da govorimo o modi i održivosti u industriji, i pre svega edukujemo potrošača kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou.

Pojam „održivosti“ kao da je antonim današnjem pojmu trenda. Može li jedan „modni trend“ da bude održiv i kako?

Apsolutno – iako je trend po definiciji prolazan i često odraz ubrzanih promena u kulturološkom, socijalnom i estetskom smislu, njegov tempo i kratkotrajan karakter prirodno dolaze u sukob s konceptom održive mode.

Ipak, verujem da modni trend može biti održiv – u meri u kojoj se uklapa u etičku i odgovornu proizvodnju. Kada govorimo o trendovima, ne mislimo isključivo na krojeve, već i na druge aspekte, poput boja. Na primer, održivi brendovi mogu „lansirati" drop kolek-

ciju inspirisanu Pantone bojom godine kako bi ostali relevantni – ali to ne znači da slepo prate brze trendove, već da ih reinterpretiraju u skladu sa sopstvenim vrednostima.

Zanimljivo je da su upravo neki aspekti održive mode danas postali deo dominantnih trendova. Sama održiva moda je trend koji polako prerasta u pokret – ubirajući sve veću popularnost.

Na primer, porast popularnosti second-hand odeće, lokalne proizvodnje, filozofije buy less, choose well, kao i sve veća transparentnost u lancima snabdevanja upravo su pokazatelji toga. Second-hand tržište je jedan od najbrže rastućih sektora modne industrije – sa projekcijom da će dostići 367 milijardi dolara do 2029. godine, vođeno interesovanjem za pristupačne, održive opcije i sve većom svešću o prednostima cirkularne potrošnje. Današnje generacije, značajno menjaju potrošačke navike: žele da znaju ko je napravio odeću , od kojih materijala i pod kojim uslovima. Brendovi kao što su Ganni i Stella McCartney (kao i mnogi drugi) uspešno kombinuju poželjnu estetiku sa odgovornom proizvodnjom. Uvek

mi je zanimljivo što smo doveli do toga da je nešto što je bilo za naše pretke gotovo jedina opcija, sada trend, nešto kul i jedinstveno.

Neprekidno se govori o tzv. upotrebi održivih materijala u svakodnevnom poslovanju modnih kuća. Šta se smatra održivim materijalima?

Održivi materijali su oni koji imaju manji negativan uticaj na životnu sredinu i društvo u svim fazama svog životnog ciklusa – od proizvodnje sirovine, preko upotrebe, sve do odlaganja ili reciklaže. Svi smo od malih nogu učili da je pamuk jedan od najkvalitetnijih i najprirodnijih materijala – dugotrajan, prijatan i, kako se često kaže „održiv“. Međutim, da li je zaista tako? Odgovor je: i da i ne.

Njegova održivost u velikoj meri zavisi od načina na koji je uzgajan i obrađen.

Iako je pamuk prirodan, biorazgradiv i obnovljiv, konvencionalna proizvodnja pamuka ima ozbiljne ekološke posledice – uključujući ogromnu potrošnju vode i intenzivnu upotrebu pesticida. Zato je važno praviti razliku između običnog i, na primer, organskog ili regenerativno uzgajanog pamuka.

U suštini, održivi materijali su oni koji tokom svog životnog ciklusa – od sirovine do odlaganja – imaju minimalan negativan uticaj na ljude i planetu. To podrazumeva i upotrebu hemikalija koje nisu toksične, ali i etičke uslove rada. Nažalost, možemo bez problema da kupimo majicu od „100% pamuka“ u ZARI ne znajući ništa o poreklu tog materijala – kako je uzgajan, ko ga je šio, pod kojim uslovima. Zato je važno da ne gledamo samo etiketu, već i postavimo pitanja: kako je materijal napravljen, odakle dolazi i da li se može reciklirati ili dugoročno koristiti?

LOTI je brend upcycled mode poznat po korišćenju odbačenih tekstila za kreiranje ženstvenih i razigranih komada. Svoju odeću izrađuju od kvalitetnih ostataka, viškova ili oštećenih materijala – uključujući dugmiće i metalnu galanteriju. Danas je sve više brendova koji promovišu upcycling i cirkularni pristup – što smatram posebno vrednim. Najodrživiji materijal često je upravo onaj koji već postoji.

Na kraju, smatram da nijedan materijal ne možemo nazvati održivim ukoliko ne

uzmemo u obzir i etički kontekst njegove proizvodnje. Održiva moda ne počinje i ne završava vlaknom – već sistemom vrednosti u kojem se ono koristi.

Budući da smo se dotakli Hikela i teorije odrasta – postoji li prostora za prostor za njenu primenu unutar modne industrije?

Teorija odrasta Džejsona Hikela poziva na smanjenje prekomerne proizvodnje i potrošnje, što je u direktnoj suprotnosti sa savremenim fast fashion modelom, zasnovanim na hiperprodukciji i stalnoj ekspanziji. Hikelova teorija u centar problema ne stavlja čoveka, već kapitalizam kao sistem, zasnovan na konstantnom rastu i potrošnji. On smatra da su glavni uzročnici ekološke krize upravo Zapadna, visoko razvijena društva – čiji ekonomski modeli, postaju ekološki i društveno neodrživi. Ova teorija podrazumeva manju proizvodnju, odgovornu potrošnju i promenu u načinu na koji vrednujemo odeću. To uključuje i sporiju i svesniju proizvodnju, poštene uslove rada, podršku second-hand tržištu, upcycling i očuvanje resursa.

Pokret spore mode je definitivno jedno od rešenja – podstiče lokalnu i etičku proizvodnju, korišćenje dugotrajnijih i manje štetnih materijala, kupovinu sa svrhom, kao i održavanje odeće kroz popravke, reciklažu i razmenu. Slow sustainbale fashion is the only way to go.

U poslednje vreme sve više se spominje promovisanje veganske mode, mode koja na neki način štedi životinje. Jedna od najpoznatijih zagovornica ovakvog pristupa je Stela Makartni. Šta su odlike veganske mode i postoji li ona na našim prostorima?

Veganska moda podrazumeva potpuno isključivanje životinjskih materijala iz svih faza proizvodnje odeće – uključujući materijale poput kože, vune, svile ili krzna, ali i lepkove i boje životinjskog porekla. Decenijama unazad, moda i luksuz bili su povezani sa retkim i skupim životinjskim materijalima. Danas, veganska moda promoviše vrednosti empatije, održivosti i odgovornosti, čime menja ne samo estetiku već značenje odeće u savremenom društvu. U poslednje vreme sve je više istraživača i dizajnera koji se posvećuju ovom pristupu – koristeći inovativne materijale kao

što su mycelium (vlakna od gljiva) koje koristi Stella McCartney za izradu torbi, ili piñatex, koji se dobija od listova ananasa. Fascinantno je šta sve savremene tehnologije i biotehnologija danas omogućavaju, i radoznala sam da vidim kako će se ovo polje dalje razvijati.

Na našim prostorima, veganska moda još uvek nije raširena u punom smislu, ali postoji sve veći broj dizajnera i brendova koji istražuju alternative i uvode veganske materijale u svoje kolekcije.

Jedan od meni najinspirativnijih primera je biodizajnerka Maja Halilović, koja radi sa SCOBY kulturom –simbiotskom zajednicom bakterija i kvasaca koja se koristi za fermentaciju kombuhe. Od nje razvija materijale slične lateksu, i kreira eksperimentalne odevne komade koristeći biološki otpad kao osnovu za novi, održivi materijal. To pokazuje da veganska moda može biti prostor za istraživanje, inovaciju i umetnički izraz.

Međutim, važno je napomenuti da veganska moda nije uvek ekološki održiva. Naprotiv – jedan od glavnih izazova leži u upotrebi sintetičkih materijala. Mnoge veganske alternative za kožu bazirane su na plastici, poput poliestera i najlona, koji su derivati fosilnih goriva.

Iako ne eksploatiše životinje, njihova proizvodnja ima visok ugljenični otisak, troši neobnovljive resurse i doprinosi zagađenju mikroplastikom.

Veganska moda takođe isključuje i okrutan tretman prema životinjama - bilo da je reč o krznu, svilenim bubama ili vuni. Budući da si godinama radila sa peruanskim dizajnerima, na koji način je vuna eksploatisana u modne svrhe u Peruu?

Veganska moda ne podrazumeva samo izostanak kože, krzna ili svile, već i isključuje svaki oblik okrutnosti prema životinjama – bilo da se radi o svilenim bubama, vuni ili načinu na koji se životinje tretiraju tokom proizvodnje. Kada govorimo o vuni alpake, moje iskustvo iz Perua donosi jednu dublju, kulturološku dimenziju. Alpaka je u andskim zajednicama gotovo sveta životinja –još od vremena pre Inka i kasnije kroz

Inka civilizaciju, sve do današnjih dana.

U kulturi Anda, alpaka je simbol obilja i ravnoteže u ekosistemu, a briga o njoj se smatra izvorom prosperiteta.

U planinskim predelima Perua mnoge porodice uzgajaju alpake zbog vune. Tokom godina, meka i luksuzna vlakna ove životinje stekla su globalnu prepoznatljivost, pozicionirajući Peru kao jednog od vodećih izvoznika alpaka proizvoda. Republika Peru je zvanično proglasila al-

paku nacionalnim blagom, a vuna alpake postala je osnova za održivu lokalnu industriju.

Zanimljivo mi je što veliki broj lokalnih brendova i dizajnera sarađuje direktno sa zajednicama – kupujući sirovine i sarađujući sa zanatlijama koji prenose drevne tehnike tkanja, ali i pomažući kroz edukaciju i razvoj infrastrukture.

To je idealan primer kada govorimo o održivosti u modi – ne samo ekološkoj, već i društvenoj i kulturnoj. Ipak, i u ovako uređenom sistemu postoje izuzeci. Italijanski luksuzni brend Loro Piana je pre nekoliko godina optužen za eksploataciju lokalnih zajednica prilikom otkupa vune vikunje – retke, zaštićene životinje iz iste porodice kao alpaka, čija vlakna imaju još viši luksuzni status. Ovaj slučaj pokazuje da ni prestiž ni cena ne garantuju etički pristup, kao i to da odgovornost proizvođača i potrošača mora biti obostrana. Zato verujem da pitanje etike ne možemo posmatrati samo kroz prizmu materijala, već celokupnog sistema vrednosti koji stoji iza njega. Veganska moda je, po mom mišljenju, poziv na razmišljanje – ne samo o tome šta nosimo, već kako i zašto je to proizvedeno.

Veruješ li da je održivost novi oblik dizajnerske kreativnosti?

Apsolutno, smatram de je trenutno održivost jedini pravac kojim moramo da se krećemo u narednom periodu. I da, inovativnost na polju novih materijala, tekstila i novih koncepata apsolutno predstavlja inspiraciju za nove dizajnere. And I hope it’s here to stay.

Kakva je uloga second hand mode u ovom koordinatnom sistemu odrasta?

Kao što smo već spominjale, u fokusu teorije odrasta stoji ideja da društva sa visokim primanjima treba da smanje svoju potrošnju i uticaj na planetu. U tom kontekstu, second-hand moda predstavlja idealnu alternativu – jer omogućava očuvanje resursa, usporavanje ciklusa proizvodnje i manju zavisnost od industrije brze mode. Takođe, second-hand tržište je poslednjih godina u velikom porastu, što pokazuje da potrošači postaju sve svesniji potrebe za cirkularnim modelima.

U jednom članku Ane Santi naišla sam na izveštaj koji je 2022. godine objavila berlinska ekspertska grupa Hot or kul.

Oni su procenili da se „dovoljna“ garderoba sastoji od 74 odevna predmeta i 20 odevnih kombinacija. Kupovina novih artikala je pak ograničena na pet odevnih predmeta godišnje. Ukoliko uzmeš da prebiraš po svom garderoberu, možeš li da kažeš da u njemu imaš „dovoljno“ odevnih predmeta? Može li se primeniti ovakvo ograničenje?

Poslednjih godina u modi je popularan estetski pravac minimalizma, u čijoj os-

novi je kreiranje capsule kolekcije od jednostavnih i vanvremenskih komada koji se mogu koristiti za različite prilike.

Iskreno, nikada nisam izbrojala tačan broj odevnih predmeta u svom garderoberu, definitivno ih je više nego 74, ali verujem da brojka od 74 odevna komada deluje sasvim realno.

Deluje zastrašujuće a zapravo nas je politika konzumerizma, koja je prisutna poslednjih decenija i dodatno ubrzana

u poslednjih nekoliko godina, navela da verujemo suprotno. Taj sistem vrednosti nas uči da novo znači kvalitetnije, da je kupovina znak uspeha, prestiža i lične vrednosti. U vremenu hiperprodukcije i hiperpotrošnje, upravo ovakvi modeli su ono što nam treba. U kakvoj su, u tom smislu, suprotnosti socijalistička moda i današnja savremena moda? Da li je moda u periodu socijalizma bila održivija ili je samo bila manje dostupna?

Definitivno je bila održivija. Dolaskom kapitalizma dolazi i do razvoja masovne proizvodnje, koja je postavila temelje fast fashion modela kakav danas poznajemo. Nasuprot tome, u periodu socijalizma moda je bila manje dostupna, ali upravo ta ograničena dostupnost dovodila je do manje potrošnje i dugoročnijeg korišćenja odeće. Većina ljudi kupovala je odeću isključivo za specijalne prilike, garderoba se pažljivo čuvala i često prenosila s generacije na generaciju, dok se svakodnevna odeću šila. Proizvodnja je takođe bila manja,

a iako su se krajem socijalističkog perioda počeli koristiti sintetički materijali, način života je u suštini bio održiviji – kako zbog ekonomskih ograničenja tako i zbog drugačijeg sistema vrednosti. Dakle, iako moda tog vremena možda nije svesno bila „održiva“ u savremenom smislu te reči, definitivno saznanja o potrošaču i njegovom načinu konzumiranja mode bi svakako bila slična održivom modelu.

Kakav je, iz tvoje perspektive, stav prema polovnoj, second-hand garderobi u Srbiji i u Peruu? Stiče se utisak da u poslednje vreme ljudi gube predrasude kad je reč o kupovini polovne odeće. Sociološkinja Ana Pataki smatra je da otpor prema korišćenoj modi na Balkanu posledica krize devedesetih, kada su odevni komadi stizali kao pomoć.

Iako je kod nas je situacija sa second-hand garderobom značajno napredovala u poslednjih nekoliko godina, slažem se sa Anom Pataki da u društvu i dalje postoje predrasude prema nošenju polovne odeće. U Peruu, slične predrasude takođe postoje i čvrsto su povezane s klasnim podelama. Tamo se second-hand odeća uglavnom percipira kao nešto što je „rezervisano“ za siromašnije slojeve društva, što je direktna posledica velikog ekonomskog jaza i nejednake raspodele bogatstva. U Srbiji je second-hand sve prisutniji i među mlađom, urbanom populacijom, dok u Peruu društvene mreže i influenseri sve više igraju ulogu u menjanju potrošačke svesti – predstavljajući polovnu garderobu kao autentičan, odgovoran i kul izbor.

Plezir movie doc

Plezir tim je izdvojio nekoliko kratkih modnih filmova koji pokazuju primere pozitivne i održive prakse u procesu proizvodnje odeće. Sva četiri mini dokumentarca možete pogledati besplatno putem platforme waterbear.com.

Upcycle: The Story of Anybag

Spora moda

Gospodar

Jovanova 37

Look #1

Marc O’ Polo komplet sako i pantalone M veličina

Gucci majica M veličina

Look #3

YSL zelene duboke čizme 39.5

Look #2

Prada Haljina M/L veličina

Crop vintage jakna sa resama M veličina

Gucci vintage crna tašna

Salvatore Ferragamo sandale br 38.5

Gianni karirana haljina M/L veličina

Vintage kožne kaubojke br 39

Vintage braon tašna

Max Mara vintage naočare

12 Peacocks je domaći brend u kom se luksuz prožima sa elegancijom. Njihov ručno rađeni donji veš, inspirisan

vintage lingerie stilom, i svileni korseti slave žensku lepotu.

Iza brenda stoje Marina Ligorio i Olga Marković koje se staraju da svi komadi donjeg veša i korseti budu saobraženi neprolaznom, vanvremenskom stilu i izrađeni od prirodnih materijala u malim, održivim serijama.

Iz ekoloških razloga, odlučile smo se na manje serije, što nam ujedno dozvoljava da se u potpunosti koncentrišemo na kvalitet proizvoda; kažu Marina i Olga.

Nažalost, današnja modna industrija jedan je od najvećih zagađivača u svetu, i što se tiče emisije CO₂ i što se tiče tekstilnog otpada, gde prednjači poliester (upravo plastika). Mi se zato trudimo da za naše klijentikinje izaberemo samo prirodne, biorazgradive materijale poput svile i pamuka. Svaki naš komad pažljivo je rađen, sa namerom i ciljom da traje. Za nas, kvalitet odnosi prevagu nad kvantitetom. Uvek ćemo odabrati da potrošimo deset dana i izradimo tri kvalitetna, svilena korseta nego da za jedan dan izradimo trideset korseta od poliestera; objašnjavaju osnivačice brenda 12 Peacocks.

Ove jedinstvene, luksuzne komade održivog, ručno rađenog svilenog veša i korsete možete pronaći u onlajn šopu brenda kao i u pop-up šopu u Čika Ljubinoj 7 u Beogradu gde ih možete i isprobati. fotografije: Ivana Čutura

GORSKA je ženski modni brend, nastao u proleće 2023. godine, sa idejom da podrži žene u njihovom osećaju lepote i lakoće u svom telu.

Verujemo u sveden i promišljen pristup dizajnu i izradu samo visokokvalitetnih komada, koji predstavljaju svesno osmišljenu garderobu koja može podsećati na odeću naših pretkinja, a isto tako pristaje modernoj ženi i njenim potrebama.

Stvaramo ih polako, sa jednostavnim i bezvremenskim siluetama, u neutralnim paletama, gde svaki komad odražava nenametljivu eleganciju i ističe lepotu Žene.

Spora izrada podrazumeva sporu i detaljnu pripremu, stoga ne nudimo veliki broj komada po kolekciji, već ponavljamo vaše omiljene iz sezone u sezonu, a vas pozivamo da ih birate polako i promišljeno.

Novu kolekciju UZRENJE možete pronaći na našem zvaničnom sajtu i online prodavnici.

ONA je lokalni fashion i lifestyle brend koji stvara odeću pročišćenog dizajna od posebno odabranih kvalitetnih i prirodnih materijala. Želimo da kroz brend

ONA podignemo svest o održivosti, da promovišemo različitost kod ljudi i budemo jedni drugima inspiracija i podrška.

ONA je brend koji govori o ljudima koji ga inspirišu, ljudima koji su svoji, autentični, glasni u tome što jesu, slobodni i jaki. Svaka kampanja kroz koju predstavljamo

ONA komade je kreirana sa ženama koje inspirišu brend svojom energijom, poslom i načinom života.

ONA odeća pruža mogućnost da staviš svoj, autentični pečat baš onako kako ga ti vidiš - jer ONA komadi su za svakoga i svako ih može nositi na svoj način. Dizajnirani su da se prilagode tebi, i da budu tvoja podrška da se osećaš dobro. Garderoba nije nešto čemu ti treba da se prilagođavaš i da ti umanjuje samopouzdanje. Naprotiv, nešto što je materijalno kao što je odeća je tu da ti pruži osećaj podrške i da mogućnost da izraziš svoj unutrašnji glas baš takav kakav jeste. Zato je ONA odeća pročišćena, svedena i ostavlja prostor za tebe.

Svi ONA komadi mogu da se probaju u studiju 124.7

1.

2. SLOW FASHION SUSTAINABLE

1. Slow fashion brand @kuul_27; foto: @nikolaradishic

2. Vintage shop @nosimse foto: @vankoska

3. Circular brand @v_ladica_

4. Sustainable designer @sonjajocicclothing; foto: @klmbear

5. Vintage redesign @metafora.reworked

BIJENALE U VENECIJI

Izdvojili smo 11 paviljona koji se dotiču tema kojima smo se bavili u aktuelnom broju Plezira i koji su po našem mišljenju na originalan način odgovorili na temu ovogodišnjeg bijenala:

INTELLIGENS. NATURAL. ARTIFICIAL. COLLECTIVE.

VENECIJI 2025

Piše: Andrijana Kovrlija @andrkovr

Fotografije:

PAVILJON AUSTRALIJE

Izložba „HOME“ delo je tima The Creative Sphere, prvog u potpunosti domorodačkog kolektiva koji je Australija poslаla na ovu manifestaciju. Ideja izložbe je preispitivanje koncepta doma, zajedništva i povezanosti sa prirodom. Centralnu tačku paviljona čini kružna konstrukcija sačinjena od nabijene zemlje koja ima ulogu prostora za okupljanje, diskusiju i razmenu ideja a okružena je manjim skulpturama i objektima koji su kreirani od strane studenata dizajna sa svih univerziteta iz Australije, a kao njihov odgovor na temu doma. Svi materijali koji su korišćeni (zemlja, pesak, gips) prikupljeni su iz okruženja Venecije, kao izraz poštovanja prema mestu na kom se izložba događa, ali i kako bi smanjili karbonski otisak. Autori naglašavaju da ovom izložbom ne žele da nameću predstavu o Australiji, već da pozovu svakog posetioca da promisli šta za njega znači dom, da pronađe sopstveni osećaj mesta, pripadnosti i identiteta.

PAVILJON AUSTRIJE

Austrija se ovog puta predstavila interaktivnom izložbom koja odgovara na pitanja: „Šta odlikuje dobro stanovanje i dobro životno okruženje?, Kakvi uslovi i politički okviri su potrebni za njihovo ostvarenje?, Kako dizajnirati socijalno priuštive domove? i Kakve strategije vode do najboljih rezultata?.

Agencija za bolje stanovanje (Agency For Better Living) se na izložbi bavi gorućim pitanjem migracija i dostupnog stanovanja, kroz poređenje bečkog institucionalnog modela i neformalnih praksi u Rimu. Autori ove postavke istražuju kako različiti sistemi mogu međusobno učiti i doprineti stvaranju pravednijih urbanih rešenja. Ova postavka nije

obična izložba – to je otvoreni forum za razgovore, radionice i kolektivno promišljanje o pravednijim urbanim rešenjima. Kroz ovu postavku autori arhitekturu koriste kao alat za društvenu promenu i platformu za promišljanje.

