Др ДРАГОМИР БОНЏИЋ др КОСТА НИКОЛИЋ
ISTORIJA
за осми разред оснoвне школе
Завод за уџбенике • Београд
бе н
ик е
Рецензенти др Милан Д. Лазић, научни саветник, професор Методике наставе историје на Филозофском факултету у Београду, у пензији, председник Комисије др Весна Димитријевић, професор историје у Основној школи „Лаза Костић” у Новом Београду, члан Комисије Љиљана Дукић Рајковић, професор историје у Основној школи „Бранислав Нушић“ у Београду, члан Комисије Уредник мр Небојша Јовановић
уџ
Одговорни уредник Слободанка Ружичић
од
за
За издавача Драгољуб Којчић в. д. директора и главног уредника
За в
ISBN 978-86-17Министар просвете и науке Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника у осмом разреду основне школе решењем бр. .... од ....... године © Завод за уџбенике, Београд (2014) Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
PREDGOVOR
бе н
ик е
Циљ наставе историје у 8. разреду oсновне школе јесте стицање хуманистичког образовања и развијање историјске свести ученика. Настава историје треба да допринесе разумевању историјског простора и времена, историјских догађаја, појава и процеса, као и развијању националног и европског идентитета и духа толеранције ученика. Ученици треба да стекну основна знања о најважнијим одликама историјског периода од друге половине XIX до почетка XXI века на српском и југословенском простору, као и основна знања о историји европских и ваневропских држава у периоду до краја XX века. Такође, ученици треба да разумеју најзначајније политичке идеје овог историјског периода, стекну основна знања о знаменитим личностима, разумеју да национална историја представља саставни део опште историје, развијају истраживачки дух и критички однос према прошлости и да разумеју узроке и последице најважнијих историјских појава у овом периоду.
за
уџ
Савлађујући наставни програм историје, ученици осмог разреда, осим што стичу знања о догађајима, појавама и процесима из прошлости, добијају и подстицаје за свој интелектуални развој. Историја је изузетно погодан наставни предмет за подстицање развоја критичког мишљења, односно за разликовање чињеница од претпоставки, података од њихове интерпретације и битног од небитног. Историја као наративни предмет, у ком су усмено излагање, опис, разговор, објашњења, тумачења, аргументовање наставника и ученика главна активност, пружа велике могућности за подстицање ученичке радозналости, која је у основи сваког сазнања. Да би схватио догађаје који су се догодили у прошлости, ученик мора да их оживи у свом уму, у чему велику помоћ пружа употреба различитих историјских текстова, карата и других извора историјских података.
од
У писању овог уџбеника аутори су имали у виду интегративну функцију историје, која у образовном систему помаже ученицима да постигну целовито схватање о повезаности и условљености биолошких, географских, економских и културних услова живота човека кроз простор и време.
За в
Уџбеник Историјa за 8. разред oсновне школе састоји се од десет основних тематских целина, у којима је изложена национална и општа историја у временском оквиру од краја XIX до почетка XXI века. Уџбеник има укупно 43 лекције, од чега се 26 лекција односи на историју српског народа, а 17 лекција на општу историју. Материја у овом уџбенику изложена је према актуелном наставном плану и програму. Свака тематска целина започиње хронологијом, одговарајућом историјском картом и кратким уводом, који се односи на најважнија историјска збивања описана у том делу. На крају сваке лекције дат је и одговарајући резиме. Хронологија обухвата шири временски оквир од лекција на које се односи. Уџбеник је опремљен одабраним изворима, биографским нотицама за све значајније личности које су предмет изложене материје, као и објашњењима мање познатих појмова. Аутори
SADR@AJ
2. 3.
II 1. 2.
Србија, Црна Гора и Срби у Хабзбуршком и Османском царству од Берлинског конгреса до Првог светског рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
Србија од Берлинског конгреса 1878. до Мајског преврата 1903. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .31 Краљевина Србија од Мајског преврата 1903. до балканских ратова 1912. . . . . . . . . . . . . .37 Црна Гора од Берлинског конгреса 1878. до Првог балканског рата 1912. . . . . . . . . . . . . . . .42
6. 7.
За в
од
за
3.
Промене у привреди, друштву и култури у другој половини XIX и почетком XX века . . . . . 9 Међународни односи у другој половини XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .15 Велике силе и балканске земље у другој половини XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . . . .22
III Први светски рат и револуције у Русији и Европи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
бе н
1.
5.
Свет у другој половини XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
1. 2.
3.
Свет у великом рату . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .69 Човек у великом рату: лично и колективно искуство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .76 Револуције у Русији и Европи . . . . . . . . . . . . . . . . .82
IV Србија и Црна Гора у Првом светском рату . . . . 87 1.
Србија и Црна Гора у великом рату 1914–1916: победе и повлачење . . . . . . . . . . . . . .89 Србија у великом рату 1916–1918: до победе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95 Србија и стварање Југославије . . . . . . . . . . . . . . 101
уџ
I
Срби у Аустроугарској крајем XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .46 Срби у Босни и Херцеговини од 1878. до 1914. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .51 Срби у Османском царству од 1878. до 1912. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .55 Балкански ратови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .59
ик е
4.
Предговор. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
˜4˜
2.
3.
3. 4.
114 119 123
Свет и Европа после великог рата . . . . . . . . . . . Криза грађанског друштва – између демократије и тоталитаризма . . . . . . . . . . . . . . . Култура, наука и уметност – идеје и покрети. . . Свет на путу ка новом рату . . . . . . . . . . . . . . . . . .
111
VI Краљевина Југославија 1918–1941 . . . . . . . . .127 1. 2. 3. 4.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Краљевина Југославија 1929–1939 . . . . . . . . . . Краљевина Југославија уочи новог светског рата (1939–1941) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Друштво Краљевине Југославије . . . . . . . . . . . .
