Plezir magazin leto 2025

Ne sećam se da mi je ikada leto u gradu (u iščekivanju odmora) lakše palo. Umesto negodovanja zbog vrućine, imala sam osećaj da sam (konačno) među svojima, i da je naš grad zaista naš ili je

na putu da postane, budući da smo svi svedoci obnove jednog društva i njegovih temeljnih vrednosti. U tom raspoloženju nastajao je i naš letnji dvobroj u kome smo se bavili umetnošću, arhitekturom i dizajnom, ali i svime onim što leto donosi, putovanjima sa predznakom održivosti, uživanjem, odmorom i obnovom duha i tela. Obuhvatiti ukratko šta vas sve očekuje u ovom, za nas zaista posebnom i dugo pripremanom izdanju, mislim da je nemoguće –stoga, bez mnogo duženja moje je da vas pozovem da zaronite u sve ono što vam je Plezir tim pripremio. Na naslovnoj vas dočekuje Milenija Marušić, doajenka jugoslovenske arhitekture sa kojom smo imali to zadovoljstvo da razgovaramo u ovom specijalnom izdanju.

Do narednog, jesenjeg broja u kome proslavljamo rođendan, čitamo se onlajn i vidimo na ulicama naših gradova!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

Plezir polica

Odmor i aktivnosti sa decom u prirodi

Jadran Matea Leš

LetzBeGone vodič za spora putovanja

Treba li se plašiti sunca? Sanseverian x Ujut

Mote design studio

Bojana Fužinato Stamenković

Jedan letnji dan sa Drhtuljom

Neobična čar Ohagura

Spora, održiva putovanja

Market zdravlja

Milenija Marušić

Maja Majolinica

Roman RT i intervju sa Sašom Ilićem

Odmor bez tereta manje stvari, više slobode

Vaša idealna letnja rutina

Marion Mahony Griffin U odbranu Generalštaba

Korijeva triologija

Igor Simonović

Nikola Radosavljević

Milica Pejković

Plezir Ritual Vanja Veselić

Duhovi, gambo, i šljokice u Nju Orleansu

redakcija PleziR

Ansambl Generalštab

TUŽNI TIGAR

Než Sino

JEVANĐELJE

PO UTERUSU

Svetlana

Kalezić-Radonjić

ANALENA

Analena Benini

PELIKAN DEVOJKE

Žulija Mali

ČITATI LOLITU U TEHERANU

Azar Nafisi

ČUDNI LETEĆI

OBJEKTI

Kristina Peri Rosi

KAD BI MAČKE

NESTALE SA

SVETA

Genki Kavamura

MRAVINJAK

Anika Norlin

DIRAKOVA JEDNAČINA

Jelena Lengold

Putovanja

Nakon nedavno otvorene izložbe i promocije njene prve knjige u Zagrebu, a u duhu letnjeg temata, pozvala sam u goste fotografkinju, koosnivačicu koncepta Tattoorroom i pejzažnu arhitektkinju Mateu Leš kako bi nam približila proces rada na knjizi Jadran: Snapshots of Belonging. Ono što ovu knjigu čini jedinstvenom je to što listajući je imate utisak da ste se vratili na sigurno mesto, u lenja letnja popodneva obojena dokolicom, u trenutke koji se mere osmesima, slasnim lubenicama i čašama ledenog vina, te da dok udobno se-

dite u šarenom ligištulu i upijate mirise borova i soli, pred sobom razmotavate filmove porodičnih albuma, na kojima se slavi život i lepota jednostavnosti.

Njene fotografije su nastajale polako, godinama, kao malena ljubavna pisma letu i svojevrsni omaž Jadranu. Upravo zato, one su najbolji podsetnik da je odmor stanje duha, a da su nam za nezaboravna iskustva potrebni otvoreno srce i malo avanturističkog duha da se zaobiđe već viđeno i za turiste upodobljeno.

Prilikom tvog prethodnog gostovanja u

Pleziru, razgovarale smo o putovanjima u kojima postoji fini balans izme-

đu prisutnosti u trenutku i dokumentovanja istog. Kako je knjiga Jadran: Snapshots of Belonging nastavila taj tok?

Jadran je zapravo oda malim trenucima iz svakidašnjeg života na koje često ne obraćamo pozornost, a koji spadaju u onu kategoriju univerzalnog ljudskog iskustva iliti human experience.

Većina fotografija koje su u knjizi su nastale prije nego se rodila sama ideja za knjigom - u sporim trenucima svakodnevnice i samo mojem bivanju u trenutku i pokušaju da to i zabilježim.

Tvoje fotografije iz knjige o Jadranu hvataju trenutke u kojima se mnogi mogu prepoznati, te malene, neizre-

cive magije svakodnevnog. Koji su to mirisi, boje i rituali koje vezuješ za Jadran?

Miris borove šume, topli kamen pod stopalima, neumorni zvuk zrikavaca, čitanje knjige na plaži, grickanje Napolitanki nakon kupanja u moru dok su prsti još mokri, slana koža, promatranje zvijezda na noćnom nebu...

Postoji li mesto na Jadranu koje ti je posebno priraslo srcu upravo zato što je izmaklo očekivanjima, mesto koje ti nije „uzvratilo” instant lepotom, već te je polako osvajalo?

Zapravo i nema, ja se ili odmah zaljubim ili ne. No imala sam predrasude o Hvaru koje su se razbile tog trenutka kada sam prvi put došla na otok. Moguće je i tamo pronaći puno mirnih i intimnih plaža, sporo provoditi dane i u potpunosti izbjeći taj party dio otoka koji me generalno ne privlači. Hvar mi je sada jedan od dražih otoka na našoj obali.

Putovanja se često prikazuju kao potraga za nečim izvan nas, međutim upravo ona nas neretko vraćaju sebi. Da li ti je rad na ovoj knjizi dodatno učvrstio ovakvo poimanje putovanja?

Da, naravno. Kroz putovanja van Hrvatske shvatila sam koliko zapravo volim što sam rođena na ovim predjelima. Ne samo zbog Hrvatske i zbog mora, već jako volim Balkan i to kakvi smo ljudi, volim našu kulturu i način na koji se družimo, volimo, što jedemo, kako pijemo kavu... Ponovo se radi o tim sitnicama koje čine jednu kulturu, a meni nedostaju svaki puta kada negdje odem.

Postoji li neka fotografija u knjizi za koju si znala da mora ući u knjigu zbog priče koju nosi?

Puno je takvih fotografija jer sam za sve emotivno vezana. Jedan od dražih dijelova knjige je priča o mojoj baki i njenom receptu za domaću pasatu od pomidora/rajčice. Ona cijeli život uzgaja u našem vrtu pomidore, polaže ih na sunce u 8. mjesecu i zatim ih kuha i pakira u staklenke. Apsolutno svatko tko je probao taj šug/umak je oduševljen okusom i govori da mu je to najbolji

šug koji je probao. Meni su te fotografije dosta osobne, fotografirala sam ju u njenoj kuhinji, u potpunosti u trenutku uhvaćenu, u njenom elementu.

Kada pomisliš na reč „uspori”, koje ti slike iz života ili sa putovanja naviru?

Ležanje na površini mora, sunčanje, čitanje knjige u hemoku, odlazak na tržnicu i zatim kuhanje sa svježim namirnicama, čaša vina uz more…

Početkom jula je u Brigada Lab-u na Novoj Vesi otvorena izložba fotografija i održana prva promocija knjige. Kakvi su ti utisci sada kada se sve malo sleglo i gde će sve knjiga i izložba putovati u narednom periodu? Možemo li te očekivati i u Beogradu?

Presretna sam kako je izložba prošla. To je moja prva izložba, pa sam iskreno još pod dojmom svih ljudi koji su došli i podržali moj rad. Sljedeće mjesto gdje bih trebala održati izložbu je moj rodni Zadar, uskoro bih trebala imati službeni datum.

U Splitu u 9. mjesecu ću imati promociju knjige u Foto-klubu Split. S obzirom na to da me zaista ugodno iznenadilo koliko je ljudi iz Srbije naručilo knjigu, voljela bih

doći i u Beograd s izložbom, no nažalost nemam ništa još dogovoreno. Radit ću na tome da se to promijeni. :)

Tekst u knjizi potpisuje Ana Lozica, kako je došlo do vaše saradnje?

Ana je moja dugogodišnja kolegicasurađivali smo skupa na projektima

koji su bili vezani za moj drugi posao u

Tattoorroom-u. Osim poslovno, kroz godine smo se zbližile i privatno, stoga je

ona prva i jedina osoba kojoj sam došla s idejom za knjigu, jer poznaje moj

senzibilitet i u potpunosti ga razumije. Ana, osim što je neizmjerno talentirana kao tekstopisac, ujedno i suvlasnica

marketinške agencije MinusMinus koja je preuzela produkciju same knjige.

Knjiga je podeljena po odeljcima mesta, ljudi, hrana i priroda. Kako je izgle-

dao proces selekcije fotografija i čime si se tom prilikom vodila?

Proces selekcije fotografija bio je najduži proces u produkciji, jer ja zaista imam previše fotografija na lageru. Mislim da nam je trebalo oko 4-6 mjeseci da napravimo finalnu selekciju i posložimo sve fotografije u jednu cjelovitu priču. Bilo nam je važno da fotografije pašu bojama i kompozicijom, da pričaju priču, da prenose ono što sam osjećala dok sam bila na nekom mjestu i naravno da odražavaju dalmatinsku kulturu i ono što to Jadran u stvari jest.

Kako bi nekome ko nikada nije bio na Jadranu u jednom osećanju ili slici rekla o kakvom predelu je reč?

Na Jadranu se odmara duša, prije svega.

Potpuni mir, tišina, daljine koje odmaraju oči, zvezdano noćno nebo… na Zlatiboru? Ispostaviće se da da.

Budimo realne, već više od decenije malo ko bi ova iskustva intuitivno povezivao sa ovom planinom. Osim, verovatno, meštana i stanovnika Užica koji zasigurno znaju ta dobro skrivena mesta. Moramo priznati da smo bile blago skeptične po pitanju ovih ugođaja tamo, ali ono u šta nismo imale sumnje ni pre odlaska bile su kućice za odmor The Nook.

The Nook čine tri dvospratne kuće, pri čemu svaka sadrži svoju baštu oivičenu lavandom, trem na kojem je spa kada (đakuzi), prostranu terasu na prvom spratu i zagarantovano predivan pogled.

Enterijer je uređen u minimalističkom maniru tako da je nenametljiv, intuitivan i funkcionalan. Dakle, prostor sadrži sve što je potrebno i za duži boravak, ali ono što je još važnije – sve što je potrebno za potpuni odmor. Samo zamislite ovo: prvo što vidite kada se probudite u udobnom krevetu su zlatna polja Zlatibora koliko vam pogled seže, kroz ogromne prozore od poda do plafona celom širinom sobe. A, da… Ukoliko budete imali sreće, možda vas neko jutro probude ovčice u dvorištu �� Odmah tu, ispred glavne spavaće sobe čeka vas prostrana terasa, idealna za uživanje u pogledu uz jutarnju kafu ili čaj.

Ukoliko poželite da pripremite hranu, računajte na komfornu i kompletno opremljenu kuhinju i trpezariju, a ako vam se to ipak ne radi, bez brige, veoma lako možete stići do nekoliko izvrsnih restorana.

Od dodatnih elemenata osmišljenih za uživanje, odmor i punjenje baterija je i spa kada na tremu. Dok se brčkate pred vama se smenjuju predivni prizori gotovo netaknute prirode. S jedne strane imate utisak kao da se nalazite u nedođiji, naročito kada zađe sunce i pred vama je svega nekoliko gotovo neprimetnih svetala iz ponekih kućica u daljini te predivno zvezdano nebo, a s druge strane ukoliko vam baš tad zafali flaša vina za svega 7 minuta lagane vožnje stižete do prodavnice. Kažu da je na Zlatiboru svaki dan i veče drugačije, mi smo recimo prisustvovale fantastičnom prizoru izranjanja punog crvenog meseca iza horizonta, baš dok smo se brčkale i razgovarale o narednom izdanju Plezira. Ko zna kakva će čarobnost vas zadesiti.

Jedno je sigurno The Nook je idealno mesto za vežbanje prisutnosti, usporavanje, (ponovno) zaljubljivanje u život. Pozovite društvo ili porodicu da zajedno malo udahnete svežeg vazduha i uhvatite neke od 2000 sunčanih sati koliko uglavnom ova planina broji. Uživaćete, odmorićete se, a i ako budete imali posla neće vam teško pasti, jer raditi iz ovakvog okruženja prava je privilegija.

Nije nam lako kad dođe leto i vrelina zove da ležimo celu noć ispod zvezda čekajući da naiđe san. Previše je burno u telu od sanjarenja na javi. Zato i knjige tada upijamo drugačije, a junake premeštamo u realni svet.

Tog jutra sam ustala još ranije nego inače. Naš domaćin, Jakša je već otišao na more. On je bivši kapetan, moreplovac od koga svaki dan učim kako da još više volim more. Njegova energija je zarazna. Odavno nisam videla mlađeg sedamdesetogodišnjaka. Priča nam kako se ovde u Trpnju družio sa Borom Todorovićem i provodio najlepše godine u Beogradu po kafanama.

Kad god nešto ispriča o sebi, pomislim da je toliko lako povezati se sa ljudima kao što je on. Kad nije na moru, gasi se, iz njega curi život. Nisu gradovi za Jakšu, ni kutije od stanova. Njemu treba barka i more, polje u brdu gde svako jutro odlazi da zaliva voće, čuva i neguje plodove prirode.

Dok raspetljava mrežu, Jakša me uči kako žive ribe i zašto svaka vrsta ima svoje male tajne preživljavanja. Zadrhtala sam kad mi je pokazao ribu u mreži koja se zove Drhtulja.

Drhtulja ima mini „struju” u sebi kako bi se odbranila. Kad treba da ulovi nešto za ručak, ponovo pusti svoju „strujicu” .

Razmišljala sam kasnije o Drhtulji ceo dan i šta ja radim sa drhtuljom u sebi… * * *

Krenula sam sa Pelješca na Korčulu, pa trkom na ostrvo Vrnik. Korčula je preglasna za mene leti, radije biram robinzonska ostrva sa bogatom istorijom i zanimljivim pričama.

Vrnik je ostrvo sa dvadesetak kuća koje su sagradili klesari. Poznato je po kamenolomima, skulptorima i umetnicima. Beli kamen je razlog zašto su ovo ostrvo

zvali Ostrvo blaga, a to blago od kamena je korišćeno u izgradnji mnogih poznatih

zgrada po svetu. Hrvatski skulptor Lujo

Lozica je imao atelje na Vrniku ispred koga su bile izložene njegove skulpture.

Tu je organizovao škole i izložbe. Inače, Lujo je u San Marinu radio kao profesor i družio se sa Umbertom Ekom, sa kojim je i osnovao fakultet.

„Budući klesar mora uistinu osjetiti dušu kamena. Mora imati osjećaj za tvrdoću, za zvuk kamena, mora znati čuti kad ga kamen zove, kad mu kaže

da, a kad ga odbija i kaže ne. I naposljetku, meštar mora znati očitati svjetlo u dubini stijene i izvući ga na vidjelo”.

Setila sam se moje Drhtulje. Kada odbija, a kada slobodno pliva bez drhtaja.

* * *

Nekad je ovde postojala i škola, ali je prestala da radi 50-ih godina. Tek tada je stigla struja na ostrvo. U školi su deca učila samo jedan predmet, matematiku, a pisali su mastilima od sipe. Danas je tu Vrnik Arts club, galerija, restoran i 2 apartmana u koje možete da pobegnete ako imate sreće da su slobodni.

* * *

I onda sve priče zaćute u mojoj glavi.

Sunce je prejako i bežim u hlad jedne stare napuštene kuće. Ostale su stolice u dvorištu ispod palme, one okrugle plastične kao nekada kod moje bake, i čini mi se kao da sam i sama ušla u razglednicu iz detinjstva.

Zažmurim i pustim da se glasovi polako umire. Borim se nekoliko minuta,

a onda krenu slike i fino uzbuđenje u stomaku. Zašto me toliko privlače usamljena mesta na svetu i njihova energija koja me zove da je otkrijem? Skoro da više i ne mogu da boravim na nekom novom mestu, a da ne poželim da ga gustiram, otkrivam, iščitavam.

Ako se dovoljno opustim, budem strpljiva i radoznala šta će se pojaviti na mom unutrašnjem monitoru, pojaviće se pokretna slika, kao na filmovima snimljenim Super 8 kamerom, koju je moj

tata doneo iz Nemačke da bi mene snimao kako učim da hodam.

I gle, počinje da se odmotava, kadar po kadar, pomalo blurovana slika. Deca trče za loptom, skaču u vodu, jure nešto nevidljivo. Slika nema zvuk. Neka baka sedi na klupi uz kuću i gleda u daljinu.

Nešto dalje, u dvorištu jedne kuće vidim kako neka porodica ruča, okružena lovorima i oleandrima.

Prođe po neki biciklista.

Hvata me san. Pobeđuje me. Odlazim još dublje, i u tom međuprostoru pali se zvuk. Zveckaju tanjiri iz dvorišta, čuje se dečiji zarazni smeh i između svega toga zrikavci. Upadaju na pola takta. Onda se pali motorni čamac i polako se kotrlja zvuk koji odlazi ka pučini…

Da li neko ovde živi danas ili su svi pobegli sa ovog ostrva? Da li dođu da ga obiđu zimi, pokupe limun i pomorandže? Da li neko uđe u kuću porodice Popović, gde su nekada dolazili umetnici iz cele bivše Jugoslavije? Ako neko bude ušao, može

li zbog mene da potraži razglednice koje je svake godine, decenijama, za novogodišnje praznike slala Milena Dravić i uvek sa „puno toplih pozdrava iz Beograda”?

Ne želim da se probudim iz ovog sna. Miomirisi me omamljuju, zvuci uspavljuju još dublje…Moj film se vrti, i bez mene.

„...uzalud je budim

jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim

jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim

ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim

treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen”.

Branko Miljković

Putovanja

Da putovanja mogu biti održiva, u praksi vidim već pet godina. Možemo da putujemo busom, vozom i biciklom, obiđemo mnoge turističke, ali i manje popularne destinacije, a uz to ostavimo manji ekološki otisak, o čemu je sada, sa intenzivnim klimatskim promenama, važno govoriti. Ne moramo imati svoj auto ili putovati avionom, s obzirom na to da su, što se tiče saobraćaja, to najveći zagađivači, ali se moramo pripremiti na moguća kašnjenja i gužve.

U svoju avanturu objavljivanja preporuka za izlete, krenuo sam sa jednodnevnim izletima blizu mesta stanovanja. Dok sam živeo u Novom Sadu, tako sam obišao pola Fruške gore, a iz Beograda posebno ima mnogo opcija za ovakav način putovanja.

Tekst i fotografije:

Jednodnevni izlet do Valjeva

Jedno od većih iznenađenja, s obzirom na to da nisam znao šta se sve nalazi tamo, bilo mi je Valjevo. Od Beograda ima oko sat i po vozom i busom, uz više polazaka dnevno. Od Železničke stanice u Valjevu do centra stiže se preko „Naselja Oslobodilaca Valjeva”, građenog baš po meri čoveka - sa dosta prostora između zgrada i zelenilom. U centru mislim da bi jedna ulica, Birčaninova, bila savršena za filmski scenario iz 19. veka. Zatim, šetnjom uz Kolubaru stiže se do parka Pećina, a onda kroz šumu, pored Valjevske pivare, do impresivnog spomenika Stjepana Filipovića u spomen parku Vidrak.

Do istraživačke stanice Petnica i obližnje pećine, koja nažalost, izgleda dosta zapušteno, iz centra Valjeva stiže se linijom 2 gradskog prevoza. Gradski bus staje blizu SRC Petnica, a uputstva se nalaze na aplikaciji Moovit. Do reke Gradac, omiljenog izletišta lokalaca, išao sam biciklom (a prevezao ga vozom), do manastira Ćelije. Sa glavnog puta sam se spustio do reke. Pogled sa tog mesta je fantastičan, a odatle se može i dalje do vrela Gradca, ali peške. Jedino na šta nisam računao je gužva u poslednjem vozu nedeljom uveče, pa sam u povratku stajao na vratima, sa biciklom, i nailazio na svakakve poglede.

Obilazak Ljubljane i mesta u okolini

Kao što iz svog mesta možemo obilaziti okolna mesta, tako možemo i iz prestonica u našem regionu. To mi je pokazalo i nedavno putovanje u Ljubljanu, gde sam bio smešten. Iz Beograda možete autobusom ili blablacar-om (tzv. deljenje vožnje), ali i preko Zagreba, odakle ide i međunarodni voz. Po Ljubljani je lako kretati se gradskim prevozom i biciklom: busevi su dobri, uglavnom tačni i možete se obaveštavati preko aplikacije Urbana . Imaju dva sistema gradskih bicikala: Bicikelj, koji je povoljniji, i Nextbike/Nomago; a oba funkcionišu preko istoimenih aplikacija.

Nestvarno mi je zvučalo to da postoji kartica kojom možete plaćati prevoz vozom i autobusom u celoj Sloveniji. Karticu (IJPP) sam kupio na železničkoj stanici (može se naći i na autobuskoj), platio je 35 evra i vozio se neograni -

čeno nedelju dana. Vodite računa ona važi od ponedeljka do nedelje, ne bilo kojih sedam dana zaredom.

Ukoliko ste upoznali grad, predlažem obilazak okolnih mesta do kojih je lako stići vozom ili busom: Kranj, sa bajkovitim centrom na uzvišenju i kanjonom reke Kokre blizu starog grada, zatim Škofja Loka, sa pitoresknim mostovima preko reke Sore, dvorcem „Loški grad” i drvenim „Vražjim mostom” (Hudičeva brv) i malo mesto Idrija, sa zanimljivom šumskom stazom uz potočić i reku Idrijcu. Ukoliko biste do primorja, busevi do Kopra i Pirana idu često, a stiže se za manje od dva sata.

Na samo sat i po vozom od Ljubljane je i mali austrijski grad Filah, okružen planinama i prelepom prirodom, kroz koji protiče Drava, prelepe tirkizne boje.

Vozom do Sicilije

I za kraj, jedno putovanje koje je avantura samo po sebi: putovanje vozom do Sicilije . Postalo je očekivano da se na dalje relacije ide avionom, ali ako imate strah od letenja i/ili hoćete da ostavite manji ekološki otisak, interrail je odlična alternativa. Naravno, za ovakvo putovanje treba dosta strpljenja, planiranja i pripreme.

Iz Beograda do Zagreba obično idem blablacar-om. Alternativa je ići autobusom, međutim, tu morate izaći dvaput iz busa, na obe granice. Iz Zagreba sam noćnim blablacar-autobusom (ima ih na hrvatskoj verziji sajta) išao do Venecije, gde sam čekao prvi jutarnji voz. Preko Bolonje sam do Napulja stigao za oko 6 sati, a zatim se njihovim prigradskim vozom uputio do Pompeje. Vozovi u Napulju su mahom stari, ali tačni, a grad deluje nesređeno, što je zanimljivo za promišljanje.

Nakon dana u Pompeji i nezaobilaznom arheološkom nalazištu, uputio sam se

ka Kataniji, sa presedanjem u Salernu. Vozovi ne kasne mnogo, s obzirom na toliku udaljenost između gradova, a poseban je osećaj prolaziti tako blizu Vezuva i Etne, kao i ići trajektom koji prevozi vozove sa krajnjeg juga na Siciliju.

Od Mesine do Katanije voz nastavlja da juri, ali do mesta Ragusa, koje mi je bilo krajnja destinacija, morao sam autobusom još 2 sata. Međutim, isplatilo se - bila je to sjajna avantura. Raguzu sam obilazio javnim prevozom koji je dobar i nije skup, postoji i prigradski bus do mora, a ima i gradskih električnih trotineta i bicikala koji su neophodni za takva brda. Opcija na interrail-u koju sam odabrao je 4 dana u okviru jednog meseca za 196 evra i važi samo za Italiju. Postoji i opcija za sve zemlje Evrope, Global pass (sve je na sajtu interrail.eu, postoji i aplikacija).

Za kraće relacije sam birao vozove za koje nije potrebna rezervacija. Za brze vozove je neophodna i obično je 5-15 evra.

U povratku sa Sicilije sam putovao noćnim vozom do Bolonje. Prvo sam išao busom do Katanije, odatle vozom, a u blizini prve stanice voza nakon trajekta (Villa San Giovanni) nalazi se mesto s predivnom plažom, Šila/Scilla, savršeno za poslednji dan putovanja. Zatim, preko Venecije u Trst, pa do Zagreba opet blablacar-busom, što je bila najpovoljnija opcija. Sve u svemu, ko voli avanture i vozove, tople preporuke.

A nama preostaje da, dok se ne obnove pruge, ne vrate međunarodne vozove i ne porade na bezbednosti, javno govorimo o tome i snalazimo se u međuvremenu...

@merima_bahove_kapi/

Ne putujemo da bismo se umorile. Ne odlazimo na more da bismo pretrpale torbe, ni na planinu da bismo organizovale svaki minut. Putujemo da bismo se vratile sebi. Da osetimo prostor oko nas, ali pre svega – prostor u nama.

Minimalizam u pokretu

Dok prebiraš po ormaru i pokušavaš da odlučiš šta želiš da poneseš, probaj da obrneš perspektivu: šta ti zaista treba, da bi se osetila slobodno? Jedna haljina u kojoj se osećaš lepo. Sandale koje znaš da će izdržati šetnje. Košulja koju možeš da obučeš ujutru na pijacu i uveče na vino. Minimalizam u pakovanju je zapravo mentalna čistoća. Kada ne vučeš fizički teret, lakše se povezuješ sa sobom. Lakše čuješ šum mora, osmehe nepoznatih ljudi i svoju tišinu.

Telefon pun slika, a duša prazna?

Teško je odoleti. Sve je „Instagram-worthy“, ali ako sve vreme gledaš kroz ekran, kada si zaista prisutna? Koliko zalazaka sunca ti je promaklo, jer si tražila savršen ugao? A koliko si ih stvarno osetila – miris vazduha, vlažnost večeri, boje koje polako tonu u tamu?

Ponekad je dovoljno da pogledaš, duboko udahneš i sačuvaš sliku tamo gde je najbitnije – u sebi.

Sloboda

u novčaniku, lakoća u duši

Minimalizam nije odricanje. To je sloboda. Sa dovoljno novca na kartici, možeš bilo gde kupiti ono što ti eventualno zatreba, ali ne možeš kupiti osećaj lakoće kada ne nosiš višak. Kada znaš da ti ništa ne fali i kada umeš da uživaš u onome što već imaš.

Male stvari koje ostaju:

• Jutarnja kafa u tišini

• Šetnja kroz nepoznat kraj

• Razgovor sa lokalnom prodavačicom voća

• Miris kože posle mora

• Tvoje prisustvo – puno, svesno i nežno

To su uspomene koje grle i kad se vratiš, a ne zauzimaju mesto u koferu.

Tvoj balans u bočici

U minimalističkom duhu, jedna mala stvar ima moć da promeni ceo doživljaj. To je bočica Bahovih kapi. One putuju lako s tobom, a u sebi nose mnogo više od tečnosti. One su tvoj podržavajući saveznik. Kad se oslobodiš spoljašnjeg haosa, ali naiđe unutrašnji nemir – Bahove kapi su tu.

Kapi ti pomažu da se uskladiš sa sobom. Da otpustiš anksioznost. Da se opustiš. Da ne moraš da „uzimaš pauzu od odmora“, jer si zapravo – odmorna. Putuj sa lakoćom. Putuj svesno. I ponesi samo ono što zaista treba – svoje prisustvo, malo nežnosti i bočicu balansa. Sve ostalo, ako baš zatreba – može se kupiti, ali ono što nosiš u sebi, to se neguje.

Sastojci:

Za testo (može i kupovno lisnato):

• 200g brašna

• 100g putera (hladnog, isečenog na kockice)

• 1 jaje

• prstohvat soli

• 1–2 kašike hladne vode

ili 1 pakovanje lisnatog testa za bržu varijantu

Priprema:

Za nadev:

• 150g gorgonzole

• 6–8 zrelih smokava

• 2 jaja

• 100ml pavlake za kuvanje

• so, biber po ukusu

• malo meda za preliv

• nekoliko oraha ili badema

• svež ruzmarin

Testo: U činiji pomešajte brašno i so, dodajte hladan puter i mešajte ga dok ne dobijete teksturu nalik prezlama. Dodajte jaje i malo vode i mesite dok se ne formira glatko testo. Umotajte u foliju i ostavite u frižideru 30 min.

Uključite rernu na 180°C. Testo razvijte u krug i prebacite u kalup za pitu (ukoliko ne koristite lisnato). Izbockajte ga viljuškom i pecite desetak minuta.

Fil: Umutite jaja sa pavlakom za kuvanje, posolite i pobiberite, a zatim dodajte gorgonzolu i lagano izmešajte.

Sipajte nadev na polu-pečeno testo. Zatim presecite smokve na pola ili četvrtine i rasporedite ih preko nadeva. Po želji možete dodati i krupno seckane orahe i grančicu svežeg ruzmarina.

Pecite pitu još 25–30 minuta dok ne porumeni. Prijatno!

MIR KAO

NOVI LUKSUZ

Mi smo Nemanja i Anja, roditelji Helene i Petra, i zajedno smo stvorili Kremna Concept.

Naša priča počinje kada smo odlučili da napustimo užurbani

Beograd i započnemo novi život na prelepoj planini Tari. Godinama smo radili zajedno, korak po korak, kako bismo izgradili ovo posebno mesto, u kojem sada delimo svoj san sa svima koji nas posete.

Kremna Concept nije samo naš posao, već je produžetak našeg života i ljubavi prema prirodi.

Naša deca, Helena i Petar, odrastaju ovde, u prirodi, i zajedno sa nama stvaraju atmosferu koja odiše toplinom i gostoprimstvom. Svaki detalj ovog kompleksa kreiran je sa pažnjom i posvećenošću, kako bismo svakom gostu pružili osećaj mira i autentičnog uživanja.

Naše kućice su pažljivo dizajnirane kako bi pružile osećaj potpune privatnosti i udobnosti, a izgrađene su od prirodnih materijala koji se savršeno uklapaju u predivno okruženje Tare. Svaka kućica nudi savremeni komfor i spektakularan pogled na netaknutu prirodu. Ovo nije samo smeštaj – ovo je vaša privatna oaza, mesto gde možete da se povežete sa prirodom i ponovo otkrijete unutrašnji mir.

Radgost, slovenski Bog domaćinstva i zaštitnik kuće, poslužio nam je kao inspiracija da u srcu našeg kompleksa izgradimo restoran Radgost, mesto gde se tradicija spaja sa vrhunskom gastronomijom.

Svako jelo pripremamo koristeći najfinije lokalne namirnice, a naši gosti uživaju u iskustvu koje nije samo obrok, već prava gurmanska avantura.

Sa bogatom ponudom vrhunskih vina i autentičnih rakija iz našeg kraja, svaki zalogaj i gutljaj postaje trenutak koji ćete pamtiti.

Radgost je mesto gde se okupljaju hedonisti, ljubitelji domaćih specijaliteta i svi koji traže da probude svoja čula.

U vremenu kada se život ubrzao do tačke sagorevanja, odmor ne bi trebalo da bude još jedna stavka na To-do listi. Ne bi trebao ni da podrazumeva iscrpljujuće planiranje, trku s jedne atrakcije na drugu, niti osećaj da moramo „iskoristiti svaki trenutak “. Sve to već imamo u svakodnevici. Ono što nam zaista treba jeste odmor u pravom smislu te reči – usporavanje, disanje, gledanje, slušanje, prisutnost. A najbolji saveznik takvom odmoru jeste priroda.

Za decu, priroda nije „atrakcija“, ona je doživljaj. To nije posebna destinacija, to je svet koji ih neprestano poziva da istraže, dotaknu, oslušnu. U prirodi

deca ne traže igračke, oni ih stvaraju. Kamen postaje auto, grančica čarobni štapić, barica najdublje more. A ono što ih povezuje sa roditeljima nisu reči, već zajedničko vreme kada svi ćutimo da bismo čuli cvrkut, kada zajedno podignemo pogled ka oblacima, kada delimo sendvič sedeći na zemlji.

Boravak u prirodi vraća nas jednostavnosti. Uči nas da svet ne treba uvek da bude brz, glasan i ispunjen da bismo se u njemu osećali ispunjeno. Deci je priroda igraonica na otvorenom, a roditeljima podsetnik da ne moramo konstantno da budemo „zabavljači“, dovoljno je da budemo prisutni.

Postoji trenutak kada odmor prestaje da bude odmor – onda kada shvatimo da pokušavamo da sve savršeno organizujemo, obuhvatimo i postignemo.

Porodični odmor u prirodi ne mora da znači selidbu pola kuće u auto, pet tačaka dnevnog rasporeda i nervozu oko toga „da li smo sve iskoristili“. Usporavanje počinje u glavi, i ono je najbolji poklon koji možemo dati i sebi i deci.

Održiv odmor nije nužno ni skup, ni komplikovan. To može biti vikend proveden na selu kod bake i deke, dan bez ekrana u obližnjoj šumi, letovanje u kamp prikolici ili šatoru, šetnja do izvora, sedenje uz reku. Nisu nam neophodna duga putovanja da bismo se povezali. Bitno je kako provodimo vreme, a ne gde. Onda kada pustimo stvari da teku sporije, deca se

opuste. Prestaje i potreba da ih stalno animiramo, jer priroda to čini sama.

Porodični odmori u prirodi mogu biti i prilika za vežbanje malih eko-koraka: poneti višekratne boce za vodu, koristiti platnene salvete umesto papirnih, koristiti cegere, razvrstavati otpad i poštovati prostor kroz koji prolazimo. Deca to vide, pamte i uče.

Održivi odmor nije samo odmor za nas, on je odmor i za planetu.

Nema potrebe za guglanjem novih aktivnosti uz bezbroj rekvizita. Ono što decu čini srećnim često je najjednostavnije. Evo nekoliko ideja koje su dostupne gotovo svima, a mogu doneti mnogo radosti. Podelila sam ih prema godišnjim dobima:

1. Traženje znakova proleća

ko prvi pronađe pupoljak, cvet, bubamaru, pčelu itd.

2. Pravljenje herbarijuma sakupljanje cveća i presovanje.

3. Igra „Pronađi boju”

dete traži nešto u prirodi što je, na primer, žuto, zeleno, plavo...

Prolećne igre: buđenje prirode

4. Trka sa perom duvanje pera ili maslačka kroz travu.

5.

Lov na dugačke senke ujutru ili predveče, pratite senke i igrajte se njihovih oblika.

6. Gledanje pčela i leptira mirno posmatranje, brojanje ili crtanje onoga što vidite.

9. Pravljenje brodića od kore drveta i puštanje po potoku.

10. Zvučni safari zatvorite oči i brojite prirodne zvuke: ptice, vetar, insekti.

7. Sadnja semena grašak, bosiljak, suncokret – brzo rastu i deca mogu da prate rast.

8. Pravljenje blatne kuhinje blato, kamenčići, voda, grančice i mašta.

1. Prskanje prstima po vodi u lavoru, malo m bazenu, deca vole da šljapkaju!

2. Piknik i gledanje oblaka traženje oblika u oblacima.

3. Lov na blago sakrijte prirodna „blaga” da ih dete traži po mapi.

Letnje

igre:

toplo, slobodno, opušteno

4. Hodanje bosim stopalima po različitim podlogama pesak, trava, zemlja.

5. Pravljenje suncokreta od lišća i kamenčića.

6. Noćno gledanje zvezda čekanje zvezda padalica u julu i avgustu.

7. Vodene trke

nošenje vode u čaši od tačke

A do B bez prosipanja.

8. Lov na senke skačite po tuđim senkama kao u igri „školice”.

9. Izrada narukvica od trave i cveća.

10. Istraživanje sa lupom, traženje i posmatranje insekata.

1. Sakupljanje lišća po bojama i pravljenje „duge od lišća”.

2. Pravljenje kruna od lišća ili šišarki.

3. Skakanje u gomilu lišća proverena zabava!

Jesenje igre: bogatstvo boja i tekstura

4. Slagalica od plodova prirode jedan veliki list isecite na 4-5 delova i slažite ga kao slagalicu...

5. Crtanje štapom po zemlji.

6. Pravljenje lica od lišća na drvetu ili tlu.

7. „Pecanje” lišća iz potoka

8. Igra „šta nedostaje” poređajte predmete iz prirode, dete zatvori oči, vi jedan uklonite.

9. Pravljenje minijaturne kućice za vilenjake ili životinjice.

10. Pravljenje hranilice za ptice imate pregršt slika na internetu kako se to radi.

1. Ostavljanje otisaka u snegu sopstveni tragovi, životinjski tragovi...

2. Gledanje snežnih pahulja kroz lupu.

Zimske igre: snežna čarolija

3. Pravljenje ledenih ukrasa voda, kanap i prirodni materijali zaleđeni u kalupima.

4. Sakupljanje prirodnih materijala za zimske ukrase u kući.

5. Lov na zimske boje sivo, belo, braon, zlatno, tamnozeleno.

6. Pravljenje igloa od snega deca uživaju u ovoj aktivnosti.

7. Anđeo u snegu lezite na sneg, mašite rukama i nogama i ostavite otisak anđela.

8. Pravljenje staza u snegu ili „igra klizanja” po zaleđenim površinama uz nadzor!

9. Klizanje i sankanje klasika koja nikada ne prestaje da bude aktuelna.

Kada boravimo u prirodi, važno je da budemo njeni pažljivi i tihi gosti. Da za sobom ostavimo što manji trag – osim onog u srcima dece. Da pokupimo otpad za sobom, ne palimo vatru tamo gde ne treba, ne uzimamo školjke i kamenčiće koji su nekome dom, ne uznemiravamo ptice. Na taj način učimo decu ne samo da vole prirodu, već i da je poštuju.

Deca ne traže „spektakl“, ona tragaju za prostorom da budu ono što jesu. A upravo to im priroda pruža: slobodu bez uputstava i zadatih ciljeva. Zato, sledeći put kada se dvoumite da li da „organizujete nešto“ ili samo izađete napolje – izaberite ovo drugo. Jer to je ono što se pamti. To su trenuci koji grade detinjstvo i zbližavaju porodicu.

Odmor sa decom u prirodi nije „lakši“ izbor. Ponekad je prljaviji, glasniji i sporiji, ali je i sadržajniji i dublji. U prirodi ne moramo biti savršeni roditelji, dovoljno je da budemo prisutni. Dovoljno je da budemo zajedno.

Cast Away je rođen iz jednog veoma ličnog sna, sna koji je započeo

ljubavlju moje majke prema Hvaru i njenom vizijom mesta gde ljudi zaista mogu da uspore, ponovo se povežu i uživaju u lepoti života.

Kada sam stvorio Cast Away, želeo sam da to bude više od ekološkog rizorta; želeo sam da to bude dom sporog života i sporog putovanja, mesto na kojem svaki gost može da se udalji od svakodnevne užurbanosti i ponovo otkrije radost jednostavnosti.

Ostrvo Hvar je magično mesto, sa svojim beskrajnim plavim morem, mirisnim poljima lavande i surovom obalom. Zaljubio sam se u njegovu divlju lepotu i osećaj mira koji dolazi iz okruženosti prirodom. To sam želeo da podelim sa drugima - prostor u kojem se budite uz zvuk talasa, dane provodite istražujući skrivene uvale, a večeri završavate pod nebom punim zvezda.

U Cast Away-u je sve osmišljeno da podstakne sporiji, svesniji način života. Stvari držimo jednostavnim i rustičnim, od udobnih kolibica na plaži do zajedničke kuhinje, pozivajući goste da se isključe iz svakodnevice i budu prisutni. Nema WiFi-ja, pa ljudi zaista razgovaraju jedni s drugima, dele obroke i sklapaju trajna prijateljstva. Zajednica ovde je topla i otvorena, i svako, bez obzira na to odakle dolazi, postaje deo naše Cast Away porodice.

Održivost je u središtu svega što radimo, od upotrebe solarne energije i prikupljanja kišnice do podrške lokalnim zanatlijama i minimiziranja otpada. Ali najvažnije, suština Cast Away je povezivanje: sa prirodom, jednih s drugima i sa sobom. Želja mi je da svaki gost svojoj kući ode sa osećajem lakoće, inspiracije i malo više zaljubljen u jednostavna životna zadovoljstva. To je čarolija Cast Away-a.

Cast Away

Gromindolac 30, 21465 Jelsa

Ostrvo Hvar, Hrvatska

Letz Be Gone

vodič - za

spora putovanja

Ukupna udaljenost autom: 32 km

Trajanje vožnje: 45 min

Vrsta puta: Asfalt, regionalni put (M5), bez većih uspona

Parkiranje: 3KM/1.5€ po satu, odmah uz donju stanicu gondole.

Ruta i iskustvo:

Polazna tačka:

Donja stanica gondole, Ravna planina

Dolazak do jezera:

Gondolom (14 KM / 7€ za dvije odrasle osobe u jednom smjeru) / cijena za strane državljane se može razlikovat.

Vrijeme vožnje gondolom: ~7 minuta / čak i za osobe koje se plaše visine (kao Hanna) vožnja je ok.

�� Opcionalna ruta pješke nazad:

Dužina rute: ~3 km

Trajanje spuštanja:

35–45 minuta laganog hoda

Težina rute: 2/10

Pogodno za:

rekreativce, mlađe osobe, djecu (uz pratnju), nije preporučeno za starije ili osobe sa otežanim kretanjem.

Podloga: utabana zemljana staza i makadam kroz šumu, posljednji dio je travnati brežuljak ispod gondole, gdje dolazite direktno do parkinga.

