Issuu

УВОД У ЧИТАЊЕ ЛЕКСИКОНА ПСИХОАНАЛИЗЕ Без психоанализе незамисливе су не само савремена психологија, психијатрија, педагогија, антропологија, социологија већ и модерна и постмодерна филозофија, лингвистика, семантика, затим књижевна теорија и критика; чак су и књижевност, уметност, позориште и филм толико прожети психоаналитичким сазнањима да није претерано ако се каже да је читава култура двадесетог века обележена њоме. За ову науку зна не само просечно образован интелектуалац већ и сваки иоле образованији човек. Данас, чини се, свако зна шта је психоанализа и које су главне поставке Фројдовог учења. Али ако би, међутим, требало да неко од ових што „знају” то своје познавање искаже у виду макар провизорне дефиниције психоаналитичког учења или којег од најпознатијих појмова из Фројдовог теоријског корпуса, онда би се показало како је то „знање” врло сумњиво, крајње магловито, а често и сасвим погрешно. Откуда тешкоће у дефинисању тог, рекло би се, тако познатог појма? Постоји више разлога. Значење појма „психоанализа” у току развоја овог учења постаје прешироко, непрецизно и произвољно (конфузији доприносе различити правци који настају из Фројдове психоанализе, на пример, индивидуална психологија, аналитичка психологија, социјална психоанализа итд.); појам психоанализа везује се само за један фрагмент њеног учења, односно редукује се само на једну или две њене важне поставке (на пример, на учење о значају раног детињства, о потискивању, карактеру или сексуалности, при чему се одбацују остали делови као „теоријски баласт”); у току распростирања, Фројдово учење бива погрешно тумачено због недовољног познавања или, чешће, афективних и/или идеолошких отпора, те је у свести многих људи оно присутно искључиво у свом изопаченом, карикатуралном издању (као, рецимо, „психолошки правац који целокупни психички живот, како здравог тако и болесног човека, своди на полни нагон, тј. пансексуализам”). 11

С обзиром на неоспоран теоријски значај и практични утицај психоанализе у свим сегментима културног, друштвеног и духовног живота, с једне стране, и на недовољно темељно познавање основних појмова Фројдове теорије у широј културној јавности, с друге, већ дуже време у нашој средини постоји потреба за приручником у виду лексикона или речника психоаналитичких појмова. Такву потребу само делимично може да задовољи Обухватни речник психолошких и психоаналитичких појмова Инглиша и Инглиша, пошто се у њему сасвим кратко речнички одређује значење неких психоаналитичких термина, али не и значење самог појма у психоаналитичкој теорији. Специјализованог лексикона психоаналитичких појмова, дакле, до сада није било, те овај Лексикон психоанализе представља пионирски покушај у тој области наше стручне лексикографије. Предајући ову књигу на увид суду јавности, аутор осећа потребу да положи рачун о њеној сврси, концепцији и намени. Оно што пажљив читалац може закључити на основу проучавања имплицитне структуре и композиције лексикона настојаћу да овде сасвим кратко изложим одговарајући на његова хипотетичка питања. Зашто Лексикон психоанализе? Одговор на ово питање дефинише циљ књиге да се задовољи потреба за оваквом врстом приручника, односно да се широј образованој публици разјасни значење познатих психоаналитичких термина и појмова. Тиме се не само олакшава читање и адекватно разумевање често недовољно јасних или чак херметичких психоаналитичких списа који обилују техничким терминима (чије је значење сасвим другачије од оног у свакодневној употреби), већ се, што је можда и крајњи циљ књиге, читалац подстиче на трагање и проучавање изворне психоаналитичке литературе. Шта је психоанализа? Ово питање подразумева дефинисање предмета лексикона, односно схватање његове кључне одреднице ПСИХОАНАЛИЗЕ, као и разграничење овог појма од њему сличних а различитих појмова. Тако су, на пример, овом појму блиски појмови ДУБИНСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ и ДИНАМИЧКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ, затим неке школе, као индивидуална психологија Адлера и аналитичка или комплексна психологија Јунга, које су произишле из психоанализе, али будући да су се од ње одвојиле, њима и њиховим појмовима није место у овом лексикону. Под психоанализом овде се подразумева, пре свега, Фројдова теорија и теорија његових најближих сарадника (КЛАСИЧНА ПСИХОАНАЛИЗА), као и његових креативних настављача који су створили посебне школе, као што су СОЦИЈАЛНА ПСИХОАНАЛИЗА, ЕГОПСИХОЛОГИЈА, ЕНГЛЕСКА ШКОЛА итд. Каква је структура Лексикона? На ово питање ваља одговорити излагањем концепције и садржаја књиге. Основна замисао Лексикона је да прикаже психоанализу, пре свега, као особен истраживачки метод (СЛОБОДНЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ, ВЕШТИНА ТУМАЧЕЊА) и њену емпиријску 12