129 135 139 142
Војни пораз Југославије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Година 1941: Устанак и грађански рат . . . . . . . Рат у Југославији 1942 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Рат у Југославији 1943 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Живот у позадини и на фронту (1941–1944). . . Крај рата у Југославији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Од европског рата ка тоталном рату . . . . . . . . Преломне године (1942–1943). . . . . . . . . . . . . . . Крај Другог светског рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Карактер Другог светског рата . . . . . . . . . . . . . .
151 156 159 163
169 175 181 185 189 192
IX Свет после Другог светског рата . . . . . . . . . . . .199 1. 2. 3.
X
1. 2. 3. 4. 5. 6.
за
1. 2. 3. 4.
1. 2. 3. 4. 5. 6.
Послератни свет и његове супротности . . . . . 201 Хладни рат и блоковска подела . . . . . . . . . . . . . 205 Европске интеграције – од идеје до реализације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210
Југославија после Другог светског рата . . . . .215 Нова власт . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Спољна политика Југославије – између Истока и Запада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Године противречног друштвеног развоја (1950–1980) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Друштво социјалистичке Југославије . . . . . . . Суочавање са кризом и распад СФРЈ . . . . . . . . Србија и српски народ на почетку XXI века . . .
уџ
VII Други светски рат – тотални рат 1939–1945 . . .149
VIII Jугославија у Другом светском рату. . . . . . . . .167
ик е
Свет између Првог и Другог светског рата . . .109
1. 2.
бе н
V
217
221 225 230 235 241
За в
од
Консултована литература. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .244
˜5˜
ик е бе н уџ за од За в Европа 1880. године
ик е
I
бе н
SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
За в
од
за
уџ
После Берлинског конгреса 1878. свет је ушао у мирнодопски период, који је трајао до 1914. године. Друга индустријска револуција и научна и техничка открића из корена су мењали свет и свакодневни живот људи и узроковали су снажан напредак привреде и саобраћаја. Људи су железницом брзо преваљивали огромне раздаљине, увели су осветљење на градским улицама и у кућама, преносили струју и звук на даљину, а почетком XX века полетели су и први авиони. Култура и уметност биле су у успону. Међутим, у исто време су све више расли сукоби интереса великих европских држава, које су се бориле око колонијалне поделе света, политичке и економске превласти у свету и наслеђа Турске на Балкану. Земље, које су се убрзано наоружавале изазивале су међународне кризе и припремале се за светски рат, а поделиле су се у два блока. Друштва појединих држава све више су се раслојавала и политички делила око великих идеологија: либерализма, конзервативизма и социјализма.
HRONOLOGIJA
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
1867 – Аустроугарска нагодба; Алфред Нобел изумео динамит. 1869 – Мендељејев је открио периодни систем елемената; пробијен Суецки канал. 1876 – Александар Грејем Бел конструисао телефон. 1875–1878 – Велика источна криза. 1877–1878 – Руско-турски рат. 1878 – Санстефански мир; Берлински конгрес.
бе н
1879 – Уговор о савезу Немачке и Аустроугарске.
ик е
1870–71– Француско-пруски рат; уједињење Немачке; уједињење Италије.
1882 – Тројни савез Немачке, Аустроугарске и Италије. 1885 – Конструисан први аутомобил.
1887 – Никола Тесла конструисао елeктромотор на наизменичну струју. 1870–1891 – Ото фон Бизмарк канцелар Немачке.
уџ
1891–1894 – Споразуми Русије и Француске.
1895 – Прва филмска пројекција браће Лимијер у Паризу. 1896 – Одржане прве модерне олимпијске игре у Атини.
за
1898 – Марија и Пјер Кири открили радијум и полонијум. 1837–1901 – Владавина краљице Викторије у Британији – Викторијанска ера. 1903 – Браћа Вилбур и Орвил Рајт конструисали први авион.
од
1904 – Споразум Енглеске и Француске – Entante cordiale. 1904–1905 – Руско-јапански рат; Русија добила први устав и формирана Дума. 1905 – Алберт Ајнштајн објавио теорију релативитета.
За в
1905–1906 – Прва мароканска криза. 1907 – Споразум Русије и Енглеске; формирана Антанта. 1908 – Анексија Босне и Херцеговине; Младотурска револуција у Османском царству. 1911 – Друга мароканска криза; Италија освојила Либију у рату с Турском. 1912–1913 – Балкански ратови. 1912 – Створена држава Албанија.
˜8˜
1. PROMENE U PRIVREDI, DRU[TVU I KULTURI U DRUGOJ POLOVINI H≤H I PO^ETKOM HH VEKA
ик е
Кључне речи: Друга индустријска револуција, електрична енергија, нафта, наука, идеологије (либерализам, конзервативизам, социјализам)
За в
од
за
уџ
бе н
ДРУГА ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА. – Током друге половине XIX и почетком XX века догађала се Друга индустријска револуција. Као погонско гориво, уместо угља, појавиле су се електрична енергија, нафта и гас. Уместо парне машине, појавили су се мотори с унутрашњим сагоревањем (на бензин и дизел). Конструисане су машине које су претварале механичку енергију у електричну, а потом и електромотори, који су електричну енергију претварали у механичку. Примена техничких проналазака узроковала је брз развој индустрије и саобраћаја. Почела је изградња електричних централа и фабрика с новим машинама с погоном на нафту или електричну енергију. Производња је била све бржа, масовнија и јефтинија. Најбрже су се развијале производња угља, гвожђа и челика, машинска, хемијска и електроиндустрија. Проналасци су узроковали и развој пољопривреде. Најбрже су се развијале Велика Британија и Француска, а потом Немачка и Сједињене Америчке Државе.