�� Doživljaj:

Na visini iznad 1.000 mnv smjestilo se Jezero 1, vještačko jezero, ali prekrasno formirano kupalište, okruženo borovom šumom i drvenim platoima za sunčanje. Voda je prozirna i osvježavajuća (ocjena čistoće: 8/10). Ukoliko niste siguran plivač nemojte preplivavati jezero i ići u njegovo središte, držite se dijela gdje imate stepenice za izlaz i ulaz. Voda je hladna, ali jako ugodna za vrele ljetne dane.

�� Aktivnosti:

• Kupanje

• Sunčanje

• Lagan hiking nazad kroz šumu

• Adrenalinski park, zip line, Dino park za djecu

• Ugodan restoran i kafić uz jezero

�� Naš savjet:

Ponesite vlastiti snack, dovoljno vode, kremu za sunčanje i obuću za šetnju. Mi ovaj tip komercijalnih restorana izbjegavamo jer našim receptorima više volimo priuštiti kvalitetnije i autentičnije zalogaje.

�� Ocjene LetzBeGone ekipe:

Doživljaj mira i tišine: 8/10

Gužva (radni dan u sezoni): 2/10

Čistoća okoliša: 10/10

Pogodno za:

solo duše, parove, prijatelje, umorne gradske ptice, ljubimce i djecu

Budžet:

vrlo pristupačno (benzinska potrošnja + gondola + vlastita hrana)

Zaključak:

Ako tražite brz ali osvježavajući bijeg

iz Sarajeva – Ravna planina i Jezero 1 nude savršen balans između pasivnog i aktivnog odmora. Ovo je savršeno mjesto za one koji žele spor tempo, bez stresa i bez betona. Mi smo se istinski nahranile prirodom, i tijelom i duhom.

Nakon povratka sa Ravne planine i kratkog predaha u Sarajevu, shvatile smo da želimo još. Još prirode, još tišine, još hladne vode, još susreta sa stvarnim životom. Zato smo odlučile da krenemo prema jugu, u srce Hercegovine, u pravcu Konjica i dalje ka Glavatičevu.

��Sarajevo → Konjic

Udaljenost: 55 km

Trajanje vožnje: ~1h 10min

(dijelom autoput + lokalna magistrala)

Cestarina autoputa: ~3.5KM / 1.75€

Put dijelom vodi autoputem, a zatim regionalnim putem. Vožnja je ugodna i nije preduga, idealna za jutarnji polazak.

�� Konjic → Skretanje za Glavatičevo

Udaljenost: 15.2 km

Trajanje vožnje: ~18 min

⚠ Cesta je uska, krivudava i zahtijeva sporu, pažljivu vožnju. Nagradu za trud dobit ćete panoramom Boračkog jezera i mirisom borove šume.

��

Skretanje → Glavatičevo (centar sela)

Udaljenost: ~7 km dodatno (grubo, ne mjeri se posebno jer ste već na toj dionici)

�� Prva stanica:

Restoran/domaćinstvo „Biser Vrelo”

• Domaći hljeb s orasima

• Ovčji sir i sezonska salata

• Bosanska kafa za dvoje

Cijena brunch-a: 9€ za dvije osobe

��Radno vrijeme (sezona):

svaki dan 12h–19h (1. juli – 1. septembar)

Ovo nije običan restoran. Ovo je jedno domaćinstvo koje već godinama vodi stariji par. Ona brine o svemu, on o ribi.

Prije devet godina kad sam ih prvi put posjetila, imali su svega nekoliko stolova. Danas, iako su narasli, ostali su isti, jednostavni, topli, iskreni.

Sjedimo na klupi tik uz Neretvu, koja je ovdje tiha i pitoma. U dubokom hla-

du jedemo hljeb s orasima, domaći sir, salatu iz bašte i pijemo bosansku kafu.

Za sve to plaćamo 9 eura. Zvuči kao da je iz prošlog vremena...i jeste, ali ono lijepo prošlo vrijeme, kad su obroci bili puni duše.

⛰Restoran se nalazi tik uz obalu gornjeg toka Neretve i idealno je mjesto za predah, mir i autentični kontakt s lokalnim ljudima i hranom.

Osvježenje u Neretvi:

Poslije ručka ne želimo ići dalje. Želimo se okupati u krasotici Neretvi. Vraćamo se nazad par stotina metara i skrećemo na prvi makadamski put desno. Poslije par minuta vožnje, spuštamo se do rijeke. Auto parkiramo tik uz obalu i pronalazimo skriveni spot za uživanje u osami i netaknutoj prirodi.

Rijeka Neretva je čudo, jedna od najhladnijih na svijetu, a opet toliko životna. Ulazimo kao da ulazimo u more, polako. Voda nas steže, ali i oslobađa. Obavezne su šlapice iako je kamenje nježno, bolje je igrati na sigurno.

�� Druga lokacija:

prema Ban Viru, ali nas mami još jedno makadamsko skretanje sa desne strane. Tu otkrivamo pravo malo čudo...skriveno kupalište, pješčanu i kamenu obalu, savršene čistoće. Tu prelazimo rijeku i sjedamo s druge strane. Nema nikoga osim nas. Sunce, voda, mir.

• Prva lokacija:

odmah uz prvi makadamski put nakon restorana

• Druga (skrivenija) plaža: makadamski put prije Ban Vira

�� Parkiranje moguće tik uz obalu/kampovanje moguće!

��Tok Neretve pogodan za kupanje (za iskusnije plivače)

Obavezne šlapice za vodu

�� Temperatura rijeke: izuzetno hladna, ali idealna za ljetne žege

Kasni ručak u Biser Vrelo

• 4 pastrmke s roštilja u marinadi

• Kuhani krompir

• Domaća salata

• 2 piva + 2 hurmašice

Cijena:

30€ za dvije osobe ��

Kvalitet hrane, usluga i ambijent: konstantni tokom 9+ godina iskustva

⛺ Divlje kampovanje

na Visočici

U gepeku je šator, zračni madrac, oskudna oprema za kampovanje na planini, ali i volja. Donosimo brzu odluku, te idemo ka planini Visočici.

Glavatičevo

Planinarski

→

dom „Vrela”, Visočica

Udaljenost: 17.9 km

Trajanje vožnje: ~21 min

Vožnja je lagano izazovna, s nepredvidivim rupama i kamenjem, ali kroz planinski pejzaž koji oduzima dah. Prvi dijelovi Visočice djeluju kao da nisu s ovog svijeta, ogoljeni, vjetroviti, kao scena iz postapokaliptičnog filma, ali u najljepšem smislu. Ljudi na Visočicu odlaze kako bi tokom noći vidjeli spektakularne prizore mliječnog puta i zvijezdane raskoši u njihovom punom sjaju.

Ove noći su zvijezde pred našim očima bile nešto sramežljivije i uplašene oblacima, ali fragmenti koje smo vidjele pamtićemo dovijeka. Noć je bila izuzetno hladna, te nas je čika Dino iz Planinskog doma spasio i usrećio jednom velikom vrećom za spavanje, bez koje bismo vjerovatno potpuno promrzle. To je lekcija koju smo i sa Tare ponijele sa sobom – noći na planini su hladne, uvijek!!

�� Noćenje:

Divlje kampovanje kraj

Planinarskog doma „Vrela”

• Postavljanje šatora

• Večernja šetnja „Medinom stazom” do sela Sinanovići i nazad

• Noćna tišina + fragmenti zvjezdanog neba

�� Oprema:

šator, madrac, pumpa, vreće za spavanje, lampe, voda, eksterni punjač, lagana hrana

��Sigurnost:

9/10 – na Visočici boravi dosta pasa lutalica, pitomi su, ali ukoliko se plašite nemojte ih tjerati i ponašati se panično.

�� Udobnost:

10/10 – ako niste osoba za kampovanje, u planinskom domu možete iznajmiti sobu po cijeni od 20€ po osobi

❤ Uživanje: 100/10

Nakon hladne noći u šatoru na Visočici, probudile smo se uz zvuk zvonaca ovčica koje su slobodno pasle ispod prozora Planinarskog doma „Vrela”. Čika Dino, domaćin doma, poslužio nas je bosanskom kafom koja u tim planinskim uslovima dobija potpuno novu dimenziju. U tišini planine osjećale smo se kao da je cijeli svijet stao i bio je to jedan od onih trenutaka koji se ne fotografišu, već pamte cijelim bićem.

��Visočica → Lukomir

Odlučile smo da se ne vraćamo odmah ka gradu. Put nas je dalje vodio prema selu Lukomir. Najvišem naseljenom mjestu u Bosni i Hercegovini, koje leži na visini od 1.495 metara nadmorske visine.

Udaljenost: 15 km

Trajanje vožnje: 1h 30min ⚠

Napomena:

Ovaj put je isključivo za off-road vozila ili hrabre ludakinje u običnim autima...kao što smo mi!

Cesta prema Lukomiru je makadamska, puna rupa, serpentina, adrenalina. Ali pogledi su filmski uz livade sa konjima i pejzaži koji presijecaju vrijeme. Kao da ulazite u film ili roman o zaboravljenim selima u zaboravljenim vremenima. Mi smo cijelim putem molile da auto izdrži i sanjarile o ukusnom domaćinskom doručku, malo smo pjevale, malo vrištale, malo govorile oooo nema šanseeee da je put ovakav, ali smo izdržale.

Na ulasku u selo, s lijeve strane, tabla: „Parking 5 KM / 2.5€”. Stajemo. Hanna odmah plaća cjelodnevni parking, a već u dvorištu domaćinstva osjetimo miris toplih peksimeta i domaćeg kajmaka.

Dočekuje nas teta Raha, obučena u starinsku nošnju, sjedi za stolom i govori širokim osmijehom: „Bujrum, bujrum, djeco.” U tom trenutku sve drugo prestaje da postoji. U domaćinstvu „Kod Zejnila i Rahe”, sjedile smo u staroj bosanskoj kući sa pogledom na selo i planine, jele vruće peksimete, domaći sir, kajmak, pekmez, suđuk i pile bosansku kafu.

Sjedile smo okružene autentičnom bosanskom trdicijom sa čika Zejnilom i teta Rahom koji su penzioneri, ali vode domaćinstvo i pansion kod Zejnila i Rahe. Sjedile smo dugo i slušale priču o njihovom braku koji traje više od 50 godina. Priča koja je preduga za podijeliti pismeno, ali se nama urezala u srca. Njhova ljubav je tako živa i tako organska i tako nevina. Danas sezonski rade u svom domu u Lukomiru, a tokom zime kada selo nije uslovno za život spuštaju se bliže gradu.

��Lukomir je selo koje odolijeva vremenu

Lukomir nije samo geografski najviše naselje, to je mjesto koje prkosi modernom vremenu. Kuće su kamene, krovovi od šindre, žene još pletu vunene čarape i džempere, ovce pasu slobodno, a život ima ritam godišnjih doba. U selu postoji i mala džamija, jedna od najviših u Bosni, i stari stećci, srednjovjekovni nadgrobni spomenici koji svjedoče o

dugoj historiji ovog mjesta. Lukomir se nalazi pod zaštitom države, kao kulturno i historijsko nasljeđe.

��Žene pletilje Lukomira

Na svakom ćošku sela možeš sre-sti žene koje pletu vunene čarape „lukomirske vunene papuče”, kape, šalove.

Pletu generacijama i svaka šara ima značenje.

�� Šetnja do vidikovca i kraljevski ručak

Naručile smo bezglutensku sirnicu iz peći kod teta Rahe, i dok se ona pekla,

uputile smo se laganom šetnjom ka poznatom vidikovcu, odakle „ puca " pogled na planine i okolna sela. Tu, na rubu litice, osjetile smo ono što su ljudi hiljadama godina tražili...spokoj, tišinu, smisao.

Po povratku kod teta Rahe dočekala nas je friško pečena sirnica, posuta maslom i kajmakom. Kao desert bezglutenske hurmašice koje je pripremala pred nama. Domaćinski, kraljevski, s ljubavlju. Pamtićemo ovo!!!

��Povratak u Sarajevo

Nakon cjelodnevnog boravka u bajci, bilo je vrijeme za povratak. Čika Zejnil nas je ispratio do jedne krivine i pokazao „kraticu” do Babinog dola, također makadamsku, ali podnošljiviju?! i 7 kilometara kraću, ako ništa drugo.

Odatle asfalt vodi nazad do Sarajeva. Umorne, ali s dušom punom svega, slušale smo muziku i ćutale. Jer nekad tišina najbolje sažme sve što smo doživjele.

Zaključak trodnevne

LetzBeGone avanture:

❀ Pun rezervoar goriva

❀

Volja, dobar humor i avanturistički duh

❀ Dobro društvo (i jedan stariji Mercedes A160)

U tri dana obišle smo:

• planine, jezera, rijeke,

• domaće kuhinje,

• šume, serpentine i makadamske puteve,

• snove starih ljudi i tišinu svemira

I sve to u budžetu koji dokazuje da nije luksuz ono što putovanje čini već autentičnost, otvoreno srce i spremnost da se izgubiš u nepoznatom da bi pronašla nešto svoje. ��

LetzBeGone vodič nije samo putovanje kroz prostor, već i kroz vrijeme, emocije i sve nijanse slobode.

�� Travel slow. Dive deep. LezBeGone.

Fotografije:

Wikimedia Commons

Nekada davno u Japanu, daleko pre holivudskih osmeha i ortodontskih opsesija, postojao je potpuno drugačiji pojam lepote. Crni zubi kao lakirano mastilo koji su sijali pod svetlošću sveća, bili su pojam lepote u drevnom Japanu. Možda danas zvuči kao noćna mora zubara, ali nekada je ovakav gotski osmeh bio dostupan samo privilegovanim višim slojevima.

Smatra se da je početkom 4. veka počelo sa crnjenjem zuba u drevnom Japanu. OHAGURO znači crni zub, iako najčešći i najprihvatljiviji termin, nije i jedini. Koristili su se i drugi nazivi za crnjenje zuba: hagurome, kanecuku, deši itd. Arheolozi su pronašli antičke tekstove napisane u Kini koji nazivaju Japan Kokušikoku ili Kokušikuni tj. Zemlja crnih zuba. U Japanu su pronađene statue iz 4. veka koje imaju tragove crne boje na zubima. U čuvenom japanskom romanu iz 11. veka, Priče o Genđiju, opisuje se princeza Muši Mecuri koja je volela bube i odbijala da obrije obrve i pocrni zube, što je u to vreme bio opšteprihvaćen simbol lepote, zrelosti i nobiliteta.

Ohaguro je u početku, ali i vekovima posle praktikovala samo aristokratija, a kasnije se običaj raširio i na niže slojeve. Crnjenje zuba je dugo bio obred povezan sa odrastanjem i za dečake i za devojčice starosti između trinaest i sedamnaest godina, međutim najčešće su to praktikovale udate žene. U pozorištu kabuki glumac koji ima ofarbane zube u crno glumi udatu ženu, plemića ili kurtizanu.

Postoji nekoliko teorija zašto je crnjenje zuba bilo uobičajena praksa. Po mišljenju nekih crna boja je najlepša, najtrajnija i ne može se obojiti nekom drugom bojom. Ona uvek ostaje ista, ne bledi, a to simboliše srce, ljubav i vernost kad je istinito i ne menja se lako. Zbog toga su žene počele da primenjuju ohaguro kad bi se udale kako bi pokazale svoju vernost. Isto to su radili i samuraji i crnili bi svoje zube kada bi odlučili da služe jednom gospodaru. Mnogi su smatrali da zubi koji sijaju kao izglancan ugalj podsećaju na crne bisere ili na uruši, japansko lakirano drvo koje se smatralo vrhuncem lepote i elegancije.

Međutim, ohaguro nije bio samo odraz lepote i stila, već je služio i kao preparat za očuvanje zdravlja zuba. Mešavina gvožđa i ostalih sastojaka je zapravo

štitila zube od karijesa, bila dobar analgetik i delovala je kao drevni tretman florom sa gotskim prizvukom.

Prvo se pravila KANEMIZU , tzv. metalna voda od otpadaka gvožđa i acetata. Posle zagrevanja bi se dodavalo sirće, sake i jak čaj. Posle duže fermentacije na hladnom i tamnom mestu, otklanjala se pena sa površine tečnosti, ponovo se sve prokuvavalo i dodavalo u posudu sa gvozdenim opiljcima i prahom

FUŠI , što je zapravo taninska kiselina napravljena od oraha japanskog drveta ruj.

U Nacionalnom muzeju u Tokiju se čuvaju, između ostalog, setovi za šminkanje koji su bili uobičajeni za ritual ohaguro. Bilo je potrebno dosta vremena da se nanese boja koja nije bila nimalo privlačnog ukusa i mirisa, štaviše veoma je zaudarala.

Prvo su se zubi morali istrljati korom od nara, kako bi se boja što bolje prilepila. Onda se boja nanosila finim četkicama od perja ždrala, fazana i patke. Da bi se brže osušila, dame su pušile lule kako bi neutralisale smrad što pre. I u prošlosti žene su se žrtvovale zarad lepote, a kako ohaguro nije trajao duže od mesec dana, ceo proces se morao ponoviti.

Ohaguro je bio na svom vrhuncu između 8. i 16. veka među aristokratijom, da bi od 17. veka postao uobičajen ritual među običnim stanovništvom. U periodu Edo (1603-1868.) izuzev žena iz aristokratskih krugova, ohaguro je praktikovan kao znak punoletstva, simbolizujući spremnost devojaka za ulazak u brak. Muškarci na carskom dvoru su takođe crnili zube, pogotovo kad su preuzimali zvanične ili dvorske uloge.

Crni zubi su pružali kontrast belim licima i crvenim usnama, što je bila osnovna karakteristika BIĐIN, tj. lepotice u tradicionalnoj japanskoj umetnosti i pozorištu. U književnosti, ohaguro je često prikazivan kao elemenat ženske privlačnosti i elegancije.

U periodu Meiđi (1868-1912.) Japan je započeo nagao i brz proces modernizacije i vesternizacije, a tradicionalni običaji su počeli da se zapostavljaju.

Nova Meiđi vlada je promovisala zapadne ideale lepote i higijene, koji su podrazumevali bele zube kao standard čistoće i modernosti. Zapadni posmatrači i savetnici su smatrali ohaguro necivilizovanim i čudnim običajem, što je doprinelo njegovoj rastućoj stigmi. Godine 1870. Vlada Meiđi je zvanično obeshrabrila ohaguro za državne službenike i dvorske dame kao deo reformi modernizacije.

Kako se javno obrazovanje širilo i zapadna moda se učvrstila, mlađe generacije su prestale da usvajaju praksu crnjenja zuba. Do kasnog perioda Meiđi, ohaguro je praktično nestao iz urbanih područja iako je nastavio da živi u ruralnim zajednicama. Isto tako, on je nastavio da živi među konzervativnim porodicama i zadržao svoju ulogu u tradicionalnim ceremonijama.

Posleratni Japan je još potpunije prihvatio zapadne standarde, a sa usponom moderne stomatologije i kozmetičke

industrije, pocrnjeni zubi se više nisu smatrani atraktivnim ili higijenskim. Devedesetih godina prošlog veka sam videla nekoliko puta decu sa pocrnjenim zubima, čiji su konzervativni roditelji smatrali da je ohaguro odličan način da se sačuvaju molarni zubi. Meni je to izgledalo zastrašujuće, jer sam bila potpuno neupućena u tu staru japansku praksu.

Iako se ohaguro više ne praktikuje u svakodnevnom životu, on je pronašao svoju ulogu u očuvanju nasleđa, u akademskim istraživanjima i popularnoj kulturi. Ohaguro se povremeno oživljava u kabuki pozorištu, istorijskim rekonstrukcijama i venčanjima koja koriste tradicionalne kostime iz perioda Heijan ili Edo. Neke maiko (buduće gejše) u Kjotu mogu stavljati lažne ohaguro kao deo kostimiranih predstava kako bi odrazile istorijsku autentičnost. Stručnjaci za antropologiju, estetiku i rodne studije istražuju ohaguro kako bi stekli što jasniji uvid u istorijski japanski identitet, standarde lepote i rodne uloge. Muzeji ponekad nude demonstracije privremenog ohaguro koristeći bezbedne kozmetičke alternative.

Ohaguro se pojavljuje u anime, manga i horor filmovima kako bi ukazao na osećaj antike ili misterioznosti. Ohaguro nas podseća da je lepota zaista u očima posmatrača. Dok današnji trendovi jasno i agresivno potenciraju biserno bele zube, crni sjaj prošlosti je šaputao status, misteriju i privlačnost. Bilo da je u pitanju modni stil, kulturni obred ili stomatološka enigma, ohaguro dokazuje da je stil uvek bio spreman da uzvrati osmeh, na svoj crni i smeo način.

letnja nega

Satheia je domaći kozmetički brend nastao iz porodične ljubavi prema nezi i stvaranju.

Osnovale smo ga nas dve – mama i ćerka, farmaceutkinja i dizajnerka, vođene željom da spojimo ono što najviše volimo: nauku, negu i estetiku, ali pre svega – da radimo zajedno.

Posvećeni smo kreiranju formula uz korišćenje najkvalitetnijih sastojaka. Naši proizvodi sadrže hladno ceđena biljna ulja, botaničke

ekstrakte i aktivne sastojke farmaceutskog kvaliteta koje biramo precizno, pažljivo i sa mnogo strpljenja. Verujemo da je efikasna nega spoj nauke, prirode i poštovanja prema koži.

Ovog puta izdvajamo četiri proizvoda koji su postali neizostavni deo naše letnje nege...

Almond & Apricot

Buter za telo

Bogat uljem koštice kajsije i slatkog badema – hranljiv, ali ne pretežak. Idealno balansiran kako bi koži pružio dubinsku hidrataciju i mekoću, ostavljajući je svilenkastom i negovanom tokom celog dana. Idealan nakon sunčanja.

Almond & Apricot

Scrub za telo

Formulisan da nežno uklanja mrtve ćelije, podstiče cirkulaciju i ostavlja kožu glatkom i osveženom. Kombinacija sitnih zrna koštica kajsije, vulkanske prašine i prirodnih ulja čini ga i efikasnim i jednim od vaših omiljenih proizvoda.

Pure Lift Argireline

Micelarna voda

Micelarna voda koja uklanja

bore dok uklanja šminku? Da!

Proizvod po koji nam se vraćate

iznova i iznova - i zato ga s ponosom izdvajamo.

Pure

Lift Argireline

Dnevna krema

Naša anti-age princeza! Lagana, ali bogata aktivnim sastojcima koji štite kožu od bora i drugih znakova starenja. Argirelin, hijaluron, kolagen, niacinamid i vitamin C čine je moćnim saveznikom u svakodnevnoj rutini.

MARKET ZDRAVLJA

MESTO GDE SU SVE DEKLARACIJE VEĆ PROČITANE, PROIZVODI PROVERENI, A SVE ŠTO SE NUDI

JE PAŽLJIVO IZABRANO

Smelo ću pretpostaviti da ste se i vi više puta osetili preplavljeno birajući nešto tako jednostavno kao što je krema za lice, prašak za veš, higijenski ulošci ili čajni keks. Ako pokušavate da kupujete svesno, izbegnete problematične sastojke i ujedno pronađete kvalitetan proizvod sigurna sam da znate koliko iscrpljujuće to može da bude. Zato je susret sa Marketom zdravlja za mene bio pravo otkrovenje, jer u pitanju je mesto gde je neko već uradio taj domaći zadatak umesto vas. I to ne bilo ko, već dvoje farmaceuta koji su, vođeni sopstvenim iskustvom odlučili da stvore prostor u kojem su svi proizvodi pažljivo birani, bez štetnih sastojaka, bez suvišnih obećanja i bez potrebe da u kupovinu nosite lupu sa sobom. Odnedavno na njihovim policama se može naći i brend koz-

metike Zdravo koji su kreirali, a ovo će posebno obradovati sve one koji pokušavaju da na svakodnevnom nivou smanje količinu plastike koju iza sebe ostave. Kozmetika Zdravo je u čvrstoj formi, zgodna je za svakodnevno korišćenje i vrlo praktična za putovanja, a najbolje od svega je što je odlična je i za vas i planetu budući da nakon njene upotrebe ne ostaje otpad. U nastavku ćete upoznati Ivana i Kristinu, bračni par koji stoji iza ovog koncepta, koji su nam ispričali kako je izgledao proces selekcije proizvoda u ponudi, šta sigurno nećete naći na njihovim policama i koje to proizvode oni pakuju za odmor – a sve ih možete pronaći na jednom mestu, jer nekada je najveći luksuz zapravo mir koji osećate dok kupujete.

Za mnoge ljude koji nastoje da se hrane zdravo i koriste kozmetiku, suplemente i proizvode za higijenu isključivo „čistog sastava“, kupovina može biti zaista preplavljujuće iskustvo koje iziskuje mnogo vremena. Da li je upravo iz ličnog iskustva i želje da drugima olakšate ovaj proces nastao Market zdravlja?

Definitivno jeste. Naše kupovine su malo duže trajale jer smo želeli da proverimo svaki proizvod pre nego što ga stavimo u korpu. Takođe, kupovali smo svuda po malo – nešto u prodavnicama zdrave hrane, a nešto u supermarketima, drogerijama, apotekama – što je bilo dosta iscrpljujuće. U jednom trenutku pomislili smo kako bi bilo divno da postoji jedno mesto gde se nalaze samo odabrani proizvodi zdravog sastava, bez štetnih aditiva, i koliko bi to olakšalo kupovinu svima koji žele da žive zdravije. Tako je nastao Market zdravlja.

Na tržištu postoji više aplikacija koje se koriste za prepoznavanje proizvoda koji imaju problematičan sastav (npr. clean beauty), ali nam ne objašnjavaju širi kontekst pre svega u pogledu

procenata prisutnih sastojaka, a tu su i ljudi koji se na mrežama globalno bave ovim temama, a koji dolaze iz različitih sfera obrazovanja i često barataju polu-informacijama čime dodatno zbunjuju potrošače. Koliko vam je u čitavom procesu selekcije pomoglo vaše profesionalno usmerenje, imajući na umu da ste oboje magistri farmacije? Da li se i vi kao stručni i edukovani pojedinci ponekad osetite pomalo preplavljenim?

Da, potpuno se slažemo – količina informacija na internetu je ogromna, često kontradiktorna, i zna da bude zbunjujuća, čak i za nas kao stručnjake. Naše obrazovanje nam je dosta pomoglo jer nam omogućava da sagledamo širu sliku – ne samo da „prepoznamo“ neki sastojak, već da razumemo kako se on dobija, iz kojih sirovina, kojim hemijskim procesima, i kakve posledice ti procesi mogu imati na bezbednost krajnjeg proizvoda. Izazovno je u današnje vreme voditi računa o sastavu i birati samo zdravije proizvode, a ne opteretiti se. I da, i nama se dešava da se ponekad osetimo preplavljeno, ali upravo zato želimo da potrošačima olakšamo taj put.

Planirate li da uz edukativne postove na mrežama i vašem blogu u budućnosti organizujete i radionice ili predavanja za građane na temu zdrave kozmetike, suplementacije i ishrane?

Kada smo pokretali Market zdravlja, imali smo mnogo ideja kako da podelimo svoje znanje i olakšamo ljudima izbor zdravijih proizvoda. Među tim idejama su bile i radionice i predavanja – i ta želja i dalje postoji. Međutim, u međuvremenu smo postali roditelji, što je prirodno promenilo naše prioritete i dostupno vreme. Trenutno smo

fokusirani na razvoj našeg brenda čvrste kozmetike „Zdravo“ i na planove za otvaranje novog lokala, ali verujemo da će doći i trenutak za to.

Kada ste pre četiri godine pokrenuli

Market zdravlja, većinu artikala su činili uvozni proizvodi. Kako se to danas promenilo i koliko domaćih proizvođača je danas zastupljeno?

Izuzetno nam je drago što je tokom godina sve više domaćih proizvođača ušlo na tržište – naročito u oblasti prirodne kozmetike. Danas je u Marketu

zdravlja odnos domaćih i stranih brendova praktično izjednačen, a u nekim kategorijama domaći čak i dominiraju. Drago nam je što možemo da pružimo podršku lokalnim brendovima koji ulažu trud u kvalitet i čiste sastave.

Kako izgleda sam proces selekcije artikala koje uvrštavate u ponudu?

Krenuli smo od jednostavnog pitanja: Šta sve treba da postoji na jednom mestu da bi neko mogao da vodi zdrav život?

Imali smo listu sastojaka koje ne želimo u Marketu, i onda smo, uz pomoć poslovnog partnera koji je suvlasnik lanca prodavnica zdrave hrane, proveli sate obilazeći njihove radnje, analizirajući deklaracije i razvrstavajući proizvode po kategorijama. Tako smo napravili osnovu za naš početni asortiman – ukrštanjem onoga što želimo da imamo i onoga što nikako ne želimo da nudimo.

Koji sastojci su najčešći razlog za odbijanje proizvoda, i postoji li neka vaša interna „crna lista“ sastojaka/emulgatora koje nastojite da izbegavate?

da. U kozmetici, recimo, izbegavamo potencijalno štetne konzervanse poput konzervanasa koji oslobađaju formaldehid, kao i sintetske UV filtere koji mogu biti hormonski ometači. Suplementi ne smeju sadržati titanijum-dioksid, jer postoje opravdane sumnje da je genotoksičan. U hrani ne prihvatamo glukozno-fruktozni sirup, koji može doprineti masnoj jetri, niti mononatrijum-glutamat, pojačivač ukusa koji može štetno delovati na nervni sistem i izazivati alergijske reakcije. Selekcija je stroga, jer verujemo da zdrav proizvod mora biti takav u celosti.

Da li postoji neka zabluda sa kojom se često susrećete kod kupaca, a vezana je za zdravu ishranu, kozmetiku ili odabir suplemenata?

Postoji više crnih lista, i one se razlikuju u zavisnosti od kategorije proizvo -

Jedna od čestih zabluda odnosi se na titanijum-dioksid. Ljudi često misle da je uvek štetan, ali razlika je ogromna između njegove primene u ishrani i suplementima – gde ga izbegavamo – i upotrebe u prirodnim kremama za zaštitu od sunca gde ima ulogu mineralnog filtera koji odbija UV zrake. U tom slučaju biramo isključivo non-nano oblik, jer su molekuli dovoljno veliki da

ne mogu proći kroz kožu i ući u krvotok. Tu je važan celokupan kontekst – oblik, veličina čestica, način primene.

Nedavno sam prilikom posete vašem marketu imala priliku da se upoznam i sa zaista bogatom paletom proizvoda za žensko intimno zdravlje što je osvežavajuće u poređenju s ranije oskudnom ponudom na tržištu. Kako birate te proizvode i koliko vam je važno da otvorite prostor i za ovu, često zanemarenu, kategoriju?

Ova kategorija je jedna od novijih u našem asortimanu. Kada smo otvarali Market zdravlja, nije bilo mnogo takvih proizvoda, naročito ne domaćih. Danas se situacija promenila, a mi smo rado pružili prostor brendovima koji su razvili proizvode pažljivo i savesno – prirodne, blage, bez sintetičkih mirisa i iritativnih sastojaka. Osim toga, vodimo računa i o ekološkom aspektu: biramo proizvode bez plastike, kao što su jednokratni i višekratni ulošci od pamuka i bambusa, menstrualne čašice od me-

dicinskog silikona, i druge višekratne opcije. Verujemo da se o ovoj temi još uvek nedovoljno priča i želimo da doprinesemo normalizaciji i osnaživanju žena kroz odgovoran izbor.

Letnja sezona je u punom jeku pa je pravi trenutak da podsetimo čitaoce da se u vašem marketu mogu pronaći proizvodi sa SPF zaštitom za odrasle i decu, sa mineralnim filterima. Kakve su prednosti ovakvih proizvoda, i koje biste ovom prilikom izdvojili?

Najvažnije kod SPF proizvoda je da pružaju efikasnu zaštitu, a da pri tome ne štete ni nama, ni okolini. Zato biramo mineralne filtere kao što su cink oksid i titanijum-dioksid (uvek u non-nano obliku). Oni deluju kao fizička barijera, odbijaju UV zrake i ne ulaze u kožu. Za razliku od sintetskih filtera, ne izazivaju iritacije, alergije ili hormonske poremećaje, i bezbedni su za morske ekosisteme. Jedina zamerka na mineralne SPF kreme je bio beli trag koji ostavljaju, ali novije formulacije su taj problem uspešno rešile – razmazive su, prijatne na koži i ne ostavljaju vidljiv sloj. Takve su, na primer, kreme brendova Gamarde, Pure, Herbalab i BeesCare.

Pokrenuli ste nedavno vaš brend prirodne kozmetike Zdravo, koji ne samo što ne sadrži štetne sastojke, nema ni nepotrebnu plastičnu ambalažu budući da su svi proizvodi u čvrstom obliku. Ispričajte nam malo više o motivaciji iza ovog poduhvata i saradnji sa partnerima na kreiranju prvih proizvoda.

Iako smo već koristili i prodavali prirodnu kozmetiku, shvatili smo da i dalje ostaje veliki otpad u vidu plastične ambalaže. Mi smo želeli da smanjimo ovaj negativan uticaj na životnu sredinu i da ponudimo alternativu – kozmetiku koja ne ostavlja trag. Tako je nastala ideja o Zdravo brendu – čvrstim proizvodima bez plastike, koji dolaze samo u kartonskoj kutiji. Formulaciju i proizvodnju radimo u saradnji sa HerbaLab timom, koji su izuzetni stručnjaci u prirodnoj kozmetici. Zajedno smo stvorili proizvode koji su jednostavni, efikasni, ali i odgovorni prema planeti.

Koja je najveća prednost upotrebe čvrstih proizvoda?

Prednosti je više, ali nama je najvažnija njihova ekološka vrednost – ne ostav-

ljaju otpad. Osim toga, praktični su: mali su, kompaktni, savršeni za torbu, neseser ili ručni prtljag. Ne mogu da se prosipaju, idealni su za putovanja, a zahvaljujući tome što ne sadrže vodu, nisu podložni kvarenju i imaju duži rok trajanja.

Budući da je sezona odmora da li biste mogli da izdvojite nekoliko proi-

zvoda iz kategorije zdrava ishrana, suplementacija, nega koje biste preporučili za poneti na putovanje?

Pre svakog putovanja prvo svratimo u naš Market. Od hrane nosimo ovsene pahuljice, laneno seme i jezgrasto voće – to je baza za brzi, a zdravi doručak. Od suplemenata obavezno idu probiotici, a za negu SPF kreme s mineralnim filterima, after-sun krema, i naravno –naši Zdravo čvrsti šamponi i balzam.

Imate li planove za dodatno širenje, kako u pogledu dodatnih proizvoda u okviru brenda Zdravo kozmetike tako i otvaranja novih prodajnih mesta?

Svakako da imamo dva glavna pravca razvoja – proširenje Zdravo linije i otvaranje novih lokacija. Prvo planiramo još jedno prodajno mesto u Beogradu, a zatim i u drugim gradovima. Paralelno s tim, radimo i na razvoju novih Zdravo proizvoda koji će se uklopiti u našu

filozofiju – čisti sastojci, bez plastike, sa funkcionalnošću koja prati svakodnevne potrebe.

Kako zamišljate budućnost „zdrave“ kupovine u Srbiji? Da li verujete da će sve veći broj ljudi naučiti da čita deklaracije i bira pažljivije, te kako vi vidite ulogu Marketa zdravlja u tom procesu?

Zdrava kupovina u Srbiji je neminovan i rastući trend. Ali to nije samo trend, već nova navika koja se stvara iz potrebe za transparentnošću. Ljudi postaju svesniji, informisaniji i žele da imaju kontrolu

nad onim što unose u telo i stavljaju na kožu. Sve više se čitaju deklaracije, postavljaju pitanja, traže se provereni i kvalitetni proizvodi. Market zdravlja je nastao upravo zbog te potrebe – da kupovina ne bude stresna, već sigurna i jednostavna. Kod nas su sve deklaracije već pročitane, proizvodi provereni, i sve što se nudi je pažljivo izabrano.

Naša uloga je da budemo vodiči, savetnici i pouzdan partner svakome ko želi da kupuje svesno – za sada u našem Marketu u Beogradu, kao i preko našeg sajta, a uskoro, nadamo se, i na još više lokacija širom Srbije.

Mandala prirodna kozmetika polazi od uverenja da nega kože ne treba da bude samo estetski, već i holistički čin: podrška zdravlju, unutrašnjoj ravnoteži i održivoj lepoti. Polazimo od načela da je koža naš najveći organ i da sve što na nju nanosimo treba da bude u skladu sa njenom fiziologijom i prirodnim ritmovima.

Naš brend neguje minimalistički, ali efikasan pristup formulacijama: bez agresivnih hemikalija, sintetičkih mirisa i suvišnih aditiva. Umesto toga, koristimo hladno ceđena biljna ulja, macerate lekovitog bilja, prirodne antioksidanse i etarska ulja - pažljivo birane sastojke koji imaju funkcionalnu i terapeutski podržavajuću ulogu.

Ulje za sunčanje kreirano je kao prirodna alternativa konvencionalnim preparatima za sunčanje. Kombinacija macerata šargarepe (bogatog beta-karotenom), ulja semenki kajsije i badema neguje kožu, ubrzava prirodno tamnjenje i doprinosi očuvanju elastičnosti kože tokom izlaganja UV zračenju. Iako ne sadrži sintetički SPF, njegovi sastojci pružaju blagu zaštitu i antiinflamatorni efekat, uz preporuku da se koristi umerenim izlaganjem suncu ili u kombinaciji sa mineralnom zaštitom.

Body Glow je multifunkcionalno suvo ulje koje kombinuje dubinsku negu sa vizuelnim efektom osvetljavanja kože. Ulja badema i jojobe obezbeđuju intenzivnu hidrataciju, dok sitne zlatne čestice i prirodni mirisi daju koži zdrav, blistav izgled. Idealan je za leto, večernje izlaske i poseb ne prilike. Zahvaljujući lakoj teksturi, brzo se upija i ne ostavlja mastan trag.

Proizvode pravimo ručno, u malim serijama, sa posebnom pažnjom na poreklo, kvalitet i stabilnost sirovina. Proces proizvodnje nadgleda tehnolog sa međunarodnim sertifikatom iz oblasti kozmetičke regulative, što garantuje profesionalan i bezbedan pristup razvoju proizvoda.

@nutrikozmetik

Leto često menja način na koji doživljavamo svoju kožu. Nekada nam deluje masnije nego inače ili primetimo da se znojimo više nego tokom ostatka godine. Sa druge strane, sunce, morska so i vetar znaju da kožu učine zategnutom, čak i suvom. Tada se često postavlja pitanje, da li treba uvesti nove proizvode? Ili je možda vreme za pauzu od nege, jer „koža samo želi da diše“?

Istina je da koža leti ne traži više proizvoda, već promišljenu i doslednu negu. Dok neki pojednostave rutinu toliko da zanemare osnovnu hidrataciju, drugi pribegnu češćem i agresivnijem čišćenju, misleći da će tako ukloniti svu prljavštinu. Međutim, pravi balans je upravo između tih krajnosti.

Blago čišćenje dva puta dnevno je i dalje temelj dobre nege. Nije vam potrebno sredstvo koje ostavlja lice zategnutim i suvim, jer to najčešće znači da se narušila prirodna zaštitna barijera kože.

Umesto toga, birajte nežne formulacije koje uklanjaju nečistoće, a pri tome čuvaju vlagu i štite kožu.

Hidratacija nije rezervisana samo za zimske mesece. Lagane teksture poput gelova i fluida pružiće koži potrebnu vlagu, bez osećaja težine na licu. Čak i masna koža voli hidrataciju – često je upravo njen nedostatak razlog pojačanog lučenja sebuma i neprijatnog sjaja.

SPF je nezaobilazan deo dnevne rutine, i to ne samo na plaži. UVA zraci prolaze kroz oblake i staklo, zbog čega za-

štita treba da bude prisutna i kad ne izlazimo direktno na sunce. Redovno i pravilno nanošenje SPF-a čuva kožu od prevremenog starenja i oštećenja.

Mnoge devojke leti koriste više aktivnih sastojaka, sa ciljem da smanje veličinu pora, zaglade kožu ili smanje prekomerni sjaj. Ipak, kombinacija kiselina, retinola i jakih pilinga leti može izazvati iritacije i poremetiti ravnotežu kože. Zato je najbolje pratiti prirodni ritam svoje kože i prilagoditi joj rutinu.

Šta

zapravo

čini

idealnu letnju rutinu?

Nekoliko pažljivo odabranih sastojaka može napraviti razliku.

U koraku čišćenja birajte aminokiselinske surfaktante ili derivate kokosa koji nežno uklanjaju nečistoće, bez isušivanja. Ako volite dodatni korak, micelarna voda ili uljani čistač mogu biti odličan izbor kao prvi korak čišćenja, posebno uveče ili nakon plaže.

Leti koža voli hijaluronsku kiselinu ali i glicerin, pantenol ili alantoin, koji umiruju i zadržavaju vlagu ne ostavljajući masan osećaj na koži. Ako želite laga-

ni anti-age efekat, niacinamid u nižim koncentracijama može biti savršen izbor jer matira, hidrira i poboljšava teksturu kože.

Topli dani često znače više crvenila, pa bi bilo dobro u rutinu uključiti sastojke poput ekstrakta zelenog čaja, centele ili aloe vere, posebno posle sunčanja ili boravka na otvorenom.

Dnevna nega bi uvek trebala da se završi nanošenjem proizvoda za zaštitu kože od sunca sa minimalnom UVB zaštitom SPF 30 ili više. Ovaj tip proizvo-

da birajte prema vašem tipu i stanju kože – gel teksture za masnu, emulzije za normalnu, i hidratantnije formule za suvu kožu. Odličan dodatak zaštiti su i antioksidansi poput vitamina E, ferulinske kiseline ili koenzima Q10 koji čuvaju kožu od negativnog dejstva slobodnih radikala.

