Kakovost univerzitetnega izobraževanja/Kvalitet univerzitetskog obrazovanja by Znanstvena zalozba FF

KAKO UNIVE ISBN 978-961-237-654-3

U monografiji, nastaloj kao rezultat zajedničkog rada istraživača iz Slovenije i Srbije, predstavljeni su nalazi istraživanja o kvalitetu univerzitetskog obrazovanja pedagoga (i andragoga) na univerzitetima u Ljubljani i Beogradu. Pažnja je posvećena uporednoj analizi studijskih programa s područja pedagogije na oba univerziteta, stavovima studenata prema procesu i kvalitetu nastave i učenja tokom studija, kao i njihovom viđenju sopstvene uloge i uloge nastavnika u procesu univerzitetskog obrazovanja.

V pričujoči monografiji, ki je rezultat skupnega dela raziskovalcev iz Srbije in Slovenije, so predstavljeni izsledki raziskovanja kakovosti univerzitetnega izobraževanja pedagogov in (deloma) andragogov na univerzah v Ljubljani in Beogradu. Avtorji so pozornost posvetili primerjalni analizi študijskih programov s področij pedagogike in (deloma) andragogike z obeh univerz. Raziskovali so mnenja študentov o procesu in kakovosti načinov dela v času študija ter njihova pojmovanja učenja, vloge študenta in vloge učitelja pri študiju.

VERA SPASENOVIĆ radi na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde predaje predmete iz oblasti školske pedagogije i komparativne pedagogije. Oblast njenog interesovanja čine odlike i pravci razvoja školskih sistema evropskih zemalja.

KLARA SKUBIC ERMENC na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani predaje predmete s područja komparativne pedagogije. Proučava savremene trendove u oblasti obrazovanja u Evropi, posebno u oblasti interkulturalnog vaspitanja i stručnog obrazovanja.

VERA SPASENOVIĆ deluje na Oddelku za pedagogiko in andragogiko Filozofske fakultete Univerze v Beogradu, kjer predava predmete s področja šolske in primerjalne pedagogike. Področje njenega raziskovanja so značilnosti in smeri razvoja šolskih sistemov evropskih držav.

KLARA SKUBIC ERMENC na Oddelku za pedagogiko in andragogiko Filozofske fakultete v Ljubljani predava predmete s področja primerjalne pedagogike. Raziskuje sodobne trende na področju izobraževanja v Evropi, zlasti na področju interkulturne vzgoje ter poklicnega izobraževanja.

VERA SPASENOVIĆ, KLARA SKUBIC ERMENC (UR.): KAKOVOST UNIVERZITETNEGA IZOBRAŽEVANJA/KVALITET UNIVERZITETSKOG OBRAZOVANJA

9 789612 376543

VERA SPASENOVIĆ, KLARA SKUBIC ERMENC (UR.)

KAKOVOST UNIVERZITETNEGA IZOBRAŽEVANJA KVALITET UNIVERZITETSKOG OBRAZOVANJA

Kakovost univerzitetnega izobraževanja Mnenja študentov oddelkov za pedagogiko in andragogiko v Beogradu in Ljubljani

Kvalitet univerzitetskog obrazovanja Viđenje studenata odeljenja za pedagogiju i andragogiju u Beogradu i Ljubljani Vera Spasenović, Klara Skubic Ermenc (ur.)

Kakovost univerzitetnega izobraževanja Mnenja študentov oddelkov za pedagogiko in andragogiko v Beogradu in Ljubljani Kvalitet univerzitetskog obrazovanja Viđenje studenata odeljenja za pedagogiju i andragogiju u Beogradu i Ljubljani Urednici: Vera Spasenović, Klara Skubic Ermenc Recenzenta: Jitka Lorenzová, Snježana Šušnjara Lektorica slovenskega dela: Nina Vožič Makuc Tehnični urednik: Jure Preglau Fotografija na naslovnici: iStockphoto © Univerza v Ljubljani, Filozofska fakulteta Vse pravice pridržane. Založili: Znanstvena založba Filozofske fakultete Univerze v Ljubljani; Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Za založbo: Branka Kalenić Ramšak, dekanja Filozofske fakultete; Radovan Antonijević, predstojnik Instituta za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Tisk: Birografika Bori, d. o. o. Ljubljana, 2014 Prva izdaja Naklada: 100 Cena: 8,90 EUR