Аутомобил из 1885. године
˜9˜
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
уџ за
Авион браће Рајт
Примена електричне енергије и техничких открића је крајем XIX и почетком XX века унела бројне новине у живот људи и изменила је њихове навике. Томас Алва Едисон је 1877. године конструисао фонограф (грамофон), а 1879. године направио је електричну сијалицу и убрзо се у градовима проширило електрично осветљење. Александар Грејем Бел је 1875. године конструисао први телефон, чијим је усавршавањем омогућено преношење разговора на велике даљине. Томе су допринела и открића Михаила Пупина (1854–1935), Србина из Баната. Никола Тесла (1856– 1943), Србин из Лике, открио је наизменичну вишефазну струју и начин њеног преношења на даљину. Првом пројекцијом филма браће Огиста и Луја Лимијера у Паризу 1895. године почео је развој филма. Почетком XX века почео је и развој радија.
За в
од
Никола Тесла (1856–1943). – Рођен је у селу Смиљану, у Лици, у породици православног свештеника. Школовао се у Грацу и Прагу, а радио је у Будимпешти и Паризу. Од 1884. године до краја живота живео је и стварао у Америци. Један је од највећих светских проналазача из области електротехнике и радиотехнике. По њему је названа јединица за магнетну индукцију.
бе н
ик е
Готфрид Дајмлер и Карл Бенц су 1885. конструисали први аутомобил, који је до краја века усавршаван и произвођен у Француској, Италији и САД. Бензински и дизел-мотори примењени су и на локомотиве и бродове. Развој индустрије подстакао је развој железнице и до краја XIX века пруге су повезале велика пространства Европе, Русије, Америке. Направљена је и електрична локомотива, а у градовима су се појавили електрични трамваји. Браћа Орвил и Вилбур Рајт из САД су 1903. конструисали први авион и остварили први лет, чиме је почео развој ваздушног саобраћаја.
Михаило Пупин (1854–1935). – Рођен је у селу Идвору, у Банату. Школовао се у Панчеву, Њујорку, Кембриџу и Берлину. Био је професор на Универзитету Колумбија у Њујорку. Аутор је бројних проналазака из телеграфије, телефоније и електротехнике. Написао је аутобиографију Од пашњака до научењака.
˜ 10 ˜
ISTORIJA 8
Научник Алфред Нобел Дмитриј Мендељејев Вилхелм Рендген Антоан Анри Бекерел Марија и Пјер Кири Макс Планк Алберт Ајнштајн
Откриће динамит периодни систем елемената икс зраци радиоактивно зрачење радијум и полонијум квантна теорија теорија релативности
бе н
Година 1867. 1869. 1895. 1896. 1898. 1901. 1905.
ик е
КУЛТУРА, НАУКА И ОБРАЗОВАЊЕ. – Током друге половине XIX века дошло је до снажног напретка науке, нарочито природних наука, чија достигнућа су допринела развоју привреде и побољшању квалитета живота људи. Било је значајних открића у физици и хемији. Откривене су вештачке боје, вештачка влакна, пластичне масе, вештачка ђубрива, што је узроковало развој хемијске и текстилне индустрије и пољопривреде. Изумима у металургији побољшан је квалитет метала. Откриване су структуре атома и молекула, откривени су нови елементи итд.
уџ
Открића у физици и хемији крајем XIX и почетком XX века
За в
од
за
Значајне промене у биологији донела је теорија еволуције, коју је поставио Чарлс Дарвин. Он је сматрао да су биљке и животиње настале природним одабирањем најспособнијих јединки у борби за опстанак током хиљада година. Дарвинова теорија противила се ставу цркве о настанку света, те је наишла на њен жесток отпор. Истраживања Грегора Мендела поставила су темеље генетике. Развоју медицине допринео је Луј Пастер, који је открио да су микроорганизми узрочници болести и указао на могућност заштите од болести вакцином. Напретку медицине допринела је и производња лекова. Од 1899. године почела је продаја аспирина. У психологији је Сигмунд Фројд почео истраживања подсвести. У друштвеним наукама развио се позитивизам, који се темељио на чињеницама и методи природних наука.
Алфред Нобел (1833–1896). – Шведски хемичар који је открио динамит. Обогатио се и сав новац оставио је фондацији, која од 1901. године додељује награду за највећа достигнућа у физици, хемији, медицини, књижевности, за успостављање мира у свету и економију. Елемент с редним бројем 102 је по њему добио име нобелијум.
У другој половини XIX века јавио се и напредак образовања. У неким земљама уведено је обавезно основно школство (Велика Британија 1880, Француска 1882). Развојем школства смањиван је број неписмених. Бригу о образовању преузимала је држава. Посебно су се развијали универзитети, на којима су владали позитивизам, вера у разум, науку и напредак.
У књижевности друге половине XIX века преовлађивао је реализам – истинито приказивање стварности и критика друштвених проблема. Стварали су: Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Чарлс Дикенс, Џорџ Елиот, Гистав Флобер и др. Емил Зола је био зачетник натурализма, који је приказивао разна друштвена зла. У поезији се појавио модеран покрет симболизам, чији је представник Шарл Бодлер. У сликарству и вајарству
˜ 11 ˜
05
01
Проценат неписмених у Европи на почетку XX века
00
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
За в
од
за
уџ
бе н
ик е
преовладавао је импресионизам, који је изражавао непосредне доживљаје уметника. Стварали су Клод Моне (Импресија: рађање сунца), Едуар Мане (Доручак на трави), Едгар Дега, Огист Реноар и други. У архитектури су се појављивале зграде од стакла и челика, што је омогућило изградњу облакодера. У музици је преовладавао касни романтизам. Стварали су Рихард Вагнер, Ђузепе Верди, Јохан Штраус Млађи, Петар Иљич Чајковски и други.