Letnja nega nije projekat postizanja savršenstva, već nežan ritual koji koži pruža stabilnost i podršku. Kada je rutina jednostavna i dosledna, koža to prepoznaje i uzvraća zdravim sjajem.

Leto je period kada javnu sferu preplavljuje tema zaštite od sunca. Iako je već tradicionalno jedna od najprisutnijih u ovom periodu, čini se da i dalje dovodi do dilema, a u nekim slučajevima i kontroverzi. Kao dermatologu čini mi se da razlog za ovu pojavu leži u zagovornicima dveju krajnosti, od kojih ni jedna nije apsolutno tačna. Sa jedne strane nalaze se zagovornici apsolutne zaštite od sunca u svakoj prilici, dok su sa druge strane oni koji zagovaraju izlaganje suncu bez ikakve zaštite, negirajući rizike.

Međutim, krajnosti ne mogu biti primenjive na sve okolnosti, niti za sve ljude, podjednako. Primera radi, leti kada su UV indeksi visoki zaštita od sunca će biti preporučena svima, čak i u gradskim uslovima, dok ćemo je u jesen i zimu preporučivati samo osetljivim kategorijama ljudi koji su u povećanom riziku od malignih tumora kože ili bolesti kojima je okidač UV zračenje.

Coco Chanel slučajno zaspala na suncu na Azurnoj obali, i kao iskusna influenserka svog doba tako (ne)namerno „lansirala“ preplanuli ten kao novi trend. Koliko je ova priča istinita više nije toliko bitno, ali jeste fenomenološki ilustrativno i moglo bi biti tema za čitav jedan novi tekst. Bilo kako bilo, do kraja dvadesetog veka preplanuo ten je postao poželjan estetski atribut uzdignut na nivo obaveze. Time smo izložili suncu delove kože koji su vekovima bili pokriveni odećom i počeli da koristimo sunce u estetske svrhe, do neviđenih razmera u kojima smo obezbedili čak i veštačke izvore UV zračenja.

Za početak ove priče na kratko ćemo se vratiti u prošlost, kada je dvadesetih godina prošlog veka došlo do promene paradigme u kojoj je preplanuli ten postao prihvatljiv. Legenda kaže da je

Ovaj osvrt na prošlost nam je važan zbog podsećanja na drastične promene u ponašanju i odevanju koje su imale ogromnog udela u epidemijskom porastu broja obolelih od malignih tumora kože (posebno melanoma) do kraja dvadesetog veka. Naravno da u ovoj

„epidemiji” udela imaju i bolja dijagnostika, i produženje životnog veka, i veći broj ljudi na imunosupresivnoj terapiji, ali najveći doprinos za te brojeve ipak dugujemo svom ponašanju od momenta kada smo počeli intenzivno da se sunčamo, ne misleći o posledicama. Sve ove promene izrodile su potrebu za novim vidovima zaštite od sunca u formi krema sa UV filterima, koje se prvi put pojavljuju osamdesetih godina prošlog veka.

Sada, možemo da se vratimo na konkretno pitanje, treba li se plašiti sunca?

Ukoliko znamo kako da budemo bezbedni na suncu, razloga za strah ne mora da bude.

Stoga, kakve su preporuke za bezbedan boravak na suncu?

Najjednostavnije rečeno, to je boravak na suncu koji neće dovesti do opekoti-

na od sunca i/ili toplotnog udara, i koji vam dugoročno neće povećati rizik od razvoja malignih tumora kože.

Kada govorimo o konkretnim preporukama, moj savet svima je da prate preporuke lekara i zdravstvenih insti-

tucija, jer lekari osim znanja stečenog kroz obrazovanje poseduju i iskustvo prakse, ali i svest o odgovornosti kada nešto preporučuju kako pacijentima, tako i široj javnosti.

Najlakši način da se informišete da li ste bezbedni u svakom trenutku je kroz praćenje UV indeksa. UV indекs је mеrа UV zrаčеnjа, i izražava se u apsolutnim brojevima na skali od 1 do 11, i danas je to parametar dostupan za praćenje kroz najveći broj „weather aplikacija”.

Kada je vrednost UV indeksa 0-2 smatra se da zaštita nije potrebna, osim ukoliko se ne boravi pored velikih reflektujućih površina (pr. sneg).

Kada se na dnevnom nivou prognoziraju maksimalne vrednosti UV indeksa u rasponu 3-11 zaštita će biti potrebna. Što je UV indeks viši ona mora biti strožija.

Kada su vrednosti 3-5 savetuje se zaštita kože odećom i antisolarnim kremama za izložene delove kože, pauze u hladu u periodu 10-16h, a oko podneva se ne savetuje direktno izlaganje.

U rasponu 6-7 preporuke su slične, ali strožije, pa se pored odeće i antisolarnih krema, savetuje nošenje šešira, duži boravci u hladu u periodu 10-16h ili izbegavanje direktnog izlaganja u tom periodu (izbegavanje sunca oko podneva se podrazumeva).

Za vrednosti 8-10 rizik od nastanka opekotina je veliki čak i u hladu, ukoliko ne koristite sredstva zaštite (posebno za osobe svetlije puti). Izlaganje se ne preporučuje u periodu 9-17h. Ukoliko ipak izlazite na sunce, trebalo bi da to bude što kraće, da ste zaštićeni odećom, šeširima, naočarima sa UV filterima i kremama visokog stepena zaštite.

Kod ekstremno visokih vrednosti UV indeksa 11+ direktno izlaganje suncu se ne preporučuje, a ako morate zaštita treba da je maksimalna.

Vrednost UV indeksa varira u toku dana, pa je njegovo praćenje korisno u planiranju zaštite i odabiru vremena kada ćemo biti na suncu. Takođe je značajno u uslovima oblačnosti ili jačeg vetra, jer u tim slučajevima se najčešće i dešava

da izgorimo, zanemarujući činjenicu da UV zraci prolaze kroz oblake, a da temperatura vazduha ne oslikava nužno jačinu UV zračenja.

Polje bezbednosti i odobrenja za upotrebu UV filtera u kozmetičkim proizvodima za evropsko tržište reguliše Evropska komisija, dok je u Americi to agencija za lekove FDA (Food and Drugs Agency). Paradoksalno, iako evropska regulativa nije pod ingerencijom evropske agencije za lekove, znatno je rigoroznija u pogledu bezbednosti od američke i u pogledu dozvoljenih filtera i njihovih koncentracija.

Oba regulatorna tela prepoznaju dve osnovne kategorije UV filtera: organske (odnosno hemijske) koji deluju tako što apsorbuju UV zračenje i pretvaraju ga u toplotu, i neorganske (odnosno mineralne) koji služe kao fizička barijera i reflektuju UV zračenje sa površine kože.

Mineralnih filtera za sada imamo samo dva i to su cink-oksid i titanijum-dioksid. Oni ne prolaze (ili u zanemarljivoj meri prolaze) kožnu barijeru, zbog čega se smatraju generalno bezbednim, ali

imaju mane u pogledu fizičkih svojstava. Najčešće ostavljaju beli trag i mogu da deluju okluzivno, ali se ta svojstva popravljaju pa danas imamo i usitnjene forme koje su bolje formulisane.

Hemijskih filtera koji su registrovani u EU, za sada ima 14 i to su: oxybenzone, dioxybenzone, sulisobenzone, avobenzone, octisalate, homosalate, trolamine salicylate, octinoxate i cinoxate, octocrylene, meradimate, padimate O, aminobenzoic acid i ensulizole. Oni delimično prolaze kroz kožnu barijeru i mogu se registrovati u izvesnim količinama u krvotoku, zbog čega je njihova bezbednost predmet kontinuiranog ispitivanja i prilagođavanja regulative.

Shodno stepenu njihove resorpcije i potencijalnih rizika, propisuju se i koncentracije u antisolarnim kremama koje se mogu smatrati bezbednim za upotrebu kod ljudi. Ovde naglašavam da se radi o proceni bezbedne upotrebe kod ljudi, zato što je većina podataka, koji su digli prašinu oko organskih filtera u široj javnosti, došlo iz studija na malim

laboratorijskim životinjama, i to kada su bile izložene visokim koncentracijama.

Ti podaci se svakako ne mogu zanemariti, zbog čega su neki od filtera u međuvremenu i povučeni iz upotrebe, a za druge su smanjene dozvoljene koncentracije. Neki od tih filtera su: oxy-

benzone, benzophenone-3, octinoxate, aminobenzoic acid, trolamine salicylate, homosalane, octocrylene. Sada se većinom retko koriste, a ako i naletite na njih biće prisutni u niskim koncentracijama u kremama za lice, shodno maloj površini na koju se nanose.

Kada pacijenti pitaju koja je najbolja, najbolja je ona krema koju ćete DA KORISTITE! Važno je da odaberete dobar stepen zaštite, da pokriva UVA i UVB spektar. Varijacije na temu da li

birate mineralne ili hemijske filtere, kremu ili sprej, da hidrira ili da matira prilagodite individualnim potrebama.

U izvesnim slučajevima preporučujem isključivo mineralne filtere, kao na primer kod osoba sa atopijskim dermatitisom i drugim ekcemima, i alergijskim reakcijama, jer je njihov potencijal za izazivanje alergija značajno manji u odnosu na hemijske filtere. Takođe, kod trudnica i dojilja, gde želimo da maksimalno ograničimo sve što može da završi u krvotoku majke.

I za kraj, vodite se zdravim razumom. Najbolje odluke su uvek u balansu, ne u krajnostima. Dobro je da postavljamo pitanja o bezbednosti onoga što nanosimo na površinu kože, međutim ukoliko se budemo isključivo bavili bezbednošću UV filtera, dok za to vreme gorimo na suncu, sva je prilika da ćemo „promašiti temu“. Treba imati u vidu i jedno i drugo, ali ne treba zaboraviti da ozbiljnije (i dokazane) posledice po zdravlje možemo razviti od nekritičnog izlaganja suncu, nego od filtera u kremama. Ne treba zaboraviti i da nije sve u kremama, i da ima nešto i u šeširu, dugim rukavima i hladu.

Uvek se namažite 20-30 min pre izlaganja suncu. Za odraslu osobu potrebno je u proseku 7 kafenih kašika za celo telo: jedna za lice, po jedna za prednju stranu trupa i leđa, i po jedna za svaku nogu i svaku ruku. Ukoliko koristite sprej prskajte dok koža ne bude ravnomerno „sjajna”. Sloj obnavljajte nakon svakog plivanja, i na svaka 2-3h. Pre 10h i posle 17h obično vam neće biti potrebna, ali prvo proverite vrednost UV indeksa.

Izbor je veliki, na vama je samo da ga napravite. Mi kao dermatolozi možemo da damo preporuke, ne i da donosimo odluke u ime pacijenata. Na kraju dana odgovornost za sopstveno zdravlje počiva na svakom pojedincu ponaosob.

Mediteranska lepota u službi vaše kože

Immortella – Mediterranean beauty brend je inspirisan čistinom i lepotom Mediterana. U njegovoj srži je priroda: svaki sastojak

pažljivo je odabran, a svaki proizvod osmišljen da pruži zadovoljstvo, negu i vidljive rezultate.

Simbol brenda je smilje, biljka poznata po svojoj otpornosti i snazi. Raste iz stene, a njegovi zlatni cvetovi nikada ne venu.

Upravo to eterično ulje smilja, koje nazivamo „zlatom prirode“, čini srce mnogih Immortella formulacija zahvaljujući svojim regenerativnim i anti-age svojstvima.

Pro Balance linija:

Snaga mikrobioma

Savremeni pristup nezi kože podrazumeva razumevanje njene složenosti – a ključ zdravlja kože leži u mikrobiomu. Zbog toga je Immortella razvila Pro Balance liniju sa fokusom na očuvanje i jačanje mikrobioma kože.

Ove formulacije sadrže patentirani kompleks prebiotika, probiotika i postbiotika koji deluju sinergijski kako bi umirili, zaštitili i obnovili kožu. Pored toga, tu su i

pažljivo odabrani aktivni sastojci poput:

Niacinamida, koji ujednačava ten i smanjuje nepravilnosti,

Niskomolekularne hijaluronske kiseline, koja hidrira dubinske slojeve kože, Ceramida, koji obnavljaju barijeru kože. Roza gline, koja izvlači nečistoće, čisti i sužava pore

Kontrolisana proizvodnja garancija kvaliteta

Jedna od posebnosti brenda Immortella jeste to što imamo mogućnosti da sami proizvodimo sve svoje proizvode u našim laboratorijama, od ideje do finalnog pakovanja. Ovakav pristup omogućava potpunu kontrolu nad kvalitetom i bezbednošću svake formulacije, garantujući vrhunski standard za krajnjeg korisnika.

Naši proizvodi:

Ne sadrže silikone, parabene, veštačke boje ni mirise, Nisu testirani na životinjama, Bezbedni su za trudnice i dojilje.

Nagrađivane formulacije koje osvajaju korsnike

Immortella se može pohvaliti brojnim priznanjima, uključujući nagrade najprestižnijih modnih i beauty magazina poput Elle i Grazia.

Pro Balance Radiance Serum

Dobitnik je nagrade Grazia Best of Beauty 2023. Ova lagana, nemasna formulacija:

Intenzivno hidrira, Umiruje i štiti mikrobiom, Pruža zdrav sjaj svim tipovima kože, Nije komedogena, pogodna je i za osetljivu kožu.

Formulisan je sa probiotičkim kompleksom, mlečnom kiselinom, hijaluronskom kiselinom, niacinamidom i ekstraktom algi koji stimulišu sintezu kolagena i poboljšavaju elastičnost kože.

Brightening Eye Cream

Ova svilenkasta krema, dobitnica nagrade Elle Beauty Award, kombinuje:

3% bio-retinola – prirodnu alternativu retinolu bez iritacija,

• 4% niacinamida – za posvetljivanje i ujednačavanje, Efikasno deluje na natečenost, tamne podočnjake, fine linije i suvoću. Nežno, ali moćno, posvetljuje i hidrira najosetljiviju regiju lica – područje oko očiju.

Kroz svaku kap proizvoda, brend simbolizuje jednostavnost, moć bilja i bezbednu, efikasnu negu. Verujemo da svako želi izabrati zdravlje za svoju kožu, a Immortella dokazuje moć prirode u nezi kože čineći je blistavom i zdravom.

Intervju:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

Fotografije: Ivan Dinić, Aleksandra Milić, privatna arhiva

Ovog meseca vas vodimo na jedno čarobno mesto koje je smešteno u samom srcu Beograda, odiše zelenom energijom i rasadnik je originalnih ideja koje počivaju na ljubavi prema prirodi, umetnosti i dizajnu. U ovoj jedinstvenoj avanturi naši domaćini su Aleksandra Milić koja stoji iza brenda Ujut i Ivan Aranđelović koji stvara pod imenom Sanseverian.

Kako izgleda kad se na pola puta susretnu naklonost prema prirodi i kreativnost kao životni i profesionalni izbor, možete spoznati iz ovog zanimljivog i inspirativnog razgovora, koji osim toga što pruža uvide u svet hortikulturnog dizajna, daje nam praktične i lako primenjive savete koje možemo primeniti u nezi saksijskih vrsta. Aleksandra i Ivane, dobro nam došli!

Ovog proleća ste otvorili vrata svoje zeleno-kreativne oaze u srcu grada i doneli nam jedan sasvim drugačiji prostor. Sansverian shop je mesto gde se susreću dve velike ljubavi – ljubav prema biljkama i prema dizajnu. Šta je bila početna ideja iza ovog koncepta i kako je došlo do ove zanimljive saradnje?

Ivan: Sanseverian prostor je nastao iz jednog neizdrža i vapaja za kreativnom slobodom. Vidim ga kao ličnu platformu koju sam voljan da podelim sa drugim umetnicima i kreativcima, a sve pod sloganom „inspired by plants”. Kako već pokazujemo, to može biti bilo šta, od ilustracija, postera, cegera, upotrebnih proizvoda za biljke, do predmeta od prirodnih materijala poput drveta, gline, metala. U osnovi svega je ideja o održivosti, kreativnosti inspirisanoj prirodom, sporijem ritmu života, gde briga o biljkama postaje briga o sebi.

Aleksandra: Do saradnje je došlo na Ivanov predlog da budem stalni rezident u Sanseverian radnji. Sarađivali smo ranije na zajedničkim projektima i bazarima, a što je još bitnije - delimo iste vrednosti i ljubav prema dizajnu i prirodi.

Šta je ono što želite da pružite svojim posetiocima?

I: Autentične, ručno rađene predmete sa svrhom i pričom koje je moguće kupiti jedino ovde. Sanseverian je zamišljen kao kutak za one koji osećaju povezanost sa biljkama i žele da im pruže više; bilo kroz edukativne radionice, pomoću kojih će bolje razumeti njihove potrebe, ukrase za biljke u obliku majmunčića koji će izmamiti osmeh svima koji ih primete, ili funkcionalne proizvode poput unikatnih saksija, stalaka za pelcere i eko prostirki za presađivanje. Važno nam je da posetioci razumeju da je svaki predmet u Sanseverianu rezultat autorskih ideja i inovacija, izrađen u Srbiji, u ograničenim i promišljenim serijama.

A: Kvalitetne i funkcionalne predmete za ulepšavanje doma. Svaki Ujut predmet može da se koristi na više načina.

Jedna betonska posudica može da služi za odlaganje sitnih stvari, kao organizator za radni sto ili kao saksija za cveće.

Minimalistički dizajn i boje betona uklapaju se u gotovo svaki enterijer.

Osim  biljaka, Sanseverian se čini kao savršeno mesto za uzgajanje novih ideja, kao i  mesto gde „biljkoljupci” mogu razmenjivati svoja iskustva. Da li imate u planu organizaciju edukativnih i praktičnih radionica?

I: Primarni cilj Sanseverian profila oduvek je bio razmena praktičnih saveta i iskustava. Vremenom sam stekao dovoljno samopouzdanja u gajenju sobnih biljaka, pa su i edukativne radionice bile prirodan nastavak. Želim da oslobodim ljude nepotrebnog straha, jer nega biljaka ne treba da bude strašna i stresna, već naprotiv, opuštajuća i isceljujuća. Potrebno je samo pronaći ritam i uspostaviti neku vrstu simbioze sa biljkama. U planu su i kreativne radionice, poput izrade mikro ekosistema, mini bašti i personalizovanog graviranja saksija.

A: U planu su radionice na ruskom i srpskom jeziku o izradi betonskih saksija i pravljenju sveća. Takođe, radim na onlajn priručniku „Kako napraviti betonsku saksiju“, koji će biti dostupan u elektronskoj formi po simboličnoj ceni.

Ivane, s obzirom da dolaziš iz sveta dizajna, kako se rodila tvoja naklonost prema hortikulturi – da li je to nešto što nosiš sa sobom od detinjstva ili je u pitanju ljubav koja je rasla i razvijala se vremenom?

To je povezanost sa prirodom od najranijeg doba. Često sam bio zlostavljan od vršnjaka u osnovnoj, a šumica u blizini škole bila je moj beg od svega. Tu bih se osamio, umirio i osećao se bezuslovno prihvaćeno. Priroda me najbrže uzemlji i nadahne na razmišljanje i stvaranje. Kasnije mi je to često boravljenje u prirodi baš nedostajalo, pa sam je neretko unosio u svoj dom kroz

„prirodne skulpture” poput interesantnog kamenja, školjki, zanimljivih gra-

na…Biljke su samo bile još jedan način da se okružim prirodom.

Ivane, budući da je biljni svet jedan od najkreativnijih obrazaca postojanja na našoj planeti, a priroda najoriginalniji dizajner - šta je to što si kroz rad sa biljkama naučio?

ne treba da počiva na potpunoj kontroli, već na intuiciji, prostoru za rast, promenama i prilagođavanju. Takođe i da savršenstvo postoji. (smeh) Nisu li svi ovi paterni i simetrija u prirodi koja se iznova ponavlja, najsavršeniji pokazatelj toga?

Ivane, u paleti proizvoda koje si kreirao iz praktične potrebe i kao pomoćna sredstva u nezi i odgajanju biljaka, koje bi ovom prilikom izdvojio i zašto?

Jako sam ponosan na saradnju sa ekološkim udruženjem EkoBag i kreiranju prostirki za presađivanje od recikliranih bilborda. Praktični su, lako se čiste i mogu vam trajati 1500 godina koliko je ovoj PVC foliji potrebno da se razgradi u prirodi. Tu su i inovativni Near stalci za pelcere, koji se mogu zakačiti na bilo koju saksiju. Tako štede prostor a pelcerima omogućavaju da dele idealne uslove za rast, na pozicijama na kojima su naše saksije već postavljene. Takođe bih izdvojio i čestitke sa stikerima, koje dolaze sa setom cvetnih nalepnica za dekorisanje i kreiranje jedinstvenih buketa vama dragoj osobi.

Da rast ne mora biti brz da bi bio značajan. Ono što prenosim na dizajn jeste da

Ivane, koji je to najbolji savet o uzgajanju biljaka koji si do sada dobio?

Kao neko ko je na početku pravio uobičajene greške poput prekomernog zalivanja, najbolji savet koji sam dobio bio je da zalivanje nije stvar količine vode, već učestalosti. Nakon toga, zaboravio sam na sve podsetnike i rasporede zalivanja.

Ivane, da li možeš da našim čitaocima otkriješ tri stvari, za koje smatraš da su najbitnije za uspešno negovanje sobnih kultura?

Uspostavljanje ritma, a ne rutina. Sunce je neophodno svim biljkama. Biljke nisu samo dekoracija.

Ivane, vreme je godišnjih odmora, možeš li da podeliš neki trik kako da naše zelene mezimce održimo vitalnim u ovim toplim danima, naročito ukoliko smo duži vremenski period odsutni od kuće?

Ukoliko ih ostavljate duže od nedelju dana, zamolite nekog da ih makar jednom (na sredini vašeg odsustva) obiđe. Tempirajte zalivanje neposredno

pred odlazak i mirni ste narednih 5-7 dana. Dobro je i spustiti roletne i malo zamračiti prostorije. Činjenica je da biljke lakše podnose sušni period, nego prekomernu vlagu.

Ivane, rad sa biljkama proširio je i tvoje kreativne kapacitete i interesovanja,

pa si se u poslednje vreme okrenuo i grnčariji – izradi saksija uz primenu posebne tehnike graviranja vodom. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Iako sam dugo išao na časove keramike, prošao kroz sve grnčarske tehnike, saksije nisu bile u planu. Desile su se

spontano u sred renoviranja prostora. Želeo sam da napravim reljef na zidu u lokalu i tragao sam za DIY idejama, kada sam otkrio tehniku izrade reljefa na glini koju sam odmah poželeo da testiram. To je proces u kojem se na površinu sirove, suve gline nanosi šablon od voska, a zatim se površina lagano ispira vodom.

Tamo gde glina nije zaštićena, voda oduzima sloj materijala, stvarajući suptilan reljef. Ova metoda mi je omogućila da eksperimentišem sa sopstvenim ilustracijama, što je meni kao dizajneru bilo jako primamljivo. Saksije su postale neki vid platna za pričanje priča.

Prva kolekcija od 20 saksija bila je inspirisana Krfom i lastama, vesnicima proleća, koje neprestano kruže starim gradom ovog ostrva, za koje sam jako vezan. U planu su limitirane kolekcije sa ilustracijama koje će se menjati po sezonama. Letnja kolekcija na kojoj trenutno radim biće inspirisana Peruom, arhitekturom starih civilizacija i Alpakama. S obzirom da sve radim ručno i parcijalno, svaka saksija je unikatna.

kakva priča se krije iza naziva brenda „Ujut“?

Ujut je ruska reč koja označava spoj osećaja poput: lagodnosti, komotnosti

i mira. Na engleskom bi to bilo „coziness”, a na norveškom „hygge”. Pošto nisam pronašla odgovarajuću reč na srpskom, ostavila sam original – „ujut”. Trebali bismo da osmislimo takvu reč i za srpski rečnik, jer Srbija je baš ujutna. (smeh)

Aleksandra, za umetničke i upotrebne predmete koji nastaju u tvojoj radionici ljudi često pomisle da su od keramike, međutim oni su od betona. Koja su specifičnosti materijala koje koristiš i zašto si se baš odlučila to bude medijum kroz koji ćeš izraziti svoju kreativnost?

Aleksandra, kad smo kod keramike, želela bih da nam kažeš nešto više o svom radu i otkriješ našim čitaocima

Ja sam iz Sankt Peterburga i beton me asocira na moju zemlju i ruski mentalitet. Na prvi pogled beton deluje hladno, ali upravo od betona se gradi dom, – mesto koje je toplo i „ujutno“. Sviđa mi se i to kako se brutalnost betona neočekivano oplemenjuje kroz fine i nežne forme. Moj beton mešaju sa keramikom, jer sam pronašla tehniku ko-

jom površina postaje glatka i prijatna

na dodir. Svaki komad pažljivo obrađujem ručno, kao i kolege-keramičari.

Aleksandra, u tvojoj paleti proizvoda se nalazi mnogo toga, a među njima i mirisne sveće. U čemu se ogleda njihova posebnost i koje su za tebe najbitnije karakteristike pri izboru sirovina za izradu istih?

Važno mi je da sastojci budu ekološki i bezbedni za zdravlje.

Koristim 100% sojin vosak, pamučne fitilje i kozmetičke parfeme.

Uglavnom biram mono-mirise, u skladu sa ličnim afinitetima. Volim sve što lepo miriše – cveće, sveće, ljude.

Aleksandra, nešto sa čim sam se prvi put srela kod tebe jesu „mirisni kanapčići“.  Reci nam nešto više o istim.

Ovaj proizvod postoji samo kod nas. To su kanapčići poput mirišljavih štapića.

Pale se za opuštanje, meditaciju i osvežavanje prostora. Sastav je potpuno prirodan - mešavina Himalajskih trava i sandalovine. Pakovanje smo osmislili sami i dodali ručno pravljeni stalak od gline.

Aleksandra, kako je svet biljaka uticao na tvoj dosadašnji kreativni izraz? Da li su prirodni materijali tvoj prvi izbor?

Ujut je prvo krenuo od izrade saksija. Ne mogu da zamislim dom bez biljaka. Prirodni materijali će mi uvek biti prioritet. Go green!

Aleksandra, osim kolekcije sa mini-sukulentima, možemo li očekivati u ponudi još neke novitete koji objedinjuju dizajnirane saksije i različite biljne vrste?

Da. Planiram više zajedničkih projekata sa Ivanom, zato što je on moj plant guru i uz njegove savete ću dizajnirati nove najkomotnije betonske „kućice” za cveće.

I za sam kraj – šta nas ovog leta očekuje u Sanseverian radnji? Da li su u planu neka okupljanja ljubitelja biljaka ili kreativne radionice?

I: Nama je organizacija za dan otvaranja prošla tako lagano, da nam je želja da češće okupljamo drage ljude. Povod će biti predstavljanje novih prozvoda i

saradnji, tematska gostovanja, matinei i razne kreativne radionice. Već neko vreme želim da napravim serijal „Biljke i prijatelji” i predstavim biljkoljupce i njihove kolekcije biljaka. Svakako nas pratite na mrežama i bićete u toku.

U srcu Bosne i Hercegovine, gdje se priroda i kultura prepliću u harmoniji, rođena je ideja o stvaranju ukrasnih predmeta od kamena. KAMART je brend koji spaja lokalnu tradiciju i suvremeni dizajn, stvarajući elegantne i suvremene ukrasne elemente od kamena.

Inspiracija za KAMART proizašla je iz želje da se povežu tradicija i suvremenost. Hercegovina, sa svojim bogatim nasljeđem i prirodnim ljepotama, pruža savršenu pozadinu za razvoj brenda koji cijeni autentičnost i kvalitetu. Naši proizvodi predstavljaju spoj prošlosti i sadašnjosti, gdje svaki komad kamena priča svoju priču, prenoseći jedinstvenu energiju i karakter.

Filozofija našeg brenda temelji se na četiri ključne vrijednosti: eleganciji, jednostavnosti, hladnoći i čvrstoći. Ove vrijednosti reflektiraju karakteristike kamena s kojim radimo i predstavljaju osnovu svakog našeg dizajna. KAMART proizvodi nisu samo estetski objekti; oni su simboli trajnosti i vječne ljepote, koji donose dašak sofisticiranosti.

Ukrasni predmeti su izrađeni od kamena miljevine, visokokvalitetnog vapnenca koji dolazi s lokaliteta Mukoša pored Mostara. Ovaj kamen ima duboku povijesnu i kulturnu vrijednost jer je korišten za izradu nekih od najznačajnijih građevina, kao što su Stari most u Mostaru, Vijećnica u Sarajevu i Hrvatski dom Herceg Stjepan Kosača.

Njegova prirodna svojstva čine ga popularnim izborom za umjetnike i zanatlije. Kamen dolazi u prirodnim nijansama i teksturama koje se razlikuju od komada do komada, doprinoseći unikatnosti. Boja kamena varira od svijetlo krem do zlatno bež nijansi, sa finim, jedva vidljivim linijama ili mrljama koje daju kamenu prirodan i elegantan izgled.

Naši proizvodi su mnogo više od običnih ukrasa. Oni su izraz stila i identiteta. Svaka vaza, svijećnjak ili držač za knjige priča priču o pažljivoj izradi i dizajnerskoj viziji. Naši dizajneri surađuju s vještim zanatlijama kako bi osigurali da svaki komad bude savršeno izrađen, s pažnjom posvećenom svakom detalju. Vjerujemo da prava ljepota leži u jednostavnosti i eleganciji, a naši proizvodi to savršeno odražavaju.

UNITY TEMPLE, 1905, OAK PARK, ILLINOIS.

WATERCOLOR AND INK RENDERING BY

MARION MAHONY GRIFFIN

Kada govorimo o polju istorije i teorije umjetnosti, koje godinama posvećeno proučavam, moram priznati da sam sklona tome da, krajnje neskromno, pomislim kako mi znanja ne manjka. Ipak, iz dana u dan me nešto podsjeti koliko je ono, u svoj svojoj širini, jedan varljiv i nepostojan korpus. Bila to različita naučna polja ili umjetničke epohe, stilovi i discipline, mnogo toga tek čeka da bude otkriveno. Arhitektura i dizajn, o kojima će u ovom dvobroju biti riječi, nisu izuzeci.

Piše: Zvjezdana@stella_ironGvozdenović

Period u arhitekturi 19. i 20. vijeka smatra se dobro dokumentovanim i opšte poznatim, čak i onima van struke. Puno je tu velikih građevina i još većih imena, „heroja” i pionira koji su obilježili modernu arhitekturu. Ovi su narativi odveć dobro poznati. Kada biste guglali „moderna arhitektura”, među prvim rezultatima bi se pojavila kuća na vodopadu (Fallingwater) čovjeka koji je „izgradio Ameriku”, pionira prerijskog stila Franka Lloyd Wrighta. Wrightovi radovi i stil lako su prepoznatljivi, ali za mene je

bilo potrebno nedavno lutanje Instagramom i jedna objava Architectural Digesta kako bih otkrila da iza nekih od vizuelno najupečatljivijih radova te epohe, zapravo nimalo iznenađujuće, stoji žena. U moru velikih muških imena arhitekture 20. vijeka, Marion Mahony Griffin za mene je bila otkrovenje, ali i još jedna, gorka i dobro poznata matrica. Još jedno žensko ime, sistemski izuzeto iz istorije. „Koliko li je još žena potisnuto iz kolektivne kulturne memorije, i zašto?”, zapitala sam se po ko zna koji put.

Ako znamo kako se istorija piše, shvatićemo koliko smo nemoćni u toj fabrikaciji informacija. Ono što ipak možemo, jednom kada nam se ušunjaju u mentalni prostor, je ne prepustiti ih zaboravu. Pisati o Marion danas ne znači samo pričati o njoj, već i zapitati se šta sve gubimo kada iz kulturnih narativa isključimo one koje su ih tiho, ali duboko oblikovale.

Rođena i odrasla u Čikagu, Marion Lucy Mahony Griffin (1871-1961) bila je arhitektica čiji je profesionalni trag obuhvatio tri zemlje - Sjedinjene Američke

Države, Australiju i Indiju. Njena višedecenijska karijera razvijala se od ranih godina provedenih u Čikagu na prelazu vijeka, preko intenzivnog stvaralačkog perioda u Australiji i Indiji, do povratka u rodni grad u poznim godinama. Kao druga žena koja je diplomirala arhitekturu na prestižnom MIT-u 1894. godine i prva registrovana žena arhitekta u saveznoj državi Ilinois, Mahony je već tada ispisivala istoriju u profesiji koja je decenijama, pa i vijekovima, favorizovala muško učešće. Njena uloga u razvoju prerijske škole takođe nije bila sporedna, već presudna - ne samo kroz arhitektonske projekte, već i kroz upe-

DETAIL FROM MARION MAHONY GRIFFIN SEATED, MITCHELL LIBRARY, STATE LIBRARY OF NEW SOUTH WALES, MILES FRANKLIN PAPERS REF. PX D 250 3 43

čatljive crteže koji su postali njen vizuelni simbol. Zalaganje za demokratske vrijednosti u arhitekturi i urbanizmu, naročito u Australiji i SAD-u, kao i duboka posvećenost zaštiti prirode, svjedočili su o njenom progresivnom duhu. Ona nije gradila samo kuće i naseljagradila je ideje. A one su bile utemeljene na ravnoteži između čovjeka i prirode, umjetnosti i funkcije, pojedinca i zajednice.

Marion Mahony bila je drugo od petoro djece. Samo šest mjeseci nakon njenog rođenja, veliki požar u Čikagu primorao je porodicu da se iseli iz centra grada u Lakeside, predgrađe danas poznato

KUĆA I ATELJE SLIKARA WIKIMEDIA COMMONS

kao Hubbard Woods - pastoralni dio

Ilinoisa koji se u to vrijeme razvijao kao intelektualno utočište. Vrijednosti

koje je usvojila u djetinjstvu ostavile su dubok trag na njen kasniji život i rad. Idilični period djetinjstva prekinut je

kada je Marion imala jedanaest godina, smrću njenog oca „od samoiniciranog predoziranja laudanumom“. Majka i petoro djece tada su se preselili na zapadnu stranu Čikaga. Odrastanje u gradu koji se uzdigao iz pepela, u okruženju arhitekata koji će postati poznati kao Čikaška škola, Marion je omogućilo jedinstven uvid u nastanak jednog novog arhitektonskog izraza. Njena majka je postala direktorica ugledne

škole u Čikagu i okružila se aktivistki-

njama, reformistkinjama i sufražetkinjama. Marion nikada nije oskudijevala u uspješnim ženama koje bi joj mogle biti uzori. Nakon očeve smrti 1882. godine, uglavnom su je odgajale tri žene: majka, tetka i baka. „One su joj usadile uvjerenje da može da postigne sve što poželi kada odraste, što je u to vrijeme bilo prilično neuobičajeno“, objašnjava Debora Wood, kustoskinja za grafike i crteže i urednica knjige Marion Mahony Griffin: Drawing the Form of Life.

Jedan od Marioninih uzora bio je i njen rođak Dwight Perkins, koji je studirao arhitekturu na MIT-u, što ju je vjerovat-

no inspirisalo da 1890. godine upiše isti fakultet. Njen završni rad, Kuća i atelje slikara, zamišljen kao dom povezan sa radnim prostorom kolonadom koja zatvara dvorišni vrt, dugo se smatrao izgubljenim, sve dok nije pronađen u arhivi MIT-a sedamdesetih godina prošlog vijeka. Danas bi diplomiranje na MIT-u bilo izuzetno postignuće, nešto što bi učinilo porodicu ponosnom - 1894. godine je to bio gotovo nadljudski poduhvat. Nakon diplome, Mahony se vratila u Čikago, gdje je Perkins imao arhitektonsku praksu u Steinway Hallu, mjestu okupljanja progresivnih umjetnika i arhitekata tog vremena. Perkins je tada dijelio radni prostor sa mladim Frankom Lloydom Wrightom, koji je ubrzo zaposlio Mahony kao svoju prvu saradnicu - potez gotovo bez presedana, u vremenu kada su žene rijetko imale priliku da steknu radno iskustvo u arhitekturi. Sa Wrightom je blisko sarađivala narednih 14 godina. U njegovoj firmi Mahony je radila na zgradama, namještaju i drugim projektima. Istoričari su saglasni da bi njen položaj danas odgovarao ulozi glavnog dizajnera. Godine 1898. postala je prva žena sa arhitektonskom licencom u saveznoj državi Ilinois.

Iako ovo nije priča o muškoj genijalnosti, profesionalni život Marion Mahony Griffin ne može se odvojiti od njenih poslovnih i privatnih odnosa, prije svega sa Frankom Lloydom Wrightom i kasnije sa njenim suprugom, arhitektom Walterom Burleyem Griffinom, kao ni od šireg konteksta kraja 19. i početka 20. vijeka u Čikagu. Društvene okolnosti, reforme i potraga za duhovnim alternativama hrišćanstvu i materijalizmu, kako u umjetničkim tako i u intelektualnim krugovima, duboko su oblikovali njen profesionalni i lični razvoj. Marionini krugovi u Čikagu bili su otvoreno progresivni i feministički nastrojeni. Za razliku od Wrighta, koji nikada nije formalno studirao arhitekturu, Mahony je bila obučena u standardnim tehnikama prikazivanja na MIT-u. Tokom tih godina, Wright je često naručivao prezentacijske crteže od honorarnih crtača, a Mahony je u početku zadužio za tehničke radne crteže. Međutim, kada se ispostavilo da ima izuzetan talenat za crtanje, počeo joj je povjeravati prikaze svojih projekata, uključujući i hram Unity Temple, jedan od njegovih najvažnijih projekata.

UNITY TEMPLE, 1905, OAK PARK, ILLINOIS. WATERCOLOR AND INK RENDERING BY MARION MAHONY GRIFFIN

Analiza Marioninih crteža otkriva i širu sliku važne i nekonvencionalne uloge žena u Wrightovoj praksi sa kraja 19. i početka 20. vijeka. U jednu ruku bi se moglo reći da je njena praksa, sa fokusom na crtanje, bila aktivnost koja se tada smatrala „prihvatljivijom“ za žene i koja je predstavljala vizuelizaciju projekata koje su osmislili muškarci, čime su se na neki način učvršćivale konvencionalne rodne uloge.

MARION MAHONY ON THE LEFT, AND CATHERINE WRIGHT, WIFE OF FRANK, ABOUT 1907.

FRANK LLOYD WRIGHT FOUNDATION

FRANK LLOYD WRIGHT TRUST

Uprkos rodnom disparitetu, ona je bila cijenjena zbog svog dizajnerskog senzibiliteta i crtačkog umijeća, a realizovala je i nekoliko kuća pod sopstvenim imenom, među kojima su Unitaristička crkva All Souls u Evanstonu, Ilinois (1903), i dogradnja seoske kuće njenog brata u Elkhartu, Indijana (1907). Projektovala je

Millikin Place, stambeni kompleks izgrađen u Dekaturu, Ilinois (1909-1911), kao i nekoliko kuća, među kojima se posebno ističe neizgrađena vila za Henryja Forda (1912). Istakla se kao autoritet u arhitektonskim prikazima, toliko da su mnogi istoričari kasnije tvrdili kako su upravo njeni radovi postavili novi standard.

DETAIL FROM PHOTO OF R. MUELLER HOUSE, DECATUR, ILLINOIS

DESIGNED BY MARION

LUCY MAHONY 1910.

PHOTOGRAPHER

MATI MALDRE, CHICAGO ILLINOIS, 1991

FELSTEAD HOUSE.

PHOTOGRAPHER

MAX DUPAIN 1965.

PETERS HOUSE

BEDROOM WITH DIAMOND WINDOW AND TENT CEILING.

PHOTOGRAPHER

MATI MALDRE, CHICAGO, ILLINOIS, 1989

Godine 1906. Marion je izradila crtež za kuću K.C. DeRhodes u South Bendu, u saveznoj državi Indijana. Taj je crtež bio toliko izvanredan da je Frank Lloyd Wright, pokušavajući istovremeno da oda priznanje japanskoj umjetnosti i da prisvoji autorstvo, na njega dopisao: „prema FLLW i Hiroshigeu“. Ipak, pravi autor otkriva se u suptilno skrivenom monogramu „MLM“, ucrtanom među biljkama u prednjem planu - gestu tihe, ali nedvosmislene samopotvrde. Crtež kuće DeRhodes svjedoči o Marioninom originalnom grafičkom izrazu koji je nadilazio tadašnje akademske standarde arhitektonskog prikazivanja, uključujući i one koje je usvojila tokom studija.

Njen izuzetan osjećaj za liniju vidljiv je u načinu na koji besprijekorno integriše arhitektonsku strukturu i prirodno okruženje, stapajući ih u jednu kontinuiranu kompoziciju. Biljke su crtane sa istom pažnjom kao i sama zgrada - svaki list i vlas trave precizno su prikazani i stavljeni u isti vizuelni plan, bez tradicionalne hijerarhije motiva. Umjesto sjenčenja ili kolorita, dubinu i akcenat postiže varijacijama debljine linija.

