Географија – уџбеник за 2. разред гимназије - 22172

Рецензенти проф.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР .

ДРУШТВЕНА ГЕОГРАФИЈА

1. ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА,

2. KАРТОГРАФСКA

I I I

1.

2. ПОПУЛАЦИОНА ДИНАМИКА

3. ДЕМОГРАФСКА ТРАНЗИЦИЈА

4. МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА

5. СТРУКТУРЕ СТАНОВНИШТВА

6. ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА

Питања за систематизацију

1. РАЗВОЈ НАСЕЉА И ПРОЦЕСИ УРБАНИЗАЦИЈЕ

2. ДЕАГРАРИЗАЦИЈА,

1. ЕКОНОМСКОГЕОГРАФСКА ВАЛОРИЗАЦИЈА

2. ПРИВРЕДА И ЖИВОТНА СРЕДИНА

3. ГЛОБАЛНИ

4.

5. МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ

6.

ПОЛИТИЧКОГЕОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ

1. ПОЈАМ ТЕРИТОРИЈЕ И ПОЛИТИЧКИ СТАТУС ТЕРИТОРИЈЕ.

2. АДМИНИСТРАТИВНО-ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОСТОРА, ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНОГ И ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА

3. ПОЛИТИЧКА КАРТА

3.

4. САВРЕМЕНA

5. КУЛТУРНО-ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ

6. СПЕЦИФИЧНОСТИ ГЕОГРАФСКОГ

7. ДЕМОГРАФСКИ

8. ПРОБЛЕМИ

9. КУЛТУРНО-ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ

10. ГЕОГРАФСКИ

11.

13.

14.

Којасунајважнијадруштвеногеографскаобележја простораукомеживите?

Предмет проучавања

географије

је наука која проучава Земљину површину са свим природним и друштвеним садржајима и процесима који те садржаје повезују. Географија се у првом реду дели на општу и регионалну. Општа

географија се затим дели на физичку (проучава рељеф, климу, воде, земљишта, живи свет) и друштвену географију (проучава становништво, привреду, насеља). Регионална географија обухвата и повезује

анализи одређених географских регија.

утицати на развој привредних делатности као што су пољопривреда, индустрија или

туризам. Природни ресурси су услов за неометано одвијање набројаних делатности. На другој

за чињеницу да географски простор (окружење или животна средина) истовремено може бити и услов

ских активности. На пример, присуство

природних ресурса попут

процесима глобализације и променама животне средине. На пример, у 21. веку климатске промене су један од највећих изазова за човека. Клима је сложена природна појава, али у последње време људи својим присуством и радом утичу додатно на климатске промене.

Где

погодио обалу Мексичког залива у САД, око 80% града Њу Орлеанса потопљено је услед по-

пуштања одбрамбених насипа. Убрзо су се после-

дице те природне непогоде пренеле на друштво, па и на политички живот. Разлог је неправовремено упућена помоћ пострадалима. Све јачи удари урагана у последње време се

анализирају и као последица климатских промена. Климатске промене се одвијају и под утицајем човека на животну средину, у виду испуштања загађујућих

тура (биолошке и социоекономске) и кретања броја становника (наталитет, морталитет и миграције); – економска географија бави се проучавањем развоја просторног размештаја и организације примарних, секундарних и терцијарних привредних делатности, као и проучавањем узајамних веза тих делатности са условима географске средине;

– географија насеља истражује настанак, развој и размештај људских станишта, међусобне везе између насеља, али и интеракције

„просторни приступ”, то јест

начин размишљања и истраживања о

друштвеним одликама света у коме просторни размештај има кључни значај.

Друштвени географи истражују друштвене објекте и појаве у неком простору (на

пример, становништво, насеља, привреду, друштвено уређење, квалитет животне средине), као и начине и узроке њиховог мењања

њихов настанак и проблеме;

географија животне средине проучава узајамно дејство литосфере, атмосфере, хидросфере, педосфере и биосфере у стварању услова

одвијање живота, као и интеракцију људи и животне средине; – ис торијска географија бави се проучавањем промена у пределу неке регије, и то у одређеном временском периоду.

Коликосупремапредметусвогпроучавања друштвеногеографскедисциплинеупућене једнанадругу?

претходило је озбиљном и ака-

демском изучавању друштвене

географије. Ипак, током највећег

дела 19. века географија, у окви-

ру које ће се развити и друштве-

на географија, окарактерисана је

као картирање и опис различи-

тих друштава и култура који живе

у различитим деловима света.

Посебно интересовање је вла-

дало за природне ресурсе,

регионални приступ у проучавањима, бројни истраживачи

важан економски покретач (нпр. туризам и путовања као животни стил, филмска и музичка индустрија, модна индустрија, потрошачко друштво).

Какокултурненавикељудимогудаутичуна привредниразвојнекегеографскесредине?

Методе проучавања и извори

података у друштвеној географији

Свака од фаза у развоју друштвене гео-

графије имала је своје методе истраживања.

Тако се метода дескрипције (описна метода) дуго задржала,  кроз 19. век и у првој

половини 20. века. Када је наступила фаза

позитивизма, најчешће коришћена метода

друштвених географа била је математичко-статистичка, за коју је важило да је прецизнија. Након промена које је донела марксистичка географија, уследила је критика

статистичке методе, за коју је тада

квалитативне методе истраживања. Квантитативне и квалитативне методе истраживања су данас подједнако за-

ступљене у истраживањима друштвене географије. Квантитативне методе обухватају скуп математичких и статистичких техника којима се откривају и

одређене друштвене појаве (нпр. природни прираштај). Квалитативне

2. К АРТОГРАФСКА МЕТОДА

Заштосегеографскакартамасовнокористиусавременом друштву(политика,образовање,медији)?

Географска карта

Географска карта представља умањен

и обично графички приказ Земље или не-

ког њеног дела на равној површини. Све

карте морају имати основне елементе: ра-

змер, пројекцију, координатну мрежу, картографске знаке и легенду. Размер је бројчано исказани однос који

показује колико је пута нека дужина у стварној географској

зивање појава малих димензија, попут маркантног дрвета, ђерма, путоказа).

Легенда је део карте који помаже у тумачењу њених садржаја, односно – њоме се објашњавају картографски знакови.

Заштојегеографскакартазначајнау географији?

Картографска метода

Једна од најважнијих метода у географији јесте картографска метода.

купасте.

Упоредници су замишљене линије које оба-

вијају Земљу у правцу исток–запад. Картографски знаци су симболи

па се означавају контурама, бојама или шрафуром),

наглашену дужину, попут река, путева, пруга, граница) и ванразмерни (нпр. за прика-

простор на карти помоћу картографских знака и симбола, који чине географски садржај карте. Јединствена картографска метода у приказивању рељефа на карти користи додатне методе: методу изохипси, комбиноване методе, методу шрафа, методу сенчења и методу боја. Метода изохипси се заснива на исцртавању линија које обједињују све тачке

и дебљина. Код већег нагиба терена користе се дебље, гушће и краће шрафе, док се код мањег нагиба

примењују тање, ређе и дуже шрафе. Нагибе

веће од 45° приказује црна територија, јер

шрафе покривају цео локалитет, док равнице нису означене шрафама.

Метода сенчења приказује рељеф ра-

зличитим тоновима једне боје. Већи нагиби

имају тамније сенке, док они блажи имају светлије сенке. Ова метода има добре ви-

зуелне ефекте и пластичност. Међутим, ова

метода, баш као и претходна, има недостатак

висина. Метода боје је познатa и под именом хипсометријска метода. Она се користи од 19. века за приказивање рељефа на карти. Њен успех у првом реду зависи од правилног избора тонова неке боје. Приликом из-

бора боје треба се придржавати неколико

утицала на допуну функције обичних карата (тзв. аналогне карте). Убрзаном процесу производње дигиталних карата у последње време је допринео и Географски информациони

и има своје кориснике. Предност ГИС-а у поређењу са другим технологијама јесте могућност чувања велике количине просторних података који

су складиштени у меморији рачунара, и то

у визуелном, једноставном и кориснику

блиском облику. Географске карте у ГИС-у су динамичне и подложне једноставним

променама садржаја. Такође, ГИС омогућује

визуелизацију информација на креативан начин који

ГИС-а нису

ничене само на географију, већ су, у складу са савременим друштвеним потребама, пронашле пут до бројних делатности. На пример, ГИС се користи у пољопривреди (управљање фармама), шумарству (планирање сече), археологији (опис налазишта и надгледање истраживања), маркетингу (надгледање тржишта, циљне продајне групе) и туризму (управљање туристичким капацитетима и атракцијама). ГИС је посебно доживео експанзију у

1.

2.

3.

4.

5.

6.

ДализнатеколикољудиживинаЗемљиидалисетајброј повећаваилисмањује?

Просторни распоред становништва

Људска историја се не може посматра-

ти издвојено од природе и природних процеса. Сва људска друштва су била (и данас су) зависна од сложених узајамних физичких, хемијских и биолошких процеса. Сви

они утичу на начине на које ће различите

врсте формирати комплексне и узајамно за-

висне заједнице. Многобројна научна истраживања све јасније показују да живот на Зе-

мљи и сва људска друштва

прилагоди датим условима на оптималан

начин. Демографија, као научна дисциплина, бави се проучавањем становништва –

кретањем броја становника и структурама

становништва. Научна дисциплина која том

проучавању даје „просторну одредницу”

јесте географија становништва. Демографски развој у фокусу је јавности, политике, развојних стратегија и планова од

Природна основа је у великој мери одредила размештај становништва у свету. Она утиче на биолошку издржљивост човека, на производњу, на привредну и општу развијеност, па чак и на неке елементе психолошког развоја.

климу, рељеф,

земљиште,

богатства. Истовремено, историјско-географски, економски и политички услови константно утичу на број становника, просторни размештај становништва и густину насељености у свету. Од 1950. године број становника у свету континуирано расте већим интензитетом и достиже „глобалних седам милијарди” у октобру 2011. године. Према проценама Уједињених нација, број становника у свету у 2019. години износио је 7,7 милијарди, а чак 7,8 милијарди у 2020. години. Према пројекцијама, светска популација ће достићи 8,5 милијарди 2030. године, 9,7 милијарди 2050. године, а чак једанаест милијарди 2100. године. Најбржи темпо раста бележи Супсахарска Африка. Глобално, брзи пораст популације резултат је високих стопа наталитета у појединим деловима света, дужег животног века, повећања удела град-

90.000.000 km2). Једну трећину копна (30%, око 50.000.000 km2) чини анекумена, односно ненасељени део Земље (области под

сталним снегом и ледом на Антарктику, унутрашњост Гренланда, пустињски предели). Преосталих 10% површине копна (око 9.000.000 km2) јесте прелазна зона на-

сељености или субекумена – повремено

насељени део Земље (због лова, рударства, номадског сточарства и слично).

Фактори који делују на просторни ра-

според становништва могу се поделити у три основне групе. То су:

− природни или физичкогеографски фактори (рељеф, клима, природни ресурси),

− друштвени фактори (политички, историјски, културни, економски) и

− биолошки и демографски фактори (рађање, умирање, миграције).

Границе и зоне насељености у великој

мери зависе од климатских услова. Умерена температура без превеликих годишњих

колебања, довољна влажност и повољан

режим падавина најважније су климатске

карактеристике најнасељенијих делова света. Климатске зоне су различито насељене.

Глобално се могу запазити два доминантна

обрасца промена: – од 55° с. г. ш. у појасевима од по 10

степени према екватору и даље према југу

стално се смањује број становника. У север-

ној умереној зони живи око ¾ светског ста-

новништва; – на северној полулопти („копненој”)

живи око 91% светског становништва, а на

јужној

(Рим, Истанбул, Шангај, Лисабон) до +4° (Стокхолм, Санкт Петербург, Москва). Такође, велики број становника концентрисан је у долинама великих река (Нил, Хоангхо, Јанкцекјанг, Ганг, Брамапутра).

Највећи део светске популације живи у Азији, чак 61%, док 17% живи у Африци, 10% у Европи, 8% на простору Латинске Америке и Кариба и преосталих 5% на простору Северне Америке и Океаније. У десет популационо највећих држава света живи више од половине светске популације. Најмногољуднија држава света је Кина. Године 2019. имала је 1,4 милијарде становника, што чини скоро петину светске популације (18,2%). На

је

са 1,39

становника (око 18% светске популације), која ће до 2027. године,

Монако, са скоро 18.000 ст./km2, а потом Сингапур, са око 8.000 ст./km2. Међу европским државама највећу густину насељености има Малта, око 1.500 ст./km2. Међу државама чија је површина већа од десет хиљада квадратних километара, највећу густину

насељености има Бангладеш (1.096 ст./km2), потом Либан (595 ст./km2), Јужна Кореја (522 ст./km2), Холандија (508 ст./km2) и Руанда (495 ст./km2).

Укојугрупудржавапремагустини насељеностиможемосврстатиСрбију?

Глобално посматрано, источна хемисфера је гушће насељена у односу на западну, кao и северна у односу на јужну. Јужна и Југоисточна

Укојимделовимасветадолазидоповећањабројастановника,аукојимдосмањења?

Промена броја становника у свету

Развитак људског рода (хомо сапијенса), од његове појаве до данас, може се по-

делити на три велика периода: – први период, од 600000. до 6000. године пре нове ере, – други период, од 6000. године пре

нове ере до 1650. године, и – трећи период, од 1650. године до данас. У првом периоду стопе рађања и умирања биле су високе, број становника се

није мењао много, а животни век

деценија светска популација се увећа-

вала за „нову” милијарду у просеку на

сваких 12 година.

Од половине 20. века светска по-

пулација расте, а највећи пораст забе-

лежен је у периоду 1965–1970. годи-

не. Тада је светска популација расла

годишње за 2,1%, за 65–75 милиона

људи годишње. Након тога, попула-

циони раст је био мањег интензитета.

У периоду 2015–2020. године светска

популација се увећавала за око 1,1% го-

дишње. Према пројекцијама, до краја 21. ве-

ка, светска популација ће се повећавати,

али све мањим интензитетом. Крајем 21. ве-

ка очекује се да ће се стопа раста прибли-

жити нули, то јест да ће доћи до стагнације

светске популације. Када стопа раста падне

испод нуле, број становника ће постепено почети да опада.

Којиби,повашеммишљењу,биооптималан или„најприхватљивији”бројстановниказа нашупланетуизашто?

Највећи пораст популације до 2050. године забележиће Индија, Нигерија, Пакистан, Демократска Република Конго, Етиопија, Танзанија, Индонезија, Египат и Сједињене

Америчке Државе. Оно што се закључује из ове листе јесте да већина ових држава припада мање развијеним или сиромашним деловима света. То доноси нове изазове у

смањивању сиромаштва и глади и јачању

образовног и здравственог система. Глобално, највећи

них података.

Елементи популационе динамике –природно кретање становништва

Број становника на неком простору мења се на два начина, а то су: – природно кретање становништва и – механичко кретање становништва (миграције).

Природно кретање становништва чине две компоненте: наталитет (број живорођених) и морталитет (број умрлих). Разлика између наталитета и морталитета назива се природни прираштај. Он може бити позитиван и негативан, зависно од тога да ли је већи наталитет (тада је позитиван) или морталитет (тада је негативан). Број рођених и умрлих, као и природни прираштај, најчешће се анализирају на годишњем нивоу, као укупан

Осим стопе наталитета, у демографији

се много чешће користи стопа фертилитета. Фертилитет представља плодност ста-

новништва, а стопа фертилитета представља број живорођених на 1.000 жена у

репродуктивном периоду (15–49. године старости). Најпрецизнији и најбољи пока-

затељ тренда рађања јесте стопа укупног фертилитета (скраћено СУФ), која представља укупан број живорођене деце по

жени. „Идеална” вредност СУФ-а износи

статистички 2,1 дете по жени. Ова вредност

омогућава да наредне генерације буду јед-

нако бројне или бројније од садашњих. Она

омогућава просту замену генерација, што у

условима стабилног морталитета доводи до

повећања популације.

Половином 20. века жене су рађале у

просеку петоро деце, док данас у просеку у свету рађају двоје (2,5). Највећи број деце у просеку

фертилитет утичу бројни фактори: образовање (пре свега жена), доступност контроле рађања, религијска и етничка припадност, материјализам, жеља за каријером, трошкови одгајања деце, стамбени услови, брачност, психолошки фактори, али и генетски и биолошки фактори.

Накојиначинрелигијаиетничкаприпадност могуутицатинастоперађања?

Када је популациони раст почео да опада, због опадања стопе наталитета, порастао је релативни значај морталитета у демографском развоју. Морталитет становништва је

стопа морталитета континуирано опада од

1950. године, да би у последњих неколико

година (2015–2020) дошло до пораста. То је резултат повећања удела популације ста-

рије од 65 година.

Просечна стопа морталитета у свету из-

носи око 7,6‰. Најмању стопу морталитета

имају државе у Југозападној Азији (Катар, Бахреин, Уједињени Арапски Емирати, Ку-

вајт, Оман, Јордан), 2–3‰, што је углавном резултат високог наталитета, који образује

младу популацију. Највишу стопу морталитета имају европске државе (Литванија, Бугарска, Летонија, Украјина, Србија,

Просечан

свету износи око 73 године, а најдуже живе становници Монака, Јапана и Сингапура, преко 85 година.

Најкраћи животни век имају становници

афричког континента, пре свега становници државе Лесото,

наталитета и морталитета, природни прираштај је висок на

1.

2.

Какообјашњавамонаталитет,акакофертилитет?

Појам демографске транзиције

Становништво се свакодневно мења под утицајем бројних фактора, а промене се

дешавају и у времену и у простору. На тај

начин демографски показатељи пролазе

кроз различите процесе транзиције. Инте-

ресовање за историјско прoучавање демо-

графских промена јавило се крајем прве по-

ловине 20. века. Рана истраживања довела су до следећег сазнања: у традиционалним

друштвима фертилитет и морталитет су високи, у модерним друштвима фертилитет и

морталитет су ниски,

демографско искуство свих развијених земаља света и своди се на преображај висо-

ког морталитета и фертилитета у ниски морталитет и фертилитет

од традиционалних друштава с високим

морталитетом и наталитетом, преко прелазног типа, до модерних друштава с ниским морталитетом и наталитетом. Услед вели-

ког броја становника у аграрним друштви-

ма смањивали су се ресурси и повећавало сиромаштво. То је довело до опадања броја

становника и прихватања контроле рађања.

С временом су се развиле тежње ка личном благостању, развоју и образовању.

транзицију била је Француска, још 1800. године. Већина европских држава ушле су у демографску транзицију крајем 19. или почетком 20. века, тачније између 1890. и 1920. године. Азијске државе и други делови света знатно касније улазе у транзиционе процесе. Дакле, истовремено су развијени и мање развијени

академик, проф. др Милош Мацура (1916–2005). Он је истакао да су осамдесете године 19. века граница преласка у период транзиције у тадашњој Југославији. До тада је село било доминантан тип насеља, а најзаступљеније становништво било је пољопривредно. Постепено се развијала урбанизација, а јавиле су се и промене у структурама становништва (старосне, економске и образовне), уз опадање фертилитета. Демографска експлозија је довела до краткотрајног повећања фертилитета и броја становника. Од друге половине 20. века наступа нова фаза опадања фертилитета, старење становништва, смањивање величине породице и домаћинства.

ве-

зана је за аграрна друштва, с високим сто-

пама рађања и умирања. Висок фертилитет је последица потребе за аграрним начином привређивања. Пожељна су била велика домаћинства или задруге, како би се једноставнијом пољопривредном производњом (немоторизованом најчешће) дошло до

очекиваних и потребних приноса. Људски век трајао је кратко и зависио је од болести, суше, епидемија, па је и морталитет био висок. Самим тим, природни прираштај био је низак

логије привређивања. Стопе наталитета су и даље биле високе, па је услед пада морталитета долазило до великог пораста популације – уследила је демографска експлозија. Већина држава је у

фази била половином 20. века, док су данас у овој фази државе Супсахарске Африке, Гватемала,

фазидемографскетранзицијеназивамо државама,,трећегсвета”?

континуирани пад, услед све бољих

животних услова. Све то заједно доводи до

опадања природног прираштаја и стабил-

ног раста популације. Многе државе су да-

нас у овој фази: Боцвана, Индија, Јамајка, Колумбија, Мексико, Кенија, Мароко, Ју-

жноафричка Република. Већина њих се

могу описати као државе у развоју.

Четврта фаза дешава се у условима постиндустријализације, а стопе наталитета и морталитета су ниске. Популациони раст је стабилан – нема наглих демографских промена. Пад наталитета и морталитета је

опадају раније. Један од основних узрока многи виде у равноправности полова. Жене у Аргентини су биле заштићене Грађанским закоником из 1869. године, па су раније него у другим државама достизале високу стопу запослености и имале веће шансе за образовање. Међутим, стопе наталитета и даље су знатно више (19‰) него стопе морталитета (7‰), па популација и даље расте.