Импресија: рађање сунца
Захваљујући развоју културе, науке и уметности и променама у друштву и свакодневном животу, период од 1870. до 1914. године назива се belle epoque (лепа епоха). У Европи је око 1900. године живело око 390.000.000 људи. Захваљујући индустријализацији, све више људи живело је у градовима. Лондон, Париз, Берлин и Беч су око 1880. године имали више од милион становника. Улице великих градова су уређиване, добијале су осветљење и трамваје. Развој индустрије и саобраћаја побољшао је квалитет и убрзао темпо живота. Напредак науке и медицине побољшао је услове живота и продужио је човеков животни век. Развој текстилне индустрије и ширење културе допринели су променама у облачењу и моди. Богатије становништво време је проводило на излетима, летовањима, концертима. Одржавана су такмичења у разним спортовима (атлетика, фудбал, кошарка), а 1896. године одржане су у Атини прве модерне олимпијске игре. Међутим, индустријска револуција је имала и тамну страну. Велики број радника у
˜ 12 ˜
ISTORIJA 8
градовима живео је у сиромаштву, радио је у тешким условима и често остајао без посла и средстава за живот. ИДЕОЛОГИЈЕ. – Другу половину XIX века обележиле су идеологије настале у време грађанских револуција. Најважније су биле национализам, либерализам, конзервативизам, радикализам и социјализам, а појавили су се и клерикализам и расизам.
ик е
Национализам је био тековина Француске револуције и задржао је важну улогу током целог XIX века. Стављао је интересе нације као скупине људи истог порекла, језика, вере, прошлости и обичаја изнад интереса појединца. Залагао се за ослобођење и уједињење народа и стварање националних држава.
Идеологија је систем идеја и погледа на разне проблеме политике, религије, права, науке, културе и уметности.
За в
од
за
уџ
бе н
Либерализам је настао у време грађанских револуција и развијао се током XIX века. Најразвијенији је био у Великој Британији, а појављивао се у политици, економији, филозофији. Темељне вредности су биле личне слободе и права појединца, индивидуализам, уставно уређење државе, владавина права, ограничење моћи владара, опште право гласа, слобода трговине, мишљења, окупљања, штампе, приватна својина, вера у разум и науку.
Ајфелова кула. – Метални торањ висине 300 метара изграђен је 1889. за светску изложбу у Паризу поводом стогодишњице Француске револуције. Пројектовао га је инжињер Гистав Ајфел. Грађена је од 1887. до 1889. године.
˜ 13 ˜
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
Клерикализам је вид конзервативизма који се залагао за велику улогу цркве и свештенства у друштву и политици.
Конзервативизам се супротстављао либерализму. Заступао је примат традиције над разумом, хијерархије над једнакошћу, ауторитета над слободом, заједнице над појединцем и божјих закона над земаљским. Ослањао се на династију, владара, цркву, морал и борио се за ред и стабилност у држави и друштву. Противио се општем праву гласа, учешћу нижих слојева у политици и наглим променама.
За в
од
Бирачко право (право гласа) у почетку је било ограничено имовином и односило се на врло узак слој богатог становништва. Временом се ширило и постало опште право за мушкарце. Крајем XIX века опште право гласа није се односило на жене, што је узроковало развој феминистичког покрета, који се, осим за право гласа, право својине, образовање, борио за равноправност жена с мушкарцима у свим областима. Жене су тек почетком XX века почеле да добијају право гласа.
1. Које су одлике и последице Друге индустријске револуције? 2. Наброј најважнија научна достигнућа током друге половине XIX и почетком XX века. Разговарај с наставницима физике, хемије и биологије о значају тих открића. 3. Који су правци и ствараоци најважнији у уметности с краја XIX века? 4. Опиши живот у Европи у периоду belle epoque. 5. Упореди основне циљеве најважнијих идеологија друге половине XIX века. 6. Чиме је ограничавано бирачко право у другој половини XIX века?
за
Карл Маркс (1818–1883)
уџ
Питања
бе н
ик е
Лош положај радника у Европи током XIX века узроковао је ширење разних идеја, које су се залагале за поправљање њиховог положаја и суштинске друштвене промене. Карл Маркс (1818–1883) и Фридрих Енгелс (1820– 1895) били су творци марксизма (социјализма), друштвене теорије која се залагала за организовану борбу радника, револуционарно освајање власти, рушење капитализма, укидање приватне својине и изградњу бескласног друштва – комунизма. Крајем века у Европи су осниване радничке партије и организације које су се залагале за опште право гласа, равноправност жена, обавезну бесплатну школу, слободу вере, осмочасовно радно време, бесплатну здравствену заштиту итд.
Резиме Током друге половине XIX века одвијала се Друга индустријска револуција. Као погонско гориво почели су да се користе електрична енергија, нафта и гас. Примена нових погонских машина и техничких проналазака допринела је изградњи модерних фабрика и брзом развоју индустрије и саобраћаја. Промене у привреди узроковале су велике друштвене промене и развој градова. Почео је брз напредак науке, културе и образовања и догодиле су се велике промене у свакодневном животу људи. Важну улогу имале су и политичке идеологије: либерализам, конзервативизам и социјализам.
˜ 14 ˜
2. ME\UNARODNI ODNOSI U DRUGOJ POLOVINI H≤H I PO^ETKOM HH VEKA
ик е
Кључне речи: велике силе, подела колонија, империјализам, Тројни савез, Антанта, кризе
Велике силе су државе које су имале велику територију, велики број становника, природна богатства и које су биле економски и војно јаке, те су зато имале важну улогу у међународним односима. Велике силе тежиле су да одрже међусобну равнотежу и да не дозволе да се моћ једне од њих нагло и претерано повећа.
уџ
бе н
ВЕЛИКЕ СИЛЕ КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА. – На међународне односе у другој половини XIX века пресудно је утицало уједињење Немачке и Италије 1870–1871. године, чиме су на карти Европе настале истовремено две велике силе, привредни развој изазван Другом индустријском револуцијом и борба за освајање колонија. Главну реч у међународним односима водиле су велике силе: Велика Британија, Француска, Аустроугарска, Русија и Немачка. На Берлинском конгресу 1878. године уређени су њихови односи и успостављена је равнотежа. Од Берлинског конгреса до 1914. године био је период мира и привредног развоја, али и сталних несугласица и сукоба.