CIP - Kataložni zapis o publikaciji Narodna in univerzitetna knjižnica, Ljubljana 378:005.336.3(082) 316.644:378(082) KAKOVOST univerzitetnega izobraževanja : mnenja študentov oddelkov za pedagogiko in andragogiko v Beogradu in Ljubljani = Kvalitet univerzitetskog obrazovanja : viđenje studenata odeljenja za pedagogiju i andragogiju u Beogradu i Ljubljani / Vera Spasenović, Klara Skubic Ermenc (ur.). - 1. izd. - Ljubljana : Znanstvena založba Filozofske fakultete ; U Beogradu : Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta, 2014 ISBN 978-961-237-654-3 (Znanstvena založba Filozofske fakultete) 1. Vzp. stv. nasl. 2. Spasenović, Vera 274205696

Kazalo vsebine Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 1 Konceptualizacija studija pedagogije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Nataša Vujisić Živković 2 Primerjalno raziskovanje kakovosti visokošolskega izobraževanja . . 15 Jasna Mažgon 3 Poređenje univerzitetskih programa iz oblasti pedagogije na prvom i drugom stupnju studija na Univerzitetu u Beogradu i Univerzitetu u Ljubljani . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Vera Spasenović i Klara Skubic Ermenc 4 Procena studenata vezana za strukturu i sadržaj studijskog programa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Nataša Vujisić Živković, Rajka Đević i Milan Stančić 5 Stališča študentov o načinih dela v času študija in pridobljenih kompetencah . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Danijela Makovec, Jasna Mažgon in Marko Radovan 6 Pojmovanja študentov o učenju, njihovi vlogi in vlogi učiteljev pri študiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Jana Kalin in Barbara Šteh 7 Sklepne ugotovitve in pogled naprej . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Klara Skubic Ermenc, Nataša Vujisić Živković, Rajka Đević, Jana Kalin, Danijela Makovec, Jasna Mažgon, Marko Radovan, Vera Spasenović, Milan Stančić in Barbara Šteh Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Indeks pojmov/pojmova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 Indeks avtorjev/autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

Uvod Monografija Kvalitet univerzitetskog obrazovanja: viđenje studenata Odeljenja za pedagogiju i andragogiju u Beogradu i Ljubljani nastala je kao rezultat rada nastavnika i istraživača iz Beograda i Ljubljane na projektu bilateralne saradnje između Republike Srbije i Republike Slovenije. Projekat pod nazivomObezbeđivanje kvaliteta univerzitetskog obrazovanja: uloga i odgovornost studenata i nastavnika (slov. Zagotavljanje kakovosti univerzitetnega študija: vloga in odgovornost študentov in učiteljev) realizovan je u periodu od dve godine (2012‒2013), a finansijski je podržan sredstvima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije i Ministarstva za visoko školstvo, nauku i tehnologiju Slovenije. Tim iz Srbije činilo je pet istraživača iz dve institucije – sa Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i iz Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu, dok je istraživački tim iz Slovenije činilo šest članova Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Ljubljani. U fokusu realizovanog istraživanja, čije rezultate prezentujemo u ovoj monografiji, našlo se pitanje kvaliteta univerzitetskog obrazovanja. Pitanje kvaliteta učenja i nastave, odnosno kvaliteta obrazovanja na visokoškolskom nivou veoma je aktuelno na univerzitetima i u Srbiji i u Sloveniji, naročito nakon promena iniciranih Bolonjskim procesom. Sa jedne strane, stalno se razvijaju modeli i procedure spoljašnje i unutrašnje evaluacije univerzitetskog obrazovanja, a sa druge strane, ova oblast se javlja kao značajno polje pedagoško-andragoškog istraživanja. Uključivanje studenata u evaluaciju procesa nastave i učenja na fakultetima postaje sve važniji cilj kome evropske zemlje teže. Naime, povećanjem učešća studenata u procesu osiguranja kvaliteta u visokom obrazovanju ostvaruje se koncept partnerstva između studenata i nastavnika i otvara se mogućnost autentičnog i konstruktivnog dijaloga koji obezbeđuje promene svakodnevnih praksi nastave i učenja u pravcu povećanja kvaliteta. U tom kontekstu važno je da se sagledaju preduslovi za razvoj kulture kvaliteta, a jedan od njih jeste način na koji studenti uče, odnosno pitanje promena u koncepciji znanja i učenja do koje treba da dođe tokom studija. Ne manje važno pitanje je na koji način univerzitetski nastavnici doprinose ovoj promeni, odnosno kakve su njihove profesionalne uloge u procesu univerzitetskog obrazovanja. Koncepcije znanja i učenja predstavljaju, sa jedne strane, polaznu tačku za osmišljavanje studijskih programa koji vode razvijanju naučnoistraživačke orijentacije kod studenata, a sa druge strane, predstavljaju jedan od važnih kriterijuma evaluacije efikasnosti studijskih programa. Savremena koncepcija učenja oslanja se na