грађу (МАТЕРИЈАЛ, САН, ОМАШКЕ итд.), затим основне метапсихолошке појмове (ДИНАМИЧКО, ДУБИНСКО, СТРУКТУРАЛНО и ГЕНЕТИЧКО ГЛЕДИШТЕ) и главне појмове и теорије настале на основу емпиријске грађе (НЕСВЕСНО, ПОТИСКИВАЊЕ, АГРЕСИВНИ НАГОН, ЕРОС, ЕДИПОВ КОМПЛЕКС, КОНФЛИКТ итд.). То значи да је овде психоанализа представљена не као догматска теорија или кабинетско учење чији су основни појмови плод спекулације, већ као научна дисциплина која, мада не занемарује широка теоријска уопштавања, полази од искуствене основе и онда, по одређеним правилима тумачења, долази до својих хипотеза и концепата. Што се тиче структуре садржаја књиге, све се одреднице, дате азбучним редом, могу сврстати у неколико крупнијих тематских целина које припадају домену психоанализе. То су: психоаналитичко схватање неуроза и психоза, психоаналитичка психотерапија (ПСИХОАНАЛИТИЧКА СИТУАЦИЈА, ТРАНСФЕР, ОСНОВНО ПРАВИЛО итд.), динамика личности (НАГОНИ, КОНФЛИКТИ, МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ), структура личности (ИД, ЕГО, СУПЕРЕГО, КАРАКТЕР, СВЕСНО, ПРЕДСВЕСНО, НЕСВЕСНО), развој личности (РАЗВОЈ ЛИБИДА, РАЗВОЈ ЕГА, ФИКСАЦИЈА, РЕГРЕСИЈА, СУБЛИМАЦИЈА итд.), области примене психоанализе (ВАСПИТАЊЕ, КУЛТУРА, РЕЛИГИЈА итд.). Шта су одреднице и колико их има? Ово питање захвата битан проблем сваког лексикона – критеријум избора одредница. Одредница се најчешће односи на неки важан појам психоаналитичке теорије или праксе, на принцип, правило или неку хипотезу а, понекад, и на читаву теорију. Настојао сам да обухватим, пре свега, све најзначајније и уједно најфреквентније појмове који се срећу у класичној и савременој аналитичкој теорији. При избору сам водио рачуна и о томе да језгро и највећи део лексикона заузму појмови Фројдове теорије и класичне психоанализе, али да буду заступљени и појмови новијих важних праваца психоанализе. Број одредница у овом издању износи укупно 760. Обим одредница варира у сразмери с теоријским или практичним значајем појединог појма и износи у просеку од 30 до 50 редова. Каква је структура одредница? Све одреднице дате су углавном по једном обрасцу, који је еластично, а не круто примењиван у складу с конкретним предметом поједине одреднице. Одредница по правилу садржи на почетку, где је то неопходно, етимологију термина и сажету дефиницију појма, затим указује на аутора и време у коме је појам настао, потом се даје шире одређење најзначајнијих структуралних елемената појма и његово место у систему других сродних појмова психоаналитичке теорије. Код свих важнијих појмова који су доживели одређене промене током времена скицира се њихов развој, различита тумачења појма и, најзад, критике и савремени статус у данашњој психоанализи. 13