имиграција.

ЗбогчегауАустрији,Француској, ШвајцарскојидржавамаСевернеЕвропе ниједошлодоопадањабројастановника упркосопадањунаталитета?

да се становништво об-

навља природним путем и да је присутан

благи пораст. Ова фаза сматра се идеалном

фазом демографског развоја. Државе остају

у овој фази све док морталитет не постане

виши од наталитета, а природни прираштај

не постане негативан. Данас су у четвртој

Напредовање у образовању и каријери, лична схватања, одлагање склапања

и времену. У раним фазама транзиције друштва су аграрна и мање развијена, а стопе наталитета и морталитета су

у фазе

и постиндустријализације стопе наталитета и морталитета опадају, услед бољег животног стандарда и модернизације услова живота и рада. Популациони развој је стабилан. Када стопе наталитета постану ниже од стопа морталитета, долази до негативног природног прираштаја и уласка у завршну фазу демографске транзиције. У овој фази је данас већина европских

Којадваначинакретањастановништваутичунапромене бројастановника?

пребивалишта, без обзира на трајање. Једна од најважнијих подела миграција

на: – унутрашње миграције (унутар једне

државе) и – спољашње или међународне миграције (изван, то јест, преко граница држава).

Основне компоненте миграција јесу

емиграција (одсељавање) и имиграција

(досељавање). Њихова разлика назива се

миграциони салдо, који (као и природ-

ни прираштај) може бити позитиван (већа

имиграција) и негативан (већа емиграција).

салда (број миграната на 1.000 становника на неком простору).

Економски развој базира се на неједнаким природним и друштвеним потенцијалима и ресурсима, културним вредностима и стандардима, услед чега долази до просторне покретљивости становништва, која се назива и просторна мобилност. Могу се издвојити две велике групе фактора који утичу на миграције

имиграционе. Мигра-

компоненте се могу исказати и стопама емиграције, имиграције и миграционог

чинилац и снага социоекономског развоја.

Оне могу допринети ублажавању тржиш-

них разлика између емиграционих и ими-

грационих области, унапређујући тако гло-

балну продуктивност тржишта. Миграцио-

на кретања изван државних граница могу

допринети промоцији инвестиција и жи-

вотном стандарду, као и глобалној размени

идеја и технологија. Такође, миграције могу

негативно утицати на промене броја станов-

ника и структуре становништва из држава и

региона из којих долазе. Истовремено, то

утиче и на економски развој и захтева нове

приступе у планирању развоја, пре свега са

аспекта тржишта.

Какомиграције(размене)студенатаутичуна образовањеунекојдржавииуопштено,на глобалномнивоу?

Са демографског аспекта, миграциона

компонента има много мањи удео у популационој динамици у односу на рађања и умирања. Међутим, потврдило се да допринос

миграционих кретања у појединим

компонента демографског развоја. У периоду од 1950. до 2015.

прихватили су скоро целокупан салдо међународних миграција као водеће имиграционе области. Истовремено, Африка, Азија, Латинска Америка и Кариби јесу изразити

(потекао)

број миграната на међународном нивоу. Процењује се да је у декади 2010–2020. године у чак десет држава света број емиграната који се селе због посла премашио милион. На првом месту је Бангладеш (4,2 милиона емиграната), а потом долазе Непал (1,8 милиона) и Филипини (1,2 милиона). У истом периоду, услед несигурности, сукоба, кризе и ратних конфликата, број емиграната из Сирије достигао је 7,5 милиона. Укупан број међународних миграната (особа које живе у земљи у којој нису рођене) у 2019. години достигао је број од 272 милиона, што je за 41% више у односу на 2000. годину. Број миграната на међународном нивоу расте брже него светска популација, па је удео миграната у укупној популацији у 2019. години достигао 3,5%, док је у 2000. години износио 2,8%. Од регистрованих 272 милиона миграната око 70 милиона су при-

силни мигранти, што је рекордан број након

завршетка Другог светског рата!

Према пројекцијама Уједињених нација,

између 2015. и 2050. године преко 100.000

међународних миграната годишње упутиће се ка Сједињеним Америчким Државама,

Немачкој, Канади, Уједињеном Краљевству

Велике Британије и Северне Ирске, Аустра-

лији и Руској Федерацији, а долазиће из

Индије, Бангладеша, Кине,

У добу миграција Статистички посматрано, свака тридесета особа у свету је међународни ми-

грант, скоро свака осма у развијеном свету, што је довело до устаљивања појма „нације миграната”. Та ,,нација” била би пета популационо најбројнија нација у свету (после

Кине, Индије, САД и Индонезије) уколико

туристе, ми-

гранте раднике (на привременом боравку,

сезонске, оне који свакодневно прелазе

границу), као и око седамдесет милиона

присилних миграната, дошли бисмо до

бројке од 1,5 милијарди људи који су на

неки начин укључени у међународне ми-

грације.

изван своје државе тешко статистички прате, иако многи од њих мигрирају током читавог живота.

Којеевропскедржавесунајпривлачније зарадникемигрантекојинисупроменили сталноместопребивалишта,негоборавеи радеуиностранствупривремено?

Осим међународних миграција, све више пажње се

студенти и радници који свакодневно путују у друго насеље ради

Ове миграције такође спадају у унутрашње миграције.

Накојиначиннаталитет,морталитетимиграцијеутичуна структурестановништва?

Рађањем, умирањем, миграцијама, друшт веним активностима и привредним делатностима људи формирају различите структуре. То су структуре становништва.

Структуре становништва издвајају се према полу, старости, раси, религији, етничкој припадности, образовању,

Старосна структура представља по-

делу становништва по старосним групама

или категоријама. Изражава се као број-

ност одређене старосне групе у односу на укупну популацију. Старосне групе се могу поделити на интервале од годину и (чешће)

пет година (0–4, 5–9 и тако до 65+ или чак 95+). Становништво се може поделити у три велике старосне групе: младо (0–19), средовечно или зрело (20–59) и старо (60+) становништво. Имајући у виду пораст очекиваног трајања живота, у литератури и типологијама се истиче да се ове границе морају померити. Тако се, када се говори о старом становништву, узима граница од 65 година (65+). Такође, када се

24,

и до 29 година. Дакле, осим опште поделе на велике старосне групе, како је наведено, потребно је дефинисати границе старосних група у складу са типологијама

се користе и у складу са потребама анализе. Према типологији Уједињених нација, на основу удела старијих од 65 година популација се може окарактерисати као млада (испод 4%), зрела (4–7%) или стара (више од 7%). Већина европских и северноамеричких држава,

старог становништва. Популација је такве

структуре, јер је природни прираштај по-

зитиван и висок, број становника расте, а

миграције младог становништва су изузетно мале.

Стационарни тип пирамиде указује на

уједначен удео младог и зрелог становништва и на број становника који стагнира.

, као мешовита раса, који углавном живе на простору Латинске Америке, Југоисточне Азије и Океаније. Контактом и

Природни прираштај је низак и на граници

негативног, а миграције младог станов-

ништва су присутне.

Регресивни тип пирамиде има врло су-

жену основу и указује на популацију у којој

има највише старих и средовечних станов-

ника. Природни прираштај је негативан

услед опадања наталитета, настаје депопулација и старење становништва.

мешањем европеидне и америчке монголоидне расе (индијанске) настали су местици, који данас у великом броју живе у Мексику, Колумбији, Еквадору, Салвадору. Контактом европеидне и негроидне расе настали су мулати, који су веома заступљени у Бразилу

стандарда и побољшању животних услова животни век човека је порастао. У поје-

диним државама животни век траје и преко 90 година (у Јапану). То је довело до пораста броја

старих људи, популације старије од 65 година. До 2050. године сваки четврти становник Европе и Северне Америке биће старији од 65 година.Тозахтевареформепензионихисоцијалних система, образовања и развојних планова.

Какоповећањебројапензионераутичена запослено становништво?

добитник Нобелове награде за мир. Захваљујући њему у Јужноафричкој Републици је укинут апартхејд (друштвени систем расне поделе који су увели белци и који је одвајао развој и живот белаца од „осталих” у периоду 1948–1994. године).

? ?

Расна структура

Расна структура указује на разлике

међу људима у погледу боје коже, облика очију, вилице и носа, структуре скелета. На основу

Дализнатезанекемасовнерасне дискриминацијекојесуседогађалеу прошлости?

припадника више различитих народа, и то

су тзв. вештачке нације (Американци, Канађани, Југословени некада итд.).

Територије (државе) које насељавају

већином припадници истог народа јесу

етнички хомогене. Тада проценат једног

народа износи преко 75% или чак више од 90%, уколико су изразито хомогене (Чешка, Финска). Етнички хетерогене територије

су насељене припадницима више народа.

Већина држава у свету су суштински етнички хетерогене, јер у свакој држави живе

припадници неколико етничких група, чак и

на десетине (у Аутономној Покрајини Војводини у Србији живе припадници чак 27 етничких група). То доприноси богатству културног наслеђа неке територије и друштва,

али повремено доводи и до територијалних сукоба.

Сваки

религија), хиндуизам и будизам. Број религија у свету је тешко утврдити, јер је велики број оних које нису признате званично. У централним деловима Африке још увек су заступљена традиционална веровања. Већина

до државе (препознавање слова и бројева, писање итд.) Бољи увид у културно-обра-

зовни ниво једне популације јесте школска

спрема старијих од 15 година. Она показује

број становника с (не)потпуним основним

образовањем, средњом школом и вишим

или високим образовањем. У свету расте

број становника са завршеном високом

школом или факултетом. То свакако говори

о све бољем друштвеном развоју и култур-

ном стандарду. Међутим, без реалне анализе потреба и стања тржишта може доћи

до појаве неодрживости у бројним занимањима.

Многе државе су у своје пописне методологије уврстиле и структуру према компјутерској писмености становништва. То најчешће подразумева структуру на

основу познавања основних операција

компјутерских програма. Међутим, њено

Економска структура Економска структура

важнијих показатеља развијености једног друштва. Може се исказати на неколико начина. Најчешће се у анализи економских

показатеља полази од односа запосленог и незапосленог становништва у укупној радно способној популацији (20–64. године). Осим тога, важно је пратити привредни развој и промене у неком друштву. То

омогућава структура (запослених) према сектору делатности (примарни, секундарни, терцијарни

Накојеначинедржаваможедаутиченаповећањенаталитета илиспречавањемиграцијамладогстановништва?

Појам и значај популационе политике На сваком степену свог развитка човек се сусретао с популационим проблемима, па је био принуђен да проналази начине да утиче на демографске трендове. Међутим, тек од 20. века долази до развоја и интен-

зивирања политичких акција у овој области – области популационе политике. Популациона политика представља скуп мера, акција и програма чији је циљ усклађивање

демографских трендова. Често се користи термин популациона политика и планирање породице, чиме се даје шири контекст овом питању.

Популациона политика обухвата три

сегмента:

– морталитетну политику (политику према морталитету),

– фертилитетну политику (политику према фертилитету) и

– миграциону политику (политику према миграцијама).

Морталитетна политика се прва разви-

ла, јер је у себи садржала и бројне здрав-

ствене мере којима се утицало на смањење

смртности популације. Велика пажња се

посвећује промовисању превенције здра-

вља, здравог начина

литератури, неопходан за ублажавање последица старења популације, као и да би се све већи удео старих лица третирао као огроман демографски потенцијал, а не као оптерећење. Већина демографа

старост од 65 година, придржавајући се става Светске здравствене организације. Међутим, у складу са актуелним трендовима,

генерацијска солидарност у друштву омогућила би прилагођавање окружења свим

узрастима, активнију улогу старих, разумевање потреба и уважавање права и специфичности старих особа.

Наведитенеколикоактивностикојимабисе подстакло активно старење и учествовање старих лица у друштву.

Од 70-их и 80-их година 20. века политика према фертилитету добија на значају и многе државе почињу да примењују антинаталитетну или пронаталитетну политику. То је био одговор на неповољне демографске трендове. У неким државама је долазило до демографске експлозије и брзог пораста популације, што је утицало на структуре друштва и функционисање друштва. Тада је

у њима примењивана антинаталитетна политика, у циљу успоравања популационог раста. Поједине државе су се доста рано

суочиле с падом броја становника, па су по-

челе с применом пронаталитетне политике. Први систематски напор модерних

држава да подигну ниво наталитета забе-

лежен је много раније,

политику. Као мере подстицања фертилите-

давања (дечји и родитељски додатак),

регулисање радног статуса родитеља,

нега о детету и чување деце,

уск лађивање рада и родитељства (флексибилно радно време) и

мере помоћи у решавању стамбеног питања. Од земаља које су се истакле у приме-

контролише путем мера планирања породице. Државе су истицале здравствене ефекте контроле рађања и важност едукације родитеља о томе. Оформљене су бројне клинике задужене за едукацију и бригу о репродуктивном здрављу.

управљања миграцијама, како би се одр-

жала колика-толика равнотежа. Интензивирањем унутрашњих миграција (село–град)

бројне европске државе и овај сегмент

укључују у своје миграторне политике. О

миграцијама постоји низ светских споразума. Последњи, Глобални споразум о миграцијама, потписан је у Мароку, у граду Мара-

кешу, 2018. године.

Типови популационе политике На основу постављених демографских,

економских или политичких циљева, поје-

дини сегменти популационе политике могу

бити значајнији у односу на друге. У зависности од тога које мере су доминантне,

могу се издвојити четири типа популационе

политике: експанзивна, рестриктивна, ре-

Циљ експанзивне политике је повећање броја становника, а може се спроводити на два начина, као пронаталитетна

и имиграциона (подстицање наталитета и усељавања становништва). Многе државе имају овакву политику, међу њима и Немачка и Шведска.

• Циљ рестриктивне политике је сма-

њење броја становника, односно зауста-

вљање раста броја становника. Ова политика се такође може спроводити на два

начина, као антинаталитетна и емиграциона (ограничавање наталитета с циљем смањења и подстицање исељавања).

• Редистрибутивна популациона политика има за циљ просторни (територијални) преразмештај, то јест, повољнији размештај становништва. Најчешћи разлози су економске природе (распоред ресурса) или војностратешке природе, потреба да се осигура равномернији развој и равномернија густина насељености. У оквиру ове политике често се спроводи процес литорализације – насељавање

?

Дализнатекаквајепопулационаполитика уСрбијиикаквабиповашеммишљењуона требалодабуде?

Већина држава спроводи експанзивну или рестриктивну политику, јер се опредељује за доминантне мере. Међутим, суштински, свака држава спроводи више мера популационе политике из различитих сегмената, па се то може окарактерисати као комбиновани тип.

Питања

1. Шта значи појам популациона политика?

2.

1.

2.

3. Опишите три велика периода развоја људског рода.

4. У којим деловима света је најнижа стопа фертилитета?

5. Опишите укратко фазе демографске транзиције.

6. Који привлачни и одбојни фактори утичу

7. Објасните поделу миграција

8. Наведите структуре

Укојимделовимасветаживинајвишеградскогстановништва?

Историјски развој насеља Насеља су самосталне насеобине стал-

ног или привременог карактера које обу-

хватају одређени број становника настање-

них на одређеном простору. Људска насеља

су резултат одређеног степена друштвеног

развитка и директна су последица низа

историјских, културних и економских фактора. Како тај развитак није био равномеран у читавом свету, насеља су се у појединим регијама јављала у различито време. Настанак првих сталних људских насеља у праисторији поклапа се с моментом

преласка са ловачко-скупљачке привреде

првих сталних села. Колевка земљорадње, па и првих сеоских насеља, јесте југозапад-

на Азија. Сеоска насеља

су средином неолита, око 5500. го-

пре н. е. Са овог простора пољопри-

вредна производња и стално настањивање ширили су се ка Египту, Средоземљу, Индији

и централној Азији. Први сумерски градови били су Ур,

Урук, Нипур, Исин и Ларса, а асирски Асур,

Калах, Дур-Шарукун, Нинива и Вавилон.

Слично ранијем ширењу сеоских насеља, градови се касније појављују и у суседним

регијама. Још око 3200. године пре н. е. градови постоје у Египту (Карнак, Теба, Мем-

фис) и у источном Средоземљу (Кносос, Микена, Троја). На простору данашње Индије градови настају око 2400. године пре н. е. (Харапа и Мохенџо Даро), а у Кини око 1600. године пре н. е. Међу старије градове у свету спада

у

код Панчева, у оквиру старчевачке и винчанске културе које су заузимале знатно шири простор. Нове друштвене и политичке

градова, који постају носиоци развитка читаве насеобинске мреже. У то време мале градове-државе, типа грчких полиса, замењују простране државе које поред бројних

Којисунајзначајнијиградовиизримског

периоданапросторуСрбије?

Градови Римског царства се од Рима као

центра империје прво шире на Апенинском полуострву, а затим и у осталим деловима Европе, Мале Азије и Афричког медитерана.

Најгушћа мрежа насеља била је на обалама Средоземног мора и у долинама великих река, дуж којих су грађени најзначајнији путеви.

Након стагнације у развоју градова у

раном средњем веку, нови процват градова се догодио у периоду од 11. до 15. века. Захваљујући развоју трговине, поред Средоземља, урбана експанзија је захватила и

Западну, Средњу и Северну Европу. Највећи

градови у том периоду били су: Париз, Бриж, Милано, Венеција, Праг и др. Велика

новог века довели су до даљег успона градова Западне и Јужне

ра-

звој богатих европских колонијалних сила

(Шпаније, Португалије, Холандије, Уједиње-

ног Краљевства Велике Британије и Север-

не Ирске, Француске), али и на успостављање првих урбаних система у земљама коло-

нијама у Африци, Азији и Америци.

Проналазак парне машине, који је означио почетак индустријске производње, увео је развој градова у капиталистичку фазу, чија је главна одлика урбанизација.

аспекте, функције насеља

функционалне везе међу насељима. Иако је назив тих процеса настао од латинске

параметара (учешће урбаног становништва у укупном становништву) и параметара економскогеографских (учешће пољопривредног становништва у укупној популацији), могу се издвојити три фазе урбанизације: примарна или прединдустријска, секундарна или индустријска и терцијарна или метрополитанска.

Примарна или прединдустријска фаза урбанизације јесте почетни

урбанизације

подручја, велико учешће

урбаног становништва у укупној популацији, већинска запосленост активног ста-

новништва у делатностима терцијарног сектора привреде, као и изражене миграције на релацији град–околина. Развој урбанизације у свету може се

пратити на два начина:

(Лондон, Париз, Пекинг и Токио), а 2005. године већ 468. Године 2018. милионских градова било је 548, а према прогнозама Организације уједињених нација 2030. године биће их 706. Процес урбанизације у савремено доба веома утиче на становништво у погледу територијалног размештаја (концентрације), демографске структуре, структуре делатности, природног кретања и миграција. Висок темпо раста броја градског становништва назива се „урбана револуција”. „Урбана револуција” је повезана са „индустријском револуцијом” која је почела у 18. веку. Зато су индустријализоване земље по правилу високо урбанизоване (на пример, земље Европске уније, САД, Јапан).

од 1950. до 2050. године

I I I

2.

Којисуглавнипроблемисеоскихнасеља?

Појам и подела деаграризације

Најинтензивније демографске, социо-

економске и социогеографске промене у

свету, које су драматично измениле орга-

низацију и начин коришћења простора, одвијале су се у другој половини 20. века.

Основни узрок тих промена су изразита

планска индустријализација и, затим, политички инициране, урбанизација и деаграризација, које су удруженим деловањем суштински измениле социоекономску структуру укупне популације и довеле до

процеса дерурализације.

Деаграризација (лат. de – одвајање од

нечег; ager – земља, поље) јесте процес

којим се мења професионална структура

сеоског становништва због напуштања по-

љопривредних поседа и пољопривредних занимања. Становништво захваћено деаграризацијом обично свакодневно мигрира на

рад у индустријска и градска средишта или

се тамо коначно пресељава.

Појаву деаграризације иницирала је још

прва фаза индустријализације, која је до -

вела до коренитих структурних и просторних промена и последица. То су: миграције становништва из села у градове, аграрне реформе, подстицање индустријске на рачун пољопривредне производње, форсирање развоја градова и занемаривање села, промене

у руралним подручјима, и мању или већу поларизацију у урбаним центрима или њиховим окружењима.

је, у првом реду, индустријализацијом градова, а испољава се, осим променом професионалне структуре аутохтоног градског становништва (трансфер аграрног градског у градско индустријско становништво) и другим демографским, морфолошким и функционалним променама у градовима. Међу њима је најзначајније претварање пољопривредног земљишта у градовима и њиховој непосредној околини у урбано земљиште, и то у оним градовима који имају изразито

7.Конго

10.Мадагаскар

Штаможетедазакључитенаоснову податаканаведенихутабели?