konstruktivističku teoriju u kojoj se naglašava aktivno učešće u procesu učenja, učenje zasnovano na istraživanju i refleksivan odnos prema procesu učenja. Kultura učenja sa kojom studenti ulaze u profesionalno obrazovanje na fakultetima razvija se tokom osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja. Na univerzitetskom nivou se, u još većoj meri nego na prethodnim stupnjevima školovanja, od studenata očekuje da imaju aktivan i refleksivan odnos u procesu učenja, da rešavaju probleme, realizuju istraživačke aktivnosti itd. Takođe, veštine i sposobnosti kritičkog čitanja i mišljenja su u osnovi modela učenja i nastave na univerzitetu. Shodno tome, podizanje kvaliteta obrazovanja na visokoškolskom nivou traži angažovanje univerzitetskih profesora koje izlazi iz okvira tradicionalnih uloga predavača. Naše istraživanje usmereno je na sagledavanje poteškoća u procesu razvijanja savremene koncepcije učenja i rasvetljavanje ovog pitanja iz perspektive studenata. Monografija obuhvata šest poglavlja. U prvom poglavlju Nataša Vujisić Živković dala je širi teorijsko-koncepcijski okvir koji predstavlja polazište za realizovano empirijsko istraživanje: sagledana su pitanja tzv. prototipske konfiguracije, odnosno konteksta u kome se razvijala pedagoška nauka u evropskim zemljama i u Srbiji i Sloveniji, kao i neke karakteristike programa studija pedagogije u Srbiji i Sloveniji u odnosu na modele ovih programa u evropskim zemljama koje imaju dugu tradiciju univerzitetskog obrazovanja pedagoga. Drugo poglavlje, koje je pripremila Jasna Mažgon, posvećeno je opisu istraživačkog problema i metodološkog pristupa istraživanju. U narednom poglavlju, autori Vera Spasenović i Klara Skubic Ermenc, vrše prikaz i poređenje univerzitetskih programa iz oblasti pedagogije na prvom i drugom stupnju studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani. Poglavlja koja slede posvećena su prikazu i analizi podataka dobijenih ispitivanjem stavova i iskustava studenata Grupe za pedagogiju sa Odeljenja za pedagogiju i andragogiju u Beogradu i studenata Odeljenja za pedagogiju i andragogiju u Ljubljani o osnovnim odlikama studijskog programa, procesa nastave i učenja i ulogama nastavnika i studenata u procesu univerzitetskog obrazovanja. Tako, poglavlje koje su pripremili Nataša Vujisić Živković, Rajka Đević i Milan Stančić pruža odgovor na pitanje kako studenti procenjuju strukturu i sadržaj studijskog programa. Naredno poglavlje, čiji su autori Danijela Makovec, Marko Radovan i Jasna Mažgon, razmatra na koji način se odvija proces nastave i učenja prema proceni studenata, kao i koje kompetencije se tom prilikom stiču. Poslednje poglavlje, autora Jane Kalin i Barbare Šteh, bavi se koncepcijama učenja studenata, kao i profesionalnih uloga nastavnika, ali i samih studenata u tom procesu. S obzirom da je ova monografija nastala kao plod istraživačkog rada kolega iz Srbije i Slovenije, neki prilozi napisani su na slovenačkom, a neki na srpskom jeziku.