Како је писан Лексикон? За сваки лексикографски подухват битни су не само концепција, избор и структура одредница, већ и начин њихове обраде. Могу да кажем да сам настојао да Лексикон и свака одредница буду написани: r ՘ՆՍՌՙՕ (економичност израза представља један од основних захтева лексикографије); r Ֆ՗ՌՉՒՌՋՔՕ (јединствена схема обраде одредница олакшава сналажење унутар одреднице, а упућивања олакшавају међусобно повезивање једног појма са мрежом сродних, надређених и подређених појмова); r ՕՇ՚՜ՈՆՙՔՕ (унутар одреднице настојао сам да скицирам све битне аспекте, елементе и карактеристике датог појма, а у целини да обухватим све релевантне делове психоаналитичког система); r ՖՕ՚ՎՋՆՔՕ (у обради сваке одреднице строго се водило рачуна да се поуздано и ваљано пренесе суштина значења сваког појма, и то, пре свега, оно које му придаје сам аутор, а затим и оно које је данас најчешће у употреби); r Ֆ՗Ռ՝ՏՎՔՕ (како би се што прецизније пренело основно значење одређеног појма при обради сваке одреднице користила се изворна литература па су с том намером релативно често дати одабрани сажети цитати који најбоље изражавају ауторово саморазумевање датог појма); r ՕՇծՌՑՙՏՈՔՕ (у смислу да сам се чувао навијачке пристрасности у фаворизовању извесних области или појмова и теорија психоанализе, односно да сам покушао да сваком појму приступим, пре свега, херменеутички, настојећи превасходно да га што боље и потпуније разумем, а не да га вреднујем са свог субјективног становишта); r Ն՚ՙՕ՗՘ՑՏ (став аутора видљив је како у глобалној концепцији лексикона, селекцији и одређивању обима одреднице, тако и у погледу конкретне обраде сваког појма и оцене његовог значаја). Чак и летимичан поглед на ове одлике постављене као циљ у начину писања ове књиге, открива да су поједини од ових идеалних захтева међусобно тешко ускладиви, па чак и противречни. Захтев за сажетошћу неретко се судара са захтевом за поузданошћу и ваљаношћу обраде (посебно када је реч о сложеној и тешко разумљивој теорији, на пример, НАГОН СМРТИ, НАРЦИЗАМ итд.); јасноћу излагања није лако увек ускладити са захтевом за прецизношћу и, најзад, тешко је помирити објективност с ауторским приступом. Настојао сам да на оптималан начин задовољим све ове, и још неке, неспоменуте захтеве. За кога је писан Лексикон? Намена Лексикона је широка, пошто је писан с циљем да психоаналитичку теорију приближи најширој образованој читалачкој публици, студентима хуманистичких и друштвених наука, као и стручњацима, психолозима, психијатрима, педагозима, филозофима, антрополозима и другима који по природи свог образовања долазе у додир са сазнањима психоанализе. 14

