Dr Jelena Srna
PSIHOTERAPIJA I SAVETOVANJE Teorija, praksa, istraživanje
ĭĴʼnłķ¡ōĴ¡ňķ®ĵĸŁļľĸ¡Ò¡ĕĸłĺŅĴķ
Sadržaj REČ AUTORA ............................................................................................................7 UVOD ............................................................................................................................9 I. PSIHOTERAPIJA KAO CIVILIZACIJSKA TEKOVINA – između magije, religije, filozofije, nauke, umetnosti i zanata ............. 15 II. PSIHOTERAPIJA U KONTEKSTU .......................................................... 25 Sociokulturni, istorijski i razvojni kontekst psihoterapije........................ 25 Sociokulturni kontekst psihoterapije .......................................................... 25 Istorijski kontekst psihoterapije ................................................................... 33 Nastanak i razvoj moderne psihoterapije ................................................... 40 III. PSIHOTERAPIJA I SAVETOVANJE ........................................................ 51 Koncepti, definicije, ciljevi, klasifikacije ..................................................... 51 Odnos psihoterapije i psihološkog/terapeutskog savetovanja ............... 66 Bliži i dalji „rođaci” psihoterapije ................................................................. 70 IV. TEORIJA PSIHOTERAPIJE ........................................................................ 81 Značaj i funkcije teorije u psihoterapiji ....................................................... 81 Teorijske perspektve psihoterapije ............................................................... 82 Specifičnost teorije psihoterapije .................................................................. 86 Klasifikacije teorija u psihoterapiji................................................................ 87 Slično i različito u teorijama psihoterapije .................................................. 89 V. POVEZIVANJE I INTEGRACIJA KAO PUTEVI RAZVOJA TEORIJE, PRAKSE I ISTRAŽIVANJA PSIHOTERAPIJE ........................................................................................... 95 Integracija psihoterapijskih pristupa ........................................................... 96 Integracija psihoterapije, psihologije i psihopatologije .......................... 105 Integracija istraživanja i prakse ................................................................... 106
VI. ISTRAŽIVANJE PSIHOTERAPIJE ........................................................ 113 Proces, vrste i ciljevi istraživanja psihoterapije ...................................... 113 Metode empirijskog istraživanja psihoterapije........................................ 116 Principi empirijskog istraživanja psihoterapije ....................................... 118 Pregled rezultata istraživanja psihoterapije: istorijska perspektiva .... 124 Kritički osvrt i budućnost istraživanja psihoterapije ............................. 131 VII. PRAKSA PSIHOTERAPIJE ........................................................................ 135 Elementi psihoterapijske prakse ................................................................ 135 Klijent ......................................................................................................... 137 Psihološki problem, poremećaj, oboljenje .......................................... 142 Psihoterapijski proces .............................................................................. 149 Psihoterapijski odnos .............................................................................. 155 Psihoterapijske strategije i tehnike ....................................................... 161 Psihoterapijska postavka ......................................................................... 164 Psihoterapijska promena ......................................................................... 166 Integrativni modeli promene ................................................................. 174 Psihoterapeut ............................................................................................. 178 Rizici i zadovoljstva profesije ...................................................................... 183 Edukacija psihoterapeuta ............................................................................ 191 Profesionalna etika u psihoterapiji ............................................................ 202 VIII. DOPRINOS I KRITIKA PSIHOTERAPIJE ......................................... 223 LITERATURA ........................................................................................................ 233