Imajući u vidu srodnost ovih jezika, nadamo se da jezik neće biti prepreka čitaocima u razumevanju teksta. Takođe, na kraju knjige dat je rezime na srpskom i na engleskom jeziku. Nadamo se da će knjiga podstaći širi krug čitalaca na razmišljanje o kvalitativnim promenama u kulturi učenja studenata, s jedne strane, ali i višim profesionalnim, pre svega pedagoško-andragoškim kompetencijama univerzitetskih nastavnika, s druge strane. Čini nam se da se punim učešćem studenata u procesu osiguranja kvaliteta u visokom obrazovanju doprinosi kulturi učenja kroz saradnju sa drugim zaposlenim na univerzitetu, a time i razvoju akademske zajednice. Autori

Konceptualizacija studija pedagogije Nataša Vujisić Živković Odeljenje za pedagogiju i andragogiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Hofsteter i Šnevli (Hofstetter & Schneuwly, 2002) razlikuju dva glavna tipa istorijski nastalih pedagoških profesija: a) osnovne, praktične (vaspitači, učitelji, nastavnici) i b) naučnoistraživačke profesije (pedagozi – istraživači, školski i predškolski pedagozi, socijalni pedagozi, korektivni pedagozi, andragozi, menadžeri u obrazovanju itd.). Uočava se tendencija da se praktični pedagoški profili sve više angažuju od strane političara obrazovanja u oblasti rukovođenja jer su bliski osnovnim principima na kojima počiva sistem obrazovanja, ali takav njihov angažman uvek zahteva širenje naučno-pedagoške kulture, tako da se oni, makar u prvi mah nesvesno, dodatno obrazuju u istraživačkom duhu, i regrutuju u naučnoistraživačke profile. Sa druge strane, naučnoistraživački profili u obrazovanju suočeni su sa sve brojnijim zahtevima koji dolaze iz oblasti sve razuđenije pedagoške prakse, što se reflektuje i na programe njihovog inicijalnog obrazovanja i na dalju profesionalnu karijeru. U tom smislu, pomenuti švajcarski autori razlikuju dve osnovne prototipske konfiguracije razvoja pedagogije u zapadnoevropskim zemljama. Ova dva tipa razvoja institucionalno-istraživačkih okvira pedagoške nauke u zapadnoevropskim zemljama mogu da rasvetle osnovne pokretačke snage procesa disciplinarizacije u poslednjim decenijama XX veka. Tako je u prvoj grupi zemalja suštinski impuls za razvoj pedagogije dolazio od zahteva za povećanje kvalifikacija i profesionalizaciju učiteljskog poziva. Praktičari imaju potrebu da putem inicijalnog i kontinuiranog obrazovanja steknu društveno priznanje, zbog čega je neophodno da se konstituišu pedagoška naučna polja u kojima znanje o praktičnim metodama zauzima centralno mesto. Ovu konfiguraciju karakteriše ekspanzivan razvoj discipline na univerzitetskom nivou, ostvaren kroz stvaranje samostalnih departmana i programa, kao i razvojem subdisciplina povezanih sa problemima nastavnog procesa, školskog postignuća učenika itd. Istraživači su usmereni na potrebe praktične primene rezultata naučnog rada, preovlađuju akciona istraživanja koja imaju za cilj da dovedu do promena u nastavi i ukupnom školskom životu. Regulatorni mehanizam nalazi se u bliskosti istraživača sa poljem praktičnog obrazovanja. Navedena konfiguracija uočava se u Finskoj, Italiji, Portugaliji i Nemačkoj. U drugom tipu konfiguracije suštinski impuls dat je političko-administrativnim zahtevima za povećanje efikasnosti obrazovnog sistema, što dovodi do povećanja broja istraživača koji nisu neposredno povezani sa nastavom,