PAVILJON BELGIJE

Belgijski paviljon na Bijenalu arhitekture 2025 se predstavio konceptom „Building Biospheres“ koji istražuje kako biljke mogu aktivno oblikovati unutrašnju klimu objekata. Biljke nisu samo dekorativni element već ključni činioci u stvaranju održivih životnih okruženja.

Bas Smets, belgijski pejzažni arhitekta na Bijenale donosi svoje bogato iskustvo kako bi pokazao kako dizajniranjem prostora možemo stvarati rashlađuju-

ću mikroklimu i transformisati urbana okruženja u zdrave ekosisteme. Na toj misiji mu se pridružio pionir u neurbiologiji biljaka, Stefano Mancuso, donose-

ći svoju ekspertizu u polju inteligencije

biljaka pokazujući kako biljke komuniciraju, adaptiraju se i sarađuju u ekosistemima. Kroz „živu laboratoriju" sa preko

200 biljaka i senzorima, belgijski tim prikazuje kako priroda i arhitektura mogu zajedno stvarati održive prostore.

PAVILJON BAHREINA

Bahrein je osvojio Zlatnog lava za najbolju nacionalnu postavku na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025. godine. Njihov paviljon, pod nazivom „Heatwave“, istražuje kako tradicionalne metode pasivnog hlađenja, poput vetro-tornjeva i zasenčenih dvorišta, mogu biti prilagođene savremenim urbanim sredinama suočenim s ekstremnim vrućinama. Kroz modularnu strukturu koja kombinuje geotermalne bunare i solarne dimnjake, paviljon nudi praktična rešenja za javne prostore u toplim klimama, istovremeno ističući važnost klimatske pravde i kolektivne brige za zajedničke resurse.

PAVILJON DANSKE

Danski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025, pod nazivom „Build of Site“, predstavlja inovativan pristup koji kombinuje izložbu i stvarnu obnovu paviljona. Arhitekta

Søren Pihlmann koristi višak građevinskog materijala, uključujući biološke i reciklirane komponente, kako bi transformisao prostor u funkcionalnu laboratoriju za održivu gradnju. Ovaj projekat ne samo da smanjuje otpad i emisije štetnih gasova, već promoviše cirkularnu ekonomiju i upotrebu lokalnih resursa. Paviljon služi kao primer kako arhitektura

može aktivno doprineti adaptaciji na klimatske promene kroz praktične i dugoročne intervencije.

PAVILJON IRSKE

Irski paviljon na Bijenalu arhitekture u

Veneciji 2025, pod nazivom „Assembly“, istražuje kako arhitektura može podstaći demokratski dijalog i kolektivno učešće. Inspirisan modelom irske Građanske skupštine, paviljon je rezultat interdisciplinarne saradnje arhitekata Louise Cotter i Davida Naessensa, umetnice Michelle Delea, umetnika koji se bavi dizajnom zvuka Davida Stallinga, stolara Alana Meredita i kustosa Lukea

Naessensa. Postavka je zamišljena kao kružna, modularna struktura izrađena od lokalnog bukovog drveta, koja posetiocima nudi višesenzorno iskustvo kroz zvučni pejzaž i prostor za izražavanje. „Assembly“ ne prikazuje spremne odgovore, već poziva na razmišljanje o tome kako prostori mogu omogućiti ravnopravnu komunikaciju i zajedničko donošenje odluka.

PAVILJON LIBANA

Libanski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025, pod nazivom „The Land Remembers “, predstavlja snažan odgovor na ekocid kroz prizmu arhitekture. Kustoski tim Collective for Architecture Lebanon (CAL), neprofitna organizacija osnovana 2019. godine, transformisao je paviljon u fiktivnu instituciju — Ministarstvo zemaljske inteligencije — koja istražuje kako se arhitektura može koristiti za ozdravljenje narušenih pejzaža i kolektivne memorije. Postavka poziva posetioce da razmisle o posledicama ljudskog delovanja na prirodu i o mogućnostima regeneracije kroz prostorne intervencije. Kroz ovu instalaciju, paviljon postavlja pitanje: kako možemo izlečiti zemlju da bismo gradili za buduće generacije? „The Land Remembers“ ne nudi gotova rešenja, već otvara prostor za dijalog o ulozi arhitekture u suočavanju s ekološkim krizama i obnovi zajedničkih resursa.

PAVILJON PERUA

Peruanski paviljon na Bijenalu arhitekture 2025. odaje počast drevnim znanjima graditeljske tehnike naroda Uros i Aymara s jezera Titikaka kroz monumentalnu instalaciju od trske, konopca i drveta nazvanu

„ Living Scaffolding “. Strukturu dugu 20 metara izgradili su Aymara majstori, a posetioci je mogu doživeti iznutra. Kustosi žele da istaknu važnost očuvanja kolektivnog znanja, održivih materijala i nasleđa predaka kao odgovor na savremene izazove u arhitekturi. „Living Scaffolding“ poziva na razmišljanje o tome kako drevne tehnike gradnje mogu ponuditi odgovore na savremene izazove poput klimatskih promena i potrebe za održivim razvojem, naglašavajući važnost očuvanja i reinterpretacije kulturne baštine u arhitekturi.

PAVILJON SRBIJE

Srpski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025. godine, pod nazivom „Unraveling: New Spaces“, predstavlja jedinstvenu instalaciju izrađenu isključivo od vune. Ova lagana, viseća struktura, oblikovana u formi katenarnih lukova, postepeno se raspliće tokom trajanja izložbe, simbolizujući prolaznost i transformaciju arhitekture. Pokretana energijom prikupljenom zahvaljujući solarnim panelima, instalacija se polako vraća u svoje osnovne materijale, spremna za ponovnu upotrebu, čime se ističe princip kružne ekonomije i održivosti.

Kroz kombinaciju tradicionalnih srpskih tehnika pletenja i savremenih algoritamskih metoda, paviljon istražuje vezu između materijala, vremena i prostora. Ova instalacija poziva posetioce da preispitaju pojam arhitekture kao statične i trajne discipline, naglašavajući važnost prilagodljivosti i efemernosti u savremenom dizajnu.

Autorski tim čine arhitekte Davor Ereš, Jelena Mitrović, Igor Pantić, dizajnerke Ivana Najdanović i Sonja Krstić, kao i Petar Laušević, pod kustoskim vođstvom Slobodana Jovića.

PAVILJON ŠPANIJE

Španski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025, pod nazivom „Internalities: Architectures for Territorial Equilibrium“, istražuje strategije dekarbonizacije arhitekture u Španiji.

Kuratori Roi Salgueiro Barrio i Manuel

Bouzas Barcala predstavljaju 16 projekata koji koriste lokalne, regenerativne i niskougljenične materijale poput drveta, kamena, keramike, plute i biljnih vlakana. Izložba je organizovana oko pet ključnih tema: materijali, zanati, energija, otpad i emisije štetnih gasova, a s ciljem uspostavljanja ravnoteže između ekologije i ekonomije u arhitekturi.

PAVILJON TURSKE

Turski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025. godine, pod nazivom

„Grounded", istražuje tlo kao živi arhiv

ekološke i kulturne memorije. Kurirana od strane Ceren Erdem i Bilge Kalfa, izložba prikazuje radove 10 pojedinaca i 10 timova, odabranih putem javnog poziva, koji kroz različite medije - od naučnih istraživanja do umetničkih instalacija - pozivaju posetioce da preispitaju svoj odnos prema prirodi.

Kroz multisenzorno iskustvo, posetioci mogu da osete, pomirišu i interaguju sa zemljom, naglašavajući njenu ulogu

kao inteligentnog ekosistema i nosioca istorijskih i ekoloških narativa. Projekat kombinuje savremena istraživanja sa tradicionalnim tehnikama gradnje od zemlje, promovišući održive prakse i

podstičući dijalog o životu u skladu sa prirodom.

INOVACIJA · ODRŽIVOST · DIZAJN

na manifestaciji BIG ARCHITECTURE 2025

Naš kreativni dijalog s prirodnim kamenom bila je nit koja prožima nastup Atlas Sofas na manifestaciji

BIG ARCHITECTURE Portorož.

Mermer je prirodni kamen kristalne strukture i jedinstvenih karakteristika od boje do prozirnosti. U našoj ponudi koristi se kao ploča stolova i komoda, sa tendencijom da se primena i proširi.

Vene mermera, delikatnost boja i njegova posebna svetlina čine ovaj kamen unikatnim detaljem u svakom domu kojim se ističe originalnost i stvara osećaj luksuza i elegancije.

Kako je sve počelo rođenje Rzava

Godine 2024. Atlas Sofas i kreativni tim Taktika kreirali su sofu RZAV.

Inspirisana jedinstvenim prirodnim ambijentom, RZAV je brižljivo zaobljeni, esencijalni komad nameštaja koji pruža ergonomski oslonac i udobnost za razgovor, odmor i dokolicu. Akcenat nožica zaobljenih ivica predstavlja vezu sa oblim rečnim kamenom – oblutkom, koji je uvek jedinstven i mami nas da ga stavimo u džep i pridružimo svojoj ličnoj kolekciji. Svaki oblutak oblikovan je različitim vodenim tokom, suncem ili spoljnim pritiskom, baš kao što su svaki jastuk i naslon sofe RZAV formirani da omoguće personalizaciju.

Odabirom specifične konfiguracije, kombinacije materijala, boja i naglašenog konca, RZAV se uklapa u svaki prostor i stil života.

Zašto „Razgovor sa kamenom“ filozofija materijala

Kamen simbolizuje trajnost i istoriju, dok

Atlas Sofas donosi mekoću i prilagodljivost. Spajanjem ova dva elementa pričamo priču o selekciji vrhunskih materijala, inovacijama koje olakšavaju svakodnevicu, održivosti koja čuva planetu i dizajnu koji inspiriše.

Kako se nastavlja premijera u Portorožu

Atlas Sofas i Taktika razvijaju svoju priču, istražujući nove vizuelne i konceptualne mogućnosti. Na sajmu u Portorožu predstavljen je Rzav sa nogicom od prirodnog kamena!

Arhitektura

Piše:

Dragana Kojičić @dramarchin

Fotografije: privatna arhiva

Šesti onlajn kurs za zemljanu arhitekturu započeli smo prilično kasno – u martu, jer smo se pitali ima li smisla baviti se time u situaciji u kojoj se trenutno nalazimo. Ipak, na insistiranje pojedinih učesnika, odlučili smo da radimo ono u čemu smo najbolji i da na taj način učestvujemo u promenama koje se dešavaju svuda oko nas. Na kursu imamo dvadesetak učesnika, uglavnom iz Srbije i Hrvatske, ali i naših ljudi koji žive od Čikaga, preko Berlina do Beča.

April smo započeli razgovorom o zemljanim kućama u vrtiću Bambi u Zrenjaninu, kao i prvim učešćem na Interpret Europe konferenciji u Sulejowek-u u Poljskoj, čija je tema ove godina bila „Heroji, anti-heroji i zlikovci: kako ih (re)kreiramo, koristimo i rasklapamo“, a na kojoj smo pričali o ženskim bićima i ženskom zajedništvu u našoj tradiciji.

Za ovu godinu planirana su dva velika projekta u okviru Prestonice kulture Srbije 2025, čiji je domaćin grad Zrenjanin: „Zemljanim stazama – od blata iz Banata“, koji realizujemo samostalno; i „Šetnje kroz nasleđe“, koji vodi Turistička organizacija grada Zrenjanina.

Kroz projekat „Zemljanim stazama –od blata iz Banata“, želimo da podsetimo na duboku vezu ljudi i zemlje, na važnost očuvanja najvrednijeg resursa koji imamo, kao i da ukažemo na potencijal koji zemlja kao materijal nudi i danas – posebno u arhitekturi i umetnosti. Kroz brojne radionice, radićemo sa mladima (decom u vrtićima, osnovnim i srednjim školama), ali i najširom javnošću kako bi zajedno izgradili ili napravili nešto što je bitno i blisko svima nama – sliku, klupu, mural, priču. Završni događaj biće tri interaktivne izložbe u Belom Blatu, Ečki i Zrenjaninu.

Kroz projekat „Šetnje kroz nasleđe“, u šetnje ili vožnje biciklom, vodiće nas stručnjaci (istoričari umetnosti, arhitekte, muzičari, ljudi iz sveta pozorišta), kao i poznate ličnosti poreklom iz Zre-

njaninu (jedna je održana 22. aprila, na

Dan planete zemlje), 2 mobi mobe – radionice u Mošorinu i Titelu, kod naših drugarica a već tradicionalno - organizovaćemo Lala festival, kao i proslavu 15. rođendana udruženja 10-11. oktobra.

Nadamo se i nastavku saradnje na obnovi Suvače u Kikindi – prošlogodišnje iskustvo bilo je veoma lepo, a odziv za radionice odličan. njanina, kako bi nam prikazali grad iz različitih uglova. Cilj projekta je, osim upoznavanja Zrenjaninaca i gostiju sa nasleđem grada, i izrada veoma zanimljivih mapa graditeljskog nasleđa koje će Turistička organizacija, ali i svi zainteresovani, moći da koriste kako bi nastavili dalje istraživanje Zrenjanina.

Ove godine, zahvaljujući kontinuiranoj podršci koju imamo od Rekonstrukcije ženski fond, planiramo 6 čajanki u Zre-

Nakon prošlogodišnje uspešne saradnje sa Teatret-om OM iz Danske, upravo dogovaramo i učešće na ovogodišnjem Art-Nature LAB-u u prvoj polovini avgusta.

Učestvujemo i na sedmom Regio Earth festivalu , koji se ove godine održava 14-17. avgusta blizu jezera Balaton. Mi ćemo, sa kolegama iz TerraPia, voditi ECVET trening za dekorativne maltere i tome se baš radujemo.

Od 21. do 24. avgusta, tradicionalno smo na Festivalu ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanci, te vas sve pozivamo da nam se pridružite!

Takođe, kako to kod nas obično biva, između ovih događaja, dešavaće se i mnogi drugi, tako da predlažemo da nas redovno pratite: zemljanarhitektura (Instagram), Earth&Crafts (FB) ili zemljanarhitektura.com (blog)

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron

Dok se ono slavno čojstvo i junaštvo zamijenjuje busanjem i barjačenjem, a prazne parole romantizuju kao najviši iskazi ljubavi prema domovini, četiri žene - Jelena Lacman, Maja Popović, Elida Adrović i Ivana Čogurić Rašović - daju patriotizmu novo lice. One se nazivaju Ecopatriotkinjama - ne zbog performativnog mahanja državnim obilježjima, već zato što svojim djelima i riječima čuvaju ono najizvornije: prirodu koja nas hrani, nosi i uči. Kao Ecopatriotkinje, one vjeruju da se ljubav prema zemlji ne dokazuje amblemima, već rukama kojima je čuvamo, vodama

koje branimo i borbom koju vodimo za opšte dobro. Jer, kako same poručuju: „Naše je samo onoliko koliko damo”. I dok prirodna bogatstva Crne Gore sve češće postaju meta privatnih interesa, Ecopatriotizam kroz svoje djelovanje potvrđuje da pravo na prirodu ne dolazi sa vlasničkim listom, već sa spremnošću da se za nju zauzmemo. Ova priča nas podsjeća da patriotizam nije fraza, već svakodnevna odgovornost prema zemlji pod našim nogama i zaostavštini koju ostavljamo budućim naraštajima.

Šta je Ecopatriotizam, u svojoj suštini?

Ecopatriotizam je stav, onaj koji priča priču o ljubavi prema komadu zemlje, toku rijeke, obali mora. Listu na grani, pupoljku. Stav koji prenosi borbu za očuvanje prirode koja nam je toliko toga dala, i zbog koje sve zapravo radimo i koja sve radi za nas.

Prvi ste ženski ekološki pokret u Crnoj Gori. Ko su Ecopatriotkinje?

Grupa žena sa uvjerenjem da se ovaj svijet može učiniti boljim mjestom za

život, ali samo ako svi damo sve od sebe, prvenstveno radom na sebi i svojim djelima. Različite karakterom, smislom za humor, godinama, praktično u svemu osim u jednoj stvari - istim pogledom na stvarni svijet, svijet prirode.

Kako komentarišete ideju da se žene „prirodno” više brinu o planeti - da li je to romantizacija ili realnost, i gdje je granica između stereotipa i istine?

Mislimo da je to romantizacija jer znamo mnogo kvalitetnih muškaraca koji rade isto, samo smo mi žene, valjda

zbog svoje prirodom date nježnosti, malo „naglašenije” u tome. Stereotip kao stereotip ne postoji bez ljudske moći, kao ni strahovi, stid i sram. Sve je to u nama, sve je to do nas. Dakle, vjerujemo u ono u šta želimo da vjerujemo, stoga ako vjerujemo da žene „prirodno” brinu o planeti, šta ćemo sa onim npr. muškim pripadnicima brojnih plemena koji su podjednako skoncentrisani na očuvanje Zemlje? Svaka civilizacija ima svoju istinu, samo zavisi gdje je tražimo i jesmo li raspoloženi da je tražimo.

Kakvu vrstu otpora pruža ekofeminizam u društvu koje normalizuje i eksploataciju prirode i potčinjavanje žena?

Cijenimo da pružamo edukativni, a svakako i akcijski otpor. Edukativni u smislu osvješćivanja potrebe da sačuvamo sve, čak i obnovljive resurse, a akcijski da djelima stojimo iza onog što govorimo. Bukvalno. Svaka naša akcija je gest kojim želimo da ukažemo da ako mi ne zasučemo rukave, niko drugi to neće uraditi za nas. Odnos prema ženama je više nego očigledan i naša misija je osnaživanje i podrška ranjivih, ali isto

tako i promovisanje već etabliranih žena i đevojaka, rad sa njima i borba da sistem koji nam je zapao bude bolje mjesto za naš angažman i bitisanje.

Kaže se da je patriotizam najistaknutiji vid izraza ljubavi prema domovini. Šta za vas znači patriotizam danasizvan simbola, zastava i izlizanih deklaracija ljubavi?

Kako podrazumijevamo poštovanje simbola, najviši čin patriotizma je po nama očuvanje prirode onakve kakva jeste u izvornom obliku, balans između gradnje i ekosistema, osviješćenost potrebe da se reciklira i da se očuva prirodno bogatstvo bez ekonomske valorizacije po svaku cijenu. Ljubav kao osjećaj pripadnosti, ali iskonske, i težnja da se sačuva sve ono đe jesmo.

Koliko je zajedništvo važno u ekološkim borbama? Može li se nešto promijeniti bez kolektivne promene svijesti?

Zajedništvo je krucijalno. Imamo sreću da su ekološke organizacije u našoj zemlji vrlo upućene jedne na druge, pa to neđe olakšava sprovođenje globalnih akcija, ali je i na mikronivou važno da kolektiv

osvijesti potrebu da zajedno radimo na preventiranju potencijalnih, a svakako i na rješavanju nastalih problema.

Da li je smeće koje vidimo oko nas ujedno i ogledalo dublje nečistoće koju kolektivno taložimo?

Jeste. Ono je ogledalo našeg odnosa prema sebi, prema okruženju, prema zemlji kojom gazimo i koja nas hrani. Možemo to uporediti sa sitim čovjekom koji pljune u tanjir kad se najede, pa kroz par sati kad ogladni prebira đe nije pljunuo i to jede. Upravo je to naš odnos prema sme-

ću. Gomilanjem i pogrešnim odlaganjem smeća mi na prvom mjestu činimo loše sebi i potomcima, pa tek onda možemo pričati o globalnim posljedicama koje su neupitne. Naša misija je suštinski u potrebi da se smanji količina smeća i otpada, a njegovo čišćenje je nažalost posljedica nemara i odnosa prema svemu gorepomenutom.

Ko danas snosi odgovornost za stanje životne sredine - institucije, korporacije, pojedinci?

Kada je riječ o odgovornosti, nažalost još niko nije zvanično preuzeo odgo -

vornost za sve ono čemu svjedočimo, zato što živimo u sistemu kojim vlada sindrom zvani - Nije naša nadležnost .

Toliko je problema i ako sa svih aspekata pogledamo malo dublje, shvatićemo da sve kreće od jedinke, jer svi mi kao jedinke činimo ovo društvo. S tim u vezi, kolektivna nesvijest govori u prilog tome da je malo onih koji kao pojedinci preuzimaju odgovornost za svoje postupke, koji se automatski reflektuju na okolinu. Sve te korporacije i institucije čine građani kao reprezenti i kao oni koji su tu da rade posao za nas, a svjedoci smo da ne rade dovoljno dobro. Šta vam praksa govori o spremnosti

lokalne zajednice, institucija i drugih sudionika da sarađuju?

Praksa govori u prilog tome da postoje pojedinci koji žele promjene, koji se zalažu da bude bolje i drugačije, međutim fali im motivacije i samopouzdanja da se isture i zauzmu prije svega za sebe, pa onda za one oko sebe i tako doprinesu zajednici. Sistem se svim silama trudi da vas ubijedi da niste moćni i da ništa ne možete sami, građani pasivno idu kroz dan i vjeruju u to što im se kaže. Međutim, ako se vratimo unazad i gledamo kroz određena istorijska dešavanja, shvatićemo da su zapravo naj-

veće promjene krenule od jednog čovjeka koji je odlučio da promijeni stvar.

Sve što se uradi manje više je kratkog daha jer fali kontinuitet i istrajnost, a samo se neke borbe dobijaju na juriš.

Protestnim performansom povodom

Međunarodnog dana žena skrenule ste pažnju na pojam kliktivizma, opisujući ga kao virtuelno doba sa realnim problemima. Ako je kliktivizam uljuljkujuća iluzija djelovanja - gdje onda završava klik, a počinje stvarna promjena?

Klik se završava onog momenta kada se otrijeznimo i pogledamo prije svega sebe u oči, ogolimo pred onim čemu svjedočimo i prihvatimo sebe baš takvim kakvi jesmo. Autentičnost stvara neku novu stvarnost đe prihvativši one djelove sebe koje nekad niste mogli da pogledate u oči, doživljavate iscjeljenje i onda nastupa alhemija. Iz te pozicije, utemeljeni u svoju istinu i biće, djelujete kao zdrava jedinka koja je pustila jake korijene. Sve što date sebi i ljudima oko sebe je zapravo prostor za transformaciju na bolje. Živimo u lažima prije svega prema sebi, hrabrost da se zagrlimo daje prostor da to prenesemo na druge. Naše je uvijek samo ono što damo, zato

treba da biramo mudro. Na kraju dana samo se istina broji, zato je kliktivizam zagolicao sve one koji nisu u centru svog bića. Vjerujemo da je mnoge naveo na razmišljanje, a nadam se i neke podstakao da se ogole pred sobom.