Marionin stil je na jednom listu kombinovao perspektivu, tlocrt i presjekpristup koji je imao ogroman uticaj na dobijanje i realizaciju arhitektonskih projekata. Brojne tehnike koje je koristila potiču iz japanske grafike: drveće koje probija okvir slike, upotreba negativnog prostora, neobične perspektive i nagle promjene skale, poput ptice i cvijeta u prednjem planu naspram kuće u pozadini. Njen upečatljiv i nekonvencionalan stil lako je prepoznatljiv, a na mnogim crtežima nalazi se i njen monogram. Samim tim što se potpisala, ona je dovela u pitanje dotadašnje standarde profesije u kojoj su samo glavne arhitekte, gotovo isključivo muškarci, upisivali svoje ime na crteže. „Sama činjenica da rad nosi potpis ili monogram bila je prilično radikalna“, primjećuje istoričarka Julie Wood. Iako nije bila prva koja je to učinila, njen potpis i uzimanje zasluga svjedoče o tome da je svoje crteže smatrala umjetničkim djelima, a ne pukim ilustracijama Wrightovih ideja. Do 1909. godine, Mahony je izradila brojne prikaze za Wrighta, kako za realizovane, tako i za nerealizovane projekte - ostavljajući dubok i trajan trag na vizuelni jezik moderne američke arhitekture.

Kritičar i pisac Reyner Banham opisao je Marion kao „najveću crtačicu svoje generacije“, dok je profesor Paul Kruty istakao da su, nakon što je razvila svoj stil, „svi počeli da ga imitiraju”- postao je dominantan način prikazivanja arhitekture u Americi. Slično mišljenje imao je i Barry Byrne, kolega iz Wrightovog biroa, koji je tvrdio da je Mahony bila „najtalentovaniji član Wrightovog osoblja“, izrazivši sumnju da je studio ikada poslije imao nekoga superiornijeg. Prisjećajući se neformalnih takmičenja, koja je Wright organizovao među zaposlenima (za dizajn vitraža, murala, mozaika, tekstila i namještaja), Byrne je isticao kako je Mahony redovno pobjeđivala, kao i da je Wright oštro korio svakoga ko bi o njenom doprinosu rekao „dizajn gospođice Mahony“, posebno kada bi se taj dizajn kasnije pojavio pod njegovim imenom.

Važno je napomenuti da se crteži poput Marioninih nisu koristili u samoj izgradnji objekata. Oni su služili kao vizuelni alati koji su omogućavali ljudima bez stručnog znanja da zamisle kako će građevina izgledati. Takvi prikazi bili su svojevrsna marketinška

sredstva: pokazivani klijentima i objavljivani u stručnim časopisima. Njen rad nije samo pomogao Wrightu da dobije konkretne narudžbine, već je u značajnoj mjeri doprinio promociji estetike prerijskog stila.

Projekat po kojem je Mahony vjerovatno najpoznatija iz perioda rada u Wrightovom studiju dugo vremena uopšte nije bio povezan sa njenim imenom. Naime, Ausgeführte Bauten und Entwürfe von Frank Lloyd Wright, monografija objavljena 1910. godine u Berlinu - koja je, prema riječima istoričara Vincenta Scullyja, „jedan od tri najuticajnija arhitektonska traktata dvadesetog vijeka“ - velikim dijelom se oslanjala na Marionine crteže. Ova zbirka crteža, poznata kao Wasmuth Portfolio po njemačkom izdavaču koji je štampao, predstavila je Wrightovu arhitekturu evropskoj publici upravo kroz njen izrazito stilizovan crtež. Time je Wrightov studio dobio jasan vizuelni identitet, a on je stekao globalnu reputaciju. Iako Marionin doprinos tada nije bio javno priznat, danas većina istoričara arhitekture, upravo njoj, pripisuje autorstvo makar polovine ilustracija.

Kada je Wright 1909. napustio i svoju praksu i porodicu kako bi otputovao u Evropu sa udatom klijentkinjom Mamah Borthwick Cheney, njegove projekte preuzeo je arhitekta Hermann von Holst. On je angažovao Mahony kao glavnu dizajnerku, prepoznavši njen talenat i iskustvo. Upravo u tom periodu, Mahony je imala presudnu ulogu u održavanju kontinuiteta Wrightovih projekata.

Među najvažnijima su bile kuće u Dekaturu, u Ilinoisu. Za pejzažno uređenje tih objekata angažovala je Waltera Burleyja Griffina, nekadašnjeg Wrightovog saradnika, koji je u međuvremenu osnovao sopstveni biro. Taj projekat označio je početak njihove profesionalne saradnje, ali i zbližavanje na ličnom planu. Već sredinom 1910. Mahony dodaje svoj monogram na prvi poznati prikaz koji je izradila za Griffina, crtež kuće F.P. Marshalla. Na njemu kombinuje perspektivu, situacioni plan i poprečni presjek enterijera, sve uokvireno bogatim dekorativnim rastinjem. Ova forma postaje prepoznatljiv model za njihove naredne projekte u Sjedinjenim Državama.

Nakon ličnog i profesionalnog razlaza sa Wrightom, Marion se 1911. udaje za Griffina i u potpunosti se posvećuje razvoju njegove arhitektonske prakse. Uvjereni u snagu zajedničkih ideala, prijavljuju se na međunarodni konkurs za planiranje novog glavnog grada Australije, Kanbere, na kojem pobjeđuju velikim dijelom zahvaljujući njenim crtežima. Iako su do tada Australiju poznavali samo kroz crno-bijele fotografije, Mahony je u svojim crtežima dočarala raskošnu paletu zlatnih, smeđih i crvenih tonova australijskog pejzaža. Njene ilustracije isticale su prirodne karakteristike lokacije i simbolično izražavale demokratski duh grada kakav su zamišljali. Umjetnički način na koji je predstavila surovu ljepotu terena možda je bio i presudan. Dana 23. maja 1912. Griffin je zvanično proglašen pobjednikom konkursa.

Njihov dizajn Kanbere uključivao je neuobičajeno mnogo zelenih površina za to doba. Vjerovali su da prirodni pejzaž treba biti ravnopravan sa izgrađenim, jer doprinosi dobrobiti i stanovnika i posjetilaca. Iako su brojne birokratske prepreke spriječile potpunu realizaciju njihovih ideja, Griffini su nastavili rad u

Australiji, projektujući urbanistička rješenja, pejzažne zahvate, kuće, restorane, pozorišta, škole i čitave zajednice. Mahony je bila ključna figura u birou, ali je rijetko istupala da preuzme zasluge za svoj doprinos. Projekti su potpisivani njegovim imenom, koje se danas najčešće i vezuje za taj opus. Ipak, ponegdje se naslućuje ravnopravnost njihovog partnerstva - kao kada novinar prenosi Griffinove riječi da su planovi za Kanberu „više od polovine zasluga njegove supruge“ i da bi „ona trebalo da dobije mnogo više priznanja za pobjedu na konkursu“, dodajući: „Moja supruga je genije, ja sam samo biznismen“. Možda je Marion, u vremenu koje ženama nije ostavljalo mnogo prostora van doma, bila jednostavno zadovoljna slobodom da se bavi arhitekturom, rame uz rame sa svojim izabranikom.

Mahony je vodila kancelariju u Sidneju, dok je Griffin preuzeo funkciju direktora Saveznog kapitalnog biroa u Melburnu. Krajem 1915. preselila se u Melburn jer su stizale narudžbine za velike projekte, uključujući Café Australia (1916), Capitol House i Capitol Theatre (1921-1924), kao i planiranje naselja Ranelagh i Glenard na obodu grada.

CANBERRA

FEDERAL CAPITAL OF AUSTRALIA

PRELIMINARY PLAN, WALTER BURLEY GRIFFIN, 1913. NATIONAL LIBRARY OF AUSTRALIA

Zajedno su sačuvali dio obale Middle Cove od nekontrolisane izgradnje, čime su 1920-ih godina osnovali zajednicu Castlecrag. Iako termin još nije postojao, taj projekat bio je primjer ranog pejzažnog urbanizma.

Nakon višegodišnjih frustracija u vezi sa planom za Kanberu, Griffin prekida saradnju sa državom i okreće se novom početku u Sidneju, gdje sa Marion kupuje zemljište na sjevernoj obali. Castlecrag je privukao planinare, ekološki osviješćene građane i one koji su tragali za aktivnim životom u zajednici. Srce zajednice bile su predstave na otvorenom, koje je Mahony organizovala u kamenom amfiteatru izgrađenom 1934. godine prema njenoj zamisli. U svojim zapisima isticala je važnost tog prostora kao izraza bliskosti sa prirodom i vjerovanja da se svakodnevnim gestovima dijeljenja i zajedništva gradi zdravo, građansko društvo.

Umjetnički nadarena, Marion je slobodno vrijeme posvećivala bilježenju prirodnih ljepota Australije i katalogizaciji autohtone flore. Pod uticajem japanske umjetnosti, posebno povezanosti arhitekture i pejzaža, kao i elegancije ukiyo-e štampe, razvila je izrazito biofilan crtački stil. Za razliku od Wrightovog geometrijskog pristupa, stečenog u „školovanju" prerijske škole, Mahony je njegovala slobodnoruki potez koji je biljkama i pejzažima udahnjivao život.

Ti crteži nisu bili tek estetski - oni izražavaju vjeru u iscjeliteljsku i duhovnu moć prirode, kao protivtežu ubrzanoj modernizaciji i urbanom otuđenju. Taj duh pretočila je i u umjetnički rad. Serija Portreti šume, izvedena u akvarelu na svili i tušu na platnu, predstavlja poetske studije drveća i jedinstven trag njenog boravka u Australiji.

U šezdesetim godinama, Mahony se povukla iz arhitekture kako bi se posvetila svojoj zajednici u Castlecragu, vodeći obdanište i podržavajući umjetnost i zajednička duhovna nastojanja u skladu sa svojim antropozofskim uvjerenjima. Tokom Velike depresije, kako bi finansijski održao naselje, Walter je prihvatio angažman u Indiji, gdje je trebao projektovati biblioteku Univerziteta u Lucknowu. Početkom 1936. ponuđen mu je veliki zadatak - priprema

Izložbe industrije i poljoprivrede Ujedinjenih provincija, koja je zahtijevala izgradnju desetina objekata za samo osam mjeseci. Zamolio je Marion da se vrati iz penzije i pomogne mu; ona je pristala i u aprilu 1936. otputovala za Kalkutu. Radili su ubrzano na ovom

STINSON MEMORIAL

LIBRARY AND GROUNDS

PHOTOGRAPHER MATI

MALDRE, CHICAGO, ILLINOIS, 1993

i drugim projektima, uključujući zgradu Pioneer Pressa. Međutim, Walter je iznenada preminuo 1937. od posljedica operacije. Marion je kratko vrijeme razmatrala mogućnost da ostane u Indiji i dovrši njegove projekte, ali se na molbu Griffinovog partnera vratila u Australiju kako bi zatvorila biro, budući da je bila izvršiteljka njegove oporuke. Iako su raniji istraživači smatrali da je

Marionina karijera završila nakon smrti supruga, australijska arhitektica i istoričarka Anna Rubbo dokumentovala je opsežan rad koji je Mahony nastavila po povratku u Sjedinjene Američke Države. Međutim, njeno impozantno djelo, kako arhitektonsko, tako i literarno, i dalje ostaje nedovoljno poznato u njenoj matičnoj zemlji, možda dije -

DETAIL FROM PORTRAIT OF MARION MAHONY GRIFFIN, WALTER BURLEY GRIFFIN, NATIONAL LIBRARY OF AUSTRALIA: NLA.PIC-VN3295970

lom i zbog činjenice da je karijera ove svestrane kreativke obuhvatila šest decenija i tri kontinenta. Godine 1938. vratila se u Čikago, gdje je ostala do smrti 1961. nastavljajući da piše, slika, predaje i produbljuje interesovanja za botani-

ku i prirodni svijet. Po povratku, zatekla je gotovo potpuno odsustvo priznanja za Walterov rad - za razliku od sve veće slave Franka Lloyda Wrighta.

U pokušaju da sačuva sjećanje na njihovu zajedničku viziju, Mahony je započela rad na posljednjem velikom

djelu: The Magic of America. Ovaj neobjavljeni magnum opus, rukopis od oko

1500 stranica, sadrži eseje, transkripte, komentare i fotografije koji prate

MARION MAHONY GRIFFIN AND WALTER BURLEY GRIFFIN

GARDENING IN THE BACKYARD OF ‘PHOLIOTA’, HEIDELBERG, VICTORIA, 1918. NATIONAL LIBRARY OF AUSTRALIA

njen i Walterov život i rad. Strukturiran kao niz „bitaka“, rukopis prati njihova profesionalna i lična nadmetanja: Empirijsku bitku (Indija), Federalnu bitku (Canberra), Opštinsku bitku (Castlecrag) i Individualnu bitku (odnos

Mahony i Griffina). U želji da podcrta

Walterovu genijalnost, Marion je svoje zasluge možda i namjerno stavila u drugi plan. Danas, zahvaljujući digitalizaciji, to slojevito djelo predstavlja dragocjeno i fascinantno svjedočanstvo o jednoj od najoriginalnijih žena arhitekture 20. vijeka.

Ipak, matrica ostaje. Uprkos višedecenijskoj karijeri i doprinosima, pojava Marion Mahony Griffin svela se na sijenku, temelj tuđim vizijama, dok su joj struka i kritika godinama uskraćivale zasluženo priznanje. Umjesto analize njenih djela, pažnja je nerijetko bila usmjerena na njen izgled, bračni status i odstupanje od očekivanih „ženskih vrlina“. Život je završila u siromaštvu, sa narušenim pamćenjem, pogrešno zabilježena kao „učiteljica koja se nikada nije udavala“. Ipak, nju nije definisala ni povučena ličnost koju je izabrala za životnog partnera, ni nadmeni arhitekta sa kojim je sarađivala, već upravo rad koji je ostvarila rame uz rame sa njima, u vremenu kada su žene bile aktivno obeshrabrivane da uopšte kroče u takve prostore.

Vremenom se narativ počeo mijenjati.

Revalorizacijom njenog rada, Marion je konačno počela zauzimati mjesto koje joj pripada u istoriji arhitekture - ali, vrijeme je trebalo proći. Tako je Reyner Banham nazvao „prvom američkom (a možda i svjetskom) arhitekticom kojoj nije bilo potrebno nikakvo opravdanje u muškom svijetu“. Priča o Marion Mahony Griffin nas podsjeća da ponovno otkrivanje žena koje je istorija zaboravila nije jednostavan čin ispravke, već poziv na dublju kulturološku promjenu - u onome što cijenimo, na šta obraćamo pažnju, čemu pridajemo vrijednost.

U svijetu u kojem se sve češće govori o održivosti, brizi za zajednicu i prirodu, Mahony se iznova ukazuje kao figura ispred svog vremena: vizionarka koja je prirodu utkala u samu srž urbanog pejzaža, koja je razmišljala u smjeru koji tek danas, decenijama kasnije, postaje vitalan. Možda Marion nisu trebale potvrde i riječi hvale. Ako nije bila za svoje vrijeme, već ispred njega, možda je samo neko novo vrijeme trebalo doći.

I možda joj, zaista, nikakvo opravdanje nikada nije ni bilo potrebno.

MARION MAHONY GRIFFIN, EUCALYPTUS URNIGERA

TASMANIA SCARLET BARK, SUNSET, WATERCOLOR AND INK ON SILK, CIRCA 1919. MARY AND LEIGH BLOCK MUSEUM OF ART

MARION MAHONY GRIFFIN DRAWING THE FORM OF NATURE

EDITED BY DEBORA

WOOD

PORTRAIT OF MARION MAHONY GRIFFIN, 1935. NATIONAL LIBRARY OF AUSTRALIA

Misija arhitekte je da u svakom vremenu, u svakoj ideologiji, uradi dobar stan

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Jovana Rakezić

@jovanarakezicphotography Šminka: @od_sna

Studio naše proslavljene arhitekte Milenije Marušić u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, u kojoj nas je ugostila, je mala, ušuškana i ispunjena važnim uspomenama koje su svedoci jednog neverovatnog perioda jugoslovenske arhitekture. Među brojnim interesantnim artefaktima, projektima, uokvirenim fotografijama moju pažnju privlači uramljeni list sa cerovog drveta i ptica koja zamahuje krilima povlačenjem kanapa – uspomene na naselje

Cerak Vinogradi i vrtić Plava ptica koje su Milenija i njen suprug, arhitekta Darko Marušić, osmislili i realizovali. A Milenija? Milenija je kao i njen radni prostor elegantna, odmerena, puna zanimljivih priča i doživljaja, ali isto tako i odličan slušalac, pažljivi i radoznali posmatrač, što se tako dobro čita iz svega onoga na čemu radi. Povod našeg susreta je osnivanje fondacije Milenija i Darko Marušić i nedavno raspisivanje konkursa za nagradu koja nosi njihovo ime. Razgovor je brzo prerastao inicijalni povod i postao vremeplov kroz projekte koje je, zajedno sa pokojnim suprugom arhitektom Darkom Marušićem, stvarala širom bivše Jugoslavije. Govorili smo o

stambenoj arhitekturi i beogradskom stanu, o Cerak Vinogradima, o važnosti zajedničkih prostora i svetlosti, o neophodnom poštovanju pravila i propisa, nepristajanjima na bilo šta manje od onoga u šta veruje, o doslednosti i tome šta znači graditi za čoveka. Zbog svega toga, nasleđe koje Milenija ostavlja nije samo u postojećim objektima, već u ideji da arhitektura može i mora biti ona koja povezuje, oplemenjuje i čuva osećaj doma.

Milenija V. Marušić - vodeći projektant i stručni savetnik u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Valjevu 1960. godine. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1965. godine, u ateljeu profesora Uroša Martinovića. Postdiplomske studije iz urbanizma, na matičnom Arhitektonskom fakultetu, apsolvirala 1969. godine. Dalje studije svojevoljno prekida, opredeljujući i posvećujući se arhitektonsko-urbanističkom projektovanju – konkursima i izradi obimnih i složenih projekata. Od 1965. godine zaposlena u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije – IAUS-u, počev od mesta pomoćnika u istraživanju, zatim asistenta i projektanta 1972. godine, samostalnog projektanta 1976. godine, vodećeg projektanta 1981. godine i stručnog savetnika 1986. godine. Od penzionisanja 2012. na-

stavlja rad u IAUS-u u statusu stalnog spoljnjeg saradnika i vodećeg projektanta. Uža oblast – istraživanje i projektovanje u oblasti stanovanja. Od 1971. do 1973. godine bila je angažovana u svojstvu gostujućeg asistenta u nastavi iz urbanističkog projektovanja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Godine 1970. učestvuje na jednomesečnom seminaru u Ženevi sa temom „Čovekova sredina“, kao i na više seminara, savetovanja i predavanja u Jugoslaviji, a potom u Srbiji. Godine 2018. na poziv upućen od strane Muzeja moderne umetnosti MoMA iz Njujorka, da prisustvuje otvaranju izložbe „Betonska utopija – arhitektura Jugoslavije 1948-1980 godine“ održala je predavanje u Centru za arhitekturu Njujorka. Član Akademije arhitekture Srbije (AAS), član arhitektonske sekcije ULUPUDS-a, delegat skupštine Inženjerske komore Srbije u dva mandata.

Nedavno je vaša fondacija raspisala konkurs za regionalnu nagradu Fondacije „Milenija i Darko Marušić“ iz oblasti arhitekture stanovanja. Kakve norme očekujete da prijavljeni radovi ispune?

Uz malu dozu strepnje očekuje se da se na konkurs prijave kvalitetni radovi. Jer nadam se da se, u današnjoj masovnoj produkciji kvadratnog metra stana namenjenog isključivo prodaji, nisu pogubili kriterijumi koji definišu stambeni prostor kao prostor namenjen prvenstveno čoveku i njegovim potrebama. I kako stoji u raspisu konkursa, nagrada će se dodeliti za izuzetno stvaralačko delo realizovano u oblasti arhitekture stanovanja. Delo koje istraživačkim postupkom i društvenom odgovornošću problematizuje temu savremenog stanovanja i čini iskorak u odnosu na tekuću praksu. Delo koje beleži vreme i mesto u kome je nastalo, a koje baštini i nadograđuje protekle suštinske humanističke vrednosti stanovanja, spajajući nove prostore kreativnosti.

ustanovljena prošle godine, i da nam kažete više o izdavačkim i drugim poduhvatima koje imate u planu?

Načelna ideja o osnivanju fondacije seže, moglo bi se reći, u šezdesete godine prošlog veka, kada smo Darko i ja sredinom tih šezdesetih završili studije.

Tada su se u celo državi Jugoslaviji raspisivali konkrusi za stambena naselja i komplekse. Na njima smo učestvovali i dogodilo se da smo na osnovu prvih nagrada sticali pravo na prve realizacije. Opredeljenje za stambenu arhitekturu nije bila naša svesna odluka, može se reći da je stambena arhitektura odabrala nas, a ne mi nju. Osnivanjem ove fondacije mi joj to poverenje uzvraćamo.

Budući da smo krenule od najsvežijih

vesti, volela bih da se osvrnemo na ideju iza pokretanja fondacije koja je

Opšti cilj fondacije je promocija arhitekture kao važnog i složenog segmenta kulture i društva. Fondacija ima više ciljeva: dodela nagrade za realizovano delo iz oblasti stambene arhitekture –delo koje beleži vreme u kome je nastalo, poštujući osnovna načela iz našeg stvaralaštva; izdavačka delatnost se odnosi na pripremu i izdavanje publikacija, kao npr. „Trilogija 2019“, naša monografija i druge stručne publikaci-

je; arhiviranje, obrada i digitalizovanje obimne, planske, projektne i prateće dokumentacije; saradnja sa institucijama zaštite u očuvanju izgrađenih objekata i prostornih celina; pomoć i podsticaj mladim arhitektama, negovanje i razvijanje trajnih vrednosti arhitektonskog stvaralaštva. Sedište Fondacije je u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, u kome smo kao u svojoj drugoj kući radili sve svoje projekte, obostrano deleći napore, uspehe, dobijena priznanja i nagrade.

Tokom vaše aktivne arhitektonske karijere dobili ste doslovno sve prestiže nagrade za projekte, na kojima ste radili sa vašim životnim i poslovnim partnerom Darkom Marušićem, a prošle godine ste ovenčani i nagradom Ženskog arhitektonskog društva (ŽAD) –

Nagradom Jelisaveta Načić. Šta za vas

ova nagrada znači posle svih uspeha koji stoje iza vas? U čemu je njena specifičnost i simboličnost?

Nagrada ŽAD-a bila je koliko neočekivana toliko me je i učinila srećnom. U

svakom slučaju je posebna. Neočekivana, jer nisam bila članica ŽAD-a, a nagradu dodeljuju koleginice koleginici, što se do sada mislim nije nigde dogodilo. Drugo, ona nosi ime jedne u svemu posebne ličnosti. Zahvaljujući se na nagradi rekla sam: „Ko bi mogao da odoli nagradi koja nosi ime Jelisavete

Načić, koja je čvrsto gazila savlađujući velike stepenice, ne one male, zelene, kalemegdanske, već one teške pune zapreka koje je oštro sekla, među njima

i one dve najžilavije – rodnu i nacionalnu, nikad dovoljno sasečene.“

Poruke iz njenog životnog i profesionalnog puta su mi bliske zbog čega ova nagrada za mene ima posebno značenje – poruke o nepristajanju i neodustajanju.

A one znače:

• Da u arhitekturi i urbanizmu nikada ne treba odustajati od zatvaranja punog umetničkog i tehnološkog kruga, počev od idejne skice, idejnog projekta sa bitnim detaljima, glavnog projekta (nikad tuđom rukom), nadzora i učešća u građenju kao i učešća u životu objekta nakon useljenja, kakvo god ono bilo, a lako nije.

• Nikad prihvatiti da nečeg nema i da se nešto ne može, naročito na gradilištu koje nam je uvek bilo drugi crtaći sto.

• Neodustajanje od izrade i najsitnijih detalja – iscrtavanja svake ploče, na svakoj stazi u naselju kako bi se uklopila bez ostatka, i kako bi staza bila lepa, odbijajući komentare da to nije za „našeg čoveka“, i ne odustajući od uverenja da niko ne može biti imun na lepotu i da lepota proradi kad tad, u svakom od nas.

Dakle, u pitanju je svekoliko neodustajanje bez obira na kontekst i životnu dob.

Pripremajući se za razgovor shvatila sam da ću ovom prilikom zbog formata biti prinuđena da se fokusiram na svega nekolicinu projekata, i to nehronološkim redom. Ukoliko se fokusiramo na stambenu arhitekturu, koja je u velikoj meri obeležila vašu karijeru, pitanje koje se prirodno nameće je značaj i osobenosti Beogradske škole stanovanja, koja je nastajala u periodu između 1965 - 1975. kada je rođen i fenomen poznat kao Beogradski stan.

O ovoj temi je pisao vaš suprug Darko Marušić za časopis „Arhitektura i

urbanizam“. br. 74-77 što je postalo i svojevrsni svedok vremena, a reprint izdanja u formi knjige, sa vašim predgovorom, urađen je pre nekoliko godina na zadovoljstvo vaših kolega arhitekata i studenata koji je nazivaju „Biblijom stanovanja“. Šta nam možete reći kao direktna učesnica ovog neverovatnog perioda u arhitekturi, kako je izgledalo pisati istoriju u tom periodu, i kakvo je danas interesovanje vaših kolega, mladih arhitekata za ovakav pristup gradnji? Da li mislite da se ovaj konkretan pristup arhitekturi stanovanja može danas negde pronaći? Četvrobroj časopisa „Arhitektura urbanizam“ br. 74-77 (1975) zapisuje jedno izuzetno vreme arhitekture stanovanja u razdoblju od 1965. do 1975. godine. Ova decenija predstavlja središnjicu

razdoblja prikazanog na izložbi „Betonska utopija – Arhitektira Jugoslavije 1948 – 1980“ održane u Muzeju savremene umetnosti MOMA u Njujorku od 10. jula 2018. do 19. januara 2019. godine. Otvarajući ovu izložbu, njen selektor Martino Stirli, glavni kustos galerije Filip Džonson u MOMA je rekao:

„Iz današnje perspektive verujemo da je jugoslovenski model nosio važne lekcije koje bismo mogli da naučimo.

Jugoslavija je primer u kojem je arhitektura bila moćna alatka u službi mul-

tietničkog društva.“ Tu alatku su u svojim rukama držali arhitekti. To je vreme u kojem je arhitektura bila najvidljiviji i najvažniji segment kulture. Podržavan, usmeravan i zakonski reglulisan od strane države. Vlast i struka su bili prepleteni, uz činjenicu da su vrhovne strukovne organizacije – Urbanistički zavodi bili savest svojih gradova, bez

čije se stroge kontrole ništa nije moglo planirati i projektovati. Dobro pripremljeni i obrazloženi planski i projektantski propisi i normativi sačinjeni od strane strukovnih organizacija i verifi-

kovani od strane države bili su podloga za raspisivanje arhitektonsko-urbanističkih konkursa za velika stambena

naselja i komplekse. Konkursi su bili utakmice u kojima su sudije bile oso-

be od stručnog i moralnog integriteta i gde se znalo da će se izabrati najbolje rešenje. Kako sam urednik četvrobroja Darko Marušić kaže: „Za deset godina jedan i po konkurs godišnje, to je čuvena serija kojom je završno uobličan

BEOGRADSKI STAN“, dodajući da je posebnost Beogradske škole stanovanja

NE U ZONI OBLIKOVANJA I FORME, VEĆ

SUŠTINSKI U FUNKCIJI STANA, počev od same stambene jedinice do njenog okruženja i urbanističko arhitektonskog sklopa. Učestvujući na ovim konkursima sa nestrpljenjem smo očekivali izložbu konkursnih radova tražeći novine ne u izgledu, fasadi, već u organizaciji stana.

Vaš rad je, čini mi se, uvek bio usmeren na stvaranje dobrog osećaja u nekom prostoru, na funkcionalnost, praktičnost – rečju na čoveka i njegove potrebe, daleko više nego na formu i oblikovanje prostora. Veliki broj Jugoslovena je živeo u stambenim jedinicama koje su građene tada po propisima, sa pažnjom i usmerenošću na kreiranje prostora koji se mogu prilagođavati promenama koje se događaju u životu jednog čoveka, i znajući za sve ove

benefite uživanja u prostorima koji ne manjkaju prirodnim svetlom, koji su udobni, prilagodljivi i usmereni na negovanje zajednice i zajedništva kako smo došli do toga da potomci tih ljudi, koji su odrastali u tim i takvim stanovima, danas grade neplanski, bez ikakvog stila i smisla, menjaju i ruže zatečeno stanje, zastakljuju, doziđuju i ruše. U kom trenutku se dogodila ova tranzicija i kako je moguće da je struka sve vreme ćutala na to, ako znamo da su se ti isti ljudi vaspitavali i kalili na drugačijim vrednostima od ovih danas?

Talasom bespravnih izmena koje se svakodnevno pojačavaju masovno se ruže lica kuća i ulica i devastira ukupno lice grada. Degradiraju se objekti i ambijenti - divlja, maligna tkiva na objektima predstavljaju ruglo za grad, poništavajući svaki sklad, red, proporciju i harmoniju. Ugrožava se ekološki i higijenski status objekta, remeti i ugrožava često ukupno funkcionisanje, bezbednost i stabilnost objekta. Ove nezakonite izmene se ne sankcionišu. Inspekcijske službe, nekada raspoređene po opštinama, skoncentrisane su na jedno mesto - u grad. Nevidljive su i kao takve

predstavljaju zeleno svetlo stanarima da nekažnjeno vrše izmene na objektima dograđivanjem, zaziđivanjem, uzurpiranjem javnog prostora, krpljenjem, probijanjem novih otvora. To su uglavnom i stanari iz vašeg pitanja, sve je nažalost prepušteno primitivnom talasu izmena koje se ne kažnjavaju i koje je teško popraviti. Ne zaostaju u tome mnogo ni stanovnici naselja Cerak Vinogradi i pored svih naših predloga o očuvanju izvornog lica naselja i brojnih prijava svim nadležnim institucijama.

Ukoliko danas prošetamo našim glavnim gradom, videćemo da nema ulice ili naselja na atraktivnoj lokaciji u kome se neka nova zgrada ne gradi, ne doziđuje i prepravlja. S druge strane, pravo na sunce, na čist vazduh, vetar, zelenilo – u savremenom rečniku naše arhitekture postali su nešto apstraktno, uprkos globalnim trendovima koji ističu značaj ozelenjavanja gradova i ekološke održivosti. Posmatrajući problem na lokalu, svedoci smo verovatno najagresivnije faze investitorskog urbanizma gde se ljudima doslovno zazidavaju prozori – što možemo videti na primeru Novobeogradskog bloka 4, Karaburme i Kne-

za Miloša 44 – gde stanarikonstantno na ulici traže pravdu jer institucije ne reaguju a investitori govore da rade prema dozvolama. Šta je po vašem mišljenju rešenje za vraćanje grada građanima, humanizaciju arhitekture i uvođenje reda u institucije koje donose propise?

Nije u pitanju investitorski urbanizam, to je postala ustaljena sintagma kojom se danas pokriva i „opravdava“ svaka gradnja. Investitori su uvek postojali, bez njih se ne bi ništa ni gradilo. U uređenim državama oni se ponašaju prema postavljenim pravilima i kontrolisanim propisima. Kod nas je na sceni DOGOVORNI

URBANIZAM koji se odvija u sivoj zoni moguće korupcije. U pitanju je dogovor između državnih organa i onih koji hoće da grade vođen isključivo jezikom novca. O tome svakodnevno svedoče i činjenice da onaj koji gradi, gde god je dogovoreno, ima urednu dokumentaciju – urbanističke uslove i dozvole i pokrivenost urbanističkim planom. Posledice su urušavanje i rastakanje grada, menjaju se pitome gradske ulice na Vračaru, Neimaru, Savskom vencu, postajući krezube saobraćajnice u kojima se neposredno uz jednospratne kuće gra-

de višespratnice zbog koji pucaju zidovi suseda, blokiraju se prozori, oduzima vazduh i sunce, ugrožava zdravlje i život svim stanovnicima u okruženju. Svedoci smo i makro poteza kojima se pod plaštom planiranja grade mega objekti kojima se prekraja grad, ruše vredni objekti i celine, zauzimaju zeleni prostori. Ne uvažavaju se primedbe struke i reagovanja građana. Da bi se arhitektura, stambena arhitektura vratila u normalne vode, vratilo pravo na sunce, na čist vazduh i normirano zeleno okruženje neophodan je politički i društveni kontekst i odgovornost svih učesnika. Potrebno je, pre svega, da državne institucije rade posao zbog kojih su osnovane. Neophodno je povratiti autonomiju arhitekture i profesionalnog promišljenog urbanizma i planiranja koja podrazumeva planiranje, projektovanje i građenje po strukovnim pravilima i propisima.

Jedan od arhitektonskih poduhvata koji je zasigurno obeležio vašu karijeru je izgradnja prvog ekološkog naselja – Cerak Vinogradi koje je 2019. proglašeno za kulturno dobro RS kao jedno od tri zaštićena stambena naselja savremene arhitekture u Evropi, koje je nakon učešća na izložbi „Be-

tonska utopija: Jugoslovenska arhitektura u periodu od 1948-1980”, ušlo u stalnu postavku muzeja. Najkraće rečeno, radeći na ovom projektu zajedno sa vašim suprugom i kolegom, Darkom Marušićem, kao i kolegom Nedeljkom Borovnicom – na jednom mestu gde su nekada ležali vinogradi i cerova šuma, od koje je, u trenutku kada ste se vi upoznavali sa terenom, ostalo samo jedno stablo - stvorili ste jedno neverovatno mesto za udoban život za 15 hiljada ljudi. Uzevši u obzir okruženje, klimatske uslove i podneblje – napravili ste naselje koje izgleda kao da je sraslo sa šumom i svojim okruženjem (stabla po kojima su ulice dobile svoja imena u naselju su

naknadno zasađena). Budući da tada kada ste stvarali, nije bilo sličnih graditeljskih poduhvata na koje biste se mogli ugledati (a nema ih mnogo ni danas), šta su bile vaše polazišne tačke? Kako ste zamišljali život jednog stanovnika ovog prigradskog naselja?

Cerak Vinogradi nisu projekat, oni su DOGAĐAJ i PODUHVAT.

Događaj „Cerak“ je živi organizam koji ovog jula puni 48 godina od kada smo zajedno. Nesvakidašnje zajedništvo započeto susretom sa mestom na kojem će nići naselje, nastavljeno preseljenjem celog projektanstog tima na „lice mesta“ na rok od 9,5 godina, održavanog do da-

nas stalnom komunikacijom nas autora i stanovnika. Navodim deo iz teksta nas dvoje Marušića povodom proslave godišnjice MZ Vinogradi (27. 02. 1997): „Naselje Cerak Vinogradi nije samo projekat našeg života, zahvaljujući i vama ono je više od toga. Sve te godine mi smo sa vama, uz vas, i za vas. Za vas smo i onda kada se borimo protiv ruženja i samovoljnih izmena na kućama. U ovom gradu se ne zna da li još negde postoji takav odnos između ovih koji su naselje projektovali i onih koji u njemu žive“.

Kao autori bili smo posvećeni samo tom poslu. Cerak jeste poduhvat koji je obeležio naš profesionalni život i koji je formirao naš projektantski – graditeljski

KREDO koji glasi: nema granice i podele između arhitekture i urbanizma; nema granice između spoljnog i unutrašnjeg prostora; kontekst je bitan određujući činilac; u stvaranju jednog objekta učestvuje se počev od idejne skice, preko projekata i građenja do ključa u ruke, pa i posle u životu objekta. Dakle, arhitekta se potpisuje ispod izvedenog objekta, projekat je usputna stanica.

1977. godine, kada je raspisan jugoslovenski konkurs za naselje, intenzivno trajalo sledeću deceniju projektovanja i učešća u izgradnji – na licu mesta, ne prestaje ni danas.

Kako je uzbudljiv bio naš prvi susret sa terenom! Počelo je početkom proleća

Kada smo prvi put odlučili da upoznamo to „Bogu iza leđa“ parče zemljišta veličine skoro 100 hektara ukazala se gola, vetrovita, naoko blaga padina koja se, kada smo je preneli na kartonsku radnu maketu, pokazala kao bogata ogrlica sastavljena od brojnih ujednačenih nizova srebrnih sajli. Progaziti je sredinom, tragom presušenog potoka, značilo je savladati šesdeset metara od podnožja do vrha, susresti se sa belouškom i horom žaba u uvek živoj vodi u dnu karsne udoline. Značilo je osluškivanje vetra, stalno prisutnog povetarca. To doživljeno preneto u projektno rešenje za nas je značilo zadržati i doraditi korito potoka, kojim je trasirana i glavna pešačka kičma naselja. Značilo je predvideti jezerce na staništu belouške – leti za lake čamce, zimi za klizanje. Značilo je predvideti centralni naseljski park sredinom naselja kojim se vezuju šumski masiv Košutnjaka i krošnje topola na Adi, koji je ujedno i koridor vetra čijim se strujanjem ovim zapadnim šumadijskih podbrđem provetrava Beograd.

Na ovom tragu našao se i prihvaćen je naš predlog da umesto ukrasnog žbunja i šiblja cela površina bude samo zeleni travnati tepih, s tim da se u ulicama odmah zasadi već odraslo drveće. Moćne mašine su odrasle petnaestogodišnje sadnice, sargijom zaštićenog korenja rasporedile na precizno određenim mestima u pešačkim ulicama koje su po njima dobile ime Lipa, Breza, Platana...

Sedamdesetih godina prošlog veka kada je naselje nastajalo, ekologija nije bila tako sveprisutna tema. Ona je danas, sa saznanjima o posledicama klimatske krize postala jedan od glavnih prioriteta kada je reč o savremenoj arhitekturi, ali stiče se utisak da se to nastojanje u većini projekata svodi na zadovoljavanje forme, kako bi se obezbedio sertifikat. Kako je iz vaše perspektive izgledalo raditi na stvaranju jednog od prvih ekoloških naselja u našoj zemlji i šta je bila osnovna ideja? S druge strane, da li smo danas bliži ili dalji razumevanju funkcionisanja prirode i naše potrebe da budemo deo iste?

O naselju kao ekološkom počelo je da se govori nakon desetak godina posle useljenja. Kada je naselje projektovano i nastajalo, reč ekologija je bila retka i daleka reč, danas je ona imperativ i na-

skuplja globalna reč. Prirodni elementi konteksta – periferna izdvojena pozicija u odnosu na grad, zatim fizionomična

morfologija tla, vizure na celinu i iz nje usmeri su projektantska istraživanja ka

stvaranju zelenog samosvojnog lika naselja – lika „gradića na brdu“.

Cerak je pokušaj ukrštanja, mirenja, nalaženja mere ravnoteže prirodnog i urbanog. Kuće sléde morfološke oblike tla, „nadgrađuju“ izohipse ustalasanog reljefa, uvažavaju insolaciju i pogled, ali su i u funkciji stanovanja jednog umerenog urbanog – gradskog ambijenta ulica, malih trgova, susedstava na koje je raščlanjeno naselje.

Dakle, na pitanje šta je bila osnovna ideja projekta odgovor bi bio jednostavan.

Ideju je rodilo mesto. A na pitanje šta se danas izmenilo u odnosu između nas i prirode, odgovor je takođe jednostavan. Sa prirodom se ne dopunjuje od prirode se otima. Na sceni je nezaustavljiv grabež za svakom zelenom i slobodnom površinom, na kojoj preko noći niču građevine neprimerenih dimenzija i namene i nezajažljiva pohlepa za zaradom, raspoređena na sve učesnike u tom procesu.

Vaš model stanovanja podrazumevao je fleksibilnost, uključenost stanara, ekološku inteligenciju. Zašto se to nije nastavilo – gde je ta nit prekinuta?

U pitanju je društveni i pre svega politički kontekst, o kome je bilo reči u više navrata u ovom tekstu. I gde je u tom kontekstu mesto i značaj kulture i arhitekture kao njenog najvidljivijeg segmenta.

U vremenu odgovorne stambene izgradnje (prikazane na izložbi u Njujorku) stan se gradio za čoveka i njegove potrebe i o tome je brinula država. Uvedeni su propisi čija je primena u projektima bila strogo kontrolisana od strane stručnih komisija. Glavni projekti razrađeni i pripremljeni, za izvođenje vraćani su na popravni u slučaju ako je prozorsko staklo mereno bez štoka i krila bilo manje od jedne sedmine poda sobe čija dubina ne sme preći ½ širine sobe, ako stan nije direktno osunčan minimum jedan sat zimi i okrenut samo na sever a dnevna soba ispod 18m2 .

Propisi jesu bili strogi ali i inspirativni. Fokus je bio na stanu – prostoru projektovanom tako da bude protočan za ljude, vazduh i sunčev zrak. Organizovati prostor stana kao otvoren, lako presloživ u svakom protoku vremena i promenama u porodici, tako da bude udoban i da svaki kvadratni metar

bude koristan metar. U dugogodišnjem bavljenju stambenom arhitekturom i stanom uvek smo bili svesni posebne odgovornosti, jer se u egzistencijalnom mikro prostoru stambene jedinice rađa, odgaja, stasava i formira jedna ličnost. Prekid je nastao kada su od strane države izbrisani normativi i ukinuta istin-

ska stručna i društvena kontrola planova i projekata. U suštini prekid je nastao kada je stan prestao da se radi za onoga ko u njemu živi i kada je postao da bude kao bilo koja roba koja treba da donese novac u uspostavljenom proizvodno robnom lancu. Gradnja stanova prilagođena je udvojenim interesima investitora i vlasti sa širokim

mogućnostima ulaganja na različite načine stečenog novca.

Stanovi se masovno grade bez normativa i ispod minimalnih uslova za čovekomerno stanovanje. Nižu se po sistemu šibica (renja). Četvrtinu kvadrature stana čine predsoblja, zasoblja, goli zalakćeni hodnici kojima se stiže do dnevne sobe od 12-tak kvadrata u koju se ulazi porebarke.

