Садржај
Предговор. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII I. КОМУНИСТИ И ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 Идеологија и пракса националног комунизма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 Партија професионалних револуционара. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 II. МИТ О ПАРТИЗАНСКОМ ЈУГОСЛОВЕНСТВУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 У Србији и Црној Гори. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 У Независној држави Хрватској. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 У Босни и Херцеговини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 На Косову и Метохији. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128 Савезничко питање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 Победници и поражени. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154 I II. СРБИЈА У НОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Битка за Србију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Репресија и „народна демократија”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Федерација у федерацији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
165 165 179 189
IV. ОД ФЕДЕРАЦИЈЕ КА КОНФЕДЕРАЦИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Југославија или социјализам?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Албански национални покрет. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . „Нисам ја опростио Ранковићу”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . „Зашто да се забрињавамо што опада број Срба?”. . . . . . . . . . . . . . . „Српски либерализам” и „хрватско пролеће”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Уставна прекомпозиција Југославије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Плава књига . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Економска револуција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
207 211 267 272 284 287 323 332 338
V. КУЛТ ЈОСИПА БРОЗА – ТИТОИЗАМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Рана фаза. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Вера и јерес. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Божанство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . „Наш Врховни командант, наш понос и слава”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
354 354 365 372 379
VI. ЈУГОСЛАВИЈА БЕЗ ЈУГОСЛОВЕНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 402 онсултовани извори и литература. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412 К Регистар личних имена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 417 Белешка о аутору. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 423
Предговор
Ова студија за предмет анализе има две теме: 1) комунистичко тумачење југословенске идеје од формирања Комунистичке партије Југо славије (1920) до Десетог конгреса те партије (1974); 2) положај Србије у новој југословенској социјалистичкој федерацији од краја Другог светског рата до смрти Јосипа Броза Тита (1945–1980). Те две теме равно правно се преплићу, па зато и нису обрађене у засебним поглављима, већ онако како су се и одигравале у историји. О комунистичком схватању југословенства у овом дугом периоду написани су бројни историографски радови. У највећем броју ових радова тај концепт се глорификује као пресудан за обнављање југословенске државе после Другог светског рата. У тим радовима углавном се следи „нормативизам” КПЈ/СКЈ у објашњавању доминантних процеса. Кратак дисконтинуитет настао је у последњој деценији 20. века, под утиском распада земље, када се та идеологија оцењивала крајње негативно. Комунистичку визију југословенства почели су поново да вреднују марксистички и левичарски интелектуалци почетком 21. века. И овде је, међутим, у питању веома јасан идеолошки и политички дискурс који је говорио да је за распад Југославије одговорна искључиво српска страна. Тако се неисторијски и ненаучно пресецао историјски ток у објашњавању веома комплексних феномена. Темељни мит у тој конструкцији тиче се тзв. партизанског југословенства, односно тумачења да су ратна стратегија и национална политика КПЈ биле одлучујући фактор за ревитализацију идеје јужнословенске солидарности („братство и јединство”) и обнављање саме југословенске државе. Зато је деконструкцији тог мита посвећено читаво једно поглавље (Мит о партизанском југословенству). Период од краја Другог светског рата обрађен је у два поглавља и у њима доминантно место има објашњење положаја Србије као републике у новој федерацији. Политичка историја тог периода покрива све најбитније процесе, а на првом месту јесте нов приступ југословенству у националној политици СКЈ (Југославија или социјализам?). Тај процес текао је паралелно са развојем новог политичког система (социјалистичког самоуправљања), који је требало да послужи као везивно ткиво, и националног јединства. Доста пажње у овој студији посвећено је личности самог Јосипа Броза Тита, како његовој предратној биографији (то је било неопходно и
Србија у Титовој Југославији
VIII
због нових сазнања и због правилнијег разумевања Титовог односа према југословенској идеји и југословенској држави), тако и објашњењу стварања и одржавања култа који је израстао у посебну варијанту државног поретка. Тај поредак немали број истраживача означава као „титоизам”. Ова студија је својеврсни увод и за тумачење и за објашњење распада Југославије, што је предмет истраживања у нашим наредним монографијама. Да би се правилно разумело и ваљано објаснило зашто је дошло до распада земље, неопходно је објаснити „шта” се распало и зашто се то догодило на начин на који и јесте. То не значи да се догађаји око распада Југославије једино могу објаснити дубоким историјским наслеђем, али развој и југословенске идеје и југословенског друштва довео је и државу до њеног слома. Одговорност за начин на који је он извршен лежи искључиво у актерима који су такав процес и креирали, не и на прошлости и политичарима који нису били на власти у последњој фази постојања Југославије. Ова монографија настала је као резултат рада на пројекту Српско друштво у југословенској држави у 20. веку – између демократије и диктатуре (Пројекат бр. 177016) који финансира Министарство просвете и науке Владе Републике Србије. Април, 2011.