REČ AUTORA Ovu knjigu sam napisala iz želje da ponudim što jednostavnije odgovore na dva jednostavna pitanja koje svake godine nanovo „čitam” u očima studenata psihologije: Šta je psihoterapija? i Kako ona funkcioniše? Izvorišta podrške za ostvarenje ovako ambicioznog poduhvata potražila sam prvo u sebi, a zatim u svom najbližem profesionalnom i ličnom okruženju. Na mojoj su strani bili akademsko obrazovanje i stručno usavršavanje (specijalizacija iz medicinske psihologije i permanentne edukacije iz različitih psihoterapijskih pristupa); kliničko iskustvo od preko 35 godina staža (u državnoj službi i privatnoj praksi); sedamnaestogodišnje iskustvo nastavnika na svim nivoima akademskih studija psihologije, iskustvo mentora i supervizora u različitim strukovnim (specijalističkim i subspecijalističkim) edukacijama o treninzima, kao i iskustvo predavača na brojnim seminarima namenjenim psiholozima i stručnjacima srodnih disciplina (lekarima, socijalnim radnicima, pravnicima...). Rukovođenje i učešće u brojnim stručnim i naučnim projektima, kao i publikovanje velikog broja stručnih i naučnih radova dodatno su doprineli sazrevanju uslova za nastanak jedne ovakve knjige. Osim toga, za upuštanje u ovako ozbiljan poduhvat bila mi je potrebna dobra mera lične hrabrosti i sigurnosti, a čini mi se ponajviše izdržljivosti i istrajnosti da stignem do kraja. Zahvalnost za nastanak ove knjige dugujem svom profesionalnom i ličnom okruženju ‒ pre svega brojnim klijentima (pojedincima i porodicama), od kojih sam najviše učila i još uvek učim; kolegama s kojima sam na različite načine proveravala i utvrđivala svoja profesionalna znanja, iskustva i stavove; studentima koji su me zanimljivim i provokativnim pitanjima neprestano podsticali da tražim što bolje odgovore, svojim britkim komentarima doprineli su da neke svoje poglede izoštrim i doteram i koji su bili dovoljno strpljivi da sačekaju da ova knjiga izađe. Zahvalna sam svojoj porodici i brojnim prijateljima na ljubavi i kontinuiranom interesovanju za ono što radim. I pored svega toga, napisati ovakvu knjigu nije bilo lako iz bar tri razloga. Svesna sam bila da valja oprezno pisati o onome što čovek dugo i predano uči i voli. Jer, kada je ljubav u pitanju, tu obično ima
8
mnogo subjektivnosti, pa i preterivanja. Zatim, da je potrebno izdvojiti elementarno u psihoterapiji i savetovanju, ono što je izdržalo test vremena i što može istovremeno da (kako bi rekao profesor Bujas) „informira” one koji se time neće baviti, a da istovremeno posluži i kao baza za formiranje osnovnih profesionalnih znanja, veština i stavova budućih terapeuta i savetnika. Najzad, da je sve to potrebno učiniti u jednoj širokoj i složenoj oblasti koja, uprkos svom bogatom i dinamičnom razvoju, ostaje i dalje zamršeno polje koje se snažno i uporno opire i izmiče bezbrojnim pokušajima detaljne sistematizacije. Dakle, velika odgovornost, ali i veliki izazov. Proces istraživanja je potrajao nekih petnaestak godina a odvijao se u jednom sasvim specifičnom makro i mikrokontekstu dinamičnih društvenih promena: kriza, ratnih konflikata i reformi postkonfliktnog društva. Te dinamične promene delovale su visokoometajuće (nedostupna literatura usled ekonomskih razloga i društvene izolacije, poklapanje s društvenom reformom visokoškolskog obrazovanja i sl.), ali su te dinamične promene delovale i stimulativno, jer su mi teška vremena izoštrila fokus i povećala osetljivost za ljudsku patnju, a sam proces istraživanja postao je moja oaza ili intelektualno pribežište od spoljašnjih nedaća. Što sam se duže udubljivala u problematiku, postajalo mi je sve jasnije da ostvaranje moje želje, da ponudim što jednostavnije odgovore na dva jednostavna pitanja: Šta je psihoterapija? i Kako ona funkcioniše?, uprkos sasvim pristojnim mogućnostima, predstavlja trajnu i gotovo nemoguću misiju. Postajalo mi je sve jasnije i zašto su aspiracije autora u ovoj oblasti obično bile mnogo skromnije. Čak i posle više od stoleća njenog razvoja, psihoterapija (kao uostalom i druge nauke) na mnoga ključna pitanja iz svog referntnog okvira još uvek ima samo zadovoljavajuće, ali ne i tako jasne, precizne i jednostavne odgovore. Tu neizvesnost u psihoterapiji, kao uostalom i mnoge druge neizvesnosti življenja, valja jednom ‒ prosto prihvatiti. Stoga sam ove godine odlučila da zastanem s daljim istraživanjem i ponudim odgovore koje sam do ovog trenutka pronašla. Čitaocima ostavljam da sami prosude koliko im oni vrede. U Beogradu, maja 2012.