a angažovani su na institutima koji su čvršće ili labavije povezani sa univerzitetom. Regulatorni mehanizmi funkcionišu kroz relativnu ekonomsku nezavisnost obezbeđenu stabilnim finansiranjem pedagoških istraživanja. Istraživački projekti, pretežno empirijsko-analitičkog tipa, usmereni su na pitanja upravljanja sistemom, na efikasnost obrazovnih programa ili na odnos društva i školskog sistema. Ovakav tip konfiguracije razvijen je u Holandiji, Švedskoj, delimično Francuskoj i ponovo u Nemačkoj. Analiza istorijskog razvoja i sadašnjeg stanja studijskog programa pedagogije na filozofskim fakultetima Univerziteta u Ljubljani i Beogradu, izvršena u drugom delu ove studije (autori Spasenović i Skubic Ermenc), pokazala je da su oni nastali pod dejstvom onih činilaca koji su bili dominantno prisutni i u zapadnoevrpskim zemljama, gotovo bez bitnijeg sadržajnog i vremenskog zaostajanja za sličnim procesima na evropskim univerzitetima. Usaglašavanje sa evropskom i svetskom praksom ne ogleda se samo u prisustvu i inoviranju tradicije studijskih programa, već i u njihovim ciljevima i predviđenim ishodima, kao i kompetencijama budućih pedagoga. Ipak, za sada je teško govoriti o postojanju tipske konfiguracije pedagogije i u Sloveniji i u Srbiji. Ovome, posebno u Srbiji, doprinosi zaostajanje prosvetne politike u oblasti pedagoškog obrazovanja i istraživanja za onom u zapadnoevropskim zemljama, zbog čega je, paradoksalno, prisutna veća usaglašenost studijskih planova, ciljeva i ishoda, sa međunarodnim programima u ovoj oblasti, nego sa nacionalnim okvirima rada budućih pedagoga. Ono što je zajedničko i za Srbiju i za Sloveniju jeste činjenica da univerziteti još uvek nisu u dovoljnoj meri uključeni u kreiranje državne obrazovne politike, što može da ima za posledicu da u budućnosti definisanje profesionalne delatnosti pedagoga na sebe preuzmu političari obrazovanja, a ne pedagoška profesionalna i istraživačka zajednica. Autori ovog istraživanja pošli su od pretpostavke da studentsko samoodređenje buduće profesionalne delatnosti predstavlja konstrukt koji treba da se uvaži i u programiranju univerzitetske nastave i u definisanju buduće profesionalne delatnosti u obrazovnim, istraživačkim i ustanovama socijalne zaštite. Prvenstveni cilj bio je da se istraži stanovište studenata o profesionalno-obrazovnoj vrednosti sadržaja i strukture studijskog programa a potom da se izvedu zaključci o sličnostima i razlikama ovih stavova studenata iz Ljubljane i Beograda i da se, u meri u kojoj je to moguće, rekonstruiše osnovna zamisao studenata prve i treće godine o njihovom budućem radu i donesu pretpostavke za dalja istraživanja studijskih programa u pravcu unapređivanja profesionalne relevantnosti istih. Pošlo se od toga da studenti prve godine već imaju sliku budućeg rada a da program inicijalnog obrazovanja može ovu sliku u izvesnoj meri da modifikuje.