Kada govorimo o virtuelnom svijetu, 22. aprila se međunarodno obilježava Dan planete Zemlje. Da li ta priča još uvijek ima potencijal da pokrene stvarne promjene ili se Dan Zemlje pretvorio u još jedan datum za društvene mreže i eko-spinovanje?

Kada bi Dan planete Zemlje koristili da napravimo presjek, sumiramo šta smo uradili u prethodnoj godini, a zatim postavimo ciljeve koje želimo postići do sljedećeg virtuelnog rođendana, onda bi se moglo govoriti o njegovom smislu, odnosno njegovoj proslavi - jer imali bismo šta da slavimo. Gledajući sa ove tačke, obilježavanje tog dana je samo skretanje pažnje i zavaravanje da nešto radimo. Takođe, izostaje nam dugoročni plan brige o planeti koju nazivamo Majkom Zemljom, fali nam i onaj trenutni, fali nam čin, gest, fali nam ljubav. Dok je tako - Majka pati, a onda pate i djeca. Zato nadu polažemo u edukaciju podmlatka i njihove mudre

glave i žar u srcu koje će prekinuti dugogodišnje tradicije nemara.

Kako ste ove godine obilježile ovaj praznik?

Naša organizacija ove godine nastav-

lja niz akcija u dvorištu Kliničkog centra

Crne Gore, te smo u utorak 22. aprila

djelimično opet bile tamo na akciji čišćenja i sadnje, u saradnji sa još par organizacija koje misle zeleno. Drugi dio ekipe je protestnim performansom iskazao mišljenje povodom mutnih rad-

nji donosioca odluka i poslao jasnu poruku da ne mogu protiv narodne volje.

Takođe, od značaja je napomenudi da

je par dana ranije ovim povodom, jedna

od aktivistkinja pokreta održala ekološku radionicu za pedesetak predškolaca u Nikšiću.

Da li imate savjete kako svako od nas

može učiniti pomak, a da to ne bude još jedno performativno ispunjavanje „eko-checkliste”?

Postojanje eko-checkliste koje se pridržavamo uopšte ne zvuči loše. Kada bismo zaista svi imali spisak navika koje

poštujemo na dnevnom nivou, mjesečnom i godišnjem, lično, porodično, na nivou kolektiva i zemlje, do sljedećeg Dana planete imali bismo vidljiv rezultat. Od malih navika da ne otačemo pijaću vodu bez potrebe, pa do „obaveze“ da svaki stanovnik posadi makar jedno drvo godišnje širok je dijapazon mogućnosti uticaja, i uz malo volje svako će pronaći šta je ono što može i želi uraditi za parče zemlje na kom živi.

Ecopatriotizam je proslavio 4 godine postojanja i djelovanja. Kako izgleda živjeti i boriti se za ekološke vrijednosti u Crnoj Gori - i kakvi su vaši pogledi na budućnost?

To je borba koja se može opisati sa „od sjaja do očaja“. Nailazimo na sjajne ljude, individualce, entuzijaste, visoke ekološke svijesti, koji žive ljubav prema prirodi i riječju i djelom i šire je dalje. S druge strane

nailazimo i na potpuno odsustvo osjećaja i potrebe za djelovanjem kod onih koji za to primaju platu. Prvi su oni koji nam vraćaju elan da od iste ne odustanemo. Nalazimo se u kulminacionim tačkama

borbe, kada se donose važne odluke od značaja za naš opstanak, budućnost nam od njih zavisi, i trudimo se da gledamo optimistično kako bismo istrajali.

Tekst: Dr Jovana Bila Dubaić @belgrade.bees.ecology

Fotografije: pexels, Dr Jovana Bila Dubaić

Poslednjih nedelja svedoci smo alarmantnih vesti o masovnom uginuću medonosnih pčela ne samo u Srbiji, već širom sveta. Ovi gubici predstavljaju ozbiljan ekonomski i egzistencijalni udarac za mnoge porodice koje žive od pčelarstva. Prema procenama pčelara u Srbiji, stradalo je oko 50% pčelinjih zajednica, dok su u pojedinim regionima zabeleženi gubici i do 90%. Pčelari su masovno prijavljivali da su naglo ostali bez pčela – u košnicama je ostajalo malo zatvorenog legla i solidne zalihe meda, ali radilica nije bilo.

Šta u ovim vestima zapravo

treba da nas zabrine?

U Srbiji živi preko 850 vrsta pčela, a medonosna je samo jedna od njih.

Sve ove vrste imaju ključnu ulogu u oprašivanju biljaka, što direktno utiče na našu ishranu, zdravlje ekosistema i očuvanje biodiverziteta.

Gubici divljih, solitarnih pčela i drugih vrsta oprašivača prolaze gotovo neprimećeno, ne samo zato što njihovo uginuće nije tako očigledno kao kod medonosnih pčela, već i zato što mnogi ljudi uopšte ne znaju da postoje pčele koje ne prave med, niti koliko su one važne za oprašivanje i očuvanje ravnoteže u prirodi. U javnosti je u prvom planu gotovo uvek samo ona vrsta od koje čovek ima vidljivu i opipljivu zaradu, dok su sve ostale – od kojih takođe imamo koristi, ali ne tako direktne – zaboravljene. I u vestima, i u strategijama zaštite prirode.

Kao biologa, najviše me brine što na probleme reagujemo tek kada posledice postanu vidljive, umesto da se bavimo uzrocima.

Trenutno nemamo dovoljno podataka da sa sigurnošću kažemo šta je tačno uzrokovalo ove masovne gubitke, koje beležimo kod gajenih pčela u Srbiji. Oni mogu biti posledica kombinacije različitih faktora – klimatskih promena, prekomerne upotrebe pesticida, uništavanja staništa, patogena i parazita – koji već decenijama ugrožavaju pčele širom sveta. Pored toga, postoje i štetne pčelarske prakse koje kratkoročno možda deluju korisno, ali dugoročno prave više problema nego što ih rešavaju.

Na primer, u pčelarstvu se često koriste prevelike košnice da bi se dobilo više meda, što pčelama otežava regulaciju temperature unutar košnice. Takođe, gajenim pčelama se redovno sprečava rojenje, njihov prirodni instinkt koji između ostalog pomaže u kontroli parazita. Košnice se često postavljaju blizu tla jer je to praktičnije za pčelare – lakše je prići i raditi sa njima – ali upravo tu vladaju velika temperaturna kolebanja i povišena vlažnost, što pčele ne vole.

Takođe, ljudi ponekad preventivno dodaju veštačke šećere kao dohranu pčelama, što dodatno šteti njihovom zdravlju. Često postavljaju i veliki broj košnica gusto jednu pored druge, kako

bi racionalizovali prostor i olakšali rad, ali to povećava rizik od širenja bolesti. U prirodi, medonosne pčele nikada ne bi bile tako gusto koncentrisane – njihova društva bi bila prostorno raštrkana, čime se prirodno smanjuje mogućnost prenošenja patogena. Pčelari, suočeni sa gubicima, prirodno reaguju pokušajem da saniraju posledice – razvijajući nove tretmane za bolesti i parazite, vršeći dohranjivanja pčela usled suše i smanjene dostupnosti nektara ili premeštanjem košnica na pogodnije lokacije. Sve ove prakse ometaju prirodnu selekciju, omogućavajući slabijim pčelama, koje u prirodi ne bi opstale, da prenose gene na sledeće

generacije. Na taj način pčele postaju sve zavisnije od ljudske brige i podrške, gubeći sposobnost da samostalno opstaju u promenjenim uslovima okoline.

Šta možemo uraditi da pomognemo pčelama?

Ako želimo da pomognemo pčelama – i medonosnim i divljim – moramo početi od razumevanja šta ih ugrožava. Pored već pomenutih faktora, posebno se izdvaja preterana upotreba pesticida. U Srbiji je svest o negativnim efektima pesticida i dalje na niskom nivou, a o njihovim subletalnim (ne smrtonosnim, ali štetnim) efektima na pčele se gotovo uopšte ne govori.

Problem prekomerne upotrebe pesticida nije lokalni već globalni i diktiran je profitom, čime se stvara začarani krug zavisnosti poljoprivrede od ovih sredstava.

Pored sistemskih rešenja i promena u poljoprivrednoj politici, mnogo toga možemo da učinimo i na lokalnom, svakodnevnom nivou:

• Sadite raznovrsne medonosne biljke (lavanda, detelina, orlovi nokti, maslačak, mrtva kopriva, itd.). Raznovrsnost biljaka obezbeđuje pčelama stalan izvor hrane tokom cele godine, jer različite vrste cvetaju u različitim periodima godine

• Ostavite mrtva ili trula stabla u vašem okruženju, jer su važna mesta za život mnogih vrsta pčela i drugih korisnih insekata

• Ne prekopavajte zemljište gde vidite pčele koje prave gnezda u zemlji. Zalivajte ga normalno, ali bez dubokog kopanja

• Dopustite delovima vašeg dvorišta ili bašte da se razviju u samoodržive cvetne livade.

Ređe kosite travnjake ili praktikujte mozaičko košenje (kosite deo po deo), omogućavajući tako stalno prisustvo hrane za oprašivače

Važno je da rešenja tražimo u sistemskim promenama i većem oslanjanju na prirodne procese, umesto kratkoročnih intervencija koje na duge staze mogu doneti više štete nego koristi. Dakle – promena perspektive, promena od kratkoročnih rešenja ka održivim, prirodnim pristupima. A svaka promena – ma koliko mala – počinje upravo našim izborima, u dvorištu, na prozoru, u načinu razmišljanja.

Veoma sam srećna što u našem prolećnom dvobroju imam priliku da ugostim Ivu Marković, koju bih na prvom mestu najavila kao čuvarku prirode. Iva je uz ovo veliko i bitno zvanje i aktivistkinja, istraživačica političke ekologije, osnivačica organizacije Polekol, inicijative Pravo na vodu , inicijatorka Mreže žena za zaštitu prirode u Srbiji, regionalnog saveza Odbranimo r(ij)eke Balkana, članica sekretarijata Evropskog pokreta za vodu… i da, čini se da ovom spisku nema kraja. Međutim, pre svega Iva je jedna od onih koje se svojom hrabrošću i znanjem neumorno bore za pravedniju i zeleniju budućnost naše planete. Dobro nam došla!

Na koji način si ljubav prema biljkama i životinjama pretočila u svoju profesiju? Kako su izgledali tvoji počeci?

Još pre škole igrala sam se na klackalici prirode i društva. Obožavala sam emisije o prirodi i obrazovni program, naravno i Džeka Londona. Fascinirao me živi svet, kako je tako precizan i haotičan istovremeno. Intrigiralo me što postoji nezavisno od nas ljudi. Koliko je trešanja nehajno izbacilo svoje magične cvetove mnogo pre nego što je neki umetnik to naslikao ili pesnik opisao. Onda se devedesetih i dvehiljaditih dešavalo sve što se dešavalo i shvatila sam da nije moguće posmatrati bilo šta politički neutralno, pa ni ekološke probleme. Onda sam otišla na Filozofski fakultet, a završila Šumarski, pa masterirala životnu sredinu, međunarodni razvoj i politike. Volontirala i sadila drveće, pisala programe i peticije. Negde usput se okupila odlična ekipa, kaljena u različitim praksama, našla se u zajedničkoj teritoriji – fali nam razumevanje političke ekologije. Bum, otvaramo novo polje!

I to sam postavila sebi kao neko pravilo, uzmi da radiš ono što drugi nisu ili ne mogu, zakorači tamo gde nema staze, nauči ponešto od svakoga, ali najvažnije - ne veruj u idole. Za spašavanje sveta nam očajnički treba sveža perspektiva, tome nas sve ovih dana uče i studenti.

Na kakvom nivou je, po tvom mišljenju, ekološka svest u našoj sredini i na koji način bismo mogli da je unapredimo? Takođe, budući da kao članica međunarodnih ekoloških pokreta imaš mogućnost da globalnu zelenu problematiku sagledaš i iz drugog, ši-

reg ugla, koje su sličnosti i razlike u pristupu ekološkim problemima na različitim meridijanima?

Uvek me nasmeje kad čujem „ovo ima samo kod nas“ za neki ekološki problem. Priroda naše borbe je toliko univerzalna da skoro ništa nije „samo kod nas“ - pa ni loše stvari. S jedne strane je ovo utešno, sa druge uznemirujuće, a vi odaberite šta vas motiviše. Čini mi se da naši građani generalno više od svesti imaju „ekološku intuiciju“. To je

skup znanja i veština koji nismo svesno i racionalno ustanovili, ali koji se iz nesvesnog povremeno javi kao intuicija. Deo naše kulture jeste da se hrana ne baca, da se struja štedi, da se ne dira lastino gnezdo. Duboko ispod se krije generacijska mudrost da naša dobrobit zavisi o reciprocitetu uzimanja i vraćanja prirodnom okruženju. Paradoksalno je da su građani nikad angažovaniji, što je za svaku pohvalu, ali istovremeno imaju veoma malo tačnih informacija i pravilnog razumevanja ekologije.

Postoje naravno razlike i unutar našeg društva, na primer mlađi, zahvaljujući drugačijem obrazovanju u proseku imaju razvijeniju ekološku svest nego stariji, ali nisam ubeđena da se ekološki problemi rešavaju obrazovanjem i svešću građana. Da zamislimo da smo svi do jednog razumeli naučne činjenice, bez institucionalne podrške alternativnim praksama i bez političke volje nema napretka. Zato, kad god pričam o svesti moram da pričam i o dostupnosti alternativa i o odnosima moći. Teško da će se stanje popraviti samo time što smo mi u pravu, a zagađivači u krivu.

Koja je po tvom mišljenju najuspešnija formula koju bi čovečanstvo moglo da primeni kako bi saniralo postojeće posledice i očuvalo ekološku ravnotežu?

Sa ovako kompleksnim problemom, najviše me plaše najave jednostavnih rešenja. Za dobru formulu najvažnija su dva pitanja: odakle smo krenuli i gde želimo da stignemo? To jest, šta je uzrok problema i koja nam je vizija održivosti? Ekološka neravnoteža je posledica društvene neravnoteže, pa su tehnička rešenja koja se danas naširoko nude, zapravo nužno podređena političkim. Jako je zanimljivo da vidimo najveće svetske zagađivače kako oblače zelena odela i investiraju u „održive“ tehnologije, očekujući da zadrže ili čak povećaju i koncentrišu profit. Previše smo dozvolili pohlepi pojedinaca, moramo da razmišljamo o kolektivnoj dobrobiti, dosta nam je nejednakosti, nepravde, eksploatacije ljudi i prirode. Neograničen rast za najbogatije nije moguć, ali razvoj za

99% planete jeste. Kako ova dva razdvojiti - moramo odgovoriti što lokalnije i alternative skrojiti po meri onih koji će ih nositi. Bez toga svaka tehnološka formula i inovacija omogućavaju samo sporiji ili brži sunovrat. Dakle, ne možemo tražiti jednu univerzalnu formulu, nema prečice i hakovanja, pred nama je mnoštvo nepoznatih.

Ispričaj nam nešto više o Polekol-u, organizaciji čija si osnivačica i programska direktorka, kao i o inicijativi

Pravo na vodu, čija si takođe osnivačica. Kako su nastale i iz kojih potreba?

Mi smo aktivisti i stručnjaci koji su se prethodno godinama angažovali u borbi za zaštitu životne sredine i stalno udarali o nevidljive zidove politike. Šta god posadili, koliko god smeća sakupili, kao Sizifu nam se sve skotrlja - jer se stvari nisu rešile na nivou javnih politika, strateškog opredeljenja, zakona itd. Kao udruženje građana, Polekol već 6 godina radi između teorije i prakse, jer smatramo da je to neodvojivo i nije nam teško da dajemo predloge i kritike javnih politika, ali i da budemo na terenu više puta nedeljno. Iz dosadašnje prakse znamo da je pravda prespora za prirodu i da saborci na blokadi na kraju dana, imaju veće šanse da spreče nepovratnu ekološku štetu. Investitori ne čekaju institucije, pa ne možemo ni mi.

Pored partikularnih borbi, posvećeni smo i okupljanju i širenju pokreta, a misija nam je jedinstven front i postojana solidarnost da bismo popravili stanje u životnoj sredini u svim delovima zemlje.

ekstraktivizam i rodna ravnopravnost. Vodi pristupamo dvojako, sa jedne strane kao prirodnom zajedničkom dobru koje mora biti zaštićeno, a sa druge kao ljudskom pravu koje su još 2010. proglasile Ujedinjene nacije. Između ova dva je ceo jedan univerzum usko povezanih sudova - od izvorišta, pijaće vode, javnih česmi, obala, reka, jezera, hidroelektrana, do poplava i otpadnih voda.

Mnogi gradovi u Vojvodini godinama imaju problem neispravne pijaće vode. Takođe, prethodnih nedelja je bio aktuelan i slučaj izolovanja nematoda u gradskom vodovodu u Novom Sadu. Kakvo je stanje voda u Srbiji?

Pravo na vodu je inicijativa koja predstavlja jedan od četiri naša tematska programa. Ostali su politička ekologija,

Prema poslednjem izveštaju UN za Srbiju, milion i po ljudi nema stabilan pristup čistoj, pijaćoj vodi. Kada kažemo da je to skoro četvrtina stanovništva, prosto čudi da to nije naslovna vest i glavna tema diskusija u javnosti. U to spadaju i gradovi u Vojvodini, poput čuvenog Zrenjanina i vode koja je dve decenije zvanično neispravna i zaista izaziva niz oboljenja, uz afere vezane za postrojenje za preradu vode o čemu smo pisali u publikaciji „Fabrika žednih“. Međutim, problem je još širi, oskudna

do nikakva ulaganja u infrastrukturu, posebno kanalizaciju, dovela su do zagađenja inače čistih izvora. Takav nemar se ogleda i u pojavi nematoda, u restrikcijama već mesecima, ali i u gubicima vode od čak 35% na distributivnoj mreži što je višestruko veći procenat od evropskog proseka. Možda će nekoga šokirati podatak da je samo 14% stanovništva pokriveno prečišćivanjem otpadnih voda, a sve ostalo ide direktno u otvorene sisteme vodotokova! Na sve ovo dodajte klimatske promene gde su

suše i bujice najopasniji koktel za čistu vodu. Pretprošlo leto smo izbrojali, samo iz medijskih izveštaja, 23 opštine sa restrikcijama, a prošle godine smo temeljnije sakupljali informacije o lokacijama gde su sve restrikcije i došli do zabrinjavajućih 65 mesta širom zemlje! Videćemo šta nam tek sprema ovo leto.

Pojava mini hidroelektrana pokrenula je i bujicu aktivizma sa ciljem odbrane lokalnih izvorišta i vodotokova, u kojoj si i ti učestvovala. Nakon svih ovih

godina, da li si zadovoljna postignutim rezultatima? Koji je naš najugroženiji vodotok i gde je smešten epicentar odbrane?

Pominjali smo ograničenja zelene tehnologije bez društvenog dogovora. Mi dosta kaskamo u tehnologiji za bogatijim zemljama pa su često rešenja, koja se kod nas nude kao revolucionarno otkriće, na drugim mestima već prevaziđena ili daleko unapređena. Upravo je to slučaj sa malim hidroelektranama, koje se sada širom EU uklanjaju kako bi se oslobodila rečna mreža. Izazov je bio kako pobediti podmetnut narativ da smo mi, kao protivnici MHE, u stvari protivnici razvoja. Taj narativ se ponavlja za svaku borbu za zaštitu prirode, ali mi se čini da smo ga dobrano raskrinkali. Druga stvar zbog koje možemo biti zadovoljni je (do tada) najmasovnija mobilizacija ljudi oko nekog ekološkog pitanja koja je mnogima usadila seme aktivizma, bila odlična škola za proteste i dala obrise širokoj koaliciji koja trenutno postoji oko pitanja rudnika litijuma. Tada se govorilo „i struka i motika“, a danas je to još šire. Treći uspeh koji kao aktivisti često zaboravljamo je da se od kad je počela pobuna protiv MHE, od planira-

nih preko 800 projekata na planinskim rekama Srbije, cunami izgradnje usporio i na momente potpuno zaustavio.

Zaštićeno je nekoliko područja, nekoliko opština je proglasilo moratorijum na izgradnju MHE. Jednoj od onih koja nije, gradu Kraljevu, pripada sliv Studenice. Upravo tamo se nastavlja borba protiv visoke brane koja se planira na reci između mesta Ušće i manastira Studenica. U prethodnih pet godina, kao inicijativa Pravo na vodu, zajedno sa još dve lokalne inicijative, podnosili smo peticiju gradu čak tri puta, na žalost - bez odgovora. Prošlog meseca održan je i prvi zbor građana Ušća, sa preko 200 meštana i još toliko iz okoline, na kome smo kao gosti predstavili značaj ove reke, ne samo za njih, ne samo za celu Srbiju, nego i međunarodnu vrednost ove prelepe reke. Jednoglasno je usvojeno da se MHE neće graditi. Nadamo se da će i ta priča imati srećan kraj.

Koje je tvoje omiljeno prirodno okruženje u Srbiji gde rado boraviš i opuštaš se?

Volim da se vratim „u civilu“ na mesta koja smo odbranili. Aktivizam je iscrpljujuća borba protiv vetrenjača, gde stalno nešto gubite, a pobede kao komete jurite i ako

ih i dočekate, odmah ih brzo zaboravite.

Bara Reva na samo par kilometara od strogog centra grada, bila je pre nekoliko godina bojno polje između građevinske deponije i prelepog zaštićenog predela.

Puni mi baterije stalnom promenom pejzaža, prkosi divljinom, demonstrira baš

ono za šta smo joj dali jedno celo leto. Uvek je neka dinamika, smena vegetacije, mogu se videti i mnoge ptice, a volim i da sretnem stare saborce koji danas tamo žele da zaštite Dunavski park. Oni vam postanu nešto poput drugova iz vojske, samo još bolje, bez vojske.

Čime se baviš u momentima kad odmaraš od aktivizma? Da li bi našim čitaocima mogla da preporučiš neke naslove iz sfere ekologije?

