Одговорни
37.016:1(075.3)
Филозофија
Цекић, Владимир Н. Цветковић, Дејан Вук Станковић ; [цртежи Дејана Оцић]. - 1. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2024 (Београд : Планета принт). - 267 стр. : илустр. ; 28 cm
Тираж 3.000. - Речник: стр. 253-267. - Напомене и библиографске референце уз текст.
ISBN 978-86-17-21117-0
1. Цветковић, Владимир Н., 1961- [аутор]
2. Станковић, Дејан Вук, 1973- [аутор]
COBISS.SR-ID 150821129
1.1.Филозофија
1.4.Карактеристике
2.2.Реакција
3. Дијалог рационализам–емпиризам:
3.1.Улога
3.1.1. Искуство и/или разум?
3.1.2. Рационализам:
3.1.3. Емпиризам: искуство
4.Рационализам:
4.1.Декарт:
4.1.1. Математика,
4.1.2. Правила методе
4.1.3. Методска сумња
4.1.4. Cоgitо, еrgо sum
4.1.5. Декартов дуализам супстанција
4.1.6. Бог
4.1.7. Спољашњи свет
4.2.Спинозин монизам супстанције
4.2.1. Геометријски метод
4.2.2. Супстанција је једна: Deus sive natura
4.2.3. Атрибути
4.2.4. Модуси
4.2.5. Детерминизам
4.2.6. Сазнајни проблем
4.2.7. Етички
4.3.1.
4.3.2. Лајбницови принципи
4.3.3. Супстанција
4.3.4. Престабилирана хармонија
5.3.1.
7.Кант:
7.1.2.
7.1.4. Моћи сазнања
7.2.Ум
7.2.1. Категорички императив
7.2.2. Слобода као аутономија
7.2.3. „Човештво”
7.2.4. Слобода, постулати
7.3.Чему
8.1.1.
8.1.2. Просветитељска
8.1.3. Просветитељско
8.2.1. Либералистичко
8.2.2.
8.2.3. Друштвени уговор
8.2.4. Природна права
8.2.5. Владавина закона
8.2.6. Корисност
9.3.1.
3.1.Кјеркегор:
3.2.Јасперс:
3.3.Хајдегер:
3.4.Сартр:
4.1.Класични
4.2.Наука и корист: прагматизам
4.3.Логички позитивизам/емпиризам и аналитичка филозофија
4.4.Критички рационализам у науци: расте ли људско знање?
4.4.1. Попер: хипотезе и сазнање
4.4.2. Кун:
4.5.Феноменологија:
5.1.
5.1.1.
5.1.2.
5.1.2.2.
5.1.3. Фреге: логика и теорија значења
5.1.4. Расел: коначни
5.1.5.
5.1.6. Квајн: реч и објекат
5.2.
5.2.1. Херменеутика:
5.2.1.1.
5.2.1.2. Дилтај: филозофија
5.2.1.3.
6.1.
6.3. Критичка теорија друштва и „постмодерна”
6.3.1
6.3.2. Хабермас: инструментална рационалност
6.3.3. Фуко: контрола и моћ
6.3.4. Дерида: де-конструкција стварности
6.3.5. Лиотар: постмодерно стање
обраде овог поглавља моћи ћете да:
» дефинишете филозофију;
» препознате главне филозофске дисциплине и њихове карактеристике;
» објасните основне филозофске појмове;
» опишете предмет и метод филозофије;
» разликујете филозофске проблеме;
» објасните основне дихотомије у филозофији;
» примените епистемолошке
» користите знања
» анализирате различита
»
» осмислите истраживања, користећи филозофске
био је уређен тако да је могао да обједини мноштво различитих културних утицаја.
Митска („песничка”) свест исцрпла је у време процвата античке филозофије своје могућности објашњења света, али и уређења текуће друштвене праксе. На место до тада неприкосновеног хијерархијски уређеног поретка вредности утврђеног митовима, ступила је замисао о поретку света који се може схватити обичним људским разумом. Митска неупитна предања замењује расправа и навођење аргумената, узрока и разлога. Поврх тога, и сами филозофски разлози могу бити предмет расправе.
живота. Полис се, пратећи праксу рационалне расправе,
1.3.
ставови подложни су критици у смислу процене ваљаности
уобличио Кант. Свако од њих стављао је нагласак на
односно ума. У најкраћем, разум је способност разумевања
као и основна филозофска
којих се полазило при њиховом решавању. Најбоље је сагледати их кроз неколико њихових дихотомних (дводелних) подела на супротстављене парове појмова, које ћемо, према потреби, даље рашчлањивати.
Монизам/плурализам. Ова дистинкција важна је у онтолошком, али и у вредносном погледу. О чему је овде реч? Уколико основу, узрок или принцип ствар-
ности видимо као један, онда имамо посла са монизмом (грч. monos – један). Први „признати” филозоф Талес, на пример, тумачи стварност на основу једног праузрока – воде. Уколико се стварност тумачи на основу два принципа, такво становиште називамо дуализам (лат. duo – два). Декарт, на пример, тумачи стварност на основу духа и материје. Ова подела се може и проширити. Уколико се стварност тумачи на основу више принципа, такво становиште називамо плурализам (лат. pluralis – многи). На пример, Емпедокле тумачи природу полазећи од четири природна елемента: воде, ватре, земље и ваздуха. Слично
питање) непосредно је повезано са питањем
већ о термину грч. deonta – дужност) етика подразумева да је
(в.
Питање се
У једноставним терминима, онтологија је филозофска
постојањем као таквим, основама постојања сваке појединачне „ствари” (физичке или не-физичке) и врстама постојећих ствари и суштинама постојећег.
Прво питање на које онтологија треба да одговори, гласи: „Шта је то ’бити’?”,
или „Шта је (то што) ’јесте’?”) У техничкој, сада помало и архаичној, терминологији
питање „Шта је то ’бити’?” назива се питањем о бићу. Сада треба бити на опрезу.
Управо употребљени термин биће има мноштво филозофских синонима и употреба које се међусобно преклапају. Рецимо, може збунити његово уобичајено (па и неизбежно) појављивање у изразима попут „живо
ствари.
у онтологији, када се не наведе другачије, „биће”
монизамТалес
дуализамДекартдух
плурализамЕмпедоклевода, ватра, ваздух, земљаволунтаризамШопенхауервоља
Погледајмо
која су потекла из „класичних” филозофских дисциплина – нпр.
етике или естетике. То је грана филозофије која
На пример, Платон мит види као савезника у разради филозофских ставова. Такође, не-
спорно је да мит има уједињујућу (кохезивну) улогу у друштву јер пред-
ставља духовни
мо, има и сазнајну функцију, па се често говори о „уметничкој истини”. У савременим схватањима уметности, однос према спољашњој „стварности” губи на значају. Све се више наглашава међусобни однос, па и интеракција, између уметника и посматрача уметничког дела.
Филозофија и уметност сличне су у погледу сагледавања сопственог напретка. За разлику од науке или технике, у којима се може недвосмислено говорити о историјском напретку, не би се могло рећи да Пикасове слике представљају напредак у односу на Рембрантове, или да је Кантова филозофија напредак у односу на Платонову. Ипак, за разлику од филозофије, која се најчешће карактерише као рационална интелектуална активност, уметност наглашава не-рационалну (чулну и емотивну) страну човека унутар уметничког доживљаја. Често се тврди да слободно уметничко стваралаштво
3.4. Филозофија
необично, али наука се од филозофије, историјски гледано, одвојила „недавно” – обично се каже да је то било у 19. веку. Тада је јасни термин „наука” заменио уобичајени
античка филозофија, → средњовековна филозофија,
модерна филозофија и
савремена филозофија.
ПИТАЊА И ЗАДАЦИ
1.Шта изворно значи појам филозофија?
2.Наведите које су основне филозофске дициплине.
3.Наведите главне црте филозофског истраживања.
4.Објасните основне разлике између филозофије и науке.
5.Зашто је критичко мишљење важно у филозофији?
6.Како се критичко
7. Анализирајте разлике између филозофије и других
8.Упоредите
9.Процените
10.
»
»
око 2000. год. п. н. е.
око 1200. год. п. н. е.
око
Анаксагора
Архелај, Сократ, Платон, академичари, Аристотел,
или постојању самом. Видели су
је свет,
стране, уређен (целовит и јединствен), а да се с друге стране стално мења (парцијалан и променљив).
Увиђали су да су ствари понекад привидно различите, иако им је основ исти, од-
носно непромењен. Како је то могуће? Одговор се налазио у објашњењу
што је другоразредно или „ниско”, већ су све што се прима преко чула схватали као сенку неке више реалности.
равнодушан према природи и пролазностима људског света (како
ради непристрасног
данас у темељу науке: промене у свету нису произвољне. Ипак, иако су своје теорије градили на опажању (промена, узрока
потоњу науку.
Ту нема никаквих експеримената
умствено настојање да се сагледа свет „иза” чисте појавности.
савремених научних загонетки још увек налазе питања која
3.1. Јоњани: шта је
3.1.1. Талесова „вода”
, елемент) и крајњи узрок (архе) свега што постоји. Полазећи од овог општег одређења, требало би да и Aнаксимандар сматра да
ништа „не настаје нити нестаје”, и да апејрон „вечно постоји”, као и да од њега све „друго настаје”. Напоменимо овде да су самодовољне „непропадљиве ствари” које се налазе у темељу стварности у средњовековној филозофији добиле латинско име „супстанција” (грч. „оно што лежи испод ствари”).