Аутор
I КОМУНИСТИ И ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА
Комунистичка партија Југославије формирана је 1919. на Конгресу уједињења у Београду (20–23. април) када су социјалдемократске, социјалистичке и радничке партије земаља које су ушле у састав нове државе формирале јединствену организацију радничке класе. Партија је тада добила име Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) а на другом, Вуковарском конгресу (20–24. јун 1920) добила је име под којим је ушла у историју, још једном га мењајући у Савез комуниста Југославије (1952). То је била револуционарна партија радничке класе, настала под утицајем идеја руске Октобарске револуције и била је чланица Коминтерне.1
Идеологија и пракса националног комунизма Из основног опредељења да комунисти треба да постану водећа политичка снага у свакој југословенској нацији, како би револуција била успешно изведена, уследило је, када се схватило да пролетаријат и остале „потлачене класе” не могу да изведу револуцију по узору на Русију, коришћење националног питања као најефикаснијег метода да се то и реализује. Тако су комунисти у Краљевини СХС/Југославији, супротно основној интернационалистичкој поставци, креирали национални комунизам који је у наредним деценијама постао главни узрок државне кризе и дефинитивног слома Југославије. Разлике у националном програму код југословенских комуниста дефинисане су још у предјугословенској епохи. Различити концепти уте1
Комунистичка интернационала (III интернационала) била је наставак интернационала које су раније организовале међународни раднички покрет. Коминтерна је основана 4. марта 1919. у Москви. Одржала је седам конгреса, а распуштена је 1943. године. Њена основна идеја била је светска револуција и помагање комунистичких партија ван СССР-а. Све партије биле су само њене секције. Одлучујуће јe утицала на историју КПЈ у овом периоду.