Које су особености Лексикона? Оно што овај лексикон разликује од сличних лексикографских подухвата у свету јесте то што се у њему може наћи психоаналитичка филозофија људске природе (ФРОЈДОВА АНТРОПОЛОГИЈА, ИРАЦИОНАЛНО, ПАТОЛОШКО – НОРМАЛНО), затим сразмерно доста места дато је психоаналитичкој карактерологији (КАРАКТЕР с типологијом карактера, која обухвата двадесет различитих типова карактера из класичне и новије психоанализе) и најзад, у њему се могу наћи релативно исцрпно обрађене готово све релевантне области примењене психоанализе (ПСИХОАНАЛИЗА КЊИЖЕВНОСТИ, ПСИХОАНАЛИЗА КУЛТУРЕ, МИТ, РЕЛИГИЈА, БАЈКА итд.). Најзад, на одговарајућим местима, налазе се и доприноси наших психоаналитичара, пионира психоанализе Хуга Клајна, Војина Матића, затим Владете Јеротића, Владимира Јаковљевића, Милана Поповића и других. Ако овај лексикон помогне читаоцу да избегне стереотипне заблуде и уобичајене грешке у употреби психоаналитичких термина и појмова, олакша му разумевање настанка и значења кључних психоаналитичких поставки и теорија, и уз то га подстакне да се упусти у авантуру самосталног истраживања изворних психоаналитичких списа, он је тиме оправдао постојање и испунио своју сврху. Ж. Требјешанин

СКРАЋЕНИЦЕ ам. = амерички в. = век др. = други енгл. = енглески франц. = француски год. = година грч. = грчки изд. = издање итал. = италијански лат. = латински мађ. = мађарски нем. = немачки н. лат. = ново латински нпр. = на пример нсв. = несвесно ОДСФ = Одабрана дела Сигмунда Фројда, 1–8, Матица српска, Н. Сад, 1984.

пол. = половина рус. = руски син. = синоним св. = свесно тј. = то јест тзв. = такозвани уп. = упореди шп. = шпански = знак за упућивање: 1. у упутници, указује на то да се реч испред стрелице обрађује под одредницом иза стрелице; 2. у одредници, да је реч иза стрелице обрађена као посебна одредница и увршћена на место које јој припада по азбучном реду.

ˢ ˢʭ˫˥ˢ˦ʴʱˡˢà(нем. die Abreaktion, од лат. ab = од, re = поново, натраг и agere = деловати). – Поновно, спонтано или намерно, оживљавање и пражњење афекта који је био повезан са извесним потиснутим представама и сећањима у вези са трауматски доживљај. Овај термин сковали су и први пут употребили Фројд и Бројер (Freud & Breuer, 1893) у свом чланку у којем су анализирали „психичке механизме хистеричких феномена”. Трагајући за етиологијом хистеричких симптома, они су открили „да је сваки појединачни хистерички симптом одмах и трајно ишчезавао онда када нам је успевало да јасно изнесемо на видело сећање на збивање које га је изазвало и призвали с њим удружени афект, те када би пацијент што је могућно детаљније описао тај догађај и преточио тај афект у речи”. Помоћу овог катартичког метода неуротичар се абреаговањем ослобађао не само до тада потиснутог мучног осећања већ и психичких тегоба, њиме изазваних.

Убрзо се, међутим, показало да ово „давање одушка” својим афектима нема тако велико и трајно терапијско дејство. Нагло ослобађање до тада блокираних осећања пацијенту доноси тренутно олакшање, а аналитичару важне увиде у садржај анализандовог несвесног, али је то растерећење пролазно, а овакви увиди су недовољни да се постигне оно што је циљ психоаналитичке терапије, а то је освешћење. ˢˤ˩˫ˢˮ˩ʭʱˡˢà (грч. αγορα = трг и ϕοβος = страх). – Ирационални страх од отвореног простора, улица, тргова и јавних места. Агорафобичар се панично плаши да сам изађе на улицу или да пређе преко широког отвореног простора, а ако се то деси, тада се код њега јавља интензиван, излуђујући страх у виду напада и снажно осећање да ће се онесвестити. Зато он никуда не излази без пратиоца уз којег се осећа заштићеним и сигурним. Објаснити смисао ове фобије само жељом да се пажња и љубав пратиоца вежу за себе површно је