Jelena Srna
UVOD Nastanak ove knjige motivisan je prvobitno sasvim praktičnom potrebom da se studentima osnovnih studija psihologije obezbedi odgovarajuća obavezna literatura za bazičan kurs, u kom se oni, u okviru svojih studija prvi put susreću s problematikom psihoterapije i savetovanja. Ciljevi ovog kursa su: da studenti steknu osnovna znanja iz oblasti pružanja psihološke pomoći i podrške i povežu ih s vlastitim iskustvom, da upoznaju savremene profesionalne stavove i vrednosti i da razvijaju profesionalna interesovanja za ovu oblast, koju bi u daljoj edukaciji mogli produbljivati. Iako je knjiga prvenstveno namenjena studentima psihologije, verujem da ona može da bude korisna i iskusnim psiholozima, kao i studentima i stručnjacima drugih srodnih disciplina (medicine, socijalniog rada, sociologije, pedagogije i andragogije, specijalne edukacije i rehabilitacije...), pa i laicima zainteresovanim za ovu problematiku. Ovakva knjiga, dakle, mogla bi imati brojnu čitalačku publiku s obzirom na objektivnu potrebu za stručnom literaturom iz oblasti psihoterapije na našem jeziku. Interesovanje za psihoterapiju oduvek je postojalo u ovoj sredini, kao i u svetu. Ono vremenom ne jenjava, možda čak i raste, a u obrnutoj je srazmeri sa skromnom ponudom literature u ovoj oblasti. Retke knjige objavljene u nas posvećene su: t psihoterapiji posebnih kliničkih entiteta ‒ npr. Psihoterapija psihoza (Milosavljević, 1983); Psihodinamika i psihoterapija neuroza (Popović, Jerotić, 1989); t posebnim klijentima ‒ npr. Psihoanalitička terapija dece i omladine (Tadić, 1992); t različitim teorijskim pristupima u psihoterapiji ‒ npr. Psihoterapije (Stojnov i saradnici, 2000); Psihoterapija (Erić, 2002);
10
Psihoterapija i savetovanje
t posebnim psihoterapijskim školama – npr. Porodična terapija (Milojković, Srna, Mićović, 1996); Psihodrama i sociodrama (Veljković i Đurić, 1998); Telesna psihoterapija (Klisić, 1995); Racionalno-emotivna bihevioralna terapija (Vukosavljević-Gvozden, 2009); t modalitetima psihoterapije ‒ npr. Grupna psihoterapija (Opalić, 1998); Novi grupni pravci (Berger, 2000a); t određenim pitanjima iz oblasti psihoterapije – npr. Psihoterapija od leka do utopije (Berger, 2000b ); Psihoterapija i duhovnost (Milenković, 2002). Češćim, specijalizovanim člancima, objavljivanim u časopisima („Psihologija”, „Časopis za kliničku psihologiju i socijalnu patologiju”, „Avalske sveske”, „Psihijatrija danas”, „Engrami”, „Psihoterapija”) i tematskim zbornicima s naučnih i stručnih skupova, terapeuti su (uglavnom međusobno) komunicirali u lokalnoj profesionalnoj zajednici. Domaća, kao i strana literatura malo se bave onim što je osnovno i opšte u psihoterapiji. U većini knjiga, pa čak i onih koje u naslovu imaju reč osnovno i opšte, nakon kraćih opštih uvoda, slede sadržaji koji nose jasan pečat teorijskih orijentacija autora. Konačno, u literaturi (posebno domaćoj) najviše je zastupljena teorija psihoterapije, s malo uvida u problematiku empirijskih istraživanja i psihoterapijske prakse. Ono što nedostaje u aktuelnoj ponudi, dakle, jeste jedan savremen pogled na prilično složenu i zamršenu problematiku psihoterapije i savetovanja, orijentisan prvenstveno ka psihoterapijskoj praksi i ka onom što je u njoj integrativno i bazično. Ova knjiga pretenduje da bude upravo takva. Ona se bavi osnovama psihoterapije i savetovanja kao formalnim oblicima psihološke pomoći i podrške ljudima koji se za njih opredeljuju shodno svojim potrebama. Uvažavajući svu šarolikost razlika koje postoje unutar psihoterapije i unutar savetovanja, kao i između psihoterapije i savetovanja, opredelila sam se za savremen pogled na ovu problematiku, koji sve jasnije naglašava podudarnost psihoterapije i psihološkog/terapeutskog savetovanja i težnju da se što bolje osvetli široko polje onoga što je zajedničko njihovim brojnim pristupima.