Процес трансформације сеоских насеља, карактеристичан за секундарну фазу урбанизације, може се описати процесом дерурализације. Дерурализација (lat. de –

одвајање од нечег; rus, ruris – село: нестајање села) јесте процес којим сеоска насеља

губе своје традиционалне и најчешће негативне особине, као насеобине специфич-

ног изгледа, грађевинског фонда и нижег

комуналног стандарда, и којим се све више

и боље саобраћајно повезују с градовима

у јединствена гравитациона подручја. При-

том примарни сектор делатности (углавном пољопривреда) и даље остаје главно обележје, али се све више развијају и терцијарне функције, расте комунални стандард,

јачање покретљивости становништва, а тиме и на смањивање стопа наталитета и морталитета, односно на фрагментацију породице услед смањивања броја чланова по домаћинству. Све то води ка депопулацији сеоских средина. Последице

броја становништва, стагнација броја ста-

новништва, опадање броја становништва или демографско одумирање неких насеља.

Насеобинске последице су искључиво ве-

зане за унутрашње карактеристике насеља, као што су: промене функционалног зонирања у насељу, промене намене површина у насељу (претварање аграрног земљишта

у грађевинско), присуство урбаних елемената у руралним насељима. Крајњи резултат економских последица деаграризације јесте промена економске позиције одређених насеља у географској средини.

оживљавања сеоских насеља у циљу ублажавања и заустављања негативних последица дерурализације. Неки од начина спровођења процеса ревитализације подразумевају: очување и побољ-

шање историјског карактера и идентитета села, побољшање локалне економије, ра-

звијање боље саобраћајне повезаности са

суседним насељима и регионалним градским центрима, стварање могућности за

изградњу

преко којих се развој преноси на околни урбани и рурални простор. Тај пол може бити град (урбаногеографска поларизација), рурални центар (руралногеографска поларизација), једна привредна делатност или један комплекс привредних и друштвених делатности лоцираних у одређеном географском

ције, мање су од могућности секундарног

сектора. У односу на степен изражености полова развоја у једној држави,

није (Гватемала, Перу, Уругвај, Шри Ланка).

јима постоје три

улога градова у систему насеља Холандије. Хаг је седиште владе Холандије, Ротердам је лука и центар тешке индустрије, Амстердам је центар финансија, трговине, туризма и културе, а Утрехт највећи универзитетски центар.

Деаграризација је процес промене

професионалне структуре сеоског становништва због напуштања пољопривред-

них поседа и пољопривредних занимања.

Просторна структура града

Под просторном структуром града подразумева се размештај појединих функција унутар агломерације и функционална

опредељеност појединих делова града. У градовима, поготово оним већим, зоналност је веома изражена и могу се издвојити следећи карактеристични делови или функције:

1. пословне зоне, 2. индустријске зоне,

3. стамбене зоне и

4. саобраћај и јавне површине.

Пословне зоне обухватају релативно

мале површине и карактерише их интензивно коришћење земљишта. Њихови најти-

пичнији садржаји су трговина на мало и на

велико, банке, осигуравајућа друштва, личне и професионалне услуге, управа, угоститељство, хотелијерство, забава и разонода.

Од осталих градских функција треба истаћи

саобраћајне функције, без којих већина

основних активности не би могла да се одвија. Величина и садржај пословних зона

условљени су првенствено величином града. У великим градовима те зоне су по пра-

вилу пространије, имају више садржаја, а

неке од функција имају већи значај. Сем тога, велики градови имају више пословних

зона различитих рангова.

функције. Индустријске зоне су доминантни садржаји у појединим квартовима великих градова. У централним деловима

предузећа

не локационе захтеве за услове транспорта (масовни, железнички, водени), као што су допремање великих количина сировина, отпремање производа великих димензија или великих количина робе. То су локације уз ауто-путеве, железничке пруге, реке, канале или морске обале. Овде спадају фабрике металургије, машинске, нафтне и грађевинске индустрије. Ове фабрике буком или испарењима загађују околину, што ремети живот у околним стамбеним зонама. Граде се на крајњим периферијама

свим деловима града. Незнатно су заступље-

не у

пословним зонама (нарочито у центру

града) и у индустријским четвртима. У мно-

гим градовима карактеристичне су читаве четврти које чине исте зграде, с једноличним и немаштовитим архитектонским решењима и направљене од униформних

грађевинских материјала. Оне најчешће настају као радничка насеља, квартови наста-

ли у време наглог прилива становништва

и често су знаци нижег нивоа становања.

Нагле имиграције у градове карактеристичне су за прве фазе урбанизације и оне изазивају низ великих промена у градовима. Крајем 19. и почетком 20. века то се

дешавало у европским и англоамеричким градовима, а било је праћено наглим

станова лошег квалитета. Масовне имиграције условиле су

горшавања услова за

у централним деловима града (еколошких, стамбених, рекреационих, саобраћајних и сл.). Услед тога у околини великих градова настају тзв. сателитски градови, градови спаваонице и сл. Стихијски раст градова у земљама у развоју, без присуства градског начина живота, назива се псеудоурбанизација. Масе досељеника у потрази

но), а напуштало остало становништво, што је типичан одраз просторне сегрегације.

Богатије становништво исељавало се на периферију насеља, стварајући предграђа.

гласно

ника

четврти с пословним зонама и зонама производњи. Највећи број линија завршава се у центру града, у централној пословној зони. У јавном градском саобраћају користе се аутобуси, електрични трамваји, тролејбуси, подземна железница – метро, а у новије

време и лаки шински системи, надземне линије које су потпуно изоловане од уличног саобраћаја.

Ширење градских простора

Градови расту и шире се на околни простор, тако да се данас све ређе говори

о изолованим градовима, а све више о градским регијама. Градске регије су мање или

више пространа

којима постоје тесне радне, производне, културне и друге везе. Градови са више од

десет милиона становника често се називају „мегаградовима”. Према прогнозама ОУН

очекује се да ће се број мегаградова, који је 2018. године износио 33, повећати на 43 у 2030. години.

У појединим индустријским областима

света број градова је толико порастао да су

се многи међу њима спојили, стварајући на тај начин конурбацију. Само у Уједињеном

(Бостон, Њујорк, Филаделфија, Балтимор, Вашингтон), Чипитс или Мегалополис Великих језера (Детроит, Чикаго, Кливленд, Питсбург) и Сан-Сан или Калифорнијски мегалополис (Сан Франциско, Лос Анђелес и Сан Дијего).

Североисточни мегалополис (BosWash) протеже се на дужини од око 700 km уз атлантску обалу између Бостона и Вашингтона. Обухвата неколико великих градских подручја, међу којима су највећа она која окружују пет милионских градова. То су

Њујорк, са деветнаест милиона становника у агломерацији, Филаделфија, са 5,8 милиона становника у агломерацији, Бостон са

4,4 милиона у агломерацији, Вашингтон са

5,3 милиона у агломерацији и Балтимор са

два милиона становника такође у агломерацији. На читавом подручју, које захвата око

130.000 km2 или 2% државне територије, живи око 11% популације Сједињених Аме-

360 ст./km2.

и

полис. На простору Јужне Америке својом величином издваја се мегалополис Сао-Рио (Сао Пауло, Рио де Жанеиро), а на простору Африке Нигеријски мегалополис (обухвата простор између Лагоса и Ибадана).

Којефункцијесеиздвајајууградскомцентру,акојеуприградскомподручју?

Гравитационе сфере градова

Између града и околине постоји стална

веза која утиче на трансформацију околног

простора. Та трансформација се огледа у променама демографских, функционалних и физиономских обележја градске околине.

Градови као гравитациони центри повезани су функционалним везама са другим насељима у својим гравитационим подручји-

сферама. Градске функције немају једнаку гравитациону (привлачну) моћ и њихови утицаји

томе

предграђе, које је у директној вези са гра-

дом. Приградско подручје (или прво функционално подручје) представља гранични простор између урбане и руралне средине који се директно наслања на изграђену или

ужу градску територију. Ужа околина града (или друго функционално подручје) јесте територија на

интензитета представљају тачке функционалне равнотеже, чијим спајањем се добија линија функционалне равнотеже. Ова линија, у ствари, представља границу гравитационих подручја два суседна града или више суседних градова. У производном смислу, у најужој околини града гравитационог центра је мања или већа зона у којој су сеоска

чин остварује веће приходе. За такво привређивање потребне су мање површине, а домаћинства могу, потпуним или делимич-

ним ангажовањем појединих чланова, да

поред рада у граду остварују и приходе од рада у пољопривреди. То је зона приградске пољопривреде Последњи део гравитационе зоне јесу

типичне аграрне средине без већих директ-

них утицаја града на пољопривредну производњу, на социоекономске карактеристике становништва, миграције и физиономију

руралног простора. Жаришна улога града је двострука. Прво, град је жариште социјално-економске транформације, а друго, град је главни иницијатор, регулатор и носилац просторно-функционалних односа и веза на одређеној територији. С порастом удаљености од града постепено слаби

наредне урбано-руралне везе: 1. кретање становништва између села и градова, које може бити дневно (путовања између места становања и запослења), повремено и краткотрајно (викенд-путовања, путовања за време годишњих одмора и школских распуста, путовања с циљем задовољавања одређених потреба – услуге, куповина, слободно време и слично), дуготрајно или уз сталну промену места боравка (селидбе због промене

2.

идила”, „презагушени град”, „слободна природа” и слично); 5. физичке везе – последица експлоатације природних добара (ерозија земљишта, наводњавање, одлагање отпада, загађења ваздуха и воде и друго). •

Резиме

роба и услуга.

1. Како је текао развој насеља кроз историју?

2. Које су фазе урбанизације и које су главне карактеристике сваке од њих?

3. Анализирајте кретање градског и сеоског становништва у свету од 1950. године.

4. Објасните појмове деаграризација и дерурализација.

5. Објасните моноцентрични и полицентрични урбани развој.

6. Опишите просторну структуру града.

7. Шта је субурбанизација, а шта псеудоурбанизација?

8. Шта су конурбације, а шта мегалополиси? Наведите примере у Европи и свету.

9. Шта чини гравитациону сферу једног града?

10. На који начин су

Пројектни задатак:

Функције града у којем живите или похађате школу.

Заштосуприродниресурсизначајнизаекономскиразвој?

Дефиниција и подела природних

ресурса према фази истраживања

Питање природних ресурса јесте једно од најважнијих питања у економскогеографским анализама и исто тако у анали-

зама заштите животне средине у 21. веку.

У природне ресурсе убрајамо: питку воду, пољопривредно земљиште, шуме, фосилна горива (нафту, угаљ, природни гас), минералне ресурсе (метале и неметале), као и алтернативне изворе енергије (нпр. биомасу). Природни ресурси представљају материјалне елементе у физичкогеографској средини који

помоћу одређених

поделу природних ресурса коришћени су различити критеријуми, па зато постоје и разноврсне

с временом мењају карактер ресурса.

На пример, нафта је позната миленијумима

унатраг, али њена улога у животу људи то-

ком историје није била ни изблиза онаква

каква је у животу савременог човека.

Подела ресурса према степену обновљивости

Једна од најзаступљенијих подела ресурса је она која издваја: (1) необновљиве и (2) обновљиве ресурсе За светску економију и бројне националне економије необновљиви ресурси су још увек од пресудног значаја. Необновљиви ресурси су физички ограничени, јер садрже коначну и потрошиву количину материјалних елемената, у које спадају

угаљ, нафта, природни гас и метали. Они се

из угла трајања људског живота формирају

веома споро, па је њихово исцрпљивање

пут ка њиховој потпуној потрошњи. Сходно

томе, брзина њихове експлоатације је веома важна. Велики број становника уз велику

потрошњу робе по глави становника може брзо исцрпити ове ресурсе. Многи необно-

вљиви ресурси су због прекомерне употребе значајно

и продужи рок коришћења неких необновљивих ресурса. Обновљиви ресурси су природни ресурси који су неисцрпни и пре или касније се у континуитету могу користити. У обновљиве ресурсе спадају: Сунчева енергија, снага ветра, снага воде, земљиште, биомаса и биљни и животињски свет. Један део обновљивих ресурса има проточни ка-

рактер (Сунчева енергија, ветар, вода), док други део има карактер

могу репродуковати брже него што се искоришћавају. Они су присутни у таквом обиму да ни највиша стопа пораста броја становника не би требало да угрози њихову постојаност.

Биодиверзитет као ресурс Биодиверзитет подразумева биолошку разноврсност, у првом реду разноврсност

биљних и животињских врста. Биолошка ра-

зноврсност је једна од најважнијих особености животне средине. У многим државама и регијама се користе ресурси биодиверзитета

да би се остварио економски доходак (нпр.

шумарство, рибарство, туризам). Неретко у

том процесу долази до деградације овог ре-

сурса, који има виталан значај за животну

средину. Одатле проистиче да биодиверзитет

није само „дар природе”, већ и ресурс који

треба

(нпр. Јапан),

њих

ресурса којом располажу јесте веома важна одредница економског развоја. Изразито велики удео кључних и необновљивих природних ресурса концентрисан је у Русији, Кини, Јужноафричкој

чено природним условима, може зависити од низа економских, политичких и технолошких фактора.

је држава с највећим залихама нафте, али то није помогло њеном просперитету. Напротив, у немогућности да води адекватну и доследну економску политику, Венецуела је

Будућност ресурса, њихове вредности и коришћења зависиће од начина на који се њима управља. Садашњи начин управљања ресурсима, на пример шума и риболовишта, далеко је од еколошки прихватљивог. Зато је неопходно да се класичан економски приступ експлоатације ресурса замени новим – комбиновањем економских и еколо-

1.

2.

3.

4.

5.

Објаснитекакопривредаутиченастањеживотнесредине увашемгеографскомокружењу.

вотну средину на глобалном нивоу. Очигледан доказ тог тренда су климатске промене, загађивање Светског мора, ерозија биодиверзитета проузрокована и сечом шума (посебно тропских влажних шума у

Јужној Америци, Африци и Азији).

становника и привредне активности у свету,

загађивање ваздуха има изузетан утицај на природне

и угљен-диоксид

Којиделовисветаћепосебнобитипогођени

у озоносфери изазива хемијска

реакција у којој фреони уништавају мо-

лекуле озона (O3) и тако формирају

примену у индустрији. Коришћени су за распршивање спрејева у боцама како за козметичке, тако и у друге сврхе, као и за пуњење мотора затворених расхладних система. Споразумом који је познат као Монтреалски протокол (1987) употреба

свет тих слатководних екосистема (нпр. на

рибе). У погођена подручја услед киселих

киша убрајају се: Европа – у појасу од Пољ-

ске према Шведској, источни део Сједиње-

них Америчких Држава, југоисточни део Ка-

наде и југоисточни део Кине.

Утицаји појединих привредних грана

на животну средину

Поред јасно уочљивог утицаја привредног развоја на глобално стање животне средине, могуће је

ње земљишта солима због наводњавања), осиромашење залиха подземних вода (наводњавање) и деградацију површинских вода, река и језера (Аралско језеро).

Пољопривреда и еколошка катастрофа на Аралском језеру, некада и данас На

грана. У преласку са сакупљачког начина

живота на пољопривреду људи су претварали огромна пространства

такве активности су платили екосистеми и би-

осфера, па је глобални биодиверзитет за

свега 16.000 година трајања пољопривре-

де значајно осиромашен. Пољопривреда

широм света изазива и следеће последице:

ерозију земљишта (Сједињене Америчке Државе, Русија), салинизацију (обогаћива-

• Процес

Рударство на животну средину утиче путем активности експлоатације и прераде минералних сировина. Суштина утицаја зависи од карактера ископавања, од тога да ли су ископавања подземна или површинска.

је у

њен утицај се огледа у потпуној деградацији предела и нестанку живог

„индустрија без дима”, али су истраживачке студије показале да су

околности другачије. Бројне регије масовног туризма, попут Средоземља, Кариба и

Југоисточне Азије (Тајланд), суочавају се са

загађивањем вода (изливање канализације у море), нестанком изворног живог света (изградња хотела) и прекомерном урбанизацијом, која све више

Објаснитепојединачнокарактерутицаја

Далиможетедапрепознатеекономскуглобализацијупосредством производакојекупујетеикористите?Одаклесуонипореклом?

Улога малопродајних компанија

глобалној економији Неке од највећих малопродајних компанија (нпр. Амазон, Волмарт, Карфур, Теско) организовале су пословање у више од 15 држава. Ипак, суштина њиховог међународног

пословања није садржана само у томе, већ и у утицају који

и политику и културу. Гло-

бализација је оличење па-

роле с половине 20. века о

свету као „глобалном селу”. Са глобализацијом еко-

номског развоја становни-

ци света се готово свако-

сусрећу, без обзира на то о којој је

учествују у обликовању економске активности, у запошљавању и протоку роба и људи у бројним деловима света. Данас у свету све већи број људи конзумира храну произведену у сложеним глобалним системима и дистрибуирану у тим системима, којима управљају трговци храном и који их исто тако контролишу.

развој представља специфичну „мрежу” која

обухвата целу планету.

Глобални економски развој почива на

чињеници да су државне границе и разлике између финансијских тржишта мање важне него што су раније биле. Постоји низ трендова који су то условили: (1) међународне финансије; (2) све већи значај мултинационалних компанија; (3) стране директне инвестиције из Северне Америке, Западне

Европе и Источне Азије; (4) глобализација терцијарног сектора економије; (5) глобализација канцеларијских послова; (6) глобални туризам.

Савремене телекомуникације су посебно утицале на стварање јединственог светског тржишта капитала, захваљујући

изузетно покретном и електронском свету међународног банкарства.

улози центара одлучивања у контроли светске економије. Управо због тога, банке и корпорације могу одмах да реагују на промене вредности робе или измене у

вредностима курса између националних ва-

(евро, јен, долар). Последице економске глобализације Утицај глобализације на

година успеле да обнове раст, ова афричка регија имала је раст сагласан са стопом раста становништва. Чак и у двехиљадитим годинама Подсахарска Африка није успела да поправи свој економски положај, услед неповољног окружења, политичких грешака и погоршане ситуације због присуства ХИВ-а.

?

Какоседанаспрепознајуразликеизмеђу богатихисиромашних?

извозу. Унутар три ве-

лике регије посебно се издваја трговински

однос између Сједињених Америчких Др-

жава и Европске уније, који је највећи у свету. Тај однос се развијао током векова, од ко-

лонијалног времена, а нарочито у периоду

након Другог светског рата. Европска унија

у Сједињене Америчке Државе извози аутомобиле, рачунаре, рачунарске компоненте и машине. Извоз Сједињених Америчких

Држава у Европску унију обухвата услуге у сфери

структуру: језгро, периферију и полупериферију. Језгро обухвата развијене државе (нпр. Сједињене Америчке Државе, Канаду, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, Француску, Немачку). Оне су богате, урбанизоване, индустријализоване и често демократске. Периферија је сачињена од сиромашних држава, које су руралне, засноване

(нпр. Судан, Демократска Република Конго, Боливија, Авганистан, Монголија).

Полупериферија обухвата државе

свету,

и Инстаграма, које истичу путовања

као део животног стила, само су помогле у

изградњи туризма као значајног географског и економског феномена.

Заштоикакоиндустријскиразвојутиченанастанак новихекономскогеографскихрегија?

Утицај индустријализације на ширење

економскогеографских регија

Именица „регија” се као географски тер-

мин користи у два уобичајена случаја: да се

означи део територије унутар неке државе

или већа територија састављена од под-

ручја неколико суседних држава. Регије су

углавном уско повезане с другим и сусед-

ним регијама, а потом и обликоване број-

ним друштвеним, културним, политичким

и економским појавама. Унутар друштвене

географије, као и њене дисциплине еко-

номске географије, регија се већ дуго налази у фокусу истраживања.

зорница”

Кондратијевљев циклус) догодио се у Уједињеном Краљевству

Британије и

Ирске крајем 18. и почетком 19. века и заснивао се на памучној индустрији, топљењу гвожђа и ископавању угља. Ово се дешавало у Западном Мидлaндсу, Ланкаширу, Јоркширу, североисточној Енглеској и јужној Шкотској. Поменуте регије Уједињеног Краљевства Велике Британије

је до изражаја дошла тешка индустрија. Индустријализација се истовремено проширила и на друге регије у Европи: јужну Белгију, Рурску област у Немачкој и делове северне Француске. Такође, дошло је до брзе индустријализације североистока Сједињених Америчких Држава. Потом се талас индустријализације проширио до 1890. године на Италију, Аустрију, Холандију, Скандинавију и Јапан.