ˢˤ˫˥ˬʱˣ˨ʱà˦ˢ˫ˢ˦˭˥˫

и само делимично тачно. Психоаналитичко, дубље тумачење открива да се иза овог неразумљивог бесмисленог страха крије заправо неуротични страх од сопствених несвесних инфантилних сексуалних импулса, а пре свега страх од егзибиционизма и скопофилије. Особа која пати од агорафобије враћа се у инфантилно стање када је имала заштиту свемоћних родитеља. Регресијом на ступањ инфантилне сексуалности код ње оживљавају егзибиционистички импулси који наилазе на отпор душевних брана и изазивају страх од унутрашњих, властитих несвесних импулса. Тај страх, пак, активира механизме одбране, тако да се он пројектује и замењује страхом од спољашње опасности, тј. страхом од широких улица који је, с једне стране, алузија на задовољење потиснутих нагона (излагање гениталија и сексуалне авантуре), а с друге, одбрана од њих и алузија на казну (кастрација). Према томе, примарна добит код ове неурозе долази од прикривеног задовољења егзибиционистичких и промискуитетних жеља, док избегавање неподношљиве усамљености и задобијање пажње, сажаљења и бриге других људи (пратилац), представља само секундарну добит од болести. ˢˤ˫˥ˬʱˣ˨ʱà ˦ˢ˫ˢ˦˭˥˫. – У теорији Карен Хорнај (Horeney, 1937/1966), појединац који је као своју основну животну стратегију усвојио образац назван кретање против људи. Његове основне потребе су потреба за успехом, за моћи и за иско-

ришћавањем других. Он прихвата закон џунгле и основни животни мото му је: „Моћ даје право”. У то име одбацује с презиром сваку хуманост, доброту и осећајност као слабост. У свакој борби мора да победи. Опсесија су му успех и неограничена моћ, а његов живот и сама личност представљају пука средства да се тај циљ оствари. Он се најлакше препознаје у интерперсоналним односима. Свако упознавање с другим људима он доживљава као одмеравање снага и у себи се пита „Колико је јак?”. У Фројдовој типологији агресивном типу одговара анално-садистички карактер, а у Фромовој израбљивачки карактер. ˢˤ˫˥ˬʱˣ˨˩ˬ˭. – Претпостављена биолошка или психолошка сила, мотив у виду нагона или потребе, која стоји иза видљивог, отвореног или прикривеног агресивног понашања. Појам агресивности двосмислен је јер истовремено означава борбеност, енергичност, предузимљивост, потребу за експанзијом и самопотврђивањем, али и нагон или тежњу за разарањем, повређивањем и понижавањем другог. Овај мотив долази у жижу интересовања различитих савремених хуманистичких, друштвених и природних наука (антропологија, филозофија, психологија, психијатрија, педагогија, социологија, историја, биологија, генетика, физиологија, етологија итд.) захваљујући, пре свега, изазовној Фројдовој поставци нагону смрти. У почетку је Фројд сматрао да је агресивност само једна

ˢˤ˫˥ˬʱˣ˨˩ˬ˭

компонента либида, а не и посебан нагон, тј. веровао је да је садизам примаран, а да је мазохизам секундаран. Када је, међутим, 1920. у делу С оне стране принципа задовољства у своју теорију увео нагон смрти, тада је дошло и до радикалног преокрета у његовом схватању агресивности. У новој теорији нагона, Фројд агресивност изводи из нагона смрти који је примарно усмерен на властити организам, када се испољава у виду самодеструкције. Уколико се преусмери на спољашње објекте, тада се јавља у виду агресивности. У расправи Его и ид (1923), у којој даље разрађује ову своју поставку, Фројд каже да се аутодеструктивни нагон одвраћа од властитог, ега посредовањем ероса и да се помоћу мускулатурних органа усмерава „према спољном свету и другим живим бићима”. Од 1923. год. Фројд све више користи синонимно изразе нагон смрти, с једне, и нагон агресивности и нагон деструктивности, с друге стране. Агресивност је примаран и урођен нагон, баш као и ерос, сматра творац психоанализе. Варају се сви они мислиоци и психолози који верују да је човек по природи добар и да агресивно реагује само када је угрожен. „Делић радо порицане истине... јесте да човек није кротко биће коме је потребна љубав, а уме да се брани ако га неко нападне, већ да се због својих нагонских својстава мора сматрати у великој мери склоним агресији. Ближњи му, стога, не представља само могућег помагача и сексуални објект, већ и искушење