Nema odmora dok traje obnova! (smeh) Da bismo stvarno dobro obnavljali i radili, moramo da se vraćamo na širu sliku, što zahteva da osluškujemo druge i sasvim nepoznate perspektive. Za temu kojom se bavim uglavnom čitam na engleskom, ko je u mogućnosti neka ne propusti Divided environments/Podeljene ekologije. Knjiga je o klimatskim promenama, vodi i bezbednosti i analizira isprepletenost oružanih konflikata i životne sredine. Iako ćemo na prvu loptu podrazumevati da se ratovi vode uvek oko resursa, autori nam dokazuju da resursa zapravo ima dovoljno za sve i da je insistiranje na kompeticiji deo ratne propagande. Ova poruka je jako važna u kontekstu proklizavanja u tzv. „duboku ekologiju“ koja dovodi u pitanje da li je održivo da baš svi ljudi na planeti imaju pravo na hranu, vodu, čak

i sam život. O da, imaju i te kako, samo ako resurse rasporedimo pravednije.

I za sam kraj, koje su to ekološke navike kojima možemo započeti dan, a koje zbirno imaju veliki uticaj? (ja npr. uvek zatvaram vodu na slavini ☺)

U duhu naše inicijative Pravo na voduosim ako niste u onoj četvrtini stanovništva Srbije kojoj pijaća voda stvarno nije dostupna, nemojte kupovati flaširanu vodu. Voda je javno dobro i ljudsko pravo, a ne roba za sticanje profita.

Druga svakodnevna ekološka navika je da u jutarnju rutinu uvedete brzo ponavljanje „neće kopati“ bar nekoliko puta. Treća je da laganim pokretima provežbate kičmu i glas kada god primetite ekološko nepočinstvo. I četvrta, periodična je da vrlo štedljivo, efikasno i pažljivo koristite hemijsku olovku kada sledeći put budete glasali. Ove navike zbirno zaista, ali zaista, imaju najveći ekološki uticaj na celu planetu.

Fotografije:

Odgovor na ovo pitanje daću vam na početku i to kroz dva citata, koja su potpuno oblikovala prostor unutar moje mogućnosti i dalekosežnosti razuma kao i osećaj onoga što kroz tridesetsedmogodišnje iskustvo mogu nazvati dušom:

„Idealan način da provedemo svoj život je usavršavanjem izraza samog života da evoluira, pomažu ć i svim oblicima života da se u potpunosti izraze.”

Bill Molison

„Šta ako nije važno samo ono što je na kraju, već i ono što je važno u prostranom sada —ovde, u kratkom istorijskom luku. Ne samo šta, već i kako.

Ne samo velika slika, već i primećivanje da je velika slika stvorena obrascima na maloj skali, u toplini našeg tela (mesa?).”

Rae Johnson

Kada preuzmem već postojeće usmene i pismene tragove onih koji su svojim mislima utabali staze za moje razumevanje sveta, ja zapravo povezujem niti ko-kreacije sadašnjeg trenutka. Spajanjem nevidljivih niti činim one koji su hodali pre mene prisutnim i to ne kao sećanje, već kao živo prisustvo u telu, u zemlji, u odnosu sa sobom i svetom.

U tom činu prisutnosti nalazi se snaga istinske transformacije.

Možda nismo ovde da izmislimo novu suštinu postojanja, već da se setimo onog suštinskog: da je idealan izraz ži-

vota onaj koji omogućava da svi oblici života procvetaju. Ipak, dok težimo tom jednostavnom i svetom cilju, kolektivno smo sputani sistemima koji nas odvajaju od naše iskonske prirode i od Zemlje. Ukoliko vratimo poverenje u sopstvenu povezanost sa svim živim bićima, da li ćemo osloboditi prostor za svet koji neguje umesto da iscrpljuje i sebe, i druge?

U vremenu kada se globalna kriza hrane, klimatske promene i gubitak biodiverziteta sve snažnije osećaju, jedna mala stvar nudi iznenađujuću količinu nade za spasenje - s e m e.

Skriveno u svojoj jednostavnosti i genijalnosti, ono sadrži kompletan genetski kod biljke u kojem su zapisane informacije o njenim osobinama kao što su otpornost na bolesti, prinos i sposobnost prilagođavanja lokalnim uslovima. Uz to, seme sa sobom prenosi istoriju zemljišta kroz mikrobiološke tragove i hemijski sastav, kao i klimatske informacije jer se biljke koje opstaju kroz više sezona prilagođavaju temperaturama, količini padavina i drugim lokalnim uslovima. Svako seme čuva i priču ruku koje su ga godinama sejale, selektivno birajući najbolje jedinke, čime se

kroz generacije prenosi znanje i ljubav. Ono je obuhvat života i stvoreno je da se obnavlja, množi, deli i širi. Seme je sam život.

Mesto gde se susreću dva ekosistema u ekologiji se naziva „ekoton“, a seme postoji baš u toj zoni dodira, u ekotonu gde se atmosfera kao element vazduha, susreće sa zemljom, njenim potpunim suprotnim. Baš tu, na toj granici između nevidljivog i opipljivog, seme

postaje prenosilac informacija i most između duhovnog i materijalnog sveta.

U tom prostoru preliva i susreta, rađa se dublja povezanost sa sobom, sa Zemljom i sa životom kao celinom. Ponekad je dovoljan sasvim mali komadić zemlje da u nama probudi nešto mnogo veće. Jer, kad jednom razvijemo odnos sa tom šakom zemlje, ona postaje seme samo po sebi. Kada ta šaka zemlje postane bašta, dešava se nešto suštinsko - nastaje mesto gde, i kada ne možeš da kažeš „Volim te“ naglas, možeš to da učiniš kroz semena. A zemlja će ti uzvratiti u mahunama, mirisu, životu. Vremenom, ljubav prema Zemlji te menja. Budi te, pokreće da je braniš, štitiš i slaviš. Kada osetiš da i Zemlja voli tebe zauzvrat, tada se ta veza pretvara iz jednosmerne ulice u svetu, neraskidivu vezu.

Danas je većina semena koja se nalaze u trgovinama vlasništvo velikih korporacija. Patentirana ili hibridna semena su često neplodna u narednim generacijama i zahtevaju kupovinu svake sezone, a zavise od hemijskih đubriva. Ne samo da je semenu duhovnost isisana iz srži, već i njegova genetska predispozicija nestaje u sterilinim uslovima. Sterilno seme. Na duge staze, za nas kao standardne korisnike tog proizvoda za prehranu to znači da, iako sadimo biljke, nismo sa-

modovoljni jer zavisimo od tržišta. U tom kontekstu, Društvena banka semena je čin slobode. Ona ima moć da nas oslobodi od zavisnosti sistema i da vrati kontrolu u ruke pojedinca. Na tebi i meni je. U tom prostoru seme nije roba, već vrednost koja se deli, čuva i obnavlja. Kada uzmemo šaku semena, ne treba da imamo osećaj da držimo samo biljku, već treba da osetimo težinu jer držimo čitavu istoriju. Lokalno seme će preneti ukus predaka, prilagođenost zemljištu, otpornost na specifične uslove, nosiće nemuštu pesmu travarki i baštovanki koje su ga brale.

Kao u nekom filmu, koji se dešava već dugo u realnosti, seme je postalo opasna politička tema i borba. Tu borbu je moja heroina Vandana Shiva odista i pretočila u jedan od najmoćnijih dokumentarnih filmova o semenu. Izuzetno mudra i hrabra Indijska filozofkinja i eko-aktivistkinja, koja je prva pokrenula globalnu borbu protiv genetski modifikovanih useva i podigla svest o posledicama globalizacije na poljoprivredu, i samim tim postala simbol i heroina pokreta protiv GMO širom sveta. Na svakom koraku, Shiva prenosi poruku koju usavršava skoro tri decenije: multina-

cionalne korporacije poput Monsanta, uz značajnu podršku Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, Američke vlade, pa čak i fondacija kao što je Fondacija Bila i Melinde Gejts, kroz genetski inženjering, patentiranje i pretvaranje semena u skupi oblik intelektualne svojine, pokušavaju da nametnu svetu „totalitarizam hrane“.

Mi ne možemo iz jednog skoka da promenimo globalnu sliku i zbog toga je slogan „Deluj lokalno, misli globalno” od suštinskog značaja u ovoj priči - malim

kao alat regeneracije, od poboljšanja kvaliteta tla do raznolikosti biljaka. Jer, kada govorimo o očuvanju prirode, to ne možemo raditi bez ode o semenu.

Plan je da DBS funkcioniše kroz sezonske razmene semena, radionice o čuvanju semena i uzgoju hrane, predavanja i okupljanja širom Srbije. Već danas možete neformalno postati član

DBS-a, pišite mi lično na e-mail info@ mamingaj.com ili u komentarima. Prvo formalno okupljanje planirano je za jesen i tada ćemo deliti semena, znanja

koracima i akcijama pokrećemo sebe, zatim ljude oko nas i poput malih tala-

sa, druge ljude neposredno. Zato sam odlučila da zvanično pokrenem ovaj

mali, a zapravo veliki projekat, pod okriljem Gaja - Društvenu banku semena (DBS). Ova ideja se rodila iz potrebe da sačuvamo ono što je najosnovnije za uzgoj hrane: slobodno, zdravo, lokalno seme, ali i iz želje da zajednički negujemo seme kao dar, razmenu, simbol regeneracije i kulturno nasleđe.

Zato želim da DBS bude i mesto očuvanja autohtonih sorti: lokalnih paradajza, kukuruza, graška i drugih biljaka koje danas nestaju. Seme koje gajimo

nosi tragove sela, jezika, bake, njive i mnogih ruku. Najlepši dar je kad nas seme veže - veže nas plodna zemlja.

Seme je osnova regenerativne poljoprivrede. Lokalne sorte su prilagođene mikroklimi, često otpornije na bolesti i zahtevaju manje vode ili đubriva. To znači zdravije zemljište, manje zagađenja i veću otpornost na klimatske šokove. U DBS-u ćemo promovisati seme

i povezivati ljude koji osećaju vezu sa zemljom i ciklusima prirode.

Baviti se semenom danas znači birati nežnost u svetu grubosti, sporost u vremenu brzine i pažnju tamo gde vlada zaborav. U svakom aktu sejanja krije se poziv na prisustvo, ne samo u borbi za opstanak, već i u izboru kako ćemo živeti. Seme nas uči da velika promena ne dolazi iz velikih gestova, već iz malih uzoraka ponavljanih sa ljubavlju - u vrtu, u reči, u deljenju.

Baš kao što citat na početku kaže - velika slika nastaje u toplini našeg tela, u ritmu svakodnevice. Čuvajući seme, mi ne čuvamo samo budućnost hrane, već čuvamo svet kakav želimo da živimo, svet u kojem je svaki dodir sa Zemljom svet dodira sa sobom.

Intervju:

@teodora_kovrlija

Fotografije:

STVARI STVORENE U GLINI SU VEČNE

Sa multimedijalnom umetnicom, osnivačicom studija FIG Goranom Stojkov, imala sam priliku da razgovaram o glini i porcelanu, materijalima koji, dok se oblikuju iziskuju najnežniji dodir, ali se potom transformišu u komade koji mogu da prežive vekove. Razgovarale smo o njenom prvom susretu sa glinom koji je na neki način bio i susret sa sobom kroz vajanje autoportreta, o intimnom i gotovo meditativnom činu oblikovanja u kome oživljavaju emocije, fragmenti iz arhitekture i legende koje ona prevodi u savremeni jezik forme i materijala na način da sačuvaju svoju autentičnost. Svi koji požele da oplemene svoje prostore ali i sa dragim ljudima podele posebne trenutke i poklone nešto intimno i brižljivo stvarano – mogu pogledati ponudu studija FIG u kome Gorana stvara ručno oslikane pločice za vaše enterijere.

Kako je izgledao tvoj prvi susret sa glinom i prepoznavanje mogućnosti koje zemlja pruža?

Nikad pre o tome nisam razmišljala, hvala ti za put kroz vreme unazad, sad kroz ovaj razgovor shvatam da je moj prvi pravi susret bio pre 18. godina. Na pripremama za srednju umetničku školu, vajarka Vesna Milojković mi je na prvom času dala glinu, postavila ogledalo i rekla da napravim autoportet. Sećam se da mi je to bilo jako izazovno, jer nikad pre toga nisam ništa vajala, i ostao mi je osećaj da sam se lepo snašla na kraju. Zanimljiv način da se još kao dete susretneš sa samim sobom.

Šta dodir sa zemljom na ovaj način za tebe znači?

Dodir sa zemljom za mene je pre svega lepota stvaranja, ideja da možeš da napraviš šta god poželiš. Često razmišljam o tome kako su stvari koje sam stvorila u glini večne, keramika je u stanju da preživi civilizacije! To mi daje jak i lep osećaj smisla, ali i odgovornosti, kako će posle mene ostati trag u vremenu, zapis.

U svom radu koristiš crtež, grafiku i glinu kako bi ispričala različite priče i sačuvala ih od zaborava. U kom od ovih materijala se osećaš najslobodnije i kako tvoje emocije i neposredna iskustva utiču na izbor medija putem kog nam pričaš priče?

Svaki od ovih medija od mene traže da im se posvetim, da uđem u rad sa njima. Rekla bih da je to kod mene ciklično, tako sam i do sada uvek radila u serijama, istraživala i pomerala svoje granice a onda se iznova vraćala grafici, crtežu, glini i tako u krug. Nadam se da ću dok god budem mogla da stvaram imati ove cikluse, samo sve brže i možda na kraju uspem da ih sjedinim, da se granice ne raspoznaju tako jasno. Danas, i još neko vreme, znam da će to biti glina i keramika.

Veoma su mi se dopali radovi iz serije „20 pari za Zaide“ koje si predstavila na izložbi u Galeriji 77 smeštenoj u niškoj tvrđavi, i žao mi je što nisam imala priliku da i uživo doživim njihov susret i komunikaciju sa prostorom. S tim u vezi, koliko ti je važan prostor u kome izlažeš, stvaraš svoje radove i boraviš?

Legenda o devojčici po imenu Zaide kojoj sam posvetila izložbu, je pre svega vezana za nišku tvrđavu. Mislim da ne postoji bolje i autentičnije mesto. Dok sam čekala taj prostor, izložba je nastajala, pripremala sam je sa nadom i idejom da je tu predstavim. Taj prostor, sagrađen da bude Balibegova zadužbina, podignuta 1523. godine, po mom mišljenju nosi u sebi dozu duhovnosti i dostojanstvenosti.

Izuzetno mi je važan prostor i upijam svaki detalj. Posebno mi je važno da prostor u kome radim bude ispunjen meni dragim predmetima, da bude prostor u kome mogu da se opustim i uživam čak i kada nisam tu da bih stvarala.

Materijal koji si koristila za izradu papuča za Zaide je porcelan, koji je istovremeno i veoma nežan i delikatan ali i po-

stojan. Da li se izbor materijala u kome si stvarala ove radove može posmatrati i kao paralela sa ženskim iskustvom?

Jako lepo zapažanje. „20 pari za Zaide” sastoji se od 20 pari papuča od porcelana od kojih je svaki par pojedinačno posvećen, poimenice, dragim ženama koje volim i koje su deo mog života. One nisu od porcelana slučajno - porcelan, od svih materijala u keramici, jeste najprefinjeniji i zahteva najnežniji dodir tokom oblikovanja, da bi na kraju postao najpostojaniji, višestruko jači od ostalih materijala.

Nadam se da sam uspela da nađem simboliku kroz ovaj rad, metaforu između porcelana i meni bliskih ženskih osoba, njihovu nežnost, snagu i lepotu.

Ponovo ću se vratiti na žensko iskustvo osvrtom na seriju oslikanih porcelanskih tanjira namenjenih zidnoj dekoraciji koju si posvetila majkama. Koje vrednosti je tebi bilo važno da ovi radovi komuniciraju i sa kakvim emocijama si ih stvarala?

nepresušan motiv, nešto zauvek važno, nežno, istinito. Poželela sam da to ostavim zabeleženo na porcelanu, tu priču o bezuslovnoj bliskosti, o ljubavi koja traje.

Stvarala sam ove radove sa mešavinom emocija - osećajem strahopoštovanja prema čudu rađanja i povezanosti, nostalgijom za sopstvenim detinjstvom i odnosom sa majkom, ali i sa svešću o teškoćama sa kojima se majke suočavaju. Biološki oblici koje sam stvorila na radovima sadrže suptilne reference na različite aspekte ranog majčinstvadojenje, pupčanu vrpcu, zagrljaje. Pokušala sam da odam počast ne samo očiglednim, već i tihim, često nevidljivim aspektima majčinstva koji ostaju nezapaženi u društvu.

Primetila sam da su kuhinja i trpeza česti motivi u tvojim radovima. Šta oni za tebe simbolizuju i kakve priče pričaju?

Moju pažnju uvek okupiraju dela na kojima su scene majke i deteta. To je

Na prvoj godini fakulteta započela sam seriju crteža na tu temu, u periodu kad sam na buvljacima sakupljala zanimljive stare posudne predmete. Motivi trpeze simbolizuju mnogo više od svakodnevnih prostora, mesto su susreta,

deljenja, uživanja u lepoti serviranja. Verujem da stolovi, tanjiri i pribor čuvaju sećanja i pričaju priče, o ljudima, mestima i navikama.

Kako se projekti koje stvaraš u okviru studija Fig nastavljaju na tvoj prethodni rad i teme kojima se inače baviš?

Od master studija vajarstva nastavila sam ideju o „crtežu u prostoru” — načinu da liniju i formu prenesem iz dvodimenzionalnog u trodimenzionalni svet. Panoi od keramike u prostoru su se pokazali kao dobar medij za tu ideju, jer mi to omogućava da kroz teksturu, oblik i ručnu izradu oživim vizuelne narative.

FIG predstavljaju prirodni nastavak tog mog dosadašnjeg umetničkog puta, u kojem se prepliću crtež, skulptura i keramika. To je moja želja da spojim umetnički izraz sa keramičkim pločicama, koje su često zanemarene kao čisto funkcionalni elementi. Za mene, pločica nije samo građevinski materijal. Kroz FIG pločice, želim da prenesem sopstveni vizuelni jezik u prostore u kojima ljudi žive, stvaraju i osećaju.

riraš u moderno. Koji su to fragmenti prošlosti koji te inspirišu i koje želiš da sačuvaš od zaborava?

U tvom radu primećujem preplitanja sa tradicijom koju umešno inkorpo -

Najprisutniji je svakako motiv kamenog cveta, sa Beogradske kapije na niškoj Tvrđavi. Moj autorski pečat je inspirisan tim cvetom, toliko sam se povezala sa ovim ornamentom. Uglavnom su to fragmenati arhitekture koji su preživeli vekove, često zanemareni, ali puni slojevitosti. Moj cilj je da ih oživim kroz keramiku, da ih prevedem u savremeni jezik forme i materijala, ali tako da sačuvaju svoju autentičnost.

Stekla sam utisak da ti je taktilni momenat izuzetno važan – bilo u samom procesu i sporom ritmu izrade i oslikavanja pločica, bilo kroz otisak boje ili teksture na grafikama i skulpturama. Da li ti taj dodir pomaže da ostaneš prisutna u procesu, i kakvu ulogu ima u naraciji?

Ta repetitivnost, staložen ritam i lični dodir dok stvaram dolaze iz moje prirode, iz načina na koji se izražavam. Kao žena, doživljavam sebe kao staloženu, prizemljenu i odmerenu u govoru. Kao umetnica, nastojim da komuniciram

sa publikom kroz sve što radim i da to bude što iskrenije, direktnije. Jer na kraju, umetnički izraz treba da proizilazi iz autentičnosti, iz onoga što smo u suštini. Kako već pomenuti, spori ritam, nastanka komada koje stvaraš rezonuje sa tvojim saradnicima -arhitektama i dizajnerima enterijera i u kakvim su se prostorima i projektima do sada obrele tvoje pločice?

Ljudi prepoznaju moj senzibilitet ne samo kroz moje umetničko stvaralaštvo, već i kroz FIG pločice. Moj jezik,

moje vrednosti i na kraju dana, osećaju sve ono što ja ugradim u svaku tu pločicu ponaosob. To verovanje potvrđujem

svaki put kad započnem novi kontakt ili saradnju. Tako pločice nalaze svoja mesta u prostorima gde zaista pripadajuokružene su predmetima ručne izrade, na zidovima uz dela drugih stvaralaca ili na stolovima ljudi koji zaista razumeju i cene njihovu vrednost.

Paralelno sa tim, FIG pločice su spontano postale način da ljudi podele posebne trenutke i poklone nešto lično i intimno. Mnogi su počeli da prave vlastite setove pločica, koji postaju njihov pečat, i poklanjaju ih voljenim osobama koje umeju da cene ručni rad i vrednost takvih predmeta. Na primer, nedavno je žena za 50. rođendan poklonila sestri set od 50 FIG pločica, što je po meni bio vrlo ličan i poseban dar.

Koliko je održivost važan segment u stvaranju za tebe i da li i na koji način neguješ održive, ekološke prakse u svom studiju?

predstavljaju kontratežu potrošačkom pristupu koji je zahvatio i svet keramike.

Želim da keramika koju stvaram traje i da bude nešto što će me nadživeti, kao i buduće generacije. Zbog ideje i pristupa, održivost je utkana u moj proces.

Plastika se ne koristi, ni kao alat ni kao ambalaža, samim tim ni ne ulazi u studio. Sama glina se lako vraća u prvobitnu formu kroz reciklažu, nakvasi se i umesi. Svako pakovanje pločica je od recikliranog kartona. Čak je i katalog štampan na recikliranom papiru. A pločice koje ne prođu kroz standarde kvaliteta ne idu u otpad – ponovo ih koristim, bilo da se peku ili se čuvaju za jedan veliki projekat koji je nastajanju.

U ponudi studia F IG se mogu naći i ručkice za nameštaj koje prate motive prisutne na pločicama. Planiraš li u tom smislu i proširenje ponude?

FIG pločice su osmišljene da prkose vremenu, prolaznosti - one ne mogu biti u modi jer su vanvremenske. Samim tim,

Da, svaka kolekcija FIG pločica ima prateće ručkice, to jeste mali otklon od samih pločica, ali u duhu istog senzibiliteta. Proširenje ponude se uskoro dešava. Sem novih kolekcija koje uvek dolaze,

iskristalisala se potreba za malim, ograničenim, kompletnim rešenjima. To sam nazvala mini kolekcijama koje su spremne da se postave kao pločice za zid samo iznad sudopere, ili samo iznad grejne površine, iznad umivaonika u kupatilu. Takođe, imam nekoliko tema koje razvijam za srednje i veće formate zidnih murala od keramike.