2
Србија у Титовој Југославији
мељени су после анексије Босне и Херцеговине. На једној страни тражило се југословенско уједињење у оквиру Аустро-Угарске (конфедерација народа) а на другој је била јединствена балканска политика коју је заступала Српска социјалдемократска партија (ССДП). Социјалдемократско наслеђе у националном питању код „аустроугарских Југословена” никада није превазишло поставке о преуређењу Монархије а не о стварању јужнословенске државе. Српски социјалисти залагали су се за разбијање аустроугарске империје и та два концепта сукобила су се и у југословенском комунистичком покрету, овога пута на новим односима и у измењеним историјским условима. Разлике су имале и једну другу историјску „необичност”. Српска социјалдемократска партија је од свог оснивања у потпуности прихватила програм и учење немачке социјалне демократије. На оснивачком конгресу (20. јула 1903) усвојен је, уз мале промене и грешке у преводу, програм немачке Социјaлдемокрaтске пaртије.2 Међутим, њен развој био је више него противречан, а организација је умногоме подсећала на бољшевичку, а постојао је и класичан сукоб „правоверних” марксиста и ревизиониста, што само говори о веома дубоким коренима историјског идентитета српских политичких организација и целокупне политичке културе уопште. Оснивачки конгрес децидирано је нагласио да је циљ ССДП освајање политичке власти, а револуција је дефинисана као коренити преображај „буржоаског друштва”, али није јасно назначено како ће се до тога доћи – насиљем или еволутивним путем. Тако су српски социјалисти одмах прихватили идеје „чисте револуције” – она је означена као „општа народна потреба” а не као уска класна акција; револуција је једини „правилан пут” за уништење режима и она показује народу пут као остварењу „права” и ослобађању од „зла”; иако револуција не задовољава захтеве демократије, она ипак доводи до „ослобођења човечанства” од политичке и економске тираније; то ослобођење ће доћи пре или касније, „питање је релативно дужег или релативно краћег времена, али ће доћи”. Српски социјалисти су већ у раној фази пролетаријат означили као једину класу која може да ослободи „цео људски род”. Иако су српски социјалисти прихватили парламентарни поредак, у њиховом вођству веома брзо је превладао став о неопходности централистичког устројства странке (вертикална структура). То је проистекло из жеље да се строгом хијерархијом убрза пораст чланства, моћи, утицаја и политичке снаге. Тежило се и ка успостављању јединства економске и политичке борбе, па је прописана доминација странке над синдикатима. 2
Mira Bogdanović, Srpski radnički pokret 1903–1914. Naličje legende, Zagreb, 1908, str. 141.
Комунисти и југословенска идеја
3
Крути централизам, својствен класичном бољшевичко моделу, устоличен је већ 1904. године. Статут је одредио да се све организације морају покоравати одлукама партијске управе „и стоје под њеном контролом”. И у домену одредби о чланству, ССДП је нагињала ка бољшевичком моделу – само су „прави” пролетери примани у странку без много проблема, док су интелектуалци и „остали” примани само уколико су били познати као „одани” или уз гаранцију старих чланова. За интелектуалце је редовно наглашавано да се налазе у служби „буржоаске државе” и да интелигенција није корисна за извођење револуције јер не може да се „дисциплинује”. Осим тога, 1909. реч „странка” промењена је у „партија” како би се нагласила „апсолутна разлика” између буржоазије и пролетаријата. На другој страни, тзв. аустро-марксизам оставио је неизбрисиво наслеђе у Словенији и Хрватској и његови трагови могу се пратити све док је и постојала Југославија. Југословенски социјалисти нису могли да се договоре око уједињења ни пре 1918. а ни после тога. И током Првог светског рата српски социјалисти залагали су се за уједињење, истицали су право на самоопредељење свих народа, а код „аустромарксиста” највише је сметало тражење права на самоопредељење и за Србе у Босни и Херцеговини. Тек када је крај рата био на видику, аустроугарски део југословенских социјалистичких и социјалдемократских странака заузео се за југословенско уједињење. Али, у припремама за стварање заједничке партије, социјалдемократске партије Словеније, Хрватске и Далмације истицале су да се и не треба уједињавати, већ створити федерацију, савез партија у којој би се сачувала политичка самосталност сваке чланице. На том питању пропала је и иницијатива Српске социјалдемократске партије за првим договором о стварању нове партије, заказаним за 19. јануар 1919. године.3 Аустријска социјалдемократија никада није имала перспективу социјалистичке револуције, па је на национално питање гледала као на препреку за јединство радничке класе свих нација и за „чисту” класну борбу. Полазна тачка био је интегритет државе – одатле се није могло кренути путем револуционарне борбе, већ путем борбе за социјалне и уставне реформе. Темељ таквим схватањима поставио је Ото Бауер („Националне питање и социјална демократија”) – очување Аустро‑Угарске у интересу је свих народа који се налазе у њеном саставу. Супротна овој била је Лењинова теорија о „самоопредељењу угњетених народа”, о рушењу царизма у Русији. Та теорија имала је реално упориште у политици бољшевика. Антируски национални покрети били су, уочи Октобарске револуције, њихови најважнији савезници. Право 3
Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd, 1992, стр. 32.