„Безгранично” не може имати неки свој посебан основ, јер кад би то било могуће
онда би апејрон имао своју границу. Питање границе подразумевало би да од апејрона има нешто основније, али сам појам безграничног не дозвољава такво одређење. „Одређивање”, наиме, подразумева постављање границе. Овде имамо слутњу принципа „свако одређење је негација” (в. Спиноза). Апејрон, као и сваки „архе”, уклања бесконачни регрес из објашњења. Такође, граница (ограничење било које врсте) „основног” подразумевала би да и
пејрон настаје и настаје. Међутим, ту се подразумева принцип
ки, универзални) закон (принцип, начело) који кроз борбу
а четири њихово оваплоћење итд. Данас ово умовање не изгледа посебно уверљиво, нарочито зато што је математика далеко сложенија од питагорејске. Међутим, изненађујуће је колико, реци-
мо, савремена физика зависи од математике. Чак и неки врло угледни физичари данас умеју да кажу како физика јесте математика. Истина, то је сложена математика која ни не наликује питагорејској. Али, ипак, она јесте математика! Питагорејци су, под утицајем Истока, мислили да свет опстаје у свеопштој повезаности и вечном враћању истог. Веровали су и у бесмртност
уживања.
Ову поделу касније преузима Аристотел. Питагорејци су мислили да је најбољи посматрачки или сазнавалачки живот (грч. bios theoretikos, у каснијој латинској верзији vita
3.1.6.
није настало нити је створено – оно напросто јесте: вечно је и непокретно, нестворено и непролазно, цело и једнородно, непокретно и непрекид-
но, ништа му се не може ни додати, ни одузети.
Насупрот путу истине, Парменид каже да се налази пут мњења (или пут привида), на који могу да заведу чула. Онај ко се користи тим погрешним путем, ко се ослања на чулност, помислиће да „небиће јесте” (= непостојање постоји), чак и да оно нужно постоји. Међутим, сматра Парменид, на таквом путу нико неће сазнати истину свеукупног „јесте” („бића”, стварности), јер „не можеш сазнати оно што није” јер га „није могуће ни изрећи”. (Када се говори, увек се говори о „нечему”, а не о „ничему”.) „Лажна стаза мњења” (о томе ће још бити речи, в. Софисти), заводи нас
помисли-
да „не-биће” (нестајање, не-постојање) које се јавља као промена, кретање и мноштво „јесте”, да нужно постоји, те да баш оно представља истинску стварност.
су се
укрштале, али и искључивале током историје филозофије, укључујући ту и њену савременост.
Парменидово учење о непостојању кретања, мноштва, супротности, настајања и нестајања итд. изазвало је велике расправе и
особито код питагорејаца. Како схватити Једно ако се не
Да би доказао Парменидово учење, Зенон је формулисао
ако знамо да она у сваком тренутку заузима одређену – тачно
оснивач реторике) и религијског вођу. Емпедоклова филозофија представља мешавину Парменидовог схватања Јед–
кретања, промена и мноштва. По њему, постоје четири
суверени ум (грч. nous). Према неким интерпретацијама, он је само механички покретач захваљујући коме се стварају, прецизније – издвајају, сва појединачне, тј.
конкретне ствари. Међутим, Анаксагорином Уму се у неким потоњим интерпретацијама, осим улоге покретача, приписује и улога „регулатора” који омогућава сврсисходност унутар света. У сваком случају, Ум постоји „сам за себе”, апсолутно је чист, свезнајући и свемоћан.
3.2.5. Атомисти: једно и мноштво као мноштвено једно Последња велика школа пресократске филозофије
стичка филозофија. За њеног оснивача Леукипа (око 450. год. пре н. е.) претпоставља
према величини и облику, као и према положају који заузимају док се механички крећу у празном простору (својеврсној
другог (пожуда).
ПИТАЊА И ЗАДАЦИ
1.Наведите разлике између милетске и јонске пресократске школе.
2.Одредите шта је то arche
3.Разјасните у чему се састоји „проблем супротности” у пресократској филозофији.
4.Разјасните проблем Једног и мноштва у пресократској филозофији.
5. Како бисте, и на које све области, данас применили разлику знање/мњење, која се први пут појављује у пресократској филозофији?
6.Анализирајте проблем супротности у пресократској филозофији.
7.Анализирајте
8.Процените домет Зенонових
је
„субјективан” (подложан ограничењима човека). У филозофији се ово питање по правилу доводило
nomos/physis
већ се увек може мењати, односно побољшавати, у зависности
ности људи. „Либералистичка” и недогматска нота Протагориног општег филозофског става овде није само „софистички привид”.
4.1.2. Горгијин нихилизам Горгија са Сицилије (око 483–375. год. пре н. е.) је вероватно био Емпедо-
и своје филозофско утемељење. Наиме, он сматра да се истина
полиса ” (тзв. позитивно право), што је претпостављало јасно разликовање закони т о г (обичајног; наслеђеног)
(природног, истинитог). Овај став је манифестација разлике
(око 640–550)
(око 585–528)
Хераклит (око 544–480)
Питагора (око 571–496)
Бројеви (облик/форма; својство, стање, узрок, кретање бића;
Ксенофан (око 570–475) Једно је све (бог) (Једно, ненастало; ни мирно, ни покретно; савршено) Ни коначан ни бесконачан
Парменид (око 540–480)
Емпедокле (око 483–423)
Биће/мишљење (једнородно, цело, вечно, непомично и недељиво; ненастало и неуништиво; у
себи идентично, А = А; искључује не-биће)
Вода, Ваздух, Ватра и Земља
(нерођени вечни ентитети који се спајају и раздвајају на основу сила привлачења и раздвајања, односно љубави и мржње
Сферичан, без празног
простора – хомоген; просторно ограничен а временски бескрајан * јединст
Бесконачна земља *„Из земље и воде сви смо рођени”
* Пут неистине: предмет чулног знања које је мњење, тј. привид (подразумева постојање онога што је ништа, тј. не-биће, као и више почела)
Критика антропоморфизма традиционалне религије; протоскептицизам
писац закона
4.2.1.
Овакве периодизације, иако плод „накнадне памети”, понекада заиста имају смисла као водичи у усвајању знања. Уз то, конкретна квалификација фиолозофије Платона и Аристотела (као „систематских” филозофа) има и филозофског смисла. Наиме, обојица су своје филозофије одиста градили као систем који је обухватао међусобно повезане делове различитих грана филозофије. Ипак, треба рећи да је само Аристотел самог себе, слично Хегелу касније, видео
5.1. Платонова дијалектика
почетка 7. „књиге” (поглавља) Платоновог
дела Држава (грч. Politeia). У најкраћем: када би неки људи од рођења живели у подземној
могућом истином. (То је свет мњења).
Међутим, уколико би
из пећине, био би најпре заслепљен светлошћу која
ствари какве су оне саме по себи. Математичари и њима слични људи разума (грч. diánoia) стоје негде између ума и чулног сазнања. Филозофији (уму) припада посматрање света идеја (форми), тј. сазнање света суштина (тј. самих идеја), док науци (разуму) припада припрема за такво сазнање.
Надовезујући се на науку (разум), филозофија помоћу ума стиже до света идеја по себи. Стога у филозофији нема више никакве, па чак ни посредне везе с оним што је чулно. Тако је Платон први у филозофији повукао разлику између разума и ума. Та важна дистинкција
5.2.4. Платонизам
су увек била читана и коришћена, при чему је свакако најпознатија његова Држава, која се може читати и као онтолошка и гносеолошка, уједно етичка и/или политичка расправа. Као таква, послужила је спекулативним мислиоцима колико и онима који су везани за политичку филозофију
категорија) имаће, како ћемо видети, далекосежан
филозофије. О „универзалијама” ће, свако на свој начин, експлицитно расправљати и средњовековни схоластичари и (нпр.) Кант. Ниједна категорија ништа не потврђује и не
(универзално-негативни);
метафизичка (неприродна, натприродна, с
томе следећу лекцију). То значи, прецизно речено,
начних ствари. За Платона је, подсетимо, овај домен реалности у коме ми живимо (домен појединачних ствари) био копија света идеја (општих узора
ствари – види лекцију Платон
предмета чија је она суштина. Свет у коме живимо јесте јединство општег и појединачног, јединство
суштине и предмета. Тако сам ја човек зато што се у мени налази суштина човека. Ја нисам тек несавршена копија или сенка идеје човека. Идеја човека се налази у мени. Ја сам јединство онога појединачног (ја сам поједини човек који се разликује од сваког другог човека) и оног општег (ја имам својства
(грч. nous poietikos), човек од апстракција може да ствара општеважеће
⇠ tabula rasa
eidos;
causa formalis), 2) материја (твар, грч. hyle; лат. causa materialis), 3) почетак кретања (грч. entelehia; лат. causa efficiens) и 4) сврха (грч. telos, лат. causa finalis).
Очигледно је да појам „узрок” у Аристотеловој метафизици има много шире
значење него што га има данас (како у научној, тако и у колоквијалној употреби).