Nedavno su se geometrijskim ornamentima i floralnim motivima na pločicama pridružili i hrtovi. Kakvu simboliku oni nose?

Rekla bih, zapravo, da su hrtovi ponovo

našli put do mojih radova. Oni su mi već dugo inspiracija, prvo kroz crtež, zatim skulpturu, a sada su prirodno postali i motivi i na pločicama. Hrtovi su me uvek fascinirali - njihov karakter, gracioznost, snaga, elegancija u pokretu i brzina. Volim to što su tihi a prisutni, moćni ali nenametljivi.

Kada bi mogla da svoj rad opišeš jezikom mirisa kako bi izgledala ta olfaktorna kreacija?

Beli mošus i bergamot sa dodatkom cvetnog tona ruže i jasmina.

Intervju:

Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

Fotografije:

Marko Petrović

Kamen u svom jezgru čuva prve reči

svake molitve. Sve uvek potiče sa istog izvora, a mi smo oni koji taj tok račvamo spram sopstvenog stanja svesti.

Kristina Ivić, naša mlada umetnica, intuitivno je spoznala ovaj prirodni pore-

dak i time je počela da istražuje šta se sve nalazi ispod njene Kore. Iako se uz

Kristinino ime veže zvanje vajarke, ona svoje stvaralaštvo ne podvodi samo pod jednu disciplinu već je, kako sama

kaže, još tokom studija počela da kombinuje različite tehnike. U svom radu ona se fokusira na žensko telo kao simbol istorije, ranjivosti i transformacije.

Kroz različite materijale i medije Kristina istražuje unutrašnje pejzaže ženskog tela, predstavljajući ga kao dom koji nosi posledice društvenih i političkih pritisaka. Njena umetnička praksa temelji se na kontemplaciji identiteta, istorije i emocija koje obitavaju u neprestano evoluirajućem ženskom obliku. Više o njenim radovima, pristupu stvaranju ali i filozofiji postojanja koja se poput žile u kamenu provlači kroz rad, možete pročitati u nastavku.

Kada si započela sa Korom i šta ona za tebe predstavlja?

Ideja za Koru rodila se zajedno sa željom da radim sa ljudima, ali je prošlo dosta vremena dok nisam osetila da sam spremna da je sprovedem u delo.

Danas je Kora za mene otvoren prostor za deljenje, stvaranje i istraživanje unutar zajednice. Uvidela sam da me samo stvaranje u četiri zida ne ispunjava u potpunosti — potrebna mi je razmena, susret, trenutak u kom kroz kreativni proces učimo jedni od drugih i jedni o drugima. Kora je moj pokušaj da pronađem sklad između individualnog rada u ateljeu i rada s ljudima.

Šta bi nam rekla o sebi i svom umetničkom delovanju?

Po obrazovanju sam vajarka ali sam već tokom studija shvatila da ne želim da se ograničim samo na jednu disciplinu. Privlači me kombinovanje tehnika i istraživanje različitih medijuma. Trenutno sam u procesu edukacije iz ekspresivne art terapije, sa željom da produbim odnos prema kreativnom procesu i prenesem to iskustvo drugima. U stvaranju pristupam tematski —

biram materijal u skladu sa onim što tema traži. Jedina konstanta u mom radu je kamen : materijal koji me mnogo inspiriše i kojem se neprestano vraćam.

Kakav je osećaj biti deo kolektivne izložbe i sarađivati sa umetnicima iz

celog sveta u Au Brana u Francuskoj?

Svaka saradnja i izlazak iz poznatog okruženja za mene predstavljaju snažan izvor inspiracije. Na umetničku rezidenciju u Au Branu sam otišla bez konkretne ideje šta ću raditi, a vratila sam se sa radovima i uvidima koji su mi otvorili potpuno nove pravce u stvaralaštvu. Ta prekretnica nije došla slučajno — intenzivan rad, razmena sa kolegama umetnicima i zajedničko stvaranje tokom mesec dana, stvorili su jezgro iz kog su se dogodile dublje promene i novi počeci.

Odakle započinješ svoje pisanje i dokle te je ova serija radova dovela?

Crtanje pisanjem sam započela u periodu izolacije kada sam imala veliku stvaralačku blokadu. To je bio način da ispratim i pročistim svoj um što mi je

pružilo dublji uvid u to šta me pokreće, pokazalo lepotu u zastoju i njen značaj.

Sada to iskustvo posmatram kao prekretnicu i priliku za otkrivanje novog pogleda na stvari, kao znak produbljivanja svog odnosa prema sebi i kreativnosti.

Kako te reči utiču na posmatrača i gde ga vode?

Naša svakodnevica je prožeta rečima — one su prisutne u mislima, emocijama, proizvodima, medijima, obećanjima; u nama, oko nas i često među nama.

Ipak, reči ne uspevaju uvek da prenesu celinu onoga što osećamo ili živimo, i često postoji nesklad između onoga što se kaže i onoga što zaista jeste. U ovoj seriji radova želela sam da istražim tok reči, ali ne kroz klasičan, čitljiv tekst, već kroz vizuelni jezik — kroz atmosferu, osećaj i tišinu između redova. Reči su se sa papira prelile na fotografije ruku, vela i tela, pretvarajući se u tragove i pokrete. Umesto da ih čitamo, pozvani smo da ih osetimo — da u njima prepoznamo sopstvene misli, bez potrebe da ih formulišemo.

Šta je to sveto u kamenu?

Mislim da odgovor na to pitanje leži u samom kamenu i da se ne može precizno staviti u reči. Možda bih rekla da je to vreme utkano u njega, njegova tišina i to što je osnova života. Sveto je način na koji me je kamen oblikovao samim vajanjem njega i na tom učenju ću zauvek biti zahvalna, verovatno mu se zato uvek i vraćam. Kao materijal koji je ljudima ranije simbolizovao večnost, utkan u hramove, božanstva, kule i gradove, kao materijal koji je sačuvao našu istoriju on uči strpljenju, poniznosti a ujedno reflektuje nazad našu snagu. Imam još mnogo toga što želim reći, ali mislim da se samo o toj temi može pričati jako dugo.

Dolazi li do izjednačavanja u odnosu pojmova kuće i tela kako glasi i naziv jedne tvoje izložbe?

Kroz seriju radova sam došla do toga da se kuća i telo kao pojmovi definitivno izjednačavaju. Kroz ples između tih pojmova želela sam da zabeležim svoje procese rasta i unutrašnjih kretanja koji su u skulpturi zabeleženi kao trenutak. To je bilo vraćanje svom telu - proces ponovnog upoznavanja. Kroz seri-

ju radova sam pravila balans između kontrasta u materijalima i teksturama, želeći da neki razvojni proces uhvatim u trenutku pre ekspanzije i probijanja limitirajućih struktura. Međutim, dalje od ličnog konteksta u skulpturi, to izjednačavanje pojmova menja čitav pogled na svet, naš odnos prema sebi i svetu u kom živimo. Postaje jasnije da je rezultat svega oko nas upravo odnos prema nama samima.

Kako doživljavaš trenutnu situaciju u društvu i državi?

Trenutna situacija je vreme velike neizvesnosti ali ujedno i poziv na buđenje.

Primećujem snažnu potrebu za povratkom temeljnim vrednostima, za stvaranjem prostora u kojem se ljudi zaista mogu čuti i videti.

Studenti su demonstrirali i nastavljaju da pokazuju vernost upravo tim temeljnim vrednostima što je izvanredno. Time podstiču sve nas da budemo deo promene i da ostanemo verni viziji života koji zaslužujemo - a to je život u državi u kojoj imamo institucije koje obavljaju svoj posao, slobodu govora i normalne uslove za život.

Kada i gde će naši čitaoci imati priliku da se sledeći put susretnu i bolje upoznaju sa tvojim radom?

Svoj rad doživljavam i kao umetničku praksu, ali i kao poziv na zajedničko istraživanje kroz radionice i kreativna putovanja koja planiram da organizujem redovno — najpre nekoliko puta mesečno, a zatim i češće. Paralelno radim na novoj seriji radova i u planu mi je samostalna izložba sledeće godine. Sve aktivnosti objavljujem na svojim kanalima, tako da se nadam što skorijem susretu sa publikom, bilo kroz radove ili kroz zajednički proces stvaranja.

I za kraj, kako se nositi sa situacijom za koju (samo) deluje kao da joj kraja nema?

Mislim da u trenucima iscrpljenosti i neizvesnosti treba da se okrenemo unutra — sebi, telu, disanju, svakodnevnim malim ritualima, koliko god to kontra-intuitivno delovalo. Umesto da tragamo za brzim rešenjima, možda je najvažnije da pronađemo tišinu u sebi i ne zaboravimo da delimo ono što nas ispunjava. Ponekad je upravo stvaranje, u najširem smislu te reči, ono što nas drži u kontaktu sa sobom i drugima.

Dok rastem, kamen i drvo, 45x30x25 cm, 2020.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Nataša Pavlov, Nikola Žigrai, Ružica

Postoje neki susreti koji u sebi nose snagu da nas pomere iz temelja, čak i onda kada nismo u stanju da ih imenujemo – ali znamo da se u nama dogodio taj klik. Jovana Solomun je svoj prvi susret sa glinom doživela kao povratak sebi, kao tih ali snažan znak da je pronašla svoj put. Od tada – glina u njenim rukama je mnogo više od materijala – ona je tišina, izazov, način povezivanja sa sobom, svojim učenicima, vid transformacije ali i bunta i društvene promene.

U izdanju u kome govorimo o mom omiljenom materijalu – zemlji – ugostila sam umetnicu Jovanu Solomun, koosnivačicu zrenjaninskogateljea Luča i autorku kolekcije broševa „You are the light“ inspirisane aktuelnim studentskim protestima. Pozivam i vas na jedan takav susret, da upoznate Jovanu i njen glinom i porcelanom obogaćen svet.

Kako je izgledao tvoj prvi susret sa glinom i prepoznavanje mogućnosti koje nam pruža zemlja kao materijal?

Moj prvi susret sa glinom dogodio se u srednjoj školi za dizajn u Novom Sadu. Među svim umetničkim predmetima, ništa nije probudilo u meni takvu emociju kao rad sa glinom. Taj osećaj je bio toliko snažan da nisam znala kako da ga verbalizujem, ali sam znala da sam pronašla svoj put. Kasnije me je sestra odvela na godišnju izložbu Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Kada sam ušla na odsek keramike, imala sam osećaj da sam došla kući – nisam želela da izađem. Bilo je jasno: to je moja oblast, moj svet.

Šta dodir sa zemljom na ovaj način znači za tebe?

Rad sa glinom za mene je svojevrsna meditacija. U keramičkom procesu ne postoji prečica – sve te poziva da usporiš, da dišeš, da budeš prisutan. Glina me uči strpljenju, nežnosti i poštovanju – i prema materijalu, i prema sebi. To je moj način da budem dobro, da se vratim sebi i prirodi, kroz najprirodniji mogući materijal.

Tvoje ruke svakodnevno komuniciraju sa glinom, a da li ti ona „odgovori“ na način koji te iznenadi?

Desi se da rezultat nije onakav kakav sam zamislila, ali baš u tim trenucima se kriju najlepše lekcije. Uči me prilagođavanju, prihvatanju i neplaniranom stvaranju – a to je život u malom. U tim trenucima postanem svesna koliko se lepote rađa iz nesavršenosti.

Kako izgleda jedan dan u tvojoj radionici?

Interesantno je baš zbog toga što je dinamika svakog dana drugačija i ta raznolikost mi najviše prija. Trenutno se trudim da više vremena posvetim sopstvenom stvaralaštvu, ali jednako mi znači i mentorski rad. Dva puta nedeljno održavam radionice keramike koje su, za mene i za učesnike, pravo malo utočište – prostor u kom se prepuštamo tišini i magiji gline i sve brige ostaju ispred vrata. Te radionice me podsećaju zašto volim to što radim.

Koliko ti je u umetničkom delovanju važna održivost, da li je i kako u studiju Luča negujete?

Gajimo tu težnju da recikliramo glinu, biramo netoksične glazure, koristimo prirodne i reciklažne materijale i time šaljemo poruku da je kreativnost moguća i bez prekomerne potrošnje. Umetnost ne mora biti ekstravagantna po resursima da bi bila moćna. Kod nas se takav pristup podrazumeva – deca uče da od kartona, lišća i starih materijala mogu nastati umetnička dela. Na radionicama za odrasle razgovaramo i o poruci koju šaljemo kroz materijale koje biramo.

Da li si primetila da se tvoji učenici menjaju u kontaktu sa glinom, i ako da – na koji način?

Kod mladih često vidim kako kroz rad polako otpuštaju tenziju, osećaju se sigurnije, više u kontaktu sa sobom, a slično je i sa odraslima. Neretko razgovaramo o osećanjima kroz ono što prave, a uz to se i uče strpljenju i vežbaju kreativnost. Ono što me takođe raduje je što se taj proces dešava nenametljivo, spontano.

Šta si naučila kroz organizaciju izložbi o sebi, materijalu i zajednici?

Kroz organizaciju izložbi sam naučila koliko je važno deliti ono što stvaramo.

To je uvek veliki podsticaj. Videti kako neko, ko je možda prvi put uzeo glinu u ruke, izlaže svoj rad u galeriji – je sjajno. Zrenjaninci uvek divno reaguju, što mi pokazuje da naš rad ima smisla. Uz to se na svakoj narednoj izložbi primećuje koliko svi rastemo... Sebe sam u tom procesu prepoznala kao osobu koja iskreno veruje u ljude.

Glinu često posmatramo kao nešto krhko, lomljivo, a ipak, ona nosi u sebi snagu da istraje vekovima. Vidiš li paralelu između ovog paradoksa i onoga što pokušavaš da preneseš svojim polaznicima – posebno deci?

Ja u toj transformaciji vidim simboliku koju pokušavam da prenesem deci i odraslima – da i ono što je krhko, uz dovoljno strpljenja i istrajnosti, može postati snažno i otporno; A dugotrajnost predmeta od keramike nam je i poruka i podsetnik da ono što stvaramo ostavlja trag.

Veliku pažnju javnosti izazvala je tvoja kolekcija broševa „You are the light“ sa kojom si uspela da zabeležiš trenutak u kome su se građani ujedinili u borbi za drugačiju i pravedniju zemlju. Kolekciju je pratio i niz humanitarnih akcija i inicijativa inspirisanih protestima. Kako kao umetnica reaguješ na inicijative mladih, koji hodaju širom naše zemlje šireći poruke ljubavi i zajedništva, a onda i ohrabreni podrškom i verom u pravdu, voze bicikle i trče u susret slobodi? Da li su te ove inicijative inspirisale da ponovo stvoriš neki komad koji će ostati kao svedočanstvo ovih trenutaka?

Kolekcija „You are the light“ je nastala iz duboke potrebe da podržim pokret koji je probudio toliko nade, zajedništva i ljubavi među ljudima. Taj trenutak kada sam videla sliku Slavije iz drona bio je preloman. Inspiracija je bukvalno proključala u meni i znala sam da želim da napravim nešto što će ostati, kao svedočanstvo jednog svetlog trenutka, u našoj savremenoj istoriji. Inače, broševi su izrađeni od crnog porcelana i oslikani su zlatom i platinom. Humanitarni karakter kolekcije mi je posebno važan – deo prihoda namenjen je za podršku studentima i podršci za organizaciju protesta. Ponosna sam što, na

svoj način, mogu da doprinesem nečemu što prevazilazi umetnost.

Šta ti pomaže da se fokusiraš tokom rada – muzika, tišina ili zvuci iz prirode?

Kada radim sama, često biram tišinu ili se okružim zvucima iz prirode. Taj mir mi omogućava da se potpuno fokusiram na ono što radim, da slušam svoje misli i materijal sa kojim radim. S druge strane, na radionicama gotovo uvek slušamo muziku. Ona doprinosi atmosferi, opušta i inspiriše. Ponekad čak i pevamo i plešemo dok radimo.

Na kojim projektima trenutno radiš i o čemu sanjaš da radiš sledeće?

Trenutno istražujem porcelan, kako kroz izradu nakita, tako i kroz testiranje njegovih granica i mogućnosti. To je novi izazov za mene, jer porcelan traži dodatnu preciznost i posvećenost. Sanjam o tome da se u potpunosti posvetim keramici, da ona postane moj primarni posao i da imam dovoljno vremena i prostora da stvaram krupne komade koji će oplemenjivati prostore.

Najviše bih volela da to budu lampe, lusteri, umetničke instalacije.

Igor Petrović, svestrani stvaralac: arhitekta, grafički dizajner i muzičar, na platformi Nostalgični delfin nudi usluge logo dizajna, tipografije i UI/ UX dizajna, mentorsku podršku kolegama, kao i zanimljiv autorski blog o svim onim stvarima koje nas zanimaju a nemamo koga da pitamo. Specifičnost zbog koje mi je Igor zapao za oko su njegovi višebojni fontovi i fontovi u srpskoj ćiriličnoj verziji, navodeći me na zaključak da je u pitanju osoba koja smelo ide neutabanim stazama boja i oblika.

Od diplomiranog arhitekte do samostalnog grafičkog dizajnera – kako je izgledala ta metamorfoza?

Arhitekturu sam završio 2009. godine kada je svetska ekonomska kriza punom snagom uzdrmala privredu kod nas, što je kao posledicu imalo veoma malo posla za mlade arhitekte. Otprilike u to vreme je brzi Internet postao široko dostupan na svetskom nivou, što je dovelo do otvaranja online platformi za frilens poslovanje. Grafički dizajn je bio jedno od zanimanja koje se uspešno prilagodilo tom modelu. Na

Arhitektonskom fakultetu smo dobili opšte likovno obrazovanje, razumeva-

nje kreativnog procesa i poznavanje softvera. To mi je dosta olakšalo prelaz.

Da li je igra, pomešana s radoznalošću, mesto iz kojeg stvaraš?

Tačno to. Igra i radoznalost su zahtevi deteta u nama, i mi kroz život pokušavamo da ostvarimo uravnotežen odnos sa tim delom sebe. Stvaranje je jedan od najboljih načina za to. U slučaju primenjenih umetnosti, kao što je grafički dizajn, prostor te igre je ograničen realnim zahtevima zadatka i zanata, ali je ipak prisutan. Muzika u mom životu ostaje kao polje u kome je taj prostor slobode još i veći.

Koje elemente bi izdvojio kao prepoznatljivost tvog stila?

Kad je o grafičkom dizajnu reč, to je uredan minimalstički stil sa izraženom upotrebom boje i tipografije. Prilagođen visokoj funkcionalnosti, pre nego ukrasnim ili narativnim elementima. Fokus na korišćenje osnovnih opažajnih potencijala kroz prikladne odnose površina, oblika, boja i veličina (kompozicija) i olakšavanje čitanja sadržaja kroz ostvarivanje vizuelne hijerarhije (struktura sadržaja po važnosti i željenom redosledu opažanja). Dakle, poštovanje i korišćenje klasičnih kvaliteta grafičke teorije.

Možeš li da nam dočaraš tvoje estetske kriterijume?

Od samog početka karijere koristio sam

Behance-ovu galeriju izabranih projekata kao uzor i inspiraciju. Iako sačinjena od raznovrsnih stilova, opšti nivo te galerije je standard koji pratim.

Za vizuelni identitet jednog brenda koliko je tipografija ključna a koliko logo?

U svet fontova sam i ušao tako što sam odmah na početku shvatio u kolikoj su prednosti, u odnosu na mene, bili oni dizajneri koji se razumeju u tipografiju. Slova su dizajn za sebe, i nose u sebi već određen karakter i kontekst, makar on bio i neutralan. Čitanje tog karaktera i izbor pravog fonta su često 80% posla u vezi logoa. Uz manje ili veće grafičke intervencije, često se dešava da je tipografija jedini element logoa. Takav logo se zove logotip ili vordmark.

Sa druge strane, sam logo je centralna tačka u kojoj je sublimiran kompletan vizuelni identitet brenda (brend > vizuelni identitet > logo). Brend je dakle širi pojam od vizuelnog identiteta i predstavlja ukupnu pojavnost neke kompanije ili organizacije, npr. sistem vrednosti, poslovanja, enterijer objekata, reputaciju, odnos prema mušterijama, zaposlenima i slično. Ali iz logoa (i u skladu sa njim) dalje proističu svi ostali elementi vizuelnog identiteta (sajt, ambalaža itd.), i u tom smislu logo je od suštinskog značaja za svaki brend.

Kako bi definisano dobar logo?

Dobar logo je jednostavan ali jedinstven, što su suprotstavljene težnje. Obe ove karakteristike su važne da bi logo bio pamtljiv i prepoznatljiv, čak iako nije posmatran svesno i fokusirano (način na koji ga obični korisnici uglavnom vide).

Da li logo treba odmah da ukaže na nišu proizvoda/delatnosti ili je dovoljno samo da ga identifikuje?

Pravo pitanje. Logo treba pre svega da identifikuje brend, ali ne mora da ga doslovno objašnjava. Tako na logou Mc-

Donald’s-a nema hamburgera, Apple i Samsung nemaju kompjutere i telefone, Nike nema patike itd. Postoje i primeri uspešnih logoa koji doslovno objašnjavaju delatnost (Burger King npr.), ali to je ređi slučaj, jer je tada teže izbeći banalne prikaze i opšta mesta (što je svrha ikonice kao grafičkog fenomena).

Šta mi to sve ne znamo u vezi sa fontovima, koji su najveći mitovi?

gotovo”, (negde duhovito opisano „kao da rastu u Windows-u”). (smeh) Među-

tim, kvalitetni profesionalni fontovi su složeni projekti i rad na njima traje od šest meseci do nekoliko godina. Često

imaju preko hiljadu karaktera (podržavajući razne jezike i pisma), imaju specijalno razvijenu paletu debljina i „pravi italik” (u profesionalnoj tipografiji se automatski bold i italik smatraju neprihvatljivim; potražiti „faux bold/italic”).