11
Iz praktičnih razloga sam odabrala da koristitim, meni lično bliži, termin psihoterapija (ili kraće terapija), pod kojima podrazumevam brojne varijetete onoga što se u savremenoj literaturi podrazumeva pod psihoterapijom i psihološkim ili terapeutskim savetovanjem, sve do pojave određenih razlika, kada će specifičnosti biti eksplicitno naznačene. Iz istih razloga korišćeni su i termini terapeut i klijent, koji se odnose na oba roda. Strukturu knjige čini osam poglavlja, pomoću kojih je moguće: 1) sagledati psihoterapiju iz široke, metaperspektive: t kao civilizacijsku tekovinu između magije, religije, filozofije, umetnosti, zanata, t kao interdisciplinarnu nauku i profesiju između brojnih prirodnih i društvenih nauka i srodnih pomažućih profesija, t u sociokulturnom, istorijskom i razvojnom kontekstu; 2) sagledati psihoterapiju dublje: t definisanjem osnovnih koncepata i elemenata, t određivanjem njenog domena i granica, ciljeva i funkcionisanja, t s aspekata teorije, prakse i istraživanja; 3) sagledati psihoterapiju celovito: t razmatranjem njenih integrativnih trendova, t doprinosa psihoterapije i kritika koje joj se upućuju, t otvorenih pitanja i dilema, t aktuelnog statusa psihoterapije i vizije njene budućnosti. Najviše pažnje u ovoj knjizi posvećeno je psihoterapijskoj praksi, utemeljenoj na teorijskim postavkama, empirijskom istraživanju i kliničkom iskustvu.
„Svaka kultura je osmislila neki oblik aktivnosti koji obezbeđuje vođstvo, olakšanje i utehu ranjivim osobama u običnim vremenima i običnim osobama u vanrednim vremenima.” Orlinski & Hauard
I. PSIHOTERAPIJA KAO CIVILIZACIJSKA TEKOVINA – između magije, religije, filozofije, nauke, umetnosti i zanata
Psihoterapija kao tretman psihičkih oboljenja, tegoba, problema ‒ psihološkim uticajem nastariji je oblik lečenja (Erić, 2002), daleko stariji od psihoterapije kao naučne discipline, nastale tek krajem 19. veka. Ovakav tretman možemo smatrati univerzalnim s obzirom na to da je prisutan kako u modernim i u tradicionalnim kulturama savremenog doba, tako i u vremenima naših bližih i dalekih predaka a, po svoj prilici, biće i potomaka. U prilog univerzalnosti psihoterapije govori i činjenica da usavršavanjem drugih, savremenijih oblika tretmana psihičkih poremećaja (lekom, skalpelom, aparatom) psihoterapija ne samo da nije gubila već je, naprotiv, sve više dobijala na značaju, delujući samostalno ili u sklopu tih drugih, tehnološki sve naprednijih tretmana. Pored dubokih korena, široko je polje psihoterapije kao civilizacijske tekovine u kojoj je moguće prepoznati duhovnost magije i religije, mudrost filozofije, egzaktnost nauke, kreativnost umetnosti i veštinu zanata. Kako je razmatranje širokog polja psihoterapije velika i ozbiljna tema, ovde ćemo pomenuti samo neke od dodirnih tačaka psihoterapije s magijom, religijom, umetnošću i zanatom.