Struktura i sadržaj studijskih programa pedagogije u evropskim zemljama sve više se usaglašavaju i unifikuju (Vujisić Živković, 2013), što nije posledica samo bolonjskog procesa, već i rezultat delovanja onih determinanti koje su istorijski uticale na razvoj pedagogije, dakle, potrebe da se obezbedi društvena i profesionalna relevantnost, sa jedne, i autonomija u odnosu na druge nauke i razvoj sopstvenog višedisciplinarnog područja, sa druge strane. Ne može da se govori o nekom epistemološki idealnom tipu pedagoške nauke, već u proučavanju njenog istorijskog razvoja i sadašnjeg stanja mora da se uzme u obzir ono što je Pjer Burdje označio kao socijalni pristup socijalnim naukama, odnosno da se u procenjivanju programa pedagoških studija preuzme stanovište sociologije nauke. To ne znači da se epistemološka pitanja prenebregavaju, čime bi se potencijalno nanosila šteta sve snažnijim zahtevima za primenu transdisciplinarnog pristupa u proučavanju vaspitanja, obrazovanja i nastave, nego da ona upravo dobijaju na značaju ako se u njihovo razmatranje uključi aspekt društveno-profesionalne relevantnosti. Tenzije i kontradiktornosti koje su obeležavale i obeležavaju opisani način razvoja pedagoške nauke na univerzitetu Hofsteterova i Šnevli (Hofstetter & Schneuwly, 2001; 2002) vide u sledećim pojavama. Prihvatanje društvenih zahteva često dovodi do toga da ne mogu jasno da se razlikuju pozicije eksperta, istraživača i praktičara. Potreba za naučnom afirmacijom pedagogije, sa druge strane, često dovodi do distanciranja od pedagoške prakse, što dalje može da uzrokuje negaciju specifičnosti pedagoških fenomena, i shvatanje po kome praksa predstavlja samo primenu prethodno stečenih naučnih znanja. To je polazni stav tzv. aplikativnog ili implikativnog modela konstituisanja pedagoškog znanja. U krajnjoj liniji, ovaj model ne samo da ne doprinosi unapređivanju pedagoške prakse, već suštinski negira njenu autohtonost. Potreba da se pedagoška nauka relativno osamostali u odnosu na filozofiju, a kasnije i na psihologiju, sociologiju i antropologiju, takođe je praćena brojnim tenzijama. Ona je zasnovana na uverenju da „samo jasno određena disciplinarna organizacija ima autoritet, sme i može da obuhvati obrazovanje i vaspitanje u strogo naučnom smislu” (Hofstetter & Schneuwly, 2001, str. 32). Ovaj stav nije suprotstavljen neophodnom integrisanju znanja iz drugih naučnih oblasti. Naprotiv, pedagogija je i uspela da se afirmiše zato što je dinamički prihvatala doprinose drugih društvenih nauka. Zbog toga navedeni autori kažu: „Imati distancu i imati referencu u odnosu na druge discipline prihvaćeno je kao legitimna pozicija jedne nauke – to nije razlog da se spočitava pedagogiji kako nije autonomna” (ibid., str. 30). Ipak, svedoci smo čestih teorijskih i praktičnih problema koji nastaju usled nedovoljno jasnog razumevanja interdisciplinarnosti, multidisciplinarnosti i transdisciplinarnosti u istraživanju vaspitanja i obrazovanja. Ove nedoumice ostavljaju svoj trag i u kurikulumu pedagoških studija i mogu da budu razlog nedovoljno razvijenog 11