Од краја 19. до двадесетих година 20. ве-

ка развија се следећи талас индустрија-

лизације (трећи Кондратијевљев циклус),

на основу развоја различитих врста индустријских грана повезаних с појавом робе широке потрошње. Једна од најзначајнијих

индустријских грана у овом таласу је ауто-

мобилска индустрија. Аутомобилске ком-

паније, попут Форда, доминирале су економијама одређених регија у североисточном

делу Сједињених Америчких Држава (од

Њујорка и Бостона на атлантској обали, па

до Чикага и Милвокија на обали Великих језера).

Четврти талас индустријализације обухвата период од тридесетих до седамдесетих година 20. века (четврти Кондратијевљев циклус). Тада је у фокусу била, нарочито након Другог светског рата, „економија знања”

која се заснива на информационим технологијама, телекомуникацијама, путовањима авионима на млазни погон и биотехнологијама. Овај циклус је обележен стратешком

одлуком Сједињених Америчких Држава о

пружању помоћи ратом разореној Европи и Јапану. Захваљујући

власти су осамдесетих година 20. века одлучиле да регије на истоку државе отворе за стране инвестиције. Тада су се, осим традиционалне индустријске регије на североистоку Манџурије, афирмисале и индустријске области у Великој кинеској

?

настанакновихекономскогеографских регијауКини?

важне за свеобухватно разумевање светске економије. Оне су засноване на кластерима састављеним од фирми које припадају различитим индустријским гранама. Економскогеографске регије су тако постале главни лидери у производњи и иновацијама у свету. Агломерације представљају високе концентрације индустријских предузећа у економскогеографским регијама и на тачно одређеним местима. Оне се проучавају још од почетка 20. века. Економскогеографске

на неки начин, на пример понудом специјализованих производа

услуга, и (2) повезани географском концентрацијом или близином која подстиче интересовање за сарадњу и повезивање институција.

Улога деиндустријализације у трансформацији економскогеографских регија Као што се индустријализација одразила на експанзију економскогеографских регија, тако је и деиндустријализација,

Кластери су географске концентрације међусобно повезаних компанија, специјализованих добављача, добављача

услуга, предузећа у сродним индустрија-

ма, као и придружених институција (као

што су, на пример, универзитети, агенције

за стандарде и трговачка удружења). Сви они су у међусобно конкурентском односу, али

(Калифорнија,

Накојиначиндеиндустријализација учествујеупроменикарактераекономскогеографскихрегија?

Резиме

знате као Кондратијевљеви циклуси. Четири Кон-

дратијевљева циклуса (неки истраживачи истичу и постојање петог) одиграла су важну улогу у развоју одређених технологија и индустрија у тачно одређеним регијама. Економскогеографске регије имају

важну улогу и у глобализованој економији (агломерације, кластери).

Питања

1.

2.

3.

5. МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ

Укаквојсувезиглобалниекономскиразвојимултинационалне компаније?

Кључне речи мултинационалне компаније, „светски градови”, стране директне инвестиције, неолиберализам, глобализација

Развој мултинационалних компанија

Историју мултинационалних компанија

могуће је пратити од шездесетих година

20. века, премда су међународне трговин-

ске везе између компанија знатно дуже

присутне. То је било време повећаног оби-

ма међународне трговине, која је резултат

мира и стабилности након Другог светског рата. У седамдесетим годинама 20. века у

15 најразвијенијих земаља налазило се се-

диште 7.500 мултинационалних компанија.

Велики раст броја ових компанија бележи

се у осамдесетим, а након тога и у деведесе-

тим годинама 20. века. Данас у свету послује

више од 50.000 мултинационалних компа-

нија. Највише њих је пореклом из Европске

уније, Сједињених Америчких Држава

го-

дина значајно повећан број мултинацио-

налних компанија, повећан је и број при-

вредних делатности у чијим оквирима оне

послују. Некада су углавном пословале у

области рударства и прераде минералних

сировина, а данас послују

улажу

су исто то, како би их привукле. Оваква прилагођавања прописа, која се повезују с неолиберализмом, променила су односе између држава и компанија. У таквим трендовима мултинационалне компаније су добиле на значају, па

Позитиван и негативан утицај

мултинационалних компанија

Утицај мултинационалних компанија на

економију држава у којима улажу и подижу

своја постројења анализира се у распону од

позитивног до негативног. На једној страни, каже се да ове компаније: утичу на квалитетно пословање тако што преносе глобално

прихваћено знање; доприносе повећаном

извозу локалних производа; унапређују ло-

калну инфраструктуру (нпр. улажу у саобраћајнице); доносе нова радна места; унапређују конкурентност државе. На другој страни, истиче се да мултинационалне

Једна од најпознатијих кампања чији је циљ одупирање неолибералној економији јесте кампања „Без логотипа”. Године 2000. канадска новинарка Наоми Клајн је објавила књигу под тим насловом. Циљ је био да се укаже на негативне ефекте глобалних брендова у поседу мултинационалних компанија. Наоми Клајн тврди да познати брендови настају радом људи у сиромашним

Резиме

„светских градова”, док је производња у сиромашнијим државама с јефтиним ресурсима и радном снагом. Мултинационалне

компаније на основу своје моћи користе

географске разлике између регија, држа-

ва и градова (у ресурсима, радној снази) и

тако остварују профит. Суштина пословања

мултинационалних компанија јесу стране

директне инвестиције. Улога ових компанија у државама у које инвестирају анализира се кроз позитивне и негативне стране таквих улагања.

Питања

1. На који начин мултинационалне компаније остварују високе профите?

2. У којим привредним делатностима су прис утне мултинационалне компаније?

3. Шта су стране директне

Којамеђународнаекономскаорганизација јенајважнијазаРепубликуСрбију?

Кључне речи међународне економске организације, слободна трговина, економска глобализација, светска економија, Европска унија

монетарни фонд (ММФ), Светска банка и Светска трговинска

У свету постоје бројне регионалне

економске интеграције. Степен повезаности у тим интеграцијама се креће од

лабаво обједињених подручја слободне

трговине (нпр. Латиноамеричко удружење слободне трговине) до заједничких тржишта, какво постоји у Европској

унији. Према томе на ком су континенту

успостављене, регионалне економске интеграције се могу поделити на: европске (Европска унија, Европска асоцијација за слободну трговину), америчке (Северноамерички споразум о слободној трговини, Латиноамеричко удружење за интеграцију) и азијске (Асоцијација држава југоисточне Азије).

Међународне економске организа-

ције у Европи

Европска унија је наднационална заједница која окупља 27 европских, слободно удружених држава. Циљеви такве

интеграције јесу економска сарадња, успостављање трајног мира, гарантовање људских права, научни и технолошки напредак, поштовање културне и језичке различитости… Зачеци Европске уније сежу у 1951. годину, када су Француска, Немачка, Италија, Белгија, Луксембург и Холандија основале Европску заједницу за угаљ и челик. Тако је отпочело привредно уједињење

европских држава, које су свега неколико година пре тога биле у рату (Немачка и Француска). Римским уговором из 1957. године основана је Европска економска

(1981), Португалија и Шпанија (1986). Пад Берлинског зида 1989. омогућио је интеграцију западноевропских и источноевропских држава, које су биле подељене након Другог светског рата. У холандском граду Мастрихту је 1992. године потписан Уговор о Европској унији, чиме је Европска заједница постала Европска унија. Затим су у чланство примљене Аустрија, Финска и Шведска, 1995. године. У 2002. уведена је заједничка валута евро, коју до данас користе само одређене државе (тзв. еврозона). Највеће проширење у историји се догодило 2004, када су приступиле: Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Малта и Кипар.

Велике Британије и Северне Ирске изгласали излазак из Европске уније (Брегзит). Ова

држава је прва која је иступила из чланства, 2020. године.

Кандидати за пријем у Европску унију

су Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Албанија и Турска, док је Босна и Херцегови-

на идентификована као потенцијални кан-

дидат. Пријем ових држава ће зависити од

сложених преговора и других економских и

политичких околности. За функционисање Европске уније важне су и одговорне следеће институције: – Европски парламент, са седиштем у

Стразбуру, који представља законодавно

тело Европске уније и чије представнике на

изборима директно бирају

чланица сваких пет година;

политикама деловања и који је, поред Европског парламента, главно тело Европске

уније за доношење одлука; – Европска комисија, са седиштем у

Бриселу, која представља политички независно и извршно тело Европске уније (ово је незванична влада).

Сходно географској близини, од свих економских интеграција у свету Србија

најтешње везе са Европском унијом. Као

држава кандидат за улазак

права, демократије, једнакости, слобода, људских права (укључујући и мањинска права). На путу ка чланству су важни и економски критеријуми, јер држава мора бити спремна да буде део ове снажне економске интеграције. Србији је Европска унија највећи економски партнер, а само у претходне две деценије од Уније је добила три милијарде евра бесповратне

говину (ЕФТА) настала је 1960. године у Стокхолму, као одговор на развијање Европске уније, а оформиле су је државе које тада нису биле чланице Уније. Чланице ове асоцијације су тренутно: Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска. Организацију су напустиле Аустрија (1995), Данска (1973), Португалија (1986), Шведска (1995) и Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске (1973), због приступања Европској унији. ЕФТА и Европска унија су се 1992. године усагласиле да успоставе јединствену зону слободне трговине – Европско економско подручје (EEA). Договор је ступио на снагу следеће године, али без Швајцарске, чији су грађани на референдуму гласали против ове иницијативе.

Ваневропске међународне економске организације

Северноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА) био је споразум између Сједињених

тржиштима САД и Канаде. НАФТА је

на иницијативу америчког председ-

ника замењена новим споразумом, а то је „Сједињене Америчке Државе –– Мексико – Канада споразум”, који је

ступио на снагу у јулу 2020. године. Латиноамеричка асоцијација слободне трговине (ЛАФТА) успоставље-

на je 1960. године. Године 1980. ЛАФТА

је реорганизована у Латиноамеричко

удружење за интеграцију. Удружење

има за циљ промоцију складног и ура-

внотеженог социјално-економског ра-

звоја, а његов дугорочни циљ јесте по-

степено и прогресивно успостављање

јединственог латиноамеричког тржишта. Асоцијација нација Југоисточне Азије (АСЕАН) формирана је 1967. године, с циљем унапређења сарадње међу државама у ре-

гији Југоисточне Азије. Заједнички циљеви су били у областима економије, друштва и културе. Између држава АСЕАН-а је 1992.

године постигнут Споразум о слободној трговини (АФТА), као значајан корак у постављању циљева економске политике, пре свега у областима повећања конкурентности, индустрије и инвестиција.

Азијско-пацифичка економска сарадња (АПЕК), као вид интеграције, основана је 1989. године на иницијативу Аустралије и тада је окупљала 12 држава. Сада има 21 чланицу, а њихов заједнички циљ је стварање већег просперитета за становништво, путем промовисања уравнотеженог, одрживог и иновативног раста. Међу овим државама се налазе и највеће светске економије: САД, Кина и Јапан.

?

потенцијал Бразила, Русије,

Какоиколикосуприродниресурсиугрожени подпритискомпривредногразвоја?

Дефиниција одрживог развоја

Про-

мовисање и коришћење термина одрживи

отвара

присутна

забринутост за будућност животне средине. Одрживи

цес управљања друштвом. Ово се посебно

односи на промене у функционисању економског развоја. Често помињање појмова друштво, животна средина и економија

потврђује динамичност процеса одрживог развоја. Уједно, животна средина, друштво и економија јесу три основна стуба концепције одрживог развоја, из чега проистичу и

његова три главна принципа:

1. принцип еколошке одговорности – који се односи на ефикасност у очувању

природе, свих природних ресурса и биолошке разноврсности;

2. принцип друштвене одговорности – који омогућује очување човекових обичаја, вредности, односа и институција;

3. принцип економске одговорности

Важне године у промоцији одрживог развоја

1972. Римски клуб, међународна независна и невладина организација, објавио је

извештај „Границе раста”, у коме апелује на

неподношљиви обим експлоатације ресурса.

1980. у „Светској стратегији заштите”,

коју је објавила Међународна унија за заштиту

природе (IUCN), први пут је поменут одрживи

развој, с фокусом на еколошку одрживост.

1987. Светска комисија за животну средину и развој (WCED), у свом извештају „Наша заједничка будућност” (тзв. Бунтланд извештај), јасно је истакла повезаност еколошке, социокултурне и економске димензије одрживог развоја.

1992. одржана је Конференција у Рију (тзв. Земаљски самит), када је усвојена „Агенда 21” – план активности

у

2000–2015. нису постигли у потпуности оно што је зацртано. Новопостављени циљеви Агенде 2030 су јединствени, недељиви и инсистирају на постојању три стуба концепције одрживог развоја: друштвеном, еколошком и економском.

одрживог развоја мора

бити подстакнута одрживим коришћењем

ресурса и сазнањем да обим ресурса варира

од једне до друге географске регије. Свака

иницијатива у погледу економског развоја мора препознати географску јединственост земље (нпр. комерцијална пољопривреда

није пожељна

Заштојегеографскообразовањеважноза

одређеним локацијама, што није добро). • Одрживи развој не сме бити у су-

кобу с локалном културом, идентитетом и

наслеђем. Одрживи развој мора бити сагласан са обичајима који се традиционално негују.

1. 1. Шта је одрживи развој?

2. Зашто је шездесетих и седамдесетих година 20. века подстакнут интерес

1.

2.

3. У чему се огледају последице економске глобализације?

4. Како су повезане стране директне

5. Зашто међународне

6.

Далисеподпојмомтериторијаподразумеваистоштоипод појмомдржаваилипостојиразлика?

Појам и елементи државне територије

Политичка географија је научна ди-

сциплина која се бави проучавањем утицаја природних услова и одговарајућих

друштвено-економских фактора на поста-

нак, политичко-територијални развој, по-

литичко уређење и границе држава, као и

на њихову административно-територијалну

поделу. Проучава и промене на политичкој

карти и у политичкој структури света, као

последицу историјских и друштвених промена. Дакле, у основи свега је територија. У географији се користе два термина

која имају слично значење: простор и територија. Простор у географији означа-

ва земаљски простор који се састоји од

земљишта, воде, ваздуха, биљног и живо-

територији.

тињског света, становништва и свега онога што је човек произвео или саградио. Појам територија се разликује од појма простор

својом конкретношћу, то јест, одређеношћу

географским координатама.

Територија је неопходан услов по-

стојања државе, као основне територијалне јединице у политичкој географији. У том

смислу, територија је део Земље који се на-

лази под суверенитетом одређене државе.

Државна територија омеђена је политичком границом,

територије,

државне границе, − становништво, − главни град и централно језгро. Географски положај је важан чинилац државне територије. Може бити апсолутни (примарни) и релативни (секундарни). Апсолутни географски положај се анализира и оцењује као повољан или неповољан у односу на природне (физичкогеографске) одлике простора. Дакле елементи овог положаја су рељеф, клима, воде, земљиште, биљни и животињски свет и природни ресурси. На основу тога државе описујемо као планинске, равничарске, претежно планинске, богате површинским водата, рудама, сиромашне шумским покривачем, плодним земљиштем,

положај је веома променљива категорија у

поређењу са апсолутним; стога су им и на-

зиви тако дефинисани. Остали елементи

обрађени су као део ове лекције или других лекција.

Политички статус територије

Површина Земље издељена је на поли-

тичке територије различите величине и статуса. На основу политичког статуса терито-

рије се деле на: – независне (суверене) државе и

– зависне територије.

Да би се нека територија сматрала независном државом, мора да испуњава два

услова: да има суверенитет на тој територији (контролу територије) и међународно

признање. Дакле, осим постојања територије, дефинисања границе и контроле

територије, неопходно је да та територија

буде међународно призната од стране не-

зависних држава како би се сматрала независном државом. То значи да треба да буде

чланица Уједињених нација, односно да је

призната од стране њеног највишег тела –

Савета безбедности.

Број независних држава се значајно

повећао у 20. веку. Године 1900. у свету су

постојале свега 42 независне државе, а тај

број се највише повећао након Другог свет-

ског рата. Од 1944. до 1984. године настало је чак 97 независних држава. Такође, у пери-

оду 1990–1994. настао је већи број држава, чак 25, јер

стављених намесника, гувернера и слично, а називамо их и колонијални поседи. С временом су у појединим државама ови поседи преименовани у прекоморске поседе. Највише колонијалних поседа имају Француска (Гваделуп, Мартиник, острво Мајот и други), Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске (Каналска острва у Каналу Ламанш, острво Ман, Кајманска острва, Гибралтар, Питкерн и други), Сједињене Америчке Државе (Порторико, Девичанска острва, Каролинска острва и други). Осим тога, своје

Облик и величина територије

Државне територије се међусобно ра-

зликују према величини и облику, што може

имати своје позитивне и негативне стране.

Величина, то јест површина територије не

условљава политичку и економску моћ др-

жава. На пример, Ватикан као држава јесте

део града (Рима) и простире се на свега 44

хектара, а има изузетно велику моћ на гло-

балном нивоу. Истовремено, Мауританија

има површину већу од милион квадратних

километара, што је више од било које др-

жаве Европске уније, а неупоредиво је еко-

номски и политички слабија.

Једанаест територијално највећих др-

жава заузимају половину светског копна и

половину светске популације. Предности великих територија су разноврсност

средине. То омогућава гајење различитих

биљних и животињских

Какавобликиматериторија

РепубликеСрбије?

У настајању државне територије важну улогу има централно језгро. Централно језгро је колевка државне идеје и центар интеграције око којег се оформила дата држава. Као

примере држава можемо да

издвојимо Пијемонт у Италији,

у Мађарској, Рас

Србији, долину Хоангхоа у

Кини и друге. Међутим неке државе са јаким језгром нису дуго

имале политичку кохезију (Ита-

лија), а с друге стране, државе

без језгра имају јаку политичку

кохезију (Холандија).

Централно језгро није увек и главни град или област главног града државе. Ста-

главног града одређује се уставом, и то је резултат политичке

се-

диште институција унутрашњих и споља-

шњих послова државе. У њему се налазе седишта законодавне (скупштина), извршне (влада) и судске (правосудне) власти и најчешће седиште шефа државе.

Многе државе су кроз историју мењале своје главне градове, због историјских, политичких, економских, стратешких или демографских прилика. На пример: Јапан (Кјото – Токио), Пољска (Гњезно – Краков –Варшава), Русија (Москва – Санкт Петербург – Москва), Шпанија (Толедо – Ваљадолид –Мадрид), Индија (Калкута – Њу Делхи), Турска (Истанбул – Анкара), Казахстан (Алма Ата – Астана [Нур Султан, нови назив]), Нигерија (Лагос – Абуџа), Пакистан (Карачи – Исламабад).

2.

2. А ДМИНИСТРАТИВНО-ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОСТОРА, ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНОГ

Дализнатезаштојеначелунекихдржавапредседник,ана челунекихкраљикакосетоодређује?

речи

Дализнатекакојеадминистративно-територијалноподељенаСрбија?

Свака држава има међународне (државне) границе своје територије и административне границе, које су резултат унутрашње територијалне поделе. У географији се често користи термин границе када се говори о појединим географским областима, зонама, утицајима. Границе су често у природи и на карти лако уочљиве, јер представљају

природну или пак културну целину.

Државне границе су политички и дру-

штвени договор у виду замишљене линије, зоне или фронта, који дели територију једне

државе од других. Суштински, граница није

линија, него је у природи представљена гра-

ничном зоном коју контролише гранична

полиција суседних држава. Многе државне границе

дешавања у свету наметнули су границе

које су повучене као резултат освајања или губљења територије, као резултат договора и уговора. То су такозване вештачке границе. Већина граница у свету су такве, па че-

долази до граничних спорова,

групе

припаднике различитих етничких група. Могу бити пасивне или активне, у зависности од политичких и економских односа суседних држава.

ОпишитеграницуСрбијесасвимсуседним државама.

Унутар државне границе делује политички систем. Он представља скуп органа власти (законодавне, извршне и судске) и однос између власти и народа. Политички систем је

између власти, државе као политичког субјекта и њених грађана. Дакле, политички систем није само скуп политичких институција, него комплетан политички и друштвени поредак. Држава и њен политички систем зависе од три важна чиниоца, а то су: – облик политичког режима, – облик владавине и – облик државног уређења.

Политички режим државе

Политички режим показује ко је носилац власти у држави, ко и како врши контролу државних органа и колико је становништво укључено у доношење одлука. На основу њега државе се деле на демократске и недемократске (тоталитарне, аутократске). Већина држава у свету званично имају демократски режим. Демократија у буквалном

долази наследним путем. Монархије су најстарији облик владавине, који одумире постепено од 20. века и замењују га републике. Монархије се јављају у два облика, као апсолутне и парламентарне (уставне, конститутивне). Апсолутне монархије припадају недемократском режиму у коме монарх има апсолутну власт (Саудијска Арабија, Оман, Катар, Кувајт, Јордан, Бахреин, Уједињени Арапски Емирати, Бутан, Брунеј, Свазиленд [нови назив Есватини]). Парламентарне монархије

Краљевства

Британије и Северне Ирске и држава Комонвелта постаје 1952. године и на том месту је и данас.