Тако данас о „материји” и „форми” нико више не говори у смислу узрочности.
Историјски посматрано, са рађањем модерних емпиријских наука, значење појма „узрок” помера се на замисао која наликује causa efficiens-у (у смислу механичке узрочности, тј. трансфера кретања), док се у друштвено-историјским или хуманистичким наукама често наглашава causa finalis (сврха, телеологија, финалитет, или целисходност). Међутим, овде треба бити опрезан. Аристотелов causa efficiens није пуко механичко збивање или трансфер кретања јер ниједно „кретање” не може
бити потпуно насумично. Само сва четири узрока заједно, према Аристотелу, могу пружити објашњење неке ствари. Приказујући
дећи начин:
1. Облик, форма или идеја (овде су то све синоними)
(грч. eidos)
causa formalis
causa materialis
(грч. entelehia)
causa efficiens
(грч. telos)
causa finalis
Energia (actualis)
(potentia)
(„најближи род” уз „врсну, специфичну разлику”), онда се може рећи је човек „живо
средини света, окружена са
математике тиче, она – према Аристотелу – „посматра” оно што
представља прво, непролазно и самостално праначело (архе
Антички филозофи, нарочито „систематичари” попут Платона и Аристотела, често нису раздвајали питања која данас сматрамо метафизичким (о стварности уопште) од оних које називамо практичким (морал,
и смисао речи „филозоф”). С обзиром на то да су оспособљени да исправно воде рачуна о својој души, од филозофа се с правом може очекивати и да воде рачуна о другима, тј. о општој
праведности. Платон додаје да филозофима треба поверити организацију и
вођење државних послова (посао „чувара-владара”) јер једино они ни немају жељу за владањем! Само они људи који су посматрали вечност (свет идеја) и знају шта је Добро могу бити у стању да одоле пролазним задовољствима политичке и сваке друге моћи. Филозофи треба да преузму жртву власти јер знају да
власт није никаква добробит по себи, већ најодговорнији рад који подразумева и највеће жртве.
Друга кардинална врлина је храброст. Њу, према Платоновој замисли, поседује друга по вредности група људи у претпостављеној „најбољој држави”. То су чувари-ратници. Незгодно је што ова врста чувара често и лако искорачује из својих задатих
она затечена рођењем. Према Платоновој „паидеји”, сви
ради свој посао”, сходно припадајућој
укупност (тело) државе, чије здравље, као
треба
Начин владања Праведност
Карактер човека
Мудар и трезвен (умерен); храбар и поштује богове
Стално ратовање; непоштовање закона
Свађалица и властољубив; лаком и без образовања; охол; више гимнастика него музика
Владавина неколицине богатих
Похлепан, разуздан, безобзиран; скромне снаге и достигнућа
Једнакост свих
Најразличитији типови растројени жељама: незасит и без хијерархије вредности; прекомерност
Владавина безакоња; самовоља једног
свих, тј. целе политичке заједнице. 6.3. Врлина
врхунцу античке филозофије (Платон, Аристотел), питање индивидуалне среће обично нема директне везе са телесним задовољством. Напротив, оно се обично везује за идеју посматрачког, тј. сазнавалачког начина живота (грч. bios theoretikos). Такође, оно се повезује и са животом у политичкој заједници (тј. полису). Коначно, уобичајено је да се сматра да је врлина услов среће, тј. да човек без врлине напросто не може
је са античким идеалом kalokagathia (грч. kalos kai agathos; и лепо и добро).
Тачне димензије значења су овде или спојене или се
вају једна у другу. То је идеал, човек врлине, „добар
⇠ kalokagathia
збеђује
и средства за реализацију врхунског појединачног добра. И
најмудрији међу филозофима, поред интелектуалних, мора да поседује и практикује (употребљава, усавршава) своје
етичке врлине.
Животни циљ мудраца (филозофа, стварног пријатеља мудрости) јесте срећан живот, но, како каже Аристотел, „још је лепше и дивније када се то постигне за цео народ или за државу”.
Срећа се тиме изједначава са праведношћу, односно са политичким делањем које
ПИТАЊА И ЗАДАЦИ
1.Наведите шта су за Платона идеје.
2.Који је статус идеје Доброг код Платона?
3.Које су кардиналне врлине код Платона?
4.Наведите Аристотелову класификацију врлина.
5.Наведите четири врсте узрока према Аристотелу.
6.Како Платон одређује дијалектику?
7.Како Аристотел одређује логику?
8.Наведите Аристотелов став према дијалектици.
9.Наведите Аристотелов став према Платоновим идејама.
10.Класификујте однос
11.Који је основ Аристотелове класификације врлина.
12. Примените платоновско разликовање
13.Анализирајте
школу под великим утицајем Демокритовог атомизма. Данас су нам познати тек поједини фрагменти из његових дела. Најбољи приказ Епикурове филозофије налазимо у делу
појединачног. Насупрот уобичајеним представама о епикурејству
најзначајнији су представници римског стоицизма царске епохе. Овај филозофски правац је био врло
терија је жива и божанска (такво схватање, видели смо већ
телу) Недостатак светлости; тама нужности; прима на себе умну форму.
Три модалитета: 1) мишљење по себи (nous) 2) оно што се замишља (noeton) 3) мисао (neosis) Бесмртна
(metempsihosa). Циљ душе: коначни спој с Једним.
Као лишеност ума представља принцип зла.
1.Наведите
2.Класификујте
3.
4.Упоредите
5.Анализирајте
6.
и нападао међусобно различита гледишта о правди. Тиме је на делу показао филозофски још непросвећеним Римљанима да је свако учење
⇠ epohe
»
»
(1492),
почетка „реформације” унутар хришћанског учења (1512). У сваком случају, средњи век сигурно обухвата распоред од приближно једног миленијума – између 5. (понегде и 6.) и 15. (понегде и 16.) века. У светлу ове периодизације, први
Credo quia absurdum
2. Патристика: хришћански
(нео)платонизам
У филозофском смислу, целокупна патристика
(црквени оци; од. лат. pater – отац), тј. развијена
црквена учења о Христовој вери, била је под одлучујућим утицајем Платона и платонизма. Својим
учењем о творцу космоса (демијургу), о натчулном свету идеја и просветљењу душе, њеној бесмртности
и примању казне или награде за одговарајућа (не) дела у овоземаљском животу, најзад – о служењу
Богу као врхунском добру у животу, Платон је оставио дубок траг у хришћанској теологији.
његово учење
о Једном које је утрло пут теолозима, али
медитацију и постепено утрнуће властите личности пронађу
* Рани стадијум хришћанских филозофских амбиција упућених ка рационали-
зацији хришћанске позиције и још увек
претежно паганском свету.
* Теологија која је више облик реторике (убеђивања) него што представља
(Григорије
(око 335–394)
(580–662)
(око 650–750)
329–389)
(око 340–397)
(око 348–420)
(354–430)
живи на основу Христових речи и дела, доспеће до његове, тј. Божје државе (лат. civitas dei), која је „небеска заједница” или симболично: „Јерусалим”. Она се суштински разликује од сваке земаљске или ђаволове државе (лат. civitas diaboli), која је „Вавилон”. Августин сматра да изворни смисао свих људских напора кроз историју није ништа друго до „повратак” у оно истинско окриље мира и спокојства што ће
3.
и канонизованих догми налажу да се напусти античка идеја
» креационизам (све
изједначавање са њим
стреми своме творцу);
» провиденцијализам (светским
» персонализам (Бог је тројство
спора о њима, сведочи и следећа анегдота.
општих појмова (оличених у вечним „облицима”, тј. идејама) препирао с оснивачем једне од сократовских школа, киником Антистеном. Наводно,
је рекао Платону: „Коња видим, али коњство не видим!” Платон је кратко одговорио: „То је зато што очи имаш па коња
невидљиво.”
Преведено на каснију терминологију,
који појам, идеја) јесте само реч, „празан звук” (flatus vocis
номинализам (концептуализам) репрезентован је у учењу
у филозофији науке и методологије, и то у виду различитих теорија о статусу општих научних појмова.
4.3. Аристотелизам у
Основни елементи хришћанске догме дефинисани
седам сабора хришћанских, на којима су вернике представљали њихови епископи (тј. старешине). На њима је утврђено да на челу црквене хијерархије стоји пет равноправних поглавара: папа у Риму (као „први међу једнакима”) и патријарси Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима. Папа је временом све више присвајао право да буде искључиви тумач вере и поретка у Цркви. Источна ортодоксија („православље” је ту заправо синоним) инсистирала је на плурализму службених језика
Наиме, основна разлика између земаљског света
лежи у томе што за разлику од материје, која је чиста могућност (потенцијалност) која тек може или треба да се оствари, у Богу нема ничег неоствареног (потенцијалног). Због тога је Бог чи-
ста форма или чисто делање (акт). Међутим, супротно Аристотелу, Тома сматра да материја није вечна, већ да је и она створена Божјом вољом.