profesionalnog pedagoškog identiteta, kako kod istraživača, tako i kod praktičara (Bridges, 2006; Bengtsson, 2006; Vujisić Živković, 2009). Socijalni pristup evoluciji i sadašnjem stanju pedagoške nauke na univerzitetu podrazumeva da se u punoj meri shvati njen odnos sa drugim naučnim oblastima i proces unutrašnje diferencijacije pedagoških disciplina, sa jedne, a zatim da se ispita njihova profesionalna relevantnost, sa druge strane. Jirgen Elkers (Oelkers, 2001) uočava dvostruki mehanizam disciplinarizacije unutar pedagogije: a) involviranje spoljašnjih naučnih disciplina (npr. pedagoške psihologije, sociologije, antropologije i ekonomije obrazovanja) i njihovo restruktuiranje unutar konteksta disciplinarne sredine; b) unutrašnja diferencijacija pedagoških disciplina koja se odvija pod dvostrukom kontrolom – referentno polje i teme istraživanja definisane su i od strane opštepedagoških disciplina i od strane područno-specifičnih subdisciplina. Osim toga, neka područja istraživanja, poput ranog vaspitanja, porodičnih odnosa i obrazovanja odraslih, naročito pogoduju negovanju transdisciplinarnog proučavanja. Pojedine discipline koje zahtevaju naglašeniji sintetički pristup, na primer komparativna pedagogija i politika obrazovanja, teže nalaze svoje mesto u programima pedagoškog obrazovanja, jer se njihovi rezultati ne mogu direktno primeniti od strane praktičara. Na kraju, ali nikako na poslednjem mestu, na organizaciju pedagoškog disciplinarnog područja utiče pripadnost određenim nacionalnim akademskim tradicijama. One se najčešće dele na kontinentalni ili nemački model, francuski i anglosaksonski model. Nastali usled različitih istorijskih okolnosti u kojima se razvijao univerzitet i pedagoško obrazovanje na njemu, ovi modeli imaju sledeće karakteristike: • kontinentalni model odlikuje čvrsta disciplinarna organizacija sa pažljivo odabranim referencama unutar osnovnih disciplina (opšta pedagogija, istorija pedagogije, metodologija pedagoškog istraživanja, didaktika, školska pedagogija, socijalna pedagogija itd); • francuski model odlikuje multidisciplinarnost i široko polje referentnih nauka. Nauke o vaspitanju imaju vid „proširenih društvenih nauka”, ali uz težnju da se održi autonomni naučni status i stabilan korpus osnovnih disciplina, kao što su kognitivna psihologija, didaktika, sociologija, istorija i antropologija vaspitanja; • anglosaksonski model tradicionalno sadrži četiri osnovne discipline – filozofiju, istoriju, psihologiju i sociologiju obrazovanja (discipline „originatori”), ali ima fleksibilnu strukturu zasnovanu na „pragramtičnoj specijalizaciji u polju primene relevantnih profesija” (Keiner & Schriewer, 2000, str. 42). Fleksibilnost programa je, dakle, prisutna, ali nju strukturišu zahtevi

koji dolaze iz profesionalnog i administrativno-političkog područja. Tako su konstituisane discipline poput teorije kurikuluma, merenje efikasnosti obrazovanja itd. Zahtev za autonomnim naučnim statusom nije uvek prisutan, a najčešće se javlja kao plod zalaganja za autonoman profesionalni status praktičara, dok se, u poslednje vreme, insistira i na autonomnosti discipline kao neophodnom kriterijumu kvaliteta pedagoških istraživanja (Bridges, 2006). Opisani modeli organizovanja pedagoškog obrazovanja i istraživanja u poslednjim decenijama nalaze se u stanju intezivnog međusobnog prožimanja. Studije pedagogije i u Sloveniji i u Srbiji odgovaraju tzv. kontinentalnom tipu pedagoških studija koji karakteriše prisustvo čvrste disciplinarne strukture, određene stabilnim korpusom naučnih referenci. Ovakav tip studija zastupljen je u zemljama nemačkog govornog područja, Skandinaviji, Holandiji, flamanskom delu Belgije, zemljama južne i istočne Evrope. U poslednje vreme prisutno je opredeljenje za to da jedan deo programa sa fleksibilnijim kursevima izađe u susret potrebama savremene profesionalne delatnosti pedagoga, a što može da se shvati i kao znak, takođe savremene, tendencije međusobnog prožimanja kontinentalno-evropske i anglosaksonske tradicije pedagoškog obrazovanja.

Literatura Bengtsson, J. (2006). The Many Identities of Pedagogics as a Challenge: Towards an Ontology of Pedagogical Research as Pedagogical Practice. Educational Philosophy and Theory, 38(2), 115–128. Bridges, D. (2006). The Disciplines and Discipline of Educational Research. Journal of Philosophy of Education, 40(2), 259–272. Hofstetter, R. & Schneuwly, B. (2002). Institut ionalisation of Educational Sciences and the Dynamics of Their Development. European Educational Research Journal, 1(1), 3–26. Hofstetter, R. & Schneuwly, B. (2001). The Educational Sciences in Switzerland Evlolution and Outlooks. Bern: CSTS. Keiner, E. & Schriewer, J. (2000). Erneuerung aus dem Geist der eigenen Tradition? Über Kontinuität und Wandel nationaler Denkstile in der Erzienhungsw issenschaft. Schweizerische Zeitschrift für Bildungswissenshaften, 22, 27–51.