Takvi fontovi obično imaju napredne funkcije (OpenType features), koje korisnicima omogućavaju pozivanje alternativnih slovnih oblika, prilagođavanje teksta određenom jeziku, rešavanje konfliktnih slovnih kombinacija itd. Sav ovaj naporan rad je u najvećem broju slučajeva plaćen, iako su neki od ovih fontova na kraju besplatno dostupni korisnicima (kroz operativni sistem ili tako što su otkupljeni od dizajnera, kao u slučaju Google Fonts-a).

Ljudi koji se ne bave dizajnom — razumljivo — uzimaju fontove „ zdravo za

Profesionalni dizajn (pogotovo za brending i štampani materijal) se retko oslanja isključivo na besplatne fontove. Za potrebe ambicioznijih brending projekta se ponekad naručuje razvoj unikatne tipografije, umesto korišćenja postojećih komercijalnih fontova. To može biti

na mikro nivou, samo za potrebe logoa ili na makro nivou gde kompanija želi da ima kompletan unikatan font kao deo svog vizuelnog identiteta.

Koji su osnovni kvaliteti tipografije?

Ovde treba naglasiti razliku između di-

zajna fontova i tipografije, koju naš jezik ne pravi jasno. Tipografija je veština korišćenja i stilizacije teksta, za razliku od dizajna samih fontova (type design; naša reč bi mogla da bude slovooblikovanje). Dakle, dobra tipografija treba da odgovara funkciji (izbor kvalitetnih i prikladnih fontova) i da poštuje univerzalna pravila stilizacije teksta.

Fontovi se dele na dve osnovne grupe po funkciji: tekstualni i dizajnerski (display). Za ove prve je važno da su slovni oblici jasno prepoznatljivi (legibility) i da je font udoban za duže čitanje (readability), a sve to na malim veličinama u kojima su paragrafi dužeg teksta obično slagani. Ovo njihov dizajn čini običnijim, neutralnijim, neki bi rekli dosadnijim. Sa druge strane, dizajnerski fontovi su namenjeni za kraći i krupniji tekst (jedna reč za logo, par reči za slogan, par rečenica u naslovu ili kraćim

paragrafima). Očekuje se da nose više likovnog karaktera i da grade tematski odnos sa ostatkom dizajna.

Što se tiče stilizacije, u tipografiji postoje stara proverena pravila koja treba poštovati koliko je to u datom slučaju moguće, npr. da je optimalna širina paragrafa od 45 do 90 karaktera. U tom smislu preporučujem sajt: BUTTERICK’S PRACTICAL TYPOGRAPHY, koji jako lepo i jednostavno zaokružuje tu materiju.

Neke serije fontova si uradio u boji a baviš se i ćirilicom. Šta je najzahtevnije kod ovakvih projekata?

Kod šarenih fontova najteži je sam koncept. Cilj je da boja teksta bude ravnomerno raspoređena, u bilo kojoj kombinaciji slova. To znači da svako slovo samo po sebi mora da bude šareno, jer su kombinacije slova nepredvidljive. To sa druge strane značajno smanjuje čitljivost, tako da koncept treba da nađe neki prihvatljiv kompromis. Šareni fontovi idu korak dalje od klasičnih dizajnerskih fontova utoliko što su namenjeni izuzetno krupnom tekstu, kako bi svi detalji biti vizuelno razgovetni.

Ćirilicom sam se najpre bavio u teorijskom smislu, gde sam u dva članka pokušao da opišem standard za dizajn srpskih ćiriličnih slova. To su detalji koji obično nisu zanimljivi običnom čitaocu ali mnogo koriste font dizajnerima koji ne poznaju naše pismo. Ti članci su bili odlično prihvaćeni u međunarodnim

tipografskim krugovima, tako da se možemo nadati boljoj srpskoj ćirilici u budućnosti, pre svega u okviru operativnih sistema. Nakon toga počeo da sam da radim kao povremeni konsultant za druge studije i da izrađujem ćirilične fontove po narudžbi.

Inspirisan transparentom „Mašinci protiv Mašinerije”, Davorin Dinić je napravio digitalni font a Miloš Mileusnić u skladu s tim podigao web app

„Mašinilica” pomoću koje se bilo koji ispis može konvertovati u pomenuti font generisan u sliku. Možemo li ovo smatrati dobrim primerom kako je tipografija ključna za vizuelnu identifikaciju, pogotovo kada je ideologija brenda od starta jasno postavljena?

Apsolutno, to je stvarno odličan primer! Tu vidimo kako jasno zastupan sistem vrednosti gradi jednu autentičnu estetiku. Oblici vremenom počinju da liče na ideje koje predstavljaju i grade upečatljiv i lako prepoznatljiv likovni jezik. Drago mi je da je i tipografija odigrala svoju ulogu u ovoj sveopštoj renesansi duha kojoj neposredno prisustvujemo.

Da li je proces rebrendiranja izazovniji od inicijalnog brendiranja?

To zavisi od više činilaca. Od toga koliko je brend već uspešan i poznat, kakvo je postojeće rešenje i šta je cilj rebrendiranja. Ako je brend nepoznat i ima loše rešenje onda je to čak i lakše od incijalnog brendiranja, jer je pomak nabolje lako napraviti. To može da bude i prilično inspirativna pozicija, jer smatram da je inspiracija u suštini osećaj da se dobri rezultati mogu postići lako. Što je brend poznatiji i što je postojeće rešenje bolje, to je i ulog veći. Tu inspiracija leži u izazovu. Takođe, dizajner u takvim slučajevima je obično unapred spreman na kritike, pogotovo nestručne javnosti. Deo tih kritika je psihološke prirode i neminovan, jer je ukorenjen u navici a ne u objektivnoj analizi kvaliteta. Tako da čak i kvalitetan rebrending nailazi na kritike, a o nekvalitetnom da i ne pričamo.

Čime voliš da se zanimaš u slobodno vreme?

Pored dizajna i fontova, zaokuplja me pravljene muzike. Od 2012. grupa prijatelja i ja imamo bend/projekat Taš Pop Safari (indi, sint-pop, rok, gotik), koji nije bend u klasičnom smislu već predstavlja ime pod kojim povremeno objavljujemo pesme. Najskorija je „Hodati Sa Vama” (hvala Pleziru što je objavio vest o tome!), koja predstavlja našu podršku studentskim i građanskim protestima. Inspiriše nas „uradi sam” kultura gde celokupan proces pravljenja muzike, teksta, snimanja i miksovanja obavljamo u svojim malim kućnim studijima. Muzika je uvek tu kad nađemo vremena za nju i ta mogućnost nam mnogo znači.

Kakvi su tvoji stvaralački planovi za tekuću godinu?

Pre svega dalji razvoj „Nostalgic Dolphin ” studija kroz rad sa klijentima na projektima brendinga i drugog grafičkog dizajna. Zatim, nastavak saradnje sa drugim tipografskim studijima i agencijama u vezi dizajna ćirilice i proizvodnje fontova po narudžbi. Takođe, u okviru studijskog bloga planiram seriju tekstova koji će približiti i razjasniti dizajn i tipografsku teoriju običnom čitaocu, jer je par tekstova koje sam do sada napisao na tu temu ukazalo da za to postoji prilična potreba i interesovanje.

Književnost

U kišno martovsko veče prostorije KC

Grad bile su mesto susreta ljubitelja poezije i pesnika. U prepoznatljivom ambijentu pepeljastih nijansi, uz postavljenu pozornicu, dok su se kišobrani stresali i polako odlagali, a kristalne kapljice polako slivale niz nabore mantila i kožnih jakni pristizali su brojni gosti, okupljeni sa željom da prisustvuju promociji

Zbornika Paket aranžman – pesničke zbirke nastale kao rezultat rada učesni-

ka pesničke radionice Zvonka Karanovića tokom prošle godine. U svečanoj atmosferi, učesnici su na pozornici čitali ono na čemu su u prethodnom ciklusu radionica radili – svoje misli, osećanja i borbe pretočene u reči.

Piše: Nevena Pajić

@pajicnevena

Fotografije:

iz KC Grada

Ivan Krilović

Svako od njih je na toj sceni pokazao deliće sebe i svojih unutrašnjih svetova koje često čuvamo samo za sebe. Pozornica je osvetlila sve one koji su prigrlili svoje snove, prevazišli početnu tremu i nesigurnosti. Njihove pesme govorile su o ljubavi, strahu, snazi, o preispitivanjima i hrabrosti. Publika ih je pažljivo slušala, plakala i smejala se sa njima, bodrila ih i pozdravljala dugim aplauzima. Između grupa polazni-

ka radionice koji su se peli na scenu kako bi pročitali svoje stihove, slušala se autorska muzika.

Dok se prisećam svih tih emocija koje su bile razmenjene te večeri, a prsti preleću preko tipki tastature, ne mogu da se ne zapitam koliko je života, sudbina i emocija otkriveno i sažeto u tako malom vremenskom okviru, u svega nekoliko minuta. Koliko je samo ljubavi, hrabrosti, poraženih strahova i pretrpljenih povreda na srcu i duši koji se ne mogu prekriti šminkom, zavojem, flasterom i garderobom. Koliko je samo nevidljivih šavova i ožiljaka, modrica i rana koje su zacelile. Veče puno svetlucavih munji koje su razvedrile nebo i učinile da zvezde sijaju sjajnije i jače. Bila je to noć upoznavanja drugih duša na najneposredniji način, putem pisane reči uobličene u stihove.

To veče bilo je više od književnog događaja – bilo je prilika za susret sa sobom i drugima, i dokaz da je poezija živi

oblik isceljenja i povezivanja. Radionice Zvonka Karanovića pružaju prostor mladim ljudima da istraže svoj unutrašnji svet, da ga pretoče u reči i podele sa onima koji su spremni da čuju. To je mesto gde se iz bola rađa lepota, a iz nesigurnosti – snaga.

Nakon čitanja stihova, usledilo je druženje sa polaznicima radionice, te sam imala priliku i čast da upoznam tri neverovatne žene - Milanu Stanulov, Nadu Ćirić i Vanju Pavićević, koje su me svojim rečima prenele u neku drugu dimenziju i navele na duboko promišljanje. Poželela sam da otkrijem njihove priče i šta je ono što je njih pokrenulo da svoje strahove, nedoumice i pitanja pretoče u stihove. Susret je iznedrio intervjue, i najavu prve samostalne zbirke jedne od njih. O čemu je reč, saznaćete u nastavku...

Nakon promocije Zbornika imala sam priliku da razgovaram sa Milanom Mimom Stanulov, pravom literarnom čarobnicom u čijim rečima sam osetila neverovatnu snagu. Mima je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Tokom studija, kao stipendistkinja, a kasnije i kroz poslovne prilike,

istražuje Ameriku i Evropu. Poslednjih sedam godina živi i radi u Amsterdamu. Poeziju je počela da piše kao oblik autoterapije, u čemu pronalazi sopstvenu formu kreativnog izraza. Pesme su joj objavljene u Zborniku „Paket aranžman” – Zbornik pesama učesnika radionice pisanja „PPM Enklava 2024”.

Kako je tvoja borba za zdravlje dospela u stihove koji osnažuju?

Kroz suživot sa retkom, autoimunom neuromišićnom bolešću se izrodila potreba za zapisivanje misli, koje su sasvim spontano prerasle u stihove. Postojala je jaka težnja da iskreno i ranjivo sagledam tektonske promene koje su se desile, da obuhvatim gubitke, strahove, ali i novootkrivene snage, s nadom da inspirišem. Verujem da životne poteškoće nisu puna definicija nas i da je moguće osvetliti nove delove koje tek treba da upoznamo. Moja velika radost se ogleda u tome da pesme prenesu široj publici poruku da radoznalost, otvorenost i posvećenost sopstvenoj priči i putovanju mogu otkriti najskrivenije dimenzije u nama.

Šta te je podstaklo da budeš deo ove poetske radionice?

Počela sam da pišem nakon rođenja svog prvog deteta, usled nemogućnosti da zaspim posle noćnih podoja. Inicijalno su to bile autoterapijske, introspektivne misli. Upravo me je prisustvo novorođenčeta navelo da razmišljam

o svom - holistički gledano - zdravstvenom putu, gde sam bila, gde se trenutno nalazim i, što je najvažnije: gde želim da budem, fizički, mentalno i emotivno.

Zahvaljujući Instagramu saznala sam za radionicu pisanja Staše Vukadinović, moje sugrađanke iz Zrenjanina. Upravo tokom te radionice moje pisanje je utvrdilo formu stiha. Savet koji sam dobila jasno i glasno je bio pohađanje radionice poezije Zvonka Karanovića. Strpljivo sam čekala naredni upisni krug i prijavila se.

Da li je pisanje oduvek bio tvoj melem, tvoja luka za smiraj?

Nije. Poeziji sam posvećena manje od godinu dana, s tim da ne mogu reći da nikada ranije nisam uživala u pisanju generalno. Tokom srednjoškolskih dana sam rado zapisivala misli i razmišljanja, ali nakon tog perioda nisam negovala taj deo sebe. Pisanje stihova je samo izniklo, poput biljke koja je pronašla svoj put kroz beton. Prihvatam da je došlo onda kada je za to bilo pravo vreme - sada.

Na koji način su važne životne prekretnice bile podstrek da svako poglavlje dobije svoju celinu koja sadrži nekoliko pesama ili su se one prirodno izdvojile u zasebne delove?

Svakako su značajno oblikovale moj unutrašnji svet, tok misli i emocija, ali se pesme nisu svesno raspoređivale u celine. Došlo je do prirodnog izdvajanja i grupisanja, gde svaka grupa nosi priču o nekom od poglavlja mog trenutnog puta.

Na veoma živ i nefiltriran način pišeš o problemima sa kojima se suočavaš, približavajući ih i pružajući nadu i podstrek. Odakle dolazi snaga i inspiracija koje te pokreću?

Najvažniji izvor potiče iz gubitka veze sa samom sobom usled nastale bitke za zdravlje. To je iskustvo kojem želim da dam glas i pustim u etar, sa željom da će se neko, suočen sa životnim preprekama u njemu prepoznati i pronaći motivaciju. Verujem da je važno biti iskren prema situaciji, verovati sebi i biti proaktivan u traženju načina da budemo i ostanemo dobro, posebno kada nas preplave nove uloge ili okolnosti.

Recimo, vrlo je izvesno da neću imati fizičku spremnost da istrčim maraton, ali mogu trčati i istrajati u svojim sopstvenim maratonima - kroz pisanje poezije, učenje novih veština i tako dalje.

Na koji način su ti putovanja i promene sredine pomogle u tome da saznaš ko nisi i šta te pokreće?

Svaki grad u kom sam živela me je delom oblikovao i pomogao mi da sagledam koje vrednosti nosim sa sobom, kao i one od kojih se teško mogu odvojiti. Čak i kao turista volim da se zadržim na jednom mestu, da zastanem i sagledam svakodnevne vibracije grada. Oduvek mi je bilo draže da upijam atmosferu nego da mehanički štikliram znamenitosti sa spiska. Pokreću me detalji, radoznalost da upijam svet oko sebe. Život u inostranstvu mi je pokazao bogatstvo kojim Srbija raspolaže, a koji često ne cenimo - posebno mislim na raznolikost pejzaža i srdačnost ljudi.

U kom pogledu su lične borbe i majčinstvo uticali da vidiš prepreke, ali i prilike na drugi način, iz druge perspektive?

Uticale su u velikoj meri. Uspela sam da se udaljim od stvari kojima sam ranije davala prioritet i mentalni kapacitet, a u tom oslobođenom prostoru se pojavila želja za stvaralaštvom i pronalaskom sopstvenog kreativnog izraza. Oduvek sam gajila afinitet prema umetnosti, dizajnu, rukotvorinama, muzici, književnosti, ali iz uloge posmatrača, potrošača. Poziv da zakoračim u drugi deo sebe i ozbiljnije se posvetim stvaranju se javio usled kombinacije životnih okolnosti. Dovele su do toga da jasnije sagledam iskre u sebi i svesno im pružim prostor da se razbuktaju.

Veoma si aktivna, iako u poodmakloj trudnoći, poput čarobnice koja sve sa lakoćom i bez muke stiže. Na promene koje se dešavaju niko nije imun, svi učestvujemo na svoj način, pa si tako i ti odala počast i opisala snagu pokreta studenata čija istrajnost i poduhvati pomeraju planine, brišu granice i ujedinjuju srca. Naziv poslednje pesme je posve neobičan, a izražen je u koordinatama. Možeš li da nam kažeš više o njoj?

Hvala. Moderan način života nas je udaljio jedne od drugih, čak i od sopstve-

nih osećanja - sve je postalo instant, površno i svedeno je na kratke dopaminske injekcije. Zato je ovaj talas dešavanja doneo nešto dragoceno za nas kao društvo.

Mene je posebno pogodio osećaj ko je i šta je sve Srbija - koliko bogatstva, života i emocija živi u malim udaljenim mestima koja su do sada bila maltene

zaboravljena. Sada smo uspeli da doputujemo do njih i pružimo zagrljaj.

Naziv poslednje pesme su koordinate grada Kragujevca. Emocija koju pesma nosi važi za svaki grad u kojem su se skupovi održali. Naslov u obliku koordinata na simboličan način stavlja sva ta mesta na mapu vidljivosti.

Na koliko si Zvonkovih radionica do sada bila i da li je svaka drugačija? Šta je ono što si sa časova ponela i usvojila, pridodajući možda nekim svojim ritualima ili formirajući upravo neki nov?

Pohađala sam dve Zvonkove radionice poezije do sada, i za mene je postojala velika razlika između njih. Tokom prve radionice sam se uhodavala, istraživala svoj stil i tek ulazila u svet pisanja poezije, dok mi je naredna donela pravi skok - kako u izrazu, širini, tako i u sigurnosti. Ono što bih izdvojila među savetima koje sam usvojila jeste važ-

nost oslanjanja na postojeća dela drugih autora, učenje i inspirisanje kroz njih, kao i razumevanje konteksta u kojem su nastajala. Jedan od novih rituala

koje sam formirala jeste čitanje poezije kroz prizmu urednika, aktivno čitanje ne samo u smislu razumevanja pesme i poruke, već i prepoznavanje načina za unapređenje pesme.

U pesmi „Ritual“, osvrnula si se na savremene standarde lepote. Da li smo naučili gde podvlačimo crtu ili se ona stalno pomera?

Pesma „Ritual“ je nastala kao osvrt na to koliko smo daleko spremni da idemo u potrazi za spoljnim idealima lepote.

Fascinira me tržište koje nam neumorno plasira i nameće nove standarde i puteve kako se do lepote dolazi. Rekla bih da se ta granica stalno pomera i da je sve više bjuti trendova koji su podrazumevani u našoj svakodnevnici.

Nakon promocije Zbornika, poželela sam da razgovor o poeziji nastavim sa Nadom Ćirić, neobičnom devojkom u čijoj svakodnevici se konstantno prepliću nauka i umetnost. Nada ima 29 godina, diplomirani je inženjer elektrotehnike i računarstva, i voli poeziju. Uživa

u dugim šetnjama, vajanju, muzici koja dolazi sa ploča i analognoj fotografiji. U svojim svakodnevnim putešestvijama od i do posla sedi daleko od gužve i u svesku zapisuje svoje misli koje neretko završe u stihovima. Njena pesma je objavljena u Zborniku, ali očekujemo je i u izdanju knjige Rukopisi 48.

Dolaziš iz sveta IT-a koji je poznat po svojoj strukturisanosti. U koje doba se reči iz kodova preliju u poeziju i prozu?

Dok čekam autobus, čitam, šetam, slušam muziku - ali uvek kad sam sama i u svojim mislima.

Na koji način pleteš kompoziciju stihova? Da li ih izvlačiš iz memorije odrastanja, neobičnih situacija, poznanstava, okruženja?

Inspiracije mi nikada ne manjka, dolazi kada sam slučajni posmatrač, ali i kada prolazim kroz neki lični izazov. Sve u mom okruženju može postati tema pesme.

Kako se rodila ideja da poželiš da budeš deo kreativne radionice i da svoje misli pretočiš u prozu ili poeziju?

Pre poetske radionice kod Zvonka Karanovića pohađala sam radionicu kod

Bojana Krivokapića gde sam uglavnom pisala prozu. Oduvek sam u dnevnicima beležila delove romana ili pesme, a onda sam otkrila da postoje mesta gde

mogu razgovarati o svojim tekstovima, slušati tuđe i učiti od drugih.

Koje teme su ti najinspirativnije kada su stihovi u pitanju?

One koje mi se dugo zadrže u glavi. Posebno ako me nešto muči, poezijom pokušavam da to sebi razjasnim ili uneobičim. Teme odnosa među ljudima, smrti, susreta s narcisoidnim ličnostima, mentalnog zdravlja i samoće - do sada su me najviše inspirisale.

U crticama o tebi piše da stalno nešto čitaš daleko od gužve. Da li se priče i muzika sa ploča prepliću i ukrštaju dok te misli nose tamo gde želiš da budeš?

Da nisam čitala od malena, verujem da ne bih ni pisala. U mom kutku sa gramofonom i velikom foteljom često dobijam ideje. Muzika je važan deo procesa razmišljanja u pokretu - zato tokom dugih večernjih šetnji dolazim do inspiracije ili rešenja za pesmu koju sam ranije započela.

Spomenula si mi da je ponedeljak za tebe dan posvećen pisanju i radionici. Kojom dinamikom pišeš i stvaraš nove stihove? Ima li tvoje stvaralaštvo planiran raspored ili se radije prepuštaš naletu inspiracije, a blokče ili u tvom slučaju nešto od tehnologije je uvek pri ruci da se zapišu ideje?

Moja grupa ima radionicu ponedeljkom, druge grupe drugim danima. Radionicu imamo jednom nedeljno i obavezni smo da pošaljemo najmanje jednu pesmu pre susreta. Zato se već sutradan posle radionice trudim da razmišljam o novoj temi. Ponekad pesma stigne u roku od nekoliko minuta, a nekad mi je potrebna čitava nedelja da izoštrim misao. Prijatelji s radionice me trpe kad pošaljem čak i tri pesme za diskusiju. Iako često koristim telefon da nešto zabeležim u hodu, uvek u torbi nosim i svesku - za trenutke kada sedim sama u kafiću ili na klupi i razmišljam. Ako mi je posebno teško da formulišem misli,

primenjujem tehniku pisanja tri stranice potpuno nepovezanih rečenica. Iz toga uvek izvučem nešto što me dodatno inspiriše.

Kako izgleda jedan čas na radionici?

Na koji način i kojim tempom dolazite do krajnjih rezultata, do izrečenih misli, osećaja, težnji koje su se isplele u pesmu?