Друго, Аристотелов Бог „мисли самог себе”. Он са светом не одржава никакве везе, осим што га је као „непокренути покретач” створио. У Богу су сједињени интелект и садржај интелекта. Међутим, Тома Аквински сматра да Бог, пошто је његово сазнање узрок свега постојећег, мора да сазнаје и нешто ван себе самог. Иначе бисмо имали посла са јеретичким пантеизмом. Бог јесте сопствена суштина, али је (управо зато) и (комплетна) истина. Стога божје сазнање уједно обухва-
та и опште истине и појединачне ствари. И Тома Аквински се бавио доказима (аргументима) за постојање
умножавати. (Entia non sunt multiplicanda, praeter necessitatem.)
непотребно. Имплицитно, принцип се ослања на Аристотелову критику Платонове теорије идеја, према
којој замисао реално постојећих идеја води у бесконачно умногостручавање реалности (Ово је Аристотелов аргумент, тзв. трећи човек).
Наиме, ако свака идеја има своју „копију” у материјалном свету, мора
постојати идеја која омогућава увид у међусобну сличност између
оригиналне идеје и њене копије, што води у питање
слична
тако у бесконачност.
Модерна епоха настаје као
унутрашње превредновање хришћанске цивилизације на Западу.
Тај процес се развијао посред-
ством ренесансе, прелазног историјског периода који се обично
везује за развијене италијанске градове с краја 14. до средине 16. века. Међутим, савремени истори-
Исповедник (580–662)
Јован Дамаскин (умро 749)
Фотије (820–891)
Михаило Псел (1018–1078)
Григорије Палама (1360–1452)
Варлаам
Григорије Гемист Плитон (1355–1450)
Скотус Ериугена (810–877)
Анселмо Кантарберијски (1033–1109)
Росцелин из Компења (1050–1124)
Пјер Абелар (1079–1142)
Тома Аквински (1225–1274)
Роџер Бекон (1210–1292)
Дунс Скотус (1266–1308)
Вилијем Окам (1300–1350)
2.Класификујте хришћанску средњовековну филозофију
3.Примените
аргументу.
4. Упоредите Августинову мисао „Разуми да би
Тертулијановим ставом Credo quia absurduм
5.Анализирајте Платонов утицај
6.Анализирајте
7.Анализирајте
IV ФИЛОЗОФИЈА НОВОГ ДОБА
»
»
»
»
»
»
»
»
16. века појавили су се извесни храбри људи који, врло често, не само да нису
2.1. Астрономска открића
Захваљујући свом
залагању за искуствено посматрање и разумевање света, он је могао бити творац и можда првог правог научног инструмента – дурбина. Галилеј је у памћењу генерација остао и због (могуће измишљене)
анегдоте о експериментисању са куглама различите масе (дакле и тежине) бацаним са врха чувеног кривог торња у Пизи, којим је оборена једна од аристотеловско-схоластичких претпоставки према којој тежа тела падају брже, а лакша спорије. Испоставило се да ће, када одузмемо отпор ваздуха, кугла од 100 кг стићи у подножје кривог торња у
исто време кад и перце од 2–3 грама. Тиме схоластичко-аристотеловска визија света једноставно пада у воду. Све има своју логику: Земља више привлачи већу масу, али јој се и та већа маса
и место неког збивања не зависе од правца и брзине кретања посматрача. Осим тога, Њутн је, ради дефинисања својих закона, у физику увео појам масе. Маса тела за њега представља константу. Њутнове замисли о апсолутном карактеру простора, времена и масе, у својеврсним „коперниканским обртима” или „научним револуцијама”, оспорили су и Алберт Ајнштајн и савремени „квантни механичари”. Њутн је значајно утицао и на историју филозофије. Идеја математичког знања као узора сазнања јавља се код Декарта. Кант ју је видео као је
(мада ипак ограничен) начин сазнања природе.
2.2. Реакција на промене слике света:
са процесима ревитализације антике, а са њом и својеврсног „рационализовања” или „рашчаравања” света, ренесанса је преживљавала и најдубље сујеверје, због којег је
најмање обдареном критичким духом у историји. Реч је о времену у коме је „све могуће”, па отуда не треба да чуди да истовремено и упоредо цветају, чак међусобно се ослањајући једно на друго: филозофија и магија, астрологија и астрономија, хемија и алхемија, Платон уз кабалу, окултизам уз Библију
„идола” има четири: » „идоли племена” су заблуде прирођене људском роду уопште; у принципу се односе на психолошке тенденције брзоплетог закључивања, претераног уопштавања, некритичког ослањања на чула и игнорисања могућности доказа који се супротставља усвојеној тези; » „идоли пећине” односе се на појединца (метафора се односи на Платонов мит о пећини); реч је о заблудама које проистичу из стављања себе самог и сопствене перспективе у први план;
» „идоли трга”
нових „таблица” установио пет метода индуктивног истраживања:
3.
број смислених
комбинација. Питање на које лингвисти
до овога богатства језика?”
3.1.1. Искуство и/или разум?
Емпиристи и рационалисти се разли-
кују по објашњењу онога што људски ум
ради у процесу сазнања: емпиристи сматрају да се наша моћ сазнања састоји
искључиво из једноставних механизама који обрађују податке, тј. баратају искуством датом у виду чулних утисака кроз механизме уочавања сличности, асоцијације, апстракције итд.) С друге стране, рационалисти сматрају да се у људском разуму налазе и самостални садржаји у облику „вечних” или „нужних” истина, које се често називају и априорним судовима,
а стандардно и урођеним идејама У ширем смислу употребе термина
„рационално”, скоро све филозофије су
„рационалистичке” јер подразумевају да
је стварност могуће рационално растумачити. У ужем смислу, термином „рациона-
лизам” се означава специфични сазнајно-
теоријски правац из 17. века. Филозофи овог усмерења виде порекло, услове
као две стране исте медаље, односно као два могућа приступа истој групи проблема. А, пре свега, то је проблем порекла,
о пореклу, врстама, степену тачности, начину стицања
границама сазнања. С друге стране, истраживање првих принципа и устројства стварности нису
инспирисана пуком радозналошћу и не воде ка савршеном знању. Стварност, а посебно природа, у
де човеку, тачније његовим потребама и тежњама. У центар своје филозофије Декарт ставља два проблема: проблем метода и проблем супстанције. Своју чувену
свештенства на истину и сазнање, употребом латинског језика. Сазнање,
проблеме. Уједно, био је убеђен да су математичка
, предуслов хтења је наша свест да нешто хоћемо; или,
лу, за Декарта
ствар” (лат. res extensa).
посматрати двојако
духа и тела, Декарт посеже за разликовањем
између бесконачне и коначне супстанције, односно између
4.2. Спинозин монизам супстанције Барух
порекла.
и физичари) најчешће третирају као знак грешке у расуђивању (в. и Хегелову „рђаву бесконачност”, стр. 180). Зато је у објашњењима треба избећи. Да би се избегао
бесконачни регрес у закључивању о узрочно-последичним односима, Спиноза, на-
лик Аристотелу, сматра да треба претпоставити да постоји ентитет који је узрок самог себе. Из Спинозиних аргумената следи да јединствену супстанцију није могуће одредити. Наиме, свако одређење неког предмета подразумева некакво утврђивање границе и ограничење, тј. негирање онога што се одређује нечим другим. Свако одређење јесте негација (лат. determinatio negatio est), одређење нечим другим. Међутим, сам појам супстанције као „једности”
је зато и „безгранична”.
сматра да само Бог може бити „сам себи узрок”. Супстанција је та која је
одредити
Материја (протежност)
Мировање Кретање
Детерминизам има своју теоријску цену. Иако заснован на здраворазумском
наглашава да лојалност и покоравање властима не треба
опстанка човека, власт не може да поступа самовољно и произвољно. Њено посту-
1)
2)
2)
филозофије (в. Елејци – учење
аристотеловско-схоластичким или Декартовим. Лајбниц је у конструисању свог система кренуо од Аристотелове замисли према којој (нека „прва”) супстанција увек мора бити субјект, а никада предикат. Кључни предмет Лајбницове критике својих рационалистички оријентисаних претходника јесте
Декартовој филозофији
делове, па зато не може бити
ПИТАЊА И ЗАДАЦИ
1.Опишите разлику између рационализма и емпиризма у историји филозофије.
2.Наведите темељне замисли рационализма.
3.Разјасните проблем субјекта сазнања.
4.Наведите Декартова правила методе.
5.Разјасните шта је то математички модел сазнања.
6.Разјасните шта значе „јасност и разговетност сазнања”.
7.Анализирајте Декартов став Cogito ergo sum.
8.Анализирајте Спинозин став Deus sive natura
9.Анализирајте проблем монизма
супстанција.
10.Анализирајте расправу о урођеним идејама између Декарта и Лока.
11. Покушајте да примените замисао „методске сумње” у
12.Како
13.Вреднујте детерминистички
14.Формулишите
» tabula rasa
» Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu
тако структурираном разуму налазе и „самостални” садржаји („идеје”) који не долазе „споља” (из чула). Или, друкчије
речено: Да ли сав „материјал” сазнања (компјутерским речником речено – input) долази искључиво из чула (односно „споља”). У том светлу треба сагледати фразу „Ничег
био je номиналистички. Рецимо, за Хобса
5.2.3. Примарни
– конкретна.
Наиме, немогуће је замислити троугао који није ни
једнакостраничан, ни једнакокрак, ни разностран, који није ни правоугли, ни оштроугли, ни тупоугли итд.