Oelkers, J. (2001). Zwischen Profession und Empirie - Epistemologische und Praktische Probleme Erziehungswissenschaftlicher Forschung: actes du Congrès 2000 de la SSRE, 20−22. Septembre 2000, Genève. Dostupno na:http://www.unige.ch/fapse/SSE/ (posećeno 23.08. 2013). Vujisić Živković, N. (2013). Obrazovanje pedagoga u svetlu reforme univerziteta – I deo: od Berna do Luvena. Pedagogija, 68(1), 17–36. Vujisić Živković, N. (2009). Proces disciplinarizacije u polju pedagoškog istraživanja i obrazovanja, drugi deo – Savremeni razvoj pedagogije kao univerzitetske discipline. Pedagogija, 64(1), 42–59.

Primerjalno raziskovanje kakovosti visokošolskega izobraževanja Jasna Mažgon Oddelek za pedagogiko in andragogiko, Filozofska fakulteta Univerze v Ljubljani

2.1

Uvod

Pričujoča raziskava sodi na področje primerjalnega pedagoškega raziskovanja. Slednje izpolnjuje različne raziskovalne namene, v našem primeru pa smo ga avtorji navezali na vprašanje kakovosti v izobraževanju. Z raziskavo želimo prispevati k dvigu kakovosti študija pedagogike (in andragogike) na oddelkih, kjer delujemo. Pogoj izboljševanja kakovosti je seveda dobro poznavanje in razumevanje tematike oz. problematike, k čemur lahko pomembno prispeva ravno primerjalno raziskovanje. Le-to namreč omogoča, da prek preučevanja tujega lažje spoznavamo svoje oz. kot radi poudarijo komparativisti: s primerjalnim raziskovanjem »... nam tuje postane domače, domače pa tuje« (Bray et. al., 2007; Broadfoot, 1999). Vsako raziskovanje na nek način tujost pojavov odpravlja, hkrati pa omogoča, da z oddaljenim pogledom tisto, kar nam je zaradi življenjske izkušnje znano, blizu in zato samoumevno, postane manj umevno in kot tako možno drugačnih razlag in spreminjanja (Ermenc, v tisku). Obe osnovni enoti našega primerjanja (študij pedagogike (andragogike) na Univerzi v Beogradu in Univerzi v Ljubljani) si med seboj seveda nista zelo različni, saj izhajata iz zelo podobnih okoliščin razvoja stroke in njene umeščenosti v kulturno-politično-zgodovinski kontekst. Primerjave tovrstnih enot, kjer so ključne kulturne spremenljivke konstantne, so v primerjalnem pedagoškem raziskovanju tipične vse od začetkov intezvinega primerjalnega pedagoškega raziskovanja (Noah & Eckstein, 1969), ker nam omogočajo, da dobimo poglobljen vpogled v skupne značilnosti in razlike preučevanega fenomena. Poglobljen, a hkrati ožji vpogled v raziskovani pojav nima toliko namena pridobivanja posplošljivih spoznanj (posplošljivost je vezana na enako sorodna okolja), zato pa toliko bolj prispeva k razumevanju pojava in zato bolj preciznemu načrtovanju izboljšav v praksi.

2.2

Raziskovalni problem

Glavni namen raziskave je bil ugotoviti, kako študenti v Sloveniji in Srbiji vidijo svojo temeljno vlogo v procesu univerzitetnega izobraževanja ter kako vidijo ob

KAKO UNIVE ISBN 978-961-237-654-3

VERA SPASENOVIĆ, KLARA SKUBIC ERMENC (UR.): KAKOVOST UNIVERZITETNEGA IZOBRAŽEVANJA/KVALITET UNIVERZITETSKOG OBRAZOVANJA

9 789612 376543

VERA SPASENOVIĆ, KLARA SKUBIC ERMENC (UR.)

KAKOVOST UNIVERZITETNEGA IZOBRAŽEVANJA KVALITET UNIVERZITETSKOG OBRAZOVANJA