њено крунисање је прво које је преношено

на телевизији. Она је најстарији владајући

монарх у свету и уједно британски монарх

који је најдуже владао. Као женски монарх

који најдуже влада престигла је краљицу

Викторију. Године 1947. удала се за Филипа,

који је рођен у Грчкој, као члан данско-гр-

чке краљевске породице, а који женидбом

добија титулу војвода од Единбурга. Са њим

краљица има четворо деце: Чарлса, Ану, Ендруа и Едварда.

Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске, а постоји и у Белгији, Шпанији, Холандији, Данској, Шведској, Јапану (царевина), Лихтенштајну, Монаку (кнежевина), Луксембургу (велико војводство) и Мароку.

Почетком 20. века у свету је било свега неколико република, али након Првог светског рата и распада великих светских империја формирају се нове државе које постају републике. Републике се најчешће

давну власт, и председник, који има извршну власт. Поједине државе припадају групи парламентарно-председничких држава, у којима је власт председника и председника владе подељена (Чешка, Естонија, Португалија, Француска, Словенија).

Облик државног уређења

Облик државног уређења јесте начин територијалне дистрибуције и поделе власти базиран на административно-територијалној подели државе. На основу облика државног уређења државе се деле на унитарне и федеративне. Унитарне су оне у

којима је држава носилац суверенитета и

законодавне власти. Имају један устав, је-

дан правни систем, такозвани пирамидални модел власти, сачињен најчешће од три

хијерархијски дефинисана нивоа, а то су национални, регионални и локални ниво. Овај

модел базиран је на моделу Француске, а у

ову групу спадају и Норвешка,

Шведска, Уједињено Краљевство Велике Британије и Се-

верне Ирске, Шпанија, Украји-

на, Јапан, Србија, Хрватска и

многе друге државе. Федеративне државе или

федерације јесу државе у којима је централна законодавна

власт пренета и на локални

ниво. Централна власт одлучује о питањима од опште ва-

жности, док остале територијалне јединице имају своја

„области”, „републике”, „крајеви”, „федерални окрузи”, у Швајцарској „кантони”.

Субјекти федерације немају суверенитет, јер он припада држави. Уколико постоји суверенитет, онда се та форма назива конфедерација. Дакле, конфедерација је савез држава, док је федерација савезна држава,

Административно-територијална подела

подразумева унутрашњу поделу државне територије унутар државне границе. Државна

граница је замишљена линија која дели територију једне државе од суседних територија.

Административним границама државе су по-

дељене на мање територијалне делове, најчешће на три хијерархијска нивоа: национал-

ни, регионални и локални. Политички систем

једне државе одређују три основна чиниоца:

политички режим, облик владавине и облик државног уређења. На основу

Какојенасталасавременаполитичкакартасвета?

Питања

1. Шта су државне границе и какве мог у бити?

2. Шта значи административно-територијална подела?

3. Објасните разлику између монархије и републике.

4. Окарактеришите политички режим, облик владавине и државно уређење Шпаније, Немачке и Румуније.

(1908).

Кључне речи политичка карта света, национализам, иредентизам, сепаратизам, регионализам, аутономаштво, територијални спор

љевство Велике Британије и Северне Ирске

је „узела од Турске Кипар”. Дакле, политички ривали Турске постепено су се усмеравали

ка њеној територији, пре свега ка перифер-

ним областима. Ривалство је пренесено на

неразвијени свет, што је омогућавало ста-

билност до 1914. године и почетка Првог

светског рата.

Два важна момента одиграла су се у

20. веку и тиме формирала основе савреме-

не политичке карте и територијалних про-

цеса. Пре свега, условили су настанак поли-

тичке карте Европе.

Мировна конференција у Версају одр-

жана је 1919. године, по завршетку Првог

светског рата. Тада је потписан документ

мира с Немачком, Аустријом, Мађарском,

Бугарском и Турском. Аустроугарска импе-

рија се распала, а Француска и Уједињено

Краљевство Велике Британије и Северне

Ирске су постале водеће силе Европе. Истовремено, распала се још једна велика империја,

бројна етничка и религијска питања нере-

шена, али и бројне територијалне спорове, што је ескалирало већ у наредним деценијама пред Други светски рат и током њега.

Париска мировна конференција одр-

жана је 1947. године, по завршетку Другог

светског рата. На светску сцену у први план

избијају нове силе – СССР (Савез Совјетских

Социјалистичких Република), САД, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и донекле Француска.

СССР-а, 1955. године формиран је Варшавски пакт, као одговор на стварање НАТО-а. Блоковска подела дели Савезну Републику Немачку на западни блок (Западна Немачка, која је обухватала британску, француску и америчку окупациону зону) и

блок (Демократска Република Немачка – Источна Немачка, која је обухватала совјетску окупациону зону). Долази до поларизације у целом свету, али до сукоба није

дошло, због страха од употребе нуклеарне

зида, 1989. године, а потом и уједињењем Немачке, 1990. године, Немачка постаје важан политички и економски чинилац у Европи и свету. У истом периоду долази до распада источног блока и социјалистичких држава (СССР, Чехословачка,

?

Дализнатекоједржавесунасталераспадом СССР-а?Наведитенеколикотихдржава.

За политичкогеографски територијални развој и формирање политичке карте Азије била су пресудна два културна и ци-

Уједињено Краљевство Велике Британије

и Северне Ирске, Шпаније, Италије, Португалије, Француске, Немачке, Белгије и Хо-

ландије. Након Другог светског рата већина држава проглашава независност, поједине се развијају спорије, а на глобалном нивоу

све више се истиче „нова” економска и по-

литичка сила, Сједињене Америчке Државе. Данас на савременој политичкој кар-

ти света делују бројни процеси, који доносе различите последице. Један од њих је

глобализација. Тежи се достизању глобал-

ног друштва, тржишта, глобалне културе, смањивању „ефекта границе” и глобалном

протоку људи и производних добара. Исто-

времено, у појединим деловима света (Бал-

кан, Кавказ, Блиски исток) често настају територијални спорови и долази до одвајања

делова државних територија.

Концепт националне државе као са-

времене форме државе изнедрио је

према домовини). Истицање нацио -

налних интереса уз

изнедрило је појаву шовинизма (мржње

према другим

према наведеним разлозима. Тај процес назива се дезинтеграција Он нарушава територијални интегритет и нужно доводи до територијалних конфликата широм света. Могу се издвојити четири основна типа територијалних конфликата, а то су сепаратизам, иредентизам, регионализам и аутономаштво.

КојаорганизацијауЕвропијепример интеграционихпроцеса?

Сепаратизам je издвајање дела територије најчешће насељеног етничком или религијском групом која жели своју самосталну територију (државу). Јавља се у два облика. Први је сецесија, која подразумева издвајање

територије

жели независност, најчешће насилним путем и уз подршку споља. Овакав пример реализован је на територији СФР Југославије сецесијом њених република. Други, блажи облик сепаратизма је партиција – подела државе, најчешће споразумна (пример је Чехословачка, од које су 1993. настале Чешка и Словачка). Један од начина одвајања неке територије у овом процесу јесте референдум који је у складу с највишим

аутономном делу аутономаштво могу заго-

варати појединци, групе, најчешће странке са израженом политичком

надлежности увећају. Евентуална позиција

неке аутономне регије као „државе у држави” најчешће уводи

спорови трају већ деценијама, а територије на којима се

нису међународно правно признате (пре свега не признају

формирање политичких карата

тинената. Услед неподударности државних територија са етничким, религијским, политичким и

економским тежњама и процесима, долази до територијалних конфликата. То су сепаратизам, иредентизам, регионализам и аутономаштво. Већина

конфликата постоји већ деценијама као гранични спор две државе или више држава, а јављају се у свим деловима

1. У чему је разлика између територије

2. Шта су предности, а шта недостаци малих територија?

3. Како се деле државне границе?

4. Коју улогу у држави имају централно језгро и главни град?

5. Објасните појам административно-територијална подела и њен значај за развој држава.

6. Које услове мора да испуни територија да би званично била независна држава?

7. Наведите типове република.

8. Који догађаји су били најважнији за формирање политичке

9.

Којисупредусловизауспешантуристичкиразвојдржава

Природни и културни потенцијали

Средоземља

Државе Јужне Европе се разликују по

величини територије, државном уређењу, облику владавине и историјском развоју.

Ипак, највећем броју њих је заједничко то

што су део најразвијеније туристичке дестинације у свету – Средоземља или Медитерана. Ова географска регија се одликује разноврсним рељефним карактеристикама, повољном медитеранском климом (сува топла лета и кишовите благе зиме) и великом разноврсношћу

ресовања за становнике Европе. „Велико путовање” (Grand tour), као претеча савременог туризма и процес образовања виших слојева друштва Западне Европе, у 18. веку је популаризовало Јужну Европу, као регију. Масовни развој

ради у туризму, а традиционални туристи су Парижани и

Шпанија је

држава Јужне Европе са изузетном географском разноликошћу. Овa земља излази на Средоземно море, али и Атлантски океан (чувени туристички центар Сан Себастијан). Најпространија рељефна целина Шпаније је висораван Мезета. У њеним централним деловима је смештен главни град, Мадрид, који са бившом престоницом Толедо представља јединствену туристичку

Италија има дугу традицију развоја туризма. Чак пет регија с највећим бројем остварених ноћења налази се на северу ове земље: Венето, Тоскана, Ломбардија, Емилија-Ромања и Трентино – Јужни Тирол. Блага клима Италије, укусна храна, музика и мода привлаче туристе из целог света. Ипак, највећи број њих долази из Немачке. Купалишно-рекреативни туризам је значајно подстакнут педесетих година 20. века у Риминију (Јадранско море), захваљујући туристичким агенцијама из Уједињеног

Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. Подстрек у развоју рекреативног туризма пружају и скијашки туристички центри у Алпима (Кортина д'Ампецо) и језера

у подгорини Алпа (Комо, Гарда). Културни туризам је посебно важна грана туризма у

градовима Италије (Рим – Ватикан, Венеција, Фиренца, Милано, Напуљ). Острва Сицилија и Сардинија се због своје изолованости доста разликују од остатка Италије, а на Сардинији се налази и једна од најскупљих туристичких регија – Коста Смералда.

Главна туристичка регија Португалије је Алгарве, на југу, са доста осунчаности, финим пешчаним плажама и сликовитим рибарским селима. Туризам Португалије је од шездесетих година у константном порасту. Према подацима из 2019. ова земља на годишњем нивоу има око 27 милиона иностраних туристичких долазака (нпр. у 2007. тај број је износио око 12 милиона).

Највећи број туриста је из суседне Шпаније.

Коликосудруштвеногеографскеодлике

Далмација.

национална туристичка организација је својевремено дочарала слоганом: „Медитеран какав је некада био”. Баштина градова попут Дубровника, Сплита, Шибеника, Трогира и Опатије значајно употпуњује културну понуду. У залеђини приморја се налазе чувени национални паркови „Плитвичка језера” и „Крка”. Од преосталих држава бивше Југославије највећи промет има Словенија, чији се туризам базира на

Туризам у Србији

Република Србија се као балканска (јужноевропска), средњоевропска и подунавска држава одликује изузетном природном и културном разноврсношћу. У најважније туристичке привлачности спадају њени градови (Београд, Нови Сад), планине (Копаоник, Златибор, Тара, Стара планина), бање (Врњачка Бања, Сокобања), манастири (Студеница, Сопоћани и, на Косову и Метохији, Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница уписани су на Унескову листу Светске културне баштине). Природне вредности Србије међународно су препознате захваљујући Унеско резерватима биосфере „Бачко Подунавље” и „Голија са Студеницом”.

активност,

Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. На острвским државама Малти и Кипру туризам је значајна привредна

Већина туриста на Малти привучена је стеновитим плажама и повољном климом, док културна понуда градова Валете

разлози доласка туриста на Кипар такође су

купалишно-рекреативне природе, а посебно су посећена летовалишта Пафос, Лимасол, Ларнака и Аја Напа.

Бугарска је свој туристички имиџ изгра-

дила као јефтина туристичка дестинација

с понудом купалишно-рекреативног туризма (Златни пјасци на обали Црног мора) и скијашког туризма (Боровец и Банско),

док Турска, иако географски већим делом припада Азији, такође представља једну од најважнијих туристичких држава Средоземља (Анталија, Алања, Бодрум, Мармарис, Кушадаси).

Далистепосетилинекудомаћуили иностранудестинацијууЈужнојЕвропи?

Којеодликетурегијуиздвајајуодосталих географскихпростора?

Бројне државе Јужне Европе су унапредиле своју економију захваљујући

ОдредитенагеографскојкартипросторЗападне иСредњеЕвропе.

Западна и Средња Европа су најурбани-

зованије регије Европе. Западна Европа је

језгро индустријализације, која је покрену-

ла урбанизацију овог простора и која је ка-

сније захватила Средњу Европу, као и остале

делове Европе и света. Урбане форме у овој

регији су веома развијене, почев од великих

градова, преко

1. Велики Лондон

средиште Лондон,

2. Југоисточни Ланкашир – средиште Манчестер,

3. Западни Мидланд – средиште Бирмингем,

4. Југоисточни Велс – средиште Кардиф,

5. Клајдсајд – средиште Глазгов,

6. Западни Јоркшир – средиште Лидс,

7. Мерзисајд – средиште Ливерпул, 8. Тајнсајд – средиште Њукасл. У наведеним конурбацијама

?

Штасуестуари?

су трговина, банкарство и саобраћај. За ин-

дустрију су карактеристичне мање фабрике

металне индустрије, машиноградње, бродо-

градње, авионске индустрије, електрoнске, хемијске и текстилне индустрије.

Лондон је и важан универзитетски и

културни центар (Британски музеј, Музеј

Викторија и Алберт, Национална галерија, Тејт галерија), али и туристички центар (Лондонска тврђава, Парламент, Бакингемска и

Кенсингтонска палата) Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. У морфологији Лондона може се из-

уже градско подручје, са 33

површине 1.840 km2. Још шездесетих година

20. века 32 градска насеља, међу којима су

Кројдон, Дагенхем, Илинг, Ист Хем, Енфилд, Вембли, Гринич и др., „стопила” су се с Лондоном.

Холандија је једна од најурбанизова-

нијих земаља света јер око 92% од укупног броја становника живи у градовима. Иако највећи број великих градова

површине Холандије живи око 45% укупног становништва државе

Белгији формирана је конурбација Фламански дијамант. Ова конурбација се налази у средишњем делу белгијске регије Фландрије, а чине је градови Антверпен, Гент, Лувен и главни град Брисел. Ове четири агломерације формирају углове апстрактног облика дијаманта. На овом подручју живи око пет милиона становника, а густина насељености је око 600 ст./km2. У оквиру ове конурбације налазе се најзначајнији центри индустријског и услужног сектора

конурбација

градова Монс, Шарлроа и Намур. Француска популација је претежно ур-

функције Париза огледају се и у начину ширења града. Основни правци развитка агломерације имају

само географске и демографске концентра-

већ и финансијске коцентрације немачке тешке индустрије. Овде су седишта моћ-

них концерна (нпр. Тисен Круп), који имају

кључни монополски положај. Зато се за ову

регију каже да је „индустријско срце” Немачке, па и западног дела Европе. Осим тешке индустрије, поједини градови ове конурбације су се специјализовали и

у другим областима. Данас су Дизелдорф и

велики економски центри, са специја-

лизацијом у више сектора: финансијском, медијском, сектору осигурања и сектору

високих технологија. Бон, Дортмунд и Есен су такође велики економски центри. Дизелдорф је политички и административни центар, сајамски центар и центар високе моде

Немачке.

Пронађитепоменутанасељанагеографској карти.

Центри других већих градских регија у Немачкој су: Берлин (шест милиона становника у агломерацији), Хамбург (1,8 милиона становника), Минхен (1,3 милиона становника) и Франкфурт (око 650.000 становника), који је центар конурбације Рајна–Мајна, која има око 3,1 милион становника. Штутгарт, Хановер, Бремен

500.000 и 600.000 становника.

Источна Европа је највећа европска

географска регија, у чији састав улазе др-

жаве које су настале распадом некадашњег

Совјетског Савеза 1991. године (Литванија, Летонија, Естонија, Украјина, Белорусија,

Русија, Молдавија). То је претежно низијска

регија, испресецана великим рекама, у којој

се разликује неколико вегетационих зона

(тундра, тајгa, листопадно-четинарске, листопадне шуме и степа). Источна Европа је

богата природним ресурсима, који су осно-

ва њене привредне активности.

Русија

природних ресурса

Вода је у 21. веку један од најважнијих

природних ресурса, а Русија обилује за-

лихама воде. Она излази на три океана, на

бројна мора и језера, а њеном територијом

протичу значајне реке (Об, Јенисеј, Амур,

Дон, Волга…). Велике реке у европском

делу државе су повезане бројним канали-

ма, па имају велики саобраћајни значај. Си-

бирске реке су пловне током лета, а велики

део године су залеђене.

Русија због великог пространства има

разноврсне типове земљишта, у чијем фор-

мирању су своју улогу имали бројни гео-

графски фактори (геолошка подлога, клима, вегетација). У северним деловима земље, због ниских температура ваздуха и оштре

климе, широко је распрострањено стално замрзнуто земљиште. Нешто јужније су слабо продуктивна земљишта у појасу тајги (подзол). Најзначајније је продуктивно земљиште у степском појасу (чернозем),

љопривредне производње. Широко распрострањене шуме у Ру-

сији су бореалне шуме или тајге. Оне заузимају огромна пространства на Карелији, Коли, у долинама Северне Двине, Печоре, на Уралу и на огромном пространству Сибира. То су четинарске шуме

су најзаступљенији природни ресурси, слично као у

руд-

пољопривредно земљиште и шуме. Украјина има велико рудно богатство, што је сврстава у групу земаља с највећом производњом руда у свету. Велики значај има камени угаљ који се производи у Доњецком басену (Донбас), на југоистоку Украјине. Резерве угља у Украјини су процењене на 47,1 милијарду тона, по чему се налази у светском врху. Украјина има и значајна налазишта гвоздене руде (Криви рог). За разлику од Русије, Украјина углавном увози нафту и природни гас. Захваљујући положају који заузима, преко њене територије се транспортује нафта нафтоводом Дружба од Русије до других европских земаља. Чак 3/4 територије Украјине је прекривено черноземом, као најплоднијим земљиштем. На украјинским ораницама се најчешће узгајају пшеница, кукуруз, јечам и раж. Упркос оваквом потенцијалу, пољопривре

Нагомилани политички и економски проблеми утицали су на то да источноевропске државе веома тешко пролазе кроз транзицију. Готово све су забележиле пад производње, који је утицао на пад животног стандарда њиховог становништва, пораст незапослености и појаву инфлације. Традиционално заостајање привреда ових држава у поређењу с развијеним капиталистичким привредама

20. века и последица које су из њега проистекле (распарчан политички и економски простор, сукоби, неконкурентна привреда на ширем тржишту).

У саставу ове међународно-регионалне интеграције данас се налази девет држава (Русија, Белорусија, Молдавија, Јерменија, Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан и Узбекистан), од којих су тек три источноевропске. Задаци Заједнице независних држава јесу сарадња на економским, политичким и војним пословима и координација у области трговине, финансија, доношења закона, питања безбедности и превенције

криминала.

Питања

1. Где су најважнија налазишта руда у Русији?

2.

3.

4.

ба за сарадњом у области спровођења мера

миграционе политике. На међународном

плану све израженије постају спољашње, то јест међународне миграције, које се могу

поделити на интерконтиненталне (између

држава на различитим континентима) и интраконтиненталне (између држава на истом

континенту). Глобализација светске еконо-

мије довела је до глобалне покретљивости становништва, а потражња за јефтином рад-

ном снагом интензивирала је миграције

лонизатори. Истовремено, глобалне светске

компаније преместиле

радника и њихових породица

1990. године, донекле су смањене глобалне тензије на пољу међународних миграција. Ипак, миграционе државе су одбиле да

потпишу Конвенцију, па она није ступила на снагу све до 2003. године. До октобра 2012.

године Конвенцију је ратификовало свега 46 чланица Уједињених нација (од 193), које углавном могу да се сврстају у категорију емиграционих.