Ma koliko neki objekat bio kvalitetan, vremenom, ukoliko se ne održava do-

lazi do propadanja i urušavanja. S tim na umu, ako znamo da većinu naše gradnje i domova i dalje čini starogradnja – koja s protokom vremena ima brojnih izazova, pa tako s promenom klime i drugačijim propisima o energetskoj efikasnosti dolazi do toga da se fasade moraju obnavljati, prozori i krovovi menjati – koji je po vašem mišljenju pravi put da se to uradi na kvalitetan način, i adekvatno, bez ruženja originalnih zamisli arhitekata ako govorimo o zgradama i zdanjima koja su zidana po pravilima i sa umećem?

Naselje Cerak Vinogradi bilo je pod određenom vrstom zaštite počev od prvih useljenih stanova 1981, od 1993. uživa zaštitu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a od 2003. i potpunu urbanističku zaštitu. Od 2014. godine uživa prethodnu zaštitu kulturnog dobra, a 2019. godine je ta zaštita odlukom Vlade Srbije i formalno potvrđena.

Nadali smo se da će nadležni shodno tome preduzeti potrebne mere da se blagovremeno zaustave i otklone posledice neblagovremenog održavanja

i naselje zaštiti od brojnih samovoljnih intervencija stanara. Na žalost, to je u potpunosti izostalo. Nadležni nisu reagovali ni na dokument „Predlog razvojne strategije, rekonstrukcije, revitalizacije i dela upravljanja u naselju Cerak Vinogradi (Cerak 1 i 2) u Beogradu“ koji smo kao autori sačinili uz aktivno učešće stanara. Ovaj dokument sadrži način obnove rekonstrukcije i održavanja naselja uporedo sa programiranjem budućih aktivnosti sadržaja – Kulturni centar, Kulturna stanica po ugledu na Novi Sad, Vizitorski centar u kome bi bila izložena i arhivirana obimna projektna i prateća dokumentacija dostupna istraživačima. Podrazumeva se uvođenje novih tehnologija, digitalizacija, korišćenje prirodnih izvora energije sunca, biljaka, vetra, vode, (po sistemu da ...nijedna kap kiše iz naselja ne ode u kanalizaciju...). Kao model upravljanja i održavanja naselja predloženo je formiranje samostalne institucije zadužene za optimalno funkcionisanje naselja površine 92ha sa 67 stambenih objekata, 172 ulaza u stambene objekte, 3650 stanova, 15 hiljada stanovnika.

Svi objekti i parterne površine zahtevaju obnovu i rekonstrukciju uključujući i uslove energetske efikasnosti objekata. U tu svrhu neophodno je prethodno pažljivo uraditi projekte obnove objekata (krovovi, fasade, prozori) znalački u istoj meri po kojima su rađeni izvorni projekti, u svemu pod kontrolom nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda. Ne prepustiti nekontrolisanom krpljenju fasadnog i krovnog platna, samovoljnoj zameni prozora i

balkonskih vrata, doziđivanju, zaziđivanju, probijanju otvora, intervenciji na

montažnoj konstrukciji. Ovim postupkom bi mogla da se uklone i samovoljne izmene na objektima.

Nakon 40 godina angažovanja na očuvanju naselja i izostanka institucionalne i sistematične brige o naselju, počev od 2015. godine ponovo smo udruženi sa stanarima na istoj liniji borbe i brige o naselju.

Verujem u novonastalo (2022.) udruženje mladih - KULTURNI CERAK - koje je sve vidljivije među svojim sugrađanima uključujući ih u svoje akcije oživljavanja kulturnog i društvenog života, angažuju-

ći se i na edukaciji stanovnika sa ciljem da se naselju vrati njegovo izvorno lice.

Jedna od vaših uspomena sa gradilišta je i uramljeni list sa cerovog drveta. Šta je, ako biste posmatrali vašu karijeru u jednom obuhvatnom sagledavanju svih projekata na kojima ste radili, ekvivalent tom cerovom listu u staklu? Šta biste stavili pod staklo – kao simbol borbe, trajanja, života?

Uramljeni list je sa jedinog stabla cera koga smo zatekli na lokaciji i koga smo suzama ispratili kad je posečen, a nije morao biti. Tom listu cera duguju imena dve ulice u naselju – Ulica Cerova i Cerski venac. Starom uramljenom listu bih pridružila nove mlade listove iz ovih ulica kao simbole trajanja i stalne obnove života, čoveka i prirode.

Uz mnoge izuzetno vredne, originalne i interesantne projekte na kojima ste radili, izdvojila bih ovom prilikom i kompleks zgrada Cvećara izgrađen

na Dedinju, budući da je to jedan od projekata o kojima je manje bilo reči poslednjih godina u medijima. Za ovaj kompleks kuća, radili ste takođe razradu projekta i posmatrajući sav ma-

terijal na sajtu vaše fondacije, ponovo sam ostala zadivljena detaljnošću planova koji uključuju čak i priveske za ključeve za buduće stanare. Kakvim potrebama ste se vodili osmišljavajući ovaj kompleks?

Kompleks kuća „Cvećara“ nastao je na mestu koje cveće „najviše voli“ i na kome je gajeno godinama, na nagnutoj osunčanoj jugozapadno orijentisanoj padini Topčiderskog brda. Ova izuzetna prirodna osobenost mesta „odgovorna“ je za rizik da umesto konkursnim programom traženih kolektivnih zgrada predvidimo porodične kuće, dvojne i četvorne (uslovno rečeno) složene u četiri niza u kojima je svaki stan KUĆA. Pri tom nisu prekoračeni strogi normativi kolektivnog stanovanja i standardi građenja višespratnih kuća sa socijalnim tipom stanovanja. Ono što ih izdvaja je neposredno okruženje oko stambene jedinice kao i širi pojas koga čini preplet prirodnog i građenog. Kuća – stan izniče iz visokih robusnih podzida na kojima

su bašte – vrtovi svakog stana. Podzidi istovremeno definišu i grade ambijent ulice i štite privatnost svakog stana.

Na urbanističku organizaciju prostora uticalo je poštovanje svakog stabla negovanih i raskošnih krošnji, i grupacija od sedam višedecenijskih borova oko kojih su kuće okupljene u tradicionalnu formu urbanog venca. Stambene ulice i venac borova zasnovane su na ambijentu meko ugrađenom u matricu rezidencijalne zone Dedinja i obodnu šumu.

Ako govorimo o prepletu prirodnog i građenog u urbanom kontekstu, u odnosu na samu kuću prepliće se tradicionalno i moderno, nacionalno i internacionalno.

Plitki četvorovodni krovovi nose u sebi i elemente etno arhitekture a evocira-

ju i duh čikaške kuće FL Righta. Kuće su projektovane u jedinstvenom modulu 30/30 cm, modelu prefabrikovane granitne fasadne ploče („graniti fjandre“) što je istoznačno preneto na okućnicu, na parter.

Kao i na svim drugim projektima prisutan je stav da osnovni koncept i svaki

mali detalj imaju isti značaj i da sve treba raditi sa istom pažnjom, i do kraja – sistem total dizajna.

Vratiću se ponovo na Cerak, i na projekat izgradnje Vrtića Plava Ptica na kome ste radili. Ponovo sam ostala zadivljena kada sam se upoznala sa svim osobenostima koje ste imali na umu (prozori u visini očiju kako vaspitača tako i dece, tobogani umesto stepenica, bina u obliku plave ptice, dvorište sa letnjom učionicom, sankalištem, prostorom za sadnju…da izdvojim samo neke od njih). Kakve su povratne reakcije korisnika ovog predivnog prostora – dece i vaspitača?

Nekoliko meseci nakon otvaranja vrtića, između brojnih osvanuo je u listu „Blic“ (10. januara 2012.) i ovaj članak sa naslovom „Svi žele u Plavu pticu“ u kome između ostalog stoji: „Trogodišnji Vuk Stojanović najradnije bi ceo dan provodio u „plavoj ptici“, pa nije retkost da zaplače kad dođe vreme da krene kući. Na Badnji dan pobunio se i njegov dva puta mlađi brat Ognjen, nakon što je već oko 12 sati video roditelje da dolaze po njega“.

Odlazili smo kasnije u vrtić i na pozorišne predstave i recitacije sa bine u obliku ptice sa zavesom kao njenim krilom u kojima su oni bili i reditelji i glumci i garderoberi i publika. Činilo nam se da sve teče na obostrano zadovoljstvo, njihovo i naše i da je naša radost projektovanja kuće za decu posejala svoje seme.

Počelo je tako što smo u zaglavlju prvog i svih sledećih dopisa upućenih ne samo investitoru ugradili MOTO kao podsetnik svim učesnicima o važnosti i odgovornosti kreiranja i građenja kuće za decu koji počinje rečima: „Od dece ljudi bivaju...“. (prof. Žarko Trebješanjin, Politika, 03. 06. 2008.).

Ideja vodilja u projektovanju, građenju i opremanju ove kuće za decu inspirisana je jednom švedskom poslovicom koja glasi:

Dete ima tri učitelja:

- Drugu decu

- Vaspitača

- Prostor.

Na liniji je „Montessori“ metoda vaspitanja i odrastanja dece koja se sastoji u kreiranju okruženja osmišljenog za podržavanje prirodnog razvoja dece i ra-

zvijanja moći da sama sebe obrazuju po sistemu „pomozi mi da to uradim sam“. Formirajući ovakav stav o statusu i konceptu objekta, spoljnom okruženju, ambijentu unutar objekta i atmosferi dvorišta pokušali smo da projektujemo objekat sa sledećim osobinama:

• Da objekat bude jednostavan, ali malo drugačiji od ostalih, asocijativan, koloristički razigran tako da ga deca iz daleka prepoznaju kao svoju kuću;

• Da ih prilaz kući i ulaz privuku a ne uz plač odbiju;

• Da se unutar kuće formiraju različiti prostori i ambijenti u kojima će se radovati i uživati;

• U kojima će da kuvaju, majstorišu, čiste i uz tu vrstu igre vežbaju, crtaju, uče; da spremaju i održavaju različite vrste predstava sa programima kao za prave glumce.

Dvorište je osmišljeno kao njihova druga kuća. Letnje učionice uz boravišne jedinice vrtiće su delimično natkrivene, sa podom od drvenih talpi u koje su ugrađena travnata brežuljkasta ostrvca. Projektovani povrtnjak je odmah oživeo tako da su gradska deca sadeći

šargarepu saznala da ona ne raste na drveću. U malom voćnjaku su sa vitičastih specijalnih stabala već sledeće godine brali jabuke. Sportski tereni sa tribinama su odmah bili popunjeni, a iza male šumice je posebno oblikovan poljski toalet stalno radoznalo opsednut. Cvetnjak u drvenim koritima rascvetan, sankalište spremno za zimu.

Kreiranjem ove kuće za decu potvrđuje

se stav da arhitektura nije samo objekat, da je ona mnogo više prostor oko objekta koji nas u svakom pogledu oblikuje.

Sa svim onim što smo ovde rekle, kako biste vi danas definisali dom?

U sve ubrzanijem tempu tehnološkog razvoja za kojim često život kaska, mnogi objekti su izgubili svoj značaj i funkciju, počev npr. od brojnih bioskopskih sala, a što se tiče stana ja ću citirati slogan sa Darkovih predavanja koji glasi: „Stanovalo se, stanuje se i stanovaće se“. Dakle, dom će uvek biti dom počev od pećinske špilje, indijanskog vigvama do svemirske kapsule.

Dom – stan ne može nikad biti ideološka, stan je vrednosna kategorija. Misija arhitekte je da u svakom vremenu u svakoj ideologiji uradi dobar stan, i kako kaže F.L. Right: „Misija arhitekte je da pomogne ljudima da razumeju na koji će način moći da učine život lepšim i svet boljim...“.

Piše:

Ansambl Generalštab

@ansamblgeneralstab

Fotografije:

Dušan Stanojlović

Zašto generalštab treba obnoviti?

Ovo pitanje se nije dovoljno često ili dovoljno glasno postavljalo poslednjih 26 godina, otkako je Generalštab bombardovan. Čini se da smo kao društvo njegovu vrednost osvestili tek pred strahom da ćemo morati da se oprostimo.

Nikola Dobrović (1897–1967) bio je jedan od najistaknutijih predstavnika moderne arhitekture u Jugoslaviji, akademik i dugogodišnji dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Njegovo stvaralaštvo obeleženo je jasnim modernističkim izrazom. Njegovo najpoznatije delo, kompleks Generalštaba u Beogradu, nije samo vrhunski primer arhitekture 20. veka, već i snažna prostorna poruka.

Pored nesporne arhitektonske vrednosti jugoslovenskog modernizma, Generalštab u sebi nosi sećanja i priče koje ne smemo izgubiti. Kada za neki objekat kažemo da je kulturno dobro, to znači da ima poseban značaj za naše društvo, prošlost, sadašnjost i budućnost.

Dobrović je arhitekturu doživljavao kao javno dobro i etičku delatnost, uveren da ona mora oblikovati ne samo prostor već i svest.

Kako je zapisao Nikola Dobrović: „Arhitektura kao tehnika mora biti podvrgnuta službi naroda“ (Savremena arhitektura I, 1965).

„Neophodno je boriti se za čistu, poštenu, idejno jasnu i društveno odgovornu arhitekturu.“

Generalštab, kao vojna zgrada iz doba Jugoslavije, simbol je obnove posle Drugog svetskog rata. Bombardovanje mu je dodalo još jedan sloj značenja – postao je simbol represije i nepravde. Danas, on stoji kao simbol suočavanja, i poslednja tačka odbrane. Razloga za obnovu Generalštaba je mnogo – sve navedeno je samo deo njih. Moramo ga obnoviti da bismo pokazali da naša istorija i kultura nisu samo pogodno građevinsko zemljište. Da javni interes mora biti iznad investitora, da bismo grad vratili građanima. I svaki razlog za obnovu koji pronađete je tačan, zašto bismo poklanjali i rušili kada možemo da obnavljamo, onda kada je to moguće.

Izuzetno je važno da ljudi shvate da odbranom Generalštaba ne branimo samo ciglu, beton i čelik – branimo priče, sećanja na naše pretke, istoriju, branimo dokaze prošlosti i dostojanstvo budućnosti.

Studenti su često upozoravali na mogući domino efekat nakon Generalštaba.

Naime, ukoliko skidanje statusa kulturnog dobra zgradama Generalštaba prođe nezapaženo, ako se ne zgrozimo ili bar ne zapitamo – da li je to normalno i dokle će se ići, svaki spomenik kulture u Srbiji biće ugrožen. Nakon Generalštaba, mi više nemamo zakon koji ih štiti, jer institucije su izgubile svaku validaciju. Ostaje nam samo sistem koji se urušava.

Tim povodom, 24. marta, na godišnjicu bombardovanja, organizovan je simboličan protest za zaštitu Generalštaba. Studenti i građani su tog dana jasno pokazali da prate situaciju i da neće dozvoliti da se naše kulturno nasleđe olako pokloni i zaboravi. Ovaj skup je bio izraz zajedničke zabrinutosti i odlučnosti da se sačuva identitet našeg grada i zemlje, ali i podsetnik da borba za kulturnu baštinu zahteva stalnu pažnju i angažovanje svih nas.

Mi ne želimo – umesto Studenice spa centar, na Kalemegdanu gondolu, Viminacijum pretvoren u akva park... i tako redom.

Da bi neki objekat bio proglašen za kulturno dobro, on mora u celosti zadržati

svoj autentičan izgled, a ni okruženje u kojem se nalazi ne sme narušavati ambijentalnu celinu. U suprotnom, to je prekrajanje istorije – čista manipulacija.

Prošlosti se ne treba plašiti. Kulturna baština je uvek neraskidivo povezana sa budućnošću – ona je poput mosta koji prenosi znanje i sećanja, s jedne obale na drugu. Zato Generalštab mora opstati. On mora postati novi početak i simbol svega što je bio: moćna, autohtona arhitektura jugoslovenskog modernizma; svedok perioda obnove i stvaranja, ali i represije, nepravdi, loše politike i zanemarenosti. Danas je simbol borbe – borbe za znanje, pravičnost, institucije, za čoveka.

Pre izvesnog vremena se završila izložba

„Nasleđe u opasnosti“ u organizaciji neformalne grupe Ansambl Generalštab, održana u SKC-u, koja predstavlja zajedničko delovanje studenata Fakulteta primenjenih umetnosti i Arhitektonskog fakulteta. Tema izložbe bilo je ugroženo kulturno nasleđe koje nas okružuje u Beogradu – Generalštab, Sajam, Staro sajmište, Stari savski most, Stara šećerana – ali i upozorenje da ugroženog nasleđa ima širom cele Srbije.

Kroz različite medije, studenti su izrazili svoje viđenje trenutne situacije i podelili znanja i zapažanja sa širom javnošću.

Publika je mogla da, zahvaljujući maketi Generalštaba, zaviri u unutrašnjost zgrade, da kroz slike i instalacije doživi slojevitost arhitektonskog nasleđa koje oblikuje našu svakodnevicu.

Izložba, bogata raznolikošću izraza i medija, pružila je svakom posetiocu priliku da prepozna deo sebe, svoju okolinu i sopstvenu priču o borbi za očuvanje nasleđa.

Kako država krši sopstvene zakone?

Protivzakonito ukidanje statusa kulturnog dobra zgradama Generalštaba nije samo povreda prava – to je rana na telu našeg kulturnog nasleđa. Kada zakon prestane da postoji, kada ustavno pravo na kulturnu baštinu postane mrtvo slovo na papiru, ostaje samo tišina – tišina zaborava. Naša je misija da prekinemo tu tišinu. Da podsetimo da je kultura živa samo ako se brani, čuva i neguje. Da svi u ovoj zemlji znaju šta se dešava i da shvate da posledice ovakvog odnosa prema kulturi mogu biti nepovratne.

Nažalost, svedoci smo decenija u kojima je kultura ostavljena po strani, nevoljena i zanemarena, što nas, kao studente umetnosti, konzervacije i restauracije i arhitekture duboko pogađa. Zašto bi iko od nas ostao da živi i

radi u našoj zemlji, kada se institucije u kojima ćemo potencijalno raditi se ne cene, ne pitaju ii potpuno zanemaruju? Kako raditi i sanjati kada ono što volimo i čemu težimo može nestati pred pohlepom i ravnodušnošću?

OVA ODLUKA VLADE REPUBLIKE

SRBIJE

JE UGROŽAVANJE JEDNOG OD OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA, PRAVA ČOVEKA

NA KULTURNO NASLEĐE.

Odlukom o brisanju svojstva kulturnog dobra doveden je u pitanje smisao i svrha Zakona o kulturnom nasleđu i odgovarajući stavovi Ustava Republike Srbije, a potpisi države Srbije kojim su usvojene i prihvaćene međunarodne konvencije i dokumenta koje se odnose na kulturu, odnosno zaštitu nasleđa su devalvirani i obesmišljeni. Posledice ovakvog delovanja su nesagledive na više nivoa.

Ovom odlukom se postavlja i pitanje budućnosti očuvanja nacionalnog identiteta, budući da se institucije i stručnjaci koji se bave ovim pitanjima devastiraju i sistematski isključuju iz važnih odluka. Ukoliko dozvolimo da izgubimo Ansambl Generalštaba, otvaramo Pandorinu kutiju koja može dovesti

do daljeg urušavanja zaštite kulturnog nasleđa, zarad kratkoročnih interesa i korupcije. Ova borba nije samo borba za jedan objekat, već i borba za budućnost institucija i stručnjaka posvećenih očuvanju kulturnih dobara – konzervatora, restauratora, istoričara, arhitekata, etnologa, arheologa i mnogih drugih.

Poštovanje i negovanje kulturnog nasleđa predstavlja jednu od najvažnijih osnova patriotizma. Kultura sećanja, duboko ukorenjena u istoriji i tradiciji, nije samo odraz prošlosti, već i životni put koji oblikuje našu budućnost. Ono što su nam naši preci ostavili kao dragocenu zaostavštinu, ne predstavlja samo istorijske činjenice, već i snažan moralni i duhovni putokaz koji nas vodi u sadašnjosti i budućnosti.

Negovanje kulture nasleđa nije samo obaveza – to je odgovornost prema generacijama koje dolaze, ali i ljubav prema istoriji koja nas je oblikovala. Kulturna baština je jezik kojim govori naša duša, naši koreni, naša identifikacija kao naroda. Ona je osnova našeg nacionalnog identiteta i njeno očuvanje je neizmerno važno ne samo za nas,

već i za opstanak ljudske civilizacije u celini.

Borba za očuvanje kulturnog nasleđa je, dakle, mnogo više od puke dužnosti – to je životna misija koja ne samo da potvrđuje naše postojanje, već i utiče na buduće tokove istorije. Čuvanjem ovog bogatstva, mi negujemo svoje korene i zajedno gradimo budućnost koja

će počivati na čvrstim temeljima prošlosti.

O neformalnoj grupi Ansambl Generalštab

Neformalna grupa „Ansambl Generalštab“ nastala je početkom decembra 2024. godine kada su se studenti više fakulteta (Arhitektonskog fakulteta, Fakulteta primenjenih umetnosti, Filozofskog fakulteta itd.) okupili oko zajedničkog cilja – očuvanja kulturno-istorijskog

nasleđa u Srbiji. Ova inicijativa danas okuplja brojne studente, stručnjake i građane koji svakodnevno šire svest o značaju kulturnog nasleđa i njegovog očuvanja.

Ideali koje gradimo, znanje koje usvajamo i vreme koje posvećujemo očuvanju bogatog kulturnog blaga naše zemlje gube na značaju ako se sve to može obrisati jednim potezom olovke investitora ili političara. Ni jedan zakon više ne štiti kulturno-istorijsko nasleđe, jer su mnogi sebi dali za pravo da ga krše.

Iz ljubavi prema kulturi, umetnosti, istoriji i našem kulturnom nasleđu započeli smo niz predavanja koja su, na naše zadovoljstvo, probudila veliko interesovanje. Naša poruka je jasna: kultura se tiče svih građana Srbije.

I zato su svi pozvani da nam se pridruže, da znanjem i svešću branimo ono što je naše!

Arhitektura

U srcu Novog Beograda, između modernističkih kontura ovog urbanog dela grada i svakodnevnih potreba savremenog života, naš studio — Mote design — osmislio je enterijer stana koji odiše sofisticiranošću i koji oslikava njegovu ideju arhitekture, kao spoj emocija i estetike.

PROSTOR od 80 kvadratnih metara koncipiran je kao fluidna celina u kojoj se brišu linije između zone boravka, rada i odmora. Naš pristup dizajnu enterijera temelji se na pažljivom promišljanju svakog detalja – od organizacije, osvetljenja i materijala, do emotivnog ambijenta koji želimo da kreiramo. U ovom projektu, osnovna ideja bila je kreirati sofisticiranu, ali toplu atmosferu – enterijer koji ne dominira nad korisnikom, već ga prati, podržava i inspiriše. Inspiracija je ležala u FRANCUSKOM MODERNOM STILU ENTERI-

JERA koji predstavlja suptilnu ravnotežu između klasične elegancije i savremenog minimalizma.

Ovaj stil kombinuje raskoš i sofisticiranost tipične za tradicionalne francuske enterijere sa čistim linijama, pažljivo odabranim komadima nameštaja i

savremenim materijalima. Rezultat je prostor koji odiše lakoćom, prozračnošću, prefinjenošću i bezvremenskim stilom. U ulaznom delu nalazi se dugački hodnik koji vodi do dnevne zone. Kako bi prostor funkcionisao kao celina, plakar iz ulaznog dela se proteže sve do dnevnog boravka transformišući se u različite estetske i funkcionalne oblike, od biblioteke do TV panela.

Kuhinja i trpezarija su povezane sa otvorenim dnevnim boravkom ali postoji mogućnost za postizanjem intime povlačenjem staklenih zidnih panela. U dnevnoj sobi dominira osećaj mira, postignut pomoću minimalnog dekora, mekanih tkanina i pažljivo odabranih tonova. Radni kutak integrisan je tako da ne narušava celokupni doživljaj prostora, već ga upotpunjuje kao produžetak dnevne sobe.

PALETA MATERIJALA I BOJA

pažljivo je izabrana kako bi se stvorio sklad između prirodnih tekstura i urbane estetike. Kombinacija toplog drveta, tekstilnih površina i metalnih akcenata, rezultira prostorom koji odiše elegancijom, ali istovremeno ostaje prizeman i funkcionalan. Zidovi u neutralnim tonovima funkcionišu kao tihi okvir za istaknute dizajnerske komade i umetničke intervencije, dok prirodno svetlo igra ključnu ulogu u oblikovanju ambijenta.

STUDIO MOTE DESIGN stoji iza celokupnog idejnog rešenja – od koncepta do finalnih 3D prikaza. Naš rad karakteriše multidisciplinaran pristup u kojem se prepliću arhitektura, dizajn nameštaja i vizuelna komunikacija. Ne pravimo kompromis između estetike i funkcionalnosti – težimo dizajnu koji traje, koji se koristi i koji ostavlja snažan utisak. Kroz ovaj projekat želele smo da predstavimo ne samo dizajn jednog enterijera, već i način na koji promišljamo prostor. Naša svrha nije da stvorimo samo lepu scenografiju, već autentičan ambijent u kojem će se svakodnevni život odvijati prirodno, udobno i sa estetskim integritetom.

Renderi prikazani u ovom tekstu nastali su kao deo procesa dizajniranja, a njihova detaljnost i realističnost omogućavaju klijentima da jasno sagledaju konačan izgled prostora i pre same realizacije. Naš studio koristi ove alate ne kao zamenu za stvarnost, već kao produžetak kreativnog izraza i dijalog sa investitorom. Mote design sutdio nastavlja da gradi identitet kroz projekte koji povezuju savremeni senzibilitet sa trajnim vrednostima arhitekture i dizajna.

MOTE DESIGN STUDIO

Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja, kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.

VRHUNSKA OPREMA ZA SPAVANJE OD 1934.

Već više od 90 godina, Šlarafija ručno izrađuje opremu za spavanje najvišeg kvaliteta – dušeke, krevete, jastuke, jorgane, krevete i posteljinu koji ne pružaju samo udobnost, već doprinose zdravom i okrepljujućem snu.

Naša priča počinje 1934. godine u Beogradu, kada je majstorsko umeće spojeno sa tada revolucionarnom opružnom tehnologijom, koju smo s vremenom usavršili i patentirali kao jedinstveno srce naših dušeka. Od tada do danas, ostali smo verni zanatskom pristupu i vrednostima porodične firme – u kojoj je svaki član tima cenjen, a svaki detalj i svaki kupac važan.

Koristimo pažljivo birane materijale iz Srbije, Evrope i sveta, kombinujući ih sa znanjem i iskustvom koje se prenosi generacijama. Naši proizvodi nastaju uz mnogo posvećenosti, ljubavi i ručne izrade – kako bi vam služili dugo i bili oslonac za dobar san kroz sve faze života.

Šlarafija dušeci nisu samo udobni – oni sadrže patentirane tehnologije i komponente čija je efikasnost potvrđena u praksi i kroz naučna istraživanja. Podržavaju regeneraciju tela, jačaju imunitet, poboljšavaju raspoloženje i donose više energije svakog dana.

Verujemo da dobar san menja sve. Zato spajamo tradicionalno majstorstvo s najsavremenijim znanjima o spavanju – u saradnji sa stručnjacima i relevantnim institucijama.

Pitajte one koji spavaju na Šlarafiji. Oni znaju.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Privatna arhiva

Moj prvi susret sa radovima Maje Majolinice dogodio se davno, zahvaljujući blogger platformi, u vreme kada su domaći blogovi bili mesto susreta kreativnih i interesantnih ljudi, koji su se igrali s ovim formatom. Nakon prepoznavanja u temama koje je kroz svoj likovni jezik pričala, nastavila sam da s pažnjom pratim šta radi i u kom smeru se njena umetnost razvija. Priznajem, prošlo je puno vremena, i pravo je čudo kako se Maja do sada nije našla u Pleziru. Pripisaću to svojoj navici da neke ljude, priče i ideje dugo i pažljivo čuvam i čekam dobar povod pre nego što ih upoznam sa vama. Zato je vest o izložbi „Dolce vita" koja se ovog proleća dogodila u UK Parobrod bila razlog za dvostruku radost, radost zbog susre-

ta sa Majinim optimizmom, art deco-om i Istrom, a onda i radost zbog odličnog povoda da je napokon ugostim u Pleziru.

Maja Majolinica je rođena u Beogradu. Akademiju umetnosti završila je u Novom Sadu. Postdiplomske studije u Milanu “Accademia di Belle Arti di Brera”, Italy. Učesnica je mnogobrojnih grupnih i samostalnih izložbi. Dobitnica više nagrada za svoja dela od kojih su joj posebno drage: Nagrada “Accademia di Brera” Italy, za najoriginalnijeg studenta generacije i bronzana nagrada iz fondacije Milene

Pavlović Barili „U svetlosti Milene". Osim što se bavi slikarstvom, povremeno i keramikom, ova umetnica piše i priče inspirisane i protkane likovima sa svojih slika. Trenutno živi na relaciji Beograd-Novi Sad, slobodno vreme provodi u prirodi i druženju i nerazdvojna je od svog psa Maše.

Tvojom izložbom Dolce vita u Parobrodu, prizvali smo leto – godišnje doba u kome, rekla bih, dominantno oživljavaju likovi na tvojim platnima. Da li je leto za tebe period upijanja životne lepote i utisaka, kako bi taj optimizam i momente hedonizma sačuvala i kasnije prenela na svojim platnima ili upravo leti na licu mesta beležiš utiske?

Leto je vreme za upijanje vibracija. Sunce, šetnja, priroda, druženje, i odmor pre svega. Period u kome se kockice i ideje slažu iz mira. Iako mi se čini da tada najmanje radim, zapravo ovaj period predstavlja kulminaciju ideja i inspiracija. Rasterećen um je otvoren um.

Kako se gradila priča za izložbu Dolce vita na kojoj su oživeli muški i ženski likovi u raskošnom art deco ambijentu, uz lakoću života koju samo more i fjaka donose?

Ideja za novi ciklus slika nastala je uz more i šetnju Istarskom rivijerom. Znatiželja ko je živeo u vilama na obalama, neodoljiva arhitektura art deko-a i vreme koje nosi svoju posebnost, sve su to

bila pitanja za istraživanje i nove skice. Ubrzo se priča prenela i na platna, kroz seriju portreta u odlikama vremena između dva rata. Elegancija, svedenost, dekoracija, glamur. Likovima sam pristupala uvek pojedinačno, ističući tako njihovu posebnost i autentičnost.

Svaki portret živi svoju priču u svom oblaku negodovanja, samoće, ljubavi, čekanja, uspeha i ko zna čega sve.

Kada govorimo o građenju priče, zanima me kako je motiv ruku postao sveprožimajući kroz tvoj rad, budući da primećujem da se teme menjaju, upoznajemo nova lica samostalno ili u paru, menja se kolorit ali ruke se uvek nekako izdvajaju kao tema za sebe?

Ruke su te koje prve dodirnemo. Ruke su te koje štite. Koje nas ušuškaju, čuvaju, maze, grle. Naš neverbalni vid ispoljavanja emocija. One znaju da nas učine ponosnim ili naprotiv, da budu naši najveći učitelji. Ruke takođe vezujem za stvaralaštvo i svoj svakodnevni rad. Jako su mi bitne na mnogo nivoa. Zanimljive su i za crtanje i često zbune publiku, kad se pojave samo u vidu simbola.

Kada tvoja ruka krene da crta, da li

unapred znaš kako će izgledati finalni ishod, ili je pustiš da te vodi i potencijalno iznenadi? I da li je uvek bilo tako?

Uglavnom krenem da slikam po skici, ali u umetnosti postoji jedan „Twist“ momenat, koji ti često naruši koncepciju, iznenadi, uzdrma, ali u onom pozitivnom smislu. To je momenat kad zaplešeš uz nešto veće od onog što možeš i da zamisliš. To je trenutak pojačane drame ili humora. To je desni put koji se ruga onom levom, jer ko smo mi da

znamo uvek šta je ispravno?! Zato često dozvoljavam sebi da se prepustim procesu i budem „Twistovana“ na najčudniji način.

Spomenula sam kolorit koji je verovatno jedna od prvih stavki koju će posmatrač tvojih dela uočiti, stoga šta određena paleta boja za tebe simbolizuje, i od čega izbor iste zavisi?

Boja se za mene ne razlikuje mnogo od oblika. Sve bih stavila pod način izraza. Kako crtam tako i biram boje. Po oseća-

ju. Bez razmišljanja da li se nešto uklapa, da li pratim obrasce, pravila ili očekivanja? Možda je lako reći po osećaju, ali to je nešto što se gradilo jako dugo, godinama, sa puno predanosti, uspeha i neuspeha ali ponajviše neodustajanja. A onda dođe onaj trenutak kada osećaj u potpunosti dobije oblik tebe. Kad nisi siguran da li slikaš ti, tvoja ruka ili je to srce, duša, a možda i nešto treće…

U novoj seriji radova prikazanoj na izložbi Dolce vita u fokusu su parovi. Da li su te oni u ovom kontekstu više inspirisali kroz njihove emotivne odnose ili kao dijalog između unutrašnjeg i spoljnog sveta?

U novom ciklusu slika, pod nazivom „Dolce vita“, bavila sam se dosta odnosima među likovima. Neke sam spajala u diptih, šireći tako nove mogućnosti među njima. Neke likove sam stavljala u neposrednu vezu kroz priče koje sam pisala. Svakako je moj akcenat bio na naraciji i njenoj važnosti. Šta je ono što se krije iza vizuelnog? Ko su zapravo ti likovi i koje su priče koje oni nose? Reč i slika kao celina, u međusobnoj podršci i komunikaciji.

Da li ti crtanje i slikanje pomažu da izraziš svoja osećanja i razmišljanja ili da ih bolje razumeš?

Apsolutno, slikanje je nešto poput meditacije. Stanje u kome te sve prođe, sve ono za šta znaš ali i ono za šta ne znaš. Čistilište i svetilište!

Stekla sam utisak da tvoji likovi neretko imaju svoje rituale u kojima slave svakodnevne radosti i mala zadovoljstva – gde se tu susrećete, tj. kako izgledaju tvoji omiljeni rituali i koliko ti je u radu važan ambijent u kome stvaraš?

Moji jedini rituali su moja jutra. Volim da se budim rano i odvojim vreme samo za sebe. Jutro mi određuje ritam i tok misli za kasnije. To je moj najbitniji deo dana. Najčešće je veoma tih. U njemu planiram i pišem smernice, balansiram svoj dalji tok kretanja, jer veoma je lako zalutati u informacijama i neplaniranim događanjima. To je deo dana koji me vrati u mir i podseti na put kojim bi trebalo da idem, nezavisno od svega.

Posmatrajući tvoje radove čini se da naracija neretko teče van okvira platna, bilo da prelazi njegove ivice ili se preliva na drugo pri čemu postaje diptih. Interesuje me da li ovim postupkom pozivaš posmatrača da osmisli ostatak ili ostavljaš prostora za nastavak priče, što bi se moglo povezati sa tvojim angažovanjem i na polju stripa?

Neminovno je da tačku na slike stavlja publika. Ja jesam nosilac priče ali moje viđenje često nije jednako publici. Niti je to nužno. Postoji onaj delić nas u kome sve merimo po sebi. To čak ume da bude i zabavno. Zato su zaključci uvek individualni i naginju na onu stranu gde je oko posmatrača.

Komentarišući izložbu Pričam ti sliku u galeriji Singidunum (2022) rekla si da reč neumitno prati sliku, a reči su neretko i deo tvojih platna. Budući da tvoji likovi uveliko počinju da žive svoje živote kroz kratke priče čime publika ima priliku da ih bolje razume, da li nameravaš da tim pričama ubuduće daš više prostora u nekoj zbirci priča ili grafičkom romanu?

Dugo već, imam želju da sakupim sve priče i objavim knjigu. U planu mi je da se ovo leto više posvetim pisanju. Neke slike čekaju da se ispričaju, neke su ostale bez zaključka. Biće. Obećala sam sebi i svojim likovima koji strpljivo čekaju.

Likovni kritičari, posetioci izložbi i ljubitelji tvog rada neretko tvoja dela opisuju kao optimistična i puna nade. Da li je ta nada i optimizam nešto za čim i sama tragaš ili su one uvek tu, zbog čega i izviru iz mnogih tvojih radova?

Bitno mi je kako se osećam a optimizam je presudan u tome, jer unutrašnje stanje je polazište svega. Iz te perspektive i slikam. Takođe, taj vedriji pogled na život mi daje lakoću i vetar u leđa. Kao neka vrsta podrške i nepresušan izvor u kojem uvek nađeš rešenje za sve. Divno je živeti svoje snove, ali život ume da bude raznolik, nepozvan, nerazumljiv, pa ponekad i nelagodan. Ali i to je ok, jer sve je to deo ove igre. Bitno je samo doživljaj svih stvari držati u pravom smeru. Uvek visoko, prema svetlu!

U jednom intervjuu si se dotakla odgovornosti umetnika koji bi trebao da razmišlja o tome kako će njegovo delo uticati na onoga sa kim će kasnije živeti. Ovo je veoma zanimljivo gledište i nešto o čemu nisam imala priliku da razmišljam ranije, ali zaista slike jesu deo našeg ambijenta i nešto su što u svom prostoru posmatramo vrlo često, te prirodno daju svoj veliki doprinos atmosferi. Imajući navedeno na umu, kako ti kada pristupaš jednom novom platnu biraš teme i osećanja iz svog unutrašnjeg sveta koje će se na njemu naći?

Boje i teme treba sagledavati na jednom kompleksnijem nivou, jer iznad njene površine stoji duboka psihologija uticaja. Tako možemo reći da je slika vizuelna afirmacija na zidu. Ona nosi i svoju energiju koja prirodno doprinosi atmosferi prostora. Da li možemo uticati na svoje stvaralaštvo i svesno i odgovorno menjati teme u skladu sa ovim?! Bojim se da je umetnost suviše lična i da svi slikamo delom sebe. Svako bira umetnost i umet-

nika po svom senzibilitetu, a likovna scena je more različitosti. Zaključak bi bio, kome kako prija... Moje slikarstvo slavi život i to je ono što mene raduje.

Prilikom predstavljanja slike „Zagrljaj grada“ na jednoj grupnoj izložbi u Beogradu, sada već davne 2015. opisujući svoj rad rekla si: „Beograd je taj koji te uvek dočeka. Mislim da svaki građanin pronađe neku sigurnost i mir u glavnom gradu“. Imajući na umu da si studirala u Novom Sadu, pa onda postdiplomske završila u Milanu, kako su ove tačke na tvojoj intimnoj mapi učinile da ti Beograd bude bliži ili dalji?

Veoma česte selidbe, dovele su do toga da dom doživljavam kao nešto fleksibilno. Bitno je samo da se osećaš dobro. Pravi ljudi uvek ostaju u vezi sa tobom a ostalo vredno nosiš uz sebe. Sve ono što je višak ili neprilagođeno, nekako ode veoma lako. Tako da pokret uvek smatram lekovitim. Pokret u svakom smislu te reči, na svakom polju života.

Ono što sam uvek izbegavala, pa i od čega svesno bežala je osećaj stagnacije i laganog odumiranja, to je ono što mi stvara nelagodu. Nelagodu stvara i trenutna situacija koju živimo u zemlji, jer grad kao i dom pre svega treba

da pruži sigurnost, mesto gde možeš da zamisliš budućnost i napredak kroz svetlu tačku, kroz otvoreni put podrške i normalnih vrednosti. Nadam se da borba, koja se vodi protiv ovog razarajućeg sistema, je borba koja će nas sve dovesti do jednog novog „Dolce vita.“

Rekla bih da smo svi željni toga!

Tvoje slike najčešće nastaju u kombinovanoj tehnici ulje, enkaustika, kolaž – šta u tom smislu dolazi prvo – crtež, slika ili tekst, odnosno kako u tehničkom smislu izgleda tvoj proces rada?

Ideja, linija, snaga i energija. Ovo bi bilo neko univerzalno polazište za sve.

Tehnika je samo alat izražavanja. Volim da istražujem, kombinujem i različito razmišljam. Za mene je to oduvek bio samo još jedan izazov zabavljanja, možda se baš zbog toga lako krećem i prilagođavam različitim materijalima.

Spomenule smo različite tehnike, materijale i tvoju želju za kreativnim izražavanjem na različite načine. Negde u tom procesu nastao je i brend Hrabar dizajn, koji za svoju maskotu ima jed-

nu hrabru lavicu koja nosi umetnost na sebi. Ispričaj nam malo više o ideji iza stvaranja, koje je na neki način odvojeno od onoga što radiš pod okriljem Majolinice?

To je zanimljiva priča. Brend „Hrabar dizajn“ je nastao za vreme Kovida, kada sam bila u totalnoj crtačkoj blokadi. Nekako se glina nametnula kao izlaz, i malo po malo, nastali su komadi nakita od porcelana. Naziv je vezan za moju hrabrost da u periodu izolacije uložim vreme i novac u sasvim novu i još neizvesniju priču.

Danas, kad sam se vratila svojoj iskonskoj ljubavi, slikarstvu, imam mnogo manje vremena za primenjenu umetnost, ali Hrabar dizajn se i dalje održava zahvaljujući prodajnim mestima koja ga promovišu i koji od početka veruju u njegovu posebnost.

Kada govorimo o manjim formatima, moram se dotaći tvoje ideje za originalne poklone, slike malog formata u okviru serije koju si nazvala Mala zadovoljstva. Šta je bila tvoja motivacija da na ovaj način prezentuješ i približiš svoja dela širem krugu ljubitelja i poštovalaca umetnosti?

Mala zadovoljstva – velika pažnja. Nekad mi je žao kad se umetnost ograničava, posebno na one koji mogu da je priušte i one koji ostaju u domenu posmatrača. Takođe, umetnost se neretko poklanja, a zamislite samo koja bi to razmena bogatstva bila?! Verujem da slikarstvo treba da služi na mnogo nivoa. Otuda ideja za malim zadovoljstvima, malim formatima, malim bogatstvom i velikom prilikom da svoja dela učinim dostupnim većem broju ljudi.