4
Србија у Титовој Југославији
свих народа у Русији на сопствену државу подривало је директно позицију „владајуће нације” („Великоруса”) и отварало перспективу револуције, тј. освајање власти, што је за бољшевике било најважније. До преокрета у формализовању права на отцепљење дошло је током 1918. када су грађански рат и спољна интервенција претили да униште совјетску власт. Интерес одбране совјетске републике стављен је изнад интереса самоопредељења народа. Власт радничке класе стављена је на прво место, јер ће она осигурати и равноправност нација у социјализму. У новој федерацији стална опасност био је „великоруски шовинизам”. По Лењиновом тумачењу, „интернационализам од стране угњетачке или тзв. велике нације, мора се састојати не само у поштовању једнакости нације, него и у таквој неједнакости која би са стране угњетачке нације, велике нације, компензирала ону неједнакост која се ствара у животу фактички”.4 Непрестано указивање на ову опасност било је неопхoдно јер, по Лењиновом тумачењу, федерација није сама по себи искључивала могућност обнове владајућег поретка руског народа. Овај модел развоја друштва следили су и југословенски комунисти од средине 50-их година 20. века, када је југословенска држава изгледала стабилна, а победа социјализма обезбеђена. Лењин је 1920. своју теорију допунио тумачењем да комунистичке партије у „заосталим” земљама могу да помажу националноослободилачке покрете које води буржоазија. Једна сувише начелна и крајње упрошћена теза имала је основни недостатак у појмовима „угњетачка нација” и „заостала земља”. На примедбу да се ставом о помагању покрета које води буржоазија напуштају основне поставке комунистичке доктрине, Лењин је поставио тумачење да уместо о „буржоаско-демократском” треба говорити о „национално-револуционарном” покрету. Још од свог оснивачког конгреса Коминтерна је Краљевину СХС означавала као вештачку, ненародну творевину. За њу је Југославија представљала „продукт империјализма” уперен против прве земље социјализма, земље која је требало да буде брана продору комунизма. Зато је ту земљу требало разбити, односно извести „националну револуцију”. Тако је за југословенске комунисте национално питање постало средство револуције – начин помоћу кога се у вишенационалној средини најлакше може доћи на власт. КПЈ је имала велики утицај у сиромашном градском становништву, али и међу многим екстремним националним покретима у Краљевини, који су се борили за разбијање државе. После успеха на првим изборима (1920) у КПЈ су превладали људи који су заговарали директну револуцију и долазак на власт насиљем. Једна од бит4
Наведено према: Latinka Perović, Od centralizma do federalizma. KPJ u nacionalnom pitanju, Zagreb, 1984, стр. 111.