да на њему задовољи своју агресију, да искористи без накнаде његов рад, да га без његове сагласности сексуално искористи, да присвоји његову имовину, да га понизи, да му причини бол, да га мучи и да га убије. Homo homini lupus. Има ли когод храбрости да порекне ову изреку после свих животних и историјских искустава? По правилу, свирепа агресија ишчекује неку провокацију или се ставља у службу неке замисли, чији би се циљ могао постићи и блажим средствима. Под околностима које су за њу повољне, када отпадну духовне контрасиле које је обуздавају, испољи се и спонтано, те разобличи човека као дивљу звер, која не зна да штеди сопствену врсту”, пише Фројд у Нелагодности у култури (1930). С обзиром на то да је агресивност урођен нагон, она се не може искоренити већ само усмерити било на сопствену личност – што води самоуништењу, било на друге објекте, што доводи до уништења других људи и ствари. Никад се, међутим, не може целокупна агресивна енергија усмерити напоље, тако да један њен део увек остаје унутар појединца, усмерен на властити его у виду мазохизма и осећања кривице. Савест која окрутно кињи его представља управо тај део агресивног нагона који је интројектован од стране супер-ега, каже Фројд (1933). Заправо, савест је првобитни узрок одрицања од агресивности, док се доцније овај однос преокреће. „Свако одбијање нагона постаје динамички извор савести, а свако следеће одбијање 19

ˢˤ˫˥ˬʱˡˢà

појачава његову строгост и нетрпељивост”, каже Фројд (1930). Фројдова изазовна теза да агресивно понашање није стечено, нити је резултат човекове „секундарне могућности”, већ је резултат примарне и урођене нагонске потребе, изазвала је жестоке полемике и оспоравања не само хуманиста, марксиста и теолога већ и код многих психоаналитичара. Према Рајху (Reich, 1933) нагон агресивности нема сопствени извор енергије, већ је изведен из нагона за животом. На основу клиничког искуства овај аналитичар закључује да онда када је либиду запречен пут задовољења, да се тада он изопачава и претвара у тежњу за разарањем и саморазарањем. Карен Хорнај (Horney, 1939) у својој критици Фројдове теорије не пориче постојање деструктивних склоности код људи, али сматра да оне нису урођене. „Спорна тачка у Фројдовој претпоставци није закључак да човек може бити непријатељ, разоран и свиреп, нити опсег и учесталост ових реакција, већ закључак даје разорност... инстинктивне природе. Опсег и учесталост разорности нису доказ да је она инстинктивна”, пише Хорнајева. Агресија је, сматра она, производ фрустрације, мада се нама чини да се јавља спонтано и да јој је циљ разарање ради разарања. Ова аналитичарка се такође у својој критици ослања на клиничку праксу која показује да уколико је пацијент здравији, утолико је мање агресиван како према себи тако и према другима, док би се према Фројдовој теорији очеки20