За в
од
за
Велика Британија је још одраније била највећа економска и поморска сила и у њој се од краја XVIII века најбрже развијала индустрија. Снага Британије учвршћена је током периода владавине краљице Викторије (1837–1901), који се назива викторијанска епоха. Крајем XIX и почетком XX века Британија је одржавала положај највеће светске силе и није дозвољавала да иједна друга држава превише ојача и угрози њене интересе. Била је парламентарна монархија, с дводомним парламентом. Владу је формирала странка која је имала већину у парламенту. На власти су се смењивале Либерална и Конзервативна странка. Развој привреде узроковао је успон индустријалаца и трговаца и појаву великих социјалних раслојавања. У најтежем положају били су радници, који су се крајем XIX века борили за своја права и побољшавање животних услова. Почетком XX века основана је Радничка партија. Француска је поражена у рату с Пруском (Немачком) 1870. године и изгубила је Алзас и Лорену. После рата збачен је цар Наполеон III, проглашена је Трећа република и донет је нов устав. На челу државе био је председник. Постојала је дводомна Народна скупштина. Више партија се на изборима борило за улазак у скупштину, а владу је формирала већина и била је одговорна скупштини. Крајем XIX века често су се смењивале владе. Иако је заостајала за водећим силама (Британијом, Немачком, САД), Француска је убрзано развијала индустрију, финансије и образовање. Немачка је после уједињења 1871. године доживела брз војни, политички и економски развој. На власти је био цар Вилхелм I (1861–1888), а потом Вилхелм II (1888–1918), из династије Хоенцолерн. Кључну улогу у
˜ 15 ˜
Краљица Викторија (1837–1901)
бе н
ик е
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
уџ
Ото фон Бизмарк, немачки канцелар (1871–1890)
Јелисејска палата, седиште председника Француске
за
уједињењу и развоју земље имао је канцелар (председник Владе) Ото фон Бизмарк (1871–1890). Стварана је чврста држава, с јаком и дисциплинованом војском, али и с развијеним образовањем и социјалном заштитом радника. У развоју индустрије Немачка је сустигла Британију и упустила се у трку у наоружању и борбу за колоније.
За в
од
Русија је обухватала огромна пространства Европе и Азије и располагала је великим природним богатствима. Индустрија се, међутим, споро развијала и заостајала је за осталим великим силама. Цареви из династије Романов, Александар III (1881–1894) и Николај II (1894–1917) владали су аутократски. Тек после пораза у рату с Јапаном и револуције 1905. године уведена је Дума (парламент), донет је Устав и проглашена су грађанска права, али сва власт је и даље била у царевим рукама. У руском друштву постојала је огромна разлика између богатог племства и сиромашног сељаштва.
Цар Николај II (1894–1917)
Аустроугарска је после пораза од Пруске (Немачке) 1866. године и Нагодбом из 1867. године преуређена у двојну монархију, састављену из два равноправна дела, Аустрије и Угарске. Монархијом је владао цар Франц Јозеф (1848–1916), из аустријске династије Хабзбурга. Индустрија се споро развијала и знатно је заостајала за осталим великим силама. Реформе друштва споро су спровођене. Посебан проблем било је незадовољство обесправљених народа, већином Словена (Срба, Хрвата, Чеха, Словака).
˜ 16 ˜
ISTORIJA 8
бе н
Монархија је облик државног уређења с наследним владаром, који влада позивајући се на божје право и историјске заслуге династије и њеног родоначелника.
ик е
Сједињене Америчке Државе су после грађанског рата доживеле брз економски развој, прошириле су се на запад, изградиле железницу и снажну индустрију. Крајем XIX века у њих су се масовно досељавали људи из Европе, што је довело до брзог пораста броја становника. Демократско федерално републиканско уређење, засновано на Уставу из 1787. године, није мењано. Јапан је крајем XIX века, током владавине цара Мацухита (1868–1912), модернизовао државу, прихватио европске тековине, увео устав и парламент и развио је јаку индустрију. Постао је најјача држава на Далеком истоку.
Уставна монархија је монархија уређена уставом, који ограничава власт владара.
Франц Јозеф (1848–1916)
Парламентарна монархија је земља која има наследног владара чија је власт ограничена одлукама парламента и владе.
уџ
Република је државно уређење у којем становници с правом гласа на слободним изборима бирају представнике власти који нису наследни и врше власт на одређено време. Током XIX века у Европи су само Француска и Швајцарска биле републике.
за
Парламентаризам је систем у којем законодавну власт има парламент, који се бира на слободним изборима. Из већине у парламенту формира се влада, која има извршну власт и за свој рад одговара парламенту. На изборима се боре политичке странке, а гласаju становници с правом гласа. Устав је највиши правни акт једне државе, који одређује њено уређење.
од
Аутократија је неограничена владавина, самовлашће.
За в
БОРБА ЗА КОЛОНИЈЕ. – Велике силе наставиле су борбу за очување постојећих и освајање нових колонија. Трка за освајањем неосвојених делова света и сукоби око поделе колонија били су на врхунцу крајем XIX и почетком XX века. То је епоха империјализма или колонијализма. Неосвојене територије, око којих се водила борба, биле су делови Африке, Азија и острва у Тихом и Индијском океану. Велике силе тежиле су освајању колонија због стицања војних упоришта, нових тржишта, јефтиних извора сировина и радне снаге за привреду, која је била у успону. Након запоседања колонија, искоришћавана су њихова природна богатства, потчињавани су народи, а оствариван је и велик утицај на њихово друштво и културу. Осим војним и привредним интересима, велике силе су колонијална освајања оправдавале тиме да је то помоћ, цивилизовање, образовање и култивисање народа који су сматрани дивљим и нецивилизованим. Често су изношени и расистички ставови, по
˜ 17 ˜
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
Империјализам је ширење једне државе у намери да освоји друге земље и народе и да влада њима.