На глобалном плану дошло је до јачања међународних институција, као што су Светска трговинска организација, Међународни монетарни фонд, Светска банка, али сарадња на пољу миграција није била јака. Издвојила су се међународна тела као што су Високи комесаријат Уједињених

за избеглице (United Nations High Commissioner for Refugees – UNHCR) и Међународна канцеларија за тржиште рада, али

консултација с генералним секретаром Уједињених нација, а сачињавали су је истакнути стручњаци из области миграција. Предложено је и оснивање форума у оквиру којег би земље чланице дискутовале о текућим проблемима

Година 2015. донела је многе друштве-

не промене које су водиле ка доношењу

и усвајању Агенде за одрживи развој до

2030. године. Агенду су донеле Уједињене нације. Оно што охрабрује јесте чињеница

да су у средиште Агенде доспела популациона питања. Такође, постало је јасно да ће будући демографски трендови утицати на реализацију циљева. Агенда је објавље-

на у врло кратком року, 2015. године, на

шта су утицали интензивирани миграциони

процеси и трендови који су тада захватили

пре свега Европу и делове Азије и Африке.

Долази до снажних стихијских миграција,

покренутих ратом, а потом и сиромаштвом

преко 150 глобалних и регионалних конфликата у

ратова,

и

сукоба.

присилних миграната у свету достигао је 55 милиона 2015. године, а у 2019. години износио је око 41 милион. То овај облик миграција чини једним од кључних савремених миграционих трендова на глобалном плану. Присилне миграције са Блиског истока и из Африке најинтензивније су биле током 2015. године. Тада је дошло до наглог

последњих неколико година одбојни фактори постају главни узрок миграција на међународном нивоу. Највећи утицај

на ниво и обрасце миграционих

кретања у периоду од 2010. до

2015. године имала је сиријска

избегличка криза, која је погодила неколико земаља. Процење-

но је да је из Сирије у овом периоду емигрирало 4,2 милиона људи. Већина избеглица отишла је у земље у окружењу: Турску (1,6 милиона), Либан (1,25 милиона) и

Африка,

Према подацима FRONTEX-a, Европске агенције за управљање оперативном сарадњом на спољним границама држава чланица Европске уније, издвојене су следеће миграционе путање (руте): Западноафричка, Западномедитеранска, Централномедитеранска, Рута Апуља

води. Ипак, ништа не доноси толики степен

као рат. Природно је да се човек склања од

несреће, од рата, а када се споје пораст ратова и пораст броја становника, миграцио-

ни талас је неминован.

Дализнатекојецивилизацијесунасталенапростору ЈугозападнеАзије?

Месопотамија – колевка цивилизација

Писана историја је стара најмање шес т

хиљада година. Половином тог раздобља

средиште људских делатности, колико знамо, било је на Блиском истоку. Под овим

недовољно прецизним термином овде се

подразумева цела Југозападна Азија јужно

од Русије и Црног мора и западно од Ин-

дије и Авганистана. Регија Југозападна Азија

обухвата простор јужно од Црног мора и Ка-

спијског језера, између Средоземног мора

на северозападу и Арабијског мора на југо-

истоку. Нигде у свету нема толико слојева различитих цивилизација као у Месопотамији.

На тој равници израстали су велелепни гра-

дови, који су били центри моћи, жаришта

историје, где се решавала судбина народа. Та земља већим

злата и сребра као стандарда вредности, први пословни уговори, први кредитни ситем, први законик, први обимнији развој писма, прве приче о Постању и Потопу, прве библиотеке и школе, прва књижевност и поезија, прва козметика и први накит, прва скулптура, прве палате и храмови, први украсни метал и декоративни мотиви, први лук, стуб, свод, прва купола.

Штамислите,какојенасталоклинастописмо икојајебилањеговасврха?

река, али у културно-географском смислу

тај појам се односио

Набукодоносора, који се истиче по градњи многобројних

потамији. На тако наводњаваној земљи успевале су разне

Насупрот Сумеру и Вавилону, Асирија је била ратничка цивилизација. Као и све војничке државе,

Асирија је подстицала висок наталитет, како моралним кодексом

тако и законима. У доба Асирије

и Вавилоније цивилизација Месопотамије доживела је највећи процват. Асирију је покорила Пер -

сија. Под Даријем I, када је била

највећа, Персија је обухватала

двадесет провинција. Никада ра-

није у историји није забележена

тако пространа област подведе -

на под једну власт. Сама Персија, која ће двеста година владати над

тих четрдесет милиона људи, у

то време није била земља која је

нама данас позната као Персија,

а њеним становницима као Иран.

То је био онај мали део, одмах

источно од Персијског залива, познат старим Персијанцима као „Парс” , а модерним

Персијанцима као „Фарс” или „Фарсистан” .

ВеликидеоЈугозападнеАзиједанас чинипустиња.Какосунесталепоменуте цивилизацијеињиховетековине?

Осим наведених културних тековина, не смемо заборавити ни то да је са ових простора кренуло ширење исламске религије, хришћанства и јудаизма, што представља

значајно цивилизацијско наслеђе (постојбина три велике светске религије).

Исламска цивилизација, утемељена на

исламској религији, настала је у Југозападној Азији (7. век), односно, шире посматра-

Цивилизације и културе

Југозападне Азије оставиле су немерљиво наслеђе.

простору Месопотамије,

1.

2.

3.

4. На који начин се трансформише прос тор Југозападне Азије данас?

океана и Индијског полуострва. Почетком пролећа копно почиње да се загрева брже

зимском периоду дувају зимски монсуни, у супротном смеру од летњих. Они са собом

носе суво и ведро време. У највећем делу

Јужне Азије тада нема падавина. Монсуни услед Земљине ротације лети дувају правцем југозапад–североисток, а зими обрнуто. Због тога источни делови Јужне Азије

у

области

Кастински систем у Индији Долазак Аријеваца на простор Индијског потконти-

нента изазвао је расну и кастинску поделу становништва, која се одржала до данас. Мада су Дравиди за собом имали

дугу цивилизацију, Аријевци су себе сматрали супериорнијом расом, па је почео да се ствара дубок јаз између ових

раса. Кастински систем уведен је поделом становништва

на Аријевце и неаријевце. Аријевци су у почетку имали само једну касту, пошто још нису била издиференцирана различита занимања. Реч арија

били земљорадници, па су земљорадњу сматрали племенитим позивом. С временом се, услед поделе рада и специјализације, и међу самим

Аријевцима стварају касте. На врху друштвене пирамиде

били су вајшије (пољопривредници, занатлије и трговци),

кшатрије (владари и ратници) и брамани (свештеници и интелектуалци). Испод ове три касте били су шундре, обични радници и слуге виших каста. На самом дну друштвене лествице налазе се још и данас шундре парије („презрени”

или „недодирљиви”), који су остали изван кастинског систе-

ма, у друштвеној изолацији.

је до економског повезивања

привредно различитих крајева. До тада разједињеним и расцепканим простором поче-

ла је брза циркулација људи и роба, што је

иницирало

држава ове регије која је стекла независност од

(1965). Основно обележје јужноазијског друштва јесте велика расна, етничка, лингвистичка и верска шароликост. Етничку хетерогеност чине бројни народи: Хинди, Телузи, Бенгалци, Марати, Тамили, Урди, Гуџерати, Пенџапци, Асамци и остали народи. У Индији се говори преко 200 језика, од којих 20 говоре групе са преко милион припадника. Најраширенији домаћи језик је хинди, а затим бенгали, тамил, телегу, пенџаби и урду. У Јужној Азији религија има велик ути-

религија која се развила у долини реке Ганг

у приближно истом периоду када и буди-

зам (8. век пре н. е.). Присталице ове рели-

гије верују да је свет вечан и непролазан

и да њиме не управља Бог него космички

закони. Џаинизам проповеда самоконтролу, ненасиље, аскетизам, вегетаријанство и духовну једнакост свих живих бића. Данас ову религију исповеда око четири милиона становника, а најпознатији следбеник џаинизма био је Махатма Ганди.

Којесупоследицевеликеетничкеиверске разноликостиЈужнеАзије?

У плодним алувијалним равницама Ин-

да, Ганга и Брамапутре, где се годишње добијају две или три жетве, развила се огро-

мна људска агломерација, у којој се налази скоро четвртина светске популације.

Густина насељености је у тесној вези са природном средином. Најгушће су насељене плодне речне долине и поједини делови приморја, где живи и више од 700 становника на 1 km2. Поред велике расне, етничке, лингвистичке, верске и културне шароликости,

(16 милиона ст.) и Лахоре (9 милиона ст.) у Пакистану. Градови су пренасељени, са великим урбаним проблемима и израженим процесом псеудоурбанизације. Mеђу индијским градовима Мумбај има највећи број становника који живе у сламовима, око 6,5 милиона. Дарави је насеље у оквиру Мумбаја и сматра се највећим дивљим насељем (сламом) у Индији и једним од

највећих у свету.

Стандард становништва је низак (Индија заузима 131. место у свету), а животни век релативно кратак (у просеку 68 година у Индији). И поред

у Бангладешу, Карачи

пиринач добро не успева, или је земљиште

мање плодности, гаје се: чај, памук, јута, ду-

ван, кафа, сусам, пшеница, шећерна трска, кокосова палма, каучуковац и др. Сточарство је слабије развијено. Постоји велики сточни фонд, али се овај потенцијал не користи

оног чиме је култура Далеког истока обога-

тила читав свет.

Основно демографско обележје Источ-

не Азије је многољудност. У овој регији

живи скоро једна четвртина светске попу-

лације. Готово читава Источна Азија је веома густо насељена. Становништво припада

монголоидној раси. Најбројнији народи су

Кинези, Јапанци, Корејци и Монголи. На се-

веру Кине живе Манџури, Нанајци, Евени и

други приамурски народи. На Хокаиду живе

малобројни Аини, народ беле расе. На југу

Кине има различитих тибето-бурманских

народа. Некада огроман природни прираштај у свим земљама сведен је у економски

прихватљиве границе. Становништво ове регије живи у просеку веома дуго. Интересантно је да овако велика регија никада није створила неку снажнију религију, већ је своја религиозно-филозофска учења (конфучијанство и таоизам у Кини, шинтоизам у

Јапану) комбиновала са будизмом.

Демографски и урбаногеографски развој Кине

Основна демографска карактеристика

Кине је њена многољудност. Први попис ове

огромне популације обављен је 1953. године. Тада је Кина имала око 583 милиона становника. Великим природним прираштајем становништво се брзо увећавало, па

је према проценама Кина 2019. године имала 1,4 милијарде становника. Овај огроман

пораст становништва изазива велике проблеме у вези са исхраном, запошљавањем

и подизањем стандарда, па је кинеска влада од половине седамдесетих година 20. века

чинила велике напоре да смањи наталитет.

која сада износи 76 година, услед побољшања услова живота и развоја медицинске заштите. Мада Кина с просечном густином насељености од 146 ст./km2 не спада у густо насељене земље, велика неравномерност ствара доста проблема. Нека подручја

Подсетитесе„политикеједногдетета”уКини.

обрадиве

1.700

тога је

на

традиционално емигрантско

Велики број

иселио се у земље Индокине, Малајског архипелага и у Америку. Процењује се да око двадесет милиона Кинеза живи у другим земљама. По етничком саставу становништво Кине је доста хомогено. Око 94% чине Кинези (или Хани), а остатак су Чуанг (1%), Хуи (1%), Ји и Мијао (1%), Манџури и Тибетанци (1%), као и разни остали народи: Монголи, Ујгури, Корејци, Таји, Казахи и други (2%). Према саопштењу званичне статистике, чак 71% становништва су атеисти, док 20% становништва припада кинеским религијама (таоизам, конфучијанство), 6% су будисти, 2% муслимани и 1% хришћани и припадници других религија. Најраспрострањенији језик је мандарински, којим говори око 67%

Делта Бисерне реке

Кинески мегалополис Делта Бисерне реке има 63 милиона становника, састоји се од девет градова, покрива површину од 39.000 km2, па тако представља највећу урбану територију на свету. Налази се на југоистоку Кине, на подручју ушћа Бисерне реке, где до 1973. године није постоја-

ло апсолутно ништа, а све је почело постепеним развојем

руралног подручја с пољопривредом као главном граном. Урбанизација је започета раних деведесетих година, када су се велике компаније доселиле и почеле да отварају фабрике. Кинеска

источни делови Кине, док се у најмногољуднијем, централном делу налази 37% градова, а само 19% на западу, који је и најмање насељен. Према предвиђањима Националног бироа за статистику Кине, у наредних 50 година у градове ће се преселити још 551 милион Кинеза. Према званичној процени, Кина ће 2050. године имати 1,6 милијарди становника. Сваке године у наредним деценијама Кина ће морати да нaђе посао и за 12 милиона незапослених сељака. Нејделотворније решење за

не, енергетске, телекомуникационе и водопривредне мреже тих девет градова. Данас су ови градови толико спојени

ковало комуналне, социјалне и еколошке проблеме. Данас само 3% кинеских градова задовољава еколошке стандарде. У Шангају, најмодернијој кинеској метрополи, налази се више од 3.000 небодера са 18 и више спратова, због чега град тоне 1,5 cm годишње. Ширење мреже градова данас се одвија преко приобалних равница и речних делти. Највећи кинески мегалополис у блиској будућности моћи ће у својим оквирима да обухвати више од 280 милиона људи. Мегалополиси, „урбани џинови“ и „градови мравињаци“ јесу стварност и будућност Кине. Демографски и урбаногеографски развој Јапана Јапан је током 20. века имао нагли пораст становништва. Почетком 20. века, 1900. године, имао је

тат је ниске стопе наталитета (7‰) и стопе

морталитета (10‰). Јапанска популација спада у демографски старо становништво,

које у просеку доживљава дубоку старост.

Јапанци у просеку живе 81,7, а Јапанке 88,5 година.

Јапанска острва су веома густо насељена. Просечна густина насељености

износи 334 с т./km2. Она расте од севера ка југу. Од великих јапанских острва нај-

гушће насељено острво је Хоншу (451 ст./ km2), а најређе Хокаидо (67 ст./km2). Веома

густо су насељена и нека од мањих острва

Рјукју архипелага, као на пример Окинава (1.015 ст./km2). Генерално гледано, највећи

део популације концентрисан је око обала

Унутрашњег мора и дуж југоисточне обале

Хоншуа.

Становништво Јапана етнички је веома

хомогено (Јапанци 98,1%). Према верској

опредељености већина Јапанаца припада

шинтоизму. Tо је религија слична будизму.

Састоји се од традиционалног култа цара и

предака. Будисти-шинтоисти чине 87% становништва, хришћани 1%, а разним осталим

религијама припада 12% популације.

У урбаним срединама живи 91% јапанске популације. Главни и највећи град је

Токио (14 милиона становника; метрополитанско подручје 38 милиона становника).

Остали већи градови су: Јокохама (3,7 мил. ст.), Осака (2,6 мил. ст.), Нагоја (2,3 мил. ст.), Сапоро (1,9 мил. ст.), Кјото (1,5 мил. ст.), Кобе

(1,5 мил. ст.), Фукуока (1,4 мил. ст.), Кавасаки (1,4 мил. ст.), Хирошима (1,1 мил. ст.) итд. Велики Токио или Токаидо је мегалополис који представља срце Јапана и укључује три велика града: Токио, Осаку и Нагоју. Токаидо се протеже токаидо путем или

становника. У мегалополису Токаидо данас живи шездесет милиона становника. Токаидо мегалополис је седиште централне владе Јапана и свих њених агенција, седиште скоро свих индустријских и финансијских институција и две трећине јапанских универзитета. Индустрија Токаидо региона се базира на аутомобилској индустрији и електроиндустрији. Демографски и урбаногеографски развој Корејског полуострва

495 ст./km2. Стопа фертилитета износи 1,2

детета по мајци, што је најмања стопа ферти-

литета на свету. Просечна дужина животног

века је 82,6 година, што је десет година више

од просека ДНР Кореје. Етничка структура

је изузетно хомогена, већину становника

чине Корејци (99%). У религијској структури доминирају протестанти (19,7%), будисти (15,5%), католици (7,9%) и припадници оста-

лих аутохтоних религија. Проценат урбане

популације износи 81,4%.

Након завршетка Корејског рата (1950–1953. године), Република Кореја је

остварила један од најзначајнијих економских успеха у 20. веку. Почетком 21. века

ова држава поседује развијено, глобално

повезано и високотехнолошко друштво (Samsung, LGElectronics, Hyundai Motors, KIA Motors), чија су карактеристика велики и развијени градови.

и Кинези. У религијској структури доминарају атеисти (65%) и припадници традиционалне корејске религије (18%) а има и будиста (2%) и припадника осталих религија. Проценат урбане популације износи 62,4%. Другу половину 20. века ДНР

државе. Џуче идеја тежи очувању

идеологије и обнове

Резиме

расе. Главне демографске карактеристике овог простора јесу многољудност и урбана и аграрна пренасељеност. Највеће урбане регије су Делта Бисерне реке, Шангајски мегалополис, Токаидо и Сеул.

Питања и задаци

1. Које је основно демографско обележје Ис точне Азије?

2. У којим зонама је најгушћа коцентрација становништва?

3. Који су модели популационе политике ове регије?

4. Који су најзначајнији мегалополиси Ис точне Азије?

5. Наведите сличности

8. ПРОБЛЕМИ ПРИРОДНИХ

У ЈУГОИСТОЧНОЈ А ЗИЈИ

Кључне речи природне непогоде, Југоисточна Азија, вулкани, тајфуни, поплаве, миграције Штасуприродненепогодеикакоихделимо?

Границе тектонских плоча као узрок

промена у животној средини

Југоисточна Азија је пространа гео-

графска регија Азије смештена источно од

Индијског потконтинента и јужно од Кине.

Састоји се од континенталног дела (копнена југоисточна Азија) и више архипелага, који се налазе јужно и источно од пространог

копна (острвска југоисточна Азија).

Захваљујући свом специфичном по-

ложају, који обухвата контакте више тек-

тонских плоча, Југоисточна Азија се од-

ликује константним променама у животној средини. Оне се снажно одражавају на географске одлике овог простора и живот људи у њему. Довољно

Природне непогоде Природне непогоде су природним путем изазване штетне активности с јаким утицајем на становништво, живи свет и животну средину. Деле се на: геофизичке (вулкани, земљотреси, клизишта, цунами), хидролошке (поплаве), климатско-метеоролошке (високе температуре, суша, климатске промене) и биолошке (епидемије, болести).

могућ-

ности за развој привредних активности

(плодна вулканска земљишта, руде, геотермална енергија, туризам). У случају ерупција

могу за собом оставити људске жртве, уни-

штена насеља, опустошене пољопривредне

површине. Вулкан Пинатубо на Филипинима је 1991. године изазвао другу по јачини

ерупцију у 20. веку. Геолози су на време

упозорили на потенцијалну опасност, па је

од милион људи, колико их је живело у подножју вулкана, погинуло њих 800. Ерупција је имала свој утицај и на глобалном нивоу, јер је просечна температура ваздуха у свету

опала за

?

догоди.”

регија претрпела је због земљотреса који се догодио у децембру 2004. године. Епицентар је био у близини западне обале северне Суматре, а магнитуда је била од 9,1 до 9,3 по Рихтеровој

разорног утицаја цунамија 2004. на једној плажи на Тајланду. Пошто је

недеље раније на часу географије учила о цунамију, она је на лицу места препознала његове прве знаке (узбуркану пену на површини мора и повлачење

У налету циклона Наргис 2008. године у

Мјанмару је погинуло око 138.000 људи, а

неке процене указују и на већи број стра-

далих. Циклон је опустошио делту реке Иравади и порушио или оштетио више од

90% зграда на њеном подручју. Разорене

канализационе цеви су изазвале драстичне

поплаве отпадних вода, у којима су уништена пиринчана поља. У новембру 2020. тајфун Гони, познат на Филипинима и као супертајфун Роли, за-

бележен је као најјачи тропски циклон на свету. На Филипинима је изазвао поплаве,

оштетио далеководе, покренуо клизишта и раселио становништво. Последице у виду поплава су забележене у централном делу

Вијетнама и деловима Камбоџе и Лаоса. Природне климатско-метеоролошке непогоде могу имати снажне друштвене последице не само у државама које су њима

погођене већ и у оним суседним и удаље-

нијим. Постоје бројне претпоставке

услед климатских промена.

Према проценама утицаја климатских промена, Југоисточна Азија би могла бити снажно погођена порастом нивоа Светског мора. Најгушће насељене области су управо

оне најосетљивије дуж мора на малим

острвима. Посебно су угрожени Бангладеш, Мјанмар, Вијетнам, Тајланд, Индонезија, Филипини и Малезија. У будућности се предвиђа расељавање неколико милиона људи из обалске зоне у региону

Резиме

регији могу имати снажан утицај на његове друштвене одлике, а посебно на миграције. Предвиђа се да би пораст нивоа Светског мора, као последица климатских промена, могао имати утицај на пресељење милиона људи у ниским приобалним крајевима.