Iza nas je već pomenuta izložba Dolce vita, kakvi su tvoji planovi ovog leta?

Pripremaš li neka iznenađenja, nove serije radova? Gde će naši čitaoci u predstojećem periodu imati priliku da se susretnu sa tvojim kreacijama?

Planovi su uspavljujući, lenji i sunčani. Protežu se samo do poznatog kruga ljudi, gde se osećam sigurno i voljeno. To bi bio plan za ovo leto. Jedan veliki odmor sa uporednim i studioznim razmišljanjem šta dalje. Prava akcija me čeka od septembra.

Umetnik Nikola Mihajlović, u artističkim krugovima poznatiji kao Kori, započeo je svoje stvaralaštvo prvo kao vizionar zidova, da bi nastavio kao umetnik na zidovima i naposletku se ostvario i kao stvaralac unutar zidova. Iako korišćenje zida može da navodi da je njegov umetnički izraz solidno stamen, Nikola je zapravo najviše sklon apstrakciji i komunikaciji sa kolektivnim nesvesnim, te i u svojim čestim tranzicijama stilova deluje kao da portretiše Linčovo

jedinstveno polje ideja i plodove transcedentalne meditacije. Prepoznatljiv je po velurima i kompoziciji boja, koje su bitna stavka ritma njegovih slika. Nje-

govi radovi se nalaze na zidovima gradova u Srbiji, regionu i svetu. Školovan za arhitektu, ostvaren kao street artist,

mural artist i slikar, polivalentno darovit, veruje u to da se u Srbiji može živeti od umetnosti, ako se živi bez kaprica.

Iako su građevine često postojanije od grafita, na većini arhitektonskih remek-dela po Srbiji ne postoje natpisi o njihovom idejnom tvorcu, dok na grafitima većinski možemo iščitati ime street artiste iz taga. Šta kaže arhitekta u tebi na ovako stanje stvari?

Takva situacija proizilazi iz različitih konteksta u kojima ovi vidovi umetnosti nastaju. Dok je izgrađeni arhitektonski objekat proizvod brojnih saradnji složenih sistema, efemerni grafit ili tag nastaje i nestaje u jako kratkom vremenskom roku i za krajnji cilj ima promociju samog autora. Takođe, na određenim objektima, pretežno iz perioda druge polovine dvadesetog veka, možemo videti imena autora ili nazive biroa ili građevinskih firmi koji su radove izveli, uglavnom na bakarnim pločicama u nivou ulice, diskretno postavljenih u donjem nivou fasada. Nažalost, sve je manje reprezentativnih arhitektonskih dela, te i pojedinačnih autora koji bi se takvim delima isticali. Smatram da bi trebalo uvesti u praksu vidljivo „potpisivanje” arhitektonskog dela, što bi služilo kao dokaz autorstva, ali i odgovornosti koju projektovanje i izgradnja jednog objekta nosi sa sobom.

Čini mi se da slika na zidu galerije ili mural na zidu mogu već na prvi pogled uspostaviti komunikaciju i kritičko promišljanje kod prisutnih, dok kod arhitektonskih oblika ta fluidnost u protoku i osvežavanju informacija ne deluje tako spontano. Kako ti doživljavaš ove različite vidove umetnosti?

Ljudi su jednostavno naviknuti na arhitekturu kao neminovnost pojavnosti urbanog ili ruralnog okruženja, čiji je primarni cilj najčešće u službi funkcije odnosno korisnika, gde je takođe moguće uspostaviti jednu vrstu dijaloga sa istima. Nisu svi objekti iste namene i značaja, te i kvalitet i intenzitet dijaloga koji oni uspostavljaju sa korisnicima zavisi od navedenih aspekata. Sa druge strane, umetnost komunicira sa posmatračem na nivoima koji često nisu u direktnoj vezi sa praktičnim aspektima života. Priroda ovih pojedinačnih mikro-mesta doživljaja je takva da ljude usmerava na dublji nivo promišljanja, time stvarajući utisak posebnosti i ekskluziviteta, čineći da se ljudi ličnije odnose prema takvim delima. Moram napomenuti da i umetnost kao takva sve više uranja u neprekidni protok vi-

zualnih informacija u kome gubi svoj značaj i snagu. To je priroda velikih urbanih celina i globalnih mreža.

Šta te je fasciniralo kod ulične umetnosti, te si odlučio njome da se baviš?

Privukla me je njena subverzivna priroda, energija slobodnog delovanja u okviru društvenih matrica, gde autor zauzima prostor i izražava svoj odnos prema njima. Osećaj kontrole nad situ-

acijom i naravno – adrenalin prilikom izvođenja takvih akcija.

Gde je nastao tvoj prvi crtež na zidu, šta je bilo u pitanju i koji ti je omiljeni stil?

Ako pričamo o javnim površinama, prve

crteže, odnosno grafite, radio sam u dvorištu svoje osnovne škole gde smo i vežbali tagove ali i crtali stensile – pesnicu, sada već čuveni simbol otpora

prema tadašnjem režimu. Što se tiče stila, dugo godina se bavim apstrakcijom tako da bi to bio odgovor na drugi deo pitanja.

Koje površine su ti najinspirativnije za crtanje i zašto?

Sada najviše uživam da slikam na napuštenim objektima u prirodi. Volim da sam na otvorenom prostoru, po mogućstvu u nekom lepom, prirodnom ambijentu gde mogu da se opustim i pustim kreativnost spontano da teče. Tu nema restrikcija koje javni i privatni prostori nameću, te tada najviše eksperimentišem i istražujem pravce kojima moja umetnost može da se razvija. Dobro društvo, muzika prirode i otvoreno nebo – elementi su koji jednu takvu sesiju čine savršenom.

Crtao si po pozivu na zidovima objekata širom Evrope, ali i imao priliku i da se susretneš uživo s vijetnamskim i indijskim street art-om. Možeš li da nam dočaraš neke karakteristike koje si primetio na evropskoj i azijskoj ulično-umetničkoj sceni?

Evropa ima veoma značajno slikarsko nasleđe, i zaista iz Evrope dolazi najviše umetnika koji pokreću tu scenu, u skladu sa savremenim društveno-kulturološkim dešavanjima. Dosta novca se ulaže u umetnost i u projekte od značaja, iako je umetničko tržište podosta nestabilno, kao i sva ostala u današnje vreme. Mislim da su umetničke škole i nasleđe koje sam spomenuo najbitniji za postojanje velikog broja umetnika danas koji čine veći deo globalne sce-

ne. Azija se prilično razlikuje po pitanju vizuelnih umetnosti, gde je najčešći vid takvog izražavanja kod njih u vezi sa tradicijama i religijom. Može se reći da Evropa dosta prednjači po tom pitanju, pogotovo kada u obzir uzmemo broj stanovnika u Indiji, Vijetnamu ili Kini u odnosu na Evropu. Slikarska umetnost se u Evropi odavno definisala kao cenjen komoditet sklon elitizaciji, dok je u Aziji umetnost ostala bliža zanatu, ručnoj manufakturi i deo verskih tradicija, kao uostalom nekada i u Evropi. Mada, ta situacija se ubrzano menja od proboja kapitalizma.

Grad čiji te je street art oborio s nogu?

Teško je izdvojiti jedan grad, iskreno. Isto tako, situacija se menja konstan-

tno kao i radovi koji su kratkog veka.

Ako bih morao da izdvojim jedan grad, pa, možda bi to bio Berlin...

Ima li rok trajanja dokle nekog može da vozi street art?

Kao i svaki vid umetnosti, mislim da nema. Sve zavisi od pojedinca i motiva koji ga/je pokreću.

Mislim da je do 2010. godine street art scena, koju smo do tada znali, počela da zamire u Beogradu a da je rušenjem

Savamale nestala najpoznatija ulična galerija. Doima mi se da u vremenu sadašnjem ima manje crtača po zidovima koji nisu navedeni nekom novčanom svotom. Kakav je tvoj utisak? Da li danas prepoznaješ neko mesto kao ba-

stion kvalitetnog street art-a i imaju li današnji grafiti subverzivnu funkciju?

Ne bih se složio sa tom konstatacijom u potpunosti; naša scena živi već dobar niz godina na različite načine. Istina je da se priroda ulične umetnosti menja kao i broj umetnika koji u njoj učestvuju. Prošetajte Beogradom, videćete gomilu svega, najviše grafita, ali isto tako i murala koji su pre 2010. godine bili retkost. Tu su i stensili, stikeri, paste-upovi... Street art je fluidan fenomen i umnogome zavisi od konteksta u kome nastaje. Rekao bih da ljudi imaju tendenciju da romantizuju određene pojave, pogotovo kada se radi o vremenskim odrednicama. Složio bih se da je Savamala bila jedna od čuvenih slobodnih uličnih galerija Beograda i da je njenim rušenjem, srušen i jedan bitan deo novije kulturne istorije ovog grada. U potpunosti osuđujem taj čin, ali život ide dalje i pojavljuju se nova mesta ali i novi umetnici koji se aktivno bave stvaralaštvom. „Trojka” je jedno od takvih mesta. Dosta je ulica oslikanih po centru grada, mislim da nikada nije bilo više grafita u Beogradu, pogotovo sa prilivom većeg broja stranaca. Možda ljudima nisu lepi kao nekada ali ih ima.

U dokumentarcu „Exit through the Gift shop”, poznati street artista, Benksi, kaže: „Nekada sam sve ohrabrivao da stvaraju umetnost. Više to ne činim učestalo”. Postoji li zloupotreba street art-a i u čemu je vidiš?

Upravo je Benksi zloupotrebio svoj angažovani street art, od subverzivnog borca protiv kapitalizma do čistog kapitaliste. To je ujedno i odgovor na tvoje pitanje.

Do skoro se u Beogradu održavala Benksijeva izložba radova u okviru koje su mogle da se kupe grafike s prepoznatljivim motivima. Rekla bih da svedočimo institucionalizaciji grafita, seleći slobodnu uličnu umetnost u prostorije galerije i za to naplaćujući ulaznice, izvitoperujući prirodu grafita i pretvarajući ga u grafiku za poneti. Kakav je tvoj stav oko komercijalizacije grafita, da li je u takvim uslovima oštrica bunta, svojstvena street art-u, izgubljena?

Banksy je uvek bio tema kontroverzi, sa razlogom. Mišljenja sam da je njegova umetnost populistička i često komercijalne prirode. Ne sporim šaljivu i

pronicljivu stranu njegovih blago-kritičkih, javnih intervencija, ali Benksi je postao brend, jedan od onih protiv kojih je u ranim fazama glasno govorio. Ne zaboravimo da je Benksi ukrao motiv pacova od čuvenog francuskog umetnika Black le Rat-a, čije radove i dalje možemo videti na zidovima Beograda, kod

KC Magacina. Benksija ne bih svrstao u „oštricu bunta”; on je vredno radio da bi došao do pozicije da galerije širom sveta naplaćuju ulaznice za kopije njegovih kopija. Grafiti nikada neće izgubiti oštricu, od običnih natpisa do raskošnih piseva, uvek će biti deo kulture koja ne prihvata mainstream i koja ostaje na ulici.

To što su neki radovi ušli u galerije i što ulični umetnici prelaze na klasičnije forme vizuelnog izraza, samo govori u prilog grafiti umetnosti i njenoj ravnopravnoj poziciji u tom svetu, rame uz rame sa drugim pravcima. Uostalom, Jean-Michel Basquiat i Keith Haring su to odavno i dokazali.

Podržao si stvaranje Street Art Belgrade knjige. Za razliku od galerijskih izložbi, recenzije street art-a ne postoje. Kako street artista može doći do feedback-a svoje umetnosti i da li njih to uopšte i zanima?

Recenzije street art-a zapravo postoje i to se najčešće dešava na festivalima ulične umetnosti koji se organizuju širom sveta, pa i kod nas. Postoji izgrađena niša sa brojnim ljubiteljima te vrste umetnosti ali i kritičara i galerista, koji pomno prate dešavanja u street art-u. Naravno, kao i u svemu ostalom, i tu kaskamo za ostatkom razvijenog sveta. Može se reći da smo sigurno među poslednjima što se tiče institucionalne podrške umetnosti uopšte. Neko ko se bavi street art-om može da konkuriše za učešće na pomenutim festivalima ili da putem stvaralaštva razvija svoj izraz, putuje, povezuje se sa drugim umetni-

cima – i prilike će sigurno doći. Treba verovati u sebe i u svoj put i živeti svoju pasiju bez obzira na date okolnosti. Tada će rezultati neminovno doći.

U svom stvaralačkom opusu imaš dosta urađenih murala, kako individualnih tako i u kolaboraciji. Šta uviđaš

kao lični izazov prilikom samostalnog stvaranja a šta kada si u grupi?

Svaki novi rad je izazov svoje vrste.

Raditi mural u javnom prostoru je poput rešavanja arhitektonskog problema na neki način. Postoji kulturološki kontekst ali i brojna druga ograničenja

koja sužavaju manevarski prostor jednog umetnika. S tim u vezi, može se reći da je muralizam jedna vrsta primenjene umetnosti jer je dosta ograničen, dok nametnute granice uglavnom služe komercijalnim aspektima projekta. Uvek je izazov rešiti datu problematiku na način koji neće ugroziti lični izraz i umetnički integritet. Može se reći da je i dobra škola za otkrivanje sopstvenih granica i prevazilaženja izazova. Kolaborativni rad pak nosi drugu vrstu problematike. Poznato je kako su umetnici često ličnosti sa izraženim egom, što i dovodi do problema prilikom saradnje. Meni je bilo super da se oprobam u takvim situacijama jer sam iz njih dosta učio na raznim nivoima, što mi je kasnije koristilo u radu, ali i u sticanju prijateljstava.

Kakav je osećaj praviti umetnost fizički veću od sebe?

Osećaj zavisi od toga da li ste zadovoljni tim radom. Može rad da bude ogroman ali ako je loš, takav će biti i osećaj. U prevodu, isti kao i kod stvaranja bilo kog umetničkog dela.

Retko koji umetnici imaju priliku da obezbede toliku vidljivost dela, kao

što to mogu street artisti. Međutim, tokom stvaranja murala ta eksponiranost ukida intimnost i privatnost, koje se obično podrazumevaju tokom umetničkog čina. Koliko se u iscrtavanju murala može biti otvoren i eksplicitan u izražavanju misli i osećanja?

Kao što rekoh ranije, sve zavisi od konteksta u kojem rad nastaje. Mural može biti na malom ili ogromnom zidu, legalan ili nelegalan, u centru grada ili daleko od očiju javnosti, urađen prvo na papiru ili osmišljen direktno na zidu... Brojni su faktori koji utiču na osećaj prilikom stvaranja ali uvek postoji zona u koju umetnik može stupiti bez obzira o kakvim okolnostima se radi. U toj zoni se može biti u svim stanjima, koja su tada veoma lična i intimna.

Kako poštovati sopstveni integritet, ne odustajati od koncepta a postići konvencionalni uspeh, obzirom da je naša umetnička scena uvek kalkulisanje i kompromis?

Mislim da to važi za svaku umetničku scenu, samo je kod nas svedeno na

veoma banalan i često vulgaran nivo. Zadatak umetnika je da brani svoj koncept, a do umešnosti je da li će i na koji način uspeti to i da uradi u izazovnim situacijama. Verujem da se umetnički integritet uvek može braniti. Pitanje je po koju cenu će se umetnik odreći svoje umetnosti a šta je spreman da žrtvuje kako bi ostao dosledan. Nažalost, naša sredina koja aktivno podriva umetnost, ubija i ono malo talenta koji ovde postoji i obeshrabruje mlade ljude da krenu putem jedne od najplemenitijih veština.

Umetnošću protiv zagađenja, nastalo je tvoje delo „Giljotina” na MHE „Zvonce”. Možeš li nešto više da nam kažeš o ideji?

Nema se tu šta mnogo reći, mislim da sâm rad govori dovoljno. Male hidroelektrane su veliki činioci disbalansa ekosistema i direktno ugrožavaju živi svet – biljni, životinjski i ljudski, u okruženjima u kojima nesavesni investitori žele da profitiraju po cenu ekoloških katastrofa. Rad je urađen na samoj brani i prikazuje je kao krvavu giljotinu.

Šta za tebe znači biti na poziciji umetnika?

Smatram da takva pozicija najbliže dovodi do onoga što bismo nazvali slobodom. Umetnik zapravo ostvaruje, upoznaje i otkriva sebe i svet oko sebe kroz svoj rad. To je kontradiktorna pozicija ranjivosti i moći u isto vreme. Pozicija slobode ali i usamljenosti, integriteta ali i zavisnosti. Život postaje bogatiji, jer svi njegovi aspekti budu prihvaćeni i proživljeni. Umetnost prestaje onda kada probamo da se sakrijemo i pobegnemo od života. Nekada je to igra na suncu a nekada duboka kontemplacija tame. Može se reći da istinski umetnici žive pun spektar života, bez obzira da li se boje ili rado prigrljuju sve što im on donosi.

Koji ti je najdražesniji momenat tokom rada, a šta najlepša potvrda za rad?

Postoji momenat inspiracije u toku rada, takozvana „zona”, kada mi polazi od ruke sve što sam zamislio i kada sam zadovoljan svakim svojim potezom. To se dešava retko, ali kada se desi, uglavnom teče veoma spontano i lako. Tada jako brzo rešavam situacije i osetim neku vrstu ushićenja i radosti. Osećam

se svrsishodno i ispunjeno. Tada pomislim da nisam pogrešio što sam izabrao ovaj put. (smeh) Nekada se u tim situacijama osećam poput alata, koji viša sila koristi kako bi stvarala... Ne znam šta je najlepša potvrda za rad; verovatno kada kolege umetnici, na koje se ugledam, pošalju reči podrške i odobravanja. To mi dodatno uliva samopouzdanje da nastavim dalje i da sam možda sličan njima po kvalitetu rada.

U procesu tvog stvaranja, da li je ideja statična ili se neretko transformiše? Šta se dešava ukoliko te napusti volja na pola stvaranja?

Ah da, ideja... U mom slučaju ona je skoro pa neuhvatljiva. Zapravo je uvek tu, ali kao da njen konačan oblik uvek malo pobegne kada pokušam da je ukrotim. Nikada mi se ne otkrije do kraja. Možda me zato toliko fascinira i tera da nastavim da je jurim. Ponoviću ono što su mnogi pre mene rekli: lepota je u putu ka cilju a ne u njegovom ostvarenju. U mom radu se to dešava neretko i na mikronivoima. Moj pristup slikarstvu dozvoljava spontanost i intuiciju, zapravo – podstiče ih, gde je proces baziran na istraživanju i otkrivanju. Sa-

mim tim, ideja kod mene nikada i nije u potpunosti definisana, dok generalni koncept postoji kao potka za ceo moj opus, i on zavisi od prirode moje ličnosti i poimanja stvarnosti. Što se volje tiče, naravno, ona ume da bude jača ili slabija i to se ogleda u radu, ali ja to prihvatam kao prirodan proces i prilagođavam se situacijama. Smatram da je stvaralaštvo dinamičan odnos i tenzičnost između polariteta.

Kakvi su tvoji umetnički planovi za tekuću godinu?

Rad, rad i rad, i poneka izložba. Trenutno izlažem u Boka Place galeriji u Tivtu

u Crnoj Gori, kao i samostalno u Beogradu u privatnim prostorijama MVJ advokatske kancelarije. Planiram još

jednu samostalnu izložbu u toku leta, u istoj galeriji u Tivtu. Ono što je bitno

za ovu godinu je što sam shvatio koliko toga ne znam, tako da mi predstoji puno učenja i rada.

Hvala na pozivu za intervju i pozdrav svima, želim vam sve najbolje! Kori.

Teritorije straha, linorez 100x70cm, suva igla 10x15cm, 2023.

Srce od mermera, linorezi, grafička instalacija, 5x2m, 2023.

Kuća koju nikada nismo izgradili, kombinovani mediji, dimenzije promenljive, 2023, detalj

Kuća koju nikada nismo izgradili, kombinovani mediji, dimenzije promenljive, 2023, detalj

NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ

The cell, linorez, 16x2m, 2023.

Kompozicija 7, linorez, 400x400cm, 2024. detalj

Kuća koju nikada nismo izgradili, kombinovani mediji, dimenzije promenljive, 2023, detalj

Mommy lessons, audio ambient, 2022.

Intervju: Nataša Bućić @ava_kiddo

U segmentu broja koji smo posvetili umetnosti, arhitekturi i dizajnu, znali smo da svoje mesto mora naći Nikola Radosavljević. Nikola je jedan od najtalentovanijih grafičkih stvaralaca mlađe generacije, jedan od najmlađih doktora umetnosti Univerziteta umetnosti u

Beogradu. On je jedan od osnivača Grafičke zadruge, prve javne grafičke radionice u Srbiji, kao i prve javne biblioteke knjige umetnika. Najmlađi dobitnik nagrade „Veliki pečat”, koju dodeljuje Grafički kolektiv, koja je ujedno i jedno od najvećih priznanja na polju grafike na našim prostorima. Nosilac je i jedne od najprestižnijih međunarodnih nagrada u svetu na polju vizuelnih umetnosti

„Art European Prize”. Nikola je likovni stvaralac specifičnog senzibiliteta čija su dela protkana najfinijim emocijama i sentimentima, ponikla sa beskrajnih prostranstava intime, razvijaju i svoje grane pružaju ka kolektivnom, donoseći pred posmatrače egzistencijalna pitanja i suštine koje orbitiraju u mikro-galaksijama savremenog čoveka. On je hrabar u svom izrazu, sklon eksperimentu a upotrebom razlčitih materijala i tehnika uspeva da prenese bitne poruke, tamo gde su one najpo-

trebnije – zato što, umetnost pripada narodu i bitna je karika u formiranju njegovog ideentiteta, ali i podsetnk na ono što smo bili, što jesmo i što ćemo tek postati. Dobro nam došao Nikola!

Prvi put sam se sa tvojim radom susrela 2016. godine na

Međunarodnom salonu stripa u SKC-u. Tom prilikom osvojio si Specijalnu nagradu za inovaciju u strip umetnosti za umetničku knjigu EKV – Tonemo. Šta se od tog perioda promenilo na tvom profesionalnom planu? Koje bi momente okarakterisao kao bitne i određujuće u pogledu formiranja ličnog umetničkog izraza ali i u razvoju karijere?

To je dosta, dosta, doooosta dalek period za mene sada, i profesionalno, ali najvažnije, i lično. Od tada, osim završetka doktorskih studija, koje zaista jesu bile posebno iskustvo, pa na dalje, puno toga se korenito promenilo. Dogodilo se dosta prelepih stvari, ali naravno, i onih o kojima ređe pričamo. Mislim da je posao umetnosti sa sobom doneo ozbiljnije izazove, i kako

sam dublje plovio tim kreativnim vodama izazovi su prerastali u opake i velike bitke. Važno je napomenuti da nikada nisam bio sam, i možda je to saznanje bilo presudno u pogledu formiranja i mene kao umetnika, ali i kao čoveka. Činjenica da sam uvek uz sebe imao bliske i ljude od poverenja, mogućnost da tražim ali i da ponudim oslonac, možda je i najvažnija promena upravo na profesionalnom planu.

Kao jedan od najmlađih dok -

tora umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, i mla-

di umetnik čiji je rad ovenčan najvećim nacionalnim i internacionalnim nagradama na polju grafike, nesumnjivo uživaš veliki ugled koji prate i velika očekivanja uz sve izazove bavljenja umetnošću u Srbiji. Kako pronalaziš prostor i motivaciju za lični i umetnički rast?

Sklanjam se od okruženja na određene vremenske periode radi neophodne objektivizacije i akumulacije onoga što mi je potrebno da bih se umetnošću bavio. Nije to nikakav beg od stvarno-

sti ili povlačenje sa lica mesta, baš suprotno. Sučeljavam sebe kao karakter sa najmračnijim svakodnevnicama koje su ovde postale stvar normalnosti. Kada sam sklonjen od epicentra događaja pružam sebi prostor da čistog pogleda zaokružim šta tačno mene u svemu tome tangira, kači ili na koji način na mene to utiče. Odatle prostim metodama uviđam šta određeni događaji znače na kolektivnom planu, i time se kroz rad kolektivima i društvu približavam na isti onaj način na koji se od njih fizički sklanjam. Najveću motivaciju možda upravo pronalazim u ideji da umetnost jeste isceljujuća, da neguje društvo, da ga formuliše i pomaže mu da stasava.

Osim bavljenja stvaralačkim

radom nalaziš se i na funkciji programskog direktora Muzeja žrtava genocida, jedan si od osnivača Grafičke zadruge, prve javne grafičke radionice u Srbiji, kao i prve javne biblioteke knjige umetnika koju si formirao u saradnji sa kustosima Grafičke zbirke Narodne biblioteke Srbije. Na koji način te ovakav vid rada ispunjava i u čemu prepoznaješ njegovu bitnost?

Sve navedeno je novi vid komunikacije sa širom slikom društva u kome se na-

Kompozicija 7, linorez, 400x400cm, 2024. detalj

lazimo. Umetnost, istina, može puno ali zahvaljujući načinima na koje se formuliše umetnost kroz institucije u našem regionu, ona i dalje zahteva određena premošćavanja kada je potrebno da dođe u kontakt sa svima. Uzevši u obzir da sam se oduvek ježio od salonske umetnosti, rezervisane za pojedine slojeve društva, svesno biram da ne samo svoj, već sada i tuđi rad, učinim javno dostupnim na svaki mogući način, koristeći se svim dostupnim alatima. Rad u kulturi, obrazovanju, izdavaštvu, projektni rad, prekookeanski rad i sistemska umrežavanja tu su da približe sve ono što umetnost jeste, svima, bez ikakvih granica ili preterano velikih zadataka u

razumevanju i čitanju iste. Značaj ovakvog rada upravo je u tome što se svet umetnosti demistifikuje i odvaja od institucionalno-korporativnog jezika koji ovde vlada već predugo, a samim tim se epicentar stvaralaštva i njegovog razumevanja prebacuje u potpunosti na narod - razlog zašto umetnost uopšte postoji i zašto nam je potrebna. Zbog naroda.

Naveo si u jednom od ranijih intervjua da je tvoja velika želja da se okreneš obrazovanju mladih i pedagoškom radu, kako bi svojim stečenim iskustvom i znanjem osvetlio njihov profe-

sionalni put, ali i kako bi se na najlepši mogući način odužio

univerzitetu sa kog si potekao. Kakvi su izgledi za takvu vrstu angažmana?

Evidentno nikakvi.

Nakon što sam petnaest puta konkurisao na veći broj fakulteta umetnosti u zemlji, jasno je da još uvek nisam podoban ili poželjni kandidat. Podsetimo se situacije iz 2019. godine kada je na konkursu za docenta na grafici Akademija umetnosti u Novom Sadu odlučila da moju dokumentaciju ne uvaži, jer nemam odgovarajuće obrazovanje

iz oblasti grafike. Tu odluku potpisuje tadašnji predsednik izborne komisije, kolega koji je završio isti smer i fakultet kao i ja.

Nakon tog „šamara“ postao sam svestan da nema te nagrade, uspeha, priznanja što će u ovom društvu poremetiti uspostavljene sisteme moći a najpre negativne selekcije. Svako sledeće odbijanje bilo je prilično očekivano, i podnošljivije. Valjda je ovo delimično i odgovor

na prvo pitanje intervjua: šta se važno promenilo? Čovek ojača sa godinama, i različitim vrstama javnih poniženja.

Ne mislim da mi je ovih petnaest iskustava bilo neophodno u životu kako bih bio svestan da sistem u pojedinim segmentima funkcioniše em mimo zakona, em potpuno suprotno zakonima države, logike, etike i morala, ali sam sva ta objedinjena iskustva dobro zapamtio kao važnu opomenu svaki put kada krenu da se nabrajaju svi moji uspesi. Imamo veoma jednostavnu situaciju: doktor umetnosti sa dva mastera (FPU i FLU) nije dovoljno dobar kandidat 15 puta za redom, a da na pitanje zašto i dalje ne postoji smislen odgovor, institucionalno rasterećen i zakonski opravdan.

Tvoj doktorski, umetnički projekat Hazarski rečnik je predstavljen 2018. godine u holu

Narodne biblioteke Srbije i predstavlja objedinjeno istra -

živanje različitih tipova knjiga umetnika. U tvom dosadašnjem radu često nailazimo na

ovu formu izražavanja. Možeš li da naše čitaoce upoznaš sa ovim umetničkim formatom?

Važno je da odmah napomenem da sve

što sam tada mislio da knjiga jeste, verujem i dalje, ali nakon ovih nekoliko godina rada mislim da je ona još dosta toga. O knjizi umetnika mogao bih dosta toga da kažem, ali esencijalno je da je u pitanju

jedan grafički žanr, izuzetno vitalan, promenljiv i nestabilan umetnički format koji može biti sve ali takođe ne mora ništa. Nekada kada radim knjige pomislim kako su one same najviši domen umetnosti, jer sve može da postane knjiga, i tu granice nema. Za razliku od mog matičnog medija, grafike, u knjizi nema opterećenja tehnologijom ili tehnikom, zapravo, najbolje su one koje nastaju rasterećeno, niodakle, koje se pojavljuju i nestaju, odlaze i vraćaju. Ako je grafika alhemija u umetnosti, knjiga je njena magija. Jedno potpuno duhovno, neobuzdano i ponajviše kreativno iskustvo koje sam ikada imao bio je upravo rad u knjigama umetnika. Umetničke knjige Ljiljane Bursać, Božidara Plazinića, crtačke sveske Aleksandra Rasulića i stripovi Dragane Kuprešanin veoma su inspirativni komadi za početak razumevanja ovog fascinantnog žanra.

Primetila sam da je za tebe književno stvaralaštvo Milorada Pavića nepresušan izvor inspiracije - te je osim „Hazarskog rečnika” tu i rad inspirisan knjigom „Predeo slikan čajem” (Pismo Vitače Milut). Koje pisce još možemo pronaći na tvojoj listi za čitanje, koja su to dela kojima se iznova rado vraćaš i zašto?

Bez premca tu je Kamijev „Stranac”, ali i Preverova zbirka „Neke stvari i ostalo”. Ove dve knjige su uvek uz mene, atmosferski pritisak koji nose sa sobom je nepresušan izvor adrenalina.

Kuća koju nikada nismo izgradili, kombinovani mediji, dimenzije promenljive, 2023, detalj

Ovih dana zaokupljen sam zbirkom priča „Čudesne priče drevne Kine” od Pu

Songling. Misterija i folklor određenih naroda (ne mitologija), dobro su polazište za razumevanje dijaloških i problemskih mesta savremenog društva, koliko i ogledalo razvoja civilizacije u celini. Književnost je oduvek, i zauvek će biti druga najveća ljubav koju sam imao posle vizuelnih umetnosti.

Najmlađi si dobitnik nagrade

„Veliki pečat” koju dodeljuje

Grafički kolektiv i koja je ujed-

no i jedno od najvećih priznanja na polju grafike (2022. godina).

Nagrađeni linorez pod nazivom „Roof studies / Safe from Harm”, dimenzija 200x100cm, deo je grafičkog ciklusa „House that we never built” koji čini seriju višebojnih linoreza velikog formata. Ovaj rad je omaž domu, a baš taj dom, porodicu i intimne momente odrastanja veoma često prepoznajemo kao polaznu tačku tvog rada, koja pronalazi svoj odraz i više značenje preslikana u kolektivno. Pomenuti linorez je multiplikovani vizuelni prikaz komada crepa sa krova porodične kuće.

Šta za tebe predstavljaju dom i porodica? Da li je to tvoj prostor ljubavi, sigurnosti i bezbrižnosti ili nešto više od toga?

Rad uvek započne kao kratko pismo porodičnom domu koji se vremenom raspršio i postao nešto poput eha nečega

što jako dobro pamtim. Metafora krova nad glavom je već dugo prisutna u tim elementima, koje vrlo lukavo kombinujem prevodeći naizgled banalne stvari iz svakodnevnice, poput zida, štekera, krova, prozora, u svoj vizuelni jezik. Zapra-

vo, čitava porodica je vremenom preuzela jedno preneseno značenje, majka je uvek država, krov jeste stabilnost, studije zidova nisu samo prepreke već i potencijali pristustva, itd. Ono što bi se na prvu učinilo kao bezbrižnost i ljubavlju ispunjen porodični dom, u stvari je jedan presek stanja apsolutnih nebezbednosti i nepredvidivih budućnosti koje proživljavamo već dosta dugo. Od dana kad sam postao svestan sebe ne sećam se perioda koji nije bio ispunjen tenzijama svakakve vrste. Svi ovi radovi stoga i jesu pokušaj da se nađe lični mir, kao

uputstvo ka postizanju kolektivne stabilnosti. Rad „Roof Studies” nije započet niodakle, istina. On je namenski projektovan prema crepu zgrade u kojoj sam odrastao a kojoj preti rušenje. Ta jedna „pločica” umnožavana je pedesetak puta kako bi se nagrađena kompozicija stvorila, imitirajući krov zgrade gledan iz daljine. Na dosta diverzivan način rad postavlja pitanje nad trajnošću i značenjima krova uopšte, kao i nostalgijama za domom, fizčkim koliko i emotivnim.

Danas, globalno gledano živimo u „nesigurnim vremenima” što implicira i da se sve može promeniti u deliću sekunde. Koje je to „mesto” gde običan, mali čovek može da pronađe svoje utočište?

Pitajte me ovo za deset, dvadeset godina. Trenutno živim najnestabilniji život u istoriji ljudske civilizacije, stoga šta god da kažem biće apsolutni promašaj.

Dirljiva je priča koja stoji iza nastanka monumentalne grafičke kompozicije „Kuća na jezeru“ u čijoj si izradi kao matricu koristio ploču sa radnog stola

svog oca, koju je on sa sobom doneo iz izbeglištva 1995. godine. Da li je ovo za tebe način da pojedine sentimente pošalješ u večnost, dajući im viši smisao i da li je izlaganje intime, na ovaj način, za tebe bolan ili isceljujuć proces?

Taj rad je bio neophodan meni, ali i neizbežan u tom momentu. Veza između mene i mog oca bila je izuzetno jaka i nakon njegove smrti, ali zanimljivo je da je sam rad započet dok je on još uvek bio živ.Tokom štampanja te matrice na svaki mogući način imao sam osećaj kao da ga prevodim i vraćam iz sveta živih u svet mrtvih i nazad, i da je svaki otisak zapravo i neizbežno putovanje na kojem ćemo u jednom momentu morati da se razdvojimo. On je već bio jako bolestan kada je štampa započeta, i razlog zašto sam uopšte i počeo da štampam bilo je grabljenje poslednjih momenata da se uspomena na njega sačuva na bilo koji način.

„Kuća na jezeru” započeta je kao simbol nebeskog doma, mesta susreta gde bi se možda ponovo sretali, sastavljena od te njegove radne ploče i onoga što

ja sa nje budem uspeo da otisnem. Na kraju, kada je rad složen, shvatio sam da predstavlja nekoliko desetina jutara u izmaglici, ono što neko ko umire stvarno i vidi: blistav ali zamućen svet u koji se više neće vratiti. Zahvaljujući kustoskinji Aleksandri Lazar rad je trajno postao deo Wiener Art Kolekcije, nakon neverovatno uspešne izložbe u Savremenoj galeriji u Subotici, koju je za galeriju kustosirala draga Jasmina Vidaković.

Zanimljiv je način na koji prirodu uvezuješ u svoj stvaralački rad. Posmatrajući tvoj opus srećemo tepih od žalfije u ambijentalnoj instalaciji Ubistvo sa predumišljajem, koja pred posetioce donosi transgeneracijsko iskustvo rođeno na teritoriji, danas nepostojeće zemlje.

Tu je i rad Thymus serpyllum, koji je bio deo izložbe „Preplitanja“, organizovane od strane Centra za promociju nauke u Botaničkoj bašti Jevremovac, gde smo mogli da vidimo rad i osetimo miris majčine dušice u kombinaciji sa knjigom na čijim stranicama je tehnikom

suve igle ispisana rečenica „WITHOUT YOU I AM NOTHING“.

Lepo bi bilo spomenuti i projekat Lekovita soba sastavljen od prokuvanih čajeva u starim, porodičnim posudama koje su simbolizovale isceljujući štit prirode koji nas brani od patogena – mikroskopskih, ali i onih krupnijih. Shodno navedenom - kako bi opisao svoj odnos prema prirodi?

Taj odnos počiva na strahopoštovanju, i vaspitanju nasleđenom od majke. Priroda je oduvek bila utočište, ali ne ovo New age utočište, nego fizičko utočište za mnoge narode i narodnosti u proteklih devedeset godina na teritoriji Balkana. Kada shvatite da moć prirode nije samo u njenom isceliteljskom već i u ozbiljnom odbrambenom kapacitetu, pogled na svet se dosta promeni. Stoga, prirodi prilazim oprezno i svesno. Koristim je onda kada imam šta da kažem, i kada nešto jeste za alarmiranje.

Pre godinu dana si ovenčan nagradom 23. Međunarodnog trijenala grafike „Art European Prize” u Krakovu za rad The Cell

(tehnika klasičnog linoreza na papiru, 16x2m), koji je nastao zarad izložbe „Rez, linija, otisak“, održane u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Ova nagrada je jedna od najprestižnijih u svetu vizuelnih umetnosti i dodeljuje se jednom u tri godine za sveobuhvatna dostignuća u grafičkoj umetnosti. Da li možeš da nam kažeš nešto više o nagrađenom radu, kao i šta je za tebe ovo priznanje lično značilo i da li

je i na koji način uticalo na to da ti se otvore neki novi putevi i vidici u tvom stvaralačkom svetu?

To je događaj koji se ne zaboravlja, ali zaista. „The Cell” je u celini jedno bogato i nezamenjivo iskustvo, sa nagradom ili bez nje. Pre svega, rad sa Muzejem savremene umetnosti i kustosima Mi-

šelom Blanušom i Miroslavom Karićem bio je jedan ozbiljan stepenik više u mom učenju i sazrevanju. Nakon tih godinu dana rada, iskreno, Krakov je

došao zasluženo za sve nas.„The Cell” je arhivski postupak rekonstrukcije nestalih domova na teritoriji regiona u proteklih tridesetak godina, sa pokušajem da se identifikuju lokaliteti brisanja ličnih i porodičnih istorija zarad kapitala različitih sila. Ova monumentalna grafika prevazilazi tradicionalne forme grafičkog lista, i tendenciozno biva postavljena na relaciji spomenik – zid, poput membrane, ali i ćelije istovremeno. Strogom organizacijom grafičkih listova unutar instalacije formira se nepregledan brojčani niz, namenski hipermultiplikovan, kako bi se posmatrač zagušio i osetio malim naspram prošlosti koja je kompletno zbrisana.

Nagrada „Art European Prize” za grafiku je po prvi put u višedecenijskoj istoriji najvažnije izložbe grafike na svetu dodeljena nekome iz Srbije. Kao laureatu ove narade, očekivano, čitav karijerni tok mi se promenio preko noći. Osim velikog broja poziva da gostujem na različitim izložbama širom sveta, tu su i pozivi saradnje, predavaštva, kolektivnih angažmana itd.

sceni. Za to vreme, odbijen sam za posao docenta na još dva fakulteta u zemlji, nedugo nakon pobede u Krakovu.

A sad jedno lokal-patriotsko pitanje – koliko ti je značilo to što si 2023. godine dobio nagradu

Zlatna igla na Međunarodnom grafičkom bijenalu „Suva igla” i to baš u svom rodnom gradu – Užicu? Kako ocenjuješ položaj likovnih stvaralaca danas u manjim sredinama i gde misliš da se taj kreativni duh hrani?

Moram da priznam da je to posebno slatko zadovoljstvo, tim pre što sam zahvaljujući tom bijenalu i odlučio da se bavim grafičkom umetnošću.

Napominjem, i ovo je najvažnije, najveću promenu osetio sam na međunarodnoj

Kao detetu iz male sredine bilo mi je gotovo nemoguće da od vizuelne umetnosti vidim išta što se dešavalo u, na primer Beogradu. Prosto, bili smo siromašni i nismo putovali. Odrastao sam devedesetih. Gradska galerija u Užicu organizovala je Međunarodno bijenale suve igle, i prirodno, vezao sam se za radove inostranih autora. Voleo sam taj praznik grafike i dane sam provodio u galeriji. Napominjem da je njihov

katalog bijenala do dana današnjeg ostao dvojezična monografska publikacija bez premca, tim pre, vremenom sam razvio afinitet da na bijenalu i izlažem. U srednjoj umetničkoj školi u Užicu oblikovanje grafike predavao mi je jedan od osnivača bijenala, dizajner i grafičar Mladen Jevđović, što je opet nekako bio važan marker u razumevanju grafičkog načina mišljenja. Kasnije, na fakultetu, bilo je potrebno samo ovladati tehnikom, ali struktura misli već je bila tu.

Likovni stvaraoci u manjim sredinama uvek imaju problem pre svega sa prostorom za rad, i prostorima za predstavljanje rada. Mnoge opštine i lokalne samouprave ne vide interes da umetnost i kultura budu mesta ulaganja. Razume se, ovo je potpuna budalaština, uzevši u obzir da upravo kultura i umetnost čine najprofitabilniji segment kulturnog turizma u svim osvešćenim društvima.

Kako vidiš budućnost grafike na domaćoj umetničkoj sceni?

Šta bi svako od nas – od stvaralaca do publike mogao da učini kako bi umetnički rad dobio dovoljno prostora i odgovarajuću valorizaciju u savremenom društvu?