Psihoterapija i magija Savremen čovek nije savršeno razvijeno biće. Iz njega često znaju da „provire” različiti psihološki atavizmi. On neke stvari čini (npr. kucne u drvo da ne čuje zlo) kao da u njih veruje, iako zapravo ne
16
Psihoterapija i savetovanje
veruje (kvazimagijsko mišljenje). A sklon je i da (po)veruje: da neki njegovi postupci ili iskazi koreliraju s određenim događajima (magijsko mišljenje), da su neki događaji koje vezuje dodir, sled ili sličnost i uzročno povezani (asocijativno mišljenje). Savremen čovek je sklon i magijskim očekivanjima ‒ da će njegove tegobe naprosto nestati ako popije neki „čaroban lek” ili se obrati za pomoć nekoj osobi koja u njegovom okruženju ima reputaciju „čudotvorca”. Što je najzanimljivije, ta se očekivanja u stvarnosti često realizuju, o čemu svedoče i nauci poznati fenomeni, kao što su placebo efekat i proročanstvo koje se samo od sebe ostvaruje. Dakle, čak i kada je psihički stabilan, odrastao i obrazovan, savremen čovek nije dosledno racionalan. On je to još manje u stanjima stresa, krize, traume, fizičkog ili mentalnog obolevanja, koja podrazumevaju određen stepen psihološke regresije, disfunkcije, pa i deterioracije. Koliko god da veruje u nauku, u situacijama kada doživljava ekstremnu nesigurnost, potencijalnu opasnost i nemogućnost da bilo šta učini, čovek (p)ostaje još spremniji da se obrati magiji tradicionalnih i alternativnih oblika psihološke pomoći. Njihova psihološka delotvornost leži u instant delovanju ‒ momentalnom rasterećenju od strepnje i uspostavljanju kontrole, ali i u autosugestiji i sugestivnom pristupu magijskog iscelitelja koji, prema Frojdu, projektuje svoj mentalni status u svet oko sebe i sam verujući (egocentrično, kao malo dete) „da kiša pada zato što je on otvorio kišobran”. Bilo kako bilo, magijske ideje ne samo da opstaju u čoveku hiljadama godina već se i razvijaju poprimajući nove, sve modernije oblike i ne gubeći mnogo od svoje popularnosti. To je dobrim delom tako zahvaljujući iskonskim potrebama čoveka za spoznajom i zaštitom, koje, kako stvari stoje, i dalje ostaju daleko od njegovih mogućnosti da ih ostvari. I psihoterapija i magija odazivaju se tim iskonskim ljudskim potrebama nudeći nadu promene. Obe cvetaju u teškim vremenima, kada su ljudi u stanju pojačanih emocionalnih potreba i traganja za smislom svog života (Mair, 1992).
Psihoterapija i religija Otac psihoterapije, Sigmund Frojd, gledao je na religiju kao na „podmukli oblik opsesivne neuroze” (Thorne, 2000, Frankl, 2001). Pitanje je koliko je taj oštar stav odražavao njegov lični odnos prema
Psihoterapija kao civilizacijska tekovina
religiji a koliko snažnu potrebu onog vremena da se psihoterapija kao nova naučna disciplina jasno odredi prema religiji, s kojom je u prošlosti imala zajedničke korene i mnogo dodirnih tačaka. U tradicionalnim društvima psihološko isceljenje se u dobroj meri odvija u religioznim okvirima (npr. hodžin zapis). Intimno otkrivanje u terapijskoj situaciji nalikuje ispovesti kod hrišćana, a koncepti opraštanja i pomirenja nalaze novi smisao u psihoterapijskoj praksi (Enright & Fitzgibbons, 2000). Edukovani sveštenici doprinose razvoju posebne grane savetovanja (pastoralno savetovanje). Mnogi smatraju da je psihoterapija preuzela od religije primat nad nekim oblastima življenja u kojima religioznu veru smenjuje „psihoterapijska vera”, a sveštenike ‒ psihoterapeuti u ulozi modernih gurua. Jer, teorije psihoterapije nude čoveku objašnjenja za neke događaje i doživljaje koje je teško razumeti, kao i odgovore na egzistencijalna pitanja („Ko sam ja? i Zašto sam ovde?”), definišu društvene vrednosti, kreiraju rituale susretanja s drugim ljudima (McLeod, 2003). Psihoterapija se tokom svog razvoja uglavnom čvrsto držala naučnog pogleda na svet. Iako većina vodećih teorija psihoterapije ima malo toga da kaže o duhovnoj dimenziji života, u teorijama Frojdovih savremenika i sledbenika (Jung, From, Asanjoli, Maslov) nailazimo na primese tradicionalnih religija Istoka i Zapada. Štaviše, u novije vreme svedoci smo stvaranja integrativnih, holističkih terapijskih pristupa koji kombinuju različite psihološke teorije s elementima budizma i hrišćanstva i obogaćuju spektar psihoterapijskih metoda i tehnika spiritualnim elementima (Stricker i Gold, 1993). Ti pristupi pokazuju razumevanje za religioznost kao odraz iskonske potrebe čoveka za pripadanjem, intenziviranu u savremenom globalnom društvu koje sve više uskraćuje ljudima normalne pogodnosti življenja u zajednici, kao što su: podrška, afirmacija, intimnost, smisao i svrha, sigurnost i rituali (Thorne, 2000). Oni takođe uvažavaju potrebu ljudi da, odbacujući krute religiozne okvire, neguju svoju duhovnost proširujući svoja iskustva i aspiracije ka prirodi i transcedentnom kao dodatnim izvorima razvojnih i lekovitih potencijala.