Комунисти и југословенска идеја
5
них карактеристика тог опредељења биo je и тероризам који су, у првом реду, тражили хрватски комунисти који су у својим иступима у многим правцима били радикалнији и од хрватских националиста, а често са њима водили и усклађену политику. Проблем националних односа отворен је у КПЈ 1923. када су се први пут појавили захтеви за образовањем посебних држава сваке нације. У овом периоду дошло је и до жестоких унутарпартијских сукоба, познатих као фракцијске борбе. Историја југословенског комунизма јесте историја непрестаних унутрашњих борби. Комунистичко фракционаштво представљало је калеидоскопску појаву која је у својој суштини имала личну борбу за власт, а не неку посебну идеолошку доследност. Фракцијске борбе биле су природна последица бољшевичке револуције, посебно после 1921. када је Десети конгрес Руске комунистичке партије донео Резолуцију о јединству партије, у којој је заузет негативан став према фракцијама. Тако је у комунистичким партијама протерано слободно изражавање чланства, а демократија је доживљавана као „буржоаска творевина”, самим тим и неприхватљива. У наредним деценијама појачавала се борба против сваког организованог облика другачијег мишљења. У том правцу ишле су и све одредбе руководстава о „чишћењу чланства” и идејној диференцијацији. Из тога је проистекло и схватање да власт коју формирају комунисти не мора да за своје одлуке одговара народу, зато што комунистичке партије у себи виде једну „општост” која све обухвата, која је сама себи довољна и која „страсно хоће само себе”. У питању је био, како је својевремено писао филозоф Љубомир Тадић, аристократски апсолутни „солипсистички појам владе”, који је подразумевао да они који владају, и док владају, јесу истовремено и „најбољи”, па за њих питање одговорности није ни постојало.5 „Револуционарна”, тзв. лева фракција била је за пуну примену Лењинове теорије о националном питању, а „десна” фракција, чије је ставове највише заступао Сима Марковић, најистакнутији српски комуниста, тврдила је да је национално питање уставно питање и да га не треба користити за покретање револуције у једној вишенационалној средини каква је била Краљевина СХС/Југославија. Борба за националну равноправност требало је да се води у оквирима постојеће државе, променом њеног уређења, у условима пуне демократије. Марковић је тврдио да Хрвати и Словенци „изричито желе” да живе у Југославији, као и да хрватски и словеначки пролетери „желе најпуније јединство са српским”. Због непостојања револуционарне ситуације, национално питање треба5
Љ. Тадић, Националне страсти као замена за демократију, „Књижевне новине”, 1. мај 1986, стр. 1.
6
Србија у Титовој Југославији
ло је да се решава у условима постојећег уређења. Али, Марковић је писао и да се приликом уставног решавања националног питања никако неће полазити од постојећег, „неравноправног стања”, пре свега, што се тиче „заокруживања” историјских националних целина појединих народа, Хрвата у првом реду.6 „Левица” се као фракција афирмисала код несрпских народа на питањима самосталности, посебности унутар КПЈ. Своје ставове бранила је преко националног питања – самосталност је потребна због „угрожености” од „великосрпског централизма”. Тако је „левица” своје упориште тражила не у класном, већ у организационом питању – питању организационе и стварне самосталности делова целине унутар признатих нација. То је, историјски гледано, било питање националне и државне самосталности. „Левица” је била заговорник самосталног деловања комунистичких партија сваке нације и што бржег извођења револуције, уз коришћење постојећих (и њихово заоштравање) међунационалних супротности. То је била једна од последица која је трајно обележила историју КПЈ\СКЈ. „Левичари” су говорили да гушење самосталности револуционарног покрета по покрајинама само појачава сепаратистичке тенденције. Тражена је нова организациона структура КПЈ – стварање националних комунистичких партија, а идеолошка подлога било је национално питање, вешто коришћено у зависности од односа снага у КПЈ и ставова Коминтерне. Национално питање постало је одлучујући моменат у опредељењу за револуцију. Анте Цилига, истакнути хрватски комуниста, први је одбацио стари национални програм КПЈ за који је рекао да није ништа друго него „марксистичко-економска обрана србијанске хегемоније”. Цилига је писао и да комунисти треба да напусте борбу против капитализма и да се боре за федералне националне државе које ће имати и своје националне армије. КПЈ је требало да уђе и у директне преговоре са Стјепаном Радићем како би се створио уједињени фронт радника и сељака.7 Независно од Цилигиних намера, то је уједно био и почетак јавног и тајног националистичког сукобљавања код југословенских комуниста. 6 7
Сима Марковић, Трагизам малих народа. Списи о националном питању. Приредила: Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 84. Za jasnoću i odlučnost u nacionalnom pitanju, „Borba”, 18. oktobar 1923, стр. 5. – Цилига је 1929. искључен из КПЈ. Касније је у емиграцији писао да је федерализам за који се он залагао био супротан совјетској циничној подршци свакој врсти антисрпства: „Иако сам се као Хрват и теоретичар у КПЈ противио србијанском хегемонизму, ја сам се отворено супротставио том шовинистичком стаљинистичком макијавелизму, знајући врло добро да ће у тој игри Несрби бити жртве исто тако као и Срби”. (Наведено према: Ivo Banac, Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunističkom pokretu, Zagreb, 1990, стр. 66.)