Pre svega pomozite nam da spasimo

Grafički kolektiv, sedamdeset godina staru kuću grafike koja opstaje na entuzijazmu urednice programa i likovne kritičarke Ljiljane Ćinkul, bez koje desetine generacija ne bi imale kompas u umetničkom kretanju. Ova krovna institucija grafike u državi traži pažnju javnosti, i uvek je otvorena za sve.

Budućnost grafike je jedna sasvim druga tema, i ona je, kao i sve sada i ovde, veoma neizvesna. Kada bi imali više eksperimenta i sluha za stvarnost koju živimo, verujem da bi nam budućnosti svima bile dosta drugačije. Ovako, pretpostavljam da ću kao i do sada, pratiti razvoj situacije sa strane, i reagovati po potrebi.

Šta je ono što bi poručio mladim stvaraocima koji su tek zakoračili na umetničku scenu? Koje je to „mesto“ na kom si ti crpeo i pronalazio snagu i motivaciju dok si stasavao kao umetnik?

Doslovno me je strah da mladima išta poručim, jer živimo u društvu bez ikakvih pravila i minimuma logike. Osim da budu beskrajno oprezni i pametni. Poseban akcenat spustio bih na „oprezni”, kako ne bi došlo do trovanja zastarelim ideologijama i gomiletinama disfunkcionalnog znanja koje u stvarnosti ne služi ničemu. Postoji mesto i vreme za sve, a živimo u takvom istorijskom momentu da o svom vremenu i mladosti moramo brinuti sa posebnom pažnjom. Na sceni su i dalje stavovi o umetnosti koji su izuzetno opasni i autodestruktivni, a mladi očito pokazuju jasne znake dobrog razumevanja svakodnevnice i svojih potreba. Bitno je saslušati i druge, ali pre svega razumeti sebe. Lično, snagu i motivaciju crpeo sam iz činjenice da ništa drugo u životu niti želim, niti vidim sebe da radim. Možda je to sa moje strane bilo preterano, ali sada vidim da je u takvim ekstremnim idejama i stavovima možda ipak moguće opstati.

Kako planiraš da provedeš leto?

Leto provodim u pripremi aplikacije za još jedan konkurs za docenturu na fakultetu (jer zašto da ne, pobogu, Nikola, nemaš dovoljno stresa u životu), ali idem i u Portugal, a odmah zatim u Grčku na otvaranje serije izložbi koje se ove godine događaju u sklopu internacionalnog grafičkog AAmA projekta po pozivu umetničkog direktora izložbe a pod pokroviteljstvom kustoskog tima iz Kine u sedam država u Evropi. Ostatak leta, kao i uvek radno, sa kolegama u Francuskoj i Italiji.

Da ovom periodu svog života

možeš da daš neku muzičku podlogu, šta bismo slušali?

A o muzičkoj podlozi koju biste slušalitu je Senidah da osveži i rastuži leto sa Sen i Dah, a ja stvarno ne mogu da se oduprem primarnim ljudskim emocijama mada u susret nekim boljim budućnostima preporučio bih sebi, a i vama, da još jednom preslušamo neprevaziđeni HelligoLand od Massive Attack. <3

Studije krova, mapa, linogravura, 35x35cm, 2023 -2024,

PLEZIRr I TU AL

Vanja Vukelić

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: privatna arhiva

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

O transformativnoj moći kreativnosti, o pisanju, crtežu i slikanju, vodi i akvarelima, o majčinstvu, humanitarnom radu i pomoći ženama i deci u Palestini, razgovarala sam sa multimedijalnom umetnicom Vanjom Vukelić, koja se u svom radu duboko oslanja na intuiciju i snove. Njene ilustracije i crteži mogu se videti na platnima, u privatnim kolekcijama, na različitim proizvodima odabranih brendova sa kojima je tokom godina sarađivala ali i u mimohodu, na telima onih koji su želeli da ih uvek imaju uz sebe.

Odrastajući u Varešu, malom gradu u Bosni i Hercegovini, okružena planinama, formativne godine provela je u ratom zahvaćenoj zemlji. Još kao mala,

snagu i pokretačku energiju da se suoči sa traumama rata pronalazila je u kreativnom izražavanju, biljkama, okrenuta prirodi. Svoje dvadesete provela

je putujući i upoznajući se sa različitim kulturama i duhovnim praksama, da bi

svoj dom i mir pronašla u Kanadi gde danas živi i stvara. Na društvenim mre-

žama i u umetničkim krugovima dugo je bila poznata pod nadimkom Merakilabbe, da bi se sa majčinstvom i novim poglavljem u životu okrenula stvaranju pod vlastitim imenom. Danas svoja razmišljanja, planove i radove objavljuje na Substack profilu Multilayered, a za letnje izdanje Plezira približila nam je svoju svakodnevicu.

Kako započinješ dan?

Budim sa svojim uskoro četverogodišnjim sinom, i naša jutra uvijek počinju polako, uz duga maženja. Zatim kuhamo jaja, pripremimo čaj od mente, doručkujemo i krećemo u šetnju. Radimo lagano istezanje, kupimo neko lokalno pecivo, provedemo vrijeme na igralištu i upijamo prirodu.

Ispričaj nam nešto o sebi.

Ja sam majka, umjetnica i spisateljica koju pokreću snovi, zemlja i nevidljivo.

Volim praviti čaj u tišini, skupljati lišće sa sinom, brinuti se o vrtu i pričati s biljkama kao sa starim prijateljima.

Na šta pomisliš kad čuješ reč „plezir“?

Kada čujem riječ plezir, pomislim na

biranje sebe u svijetu koji me stalno pokušava odvojiti od moje suštine kao žene, ljudskog bića, umjetnice i majke.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Plivanje sa sinom. Nošeni vodom, smijemo se, bez težine i vraćamo nečemu drevnom. Noću slikam akvarele. Ta ista

struja prolazi kroz mene. Tokom dana, polako pripremam čaj od listića, u tišini, u malim ritualima koji me vraćaju sebi. Svi ti rituali prenose se kroz vodu.

Šta si o sebi naučila kroz pisanje i slikanje?

Naučila sam mnogo toga, ali najskorije da je nesavršenost moja istina, a ne slabost. Nesavršena sam u načinu na koji slikam, govorim i koračam svijetom. To mi je donijelo slobodu da prestanem prekrajati sebe, da prestanem brisati dijelove sebe i da dozvolim da svi moji dijelovi, i mane i vrline, pripadaju meni – ne da bi se nekom drugom dopali.

U maju ove godine si objavila svoju kolekciju Water Prayers, koju čini gotovo 100 radova nastalih tehnikom akvarela. Šta je bila inspiracija za datu seriju radova i na koji način je rad sa „vodom“ bio plodotvoran za tebe?

Bila sam umorna od svog starog rada koji više nije izražavao istine koje sam nosila u sebi. Linije olovke su mi djelovale previše kruto, previše fiksirano. Trebala mi je protočnost vode, mekoća kista, da odrazi tugu koju sam dubo -

ko nosila - za svijet, za odnose, i zbog svjedočenja genocidu nad palestinskim narodom koji se odvija pred mojim očima. Akvarel je postao način da ta tuga prođe kroz moje tijelo, da je boja i duh iznesu poput molitve.

Napisala si u jednoj Instagram objavi da si kada si postala majka izgubila veliki broj pratilaca na ovoj mreži, ali da si ponosna što nisi izgubila sebe i svoju istinu. Gde se za tebe nalazi taj fini balans između uvažavanja okolnosti, „osluškivanja algoritma“ i negovanja onoga što u svojoj srži ali i u datom trenutku jesi?

Kada sam postala majka, gubitak pratilaca bio je stvaran, ali gubitak sebe nije bio opcija. Nemam onu spoljašnju ravnotežu koju društvo idealizira. Moja ravnoteža dolazi iz dubokog osluškivanja ciklusa: menstrualnih, sezonskih, hormonalnih, energetskih, intuitivnih i pronalaženja sklada unutar tih ritmova, kako god to izgledalo tog dana. Sistemi i algoritmi u kojima živimo nisu napravljeni za to. Oni su napravljeni za površnost, a ne za dubinu i istinsku prisutnost.

U svojim postovima neretko govoriš da su mnogi tvoji radovi nastali iz tvog detinjeg JA, stoga kako se majčinstvo odrazilo na tvoj stvaralački proces, na odnos prema umetnosti, životu, telu?

Većina mojih ranijih radova dolazila je iz mog unutarnjeg djeteta, mjesta divlje radoznalosti, dubokih osjećaja i nesputanog čuda. Majčinstvo me natjeralo da shvatim koliko je moj kreativni rad suštinski dio mog identiteta. Pozvalo me da mu se još više posvetim, postanem još više divlja i još discipliniranija – posebno jer više nemam toliko vremena za to.

Šta simbolizuju ruke na tvojim radovima?

Ruke simboliziraju prkos protiv patrijarhalne i kapitalističke kulture koja želi da ih iskoristi za eksploataciju, nasilje i beskonačnu potrošnju. Naše ruke su svete, one žele stvarati, voljeti, držati, liječiti i dodirivati. Rad s rukama je čin otpora, povrat moći i povezivanja sa životom.

Da li odabir medija u kom se izražavaš ali i tehnike kojom radiš, ako je reč o slikarstvu, imaju uticaja na tvoj stvaralački proces?

Otprilike deset godina radila sam isključivo s tehničkim olovkama i grafitom: precizno, kontrolisano, detaljno. Otkako sam prešla na kistove i vodu, cijeli moj život se promijenio. Protočnost i mekoća otvorile su moj proces prema emocijama, pokretu i slobodi. Kao da sam se premjestila iz krute strukture u živi ritam. I osjećam kao da sam se vratila kući, sebi.

Kako ritmovi koji se smenjuju u prirodi, od smene godišnjih doba do mesečevih ciklusa utiču na tvoje unutrašnje cikluse? I kome se obraćaš kada nisi sva svoja?

Kao izrazito senzitivna osoba, sve osjećam duboko. Nekad sam voljela ljeto, ali sada, kako se bližim četrdesetoj, više me privlači zima. Dugi, tamni sati daju prostor za resetovanje, sanjanje i stvaranje s dubljom namjerom. Volim noć i njenu tišinu, sjene, noćna stvorenja koja tada ožive. Snovi su vitalni dio mog života. Tokom menstrualne faze i zime, žudim za

povlačenjem u krevet, odmorom i uranjanjem u duboku viziju kad god mogu. Ti trenuci su sada rijetki jer sam majka s punim radnim vremenom, a moje dijete nikada nije išlo u vrtić. Ljeto i ovulacija u mom ciklusu su sezona užitka: vreme za jedenje sočnog voća, hidrataciju, kretanje, povezivanje s prijateljima, otvaranje prema vani i sakupljanje ideja. Povezujem se s duhovima prirode i elementarnim energijama, najčešće kroz rituale sa svijećama i vodom. Razgovaram sa svojim biljnim rođacima i precima, oni su ti kojima se svakodnevno vraćam za vodstvo i uzemljenje.

Šta je tvoja hrana za dušu i telo?

Za moje tijelo – krompir i bilo koje korjenasto povrće koje je uzemljujuće, hranljivo i jednostavno. Za moju dušu - ptice, slikanje, moj sin i duga, bosonoga šetnja prirodom.

Veliki deo tvog rada je u poslednje vreme usmeren na skretanje pažnje na one čiji glasovi se ućutkuju, a aktivna si i na polju humanitarnog rada kroz prikupljanje novca za bebi formulu za majke i decu u Palestini. Kako je došlo do saradnje sa Ibrahimom i kako se tvoje personalno iskustvo sa ratom odrazilo na tvoju svakodnevicu?

Veza s Ibrahimom započela je preko zajedničkih mreža i uzajamne posvećenosti podršci palestinskom narodu na bilo koji način. Iz vlastitog iskustva života u ratu kao dijete, znam da nas nije država činila viđenim, sigurnim, nahranjenim i podržanim – to su uvijek bili ljudi - susjedi, prijatelji i stranci.

U julu 2023. otvorila si novo poglavlje i simbolično započela blog na Substack-u Mylitilayered. Šta je bila polazna osnova za ovaj iskorak u delje-

nje svojih razmišljanja, želja, strahova i nada sa zajednicom na ovaj način?

Kreirala sam Multilayered jer mi je majčinstvo donijelo usamljenost i tražila sam način da izgovorim svoje misli naglas. Da ih podijelim i da im dam poštovanje koje zaslužuju. Pisanje mi je dalo prostor izvan uloga koje nosim, prostor gdje jednostavno postojim. Nisam željela sabiti svoju divlju stranu u neku nišu. Zato su moja pisma postala prostor gdje mogu pisati, govoriti i stvarati što god poželim. U svijetu gdje su ženski glasovi predugo bili utišani, osjećam odgovornost da čuvam ovaj prostor i dijelim tu ono što mora biti izgovoreno.

Koji su to slojevi tvog bića koje želiš da podeliš sa svetom, a koji su oni koje ljubomorno čuvaš za najbliže?

Ništa ne radim ljubomorno. Zapravo, volim dijeliti sve. Međutim, postoji i napetost između želje da svoj privatni život držim zasebnim. Stvar je u tome što je moj privatni život i moja umjetnost – sve je povezano. Tako da stalno plešem između tih svjetova. U posljednje vrijeme, želim više pisati iz mjesta gdje trenutno jesam, posebno o onome što

se događa u odnosima sa drugima, i to ne naknadno, već u trenutku dok se to odvija. Ima nešto moćno u pričanju priče dok si još uvijek u njoj. U tome da ne čekaš da se izliječiš, da naučiš neku veliku lekciju ili da sve upakuješ savršeno.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Zapravo nemam hobije ili aktivnosti koje su odvojene od mog rada, jer je moja umjetnost moja strast, moja radost i moja posvećenost. Sve što radim u životu oblikuje je. Ništa ne postoji izvan toga.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš ove godine dati krila?

Pisanje knjige.

Knjiga: Assata od Assate Shakur.

Pjesma: Bilo šta od Susumu Yokote.

Film: La Planète Sauvage

PLEZIRr I TU AL

Vanja Vukelić

Waking up with the first rays of sunlight to practice yoga, having breakfast with soft music in the background, sipping a favorite tea at the same time each day, preparing nourishing meals, reading in a particular corner of the home, unwinding with a movie night or a football match with friends, taking a warm bath - these are all rituals that color our days and make us feel safe and comfortable. In times of increased stress and crisis, psychologists advise that when we can’t control the outside world, it’s important to nurture daily routines and rituals that help us feel good and evoke pleasant emotions.

I had the pleasure of speaking with multimedia artist Vanja Vukelić, whose work is guided by deep intuition and dreams. We touched on the transformative power of creativity, the ritual of writing and drawing, the fluidity of watercolor, the experience of motherhood, and her humanitarian support for women and children in Palestine. Vanja’s illustrations live across many forms—on canvas, in private collections, on thoughtfully crafted brand products, and even on skin, tattooed by those who wish to carry her art with them always.

Growing up in Vareš, a small town in Bosnia and Herzegovina surrounded by mountains, she spent her formative years in a war-torn country. Even as a

child, she found strength and creative drive to face the trauma of war through artistic expression and her connection to plants and nature. She spent her twenties traveling and immersing herself in different cultures and spiritual practices, eventually finding home and peace in Canada, where she now lives and creates. For a long time, she was known on social media and within artistic circles by the nickname Merakilabbe, but with motherhood and the beginning of a new chapter in her life, she turned to creating under her own name. Today, she shares her thoughts, creative process, and plans on her Substack profile Multilayered , and for Plezir’s summer issue, she gave us a glimpse into her everyday life.

How do you start your day?

I cosleep with my almost 4-year-old son, and our mornings always start slow—with extra-long snuggles. Then we boil some eggs, brew peppermint tea, make breakfast, and head out for a walk. We stretch, pick up a local pastry, spend time at the playground, and soak in some nature.

Tell us a bit about yourself.

I’m a mother, artist, and writer moved by dreams, the earth, and the unseen. I love making tea in silence, collecting leaves with my son, trending to our garden, and talking to plants like old friends.

What comes to mind when you hear the word “pleasure”?

Do you have a favorite daily ritual?

Swimming with my son, held by water, laughing, weightless, we return to something ancient. At night, I paint with watercolors. The same current moves through me. Throughout the day, I brew tea slowly, loose leaves, quiet sips, small rituals that bring me back to myself. All these rituals are carried by water.

What have you learned about yourself through writing and painting?

When I hear the word pleasure, I think of choosing myself in a world that constantly tries to pull me away from my essence as a woman, a human, an artist, and a mother.

I’ve learned many things but most recently that imperfection is my realness, not a weakness. Imperfect in how I paint, speak, and move through the world. This has brought me freedom to stop editing myself, stop erasing parts of me, and let all of me, flaws and all, belong for myself, not for anyone else’s liking.

In May this year, you released your Water Prayers collection, which includes nearly 100 watercolor works.

What inspired this series, and how has working with “water” been fruitful for you?

I was tired of my old work, it no longer spoke the truths I carried inside. Pencil lines felt too rigid, too fixed. I needed the water’s flow, the brush’s softness, to mirror the grief I held deep within me—for the world, for my relationships, and for witnessing the genocide of Palestinian people unfolding before me. The watercolor became a way to move that grief through my body, to let color and spirit carry it out like a prayer.

In one of your Instagram posts, you mentioned that when you became a mother, you lost many followers on that platform—but you’re proud you didn’t lose yourself or your truth. How do you find that delicate balance between honoring circumstances, “listening to the algorithm,” and nurturing who you are—both at your core and in the present moment?

When I became a mother, losing followers was real, but losing myself was not an option. I don’t have the outward balance that society idealizes. My bal-

ance comes from listening deeply to my cycles: menstrual, seasonal, hormonal, energetic, intuitive, and finding harmony within those rhythms, however that looks like on any given day. The systems and algorithms we live in aren’t set up for that. They’re built for shallowness, for surface-level connection, not for depth or real presence.

In your posts, you often say that many of your works stem from your inner child. How has motherhood affected your creative process, your relationship with art, life, and your body?

Most of my past works came from my inner child, a place of wild curiosity, deep feeling, and untamed wonder. Motherhood made me realize how essential my creative practice is to who I am. It called me to become even more devoted, more feral, and more disciplined, especially because I don’t have as much time for it anymore.

What do the hands in your artworks symbolize?

They symbolize defiance against the patriarchal and capitalistic culture that

seek to use our hands for exploitation, violence, and endless consumption. Our hands are sacred, they want to create, to love, to hold, to heal, and to touch. Working with them is an act of resistance, reclaiming our power and connection to life.

Does your choice of medium and technique, especially in painting affect your creative process?

For about ten years, I worked only with technical pens and pencil: precise, controlled, detailed. Since switch-

ing to brushes and water, my whole life changed. The flow and softness opened my process to more emotion, movement, and freedom. It’s like moving from rigid structure to living rhythm. And I feel like I’ve come home to myself.

How do natural rhythms, from changing seasons to lunar cycles, influence your inner cycles? And who do you turn to when you don’t feel quite like yourself?

As a highly sensitive person, I feel everything deeply. I used to love sum-

mer, but now, nearing forty, I find myself drawn more to winter. The long, dark hours offer space to reset, to dream, and to create with deeper intention. I love the night—the quiet, the shadows, the nocturnal creatures that come alive there. Dreams are a vital part of my life. During my menstrual phase and winter, I crave cocooning in bed, resting, and sinking into deep vision whenever possible. These moments are rare now, as I’m a full-time mother, and my child has never been in daycare. Summer, and ovulation within my cycle, is a season of pleasure: eating juicy fruit,

staying hydrated, moving my body, connecting with friends, opening outward, and gathering ideas. I commune with nature spirits and elemental energies, mostly through candle and water rituals. I speak to my plant kin and ancestors, they are who I return to daily for guidance and grounding.

What is your nourishment—for both soul and body?

For my body, it’s potatoes and any kind of root vegetables—grounding, nourishing, simple. For my soul, it’s the birds, painting, my son, and long, barefoot walks in nature.

A large part of your recent work draws attention to those whose voices are being silenced. You’re also active in humanitarian efforts, including fundraising for baby formula for mothers and children in Palestine. How did your collaboration with Ibrahim begin, and how has your personal experience with war shaped your day-to-day life?

My connection with Ibrahim began through shared networks and a mutu-

al commitment to support Palestinian people any way I can. From my experience living through war as a child, I know it’s not the government that made us feel seen, safe, fed, and supported, it was always the people: neighbors, friends, strangers.

In July 2023, you opened a new chapter by starting your Multilayered blog on Substack. What prompted this step into sharing your thoughts, wishes, fears, and hopes with your community in this way?

I created Multilayered because motherhood brought loneliness, and I needed a way to speak my thoughts aloud. To share them and to honor their weight and meaning. Writing gave me a place beyond the roles I carry, a space to simply exist. I didn’t want to compress my wildness into a niche. That’s why my letters became a space where I can talk, write, and create anything I want. In a world where women’s voices have been too long silenced, I feel the responsibility to hold this space and share what must be spoken.

Which layers of your being are you open to sharing with the world, and which ones do you keep close and protect for your inner circle?

I don’t do anything jealously. I actually love sharing everything. But there’s also a tension between wanting to keep my private life separate. The thing is, my private life is my art, and it’s all connected. So I’m always dancing between those worlds. Lately, I want to write more from where I currently am, especially about what’s unfolding in my relationships, not just in hindsight, but as it’s happening. There’s something powerful about telling the story while you’re still inside it. Not waiting to heal, or to have a grand lesson, or package it perfectly.

What are some activities unrelated to your work that you always make time for because they bring you joy?

I don’t really have hobbies or activities that are separate from my work, because my art is my my passion, my joy, my devotion. Everything I do in life shapes it. Nothing exists outside of it.

Recommend a good book/song/film.

Book: Assata by Assata Shakur

Song: Anything by Susumu Yokota

Film: La Planète Sauvage

Share with us one dream you’re planning to give wings to this year.

Writing a book.

Umetnost

Intervju:

Marija Radisavčević

(kustoskinja Galerije Nadežda Petrović)

Fotografije: Milenko Savović

Izložba Iznova pamtim Bojane Fužinato Stamenković, koja je prikazana u Galeriji Risim koja pripada Galeriji Nadežda Petrović, bavi se ličnim sećanjima, kolektivnim pamćenjem i ženskim narativima koji se kroz istoriju brišu i vraćaju. U središtu galerijskog prostora nalazi se ćilim koji je Bojanina baka istkala posebno za nju - predmet svakodnevice koji postaje umetnički artefakt onog trenutka kada biva prošiven tekstom lične i kolektivne memorije. Izvezene rečenice na ćilimu čine intimno pismo njenoj baki, ali se istovremeno referišu na generacije žena čiji su rad, znanja, veštine i snovi ostajali marginalizovani, nevidljivi ili neadekvatno vrednovani u okviru dominantnih patrijarhalnih struktura. Motiv sa ćilima prenosi se na pod galerije, čime se publika poziva da fizički uđe u prostor afektivnog i simboličnog pamćenja. Postajući deo tog prostornog tkanja, posmatrač aktivno učestvuje u gestu prepoznavanja

i osnaživanja. Centralni motiv dva lava, koji se pojavljuje kao element ćilima, metaforički označava snagu, otpor i zaštitu. Na zidovima galerije izloženi su radovi izvedeni tehnikama tkanja, šivenja i veza - prakse koje su tradicionalno

bile potisnute u domen „ženskih ručnih radova“ i tretirane kao dekorativne, a ne umetničke discipline. Ovim radovima se otvara prostor za reevaluaciju i redefinisanje tih praksi kroz feminističku umetničku i teorijsku perspektivu. Uz njih, izložen je i serijal od 16 crteža u tehnici uljanih pastela, inspirisanih pirotskim ćilimima. Ovi crteži vizuelno preispituju geometrijsku strukturu i simboliku tradicionalnih paterna, osvetljavajući način na koji su žene kroz tekstilne forme vekovima artikulisale sopstvena značenja, afekte i narative - često unutar privatnih, intimnih prostora, daleko od institucionalizovane umetničke scene.

Radovi su istovremeno tihi i politički – govore o ljubavi, o gubitku, o generacijskom prenošenju znanja, ali i o društvenim okvirima koji su ženama vekovima određivali ulogu. Tekstil ovde nije samo materijal: on je jezik sećanja, otpora i nežnosti. Razmatranje pojma „Iznova pamtim!“ / „Re-remembering!“ polazište je istraživačkog projekta u nastajanju. U njegovom središtu nalazi se odnos između patrijarhalnih struktura i pozicije pojedinke/ca, kao i iskustvo nošenja ograničenja koja te strukture nameću. Ovi okovi često onemogućavaju otpor, oslobađanje i artikulaciju alternativnih puteva postojanja. Pojam pamćenja, koji se u svakodnevnom jeziku često vezuje za nostalgiju i lično sećanje, ovde se reinterpretira kroz prefiks „iznova“. On ne označava samo povratak već insistira na aktivnom procesu osvešćivanja, na upornom ponavljanju i markiranju onoga što istorijski biva potiskivano. „Iznova pamtiti“ postaje čin političkog otpora: čin podvlačenja, isticanja i upisivanja ženskih iskustava u kolektivnu svest.

Izložba „Iznova pamtim!“, polazi od lične istorije, odnosno za okosnicu uzima nasleđen predmet koji pripada porodičnoj baštini, te posredstvom intervencije na njemu transponuje se, ne samo u domen umetničkog, već i kulturnog nasleđa. Koliko je taj proces važan u tvom stvaralaštvu, ali i na ovoj izložbi?

Objekat koji koristim u svom radu moguće je čitati istovremeno kao deo kulturnog i emotivnog nasleđa – i upravo me ta dvostrukost najviše zanima. U dominantnim narativima istorije i teorijskim okvirima koji oblikuju naše razumevanje prošlosti, emotivne relacije prema predmetima često bivaju potisnute ili delegitimizovane. Međutim, mene zanimaju upravo te afektivne veze – načini na koje pojedinac kroz materijalne tragove prošlosti ostvaruje odnos sa širim kulturnim i identitetskim strukturama.

Kulturno nasleđe jeste izvor inspiracije za moje stvaralaštvo, ali ono nije pasivno – već ga doživljavam kao živi prostor interakcije i identitetske artikulacije. U toj dinamici prepoznajem potencijal za stvaranje novih narativa, posebno

onih koji proizlaze iz ličnog, porodičnog i žensko kodiranog iskustva. Sam čin intervencije na nasleđenom predmetu za mene je način da kroz umetnički jezik uspostavim transgeneracijski dijalog –da afirmišem nove porodične odnose, ali i da propitam obrasce naslednosti, pripadnosti i identitetske formacije. U tom smislu, umetnost postaje prostor političkog i afektivnog ispisivanja sećanja – ali i prostor otpora prema hijerarhijama koje određuju šta se uopšte priznaje kao „vredno” pamćenja.

Na koji način se strukturira odnos između kolektivnog pamćenja i individualnog sećanja na izložbi koja u fokus postavlja upravo pojam re-remembering, tj. iznova pamtiti?

Za mene je „iznova pamtiti“ čin rekonfiguracije – kako ličnog, tako i kolektivnog pamćenja. U tom procesu, individualno sećanje ne postoji u izolaciji; ono uvek progovara kroz, protiv i unutar kolektivnog. I obrnuto – kolektivno pamćenje ne može postojati bez individualnih narativa koji ga istovremeno

potvrđuju i narušavaju. U mom radu taj odnos se gradi kroz fragmentarnost, kroz mogućnost da se porodična priča (često ženska, često izostavljena iz šire istorijske slike) iznova kontekstualizuje i prepozna kao politički značajna.

Zato pojam re-remembering za mene nije samo ponavljanje, već aktivno preispitivanje – čin umetničkog prisvajanja nasleđa koje je možda marginalizovano, zaboravljeno ili potisnuto.

To pamtiti „iznova“ podrazumeva i pamtiti drugačije: uključiti emociju, tišinu, krhotinu, naslućivanje. Na ovoj izložbi, lični predmet postaje katalizator za otvaranje šireg dijaloga – onog između generacija, između privatnog i javnog, između onoga što se pamti i onoga što se pokušalo zaboraviti. U tom smislu, „iznova pamtiti“ je i čin otpora – protiv zaborava, ali i protiv načina na koje su pojedina sećanja istorijski devalvirana.

Da li su upotrebe tehnika veza, tkanja i šivenja u tvom umetničkom radu

omaž generacijama žena koje su participirale u stvaranju našeg kulturnog nasleđa, uključujući i tvoju baku, ili su dekonstrukcija marginalne pozicije primenjenih umetnosti kao nižih umetničkih izraza, namenjenih uglavnom umetnicama (u istorijskoj retrospektivi) u čijoj pozadini stoji patrijarhalno, odnosno kanonsko ustrojstvo?

Zahvaljujem na ovom pitanju - ono otvara prostor za važno razmatranje pozicije tekstilnih tehnika unutar umetničkog i kulturnog diskursa. U mom radu, tehnike veza, tkanja i šivenja funkcionišu istovremeno kao omaž

ženama, koje su kroz istoriju oblikovale kulturno nasleđe iz pozadine – često nevidljive, neimenovane i potisnute –ali i kao strategija dekonstrukcije hijerarhija koje su primenjenu umetnost tradicionalno pozicionirale na marginu umetničkog polja. Ne razdvajam te dimenzije, jer se u praksi one prepliću: dok radom afirmišem žensku liniju prenošenja znanja, veština i afektivne memorije (na simboličan način usmerenu i ka mojoj baki), istovremeno insistiram na reevaluaciji tekstilnih formi kao legitimnog umetničkog jezika. Zanima me to mesto preplitanja, gde se privatno i političko ukrštaju - gde tekstil više nije

samo materijal, već postaje nosilac narativa, otpora i transformacije.

Ako tradiciju percipiramo kao oduvek selektivnu i kanonsku, na koji način je razobličavaš i destabilizuješ na ovoj izložbi?

Tradicija je višeslojni i složen fenomen, često ukorenjen u kanonskim formama koje deluju rigidno i nefleksibilno, ograničavajući naše načine mišljenja i interpretacije. Ipak, postoji i druga, mikro i individualna dimenzija tradicije, koja je suptilna, intimna i duboko povezana sa identitetom. Moj lični odnos prema tradiciji oblikovao se i menjao u skladu sa mojim životnim iskustvima, naročito kroz promene prebivališta i napuštanje Balkana u poslednjih deset godina. Taj put je doneo pomeranja u mom shvatanju i doživljaju tradicije.

Kroz prisustvo i osluškivanje priča žena iz moje porodice, koje su mi prenoseći svoje običaje i znanja, pokazale drugu stranu nasleđa - onu koja nije fiksna u kanonima, već živa, fluidna i emotivna. Na ovaj način, kanonski pogled na tradicionalno nasleđe biva destabilizovan - ne kao negacija, već kao njegova dekonstruisana i proširena verzija, oblikovana ličnim, emotivnim i generacijskim slojevima koji otvaraju prostor za nove narative i značenja. Tako tradicija prestaje da bude monolitna i zatvorena, a postaje prostor otpora i preispitivanja, gde se umrežavaju sećanja, emocije i identiteti.

Od samih početaka, feministička umetnička praksa bila je neraskidivo povezana sa kustoskim delovanjem, odnosno, prve feminističke izložbe su organizovale i uređivale, upravo same umetnice. Čini mi se da je ta relacija, umetnica-kustoskinja, izuzetno važna za tvoju umetničku praksu. Da li

takav pristup olakšava konceptualizaciju izložbe?

Za mene je odnos umetnice i kustoskinje istovremeno unutrašnji dijalog i prostor slobode. Budući da istovremeno delujem u obe uloge, praksa i teorija se u mom radu ne odvajaju – one

se prožimaju, nadopunjuju i zajedno grade značenje. Taj spoj mi omogućava da konceptualizaciju izložbe ne doživim kao spoljašnji okvir, već kao sastavni deo umetničkog procesa. Važno je i tvoje podsećanje da su prve feminističke izložbe upravo same umetnice organizovale – iz potrebe da preuzmu kontrolu nad sopstvenim narativima. I ja taj pristup doživljavam kao emancipatorski: kao veru da umetnošću možemo pokrenuti promenu, ako je oblikujemo promišljeno, celovito i iznutra.

Za kraj, da li su izbrisane granice između onoga što se smatra ženskim/ privatnim prostorom i javne sfere ili su one samo redefinisane?

O ovim granicama razmišljam već dugo i ne pretendujem da ponudim konačan odgovor - više me zanima kako postaviti prava pitanja koja mogu pokrenuti publiku da o njima dublje promisli, možda čak i da prepoznaju sopstvene obrasce i odnose prema toj podeli. Verujem da se promene u toj sferi dešavaju veoma sporo, jer su u pitanju duboko ukorenjeni modeli koji oblikuju našu svakodnevicu, odnose moći i percepcije identiteta. Možda je najpreciznije reći da granice između ženskog/privatnog i javnog prostora nisu izbrisane, već redefinisane - pomerene, ispucale, ali i dalje prisutne. Istovremeno, verujem da postoje pojedinačni primeri u kojima su granice aktivno destabilizovane, pa čak i privremeno ukinute. U tim malim, ali važnim pomacima, pronalazim nadu i prostor za delovanje.

Književnost

Toplo junsko predvečerje mirisalo je na ruže i svežu nanu koju je blagi povetarac nosio iz obližnjih lokala dok su razvučene šarene sijalice treperile između beogradskih fasada, suptilno pozivajući da se zaviri iza drvenih vrata Parobroda. Iza tih vrata nas je čekao „portal u drugi svet", u svet zelenila i iskričavih minerala. Tog petka u Parobrodu je bio zakazan razgovor o romanu „Rt’’ (Akademska knjiga, Novi Sad 2025) Saše Ilića.

U središtu priče je borba jednog dela društva za očuvanje prirode na planini Rtanj, ugrožene pohodom korporacija na kritične mineralne sirovine. O književnosti otpora, pored autora romana, govorila je Milena V. Đorđijević, književna kritičarka, uz moderaciju Katarine Lazić, urednice književnog programa u UK Parobrod.

Ukrštajući tri različita vremenska razdoblja, period iz 1942. godine, 1992. godine, kao i naše vreme (2022. godina) kroz porodičnu priču u četiri generacije, Ilić oslikava pejzaže od Rtnja, Sokobanje, Jadranske obale, Ženeve, sve do Australije. Kamenje, stene, reke, mora, insekti, životinje, Sunce, Zemlja, Mesec, njihove rude, elementi prirode, isti su od kojih je sačinjen čovek, ali izgleda da on jedini to ne shvata, uprkos svesti i razumu.

Do tog trenutka, samo je nekolicina lju-

di pročitala roman RT, te smo sa nestrpljenjem čekali početak razgovora. Okupljeni su sa pažnjom pratili svaku

reč, legendu ili putokaz književnom stazom koja nas je vodila kroz priču o Rtnju.

Priča je počela misterijom koja se vezuje za planinu Rtanj i objašnjenjem zbog čega je radnja romana smeštena u njeno središte, Sokobanju. Sudbina planine je čvrsto povezana sa ljudskim

sudbinama, sa onima koji su živeli na njenim padinama ili bar imali sreću da je posete i dožive, onima koji su udisali letnje žege, studene magle, prepuštali se njenoj ruži vetrova samo da bi je sačuvali. Sačuvali za nas, za generacije koje dolaze, kako bi upijale sve prizore i udisali mirise lokalnog bilja, oslušnuli ptice visoko u krošnjama i osetili se živim i spokojnim u njenom zagrljaju.

Ova priča o planini i ljudima na njoj ima više slojeva, jer Saša svojim umećem pisanja vešto kombinuje triler sa elementima svakodnevnice, mešajući tako različite vremenske periode i upoznajući nas sa ljudima čije su sudbine isprepletene na najčudnije načine. To su ljudi koji dolaze iz različitih društvenih slojeva, iz različitih kultura, a koji su spremni da se bore za isti cilj. Za planinu i za slobodu. To su oni koji osećaju duboku povezanost, ali i magijsku privučenost njenim stenama, kamenjem i šumama. I da, to je čista ljubav prema domovini, prema kolevci koja nam da-

ruje kiseonik, zdrave plodove iz nezagađene zemlje, kristalno-ledenih podzemnih voda, potoka i ponornica.

Sudbine glavnih junaka, porodice Bukvić, povezane su sa starom porodičnom kućom na Rtnju, ali više od svegasa samom utrobom i srcem planine, jer su tu pronašli sebe, jer su tu otkrivali jednostavnost života. Ali vreme, život, porodični odnosi i sopstvene odluke postavili su ih pred ozbiljne, sudbinske zadatke, ukrštajući im staze sa ljudima njihovog vremena i piscem koji je imao svoju misiju, svoj put, zahvaljujući kome je izašao iz tame, prodisao i napisao najznačajnija dela. Piscem koji je išao u neočekivanu potragu za svojom zelenom vilom, tražeći je kao svoje drugo

JA, kao inspiraciju i pomoć u razbijanju noćnih mora i kreativnih blokada, ali i kao razlog za disanje.

Kao što su na tom putu učili od ljudi kako bi trebali ili ne bi trebali da delaju i kojim putem da pođu, tako nailaze i

na onu drugu stranu, manipulatore i kriminalce koji su za planinu imali druge planove i želje. Oni koji nisu želeli da budu u tom prostoru okruženi tim nemilosrdnim prostranstvom, već su želeli da je sravne, unište, prekopaju, naprave od nje kostura. Sve to kako bi ostvarili veći profit, ne mareći za pustoš koju iza sebe ostavljaju ubacujući cevi za ispitivanje tla i kopanje litijuma, eksploataciju, rabljenje, čupanje, seču šuma i uništavanje flore i faune.

Ipak, u tom crnilu pojavljuju se svici koji svetle neverovatnom svetlošću, većom i jačom od reflektora onih

čije su mašine došle da kopaju. Te svice simbolizuje udružena svest, snaga i ljubav, taj rtanjski zov svih ljudi koji planinu ne daju, koji je čuvaju kao svoj dom, kao svoje utočište, kao ono najsvetlije.

Razgovarala sam sa Sašom Ilićem, autorom romana RT, našim nagrađivanim piscem koji plete neraskidivu vezu između prirode i čoveka.

Saša Ilić (Jagodina, 1972.) dobitnik je

NIN-ove nagrade za roman godine „Pas i kontrabas’’ (2019) a za roman „Berlinsko okno’’ (2005) nagrađen je Stipendijom „Borislav Pekić’’. Napisao je dramu o Dimitriju Tucoviću Poslednja teza o Fojerbahu (u pripremi). Sa Jetonom Nezirajem, pokrenuo je i uređivao književni festival Polip u Prištini (2010-2023)

Kako ste došli na ideju da pišete o planini Rtanj kroz prizmu vremena?

„Nijedna planina i nijedan planinski vrh u Srbiji ne čine toliko dubok utisak na posmatrača kao Rtanj sa Šiljkom“, napisao je davno Jovan Cvijić. „U njemu su združeni mirnoća, veličina i simetrija.“

To je planina koja opčini čoveka. A kada je čovek dete, pomisli na ono što se nalazi gore, na Šiljku, iza njega, ka oblacima.

Još kao klinac, posmatrao sam ga sa zadnjeg sedišta automobila kada bi me roditelji povezli na izlet u Grzu ili na Čestobrodicu. Sa tog vidikovca, čovek oseti kao da leti prema toj planini. Naravno, tada nisam ni sanjao da ću jednog dana napisati nešto o Rtnju, ali njegova usamljenost i monolitnost, rekao bih neka zamišljenost nad Vremenom čiji se spori protok oseti u njegovoj blizini, uticali su da se opredelim upravo za tu planinu. Vreme je gradivni element stena, kao i književnosti, bilo je logično da roman Rt uronim u Vreme te planine, zapravo u tri njegova trenutka što je ekvivalentno životu čak četiri generacije ljudi. To Vreme je zapravo jedini SF momenat u romanu.

Kojim sistemom je došlo do naziva romana „Rt“, kada je radni, početni naslov bio „Rezistant“?

Da, roman sam pisao pod radnim naslovom Resistance jer mi je otpor silama destrukcije bio ideja vodilja na putu pisanja. No budući da sam se bavio prirodnim elementima, rudama, kritičnim mineralnim sirovinama, počeo sam da razmišljam o drugačijem naslovu romana koji bi se izveo iz radnog naslova i samog Rtnja. Kao u periodnom sistemu elemenata, sveo sam zajednički imenitelj na ta dva slova, koja imaju i zasebno, važno značenje. Dakle, Resistance i Rtanj imaju podudarna dva slova, a to su „r“ i „t“. Zajedno tvore Rt, što nam nudi viziju poslednjeg slobodnog komada kopna koji se uzdiže nad morem ili nekim prostranstvom.

U Rtu je sadržana Sloboda, pa tako i svi oni koji se penju ka Šiljku u romanu teže ka njoj; isto kao što oni drugi pokušavaju da ugrabe i poslednji zeleni komad tla da bi kopali Litijum (Li). Moglo bi se reći da je Rt element koji nedostaje u Periodnom sistemu elemenata. Na neki način, pronašao sam ga na Rtnju i ugradio u taj sistem.

Koje staze ste vi pratili pri otkrivanju građe i sastavljanja romana?

Kao i uvek, pratio sam staze života i literature. S jedne strane, otkrivao sam predele koji su mi se otvarali pred očima, s druge sam pratio Andrićevu Jelenu. Obe putanje su imale preseke u Sokobanji i Ženevi. Slučaj je hteo da posetim oba mesta i da hodam stazama transformacije, otkrivanja Prirode kao energije koja zaista pokreće svet. Hodao sam pored Rone, kao što sam se spuštao uzanim kamenitim koritom Moravice, peo sam se na zvonik katedrale St. Pjera i posmatrao Ženevsko jezero, kao što sam sa terase svog smeštaja u Sokobanji posmatrao plavu piramidu Rtnja u daljini. Takođe, stajao sam na poslednjem jezičku kopna odakle se može videti fenomen prirode: spajanje dveju voda – mutne planinske reke Arv i smaragdne Rone. Pretpostavio sam da je Andrić davno stajao na tom mestu i da je u tom, gotovo mitskom prizoru, osetio prvo pojavljivanje Jelene.