вало да ће смањење мазохистичких тенденција довести до повећања агресивности усмерене према споља. Е. Фром (Fromm) такође сматра да је тежња за разарањем одговор на ускраћивање основних људских потреба. „Деструктивност је резултат неиживљеног живота. Оне индивидуалне и социјалне прилике које придоносе блокирању животноразвојне енергије производе деструктивност, која је са своје стране извор из којег проистичу различите манифестације зла” (Фром, 1947). У својим доцнијим делима (1964, 1973) овај психоаналитичар је разрадио сопствену теорију људске деструктивности у којој прави разлику између бенигне и малигне агресивности. Фројдово схватање агресивности добило је, међутим, подршку од етолошких истраживача који такође истичу урођеност и спонтаност агресивног инстинкта. Према Лоренцу (Lorenz, 1970, 1988), агресивно понашање је наследно програмирано, инстинктивно, а не испровоцирано, и то је оно што овај инстинкт чини опасним. ˢˤ˫˥ˬʱˡˢà(лат. aggredi – приступити коме, навалити). – Поступак којим се објективно гледано, са свесном намером или без ње, неком лицу, бићу или предмету наноси физичка, психичка или морална повреда, односно штета, или се, пак, објект уништава. Агресивни поступак може по свом интензитету да варира и да се креће у распону од заједљиве досетке којом се друга особа „боцне”,

ˢ˦˭ʱˣ˨˩à£à˪ˢˬʱˣ˨˩

преко шамара, па све до убиства. По својој врсти, агресија може бити вербална или невербална, индивидуална или колективна, свесна или несвесна итд. Агресија може бити изазвана различитим афектима и мотивима (страхом, гневом, мржњом, потребама за доминацијом, самопотврђивањем, самоодбраном итд.) Потребно је стога правити разлику између агресије као чина, и агресивност која је само један од мотива агресивног понашања. ˢ˥˫˩ˮˢˤʱˡˢà (грч. αηρ = ваздух и ϕαγειν = јести). – Дословно, „једење ваздуха”. Поремећај који се састоји у невољном, аутоматском гутању ваздуха, што доводи до болова у желудцу и повраћања. До аерофагије долази услед превеликог емоционалног узбуђења и неразрешених конфликата. Јавља се често као неуротични симптом, посебно код хистерије. ˢ˦˭ʱˣ˨ˢà˪ˬʱ˯˩˭˥˫ˢ˪ʱˡˢ. – Ревизија метода класичне психоанализе у погледу технике психотерапије која аналитичару даје право да пацијенту одобрава и забрањује извесна испољавања у току сеансе. Творац ове варијанте психоаналитичке терапије је мађaрски психоаналитичар и значајан Фројдов сарадник Шандор Ференци (Ferenczi, 1920). Његова активна психотерапија представља покушај модификације класичне, дуготрајне психоаналитичке психотерапије, а посебно Фројдовог схватања да аналитичар мора бити неутралан и објективан попут „огледала”. Ферен-

ци, напротив, сматра да аналитичар треба активно да покаже поштовање и поверење према болеснику како би се исправили његови у раном детињству стечени погрешни, патогени обрасци понашања који представљају резултат рђавог утицаја родитеља. Ференци је у почетку схватао активну психотерапију само као педагошку надопуну класичне психоанализе сматрајући да је у неким случајевима неопходно пацијента активно подстицати да износи своје фантазије на одређене теме. Друга важна Ференцијева модификација, према Клари Томпсон (Thompson), била је његово инсистирање на пружању љубави пацијенту. У класичном поступку болеснику су ускраћени топао људски однос, љубав, па чак и многа задовољства ван аналитичке терапије. У модификованој техници, напротив, инсистира се на томе да се пацијенту пружи топлина, љубав и заштита од невоља. Пошто су пацијентове тешкоће најчешћи израз још из детињства потеклих неповољних, хладних односа родитеља према деци, неопходно је да аналитичар у овој новој ситуацији уместо пасивне и неутралне улоге, одигра улогу родитеља који је пун разумевања и љубави за пацијента. Тек када се пацијент осети прихваћеним и вољеним, он може да разреши своје конфликте и да се ослободи мучних страхова због којих је и дошао на анализу. ˢ˦˭ʱˣ˨˩à£à˪ˢˬʱˣ˨˩.à – Једна од три главне поларности које према Фројду (1915) владају душевним