Увек у свести постоји неки одређени троугао. Ап-
страктне идеје, штавише, уопште нису неопходне за
проширење знања, већ само за споразумевање. Стога
је Баркли стриктни номиналиста
ума Хјум разликује „утиске” („импресије”) и „идеје”. Импресије су исто што и „утисци” и има их три врсте. Импресије сензације су утисци који се добијају путем чула; импресије рефлексије добијају се самопосматрањем (страсти,
»временски след (сукцесију) и
»нужну везу.
Једино
На основу знања о неким члановима извесне класе (предмета,
случајева) не можемо поуздано закључити ништа о свим члановима
о непознатим члановима класе. Противпример је, једноставно, увек (логички) могућ! Не види се никаква нужност која појмовно повезује случајеве који се понављају. С друге стране, баш понављање би требало да пружи основ
генерализацију, што је само други назив за индукцију. Оно што, обичним језиком речено,
и свуда. Ипак, сама замисао природног закона подразумева
основу сопственог субјективног става „Одобравам
ПИТАЊА
1.Дефинишите
2.Прикажите
3.Прикажите
идеја и утисака.
4.Дефинишите шта је то „репрезентациона
5.Објасните
6.
судови су они који проширују сазнање, а аналитички – они који не проширују сазнање. Аналитички судови само рашчлањују субјекат на делове који су у њему на скривен начин (за нас понекад
нејасно) садржани. Синтетичким судом пак „излазимо” из неког појма који је субјекат суда и придодајемо му нешто што се у њему не налази. Аналитичке судове из тог разлога Кант назива „објашњавајућим”, а синтетичке – „проширујућим”. За разлику од до тада уобичајеног гледишта по којем су аритметички судови аналитички, Кант сматра да и најједноставнији аритметички (дакле а приори) суд типа 7 + 5 = 12 јесте синтетички јер се у појму 12 не налазе ни појам 7, ни појам 5. Ову врсту „синтетичности”
7.1.4.
+ разум
Термин трансцендентално је створио сâм Кант да би направио разлику у односу на оно што је трансцендентно. А „трансцендентне” су заправо ствари које никако није могуће сазнати, односно „ствари по себи” („ноумени” у Кантовој терминологији). Термин „ноумен” значењски и етимолошки указује на нужно претпостављени предмет ума, али Кант сматра да је тај предмет, иако није незамислив, заправо несазнатљив. То је непрозирна „ствар по себи”. Постојање морамо заправо претп
тавити јер, како сâм Кант каже, тешко је замислити
без онога што се појављује, али не постоји никакав начин његовог стварног сазнавања. Једино са чиме уопште можемо да се сретнемо јесу
(оно
се у чулима појављује), тј. феномени. Целокупно могуће сазнање је, дакле, подручје феноменалног, односно искуственог. О „стварима по себи” не можемо знати ништа, па чак ни то да (ли) постоје.
Речено је да категорије „организују” чулност. Међутим,
се да су неморалне максиме
ирационалне. Наиме, неморалне „максиме”, када се замисле као општи закон (а морал се увек за-
мишља као универзално важећи), нужно се „окрећу против себе” у облику логичке
или практичке контрадикције. То значи да неморалне максиме, када се замисле
као општи принцип, не воде до остварења циља. Узмимо пример. Хоћу некога да слажем и тако преварим да бих дошао до добитка. Међутим, тада допуштам уни-
верзалнизакон да сви увек лажу. Али ако сви лажу (и сви знају да је то закон),
како могу хтети да помоћу лажи неког обманем?
Категорички императив је
тности душе нема
времена да се морални живот „исплати”, нити времена да несавршени људи доспеју до моралног савршенства. У ограниченом времену се, ипак, може само те-
жити савршенству, али га није могуће достићи.
Посебно је важан постулат слободе. Наиме, без слободе нема никаквог (па ни моралног) делања. Зато је слобода ratio essendi (суштински предуслов, суштинска претпоставка) моралног закона. С друге стране, човек бива свестан слободе онда када (морално) одлучује. Зато је морални закон ratio cognoscendi (услов свести о…, услов сазнања) слободе. Ова свест о моралу није искуствено сазнање. Међутим, она нас подсећа на то да слободу у моралном делању морамо
ПИТАЊА
1.Наведите два извора сазнања по Канту.
2.Набројте Кантове „моћи сазнања”.
3.Наведите главне формулације Кантовог „категоричког императива”.
4.Класификујте судове (исказе) сходно Кантовим критеријумима.
5.Објасните шта је то Кантов „коперникански обрт”.
6. Објасните Кантове дихотомије „а приори − а постериори”, „аналитичко−синтетичко” и „трансцендентно−трансцендентално”.
7.Објасните Кантову замисао аутономије.
8.Примените
8.1. Шта је просветитељство?
Просветитељство означава филозофско-научни, друштвено-културни и политички период који настаје у Европи крајем 17. века, а снажно се развија у 18. веку када и доживљава идејну и практичну кулминацију. Само име није ознака за неки
организовани покрет, већ је карактеризација специфичног начина сагледавања
проблема у одређеном раздобљу. Просветитељске замисли најупечатљивије су
биле у Француској. Снажан просветитељски дух јавио се и у Великој Британији (посебно Шкотској) и Немачкој. Потом се просветитељске идеје постепено преносе и на остатак западне Европе, али и у Сједињене Америчке Државе. Инспирацију за појаву просветитељства треба тражити
разматраном динамичном развоју природних наука и математике и технологије током седамнаестог века, као и у новим етичким и политичким теоријама које се појављују у том добу. Поред развоја науке и нововековних филозофских схватања, на појаву овог духовно-политичког пројекта значајно утичу и убрзани развој капитализма и верски сукоби у Европи у 17. веку. Политичке револуције у Великој Британији (1688) и Сједињеним Америчким Државама (1776–1783),
просветитељског покрета били су Волтер, Дидро, Монтескје, Даламбер, Холбах, Кондијак, Ламетри, Хелвецијус (списак се може наставити). У Немачкој, најпознатији заступници просветитељских идеја су: Менделсон, Волф и Кант. Британско просветитељство предводе шкотски мислиоци: Френсис Хачинсон, Ешли Купер (познатији по титули ерл од Шефтсберија), Хјум и Адам Смит. Сви мислиоци просветитељства били су под снажним утицајем рационализма и емпиризма (в.). Њутнов
физике
астрономије, у епохи просветитељства долази до развоја нових природно-научних дисциплина. Замах на универзитетима имају знања из неких до тада недовољно развијених научних области, попут метеорологије, хидрологије, зоологије, ботанике, минералогије.
природно-научних знања појављују се и нова сазнања о човеку, која су изложена
(Niccolò Machiavelli).
Civitas Dei (Држава Божја); она је човеково дело. Грубости су део власти
позитивног права” (тј. различитих закона). „Позитивно право” (систем закона и правосудни систем)
тек по закључењу друштвеног уговора. Постоје индиције да је Лок, за разлику од Хобса, закључење „друштвеног уговора” схватао као реалан историјски догађај. Ако се прави паралела са хобсовским концептом друштвеног уговора, долази се до закључка да се Лок од
Хобса разликује по идеји да је и сама држава „уговорна страна”, тако да појединци, под одређеним околностима, имају права да пруже отпор властима. Другим речима, по Локу, централни ауторитет није неприкосновен.
Политичком филозофијом бавили су се и представници тзв. француског просветитељства. Поменимо овде Жан-Жака Русоа (Jean-Jacques Rousseau, 1712–1778) и његову верзију друштвеног уговора.
У светлу актуелне социјалне климе и опадања снаге моралних вредности, Русо на почетним странама свог
(Jeremy Bentham, 1748–1832)
(John Stuart Mill, 1806–1873).
социјалног живота у „коме се сви рачунају као један и нико као више од једног” противи се неким нашим уобичајеним моралним
представама. Наиме, уколико се утилитаризам прихвати као принцип организације
политичког живота, он неминовно води у ограничење политичких слобода. Принцип корисности не даје никакав разлог због којег неко не би био „жртвован” зарад
општег добра, јер само је коначан „скор” битан.
што се директно коси са уобичајеним интуицијама о правди.
Милови списи на трагу су оптимизма у погледу људске природе и домета разума који је донело просветитељство. Ни Мил не прави
ка „вишим” и „чистијим” задовољствима? И
тих
ми можемо желети и нешто што другима наноси штету.
идеје рационализма, односно наивност очекивања просветитеља да ће знање
бити само учитељ, али не и „ташти господар”. Такође је као „конструктивистичке”, тј. „насилне”, осуђивао и просветитељске амбиције да се друштво „изгради”
1.Како бисте дефинисали просветитељство?
2.Како бисте дефинисали либерализам?
3.Објасните
4.Објасните појам владавине права.