ик е
Колоније су освојене и потчињене земље, пре свега прекоморске територије. Колонијализам је заузимање и искоришћавање територија на другим континентима.
бе н
Антисемитизам је мржња према Јеврејима.
Велике силе деле Кину
уџ
Британске колоније у Африци
којима је према биолошким одликама бела раса Европљана, наводно, надмоћна и зато има право на то да влада потчињеним нижим расама.
За в
од
за
Велика Британија је крајем XIX века била највећа колонијална сила. Имала је колоније у деловима Африке, држала је Индију, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Најзначајнији посед била је Индија, која је називана драгуљем у британској круни. Краљица Викторија се 1876. крунисала за царицу Индије. Да би заштитила тај посед, Британија је тежила да контролише поморски пут преко Средоземља и Суецког канала, који је прокопан 1869. Зато је освојила Египат, Судан и источну Африку. Крајем века освојила је и Јужну Африку, делове средње и југоисточне Азије и изборила се за повластице у Кини.
Окупација је насилно привремено освајање туђе територије.
Анексија је насилно трајно припајање туђе територије.
Француска је крајем XIX века покушавала да парира Британији у борби за колоније, и с њом је долазила у сукоб око поседа у Африци. Француска је у Африци освојила Алжир, Тунис, Мароко, делове централне и западне Африке и острво Мадагаскар, а у Азији је освојила Индокину и ојачала је утицај у Кини. Немачка је после уједињења доживела снажан привредни развој, за који су јој биле потребне сировине и тржишта, тако да је желела да се укључи у поделу колонија. Освојила је делове југозападне и источне Африке, део Нове Гвинеје, острва у Океанији и умешала се у борбу за утицај у Кини. Поред тога, тежила је и ширењу утицаја на Турску и даље ка истоку, што је показивала и изградњом железнице ка Истанбулу и Багдаду. Продор на исток, изградња јаке флоте и тежња за прерасподелом колонија довели су Немачку у сукоб с Британијом, Француском и Русијом.
˜ 18 ˜
ISTORIJA 8
Колонијална подела света
За в
од
за
уџ
бе н
ик е
Аустроугарска није имала праве колоније. Међутим, пошто је уједињењем Немачке и Италије била спречена да се у самој Европи шири ка северу и западу, одлучила је да продре на Балкан ка Егејском мору и подржавала је
Италија је после уједињења тежила да се укључи у освајање и поделу колонија, али није имала довољну силу за то. Освојила је делове источне Африке, а после рата с Турском 1911–1912. и Либију у северној Африци. Русија је на Далеком истоку тежила да прошири утицај на Манџурију и Кореју, при чему је долазила у сукоб с Великом Британијом и Јапаном, који ју је поразио у рату 1904–1905. Јапан је повећао утицај у делу Кине, у Кореји, Манџурији и на Тихом океану. Сједињене Америчке Државе су крајем XIX века, након победе у рату са Шпанијом, добиле поједина острва, а од 1913. имале су контролу над Панамским каналом, који је спајао Тихи и Атлантски океан. Мање колонијалне поседе у Азији и Африци имале су и Португалија, Холандија и Белгија.
˜ 19 ˜
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
Немачку у њеном продору на исток, али се сукобљавала с интересима Русије и балканских земаља. Резултат тежњи Аустроугарске била је окупација (1878) и анексија (1908) Босне и Херцеговине.
ик е
СТВАРАЊЕ БЛОКОВА И КРИЗЕ. – Сукоби око прерасподеле колонија и сукоби интереса уопште довели су током друге половине XIX и почетком XX века до стварања савеза између великих сила и до њиховог сучељавања. Прво је Немачка 1879. склопила савез с Аустроугарском, заснован на заједничкој тежњи да се продре ка истоку и усмерен против интереса Русије, Велике Британије и Француске. Том савезу се 1882. године прикључила и Италија и тако је настао Тројни савез или блок Централних сила. Савезнице су једна другој обећавале војну помоћ у случају рата с неком земљом ван Тројног савеза.
За в
од
за
уџ
бе н
Стварање Тројног савеза и јачање немачке економије и морнарице угрожавали су интересе Велике Британије, Француске и Русије. Зато су оне почеле да решавају међусобне несугласице и склапају савезе. Прво су Русија и Француска од 1891. до 1894. склопиле неколико споразума и обећале међусобну помоћ у случају рата с Немачком. Затим су Француска и Велика Британија решиле несугласице у Африци тако што се Француска повукла из Египта а Британија јој је препустила Мароко и склопиле су 1904.
Подела на блокове
˜ 20 ˜
ISTORIJA 8
Срдачни споразум (Entente cordiale). На крају су и Велика Британија и Русија постигле договор око колонија у Азији и склопиле савез 1907. године, чиме је оформљен други блок великих сила, назван Антанта.
ик е
Након стварања два блока односи великих сила су се све више заоштравали. Почела је трка у наоружавању и ратне припреме, које су водиле неизбежном светском ратном сукобу. Почетком XX века због сукоба супротстављених блокова у неколико наврата избијале су међународне кризе, које су свет доводиле на ивицу рата, али су у последњем тренутку решаване на миран начин.
уџ
бе н
Тако је 1905–1906. године избила прва Мароканска криза, у којој је Немачка покушала да запоседне Мароко, који је припадао Француској. После анексије Босне и Херцеговине 1908. избила је нова криза. Србија се супротставила Аустроугарској, али, пошто силе Антанте нису биле спремне за рат, приморана је да 1909. призна анексију. Затим је 1911. године избила друга Мароканска криза. Светски сукоб могао је да избије и током балканских ратова 1912–1913. године, али су велике силе одлагале рат, који није напослетку могао да буде избегнут 1914. године.