Psihoterapija i filozofija U osnovi svih nauka prirodnih i društvenih je filozofska misao, pa tako i mnoge značajne ideje u psihoterapiji vode poreklo iz filozo-
17
18
Psihoterapija i savetovanje
fije (npr. koncepti nesvesnog, fenomenologije, autentičnosti, Sokratovska pitanja i dr.). Filozofija nudi okvire za razmatranje ontoloških i etičkih pitanja koja se otvaraju u psihoterapiji. Tri su filozofske pozicije veoma prisutne u psihoterapijskoj teoriji i praksi (Hackney i Cormier, 1996). Prva je esencijalizam, pretpostavka da su ljudska bića po svojoj prirodi racionalna. Toj orijentaciji pripadaju oni koji rešavaju probleme, analiziraju i u stalnoj su potrazi za životnim obrascima. Druga filozofska pozicija je progresivizam, koju zanima fundamentalno pitanje: Šta je to što funkcioniše? Istina se utvrđuje preko posledica, a vrednosti su pre relativne nego apsolutne. Takvu orijentaciju imaju osobe koje se oslanjaju na rezultate istraživanja, veruju da postoje pragmatična rešenja za ljudske probleme i posvećene su traganju za logičnim i zakonitim odnosima u životnim situacijama. Treća filozofska opcija u psihoterapiji je egzistencijalizam. Smisao života je u pojedincu, a nije u sredini, ni u događajima. Zakonitosti i racionalno mišljenje nemaju smisla dok im pojedinci ne daju značenje. Vrednosti su individualno determinisane, a iskustva su pre subjektivna nego zakonita i predvidljiva. Ljudske reakcije su rezultat realnog ili mogućeg izbora. Važna je individualna odgovornost. I terapeut i klijent ulaze u terapiju sa svojim pogledima na život i svet. Uprkos tendenciji da bude koliko je god to moguće neutralan, terapeutov pogled na svet se u izvesnoj meri ipak odražava u njegovom radu, makar u izboru teorijskog modela, metoda i tehnika rada, psihološke problematike, pa i klijentele s kojom radi. Kao što se i klijentov pogled na svet odražava u načinu na koji vidi svoj problem i onome što smatra za njega vrednim rešenjem. Podudarnost između terapeutovog i klijentovog poimanja sveta jeste značajan momenat razvoja terapijskog odnosa i procesa, kao i uspešnosti terapijske promene. Poznavanje opštih teorija filozofije morala pomaže terapeutu da se snađe u rešavanju nekih složenih etičkih dilema koje nisu mogle da budu rešene na nižim nivoima moralnog rezonovanja (lične intuicije i etičkih pravila). Teorijski razvoj psihoterapije tekao je većim delom kroz umnožavanje različitih teorijskih pristupa (što je karakteristično za filozofiju), a mnogo manjim delom kroz težnju ka jednom integrisanom znanju (karakterstično za nauku). Konačno, u novije vreme u psihoterapijskoj praksi postaju sve aktuelniji terapeuti primarne filozofske edukacije sa svojom ponudom „Platona umesto Prozaka” (Marinof, 2002).
Psihoterapija kao civilizacijska tekovina
Psihoterapija i druge nauke Psihoterapija se smatra naukom jer je njen metod rada teorijski zasnovan i empirijski potvrđen. Znanja o čoveku, njegovom ponašanju, razvoju i promeni (u zdravlju i bolesti) u određenoj meri su sintetizovana u strukturisan sistem terapijskih teorija. Empirijska provera teorijskih znanja, kao i efekata i procesa terapijske prakse odvija se u skladu s naučnim principima objektivnosti i merljivosti. Psihoterapija ima status primenjene (još uvek ne sasvim samostalne) naučne discipline, najčvršće povezane s medicinom (psihijatrijom) i psihologijom (kliničkom psihologijom i psihologijom savetovanja). Psihoterapija se u najvećoj meri oslanja na psihološka znanja o ličnosti, emocijama, kogniciji, ponašanju, kao i na znanja iz socijalne i razvojne psihologije mentalnog zdravlja i psihopatologije (Gibson & Mitchell, 1993). Osim psihologije i brojne druge društvene i prirodne nauke dale su svoj doprinos razvoju psihoterapijske teorije i prakse (od sociologije i antropologije, ekologije i pedagogije, pa sve do bazičnih nauka, kao što su fizika i biologija). Štaviše, fizika je kao model „prave” nauke od samog nastanka psihoterapije bila njen glavni uzor. O tome svedoče brojni psihoterapijski koncepti, kao što su: psihička energija, psihodinamika, psihološki otpori (psihoanaliza), psihološko polje (geštalt terapija), ekvifinalnost, entropija (sistemska porodična terapija), kao i metod eksperimenta u bihevioralnoj i geštalt terapiji. Tendencija vezivanja psihoterapije za bazične nauke i danas je veoma prisutna. Primer za to nalazimo u istraživanjima neuronauka koja pokazuju uticaj psihoterapije na promenu moždanih funkcija, kao i uticaj medikamenata na promenu psiholoških funkcija (Good & Beitman, 2006). Kako se nauke zajedno razvijaju u koordinatama sociokulturnog prostora i vremena, transfer znanja se događao u oba pravca, pa je i psihoterapija (posebno psihoanaliza) i sama doprinosila razvoju mnogih nauka.