5. Кога бисте од савремених
6.Заступајте
Фихтеа апсолутизован као основ целе стварности. Такав субјек
у
са
постављеним циљевима, с циљем постизања највишег степена рационалне независности у свету
. Фихтеов спој апсолутизације субјекта и постизања идеала означен је термином „субјективни идеализам”. Да би уопште могло да делује, Ја као активни субјекат „поставља” не-Ја (оно што је пасивно, тј. објекат или „ствар”) у Ја. Наиме, само делање захтева савладавање неког отпора. „Шта је, дакле, предмет?”, пита се Фихте. Одговор гласи: „Оно што је разумом придодато појави, сама мисао.” То значи да су Ја и не-Ја и наличје самог субјекта. Ипак, не-Ја није исто што и Ја: у свету не-Ја (спољашњег
сваког сазнања. Вратимо се сада мистериозном апсолуту. Како се апсолут показује? Шелинг сматра да је у уметности могуће
цуском револуцијом
степеница и сазревања филозофије која у његовим систему
оно није
могуће док су субјект и објект „подвојени”. Наиме, основни
појмови који би омогућили потпуно објашњење
„света” (стварности) и слободе су трансцендентне јер не
подлежу опажању. Нема „интелектуалног опажаја”, баш као
што нема ни „дрвеног гвожђа”. Свет метафизике неодступан је чулима, па самим тим и сазнању. Код Канта је субјект пуки формализам ума
које механички уједињује представе у једној свести.
„трансцендентално ја”
(„небићем”, непостојањем, нестварношћу). Чисто постојање („биће”), је „апстрактно” и логички испражњено од сваког одређења, тј. својства. Међутим, синтезу бића и његове супротности (небића) чини настајање које позитивно укида својеврсну нестварност апсолута у његовом логички
„Настајање” је можда најједноставнија илустрација Хегелове замисли „синтезе”. У
појму настајања очувани су и „јесте” и „није”. Наиме, да би нешто „настало” мора
из стања ништавила („не-бића”) да пређе у стање постојања („бића”) Дакле, настајање и обухвата и „превазилази” обе супротности. Све ово, каже Хегел, припада сфери тзв. апстрактне унутрашњости. То „апстрактно” овде треба разумети као нешто што је издвојено или одвојено од нечега, овде је реч о чистој мисли. „Конкретно” се пак
схвата у изворном значењу латинске речи concretus – срастао, односно повезивање у заједничком расту
Настајање,
укида, тј. превазилази. Тиме се
највишу форму јединства чисте, апстрактне унутрашњости („логика”)
(„природа”).
10.2.1. Карл Маркс
повезујући оно што је на први поглед неспојиво: демокритовско-епикурејски и модерни просветитељски „материјализам” са Хегеловим „апсолутним духом”. Настојећи, како сâм каже, да Хегела
преокрене с главе на ноге, тј. да сачува „рационално језгро” његове филозофије – дијалектички метод, Маркс је формулисао доктрину новог материјализма (тек
касније су његови настављачи радије говорили о „дијалектичком материјализму”).
То је била истовремено филозофска позиција и потка за политички ангажман.
Посматрано из угла филозофије, речени дијалектички материјализам, бар у
својој раној фази, заступа тезу о јасној подвојености света природе, с једне, и света човека (тј. историје) с друге стане. Премда представљају раздвојене и као такве аутономне светове, природа и историја ипак
статус у свету. Природа се тиме редукује на предмет људске
су углавном настале као деривати
филозофија
(социологија, економија, политичке науке, историографија и др.). Усмереност марксистичких истраживања ка питањима правде, слободе и једнакости у
економском или друштвеном животу модерних политичких заједница, тј. држава, учинили су да се марксизам развије као особени – променљиви збир методолошких поставки, појмовних конструкција и идеолошких циљева који су,
(Ernst Bloch, 1885–1977).
Lukacs, 1885–1971)
3.Објасните зашто Фихте одбацује Кантову замисао „ствари
4.Сажмите
5.Размотрите
6.Да
је појам праксе применљив и на објашњење стања у савременом
7.Анализирајте
8.Анализирајте
9.Процените
»
»
»
»
метафизичке
тиче од латинске речи irrationalis (лат. неразуман). Ирационализам заправо више претпоставља него што
Ex libris
разлику од Канта, воља уопште не
може бити „добра”. Она је бесконачно
бесциљно делање. „Слепа воља” је и
једно и све у свету, каже Шопенхауер.
Воља чак није ни узрок појава, већ су
човек може да се бори само одрицањем од сопствене индивидуалности
сједињавањем са јединственом светском вољом. Шопенхауер на тај начин своје учење приближава индијској религиозној замисли нирване. Нирвана је стање свести у којем индивидуалност нестаје и стапа се са основом света (светском вољом), што омогућава да се појединац
Анри Бергсон (Henri Begson, 1859–1941) је француски филозоф, представник (ирационалистичког) интуиционизма. Био је професор у Паризу и члан Француске академије наука. Иако је био врстан математичар, окренуо се против математичког поимања времена.
је основна функција филозофије схватање суштине самог
се приказује као одуховљени живот
полет („елан”, фр. elan vital). Овај полет у стварности непрестано производи нове животне облике.
трајања (фр.
3. Егзистенција,
идеје, на својим предавањима у Паризу 1945. године, означио као „егзистенцијалистичке”.
речи „егзистенцијализам”, означава индивидуално постојање. У филозофији
искључиво за човека. Ово је још један пример редефинисања
је да непосредно прикаже човекову непоновљиву индивиду-
алност у свим стадијумима њеног унутрашњег развоја, као и њен однос са дру-
гим људима и Богом. Поистовећивање истине и субјективности, само по себи, значи удаљавање од дотадашње филозофске традиције, која је истину видела као нешто анонимно, општеважеће и нужно. Истовремено, Кјеркегор тврди да човек не достиже смисао свог постојања
3.2. Јасперс:
(Karl Jaspers, 1883–1969)
Студирао је психологију, али се после краћег бављења
то постигао, он мора да
изгради целовиту представу света, поглед на свет (нем. Weltanschauung)Поглед на свет изражава човеков животни став према свету.
Јасперс издваја три погледа на свет:
се односи на по претпоставци „објективни” свет, физички свет, природу. Овај поглед је предмет природних наука.
»Други се односи на посматрање себе као субјекта
и духовних наука. „Филозофија се тиче човека као човека”, каже Јасперс. У егзистенцију се може
проникнути интуитивним разумевањем, а не науком. Ипак, Јасперс не одбацује науку, већ само указује на њену наводну ограниченост
Основно питање филозофије је: „Шта јесте?” или, као што смо видели: „Шта (је то што) постоји?” Видели смо већ да се
Главно метафизичко питање је: „Шта је то биће, шта је то ’бити’?”. Технички
термин „биће” (још и бивствовање и бивство, битак, бивствовање, битисање), који
се пречесто употребљава на нејасан начин, означава „бити” које је у основи свега што на било који начин
постоји, тј. „бивствује” без даљег одређења. „Биће” (= постојање) се кроз еквивалентан израз „јесте” подразумева („налази”) у свакодневном говору, науци и у филозофским расправама. У свакодневном животу, на пример, питамо се: „Шта је(сте) чаша?”, „Шта је(сте) нож?” или „Шта је телевизор?”. Психолог поставља питање и истражује: „Шта је памћење?”, вирусолог се запита: „Шта је вирус?” Заправо, увек се
п
постоји. „Биће” је, дакле, увек „присутно”.
Хајдегер сматра
но-научних претпоставки и подразумевања. Зато је била
Ек-систенција указује на могућност да ту-бивствовање може да превазилази себе, тачније
себе и другим људима. Ек-систирати је моћ-да-се-буде. Ту-бивствовање постоји тако што пројектује себе према различитим
тако усмерава актуелно постојање. Ек-систирати значи постојати у хоризонту будућности. Баченост је начин постојања ту-бивствовања који указује да је оно ситуирано, тачније да пребива у свету. Ту-бивствовање је увек у просторно-временском хоризонту. Штавише, поред просторно-временског окружења, ту-бивствовање пребива у ширем културном и друштвеном контексту. Човек
одлуком, он је ту „бачен”. Ту-бивствовање је неминовно условљено и увек затиче себе у свету условљености (која потиче
избора, то јест слободе, разликује људско постојање од
што исконски постоји
постојање, за људску егзистенцију. Избор је основа човекове егзистенције. Из овога наводно следи следећа радикална теза: цео човеков живот је фундаментални пројекат
Задатак је социологије или „социјалне физике”, као врхунске „позитивне” науке која ступа на светску позорницу после математике, астрономије, физике, хемије и биологије, да на нов начин
Sanders Peirce, 1839–1914)
деловање. Зато их треба одбацити. Међутим, нека друга метафизичка уверења,
(John Dewey, 1859–1952) је
гичког позитивизма. Укратко, „верификационистичка” теза је становиште у методологији и филозофији науке према којем наука треба
„основни искази”, „протокол-реченице”, „атомски искази”), затим
логичко-математичког апарата и, на крају, од сложенијих исказа који
применом овог апарата. (Когнитивно) смислени су само они искази који су бар у начелу искуствено проверљиви.
су бесмислени.
Због тога је, према мишљењу логичких позитивиста, један језик, који би обезбедио потпуну прецизност
нужан. У оквиру пројекта „рашчишћавања језика”, логички емпиристи (конкретно, Рудолф Карнап) покушали су да конструишу један универзални („физикалистички”)
језик у коме би се „псеудообјект” реченице („метафизички” искази) једноставно елиминисале. Тај пројекат је био потпуно неуспешан. Међутим, израз „физикализам” се до данас задржао као одредница за радикално натуралистичко
од „метафизичких бесмислица”. Ова спојеност проблема
сопствених претходница, већ им у стриктно логичком смислу
нити у њеној проверљивости. Али то не значи да Попер има нешто против покушаја оповргавања хипотеза. Напротив! Он сматра да су баш оштре пробе сопствене (смеле, храбре) хипотезе дужност сваког поштеног научника. Према томе,
стално суочавамо са дисконтинуитетом („испрекиданошћу”) историје науке и са теоријама које се међусобно сукобљавају.