Питања и задаци
За в
од
за
1. Наведи велике силе које су постојале после Берлинског конгреса. 2. Шта је то викторијанско доба? 3. Зашто су заоштрени међународни односи крајем XIX и почетком XX века? 4. Којим разлозима су велике силе оправдавале освајање колонија? 5. Опиши ток стварања блокова. 6. Наведи међународне кризе с почетка XX века.
Резиме
Током друге половине XIX века одвијала се борба великих сила за освајање колонија. Борба око поделе колонија и сукоби интереса узроковали су груписања великих сила у блокове. Немачка се брзо развијала и тежила је прерасподели колонија, те је зато склопила савез с Аустроугарском и Италијом и створила Тројни савез. Француска, Енглеска и Русија, пак, формирале су Антанту. Несугласице између великих сила су крајем XIX и почетком XX века изазвале кризе, које су решене мирним путем. Међутим, супротстављени интереси водили су оружаном сукобу.
˜ 21 ˜
3. VELIKE SILE I BALKANSKE ZEMQE U DRUGOJ POLOVINI H≤H I PO^ETKOM HH VEKA
ик е
Кључне речи: Балкан, велике силе, Источно питање, Турска, балкански народи и државе
бе н
ИСТОЧНО ПИТАЊЕ И ИНТЕРЕСИ ВЕЛИКИХ СИЛА НА БАЛКАНУ. – Балканско полуострво јесте простор јужно од Дунава и Саве, ограничен Црним, Средоземним и Јадранским морем. Назив Балкан усталио се тек у XIX веку, а до тада је тај простор називан Европска Турска. Крајем средњег века Балканско полуострво је пало под власт Турске, што је узроковало значајне етничке, друштвене и културне промене.
уџ
Од краја XVII века Турска је почела да слаби и губи територије на Балканском полуострву. Тада је међу великим силама постављено Источно питање – питање поделе територија које је губила Турска на Балкану, али и на Блиском истоку, у северној Африци и Средоземљу. Почетком XIX века у решавање Источног питања укључили су се и балкански народи, који су почели борбу за ослобођење и стварање националних држава.
од
за
Главну улогу у решавању источног питања имале су велике силе, пре свега Хабзбуршка монархија (од 1867. Аустроугарска) и Русија, које су се стално сукобљавале с Турском око територија и утицаја на Балкану, при чему су користиле балканске народе. У борби против Турске на Балкану велике силе су имале сопствене војне, политичке и економске интересе.
За в
Русија је тежила освајању Цариграда, односно мореуза Босфор и Дарданели како би преко њих избила даље на топла мора – Егејско и Средоземно. Мешање у прилике у Турској оправдавала је и заштитом православног становништва које је живело на Балканском полуострву. Аустроугарска се дуго сукобљавала с Турском, и то у почетку се бранећи, а потом освајајући турске територије и ширећи свој утицај на Балканском полуострву. Ширење Аустроугарске на Балкан добило је нарочит значај после уједињења Немачке и Италије, када јој је онемогућено ширење ка северу и једини правци за надирање остали су југ и исток – односно Балкан на путу ка Егејском мору. На том путу су јој, поред Турске, стајале и Русија и балканске државе. Немачка је тежила да продре на исток преко Балкана ка Егејском мору и Малој Азији, па је зато подржавала Аустроугарску у решавању источног питања. Велика Британија тежила је очувању равнотеже, јер је желела да спречи да слабљењем Турске и поделом њених територија било која велика сила превише ојача и угрози британске интересе у Средоземљу, тј.
˜ 22 ˜
ISTORIJA 8
на путу ка Индији. Француска је такође тежила очувању Турске, као њен вековни традиционални пријатељ у дипломатским односима. Интерес да стекне корист присвајањем територија од Турске, крајем XIX и почетком XX века показала је и Италија, освајајући турске поседе у северној Африци.
За в
од
за
уџ
бе н
ик е
ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА 1875–1878. – Источно питање избило је у први план током Велике источне кризе 1875–1878. године. Прво је избио устанак против турске власти у Босни и Херцеговини 1875. године, а потом у Бугарској 1876. године. Србија и Црна Гора повеле су рат против Турске 1876. а 1877. године рат Турској објавила je и Русија. После бројних победа Русија је дошла надомак Цариграда и приморала је Турску да прихвати Санстефански мир 1878. године. Тим миром формирана је знатно увећана бугарска држава, која се простирала од Дунава до Егејског мора и од Црног мора до албанских планина. Она је требало да буде под претежним утицајем Русије.
„Болесник на Босфору” назив је за Турску у периоду њеног слабљења од краја XVII до почетка XX века.
Санстефанска Бугарска
Противећи се превеликом јачању Русије на Балкану и стварању велике словенске државе, велике силе нису прихватиле одлуке Санстефанског мира и на Берлинском конгресу 1878. године извршиле су нову прерасподелу територија и утицаја на Балкану. Главну реч водиле су Немачка, Аустроугарска, Велика Британија, Француска и Русија. Турској су враћене неке територије; велика Бугарска подељена је на аутономну Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, која је остала под влашћу Турске. Србија, Црна Гора и Румунија добиле су независност, проширење и међународно признање. Аустроугарска је добила право да окупира Босну
˜ 23 ˜
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
бе н
ик е
Аутономија је самоуправа, одређен степен унутрашње самосталности.
За в
за
од
Турска је крајем XIX века и почетком XX века била неуставна аутократска држава. Упркос сталном унутрашњем слабљењу, покушавала је да спроведе реформе, гарантује равноправност хришћанима и спречи насиље над њима. Група младих официра је 1908. године спровела Младотурску револуцију против аутократске власти султана. Проглашен је устав и састао се парламент у Цариграду. Обећана равноправност балканских хришћана није спроведена. Аустроугарска је искористила Младотурску револуцију за анексију Босне и Херцеговине (1908), чему Србија и Русија нису успеле да се супротставе. Од тада су појачани напори балканских држава да склопе савез и потисну Турску с Балкана, што је учињено у балканским ратовима 1912–1913. године.
уџ
Берлински конгрес 1878.