Pre svake radionice dobijamo domaći zadatak - da napišemo bar jednu pesmu, bilo na zadatu ili slobodnu temu.

Susret počinje kratkim izlaganjem svakog od nas o tome šta smo čitali, gledali ili slušali prethodne nedelje. To mi je jedan od omiljenih delova — ne samo zbog preporuka, već i zbog upoznavanja sa drugim ljudima kroz njihove utiske. Nakon toga čitamo pesme. Svaki učesnik daje komentar, a poslednji svoje mišljenje iznosi Zvonko. Važno je što se diskusija uvek započinje onom stranom pesme koja nam se dopala.

Da li su svim polaznicima/učesnicima

pesme objavljene u Zbirci, i na koji način se biraju pesme koje će biti štampane?

Tokom godine se održavaju četiri ciklusa radionica. Svaki učesnik ima pravo da pošalje pet pesama, a od njih se biraju dve koje će biti objavljene u zborniku.

Svaki učesnik dobija svog urednika koji izabrane pesme čita i šalje eventualne sugestije. Usledi kratka komunikacija oko izmena — i nakon toga pesme odlaze u pripremu za štampu.

Zbornik predstavlja rezime te godine na radionici kod Zvonka Karanovića. Svako od nas je pozvan na promociju, gde čita jednu od svojih pesama, a posle promocije se svi upoznajemo i družimo.

Nadine pesme možete pročitati na sledećim linkovima: covjekcasopis.art.blog i strane.ba

Po završetku pesničke večeri i promocije Zbornika imala sam priliku da se bolje upoznam sa Vanjom Pavićević, devojkom neverovatne energije i harizme. Vanja je rođena u decembru 1989. godine u Beogradu gde je završila osnovnu školu i Četvrtu gimnaziju.

Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu završila je osnovne i master studije, a trenutno na istom fakultetu privodi kraju doktorske studije iz međunarodnog javnog prava, sa specijalizacijom u oblasti međunarodnopravne zaštite kulturnog nasleđa. Uređivala je sopstvenu rubriku pod nazivom Vanjin kulturni ćošak na onlajn portalu Kultur-

ni kišobran, gde je pislala o kulturnom nasleđu, sporovima u kulturi i kulturnoj politici. Trenutno studira pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti

Univerziteta umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Egona Savina i prof. Kokana Mladenovića. Pored poezije piše i kratke priče i bavi se slikanjem. Pesme su joj objavljivane u zborniku poezije Signali u noći (PPM Enklava, 2024), kao i na onlajn portalima Bludni stih, Strane i Astronaut. U intervjuu koji sledi razgovarale smo o Zvonkovoj radionici, pesmi koja je deo Zbornika, ali i njenoj prvoj knjizi poezije koja nosi naziv Teatar senki, a čija nas promocija uskoro očekuje.

Kada si počela da pišeš poeziju?

Jako rano sam naučila da čitam i pišem, i omiljene „igračke“ bile su mi knjige i blok za crtanje, tako da sam od malena nešto zapisivala ili crtala. Međutim, tek kada sam krenula na poetsku radionicu našeg sjajnog (i ozloglašenog) pesnika, Zvonka Karanovića, počela sam da usavršavam poetski zanat i da se ozbiljnije bavim poezijom, kako u pisanju tako i u čitanju. Iako su moje ranije pesme objavljivane, kako onlajn tako i u zbornicima poezije, iz današnje perspektive mislim da je sve to bila samo priprema, neka vrsta probe pred premijeru. Moje pravo poetsko oslobođenje i autentično pisanje počelo je sa radionicom Zvonka Karanovića.

Kako su studije pozorišne režije i interesovanje za teatar uticali na naziv i sadržaj zbirke „Teatar senki“?

Azijsko pozorište senki me je fasciniralo јоš od detinjstva. Svetlo i senke kao glavni medijum za pričanje priča stvaraju nadnaravnu, svečanu, ponekad čak i okultnu atmosferu koja me intrigira. Naravno, moje aktuelne studije pozorišne režije, zaljubljenost u teatar i u

igru doprineli su nazivu zbirke, ali to je samo jedan deo odgovora. Ne mogu da zaobiđem ni Jungov pojam arhetipa senke, koji je snažno uticao na moje pisanje, naročito kroz motiv dvojnika.

Jung pod senkom podrazumeva deo našeg sopstva koji smo potisnuli, ali on ne mora biti automatski negativan, već može samo biti tako percipiran od strane naše okoline.

Za mene intimno, senka je bila umetnička, pomalo iščašena i pomerena strana moje ličnosti, koju sam dugo potiskivala kao „nepoželjnu”, i upravo mi je poezija donela oslobađanje i odškrinula vrata ka onoj nevidljivoj Drugoj, ka sopstvenom nesvesnom. Nešto se u meni otključalo, i tokom prve radionice upisala sam i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada o svemu tome razmislim iz sadašnje perspektive, naziv zbirke se prirodno nametnuo, objedinjujući više strana mog senzibiliteta. Za mene, teatar senki je – sušti život kojim svakodnevno koračamo, to su priče koje pričamo, tajne koje živimo, laži u koje verujemo i sopstvene senke koje pokušavamo da krotimo, ili baš naprotiv, u mom slučaju, senke koje hrabro izvodimo na svetlost.

Tvoja pesnička zbirka je podeljena u 3 ciklusa koji imaju interesantne nazive, a neke pesme imaju i posvetu. Koliko ti je bilo važno da zadržiš ovaj intimni pritup i u finalno oblikovanoj verziji zbirke?

Neke pesme su nastale kao omaž pesnicima koje volim i njihovom senzibilitetu, kao što je na primer sjajni i neobični poljski pesnik, Eugenijuš Tkačišin Dicki ili divni Vilijam Mervin. Takođe, pesma koja otvara zbirku, pod nazivom Jebi se, Alene nastala je doslovno kao neka vrsta pesničkog obračuna sa velikim

Ginzbergom i njegovim „arhanđelom“ koji mu na uvo šapuće pesme, a on ih, navodno, kako kaže, samo zapisuje. Tog dana sam kao običan smrtnik prolazila kroz neku kreativnu blokadu (sama, bez arhanđela!), i iz te nemoći sam krenula naglas da se nerviram, a odmah zatim i da zapisujem to što izgovaram.

Moje kolege pesnici i dalje smatraju da je to jedna od mojih najboljih pesama, što mi je uvek pomalo zabavno, s obzirom na frustraciju iz koje je ona nastala. Dodatno, jedna od kreativnih vežbi sa radionice sastojala se iz

toga da na osnovu jednog stiha autora

čiji opus u tom trenutku proučavamo, napišemo celu pesmu. Stoga sam neke pesme posvetila tim autorima na osnovu čijeg stiha sam se konkretno inspirisala.

Šta te inspiriše na pisanje, naročito pisanje proze? Kako se rađa jedna kratka priča?

Obožavam da čitam i pišem kratke priče, pomalo flertujem i sa pisanjem i adapta-

cijama dramskih komada. Volim kratke priče jer za kratko vreme mogu da uronim u jednu zaokruženu proznu celinu koju ću, ako me zaintrigira, pamtiti godinama. Kada je reč o inspiraciji, zvučaće kao kliše, ali nema bolje inspiracije od samog života. Događaji iz mog ili života ljudi oko mene, zanimljive pojave o kojima čitam, muzička numera, poezija, film - sve to može biti odlična početna tačka za pisanje. U poslednje vreme volim da testiram sebe sa običnom razglednicom ili slikom na osnovu koje napišem priču.

Na dramskoj radionici poznatog američkog reditelja Nila Labjuta (Neil LaBute) koju sam pohađala ove godine, upravo smo vežbali taj pristup - na osnovu neobičnih razglednica koje su u formi umetničkih fotografija pisali smo kratke priče. To je strašno kreativno i uzbudljivo zbog sijaset mogućnosti koje pruža ta vrsta „neme“ inspiracije, a i odličan alat za samoanalizu i automatsko pisanje, jer nikada ne znam u kom pravcu će me priča odvesti. Planiram da se sledeće godine više posvetim prozi, kao i da dovršim i tematski uobličim svoju knjigu kratkih priča. Naravno, i da nađem idealnog izdavača na belom konju. Ili on mene!

Spomenula sam studije pozorišne režije, a radi boljeg razumevanja tvog senzibiliteta važno je da kažemo i da upravo dovršavaš doktorske studije na Pravnom fakultetu. Kako se u tvo-

joj svakodnevici i tvom pisanju prepliću ova interesovanja?

Da, trenutno sam u fazi završavanja doktorske disertacije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na međunarodno-pravnom smeru. Moje istraživanje se bavi međunarodnim pravom kulturnog nasleđa i sporovima oko kulturnih dobara. To je jedna veoma zanimljiva i složena grana prava koja u našoj zemlji skoro da nije razvijena, tako da sam tokom studija dosta putovala i usavršavala se u inostranstvu. Tada mi se javila ideja da počnem da pišem za našu publiku, i da malo približim neke aspekte pravne zaštite kulturnog nasleđa čitaocima koji nisu upoznati sa pomenutim domenom, ali kroz zanimljive i manje formalne tekstove. Na onlajn portalu Kulturni kišobran započela sam rubriku Vanjin kulturni ćošak, gde sam pisala o kulturnom nasleđu, aktuelnim izložbama, kulturnoj politici i zanimljivostima iz sveta umetnosti.

Zbirku „Teatar senki“ si posvetila svojoj sesti koja je na neki način „krivac“ za njen nastanak. Reci nam više o tome.

Sandra je jedno inteligentno, širokogrudo, veselo, duhovito i vragolasto biće, prava Smicalica. Ona je glavni krivac za moju pesničku igru. Kada sam videla poziv za prolećnu radionicu poezije, najpre sam odustala jer sam mislila: „ima vremena za to, prijaviću se neki

drugi put”, ali Sandra je insistirala da se prijavim odmah. Podržala me je da upišem sva tri ciklusa radionice i da se prijavim za pesnički konkurs Prvenac, na kome sam osvojila prvu nagradu.

Ona je moja ogromna podrška, najbolji prijatelj, neformalni pozorišni producent i pesnički žiri, najstroža publika, prinudni psihoterapeut i vozač, najlepši poklon za rođendan. Svima u životu želim jednu Smicalicu!

Kako integrišeš mitske, verske i svakodnevne motive u svoju poeziju, i šta te inspiriše da ih povezuješ?

Moram da priznam da u svakodnevnom životu ja često razmišljam i govorim na način na koji pišem, što nekome može biti pomalo dramatično, teatralno ili preterano. Kao sinesteta, odmalena sam imala oneobičene asocijacije i poređenja. Sinestezija je neka vrsta neurološkog fenomena gde se prožimaju različita čula. Na primer, informacija koju primamo preko čula vida povezuje se sa čulom zvuka ili mirisa. Kod mene je to intenzivno izraženo putem boja i oblika, u smislu da meni sva slova i reči imaju boju, ritam i teksturu, dok nekim apstraktnim pojavama pripisujem miris, oblik i raspoloženje. Naravno da nije uvek sve protočno, zbog čega se nekada mučim sa pisanjem ili naknadnim ispravljanjem neke pesme, ali trudim se generalno da se ne cenjkam sa inspiracijom i da ne pišem na silu, već da zaista prenesem na papir svoj autentični doživljaj. Taj pojačani, čulni osećaj sveta me je dugo godina zbunjivao, ali mi danas dosta koristi i u pisanju i u režiji, jer mi omogućava da jasno vidim slike koje stvaram, da

ih dodirnem, osetim, pomirišem, a zatim prenesem na papir ili na scenu. Što bi moj pesnički krug rekao: Samo jake slike! Sa druge strane, moj intimni sentiment prema religiji je prilično ambivalentan i mislim da se ta tenzija oseća i u pesmama. Upravo zato me verski i mitski elementi intrigiraju, i volim da ih (zlo)upotrebljavam u savremenom i netipičnom kontekstu.

Zbirka Teatar senki je podeljena po ciklusima. Šta se krije iza svakog od njih i po kom principu su podeljeni?

Zbirka ima tri ciklusa i svaki od njih broji tačno 11 pesama. Prvi ciklus, Raščarana šuma, govori o samospoznaji i prihvatanju činjenice da sam se oduvek u odnosu na neke prihvaćene društvene standarde obrazovanja, interesovanja, pa i način života generalno osećala drugačije, neobično, pomalo neuklopljeno, jednom rečju - raščarano. Drugi ciklus nosi naziv Iza ogledala, i tu su mahom pod lupom moji odnosi sa drugima, njihova lica i naličja, da ne kažem obračuni. U trećem, može se reći i erotskom ciklusu, Krevet za troje, istražujem i rušim granice sopstvene seksualnosti. Duboko sam uverena da upoznava -

njem i ovladavanjem sopstvenog erosa, mi osvajamo i umetničku slobodu. Tim ciklusom spuštam zavesu poslednjeg čina Teatra senki.

Poslednja pesma u zbirci „Krevet za troje“ nosi naziv kao i poslednji ciklus i napisana je na vrlo zanimljiv način.

O čemu ova pesma govori i zašto si odlučila da njom zatvoriš knjigu?

Krevet za troje je jedna začudna poema u epistolarnoj formi koja kroz netipični ljubavni trougao dovodi u pitanje tradi-

cionalne odnose moći i kontrole. Knjiga se završava u slavu ženskog principa - Barbelo, koja je po gnosticizmu bila prva misao i promisao svega, više biće, mitska majka, gospodarica i emanacija duha. To je pesma za Onu koja na ruševinama patrijarhata gradi drugačiji svet, za Nju koja stvara i vlada. Više od ovog ne bih umela da logički objasnim, jer potajno sumnjam da mi je tu pesmu izdiktirao arhanđel, ili pak, demon. ,,Nema ni jednog istinski umetničkog dela bez saradnje sa demonom”, piše Žid, a ko sam ja da mu protivrečim.

Na koji način ti je učešće u Enklavinom zborniku i prisustvo na onlajn platformama pomoglo u afirmaciji?

Kako si doživela osvajanje nagrade na pesničkom konkursu SKC Kragujevac – Prvenac i kakav je njen značaj za tvoj dalji rad?

Divno je biti objavljen na onlajn portalima poezije, jer to ne samo da pruža mogućnost da se šira publika upozna sa mojim radom, već se tako kreiraju dragocena povezivanja sa pesnicima iz regiona. Ako je u neki umetnički projekat uložen veliki rad, trud i doslednost, ali iznad svega hrabrost da se bude autentičan bez ostatka i opravdanja - rezultat ne izostaje.

Kada je pesnički konkurs u Kragujevcu u pitanju, iskreno nisam očekivala da ću pobediti, jer pre Teatra senki nisam imala skoro uopšte profesionalnog pesničkog staža. Dakle, osećaj je apsolutno fantastičan!

Koja je tvoja poruka? Šta si želela da poručiš zbirkom Teatar senki?

Ova knjiga je pisana kao poruka ljubavi i podrške za sve one koje su žrtve patrijarhalnih predrasuda. Ona je pobuna u poetskoj formi. Protiv mizoginije, homofobije i porodičnih kalupa. Ove pesme su izraz žudnje za slobodom hrabrih žena.

U Japanu gde je tačnost svetinja i radna etika gotovo kao religija, svako iz Evrope ili Amerike bi pomislio da je dremanje za vreme radnog vremena ili tokom predavanja nešto što se ne prašta, ali zapravo to nije tačno. Dremanje za vreme radnog vremena je način preživljavanja i slamka spasa, za koju se grčevito drže i svakodnevno više puta dnevno praktikuju isceđeni tzv. SARARIMAN (kako Japanci nazivaju poslovne ljude) i preopterećeni učenici, pogotovo učenici u poslednjim razredima niže ili više srednje škole, kada se spremaju za veoma naporne prijemne ispite.

INEMURI je fenomen koji Japanci koriste da bi označili spavanje na poslu. Ovo dremanje je učestalo na sastancima, predavanjima, u vozovima i gradskom prevozu, u dugačkim redovima, ali i prilikom obavljanja svakodnevnih obaveza. Posmatrano sa strane nekog ko nije dovoljno upoznat sa japanskom kulturom, to bi se moglo shvatiti kao nepoštovanje, lenjost, loša radna etika, međutim to je daleko od istine.

Kulture su raznolike i ono što nekima može biti uvredljivo, drugima je potpuno prihvatljivo i normalno. U japanskom društvu dremanje na poslu, posebno za vreme dugog radnog dana, pokazatelj je napornog rada i posvećenosti. U japanskim kompanijama stav, prema dremanju na poslu, može da varira od zavisnosti pravila i politike kompanije. Iako ne postoji univerzalno pravilo za sva preduzeća, neke opuštenije ili progresivnije kompanije su potpuno otvorene prema dremanju, čak i podržavaju i podstiču zaposlene da dremnu s vremena na vreme kako bi povećali produktivnost. S druge strane, neke konzervativnije kompanije imaju daleko oštriji i stroži pristup prema inemuri. Svakako je od suštinske važnosti da zaposleni budu svesni politike i pravila svojih kompanija u pogledu odmaranja i dremanja, kako bi se održala harmoničnost i izbegle neprijatne situacije u radnom okruženju.

Inemuri bi se moglo prevesti i kao biti prisutan dok spavaš. Svaki dan se mogu videti na desetine hiljada ljudi u gradskom prevozu, u čekaonicama kod lekara, u bankama i pošti ili tamo gde su duži redovi, kako čak i stojeći dremaju. Začuđujuće, uvek se probude na vreme i retko kada promaše svoje odredište ili termin.

Koren inemuri potiče od japanske sklonosti prema iscrpljujućem radu i potrebi za odmorom. Istorijski, japanska kultura je insistirala na vrednom radu i predugačak radni dan postao je norma. Međutim, takav način rada i života je uticao na zdravlje, ne samo fizičko, već i mentalno. Inemuri omogućava ljudima da „napune" unutrašnje baterije bez potpunog udaljavanja od okruženja i na ovaj način Japanci postižu balans između prekomernog rada i odmora.

Inemuri nam ukazuje na to da je neko vredno radio i da je od toga iscrpljen i zbog toga je opšte prihvaćen, a često i poštovan. Zbog nemilosrdnog tempa života, pojedinci ponekad moraju da

iskoriste priliku da se odmore, čak i na kratko. Inemuri nije samo odgovor na umor, on služi i društvenoj svrsi. Stvara zajedničko razumevanje da svako, bez obzira na svoj status i položaj na poslu deli ljudsku potrebu za odmorom. Štaviše, on ima pozitivne implikacija na mentalno zdravlje predstavljajući pragmatičan pristup suočavanju sa stresom i opterećenjem, bez stigme koja se često povezuje sa otvorenim ispoljavanjem umora. Ovaj kulturni fenomen izaziva interesovanje i van Japana jer se mnogi stranci čude kako Japanci dremaju u kancelarijama ili u gradskom prevozu.

Praksa dovodi u pitanje konvencionalne predstave o produktivnosti i postavlja pitanja o značaju odmora i postizanju uravnoteženog načina života, u svetu koji sve brže napreduje. Inemuri obuhvata poseban aspekt japanske kulture ilustrujući kako se trenuci pauze mogu utkati u tkivo svakodnevnog života bez žrtvovanja marljivosti ili posvećenosti.

To je podsetnik da je čak i u društvu koje ceni naporan rad, važnost odvajanja vre-

mena za odmor univerzalno priznata. Gospodin Narušima je bio direktor osnovne škole koju su pohađala moja deca. Početkom devedesetih godina su me pozvali da održim predavanje o situaciji u tadašnjoj Jugoslaviji. Za mene je to bio veliki izazov i revnosno sam se

pripremila. Posle nekih desetak minuta glava gospodina Narušime je počela da pada, sve češće i sve jače, dok se nije zaustavila u nekom, za njega, udobnom položaju. Po završetku predavanja Narušima-sensej je ustao, zahvalio mi se i otvorio diskusiju. Sva njegova pitanja

su bila logička. To je bilo moj susret sa inemuri. Isprva sam brinula da li je moje predavanje bilo dosadno ili loše, ali mi je kasnije prijateljica objasnila pojam inemuri. Setila sam se i da je direktor Narušima prvi koji dođe u školu i poslednji koji je napusti, da on vodi raču-

na o čistoći školskog dvorišta i uređenja školske bašte, da dočekuje učenike sa metlom u ruci kako bi im dao primer da je svaki posao dobar ako je dobro urađen i pošten, i da je tu da ih nauči da brinu o zajedničkom prostoru i zajedništvu. Uz sve administrativne poslove

njegov radni dan traje barem 14 sati. Nije ni čudo da je inemuri njegov veran pratilac i spasilac.

Satoši je bio jedan od najboljih učenika u završnom razredu gimnazije. Čitali smo odlomke iz knjige ,,Lovac u žitu”

Dejvida Selindžera i analizirali gramatiku i sintaksu. Satoši koji je uvek tačno odgovarao na sva pitanja je bio zbunjen mojim pitanjem o razlici o dva različita prošla vremena. Na moje ponovljeno pitanje je odgovorio: ,,Ja slušam sve kroz snove”. Svi su se smejali, a Satoši je nastavio da drema. Svako veče, posle redovne škole Satoši je išao na dodatne, pripremne časove za upis na fakultet. Vraćao se kući nešto pre ponoći i njegov radni dan je trajao i po 16 sati. Inemuri mu je pomogao da prebrodi tih paklenih desetak meseci pre upisa na fakultet.

Inemuri je jedinstven aspekt japanske kulture gde se strpljenje i trud priznaju čak i za vreme odmora. Ne radi se o lenjosti u učionici za vreme časa, već o izdržljivosti, i suptilnom nagoveštaju

upornog rada učenika iz dana u dan. Satošijevo dremanje tokom časa nije bio njegov prkos, ono je bilo simbol ravnoteže, način da se odmori bez potpunog odsustvovanja. U svetu i dešavanjima koja nikad ne staju, inemuri nudi trenu-

tak tišine i mira, podsećajući nas da čak i u snu možemo ostati prisutni, puni poštovanja i povezani sa okolinom.

Inemuri je prihvaćena praksa u profesionalnim i društvenim okruženjima. Jedna od njegovih glavnih prednosti je da održava nečiju posvećenost i naporan rad, signalizirajući da je osoba koja praktikuje inemuri toliko posvećena svojim obavezama da se fizički iscrpljuje. Takođe, on pruža priliku za kratko „punjenje energijom“ bez potrebe za dužim pauzama promovišući veću produktivnost i mentalno blagostanje u okruženju visokog pritiska. Japanci praktikuju inemuri jer omogućava praktičnu ravnotežu između odmora i društvenog prisustva, spajajući odmor i odgovornost na način koji podržava i lično zdravlje i društvena očekivanja.