4.4.2.
Томас Кун (Thomas Kuhn, 1922–1996) је
теорије: она дефинише и „хори-
зонт очекивања” у коме се одређена наука у одређеном
периоду креће. Класични примери „парадигми” јесу „пто-
ломејска” и „галилејска” астрономија (шта се око чега окреће) или Њутнова и Ајнштајнова теорија (шта се у односу на шта креће). Свака од
(Edmund Husserl, 1859–1938).
(Franz Brentano).
да је свест увек и самосвест. Новина је Хусерлов однос према самој свести. Он, наиме, сматра да потпуна и прецизна дескрипција целокупности искуства представља услов могућности образложеног научног знања. Свака појединачна наука се бави посебном „регијом”, то јест тек делом стварности. Међутим, уколико се
стварност схвати у целости, отвориће се могућност за разумевање појединачног
сегмента стварности. Инсистирање на специфичној природи свести, феноменологију јасно разликује од три правца: натурализма, феноменализма и историцизма. Ниједна од поменутих метода није погодна за Хусерлов подухват. Зато он креира сопствени
заснован на посматрању и експерименту. Међутим, испоставило се да једноставна
замисао логичких емпириста има теоријску цену. Искуство се, наиме, не може лако „превести” у не-метафизички језик. Због тога је добар део суштински сцијентистички оријентисане аналитичке филозофије без намере завршио у филозофији језика. Феноменологија, филозофија егзистенције
филозофије инсистирају на личним увидима. Ови увиди нису „математичке
су неминовни уколико се та два нивоа побркају. У том случају добијају се „псеудообјекти”, а употребом оваквих појмова и „псеудоискази”.
5.1.2. Витгeнштajн: истина као слика и језичке игре
Aустриjaнaц Лудвиг Витгeнштajн (Ludwig Wittgenstein, 1889–1951) писао је мало, шкртим и неконвенционалним стилом, али је и данас врло утицајан филозоф. Био је близак логичким позитивистима (као слабо активан члан Бечког круга), али се није упуштао у њихове програмске акције. Такође
ски) или сложени.
Таутологије, у које Витгенштајн сврстава све исказе логике и математике, јесу „дегенерисани” искази, заправо „гранични случајеви” смислених исказа, као што је, како он сам то илуструје, тачка „дегенерисани” пресек купе. Ипак, сам математичко-логички апарат, иако „лишен смисла”, има значајну улогу у сазнању јер он „чињенице” доводи у везу.
Дословно бесмислени су метафизички искази, попут исказа: Апсолут је чисти дух.
Дакле, Витгенштајн, за разлику од Фрегеа и Расела, сматра да логика и математика не говоре било шта о било чему. Оне су чисте таутологије које служе као погодно средство за комбиновање „атомских” исказа у „молекуларне”.
Коначно, „слике чињеница” (слике „стања ствари”) не могу да одсликају саму форму пресликавања чињеница у елементарне пропозиције. Узмимо пример фотографије: она на неки начин „пресликава” стварност. Али сама форма пресликавања, у овом случају фотографисања
(Bertrand Russel, 1872–1970)
са егзистенцијалистом Сартром.
Као теоретичар истине,
van Orman Quine, 1908–2000).
теорије
нису непосредно (сами за себе) истинити. Овде је
као
исказа
Наиме, према овој теорији, исказ је истинит само у одређеном систему, тако да математика и логика, великим делом
ослоњене и на „аналитичке исказе”, немају никакав привилегован положај. „Било који исказ може бити исказ само ако се одговарајућа довољно драстична прилагођавања начине у неком другом делу система”, каже Квајн. Не постоје једнозначни преводи, па самим тим ни гарантоване „истине”. Постоје само системи у којима се неки искази третирају као „аналитичке истине”. Али то не значи да су немогући системи у којима би ове аналитичке истине биле синтетичке! И на крају:
бити одвојени. Међутим, природа њиховог односа, иако нам
језика” у коме постоје „метафизички вишкови”. С друге стране, разлика између објашњења и разумевања
батиста Вико (Giovan Giambattista Vico, 1668–1744).
за тумачење целокупне реалности. Он истиче специфичност
ка, било да је реч
писаном или усменом изражавању.
Спинозин метафизички монизам је послужио Шлајермахеру као основ покушаја „превазилажења” строге нововековне филозофске поделе на субјект и објект сазнања. Он заснива теорију о Духу чија је једна од манифестација језик. Према Шлајермахеровом
Weltanschauung
5.2.1.3. Гадамерово „стапање
обрасцима. Реч је о појму истине који је повезан са Хајдегеровим тумачењем порекла уметности. Овде ваља застати. Очигледно је да се у овој врсти херменеутике напросто претпоставља да је појам истине вишезначнији него што нам се то чини. Једно је подразумевати да појам истине има различита значења па говорити о уметничкој истини,
„новоговору”. У српском језику би
бити од помоћи разлика истинско/истинито. „Истинско” има вредносну димензију, „истинито” нема. Ако истинито схватимо као „истинско”,
херменеутичка разматрања.
Истина (у смислу „истинског”, суштаственог) је за Гадамера „догађај”. Истинско
„бића” (бивствовања, самог постојања). По
која су настала и
су делотворно опстала као основа
структура разумевања има карактер пред-расуде јер п
Фердинанд де Сосир (Ferdinand de Saussure, 1857–1913)
као структуралиста, Фердинанд де Сосир није имао намеру
употребљава појам структура, већ израз сист
основно обележје језика. Језик је систем
. Овај термин треба да означи
Појам језика није сасвим прецизан. Сосир најопштије одређење језика, које
означава француском речју langue, види као (човекову) универзалну способност употребе језичких знакова. С друге стране, језик као конкретан системзнакова једне одређене заједнице (народа), нпр. енглески, француски или српски, Сосир обележава француском речју langue. Коначно, непосредна
граматичка правила. Суштина језика као непроменљивог система
(Claude Lévi-Strauss, 1908)
1.Набројте
2.Опишите
3.Сажмите
4.Сажмите основне тезе аналитичког приступа филозофији.
5.Објасните шта је то „језички преокрет” у савременој филозофији.
6.Објасните шта су то ирационалистичке тенденције у савременој филозофији.
7.Објасните шта је то интуиционизам.
8.Разјасните улогу појма (човекове) егзистенције у савременој филозофији.
9.Објасните основне идеје феноменолошке методе.
10.Објасните основну замисао херменеутике.
11.Примените појам „воље за моћи” у анализи савременог друштва.
12.Примените појам „језичке игре” у разјашњењу неке свакодневне праксе.
13.Примените појам оповргљивости унутар конкретне расправе о научним питањима.
14.Анализирајте стадијуме егзистенције код Кјеркегора.
15.Анализирајте појам трансценденције.
16.Анализирајте однос човекове егзистенције и постојања „ствари”.
17.Анализирајте човеков положај унутар света који није сам изабрао.
18.Анализирајте термине „по себи” и „за себе”.
19.Анализирајте однос „структуре” и „реалности”.
20.Процените домет херменеутичке и феноменолошке методе тумачења стварности.
21.Упоредите Поперово и Куново виђење раста научног знања.
22.Вреднујте прагматички приступ стварности.
23.Вреднујте
24.Процените
ности и инстутиција. Савремена
ности државе, процесе
разлику
античке и хришћанске традиције политичке филозофије, које су биле везане за утврђивање Највишег добра, вредносне
(Хобс), првенствено бива усмерена
политичке заједнице, односно анализу услова
модерне политике. Филозофски корен либерализма налази
(вид.
права, стр. 166). Анализирајући модерно друштво и државу, савремени филозофи-либерали су се такође користили појмовима
Nozick, 1938–2002).
континенталне филозoфије) „запала у кризу”. Криза се
научно-техничко овладавање природом. Овакво виђење света, зачето у ренесанси а довршено у просветитељству,
предмет преиспитивања. У складу с тим, „филозофију постмодерне”,
услови за разрешење свих битних друштвених проблема. Овакву делатност друштвеног споразумевања у виду аргументоване расправе („дискурса”) Хабермас означава појмом комуникативно деловање. Питање је, наравно, како се бесконачним „комуникативним деловањем”, које чак подсећа на утопистичку марксистичку идеју „критике свега постојећег”
(Michel Foucault, 1926–1984)
највиши степен
(Jean-François Lyotard, 1924–1998)
„поља” људског деловања у којем се збива морална интеракција субјеката (нпр. политичка етика, пословна
2.Објасните
3.Објасните
4.