Балканско полуострво после Берлинског конгреса 1878.
и Херцеговину и Новопазарски санџак. Османско царство се обавезало да поштује верске слободе и да спроведе реформе. Одлукама Берлинског конгреса велике силе су тежиле да очувају Османско царство и да ослабе утицај Русије, а повећају утицај Аустроугарске на Балкану. Међутим, новим односима нису били задовољни ни Османско царство, ни Русија, ни балканске државе. Младе балканске државе тежиле су ширењу територије, ослобађању сународника и потпуном потискивању Турске с Балкана под слоганом „Балкан балканским народима”. Велике силе, пак, Балкан су посматрале као простор за ширење свог утицаја, а тежње балканских народа су помагале или спутавале према својим интересима. НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ. – Током XIX и XX века формирале су се националне државе балканских народа. Поред Србије и Црне Горе, то су биле Грчка, Румунија, Бугарска и Албанија. Почетком XX века успешно је довршена њихова вишевековна борба за ослобођење од Турака.
˜ 24 ˜
ISTORIJA 8
уџ
бе н
ик е
Истовремено су чињени и напори да се државе модернизују и да се спроведу политичке, друштвене, економске и културне реформе у складу с европским узорима. Економска и културна заосталост, сиромаштво и неписменост, као и тежак положај претежно сељачког становништва биле су велике препреке на том путу.
Ђорђе I (1863–1913)
за
Султан Абдул Хамид II (1876–1909)
За в
од
ГРЧКА. – Грци су водили устанак против Турске 1821–1829. године и уз подршку великих сила стекли су независност 1830. После краља Ота I Баварског на престо је доведен дански принц Георг Олденбуг (Ђорђе I, 1863–1913). Током његове владавине настављена је борба за ослобађање Грка који су били под турском влашћу. Припојена су Јонска острва, Тесалија, Епир, Крит и после балканских ратова Тракија, Егејска Македонија и Солун. Донет је либералан устав 1864, који је свим мушкарцима давао право гласа. Један од најистакнутијих политичара био је Елефтерос Венизелос. РУМУНИЈА. – Румунске области Влашка и Молдавија биле су под турском влашћу од XVI века, а Ердељ је био под влашћу Угарске. Током XIX века почела је борба за ослобођење и уједињење. Влашка и Молдавија су 1829. године стекле аутономију, после Кримског рата 1856. стављене су под заштиту европских сила, а 1859. године прогласиле су уједињење у Кнежевину Румунију, која је била вазална према Турској. На власти је био Александар Јон Куза, који је увео устав и парламент, укинуо феудализам и почео спровођење реформи. После њега на престо је дошао немачки принц Карол I Хоенцолерн (1866–1914), током чије дуге владавине је
˜ 25 ˜
Карол I Хоенцолерн (1866–1914)
1. SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX I PO^ETKOM XX VEKA
Румунија најпре стекла независност и добила област северну Добруџу (1878). Потом је 1881. године проглашена за краљевину, а 1913. године добила је и Јужну Добруџу.
уџ
Фердинанд I Кобург (1887–1918)
бе н
ик е
БУГАРСКА. – Бугарска је била под турском влашћу од XIV века. Борба за ослобођење развила се тек у другој половини XIX века. Прво је 1870. године створена бугарска самостална црква. Априла 1876. године подигнут је велики устанак, који је надмоћна турска војска крваво угушила. Пошто је Русија потукла Турску у рату 1877–1878, створила је Санстефанским миром такозвану Велику Бугарску (1878), која је исте године интервенцијом великих сила на Берлинском конгресу подељена на аутономну Кнежевину Бугарску, на северу, и Источну Румелију, која је остала у саставу Турске, на југу. На бугарски престо је 1879. доведен немачки принц Александар Батемберг. Исте године у Трнову је донесен либералан устав, којим је Бугарска постала уставна и парламентарна наследна монархија. Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, извршено превратом 1885. године, није било признато. На престо је потом доведен Фердинанд I Кобург (1887–1918), који је ујединио две бугарске покрајине. Он је 1908. године прогласио пуну независност државе и себе као владара прогласио за цара. Европске државе признале су га за краља.
За в
од
за
АЛБАНИЈА. – Албанци су у XV веку пали под Турке и потом су претежно прешли у ислам и представљали ослонац турске власти. На југу се задржало православно, а на северу католичко становништво. Борба за национално ослобођење почела је тек у другој половини XIX века и у почетку се
Албанац
˜ 26 ˜
ISTORIJA 8
ик е
заснивала на културно-просветним захтевима. Уочи Берлинског конгреса 1878. албански прваци основали су Призренску лигу и тражили су уједињење албанских земаља и признавање аутономије, што су велике силе одбиле. Од тада је јачао национални покрет и избијали су устанци, које је турска власт гушила. У Валони је 28. новембра 1912. проглашена независна Албанија, која је призната 1913. године.
Питања и задаци
бе н
Шта је Источно питање? Који су били интереси великих сила на Балкану? Шта је Велика источна криза? Које су биле последице Берлинског конгреса на Балкану? Шта је Младотурска револуција? Које су државе балканских народа формиране до почетка XX века?
уџ
1. 2. 3. 4. 5. 6.
Резиме
За в
од
за
Интереси великих сила преплитали су се током друге половине XIX и почетком XX века и на Балканском полуострву. Опадање Турске било је најинтензивније. Велике силе тражиле су решење за поделу њених територија тежећи да остваре своје интересе. Балкански народи формирали су своје националне независне државе, које су тежиле ширењу сопствених територија, ослобађању својих сународника и потпуном протеривању Турске с Балкана. Решења постигнута на Берлинском конгресу 1878. нису задовољила ни велике силе, ни балканске државе, тако да су сукоби и кризе наставили да избијају и почетком XX века.
˜ 27 ˜
ик е бе н уџ за од За в Краљ Петар Карађорђевић, 23. септембар 1904.