Da li je vaš kompas odavno strelicom pokazivao u pravcu Sokobanje, i kako ste se poveli baš tim vetrom?

Problemi sa disajnim organima odveli su me do Sokobanje, gde sam proveo jedno vreme na terapiji, stalnim inhalacijama koje su mi pomogle. U međuvremenu, pešačio sam po izuzetnim zelenim predelima u okolini i odatle posmatrao svet drugačijim očima. Onda sam počeo da čitam o tom kraju i shvatio da se nalazim na izvoru jedne veoma važne priče. Naravno, bio je to početak, trebalo je otkriti šta se nalazi iza, tamo, gore, visoko iznad Šiljka.

Da li je borba žila kucavica romana?

Da li se ona nasleđuje, da li se sa njom rađamo ili se u nama budi silom vremena u kojem stasavamo i živimo?

Mene je u Rtu interesovao i jedan poseban aspekt borbe, a to je borba žena za svoja prava i za slobodu, onako kako su to činile tokom Drugog svetskog rata. Otuda sam izvukao revolucionarnu emancipatorsku nit koja seže do naših dana i heroina koje su predvodile borbu za očuvanje prirode, kao recimo do Marije Vasić i borbe za Šodroš ili do Nensile Radojković u borbi za očuvanje reka Stare planine.

Majra, jedna od junakinja romana, predstavlja sintezu tih linija otpora. Ono što mi je u konačnom naslovu romana bilo posebno zanimljivo je i činjenica da „rt“ u našem jeziku nije samo muškog roda, već da ponekad može biti i ženskog. To bi značilo da se u borbi za očuvanje zaštićenog parka prirode, ovde kreće nekim drugim pravcem, suprotnim od patrijarhata. Tako se postepeno otkriva i zona vidljivosti ženske borbe, koja menja rod planine Rtanj, otkriva nam drugačije postavke sveta koji je u međuvremenu doveden do samog ruba. Budući da se Evropa oduvek poistovećivala s figurom zapadnog rta, ova se kritička transformacija, u širem kontekstu, odnosi i na nju.

Kakvim premeštanjima, procesima i promenama ste bili svedok usled slaganja priče da bude baš ovakva?

Unikatna, povezana i složena, gusto koncentrisana i jezgrovita?

Dozvolio sam da struktura planine utiče na strukturu romana. Zato je roman komponovan tako da čitalac iz fragmenta u fragment savladava uspon ka vrhu, u sva tri vremenska toka, da bi se naposletku spustio ne samo do nje-

nog podnožja, nego do njenog slućenog početka na drugom kraju planete koji se nalazi u Australiji. Sudbina jedne planine važna je kao i sudbina čitavog sveta, sudbina jednog rta može nam biti alarmantno upozorenje na katastrofu koja bi mogla da usledi.

Roman je podeljen u tri celine, od kojih svaka nosi bar po jedan naslov, koji je simboličan kako za prirodu, tako i za ljudske sudbine koje su usko vezane za određeni period. Da li je to namenski tako slikovito predstavljeno ili se posložilo prirodnim putem pisanja priče?

U nastanku književnog teksta, mnoge stvari se preslažu tokom pisanja, tkivo romana je živo kao što je struktura stena u neprestanoj metamorfozi. Paragrafi počinju kratkim verzalima koji funkcionišu kao skriveni međunaslovi. Oni sugerišu kakva je priroda hemijske veze među delovima, prožimaju čitavu kompoziciju i tokom listanja nam ukazuju, ne gde se nalazimo, već u čemu i kada. U kakvom stanju, u kom isečku Vremena.

Ovakva struktura romana je mozaična, fragmentarna, ona funkcioniše kao

slutnja i upozorenje za čitaoca. To sam osetio prilikom uspona na Rtanj koji je prethodio pisanju...

Da parafraziram jednu filozofemu, planina je kao reka, ni na jednu planinu se ne možemo popeti dva puta. I čitanje Rta sugeriše dijalektiku takvog uspona.

Da li potraga za sopstvom, za onim što nam je usađeno u najranijem detinjstvu nikada ne prestaje? Da li za tim tragamo i kada spavamo i kada se prepustimo stihiji i kada nam se čini da ne marimo? I da li je baš tada pronalazimo? U mirisu, u obrisu, u reci, u šumi, u onom poju tišine kada smo sjedinjeni i mirni?

Svako od junaka u Rtu ima takve momente meditacije – vraćanja ka nekim elementarnim stanjima, kao što je odlazak Svetlane do Sastavaka – mesta na kome je zvuk zelene vode na ušću dveju Morava vraća scenama iz socijalističke prošlosti, iako se ona sama nalazi na putu za manastir u Bukovcu. Takvi trenuci su nadahnjujući, kada junaci mogu da se vrate sami sebi jer su se tokom dugog vremena sasvim udaljili

od onoga što su bili, i u šta su verovali. Takvi su momenti Milanove meditacije u bukovoj šumi ili Majrine dok posmatra blue moon iznad Rtnja.

Kroz različita vremenska razdoblja koja se odlikuju drugačijim tehnološkim razvojem, gledištima i delovanjem, imamo jednu konstantu, povezanost sa prirodom i korenima, koja vuče generacije koje su isprepletane kao pod-

zemne vode ili kao korenje u dubini zemlje. To je ono što sve njih vuče ka Rtnju, kao sila gravitacije, zar ne?

Gravitacija je fenomen o kome raz -

mišlja Milan dok meditira o Rtnju. Pojačana sila Zemljine teže menja protok vremena na nekom mestu. Nešto slično

oseća i Andrić dok sa Jelenom i Pavlom Minhom avgusta 1942. luta rtanjskim predelom koji se zove Pakleš. Moglo bi se reći i da malu Magdu u Australiji, gde

se ona uspinje uz kamenu liticu bez konopa, gravitacija natera da menja taktiku svog uspona, onda kada ostane bez muzike, sama sa sobom i svojim sećanjima koja se pletu kao paukove

mreže u filmu Spider-Man: Into the Spider Verse. Gravitacija povezuje junake Rta u postojanu mrežu otpora. I svako može postati junak/inja u toj borbi.

Da li su legende, različite priče i predanja te koje čine da se ljudi preobraze,

da se transformišu ili je to ipak, jednostavna ljudska pohlepa za moći, za profitom koja menja čovekovu narav?

Profit u romanu Rt stoji nasuport Prirodi. On je ta predatorska strana koja svojom novčanom kapilarnom mrežom mobiliše ljude da se kreću ka uništavanju svega oko sebe, bez bojazni šta će biti sutra.

Veoma je teško odupreti se zovu profita: ukoliko se ulazi dublje u političku moć, time se i ulog povećava, pa su ljudi spremni da unište i čitavu državu. Na koncu i planetu, što osećamo na svakom koraku, usled izbijanja ratova i dubokih klimatskih promena kojima je Zemlja zahvaćena.

Zato je borba za jedan zeleni rt kontrpunkt toj sili destrukcije.

Njeni eksponenti su oni ljudi koji se nisu predali korupciji i uverenju da će samo eksponencijalni rast profita dovesti do nekog boljeg sveta. Naprotiv, to će nas samo survati u ambis.

Na koji način ste uspeli da otvorite portal životinjskog sveta da bude ču-

lan, vidljiv i razumljiv ljudskom? Da li

je to zbilja tako, ili smo mi postali gluvi i slepi za takva razlučivanja?

Čovek je izgubio sponu s prirodom.

Zato sam uveo neke životinje kao književne likove, a nekima sam podario mogućnost kritičkog mišljenja, kao što je to slučaj sa magarcem Lungijem, koji je nosilac priče iz 1992, vremena kada je srušena Kapela Sv. Đorđa na Šiljku.

Naime, u pohlepnoj potrazi za zlatom, kapela je minirana, zlato nije pronađeno a ruševine su ostale kao opomena za neke buduće tragače za belim zlatom, danas. Smatrao sam da nam blizina i senzitivnost životinja može pomoći da bolje razumemo prirodu, okolinu u kojoj živimo. Želeo sam da Rtanj pogledam drugačijim očima – neeksploatatorskim, neturističkim, neprofitnim. Očima koje u planini ne vide resurs, već slobodu. U čoveku su sadržana sva ta tri momenta. U magarcu nisu. Zato je Lungi postao vodič kroz jedno teško vreme u kome su samo pojedinci imali snage da se odupru.

U jednom delu knjige, jedna od junakinja kaže da je sve povezano, da smo svi povezani, da ne može neko da bude srećan, ako se u Kongu stvaraju krateri koji za sobom stvaraju pustoš i vode uništenju. Da li je sreća dostignuta kao trenutak u svakom od junaka? Da li je svako uhvatio tu zelenu nit i taj vetar koji vraća vazduh u pluća bar na trenutak?

Ja bih reč sreća iz vašeg pitanja zamenio rečju smisao. Onda bih mogao da odgovorim potvrdno jer se svako od junaka u ključnom trenutku opredelio za putovanje ka smislu, sadržano jedino u borbi za očuvanje sveta kakav je do juče bio. Eksploatacija bilo kog zelenog mesta zarad profita urušava naš svet, o čemu razmišlja junakinja Majra dok se suočava sa kordonom policije koja čuva radnike rudarske kompanije. Niko ne može biti srećan ako se negde u svetu uništava takvo jedno mesto. Rt je ovde, razume se, uzet kao metonimija sveta.

Svojim redovima dajete glas da se jedna planina sačuva, da se njena bogatstva ne uništavaju, da nam je ona krov, da su nam njene šume pluća, da

se svi uvek vraćamo njoj. Prirodi kao bivstvu, kao našoj drugoj polovini, koja nam jedina može dati svetlost. Da li je to staza sa koje smo skrenuli i koju ponovo treba da nađemo? Jedini put kojim treba da idemo.

Želeo sam da ispričam priču o Rtu, ali ne i da dam bilo kakve smernice. Ukoliko se nekom čitaocu tokom čitanja romana učini da bi nešto trebalo preduzeti u životu, kao na primer da izađe na terasu i razvuče transparent, spusti se na ulicu i uzvikne glasno parolu protiv kolonijalizma ili eksploatacije ljudi i zemlje, to bi onda trebalo i da uradi.

Kroz putovanje Rtnjom, otkrivate prirodne, geološke, geomorfološke odlike, ali i istorijsko-kulturna bogatstva, kao i različite percepcije i doživljaje ljudi koji žive na tom prostoru. Toj piramidi koja deluje nestvarno, a dom je milionima godina raznim bićima koja je osluškuju. Zbog čega ste izdvojili i dali prednost baš životinjama i baš njemu?

Mislim da sam o tome već dosta rekao. Možda bih se vratio na ono što je o Rtnju

napisao Jovan Cvijić, inače citiran i na početku romana. U njemu je „združena mirnoća, veličina i simetrija“. Takvi su i ljudi koji su krenuli u borbu za očuvanje prirode. Oni su mi bili nadahnuće kao i sama priroda, pogled na jučerašnji svet koji bi mogao nestati pred konkvistom koja se sprovodi usled uspona novih tehnologija. Paradoksalno, ona se vodi pod devizom zelene održivosti. Ispostavlja se da je takav rast neodrživ za veći deo planete i ljudi u tim područjima.

Koja je pouka i poruka čitaocu u sadašnjem trenutku? Da je dosta pasivnosti, da je vreme za preduzimanje i aktivno učestvovanje?

Citirao bih samo stih St-a, frontmena

Goribora: Ne možeš mnogo ali možeš malo! Pa neka svako učini bar to svoje malo u ovim danima našeg nezadovoljstva.

U doba nadzornog kapitalizma teza

L’art pour l’art više nego ikada naginje ka krajnje utopijskom poimanju realnosti. Naime, nadzorni kapitalizam, kao svojevrsni naslednik neoliberalnog kapitalizma, neprestano posmatra i analizira sveukupnost ljudskog iskustva svakoga od nas i potom sva naša „ponašanja” sabira i oduzima, koristeći obrasce ponašanja kao sirovi materijal iz kog izvlači bihejvioralne podatke, da bi potom, kao svoj finalni produkt, monetizovala sve naše želje i strahove. Ova nepresušna bujica računica nameće jedno pitanje – da li više išta postoji radi sebe samog?

O suštini ovog pitanja, ali i brojnih drugih, polemisali smo za novi broj Plezir magazina sa Igorom Simonovićem , nekadašnjim režiserom i sadašnjim slikarom.

Simonović je rođen 1972. godine u Beogradu, gde i danas živi i stvara. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Bore Draškovića, na smeru multimedijalna režija. Samostalnom stvaranju u vidu slikarstva se okreće 2004. godine i od tada eksperimentiše kako sa samom tehnikom izražaja tako i sa frazom „stvaranje radi stvaranja” kao sopstvenom filozofijom umetnosti.

Šta je postojalo u vremenu pre slikanja?

Radio sam pozorišne predstave, kratke filmove i dokumentarne serije uglavnom po inostranstvu. To inostranstvo je bio zapad, tačnije Zapadna Evropa. Tamo sam imao priliku da vidim svet koji mi želimo ovde, razotkriven i ogoljen, svet koji nestaje. Iako, tamo je bilo puno ljudi koji su se bavili umetnostima, a koji su videli svoju budućnost u sistemu u kome žive. Ta budućnost nije bila svetla, tačnije nije svetla uopšte i oni su to znali. Zato su i bili okrenuti zajedno sa mnom ka jednom jedinom imperativu - uništenju kapitalizma. U Srbiji toga nije bilo, nažalost.

Kako se razlikuje sam misaoni proces tokom stvaranja između režije i slikarstva, iako su obe u svojoj biti vizuelni tip umetnosti?

Sama režija je multimedijalna, što podrazumeva obuhvatanje svih vrsta umetnosti. Od literalne, muzičke, slikarstva, od govora putem tela i glasa do filma, sve je to deo jedne predstave. A opet sve to što je navedeno može postojati u jednoj slici, pesmi ili muzič-

kom delu. Bitno je šta umetničko delo proizvodi u glavi čoveka. Naravno, ako čovek „ima glavu” .

Postoji li paralela između tvojih radova

stvorenih u periodu bavljenja režijom i slikarstvom?

To je bio kratak period ali ga se sećam. Slikarstvom sam počeo da se bavim kada sam osetio potrebu da imam boje na zidovima. Razlog su moja deca. Nikada nisam slikao sa predumišljajem, nisam znao šta ću naslikati. Kada se čovek bavi režijom on kreće od ideje, a slikanje kreće od poteza.

Javlja li se u slikaru unutrašnji konflikt između potrebe za stvaranjem i pritiska da stvoreno proda?

Ogroman broj slikara radi samo i isključivo za pare. Tačnije, oni čije se slike prodaju jako dobro znaju šta uopšte smeju da slikaju. Ja nemam taj problem, jer retko kad nešto prodam pogotovo ovde, kod nas. Nije samo stvar u tome šta ljudi slikaju već je krucijalno kako se snishodljivo ponašaju prema onima koji imaju pare.

Nažalost, umetnost je nešto što kapitalizmu prvenstveno smeta, a to je sloboda izražavanja. Živim za vreme kada se ništa neće prodavati i kupovati, već će se deliti.

Ako sa jedne strane stoji teza Jean Baudrillard-a koja kaže: „Umetnost je ono što odoleva značenju, odoleva pretvaranju u robu, odoleva uključivanju u cirkulaciju znakova i proizvoda.“, kakva to crna rupa onda postoji na drugom kraju, odnosno kakav je nosilac te antiteze, čovek koji ne stvara ništa i koji svemu određuje vrednost?

Prvo treba reći da ti isti ljudi koji ne stvaraju, a imaju, kapitalisti, određuju sve. Određuju šta je to umetnost, a o ceni da ne pričamo. Za njih je umetnost samo ono što ima cenu. A vrhunska umetnost je samo ono što dolazi sa Zapada.

Da li bi izdvojio nekoliko radova i našim čitaocima dao svojevrsno, pisano vođenje kroz virtualnu izložbu?

Počeo sam da se bavim slikarstvom i nastavio baš zbog toga što je nepotrebno objašnjavati svoj rad. Prava slika,

istinita slika sama vodi čoveka, gledaoca. Ukoliko čovek ima maštu, mogućnost da stane ispred umetničkog dela njemu neće biti nikakav problem.

Sam oblik koji tvoji radovi zauzimaju na platnu je veoma upečatljiv, odakle dolaze i kroz koje prolaze naviru te slike?

Ja nisam završio nikakvu slikarsku školu, nikada ništa nisam nacrtao pre nego li što sam počeo da slikam, ali sam pre toga držao otvorene oči. Ceo život. Imao sam verovatno od roditelja tu mogućnost ili moć da kada učim učim, kada čitam čitam, i kada vidim pamtim. To su sve moći koje svako od nas poseduje.

Dakle, svako je rođen kreativan. Jedini je problem što ljudi svoju kreativnost za života sahranjuju. I tu se vraćamo na početak, jer od umetnosti nema para. Danas moje slike naviru iz proste potrebe da pokažem sebi, a i drugima, da je život jedino moguć kada si kreativan.

Koji stvaraoci su na tebe najviše uticali?

Svi stvaraoci sa kojima sam imao priliku da se susretnem. Zavisilo je od mog

životnog doba kakav će taj susret biti. Kada sam bio mlađi, mnogo više su me zanimali filmovi i muzika. Danas je to potpuno drugačije, imam osećaj da se zatvaram u sebe, kao da čuvam preostalo mesto za nešto što mi nedostaje.

Da li bi našim čitaocima predložio knjigu, film, pesmu, sliku koju ne mogu da ne pročitaju, ne pogledaju, ne čuju, ne vide?

Ovo pitanje mi zvuči malo instant, ne postoji jedno umetničko delo iz svih ovih kategorija koje može da otvori oči, uši ili usta a da gledalac ne zaroni u celu istoriju ljudskog roda, koja se reflektuje u njegovoj umetnosti. Naravno da ne možemo sve videti kao što ne možemo preplivati sva mora. Ali moramo da naučimo da plivamo, što mi se čini da danas apsolutno nije slučaj. Pre svega mislim na mlade ljude koji žele da žive kao ljudi, slobodno i nesputano, a najviše sputavaju sami sebe, jer ne čitaju ništa, jer ne znaju istoriju, čak ni noviju svog sopstvenog naroda. A njihova budućnost je samo u njihovim rukama.

Šta je postojalo u vremenu pre otpora, pre protesta, šta nam je ovo novo doba donelo i šta tek može doneti?

Pre protesta je postojao neo-liberalni kapitalizam, posle protesta postojaće isti taj neo-liberalni kapitalizam, verovatno još i gori. Ljudi, u ovom slučaju studenti, moraju da imaju društvenu

samosvest i da se ujedinjuju na osnovu pravih ljudskih principa. Za njih svi znate, potiču još iz ranog hrišćanstva. Moraju da znaju za šta se bore. Ako postoje plenumi onda svako mora imati pravo na reč, i svaka reč se mora uzimati ozbiljno. Ne sme biti prisutna politika, tj. pare jer tako sve gubi smisao.

Ono što svima nama fali to je društvenost jer su u kapitalizmu svi sami, osuđeni na večnu patnju. Iz te patnje ljudi se zatvaraju, postaju zli, nestaju. Mnogo bi bilo bolje da se mladi okupljaju i umesto da na tim okupljanjima piju, puše i drogiraju se, zapodenu kreativne rasprave o svojim pravim problemima.

Milica Pejković

Intervju: Nevena Pajić @pajicnevena Fotografije: privatna arhiva

Beyond the Blue Veil

U seriji radova Milice Pejković objedinjenih na izložbi Beyond the Blue Veil, autorka poziva na kontemplaciju prostora koji se otvara iza zavese poznatog — onog mesta gde se forma topi u frekvenciju, a pejzaž postaje mentalna i duhovna arhitektura. Sve slike prožete su plavom kao dominantnom hromatskom silom — bojom snova, dubina, tišine, noći i nesvesnog. Ova plava nije statična. Ona vibrira, pulsira, šumi poput energetskog polja, oblikujući svetove koji se doimaju kao prizori iz sna, kolektivnog pamćenja ili unutrašnjeg putovanja. Motivi koji se ponavljaju — kapije, mesečeva svetlost, lepršavi obrisi ptica i zamagljeni pejzaži — funkcionišu kao simboličke stanice na putu kroz liminalno: kroz ono što je između dve tačke, između stanja budnosti i sna, između poznatog i nespoznatljivog. Tori kapija, na primer, tradicionalni japanski simbol prelaska iz profanog u sveto, u ovom kontekstu označava ulaz u unutrašnji prostor tišine, slutnje i transcedencije. Milica oslikava prostore u kojima priroda prestaje da bude spoljašnja i postaje unutrašnja, psihološka. Drveće je istovremeno senka i signal, mesečina osvetljava, ali i skriva, ptice ne lete kroz nebo, nego kroz polje svesti. Tekstura i medij svake slike dodatno pojačavaju osećaj frekvencije — bilo da je u pitanju ulje, akril ili kombinovana tehnika, površina slike je u stalnom dijalogu sa onim što je ispod i onim što dolazi nakon nje.

„Beyond the Blue Veil” nije samo estetsko iskustvo - to je poziv na usporavanje, na pažljivo slušanje frekvenci-

ja koje ne pripadaju svetu svakodnevice.

U ovim radovima ne traže se oblici, već osećanja; ne značenja, već stanja svesti.

Milica Pejković je diplomirala na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, Departmanu vizuelnih umetnosti u klasi prof. Đorđa Stanojevića, na kojem je upisala ma-

ster studije i postala saradnik u nastavi, na predmetu crtanje i slikanje. Medij koji najviše koristi u svom radu je slikarstvo, a pored toga istražuje i tehnike skulpture. Glavni fokus njenog umetničkog istraživanja je unutrašnje stanje pojedinca prikazano kroz mistični svet. Uz dinamičan neon-pastelni kolorit prikazuje različite svetove u vidu pejzaža. Ispituje snove, podsvest i različita stanja uma. Bavi se emocijama i fazama života koje dovode do kristalizacije čovekovog duha, zadovoljstva i mira. Postizanje harmonije naspram haosa.

Nakon izložbe Beyond the Blue Veil, razgovarali smo sa autorkom o izložbi kao i o snovima, simbolici i slojevima značenja na njenim platnima.

Kako je u tvojoj svakodnevici izronila ideja o plavim dubinama i visinama, i sa čime je ona konkretno povezana?

Ideja je nastala kao nastavak mog dosadašnjeg rada koji se vezuje za temu mističnih svetova. Želim da prikažem različite emocije kroz određen kolorit. Plava faza predstavlja osećaje melanholije, usamljenosti i hladnoće. Nastala je nakon mog povratka sa letovanja gde sam prvi put videla bistro plavo more, što je dodatno uticalo na vibrantnost boje. Stenoviti pejzaži su takođe doživljaj inspirisan pećinama, koje sam videla na različitim putovanjima u toku godine. Nakon povratka iz toplijih krajeva i plavog mora, u oktobru se vraćam hladnom vremenu i unosim zimu i sneg u svoje radove. Radovi takođe predstavljaju reakciju na trenutna dešavanja u svetu i individualne prepreke sa kojima sam se suočavala u tom periodu.

Na koji način dolaziš na ideju za temu konkretne izložbe, koja će ti biti primarna inspiracija?

Glavne inspiracije za moj rad su nostalgija, snovi, emocije, različita stanja čovekovog uma i beg od realnosti. Samim tim su dolazile ideje za podteme izložbi. Što se tiče slika, varira uticaj realnog, virtuelnog i snolikog sveta. Svaku sliku tretiram kao novo iskustvo. Rešenja slika mi se ili pojave u snovima ili započnem konkretnom skicom koju razrađujem na platnu uz različit materijal. Na kraju slika izgleda onako kako treba da izgleda, ne kako ja želim.

Odakle crpiš inspiraciju i motivaciju?

Iz stvari i trenutaka koji me nateraju da osetim nešto. Kada se pojavi treperenje iznutra, tu energiju prenesem na sliku.

Smatram da je jako važno za umetnika da bude iskren prema sebi, jer je na taj način jedinstven u svom stvaralaštvu..

Motivaciju više crpim iz virtuelnog sveta kroz likove iz crtanih filmova i video igrica, s obzirom na to da je fokus na jasnoj poruci. Realan svet me često obeshrabri zato što su ljudi komplikovani.

Tvoje slike odišu neonskom svetlošću, koja je postignuta slojevima zelene, dok je na drugima obogaćena sitnim šljokicama koje svetlucaju na indigo plavoj površini. Koja tehnika je korišćena, ili bolje rečeno kakve boje?

Slike uglavnom započnem akrilom prenošenjem skice sa papira i onda nivelišem uljanim bojama, pigmentima i različitim puniocima, kako bih postigla određenu teksturu i mekoću koju pružaju, dok je akril tu kao početna skica jer se brzo suši. Vremenom slika pronađe svoj put.

Posmatrajući tvoje slike, uranja se u dubinu koja pulsira i odiše misterioznošću, stvarajući oblike i likove. Da li je to bila zamisao?

To nije bila zamisao, ali usled igre boje i oblika se mogu stvoriti predeli koji podsećaju na likove i to je deo slobode u mom radu koji prepuštam publici, jer i sama posmatranjem različitih šablona, vidim određene oblike koji podsećaju na ljude i životinje. Nekada u istom šablonu za različito vreme vidim različite stvari. Otvorena sam da čujem šta ljudi

vide u mojim radovima. Što više različitih interpretacija, to je slika bogatija.

Jedna od centralnih slika u galeriji me je podsetila na obris zamagljene snežne kugle čija se unutrašnjost planinskih hrapavih i strmih strana otapa, dok se naličje kugle prikazuje bojama tek probuđene prirode. Da li je to ukaz na savršeno uhvaćen trenutak, gotovo magijski?

Može se tako tumačiti. To je jedna od slika gde je fokus na mističnom i snolikom prikazu. Kontrast svetlosti i tame, uz kombinaciju hladnih nijansi simbolizuju iščekivanje i pronalaženje komfora u usamljenosti, dok svetlost predstavlja nadu.

nim likovima, svetom, situacijom?

Nisu povezani sa stvarnim likovima. Oni su produkt spontanog i nesvesnog. Igrom oblika i poteza nastaju vizuelni prikazi koji asociraju nekad na likove ljudi i prikazani su više kao senke i aure.

Da li je ova izložba nastavak neke od pređašnjih kojima si želela da preneseš dubinu prirode, opipljivo i živo onako kako je ti vidiš i osećaš, uz upotrebu simbola iz kultura koje imaju mistična ili skrivena značenja?

Posmatrajući slike manjeg i većeg formata, imala sam utisak da na jednoj od njih prepoznajem dva sučeljena lika, dva odraza koja svojom stamenitošću ne trepću, zalepljenih pogleda u suprotnu stranu, kao da pogledom komuniciraju ili su tek spoznali nešto novo, dok oko njih lebde plave niti. Da li su i na koji način povezane sa stvar-

Ova izložba je nastavak svih prethodnih izložbi, s tim da je fokus na plavom koloritu i filtriranju hladnih emocija. To postižem tako što na jake slojeve tamnijih nijansi nanosim lazurne prelaze cijana i nivelišem kontrast svetlog i tamnog. Kod rozih slika iz iste serije radova to postižem nanošenjem lazura magente, preko jarkih crvenih nijansi. To je uvod za sledeću izložbu koju planiram, gde je fokus na tom filtriranju (ulepšavanju) realnosti. Simboli za slike mi se često jave u snu ili mi se pojavi slika u glavi dok slušam muziku koja me inspiriše

za rad i emocije iz određenih pesama vizuelno prikažem na slici. Iz drugih kultura prikazujem njihovu simboliku koja se vezuju za teme koje istražujem, poput mira, harmonije, slobode, čežnje i nade. Dopada mi se senzibilitet i način prikazivanja određenih emocija kroz simbol u različitim kulturama.

Da li inspiracija dolazi iz memorije sećanja, detinjstva, omiljene igre, posebnog mesta ili pejzaža koji budi i stvara tako intenzivne plave nijanse?

Kao što sam pomenula, inspiracija do-

lazi sa svih strana. Generacijska prekretnica u kojoj uticaj na odrastanje podjednako ima tehnologija, snovi i realni svet. Dve plave slike koje sam izložila na ovoj izložbi, su deo prethodne serije koju sam nazvala „Virtuelna realnost“ i imala priliku da izložim u galeriji „Kornjača" prošle godine. Te slike su inspirisane scenama iz video igre „Klonoa“ za koju vezujem lepa sećanja iz detinjstva. Pogledala sam gejm plej igre da se prisetim vizuala i otkrijem njenu radnju, jer kao mala nisam znala engleski jezik da bih razumela priču. Razumela sam suštinu igre iz vizuala i zvuka i kako je

to bilo dovoljno da probudi određene emocije u meni. Svaki nivo predstavlja drugačiji svet i emociju koja preovladava u tom svetu. Shvatila sam da se i sama bavim tim i povezala zašto je ta igra ostavila utisak na mene. Život posmatram kao video igru, jer prelaženje nivoa predstavlja prepreke u životu, napredovanje i ciljeve koje sebi zadajemo. Koristila sam neke scene iz igre kako bih postavila kompoziciju. Tehnologija je tada bila manje napredna pa sam, koristeći se svojim koloritom, pojačala boje na slici i predstavila iskustvo emocija koje sam osećala kao dete dok sam ih igrala, jer je svet obojeniji kroz oči deteta i time želim da sačuvam i negujem dete u sebi od surove realnosti.

Neke slike su scene iz video idara iz kojih sam kroz svoj kolorit i poteze kreirala sopstveni svet. Iz realnog života više provlačim spontan doživljaj u svoj rad. Uzimam delove prirode i ornamenata koji me vizuelno privlače i tako formiram kompoziciju.

Posmatrajući dve slike koje su bile jedna iznad druge, imala sam utisak da čujem zvuk i osećam povetarac koji sa površine silazi u dubine i odbijanjem o rtove raspršuje jata plavih riba, dok ptice slobodno lete po beskrajnim plavim visinama. Da li su to poruke i znaci kraj puta? Da li one predstavljaju ujedinjenje prirode i čoveka, unutrašnjeg i spoljašnjeg, poznatog i nepoznatog, jave i sna, svega onoga što je nedorečeno?

Da li obrisi, prolazi, mesec, lukovi, pećine kao pojave kriju asocijaciju na omiljeni predeo, igru ili su bili zanimljivi kao pojave koje su se savršeno uklopile u maštu o beskrajnom plavetnilu prostora? I zbog čega baš te pojave?

To su prikazi trenutka. Dovoljno je da pogledam u nebo, vidim jato ptica i shvatim šta nesvesno prikazujem. Tako znam da ono što radim ima smisao i značenje i da dolazi iznutra. Pejzaži prirode su dosta prisutni u mojim rado-

vima i to stvara balans sa virtuelnim radovima. Priroda može biti mirna, ali i smrtonosna. Samim tim pokušavam da prikažem postizanje mira naspram haosa, šta dolazi nakon oluje, i kako se stvara balans i harmonija.

Da li nam slojevi i potezi poručuju nešto čineći neodvojivi deo slike? Jedni tako nežno nanešeni, dok su pak drugi u tolikoj gustini i poroznosti kao da se otcepljuju, otkidaju, predstavljajući možda otkrovenje, otkravljenje (slabljenje) nekih stega, otvaranje prema

onome što osećamo, čemu težimo, što nas zaokuplja, okrećući nas kompasom prema našem sopstvu?

Postala sam sigurnija u svoj rad kada sam otkrila specifične poteze koje imam u svim slikama, koji su nastajali instinktivno. Slika nastane tako što krenem od belog platna sa jasnom skicom, i tako što u procesu rada postignem nešto novo i uzbudljivo, pa se vratim na nezavršene radove koje sam ostavila da „ćute“ dok se ne pojavi rešenje sa kojim sa zadovoljna.

Leto uz Klija dizajn!

Putovanja

Prvi put kada sam stigla u Nju Orleans bio je decembar. Do tada sam znala samo ono što zna većina ljudi, da se tamo jede vrhunski, svira najbolji džez na svetu i da se svake godine održava najluđa žurka - Mardi Gras. Mene su najviše zanimale ulice koje pamte prošle vekove, kuće koje izgledaju kao da šapuću tajne i priče o duhovima koje se u ovom gradu ne kriju, već ponosno prepričavaju.

Tekst i fotografije:

Ljiljana Kostić

@its_lia_green

U grad nisam došla zbog žurke. Došla sam da istražim - lagano, korak po korak, između vlažnog vazduha i mirisa

kuhinje. Da osetim grad ispod površine turističkih atrakcija. I vrlo brzo, postalo mi je jasno: moraću da se vratim. Svi su mi govorili isto: „Ako ti se ovo dopalo, tek da vidiš Mardi Gras!“

I bili su u pravu. Nju Orleans ti ne pokazuje sve odjednom. On te postepeno uvlači u svoj zagrljaj, zaljubiš se u njegovu tišinu - a onda ti, u februaru, raznese pamet konfeti haosom.

Decembar: kad je sve počelo

Zima u Nju Orleansu nije hladna. Ona je mistična. Turista je manje, vazduh je opran rekom, a grad ti pokaže svoju tišu, dublju i mračniju stranu. Kao da ti dozvoli da dišeš zajedno s njim.

Francuska četvrt je bila moj logični prvi korak. Klizavi kaldrmisani sokaci, kuće s balkonima koji liče na čipku, gasne svetiljke koje šuškaju pod noćnim vazduhom, sve ovo ostavlja utisak kao da si ušao u drugu epohu. Rano ujutru sam šetala Jackson Square-om dok su se umetnici pripremali, tarot čitači palili sveće, a iz daljine se čula truba.

Ono što me je zaista osvojilo nisu bile ni slike ni začini, već duhovi.

Tri najjezivije priče Nju Orleansa

1. LaLaurie Vila najmračnija tajna Royal ulice

Na prvi pogled ova kuća izgleda savršeno: elegantna, svetla, sa prelepim balkonom. Međutim, kada znaš šta se u njoj dešavalo, više ne možeš da je gledaš isto.

Madame Delphine LaLaurie bila je ugledna dama ranog 19. veka, poznata po glamuroznim zabavama koje je pri-

ređivala. Međutim, ono što je krila bilo je jezivo. U svom potkrovlju, Madame Delphine LaLaurie je zlostavljala i mučila robove na najbrutalnije načine. Tajna je otkrivena tek nakon požara, kada su vatrogasci pronašli prizore koji su šokirali čitav grad. Nakon otkrića, rulja je razbila kuću, a LaLaurie je pobegla u Francusku.

Evo zanimljivosti: Nikolas Kejdž je kupio tu kuću 2007. godine, verovatno vođen svojom sklonošću ka mračnom i bizarnom. Ipak, nije dugo izdržao, meštani kažu da je prokletstvo bilo prejako i

da je u njoj boravio svega jednu noć. Nekoliko godina kasnije, izgubio je vilu zbog dugova. Neki tvrde da su duhovi isterali i njega.

Danas ljudi i dalje prijavljuju vriske, senke na prozorima i neobjašnjiv pritisak u grudima, kada se približe kapiji. Ja sam stajala tamo, tiho i osetila kao da me nešto posmatra.

2. Sultanova Palata masakr bez odgovora

Na Dauphine ulici, iza raskošnog vrta, stoji kuća za koju malo ko zna pravu priču. U 19. veku, misteriozni čovek koji se predstavljao kao bliskoistočni sultan iznajmio je kuću. Neretko je organizovao razuzdane zabave, a u kući je vladao strogi režim čuvara. A onda je nastupila potpuna tišina.

Kad je policija upala, zatekla je na desetine raskomadanih tela. Nisu našli tragove nasilnog ulaska u vilu, a sultan je pronađen živ, zakopan u bašti.

Do danas, nema osumnjičenih, samo legenda. Posetioci prijavljuju korake, miris tamjana, i hladan dah na potiljku.

3. Kuća LaBranche gospa u zelenom

Kuća LaBranche, poznata po najlepšim gvozdenim balkonima u četvrti, ima svog duha, čuvenu damu u zelenom.

Priča kaže da je njen verenik nestao pred samo venčanje i da je umrla od tuge. Sada je ljudi viđaju na balkonu, u smaragdnoj haljini, kako čeka da se on

vrati. Barmen iz obližnjeg kafića mi je rekao da ju je video u ogledalu, iako nikog nije bilo iza njega. Turisti prijavljuju dodire, hladnoću, i tihi plač u ponoć.

Prošla sam tuda noću. Balkon je bio prazan, ali osećaj je ostao.

Ukusi koji pričaju priče

Nju Orleans nije grad za držanje dijete. To je grad koji te izaziva da se zaljubiš u maslac, dim, začine i dušu koja stoji iza svakog jela.

Jela sam gambo koji je imao ukus kao da ga je kuvao čitav rod kroz generacije. Jambalaja me je naterala da zaboravim sve druge varijante pirinča koje sam ikada probala, a pečene ostrige u Felix’s restoranu i dalje sanjam kako plivaju u belom luku, maslacu i siru, kao neki kulinarski napitak za večni život.

Bio je tu i Shrimp po’boy sendvič, za koji su mi bila potrebna dva dlana i jedno popodnevno spavanje. Pasulj sa pirinčem bio je poput toplog zagrljaja u tanjiru, dokaz da hrana može biti i uteha i umetnost.

Još neka mesta koja treba videti u Nju Orleansu

Nju Orleans ima bezbroj lica. Osim duhova i istorije, evo još nekoliko mesta:

Bourbon Street je haotičan raj za ljubitelje barova i glasne muzike.

Frenchmen Street – čeka vas prava džez scena, sa lokalnim bendovima i autentičnom atmosferom.

Garden District krije savršeno očuvane vile i avenije pod mahovinom, kao iz romana.

Preservation Hall je institucija tradicionalnog džeza.

Lafayette Cemetery No. 1 je najpoznatije groblje iznad zemlje, koje izgleda kao grad duhova.

New Orleans School of Cooking je mesto gde možeš da naučiš da praviš gumbo, etufe i praline.

Café du Monde je kultno mesto za beignets i kafu.

I naravno — Voodoo Museum.

Moj ulazak u svet

voodoo kulture

Na Dumaine ulici se nalazi mali, mračan, ali energetski snažan prostor. Voodoo muzej nije uređen da impresionira, već da te dotakne. Oltari puni sveća, kosti, lobanje, fotografije - sve izgleda kao da neko još uvek dolazi svakog jutra da razgovara sa precima. Najfascinantniji deo je posvećen Marie Lavo, legendi grada. Voodoo kraljica, isceliteljka, ženska figura između svetova.

Muzej jasno poručuje: voodoo nije zlo, nije fetiš. To je duhovnost, zaštita, tradicija. I dalje ljudi ostavljaju darove na njenom grobu i šapuću želje.

Ja sam ostavila novčić i prošaptala „hvala“. Nije bilo potrebe da tražim, samo sam želela da pokažem poštovanje.

Mardi Gras:

ludilo koje te prožme

Kada sam se vratila u februaru, grad je bio neprepoznatljiv. Sve je svetlucalo, treštalo, pevalo i plesalo danima.

Parade počinju nedeljama pre samog Mardi Gras-a. Neki ih gledaju sa stepenica i balkona, neki iz kafića, a neki, poput mene, sa ulice, s rukama podignutim ka nebu.

Na Krewe of Muses, žene bacaju ručno ukrašene cipele. Na Endymionu, svetlosni efekti i poznate ličnosti pretva-

raju ulicu u koncert. Na Zulu paradi, ruke hvataju kokosove orahe sa šarenih kola.

Ljudi se ovde ne maskiraju da sakriju ko su, već da pokažu ko bi želeli da budu. Anđeli, pirati, sirene, lubenice na nogama - sve je dozvoljeno.

Upoznala sam potpunog stranca koji me je učio plesu. Pas u tutu suknji je stajao na jednom od automobila. I niko ništa ne pita.

Na paradi sam nosila zlatnu masku i kombinezon pun šljokica, i skupljala perle kao uspomene. U jednom trenutku, neko mi je dao „king cake“ bebu i rekao: „Sledeće godine — ti praviš žurku.“ Možda i hoću!

Iza Konfeta: plastika i održivost

Ipak, postoji i druga strana. Nakon parade, u gradu ostaje haos prepun plastike.

Samo 2018. godine, iz kanalizacije u St. Charles aveniji izvučeno je više od 42 tone perli! Perle se zadržavaju na drveću, one zagušuju odvode i završavaju u rekama i jezerima.

Ipak, postoji dosta organizacija i inicijativa u gradu koje se bave ovim problemom:

• ArcGNO je poznat po tome što reciklira perle, a zapošljavaju osobe sa razvojnim smetnjama.

• Krewes koriste biorazgradive, ručno rađene, čak i jestive rekvizite.

• Pokreti poput VerdiGras promovišu održive parade.

Jer, u Nju Orleansu, radost i odgovornost mogu da idu zajedno.

Odlazak, ali ne zauvek

Nju Orleans me je promenio.

Decembar me naučio da slušam - muziku, duhove, tišinu.

Mardi Gras me naučio da pustim, da plešem, vrištim, volim i ne objašnjavam ništa.

Otišla sam iz grada sa šljokicama u kosi, duhovima u mislima i obećanjem, vratiću se ponovo!

I da, istina je - ti ne posećuješ Nju Orleans. On posećuje tebe.

I kada to uradi, nikada te ne pusti.

Look

Košulja: dizajner September 12

Naočare: Rayban

Kaiš: Roberto Cavalli Class

Brus/Top saten čipka: Jane Doe design

Farmerke: Replay

Tašna-novčanik: vintage