тичу се филозофије природе, математике, теологије и астрономије. Његово дело карактерише научна прецизност, дубоко
градњи сопственог метафизичког система који би се ослањао на математичке појмове, за које је веровао да једини могу ваљано да одговоре на проблеме стварности. За Петронијевићеву метафизику,
РЕЧНИК
а постериори (лат.) – касније, потом, оно што
а приори (лат.) – раније, претходно, оно
абдукција (лат. abducere –
само
смислу, пориче могућност сазнања Бога (треба га разликовати од атеизма, где се тврди да Бог не постоји); и 2) доводи у сумњу могућност потпуног сазнања стварности (донекле се разликује од скептицизма
(грч.) – трг
ад инфинитум (лат.) – до бесконачности; у бесконачност
адеквација (лат. adaequatio)
аксиологија (грч. axios – вредан, вредност; logos –
аксиом (грч. axio
акцидентално (лат. accidere
алијенација (лат. alienatio) –
amor fati (лат.)
целине на делове
анамнеза (грч. anamnesis – сећање;
човек антиномија (грч. anti – против, nomos – закон)
(суда) о нечему унапред
(грч. anthropos
(грч. apologia – одбрана)
(грч. aporia)
апстраховати (лат. abstrahere – одвући) – издвојити
уопштити на основу одбацивања небитног
аргумент (лат. argumentum) – разлог, доказ, образложење
арете (грч.) – врлина, „изврсност”; добра особина; начин делања који води постизању моралног (или апсолутног) добра
аристократија (грч. aristos – најбољи; kratos – моћ, власт) – владавина племства; владавина одабраних
архе (грч. arche) – праузрок, праоснов стварности, почело, начело
архив (лат. archivum) – код Фукоа, знање сакупљено у
установа аскеза (грч. askesis) – уздржавање
асоцијација (н. лат. – associatio) – спајање, удруживање, повезивање атараксија (грч. ataraxia) – унутрашњи
атеизам (грч. a – не, theos – Бог) –
(грч. a – не, tomos – дељив)
гносеологија (грч. gnosis – знање, logos – наука) – теорија сазнања;
Gnothi seauton.
De omnibus dubitandum est. (лат.)
sive natura (лат.)
грч. dialektike techne – вештина вођења дијалога, разговора) – вештина расправљања, вештина доказивања; код Фихтеа – дедукција појмова теза, антитеза, синтеза; код Хегела
дијахронија (грч. dia- – раз-, кроз, hronos
дике (грч.) – правда
динамис (грч. dynamis; лат. potentia)
разлику
(лат. discursus)
зависи развој друштва
дужност (грч.
(грч. nous; лат. spiritus; нем. Geist
(лат. emancipatio) –
емпирија (грч. empeiria) – искуство
енергија (грч. energeia) – способност
(грч. enteleheia
енциклопедија (грч. enkyklios paideia – заокружено
епохе (грч. epohé) – термин који потиче
(грч. eris
есенција (лат. essentia)
esse est percipi (лат.)
естетика (грч. aisthetos
етика (грч. ethos – обичај) – наука о моралу
етнос (грч.) – народ као заједница људи истог порекла
етос (грч. ethos) – обичај, навика, садржај
(моралних)
еудајмонија/еудемонизам (грч. eudaimonia) – срећа еудајмонизам (грч. eudaimonia – срећа,
(лат. immanens
(лат. in –
moralis
(лат. impressio) – утисак, осет, чулни
(грч. hêsychia – мир, спокој) – монашки испоснички покрет који се развио
гори (Атосу)
hairesis – изабрати,
позоришне трагедије
категорија (грч. kathegorein – исказивати, изрицати)
категорички императив (грч. kathegorikos – који изриче, лат. imperare – заповедати) – код Канта „безусловна
захтев да чини оно што има универзално морално оправдање
каузалитет (лат. causalitas) – узрочност, нужна повезаност узрока и последице
комуникативно деловање – код Хабермаса, друштвено деловање вођено тежњом за рационалним постизањем друштвене сагласности коначни узрок (лат. causa finalis) – код Аристотела
космополитизам (грч. kosmos – свет, polites – грађанин) – становиште
људи једнаки, односно грађани света
поретку
космос (грч.) – свет као уређена (хармонична) целина; васиона
критика (грч. kritike од krino – судим, процењујем) – процена, преиспитивање, просуђивање
критицизам (грч. kritike tehne – вештина, умеће расуђивања) – код Канта, филозофско становиште (Кант) по коме се захтева претходно просуђивање
услова под
свет”)
(новолат. legitimatio
(лат.
логос (грч.) – реч, мисао, (раз)ум, смисао, ред, закон, разложан
скривеном природом
сазнања
мит (грч. mythos) – реч; симболичка приповест о настанку света, систему
(грч. doxa) – уврежено али недоказано веровање, вероватно знање, непоуздано
знање
модуси (лат. modus – начин) – нестална, променљива својства супстанције
монада (грч. monas – јединица) – јединица, посебност; код питагорејаца – бројне јединице; код Лајбница,
„монадологија”)
(грч. monarhia) –
(лат. monarhia
нацизам
скраћеница
; тоталитарни, расистички политички поредак у Немачкој, близак фашизму, који је под руководством
Немачкој од 1933. до 1945. године
начело – видети: принцип
нирвана (санскр. nirnjana – угаснуће) – ишчезнуће
света; стање потпуног душевног мира
Nihil est in intellectu, quod non prius fuerit in sensu. (лат.)
Omnis determinatio est negatio. (лат.)
поретком света
панлогизам (грч. pan – све, logos – ум) – схватање
светом влада логос
пантеизам (грч. pan – све, theos – Бог) – схватање
деловима
парадигма (грч. paradeigma – узор) – код Платона, идеје су узори стварима,
ствари су одрази идеја; образац
парадокс (грч. paradoxos – против мишљења, неочекиван, невероватан)
логичка тешкоћа
паралогизам (грч. paralogismos) – ненамеран погрешан закључак
патристика (лат. patres ecclesiae – црквени оци)
сумњи
перцепција (лат. percipere –
позитиван (лат. positivus) – потврдан, стварно
појава или феномен (грч. phainomenon)
сутно, појавно, видљиво
полемос (грч.) – борба, рат, сукоб
полис (грч.) – антички град-држава
постмодерна (лат. post – после, фр. moderne
углавном
siécle
употребе разума
радикални емпиризам – филозофско
спадају
(нем. Verstand, енгл. understanding)
рацио (лат. ratio) – разум, ум
моћ правила
реализам (лат. res – ствар, realis – стваран) – у схоластици, становиште према коме општи појмови (универзалије) постоје као реалне ствари револуција (новолат. revolutio – преокрет) – темељна и нагла, углавном насилна промена друштвеног поретка редукција (лат. reductio –
смањивање, скраћивање reductio ad absurdum (лат.)
консеквенци, показује
ренесанса (фр. renaissance – поновно рађање,
историје и културе од 14. до 16. века
република (лат. res publica – ствар народа, јавна ствар) – облик државног уређења у коме власт припада народу (видети: демократија) res extensa (лат.) – код Декарта, протежна ствар, односно телесна, материјална природа res cogitans (лат.) – код Декарта, мислећа ствар, духовна супстанција
реторика (грч. retorike)
(грч. tautologia
(грч. telos, лат. finalis
(грч.
теодицеја/теодикеја (грч. theos –
(грч. theos – Бог, logos –
уколико је
сагла-
са другим ставовима
чине један систем знања теорија узрока – Аристотелово учење о четири врсте узрока (форма, материја, делатни узрок и сврха)
техне (грч. techne) – умеће (вештина) произвођења тиранија (грч. tiranis) – владавина која није ограничена законом; самовољна
толеранција (лат. tolerantia) – трпељивост,
топика (грч. topos – место) излагање
тоталитет (лат. totum) – целина, свеукупност,
(лат. traditio
новог
трансценденција (новолат. transcendentia)
друштвених разлика
код Јасперса, оно што надилази човекову ограниченост
трансцендентално (лат. transcendere – прелазити) – код Канта, сазнајна структура
(новолат. falsificatio
филодокс (грч. philos – пријатељ, или phileo – волим, тежим за
љубитељ мњења, свезналица, љубитељ славе
филозофија (грч. philosophia; philos – пријатељ, или phileo – волим, тежим за нечим, sophia – мудрост) – љубав према мудрости, тежња за истинским знањем
филозофија живота – филозофија која
ције духа (Ниче, Дилтај и Бергсон)
финални узрок (лат. causa finalis, грч. telos
сврха форма (лат.) – облик, вид, идеја
формални узрок (лат. causa formalis
хиле (грч. hyle) – грађа, материја
хилозоизам (грч. hyle – грађа, материја, zoe
рода жива хипотеза (грч. hypotesis) – претпоставка
хипотетички императив (грч. hypothesis – основна, главна мисао, начело; лат. imperare –заповедати) – код Канта, условна
императива, не важи безусловно холистичко (грч. holos –
целине хомеомерије (грч. homoios – сличан, исти, meros – део) – елементи који имају сличне или исте делове horaton (грч.) – оно што је видљиво хуманизам (лат. humanus – човечан, људски) – културно-историјска епоха у Европи од 14. до 16. века Ц causa efficiens (лат.) – делатни, покретачки узрок causa finalis (лат.) – коначни узрок; сврха causa formalis (лат.) – формални узрок; идеја causa materialis (лат.) – материјални узрок circulus vitiosus (лат.) – „зачарани круг”;
доказати conditio sine qua non (lat.) – нужан услов; услов
извршити
ФИЛОЗОФИЈА
Лектор
Ликовни уредник
Графички уредник Зорана Марић
Цртежи
Коректор