9.

КакобистеупривредномпогледуописалисевернидеоАфрике?

Простор Афричког Средоземља

Државе које окружују Средоземно море

називају се државе Средоземља, а цело

подручје мора и обалних држава назива се

Средоземље или Медитеран. Средоземље се најчешће дели на Западно и Источно, али

може се поделити и у односу на континенте који га окружују. Афричко Средоземље

обухвата северне делове афричког континента који излазе на Средоземно море. Трговачки

хаотичне поплаве, покоравање природе не

значи само изградња канала и дизање пирамида до неба. Пре свега, било је потребно стварање резерви хране. Управо је борба за опстанак у оази утицала на формирање и

стабилност друштва и цивилизације. Ниједна цивилизација, осим кинеске, није се одржала толико дуго. Око 3100. године пре н. е.

настаје Старо Египатско царство (коме је

претходио прединастички период), смењује га 2080. године п. н. е. Средње Царство и

од 1600. године п. н. е. настаје Ново Царство. Ново Царство 332. године п. н. е. осваја

Александар Македонски, а од 395. године

н. е. Египат постаје део Источног римског ца- рства (Византије). Од 640. године долази до насељаваља арапа и исламизације. Еги-

патски политички систем се одржао више од

четири хиљаде година. Рана египатска архитектура личи на месопотамску по коришћењу увучене плоче као украса за зидове од опеке. Грнчарија, статуе

?

све до Гибралтара и даље до Атлантског океана. Феничани

су имали своју културу, језик и писмо. Оставили су свету дар – азбучно писмо које је за

трговце погодније од компликованих сло-

говних писама. Феничански слободни гра-

дови пали су под власт Асирије у 9. веку пре

н. е. а касније су их ,,прогутале” Вавилонска (од 573. год. пре н. е.) и Персијска империја (539. године пре н. е.). Од 332. године почиње

период доминације Грка и Римљана, а стари феничански поморски градови губе на значају. Још од половине 7. века п. н. е. тежиште феничанског света се померило на запад, у Картагину, једну од најва-жнијих поморских

колонија Феникије (на територији данашњег

Туниса).

Картагина

Претпоставља се да је Картагина основана на темељима старије феничанске коло-

није, касније града-државе Картагине. Као

колонија града Тира основана је око 814. го-

дине п. н. е., а независност је стекла око 650. године п. н. е. и преузела власт над феничанским колонијама на територији данашње Италије, Шпаније и на северу Африке. У том

периоду Картагина је доминирала Средоземним морем и убрзо се претворила у при-

Заштосунајразвијенијиградовисевера Африкенастајалииразвијалисеуобалном подручју?

Савремена трансформација Афричког

Средоземља

Од поменутих цивилизација данас су остали трагови, од којих многи служе у туристичке сврхе. Већина држава на простору Афричког Медитерана је свој развој концентрисала у обалском подручју. Унутрашњост је често неразвијена. Пустињски сурови услови ограничавају развој многих привредних грана. Трансформација је

1.

2.

КомтипупустињеприпадаСахара?

Границе Сахарске

и Супсахарске Африке

Сахара је највећа сува пустиња на Земљи.

Својом површином, већом од 8.000.000 km2,

заузима готово 25% читаве Африке и пре-

крива површину највећег дела регије Се-

верне Африке. Ова пустиња се пружа у

правцу запад–исток, од обала Атлантског

океана на западу до обала Црвеног мора на

истоку, у дужини од око 3.200 km. У правцу север–југ ова пустиња је

крчи шуме како би остварило зараду од продаје дрвета, али и због стварања

пољопривредних површина. Међутим,

Туарези Врло често Туареге називају „Плави људи из пустиње” или „Људи плавог вела”, због њихових хаљина или турбана који су карактеристичне индигоплаве боје. Овај народ живи у заједницама матријархата које броје између 30

100 чланова, а гаје стада камила, коза, говеда. Познати су као врло поносни и борбени људи и изузетни уметници. Највреднији комад имо-

Бедуини су арапски номадски народ

који настањује Сахару (у више држава: Египту, Либији, Западној Сахари, Мауританији) и пустиње Арабијског полуострва.

Углавном говоре арапским језиком и живе

номадски начин живота мигрирајући из

једних крајева пустиње ка другим. Бедуини живе у племенима које предводи шеик, а процењује се да их данас има око пет милиона. Данас, међутим, многи од њих, услед

економских и политичких дешавања, живе седелачким начином живота и углавном се баве пољопривредом. Сахара је изузетно велико пространство, које према проценама насељава око 2.000.000 људи. Две трећине од процењеног

броја становника концентрисане су у оазама.

Како је арапски и уопште исламски утицај на том простору

становништва

исламске вероисповести. У зависности од

државе до државе, он се креће и 90–100%, и углавном се ради о сунитима. Нешто мало

има становништва које припада хришћанској вери (преовлађује католичанство, креће се до 10%, у зависности од државе) и је-

врејској вери (углавном око 1%). Анимизам је вера којој је највише приклоњено станов-

ништво сахарских области Чада и Нигера и

они овде чине удео од око 10%. Када је реч о званичним језицима сахарских провинција, историја и колонизатори

овде су оставили велики траг. У већини др-

жава, па и сахарских региона, званични јези-

економска ситуација у

(не могу приуштити деци

оболелих од маларије, туберкулозе, колере као и

ских услова живота. Такође, сахарски регион, посебно територије поменутих држава, у великој мери погађа ХИВ. Иако је највећи део сахарске области гола, песковита и каменита пустиња, широм ње могу се наћи насеља, па чак и мањи градови. Насеља су углавном сконцентрисана на местима на којима има воде, било да се ради о бунарима, језерима, мањим рекама и потоцима у планинским крајевима, или најчешће око оаза и у долинама великих водотокова, каква је долина реке Нил у сахарском подручју Египта.

?

за исељавање, како у друге крајеве држава тако и у иностранство

крије право рудно

благо. Експлоатишу се: земни гас и нафта, угаљ, дијаманти, злато, гвожђе, бакар, олово, цинк, молидбен, уран, баријум, калај, волфрам, фосфати. Кроз читаве ове области

изграђени су нафтоводи и гасоводи који-

ма се нафта и гас допремају на север, где се прерађују у рафинеријама. О вредности

ових налазишта сведоче чињеница да се

око превласти над њима боре водеће стра-

не

предвођене САД, Француском

и Немачком, а на другој азијске, предвођене Кином. Прекомерна експлоатација природних

позитивне ефекте на презадужену привреду и сиромаштво ове регије.

пре свега накита, и разних врста производа од делова тела

1.

2.

3.

4.

КојесуглавнеасоцијацијенакултуруСевернеАмерике?

Културни развој и утицај САД и Канаде

САД и Канада (Англоамерика) јесу високо развијен део света. Економије САД и

Канаде су комплементарне и интензивно

повезане, а културни утицаји широко ра-

спрострањени. Јачањем економског, војног и политичког утицаја САД у остатку света, понајвише током двадесетог века, јачао је и утицај нових, америчких културних праваца.

младих широм света.

Далисувампознатинекиглумцииззлатне ереХоливуда?

Савремена средства комуникације –интернет

нарочито њене урбане центре. Српски кул-

турни идентитет тако је у највећој мери

постао саставни део америчко-европског

система живљења, у свим сферама друштва, од политике, преко права, економије, до

уметности и видова комуникације. Важан је и образовни утицај САД. Ми-

хајло Пупин и Никола Тесла, најзначајнији

српски научници, школовали су се и радили

у САД. За разлику од Тесле, који се није пре-

више занимао за политику и дипломатију,

Пупин је био чак и почасни конзул Краље-

вине

варијанта енглеског), начина облачења (џинс) и исхране (тзв. брза храна), вредносног система (материјално богатство, профит, потрошачки менталитет), културног модела (индустрија забаве, утицај масовних медија), једне, глобалне идеологије (неолиберални демократизам) итд.

?

Којесупозитивнеакојенегативнестране процесавестернизације?

Економски развој и утицај САД

и Канаде

Упркос огромним природним ресурсима, потребе најмоћније

ликом

Великом Ропском, Атабаска, Винипег и другим. Велика језера (Горње, Мичиген, Хјурон, Сент Клер, Ири и Онтарио) имају највећи привредни значај. Пољопривреда Англоамерике је развијена, механизована и тржишно оријентисана. Организована је на великим поседима, на којима се примењују агротехничка, агрохемијска и биотехнолошка достигнућа (фарме, ранчеви, плантаже). Канада спада у водеће државе света по производњи зоби и пшенице. У САД пољопривреда учествује са

ница (3. у свету), а памук (2. у свету) на југу, у

памучном појасу, који се простире у долини

Мисисипија и Тексасу. Месно говедарство

доминира на планинским пашњацима и

преријама Високих равница, а млечно око

Великих језера и урбаних зона. САД су други светски произвођач меса (иза Кине). Рудно богатство Англоамерике је ве-

лико и разноврсно, али се, због потреба

развијене индустрије и саобраћаја, велике

количине руда и увозе. Канада је по укупној

вредности експлоатисаних руда (без енер-

гената) на трећем месту у свету (иза САД и

Русије). Највећи део производње гвоздене

руде је у „Лабрадорској гвозденој долини”,

одакле се она превози железницом до залива Сент Лоренс и даље у САД и ЕУ.

Канада је богата нафтом (9. светски произвођач) и гасом (3. светски произвођач), те је најважнији снабдевач САД, посредством

јединственог цевоводног система. Богата ле-

падним падинама Апалача представљала су

основу индустријализације САД у 19. веку.

По производњи бакра, олова, цинка, злата

и сребра САД се налазе међу пет водећих

земаља света. Велике резерве злата, угља и

бакра налазе се на Аљасци.

Индустрија САД, иако није више тако

доминантна, и даље је водећа у свету. Про-

цват тзв. класичних грана (црне и обојене

металургије, металске, машинске и аутомобилске индустрије) постојао је између два

рата. Из рударско-металуршког ба-

1926. године, овај пут је постао метафора за слободу и промовисао

насељеним пределима севера саобраћај слабијег интензитета. Велики значај имају трансамеричке друмско-железничке везе које спајају атлантску и пацифичку обалу. Водни саобраћај најинтензивнији је на Великим језерима и Сент Лоренсу, Мисисипију, те у океанским лукама (Њујорк, Норфолк, Њу Орлеанс, Лос Анђелес, Сијетл). Ваздушни саобраћај важан је за везе са другим континентима, али и за савладавање унутрашњих пространстава. Аеродроми у Атланти,

аутомобили, авиони и наоружање, а увозе

нафта, руде, аутомобили и рачунарска опрема.

Политички развој и утицај

САД и Канаде

Светски утицај САД је крајем 20. и по-

четком 21. века био изразито доминантан и

у то време оне су изградиле једнополарни

светски поредак. Иако њихов примат сада

није тако неприкосновен, јер им конкуришу

многе земље у брзом успону (првенствено

Кина), САД су и даље водећа светска сила.

Њихова моћ проистиче из лидерске гло-

балне политичке улоге, позиције прве еко-

номије света (готово 1/4 светског БДП-а) и

убедљиве војне надмоћи.

глобализацијом САД настоје да формирају

која би била што сличнија америчкој варијанти западне цивилизације.

САД се налазе седишта најзначајнијих светских политичких и економских организација,

ном угљу и гвозденој руди, потом се раширила у приобаље Великих језера и Атлантика, а данас је равномерно распоређена. Саобраћај је високо развијен, али је густина мреже неуједначена. САД су водећа политичка, економска и војна светска сила, али њена надмоћ се данас умањује због успона других сила (Кине и Русије). Резиме

КојестарецивилизацијесунасељавалепросторЦентралнеАмерике?

Централна Америка се може посматрати као посебна регионалногеографска це-

лина и представља копнени мост између

Северне и Јужне Америке. У друштвеногеографском смислу ова регија је веома специфична, а то се посебно види у њеном демографском развоју.

Друштвеногеографски процеси у Мексику

У Мексику је, према проценама, 2020.

године живело око 128 милиона становника. Густина насељености је 65 ст./km² и доста

је неуједначена, чему у прилог иде чињени-

ца да на Централној језерској висоравни,

која заузима 15% територије, живи 50% ста-

новништва.

У погледу етничке структуре, у Мексику преовлађују местици, са уделом од 60%

мексичког становништва, староседеоци чине 30%, Европљани, углавном Шпанци, 9%

и преостали удео одлази на афричке и друге народе. Број староседелачког становништва у Мексику варира у зависности од

критеријума које мексичка влада користи у

пописима становништва. Критеријуми који се користе су: језик (употреба неког од аутохтоних индијанских језика), самоизјашња-

вање и идентификација са прецима. Сматра се да данас у Мексику живи око

милиона

се сразмерно јака индустрија и повећала се при-

туне

сарделе. Мексико има 63,6 милиона хектара шума. Најраспрострањеније су борове шуме у Сијера Мадре Оксиденталу и у јужним деловима Мексичке висоравни, затим тропске кишне шуме на Јукатану, на крајњем југоис току. Велик проблем представља претерано крчење шума ради добијања обрадивих површина и дрвне грађе.

Мексико је једна од индустријски нај-

развијенијих латиноамеричких држава, ин-

дустрија запошљава 18,6% радне снаге и

остварује 17,8% БДП-а. Заснивајући се на

домаћим рудама, веома су добро развијена

црна металургија, пре свега у Монтереју, као

и обојена металургија у Сан Луис Потосију.

Веома је значајна аутомобилска индустрија.

У Мексику су фабрике за производњу са-

ставних делова и монтажу изградиле много веће америчке, немачке и јапанске компа-

није, као што су Џенерал моторс, Дајмлер-Крајслер и Бе-Ем-Ве у Толуци, Фолксваген у

Пуебли,

Туризам је веома значајна делатност, јер годишње остварује 22 милиjардe

ција 3,2 милиона), Сијудад Хуарес (1,3 милиона, агломерација 2,3 милиона), Тихуана (1,8 милиона, агломерација 2,2 милиона), Монтереј (1,1 милион, агломерација 4,6 милиона) и други. Колонијалне градове карактеришу улице под правим углом, барокна здања и дивља,

Филип, Барбадос) на истоку, и од 23° север-

не

географске ширине (Кајо Круз де Падре,

Куба) на северу до 10° северне географске

ширине (Икакос, Тринидад и Тобаго) на југу.

На

су

Карибима постоје две групе острва, а то

Велики Антили и Мали Антили.

Велике Антиле чине Куба, острво Хи-

спањола (које чине Хаити и Доминиканска

Република), Јамајка, Порторико и мања ос-

трва, као што су Наваса и Кајманска острва. Источни део Кариба, који се састоји од

мањих острва, носи назив Мали Антили. У ову групу спадају острва: Америчка и Британска Девичанска острва, Св. Китс и Невис, Ангиља, Антигва и Барбуда, Монсерат, Гренада, Св. Луција, Св. Винсент и Гренадини, Доминика, Барбадос, Тринидад и Тобаго, Аруба, Мартиник и Гвадалупе. Сматра се да је број становника на Карибима у периоду када су их Европљани от-

крили био око 750.000. Након тог контакта

дошло је до социјалног поремећаја и епи-

демолошких болести, попут

седелаца. Становништво је порасло у пери-

оду од 1500. до 1800. године, када су стигли

робови из западне Африке. Долазили су и

имигранти из Уједињеног Краљевства Ве-

лике Британије и Северне Ирске, Италије,

Француске, Шпаније, Холандије, Португа-

лије и других земаља. Процењује се да је до 1800. године број становника достигао 2,2

милиона. Средином 19. века досељеници из

Индије, Кине, Индонезије и других земаља

стигли су као радници везани уговором.

Становништво

је доминантан део привреде у Карипском региону. Енглески језик су успоставили Британци крајем 16. века, када су први пут пристигли на Карибе. Енглески је остао доминантан на Ангиљи, Кајманским острвима, Британским и Америчким Девичанским острвима, Антигви и Барбуди, Доминици, Барбадосу, Гренади, Тринидаду и Тобагу, Јамајци, Сент Китсу и Невису, Сент Винсенту и Гренадинима, Монсерату и Светој Луцији. Шпански језик је дошао на тло ових острва 1492. године, када је до обале Хиспањоле, у данашњој Доминиканској

тифор Колумбо, кога је финансирао краљ Шпаније, и на тај

открио

свет. На неколико

које

Шпанија касније освојила, укључујући Порторико и Кубу, још увек се говори шпанским језиком.

Француски језик се појавио на Карибима у првој француској колонији, Мартинику. Основана је 1635. године, а уз Гвадалупе, до данас је остала део државе Француске.

Француски се такође говори на Хаитију, у бившој француској колонији Сент Домингу.

Холандски језик се још увек може чути на острвима Свети Мартин, Аруба, Курасао, Бонер, Саба и Свети Еустазије. Та острва су населили Холанђани, који још увек одржавају везе

европским. Једна од карактеристика креол-

ских језика је ограничен речник. Они такође

имају и сопствену фонологију. Граматика

креолских језика је врло проста. Људи који

овим језицима говоре у потпуности игно-

ришу компликована граматичка правила.

Сваки креолски језик важна је компонента

националног идентитета. Данас су најпозна-

тији: креолски језик са Хаитија (говори га

скоро целокупно становништво, а развио

се из француског језика); креолски језик из

Белизеа (говори га 45% становништва, ра-

звио се из енглеског језика); креолски језик

са Јамајке (заснива се на енглеском језику

и западноафричким језицима); Папијамен-

то или креолски језик Карипске Холандије (острва Аруба, Бонер и Курасао), који се

заснива на португалском језику.

На Карибима је хришћанство доминант-

протестантизам, а Холанђани, осим католичанства, и реформирану протестантску

број ро-

бова и плаћених радника, који су били ра-

зличитих

од

Кариби су дочекали као привредно неразвијена и политички расцепкана регија.

Откривена су, међутим, богата налазишта

нафте и природног гаса (Тринидад и Тобаго, Куба). Карипска острва су позната по

резервама боксита (Јамајка, Доминиканска

Република)

и практично су „државе у држави”: главнина прихода не остаје

индустрија је главна индустријска грана, а затим долазе

Резиме Централна Америка и Кариби свој друштвеногеографски развој остварују

у приобаље Великих језера и Атлантика, а данас је дисперзно распоређена. Саобраћај је високо развијен, али је густина мреже неуједначена. САД су водећа политичка, економска и војна светска сила, али њену надмоћ данас релативизују друге силе у успону.

утицај, али у великој мери присутан је енглески, француски и холандски утицај. Пољопривреда је традиционално развијена, а индустрија се убрзано развија, нарочито у Мексику (црна металургија, петрохемија, аутомобилска и текстилна индустрија, прехрамбена индустрија). Велики значај за ову регију има и туризам.

Питања

1. Које области

2.

13. РЕГИОНАЛНОГЕОГРАФСКЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ

КојесуекономскинајразвијениједржавеЈужнеАмерике?

Јужна Америка се простире од Панам-

ске превлаке на северу до рта Хорн на југу.

Обухвата површину од 17,8 милиона km2, а

насељава је око 423 милиона становника.

На јужноамеричком континенту данас има

12 држава: четири андско-пацифичке (Чиле,

Перу, Еквадор и Колумбија, која излази и

на Карипско море Атлантика), шест атлантских (Аргентина, Уругвај, Бразил, Гвајана, Суринам, Венецуела и Француска Гвајана –француска прекоморска територија) и две континенталне (Парагвај и Боливија, која је и андска држава).

Историјскодемографске специфичности Јужне Америке

Карактеристични историјски, демографски, економски и политички процеси проузроковали су велике друштвеногео-графске разлике у Јужној Америци. Пре прве Кoлумбове експедиције, 1492. године, на тлу данашње Јужне Америке развила се

напредна држава Инка на Андима. Већ 1493. године дуж 38. западног меридијана

разграничене су интересне сфере у Јужној

Америци, а 1494. линија је померена на 46. западни меридијан (пресецао данашњи

Бразил). Источно од њега право запоседања

Кључне речи Амазон, Инке, кафа, нафта

максималне експанзије, у 15. веку

16.

простирала се

данашњег Кита (Еквадор) до Валпараиза (Чиле). Престоница је био Куско, а држава је имала снажну централну власт, управу и пољопривреду. Наслеђе Инка Иако је царство Инка било највеће претколумбовско царство на америчком континенту, Инке нису имале писмо којим би писале законе или документа. Из тог разлога, проценебројноститогнародаварирајуодчетири до скоро четрдесет милиона људи. Упркос чињеници да су изградили преко 30.000 километара путева, Инке никад нису користиле точак. Инке су градиле висеће мостове триста година пре него што су Европљани изградили први такав мост и сваке године су

их обнављали. У једном тренутку на Андима се налазило око двеста таквих мостова, а до

данас је сачуван један у Перуу. Мачу Пикчу, највеће и најпознатије насеље које је овај народ оставио за собом, изграђено је на 2.350 m надморске висине, а због чињенице да је било обрасло вегетацијом, није откривено све до 1911. године.