Putovanja

Kako je Beograđanka Tatjana Bjelić proživela neverovatne avanture na svom putovanju po Južnoj Americi, ni ne sanjajući da je baš ona bila odabrana da doprinese nečemu na šta su tradicija Lakota Indijanaca i Abuela Margarita čekali više od decenije, ispričaće nam u uzbudljivom putopisu za prolećni dvobroj Plezir magazina.

ZAŠTO JUŽNA AMERIKA?

Ideja je bila da posetim prijateljicu Hulijanu, Kolumbijku koju sam upoznala na svom putovanju u Egipat pre tri godine gde smo, kao učenice Škole sećanja američkog duhovnog učitelja Drunvala Melkizedeka, obilazili sveta mesta i hramove, učestvovali u vođenim ceremonijama prisećajući se, zapravo, ko smo. Na tom putovanju cimerka mi je

bila Hulijana, jedna od Drunvalovih prvih učenica, koja je kod njega završila tu radionicu prvi put sa 16 godina. Njoj je Drunvalo bio jedan od velikih učitelja, a na njega su je uputili starosedeoci iz prašume u rodnoj Kolumbiji. Dok je još bila mala, Hulijana je imala razne neobične darove, mogla je da vidi stvari koje drugi ne vide, a starosedeoci su smatrali da Drunvalo može da isprati njen dalji duhovni razvoj.

Kada sam upoznala Hulijanu, to je bila

sestrinska ljubav na prvi pogled i duboko povezivanje. Šalile smo se i smejale

istim stvarima i prolazile kroz mnoge emotivne procese tokom ceremonija u hramovima zajedno. Od nje mi je

dolazila velika podrška, jer je svoj život posvetila praksama koje imaju svrhu da pomognu ljudima da bliže spoznaju svoju suštinu. Ona danas u svom duhovnom centru u Kolumbiji izvodi ceremonije kao što su Vision Quest, Earthdance, Temazcal koje joj je prenela

Abuela Margarita, njena duhovna baka, koju je upoznala preko Drunvala.

Januara 2025. sam boravila na ceremoniji Earthdance.

Odavno sam imala želju i ideju da ponovo obiđem Južnu Ameriku – nakon magičnog iskustva u Peruu – i htela sam da, pored Kolumbije, obiđem i Argentinu, budući da mi je ona dugo bila na listi želja.

BUENOS AJRES

Prvo sam došla u Buenos Ajres, predivan, ogroman grad, koji svojom energijom traži potpunu prisutnost i uzemljenje, jer je energija vatre sveprisutna, a vatra ko vatra, sagoreva i tebe i sve ono što treba da ode od tebe. Stoga je tih sedam dana, uz sve lepote, u energetskom smislu bilo dosta iscrpljujuće i bila mi je potrebna priroda da se sklonim. Tako ja menjam plan svog putovanja, koje je trebalo da bude klasična turistička ruta, i odlazim da obiđem prijatelja koji živi na sasvim drugoj strani od svega onoga što sam isprva planirala da vidim. Odlazim tamo gde je priroda spektakularna, divlja, nesaglediva, takva da ne može da se uhvati ni okom ni kamerom - to su prizori kakve u životu pre nisam videla.

Mesto u koje odlazim se zove La Kumbre (Cumbre) i kroz njega prolazi jedna divlja reka, Rio Primero, žila kucavica

toga kraja. Pored te reke i lepote koju nosi sa sobom, tu su neverovatne planine. U želji da vidim šta ima okolo da se poseti, otkrivam da je u blizini planina Uritorko (Uritorco) koja je opisana kao snažan energetski portal, te da, zajedno sa piramidama i Maču Pikčuom, pravi jedan neverovatan energetski trougao. O planini se u okolini pričaju različite priče, postoje svedočanstava da su na njoj viđeni vanzemaljci i NLO-ovi, što će probuditi moju radoznalost i želju da je posetim – dosta izazovna avantura s obzirom na vremenske uslove, jer je tada u Argentini leto.

Uspon traje pet sati, vrućine su velike, ali moj prijatelj vidi moju fasciniranost i pristaje da me prati. Dok smo se peli ka vrhu mogla sam da osetim neke različite energije što je njemu, koji je posetio Uritorko u više navrata, drugačije i zanimljivo.

ONGAMIRA

Fasciniran tim mojim oduševljenjem Uritorkom, prijatelj me poziva da odemo na drugo mesto, potpuno turistički nerazvijeno i neeksploatisano, gde se on oseća najlepše.

Stižemo tamo i ja imam osećaj da sam na drugoj planeti. Planine izgledaju kao egipatska sfinga, prosto ne možeš da poveruješ da ta priroda nije delo neke više inteligencije ili svesti, struktura kamena i oblici tih stena nose jasne obrise životinja i ljudi, imaš osećaj kao da ceo Univerzum komunicira s tobom kroz njih. Preplavljuju me brojne senzacije i ja počinjem da plačem od te lepote, ne mogu drugačije da izrazim šta sve doživljavam u tom trenutku. Osećaj je kao da si se popeo na Mars i shvataš da je Mars tvoja kuća.

Ongamira je jedna prerija sa stenama i brdašcima gde se smenjuju pustinjska crvena zemlja, pesak, kamenje i vegetacija koja se savršeno uklapa u sve to. Krećemo u avanturu jahanja konja u koju sam se rado upustila iako do tada nisam jahala, a od silne fasciniranosti i ne razmišljam o strahu koji, zapravo, imam od ovih životinja.

Cilj nam je najviši vrh koji se vidi sa tog dela placa. Iz moje perspektive, to je ne-

što što se za tri dana ne može preći, ali moji saputnici me uveravaju da se na konju stiže za sat vremena. Penjemo se strmim i trošnim putem, dok nas stene sve vreme okružuju. Taj vrh je, zapravo, neka vrsta vidikovca, sa pogledom od 360 stepeni, pogledom koji seže do kraja sveta. Dok smo se peli, primećujem velike ptice koje kruže oko nas. Kažu mi, to su kondori. Meni je to uzbudljivo i veoma zanimljivo, nikada nisam videla kondora uživo do tada, a sada njih petnaestak leti oko te stene ka kojoj idemo i, kroz taj let, „pričaju” neku svoju priču. Stiče se utisak kao da spiriti komuniciraju s tobom.

Kada smo stigli, silazim s konja i penjem se na stenu i idem ka samom vrhu. Kondori me nadleću u elegantnom letu, oni su čuveni po tome što jednim zamahom krila mogu da jedre preko sto kilometara. Ta lepota njihovog pokreta doslovno oduzima dah i ja tada, u toj lepoti, počinjem da meditiram. Kada sam otvorila oči, na dva-tri metra od mene jedan kondor sedi i posmatra me. Onda se pojavljuje i drugi. Doživljaj na tom mestu je kao da gledaš čoveka koji je došao nešto da ti ispriča. Oni mi verovatno i pričaju, samo

se ne razumemo baš najbolje, ali utisak je neverovatno jak. Prvi put sam se susrela sa tolikom pticom koju sam imala vremena da u punoj prisutnosti posmatram i vidim da je ona ipak nešto više od ptice. Tako fascinirana vraćam se nazad, niz stenu do konja i tačno ispred mene pada jedno pero i zabada se u travu. Za ljude koji se bave unutrašnjim rastom, učenjima starih tradicija i drevnih naroda, pero je simbol posvećenosti i rada, poziv koji ti dolazi onda kada si spreman da ideš dalje na tom putu. Zato kažu da pero ne treba kupovati, već da pero dolazi tebi kad si spreman. Kada se to pero spustilo pred mene, ja sam pomislila kako sam baš ja Bogom dana, doživela sam taj trenutak kao neki priziv, ali se javilja i sumnja – šta je to, kako je moguće i preplavila me je euforija. A vođa našeg puta, koji je u međuvremenu išao u potragu za perima, gleda kako ja „umirem od sreće" zbog ovog jednog i odlučuje da me nagradi svojim „ulovom” od 20 komada. Tako ja dobijem i jedno orgomno pero, veće od svih ostalih. U trenutku mi je jasno da ono sigurno nije za mene, da ga „ne zaslužujem”. Prva misao mi je da će to pero biti poklon za Hulijanu i jedva čekam da odem u Kolumbiju da joj ga predam.

KOLUMBIJAŽIVOPISNA BOGOTA

I SVETA GAČANTIVA

Moj put se nastavlja i posle 15 dana u Argentini odlazim u Kolumbiju. Najpre u Bogotu, koja je puna života, ali i jedan opasan i nesiguran grad gde baš moraš da budeš na oprezu. Kasnije ću shvatiti da je poneko neprijatno iskustvo skoro neizbežno kako za turiste, tako i za Kolumbijce.

Do Hulijaninog centra u planinama ima tri sata vožnje od Bogote i na tom putešestviju i ja prolazim kroz jedno takvo iskustvo. Kola su nam se pokvarila i razbojnici nam uzimaju telefon, dolazi do jako neugodne situacije. Nekako si ranjiv, uplašen, ne znaš kako da reaguješ, pitaš se da li vreba još veća opasnost iza ćoška... taj put do gore bio je pun izazova i straha, ali je na kraju sve prošlo bez većih posledica. To što se desilo je tipično za glavni grad, ne za unutrašnjost, te su svi bili iznenađeni ovim događajem. Ali, gostoprimstvo i blagost ljudi u selima i manjim gradovima koje sam posle obišla je taj strah stavilo u drugi plan.

Mesto u koje sam se uputila se zove Gačantiva (Gachantivá), i nalazi se u regiji Bojaka. Hulijana je izabrala najsvetije mesto koje postoji u prirodi, sa rekom i ostacima hrama starog nekoliko hiljada godina, tu je i pet šuma koje „komuniciraju jedna s drugom”. Hulijana se bavi zaštitom biodiverziteta, dovodi biologe, mnogo toga sadi, a sve raste kao da je divlje - tu je najplodnija zemlja Kolumbije.

Sa tog njenog placa, njene „teritorije”, vidi se sveta planina na koju niko ne sme da se penje. Sagledavajući ga, imam utisak da snaga koja se oseća na ovom prostoru ne dolazi od pejzaža ili ljudi već iz neke oku nevidljive dubine, iznutra. Kao da zemlja tu govori drugačijim jezikom koji ne moraš da razumeš – samo ga osetiš. Eneregija je neverovatna; dok gaziš jutarnju rosu, svaka biljka nosi neku svoju priču i sve mirišu poput začina, kao da si ušetao u najdivniju prirodnu kuhinju. Čim sam ugledala Hulijanu, obuzela me je euforija. Kažem joj: „Imam za tebe nešto posebno” i uručujem joj pero.

KOLUMBIJA

Nastaje muk, pa silno uzbuđenje. Posle nekog vremena progovara: „Dobila sam informaciju da će ovo pero stići za ceremoniju, ali da stigne od tebe, iz

Srbije, nikada mi nije palo na pamet!” I onda mi ispriča svoju priču...

PRIČA O DVA PERA

Hulijana je imala privilegiju da odraste u imućnoj porodici, kao dete dvoje inženjera. Završila je privatne škole i vodila drugačiji život u odnosu na većinu Kolumbijaca. Dok je bila mala, počeli su da se javljaju simptomi bolesti. Majka

je odvodi u prašumu i tada je tradicionalna medicina lokalnih starosedelaca postala Hulijanin prvi izbor. Od njih je godinama učila sve ono o čemu mi možemo samo da čitamo. Kasnije će je baš oni uputiti na Drunvala koji je u njoj prepoznao velikog spirita koji je došao na Zemlju sa nekom misijom. Tako će se jednom prilikom, na njegov poziv, naći u Arizoni na skupu svih najvećih duhovnih učitelja. Tamo su došla velika imena među šamanima, isceliteljima i duhovnim vodičima, predstavnici naroda Maja, Navaho, Lakota, dalaj-lama... crème de la crème duhovnog sveta. Hu-

lijana u tom trenutku ima dvadesetak godina i najmlađi je učesnik. Tada će prvi put čuti za verovanje da će se na Zemlji stvoriti novi uslovi života kada se kondor sa juga spoji sa orlom sa severa, da će to biti znak spajanja dve strane sveta i da će se stvoriti energetski prostor da se na Zemlji rodi nova svest.

Na tom skupu Hulijana upoznaje Abuelu Margaritu, poznatu šamanku iz Meksika, članicu saveta svetskih mudraca.

Abuela je shvatila da pred sobom ima posebnu osobu. Od tog trenutka njih dve provode sve više vremena zajedno, Abuela je uči tradiciji i znanju koje poseduje, pa njih dve počinju da rade ceremonije Temaskala i Vision Quest.

A, Earth Dance? Sve je počelo od Lakota Indijanaca. Ceremonija koju oni rade je Sundance i na njoj se okupljaju muškarci koji se tako povezuju sa sobom i prirodom, dobijaju informacije iz nekih viših dimenzija i prisećaju se svoje prave suštine. Međutim, shvataju da su došli do ćorsokaka i da su im žene neophodne

da bi dalje mogli da se razvijaju i napreduju. Tako pozivaju Abuelu Margaritu u pomoć, a Hulijani u amanet ostavljaju da bude čuvarka Earthdance-a, južne strane sveta. Ovom prilikom vođa

Lakota Indijanaca je Hulijani poklonio pera orla kojim će da vodi ceremonije.

Tada je rekao da će doći vreme kada

će joj stići i pero kondora, kada će se otvoriti potencijal da se na Zemlji rodi nova svest. To je bilo pre 13 godina...

Vraćamo se u trenutak moje predaje kondorovog pera Hulijani.

„Od kada radimo Earthdance mi čekamo da nam dođe pero kondora. U Kolumbiji ih nema, istrebljeni su već 10 godina i ja sam se baš pitala odakle će da stigne, pošto mi je ta informacija da stiže bila vrlo jasna. Sad ćemo da vidimo šta će da se desi, ali ako je to što mislimo da treba da se desi, pojaviće

se i kondor tokom naše ceremonije”, kaže Hulijana.

VIŠE OD OBIČNOG PLESA

Earthdance je predat Abueli Margariti od strane vođa naroda Lakota, kako bi ga posejala na sve četiri strane sveta, a dobrodošli su i muškarci i žene. Na ovoj ceremoniji kojoj sam ja prisustvovala bilo je ljudi iz svih krajeva sveta.

Tek kada smo se okupili, ja saznajem da to nije nikakva zabava. Najpre sam mislila da je to ceremonija na kojoj ćemo pomerati granice tela kroz ples i pokret; kada se umoriš, sedneš, kad se odmoriš, nastaviš. Mislila sam da će to biti opušteno druženje, ali ubrzo shvatam da je sve veoma organizovano i da svako ima svoju ulogu. Cela teritorija je usklađena s tim, sve se tu dešava uz veliko poštovanje zakona geometrije, prirodnih elemenata, strana sveta, sve ima svoju sturkturu i značenje. Kao donositelju kondorovog pera, data mi je čast i ukazana privilegija da budem čuvar južne

strane plesnog podijuma, iako se to do tada nikad nije desilo da neko ko ne poznaje ceremoniju ima takvu ulogu. Preplašena, pitam Hulijanu šta treba da radim, ona kaže: „Moliću spirite da ti pomognu, kad uđeš da se setiš šta treba da radiš, jer nemam vremena da ti objasnim. Samo pun fokus, u punoj prisutnosti, budi u srcu i nešto će se otvoriti.”

Mislim se, nadam se da će ovo da upali.

Ne baš samouverena, rešim, ipak, da se prepustim i verujem. Dokle više taj strah da ne pogrešim, došla sam ovde da se igram! Na sve to, saznajem da nećemo jesti četiri dana, da pijemo samo vodu i slanu limunadu i da dva puta

dnevno idemo u temaskal, prirodnu saunu. Ja, inače, saune ne volim i u tom trenutku najveći izazov mi je kako ću to da izdržim... Ali, sve je ispalo baš kao u Hulijaninim molitvama.

TEMASKAL – VATRA I KAMEN

U temaskalu učestvujemo svi i to iskustvo je ceremonija po sebi. Unosi se kamenje i svaki kamen se pozdravlja, jer nosi mudrost i informaciju sa sobom. Potom se prelije toplom vodom. To isparenje stvara efekat saune i to baš ume da bude izazovno. Kreće malo laganije, ali vremenom postaje sve teže i teže, što je bila odlična lekcija za prevazilaženje ličnih barijera i obitavanje u

nelagodnim situacijama. Međutim, tu, zapravo, ništa nije nelagodno.

Unutra se boravi oko sat vremena. Sve vreme se pevaju pesme kojima prizivaš različite energije. Povezuješ se sa sobom, sediš na zemlji, to kamenje priča jednu priču, ta voda koja isparava budi nešto drugo u nama, naše emocije, i imaš mogućnst da sebe posmatraš kao na nekoj pozorišnoj sceni, izgubiš osećaj da treba da paničiš i bežiš odatle, jer je toplota neizdrživa.

Posle ove prirodne saune sledi ples. Sam ples se izvodi uz ritam bubnja koji te vraća na davna sećanja. Kad si u tom „energetskom polju”, vrlo ti je jasno

kako da se krećeš, šta da radiš, pesme koje se pevaju zvuče ti poznato kao da ih znaš oduvek, dešava se pravo čudo. Tu je Sunce, tu je vazduh, tu je vatra, zemlja, toliko prane uneseš u sebe da ti hrana i ne treba!

Čemu služe ovakve situacije? Da shvatimo koliko nam, zapravo, malo toga treba, a ono što nam je neophodno već je u nama. Učimo od njih o tišini. O moći, nemoći, ranjivosti. O tome da su informacije Univerzuma upisane u svakom kamenu, u plamenu vatre, u Majci Zemlji. O tome da ne poseduješ ama baš ništa do pregršt maski koje vukljaš svaki bogovetni dan. Počneš da uživaš više u ćutanju nego u rečima.

Ukoliko imaš sreće, možda shvatiš da nismo ovde da bismo pronašli nešto, već da bismo zaboravili nešto drugo i u tom zaboravu da se setimo naše prave, božanske prirode.

Ta plesna arena postane tvoj Univerzum i tu kreće samospoznaja kroz pokret, ritam, zvuk, pesmu, kroz Zemlju, Sunce i sve strane sveta čija energija se priziva da bude sveprisutna, energija koje si potpuno svestan. Dolazimo do velikih uvida i velikog oslobođenja, pušta se glas, a kad se pusti glas, u telu se nešto pokrene. Kad pevaš pet sati dnevno dolazi do neverovatnih unutrašnjih procesa i uvida.

U tom procesu se ne koristi nikakva medicina, iako je ceo doživljaj takav kao da si na halucinogenim drogama. Ceo taj proces neuzimanja hrane i izlaganja toj visokoj temperaturi, u stvari je jedan prirodan proces čišćenja i detoksifikacije. Izvanredno iskustvo! Obično ceremonije u Južnoj Americi podrazumevaju neku svetu medicinu, ali ovde si high on your own supply; efekat je isti, možda i moćnji. Ovde je sve samo do tebe.

POVRATAK U REALNOST

Međusobna komunikacija sa drugim učesnicima je otvorena i svako radi šta hoće. Zanimljivo je što se u tim situacijama izgubi osećaj prostora i vremena, spavaš kad ti se spava, ustaješ kad je potrebno. Svi podjednako brinu o prostoru, učestvuju u čišćenju i održavanju. Neverovatan je potencijal dobro organizovane grupe, sve je u skladu i svako ima razumevanje za onog drugog. Svako prolazi kroz proces na svoj način, neko dublje, neko nežnije, neko intenzivno, ali svi su puni podrške prema svakome.

Nakon ove ceremonije promeni ti se „vibracija” i lična energija, a na tebi je koliko ćeš to da neguješ i širiš dalje. Moj povratak u Beograd je bio suočavanje sa nekom drugom realnošću i imam utisak kao da je mojim povratkom pravi proces tek počeo.

Pokrenule su se neke eneregije koje rade za naše dobro. Svaka ćelija u telu priseća se svoje funkcije. Snovi su mi vibrantniji i ponavljaju se. Dugo sam

sanjala da sam i dalje u krugu, da plešem, da bi se ispostavilo da su još dve-tri učesnice sanjale to isto, u isto vreme. Imam utisak da se mnoge promene sada odvijaju na nivou kolektivne svesti. Nešto se dešava, nešto se budi, neko ko je prisutniji, tiši, mirniji, oseća to i primećuje suptilne razlike i promene koje nastaju.

KO JE POZVAN?

Earthdance je otvoren za svakoga ko oseća potrebu i(li) poziv. Nikakvo predznanje niti prethodno iskustvo nije potrebno.

O ovome nećete ništa naći na internetu.

Slično je kao i kad odeš do egipatskih piramida, na primer. Ko tamo očekuje samo gomilu kamenja, videće samo kamene blokove; ko ide iz radoznalosti i da se izđuska, možda toliko dobije natrag, ali ako to iskustvo doživiš kao neku svetu ceremoniju, to ti se i vrati. Kada sam videla kako Hulijana priprema ceremoniju svete lule koja se koristila generacijama unazad, sa kakvom pažnjom, ljubavlju i posvećenošću dok

stavlja duvan i izgovara molitve čistog srca male devojčice, kad povučeš taj dim duvana, kao da si uvukao Univerzum u sebe. Svetost tih pokreta i tradicije te stavi na sveto mesto. Možda neko od učesnika to nije ni primetio, ali meni je ta ceremonija bila nešto što do tada nisam doživela.

PERO U BEOGRADU

Sada ptice primećujem mnogo više nego ranije. Pera su došla u Srbiju i koristim ih u svom radu sa klijentima. I oni senzitivni i manje senzitivni primećuju da je u radu drugačija energija.

Naravno da se kondor pojavio za vreme ceremonije, kao potvrda starih verovanja da je došlo novo doba. Spirit kondora je došao kroz pera u Srbiju, ne znam kakve to veze ima sa nama i ovim delom sveta i zašto smo mi „izabrani“, ali eto, baš u ovom momentu kada se sve ovo dešava na ulicama... Mislim da smo zapravo svi svedoci rađanja nove svesti trenutno.

Da mi, baš ovde, u ovakvoj Srbiji.