Psihoterapija i umetnost Psihoterapija se u dobroj meri može tretirati i kao umetnost jer je njen (teorijski zasnovan, empirijski potvrđen i proveravan) metod
19
20
Psihoterapija i savetovanje
potrebno fleksibilno i kreativno primeniti u praksi na određenog klijenta, sa određenim problemom, u određeno vreme, u đodređenom kontekstu (Hofmann & Weinberger, 2007). Kreacija i specifičan spoj subjektivnog i objektivnog važni su aspekti kako književnog i umetničkog, tako i terapijskog procesa (McLeod, 2003). Umetničkom stvaranju ljudi spontano pribegavaju kao putu ličnog razvoja i oslobađanja od stega. Dnevnički zapisi, poezija, autobiografija i druge književne forme nalaze svoje mesto u psihoterapijskom radu (npr. biblioterapija, terapija narativom). Pojedini psihoterapijski pravci (npr. art-terapija, psihodrama i muzikoterapija) obilato koriste sliku, skulpturu, dramu, igru, muziku, pružajući i klijentu i terapeutu mogućnost da se simbolično izraze i kada im za to nedostanu odgovarajuće reči. Snažna težnja da se moderna psihoterapija što jasnije odredi i što čvršće utemelji u naučnom prostoru vremenom se pokazuje kao preterana. Za psihoterapiju su okviri akademske nauke postali do te mere tesni da se u njima gube njene značajne odrednice, pa i sam smisao psihoterapije. U novije vreme evidentan je otklon psihoterapije prema umetnosti. Kao i u umetnosti (koju je lakše odrediti pitanjem „Kada je?” nego pitanjem „Šta je?”), Spineli (Spinelli, 2006) razmatra mogućnost da se psihoterapija odredi prema sličnim kriterijumima (lokacija, oznaka, doživljaj). Psihoterapija, po njemu, događa se kada se u određenom kontekstu (fizičkom, vremenskom i psihološkom) kroz određeni proces odvija ljudski susret koji je prepoznat kao terapeutski (od strane određenih autoriteta, terapeuta i zvaničnih tela koja ga akredituju) i doživljen kao terapeutski od bar jednog učensnika u tom procesu.
Psihoterapija i zanat Kao i kad je reč o „zlatnim” zanatima, psihoterapeut tokom svoje edukacije stiče čitav spektar praktičnih i korisnih veština koje mu pomažu da teorijska znanja i profesionalne stavove sprovede u delo. On razvija svoj prirodan dar dugotrajno i disciplinovano učeći po modelu od iskusnih kolega, „majstora zanata”, kao i vežbajući strategije i tehnike sve dok ne postigne taj visok standard umeća i etičnosti i, naravno ‒ kreativnosti, jer unutar disciplinovane forme, od uspeš-
Psihoterapija kao civilizacijska tekovina
nog terapeuta se, kao i od svakog dobrog zanatlije, očekuje lična imaginacija, intuicija i inovacija (Young & Heller, 2000). I dok rasprave o identitetu psihoterapije između magije, religije, filozofije, nauke, umetnosti i zanata i dalje traju, fenomen „lečenja razgovorom” o(p)staje, univerzalan u vremenu i prostoru, „jer osoba koja pati želi da govori i da je čuju, bez obzira na to kakva je pustoš (u njoj) stvorena” (Feltham, 1995, str. 161).
21