До краја 16. века конкистадори су уни-

штили државе староседелаца и заузели готово читаву данашњу Јужну Америку. Упо-

редо са ширењем шпанске власти ширио се

утицај римокатоличке цркве. Индијанци су

немилосрдно масовно убијани, експлоатисани као робови у рудницима и умирали ус-

лед епидемија пренетих из Европе.

Почетком 19. века потомци колониста

шпанског порекла, под вођством Симона

Боливара, повели су борбу за ослобођење

од централних власти у Шпанији. До 1825.

године већина Јужне Америке била је де -

колонизована и политичко-географски по-

дељена на нове државе. Током колонијалног периода број ста-

новника повећавао се веома споро, због

уништавања домицилне популације. Тај по-

пулациони губитак делимично је надокнађиван досељавањем белог европског и

негроидног афричког становништва. С де-

колонизацијом је почела демографска експлозија, па је у 19. веку број становника утростручен.

Огромна пространства Јужне Америке су ретко насељена. Бразил има само

24 ст./km2. Становништво је груписано у ју-

гоисточном атлантском приобаљу (Сао Па-

уло, Рио де Жанеиро, Порто Алегре). Веома

мала насељеност је у прашумама Амазо-

није, на Андима, Гвајанској висоравни и у

Патагонији. Пространа Аргентина има само

15 ст./km2, Боливија 8 ст./km2, а Суринам и

Гвајана мање од 4 ст./km2.

Досељавања Португалаца, Шпанаца и афричких робова у време колонијализма, те

су настали мешањем индијанских староседелаца са шпан-

олима су

да се сматрају и потомци местика. Иако је данас тај назив готово нестао из употребе, потомци креолских фамилија истичу своје порекло и сматрају се вишом друштвеном класом. У Јужној Америци изразито је доминантна римокатоличка религија, али заступљени су и протестантизам, хиндуизам и, све више, ислам. Колонисти су наметнули европске језике

новништво у потрази за послом долази у

велике градове, што у урбаногеографском смислу отвара проблеме становања, запошљавања и повећања стопе криминала. Највеће урбане регије су Рио де Жанеиро, Сао Пауло, Буенос Ајрес, Лима и друге.

Присетитесепојмапсеудоурбанизација ипроблемаживотауфавелама.

Колонијални господари на отетој земљи

индијанских староседелаца формирали су

своја велика имања – хацијенде и плантаже – фазенде. Снажан утицај Енглеза, Холанђана и Француза до данас се одржао у Француској Гвајани, Гвајани и Суринаму.

Елементи афричке цивилизације, пренети с довођењем робова, препознатљиви су највише у музици и плесовима. Укључивање

Јужне Америке у политичку, економску и

војну сферу утицаја САД крајем 19. века и у 20. веку допринело је ширењу америчке

културе. Упркос томе, данас се јужноамеричке нације све више еманципују и настоје да изграде сопствене културне моделе, пружајући отпор не толико европским утицајима, колико американизацији и глобализацији (Венецуела, Бразил, Боливија, Аргентина).

Економскогеографске специфичности Јужне Америке

Јужна Америка се брзо развија, али још увек постоје велике економске диспропорције између појединих њених области. На савремена економскогеографска својства

висоравнима и површинама с мањим нагибима (1.800–4.000 m н. в.) најзаступљенији су кукуруз и кромпир, а при врху те зоне налазе се највише њиве и насеља на свету. Изнад тог појаса нема ратарских активности, због оштре климе, великих нагиба и неплодног земљишта. Плантажна производња развила се из колонијалне пољопривреде. На великим површинама (хацијендама) у власништву крупних велепоседника и под контролом мултинационалних компанија, захваљујући

која је симбол Бразила, а у светском врху

произвођача је и Колумбија), банане (међу

највећим светским извозницима су Еквадор

и Колумбија), шећерна трска (Бразил), ду-

ван (Бразил), памук и јужно воће (Бразил),

месо и вуна (Аргентина и Уругвај).

Рудно богатство Јужне Америке је ве-

лико, а његов географски размештај резул-

тат је специфичне геотектонике. Западни

појас веначних планина и израженог вул-

канизма богатији је обојеним и племенитим металима, а источне области раседних

маса имају огромна лежишта гвоздене руде, оплемењивача челика, дијаманата и угља. Најзаступљенији метали су: боксит (Бразил, Венецуела, Суринам и Гвајана), бакар (Перу

и Чиле), олово, цинк и сребро (Перу, Аргентина, Боливија), гвожђе (Бразил, Венецуела, Чиле), калај и волфрам (Боливија), манган (Бразил), злато и платина (Колумбија).

Нафтом и гасом најбогатија је Венецу-

ела (север земље, а нарочито залив Маракаибо), чије су резерве међу водећим у свету;

лежишта има још у Колумбији, Еквадору, на

истоку Бразила и југу Аргентине. Рудни-

ци угља немају светски значај, али богатих

лежишта има у Колумбији, на југоистоку

Бразила и на југу Чилеа. Хидроенергетски

потенцијал није довољно искоришћен. У

Бразилу, Парагвају, Уругвају, Колумбији и

Боливији из хидроелектрана се добија више

од 60% електричне енергије. Индустрија је у експанзији. До средине

20. века углавном су се развијале прехрам-

бена, текстилна и екстрактивна индустрија.

Тек у последњим деценијама

концентрисан је у „бразилском троуглу” Сао Пауло – Рио де Жанеиро – Бело Хоризонте. Индустрија се убрзано развија и у другим приобалним градовима и у унутрашњости. У

гранској структури доминирају екстрактивна, црна металургија, текстилна, прехрамбена, хемијска и аутомобилска индустрија. Главни трговински партнери Бразила су

Кина, САД и Аргентина. Аргентина је по економској моћи на другом месту у Јужној Америци. Након великих проблема крајем 20. века, данас представља једну од најбрже растућих индустрија света.

становнику у Јужној Америци имају Аргентина, Чиле и Уругвај. На низак степен развијености и географска својства саобраћајне мреже ути-

сиромаштво.

је

махом дуж океанских обала и тек последњих деценија почела је градња трансконтиненталних путева и пруга. Посебан

малих количина падавина, Аустралија је

најсувљи континент. Најзначајније реке су

Мари и Дарлинг. Због географске изолова-

ности, биогеографске одлике Аустралије су

веома специфичне (нпр. торбари).

Становништво У Аустралији живи око 25.000.000 ста-

новника. Просечна густина насељености је

веома мала (3 ст./km 2), нарочито у пустињским деловима, док стопа природног

прираштаја износи 8‰. Једна од основних географских одлика Аустралије, од

времена доласка првих Европљана па

до данас, јесу имиграције. Тренутно у Аустралији живи више од 7,5 милиона имиграната. Чак 29,7% становништва Аустралије је рођено ван ове државе.

седују величанствено уметничко наслеђе (слике и гравуре у стенама). Маори су као народ следећи представник старе цивилизације овог дела света (настањени на Новом Зеланду). Некада видно особени и другачији (култура, уметност, легенде), данас су утопљени у савремено друштво. Досељеници из Азије у данашњој Аустралији су економски мигранти, који махом настањују велике градове (нпр. Кинези). Привредне карактеристике

доласка Европљана живело

пре

око 50.000 година из југоисточне Азије. Њи-

хов број је почетком 20. века смањен на

око 50.000 становника. У периоду између

1869. и 1969. године аустралијске федерал-

не власти су

свакој од њених савезних

држава, и око 250.000 рад-

ника. Чак око 50% аустра-

лијског извоза у домену

свих роба и услуга јесте из-

воз руда. Аустралија је во-

дећи светски произвођач

боксита (руде алуминијума)

и руде гвожђа, други по

обиму произвођач злата и

олова и трећи у свету про-

извођач уранијума. Главна

тржишта за извоз аустра-

лијских руда јесу Кина, Ја-

пан, Јужна Кореја и Индија.

Угаљ је веома важан за при-

вреду Аустралије, јер је ова

држава највећи светски из-

возник угља и четврта др-

жава по обиму производње у свету.

Аустралија има разви-

јену и комерцијализова-

ну пољопривреду, упркос чињеници да значајан део њене територије чине пу-

стиње и полупустиње. Размештај пољопривредних активности је условљен заступљеношћу климатских типова, земљишног покривача и близином извора потражње за пољопривредним производима. Сточарство је широко распрострањено и присутно у готово свим деловима Аустралије, док је

земљорадња ограничена на појас дуж обала. Ова грана пољопривреде зависи од свега 6% продуктивног земљишта. Аустралија

Индустрија Аустралије је концентрисана у југоисточном делу државе, на подручју Викторије (Мелбурн) и Новог Јужног Велса (Сиднеј). Најразвијеније су црна и обојена металургија. Важна је и аутомобилска индустрија, чији је развој подстакнут у 20. веку, отварањем производних погона великих међународних произвођача. Текстилна индустрија, некада важна грана привреде, губи на значају од осамдесетих година 20. века, због трговинске

Ирске и Сједињених Америчких Држава.

Екотуризам је посебно препознатљива

грана аустралијског туризма, сходно при-

родним и културним вредностима, које су познате на глобалном нивоу. То су у

првом реду: Велики корални гребен, На-

ционални парк „Улуру-Ката Тјута”, тропске

кишне шуме на североистоку (Квинсленд) и

природни предели Тасманије. Популарност

екотуризма су подстакли и снажни еколошки покрети, који у аустралијском друштву

имају важну улогу, што се не може увек рећи

и за Океанију, која заједно са Аустралијом

представља јединствену географску регију

у овом делу света.

?

НаосновучегасеможевидетидаАустралија имаснажанеколошкипокрет?

Еколошка угроженост Океаније

Океанија обухвата разбацана острва

у Великом Тихом океану, која се деле у три

велике групе: Микронезија, Меланезија

коралног порекла (атоли), са осетљивим

екосистемима у којима је заступљен бујан

биљни и животињски свет.

Извештаји агенција за заштиту животне

средине, невладиних организација, медија

и самих грађана Океаније упућују на то да

овај део света пати од разноврсних еко-

лошких проблема.

експлоатација песка, подводно рударство и климатске

острва), што представља ризик с обзиром на пораст

1.

2.

3.

4.

5.

Земљи.

• Дебљина леда на Јужном полу износи 2.800 m.

• Биљни и животињски свет у водама око Антарктика је веома богат (китови, фоке, рибе).

• На Антарктику нема сталних људских насеља, као ни делатности уобичајених за друге континенте, попут пољопривреде или шумарства.

• Природни предео и живи свет Антарктика

Први истраживачи и антарктичка хладноћа

Британац Ернест Шеклтон скоро да је, уместо Норвежанина Роалда Амундсена, постао први човек који је стигао до Јужног пола 1909. године. Био је удаљен свега 180 km. У свом дневнику oд 9. јануара исте године (средина лета на Антарктику) записао је следеће: „Заслепљујућа, пиштућа мећава цео дан, с температурaмa од –51оC до –56оC”.

ма и под утицајем временских прилика формираних изнад океана. Те прилике доносе делимично топлији и влажнији ваздух, са више облачности и падавина. Најзад, Антарктичко полуострво такође има релативно топлију климу, али у исто време и више подложну променама. Међутим, овакве климатске одлике унутар појединих климатских регија, а посебно на Антарктичком полуострву, у последњим деценијама

о климатским променама

још једном је потврђена веза између температуре ваздуха

загревања је приметан у западном и се-

верном делу Антарктичког полуострва.

На неким местима оно иде и до 0,54оC

по

деценији (за период 1951–2011). За-

гревање је утицало на смањење броја

изразито хладних зима, што је довело

до смањења површине распрости-

рања морског леда. Смањење његове

површине је уочљиво од шездесетих

година 20. века. У везу с тим се доводе

и догађаји „колапса” ледника, о чему

с времена на време, драматичним то-

ном, извештавају и светски медији.

Од ледене масе Ларсен у Веделевом

мору, на обали Антарктичког полуострва, 1995. године одваљен је огроман

ледени брег (тзв. секција „А”) дужине

70 km и ширине 25 km. У периоду од ја-

нуара до марта 2002. године одваљен је

још један део Ларсена (тзв. секција „Б”)

површине 3.250 km2. Чак 720 милијарди

тона ледене масе распало се на неколи-

претпоставља се

фазу значајних климатских промена.

улази у

Моћност ледника који с континенталне

масе урањају у океан (тзв. шелфски ледници) вероватно није била мања у претходних

10.000 година, а сасвим сигурно у претходних 1.000 година. Актуелне

вредности температуре

промене у животној средини и екосистемима. Распоред колонија пингвина мења се онако како се мења стање морског леда. Топљење сталног снега и леда утицало је и на неуобичајено ширење биљног покривача. Најзад, претпоставља се да дуготрајно смањење изобиља антарктичког крила,

закључити да би под притиском климатских

промена бројни предели Антарктика претрпели бројне измене.

Какоотапањеледникаможедаутичена распростирањебиљногиживотињског света?

Озонске рупе

Осим због проучавања последица које су у вези са глобалним отопљавањем,

Антарктик привлачи пажњу светске јавности и због озонских рупа. Наиме, озон (O3) формира омотач у атмосфери, у њеном

делу познатом као стратосфера, који штити површину Земље од директног Сунчевог ултраљубичастог зрачења. Мерења концентрације озона отпочела су у антарктич-

1957. године. До 1984. осматрања

Озонске рупе опасне по живот Озонске рупе су, осим за Антарктик, карактеристичне и за неке друге делове планете (нпр. Аустралију

и, у мањој мери, Арктик). Изазивају негативне ефекте по

здравље људи, као и биљни и животињски свет. Настају

као последица ослобађања фреона. Због последица

које то једињење изазива потписан је Монтреалски протокол 1987. године. Захваљујући тој иницијативи, раст концентрације фреона у атмосфери је смањен.

Резиме

Антарктик је, према географском положају, изоловани

Апалачком басену захваљујући каменом угљу и гвозденој руди, потом се раширила у

Највише погођени

Антарктика су

део континента и Антарктичко полуострво. Ту се ледници топе под утицајем све

температура,

су дебљина

стабилност ледника најмање у последњих неколико хиљада година. Повлачење ледника оставља снажан утицај на распростирање

приобаље Великих језера и Атлантика, а данас је дисперзно распоређена. Саобраћај је високо развијен, али је густина мреже неуједначена. САД су водећа политичка, економска и војна светска сила, али њену надмоћ данас релативизују друге силе у успону.

1. Које

1. Који су развијени, а који неразвијени делови света?

2 . Набројте и опишите велике урбане регије Западне Европе.

3. Набројте и опишите велике урбане регије Средње Европе.

4. Објасните утицај монсуна на климу, привреду и становништво Јужне Азије.

5. Које су специфичности друштвеногеографског развоја Јужне Азије?

6. Које цивилизације су се развијале на простору Југозападне Азије?

7. Како је текао демографски и урбаногеографски развој Кине?

8. Које су велике урбане регије у Јапану и на Корејском полуострву?

9. Који су главни природно-географски

10.

11.

12.

13.

16.

17.

18.

19.

22.

Aleshovski, I. (2016), Global migration trends in an era of globalization. Demography, 13: 29-48.

Bobić, M. & Janković, S. (2017), Towards Understanding of Contemporary Migration Causes, Consequences, Policies, Reflections, Belgrade: Institute For Sociological Research, Faculty of Philosophy, University of Belgrade

Castles, S., De Haas, H. & Miller, J. M. (2014), The age of migration: International population movements in the modern world, New York: Palgarve Macmillan

Geyer, H. S. (2002), International Handbook of Urban Systems, Studies of Urbanization and Мigration in Advanced and Developing Countries, Cheltenham, UK; Northampton, USA, Edward Elgar Publishing Limited.

Hall, T. (2006), Urban Geography, 3rd edition, Routledge, London

Jones, A. (2012), Human Geography – The Basics, Abingdon: Routledge

Knox, P., Agnew, J., McCarthy, L. (2014), The Geography of the World Economy, Abingdon. Oxon: Routledge

Mackinnon, D., Cumbers, A. (2007), An Introduction to Economic Geography – Globalization, Uneven Development and Place, Harlow Pearson: Prentice Hall

Marsh, W., Grossa, J. (2002), Environmental geography – Science, Land Use and Earth System, New York: John Wiley & Sons

Manić, E. (2013), Ekonomska geografija, Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu

OECD (2016), Perspectives on Global Development 2017: International Migration in a Shifting World, OECD Publishing, Paris

Pacione, M. (2002), Urban Geography, New York: Routledge

Paul L. K., McCarthy M. L. (2014), Urbanization: An Introduction to Urban Geography, Third Edition, Pearson New International Edition

Saks, Dž. (2014), Doba održivog razvoja, Beograd: JP Službeni glasnik

Scott, A. (2006), Geography and Economy, Oxford: Clarendon Press

Stojanović, V. (2011), Turizam i održivi razvoj, Novi Sad: Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Prirodno-matematički fakultet

Stojanović, V., Pavić, D., Pantelić, M. (2014), Geografija životne sredine, Novi Sad: Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Prirodno-matematički fakultet

Stutz, F., Warf, B. (2012), The World Economy –Geography, Business, Development, Boston: Prentice Hall

Šelo Šabić, S. & Borić, S. (2016), At the Gate of Europe: A Report on Refugees on the Western Balkan Route, Zagreb: Friedrich Ebert Stiftung, Regional Office Zagreb for Croatia and Slovenia

United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (2015) World Population Prospects: The 2015 Revision, New York, United Nations United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (2019) World Population Prospects: The 2019 Revision. New York, United Nations Vajt, C., Grifin, P., Meknajt, T. (1972), Ekonomska geografija sveta, Beograd: Vuk Karadžić Williams, S. (2002), Tourism Geography, London: Routledge

Вујадиновић, С., Шабић, Д. (2011), Регионална географија Јужне Америке, Београд: Српско географско друштво

Вујадиновић, С., Шабић, Д. (2016), Регионална географија Африке, Београд: Универзитет у Београду, Географски факултет

Грчић, М. (2000), Политичка географија, Београд: Географски факултет, Универзитет у Београду

Грчић, М. (2014), Географија култура и цивилизација, Београд: Универзитет у Београду, Географски факултет

Давидовић, Р. (2004), Регионална географија Европе, Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет

Ђурђев, Б. (1998), Географија становништва, Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет Ђурђев, Б., Арсеновић, Д. (2014), Географија становништва. Практикум, Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет, Департман за географију, туризам и хотелијерство

Кицошев, С., Голубовић, П. (2002), Регионална географија Африке, Ниш: Природно-математички факултет

Кицошев, С., Јовановић, Г., Лукић, Т., Ђерчан, Б., Арсеновић, Д. (2012), Азија – регионалногеографске карактеристике, Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет, Департман за географију, туризам и хотелијерство Милојевић, Ж., Б. (1934), Привредна географија, Београд: Издавачко предузеће Труд А. Д. Нејашмић, И. (2005), Демогеографија: становништво у просторним односима и процесима, Загреб: Школска књига Плавша, Ј., Кицошев, С. (2000), Развој географије и географска открића, Нови Сад: Институт за географију, Природно-математички

ГЕОГРАФИЈА

уџбеник за 2. разред гимназије

Друго издање, 2025. годинa

Завод за уџбенике, Београд Обилићев венац 5 www.zavod.co.rs

Лектура Завода за уџбенике

Ликовни уредник, дизајн, корице Биљана Савић Графички уредник Мирослав Радић

Компјутерска припрема Данијела Богдановић Миросављевић

Коректор Маријана Васић Стјепановић

Табеле, графикони, прикази Милица Соларевић Бојан Ђерчан

Фотографије depositphotos.com wikipedia.org

Бојан Ђерчан Милица Соларевић Владимир Стојановић

Документациони центар Завода за уџбенике, Београд РГЗ 02 број: 034-01-1-183/2024

Обим: 21 штампарска табака Формат: 20,5 × 26,5 cm

Тираж: 1.500 примерака

Рукопис предат у штампу јуна 2025. године Штампање завршено јула 2025. године

Штампа PLANETA PRINT, Београд

37.016::911.2(075.3)

Print). - 167 стр. : илустр. ; 27 cm

Тираж 1.500

ISBN 978-86-17-21328-0

1. Ђерчан, Бојан, 1984- [autor] 2. Соларевић, Милица, 1986- [autor] COBISS.SR-ID 171331849