Комунисти и југословенска идеја
7
Јануара 1924. на 3. конференцији КПЈ дефинитивно је победила лева фракција. Усвојен је став да је југословенска држава створена под „диктатом империјалистичке политике Антанте и српске владајуће класе” и да у њој „владајућа класа српске нације” угњетава остале нације. Зато је подржано и право отцепљења „угњетених” нација, односно, у случају мањина, прикључење својој националној држави. Речено је и да национални конфликти стварају „погодно тле” за револуционарни покрет. Зато се национални конфликти нису смели потискивати у позадину, још мање негирати, већ их је требало чак и заоштравати и пренети на „класно тло”. Ипак, као уступак десној фракцији, речено је и да је КПЈ „склонија” борби за „добровољно федеративно (савезно) државно уједињење, што је најподеснија форма за привредни и културни развој како целине, тако и појединих делова”.8 После Десетог конгреса Коминтерне (17–22. јун 1924) отишло се корак даље у националној политици КПЈ. Оштро су критиковани ставови Симе Марковића о томе да је национално питање уставно питање. Функционери Коминтерне посебно су критиковали Марковићево објашњење да се марксисти начелно супротстављају разбијању државних заједница у њихове националне делове. Тај став је означен као „застарео” и значио је залагање за то да радничка класа „мора да прими буржоаску државу у оним границама које су створене низом ратова и насиља”. Оцењено је и да је теорија о јединству три југословенска народа само маска за „великосрпски империјализам”, па се због тога општа парола о праву народа на самоопредељење „мора изразити” у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије. Одлучено је да КПЈ помаже покрете „угњетених нација” у циљу стварања њихових независних држава, јер се тај процес више не може одлагати до победе социјализма у целом свету. Краљевина СХС посматрана је као „непријатељски јужни бок Совјетске Русије” и зато је требало да буде уништена, а задовољиле би се и тежње бугарских комуниста за припајање Македоније. Рушење земље постављено је пред КПЈ као непосредан задатак: „Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности да би на тај начин створили повољне услове за чисте класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције. Не треба водити борбу против сваког национализма јер би то спутавало покрете угњетених нација”.9 Од истакнутих српских комуниста ове ставове први је прихватио Филип Филиповић. У једном свом тексту писао је следеће: „Тврђење да 8 9
Историјски архив КПЈ, II, Београд, 1949, стр. 70–71. Исто, 333.
8
Србија у Титовој Југославији
Срби, Хрвати и Словенци представљају једну нацију није ништа друго него обмана од стране српског империјализма”.10 Писао је и да је Југославија створена као резултат прерасподеле света после империјалистичког рата, као и да је она „многонационална држава у којој улогу угњетачке нације играју Срби”.11 У овом тренутку није се помињао статус националних мањина, али су у наредном периоду највиши партијски форуми више пута истакли потребу самоопредељења и Албанаца на Косову и Метохији. Трећи конгрес КПЈ (1926) дефинитивно је прихватио тумачење о српском народу као „владајућем” у Југославији, што је био радикалан искорак јер се до тада тај квалификатив односио на „српску буржоазију”. Речено је и да се мора отворено подржавати право на отцепљење „широких маса угњетених нација” како би се „проширио револуционарни фронт”. Проблем Косова и Метохије први пут је директно експлициран ставом да ову територију треба укључити у једну целину, заједно са Албанијом и свим „етничким” територијама Албанаца у Југославији.12 Кључно место у дефинитивном заокрету КПЈ ка политици разбијања Југославије имао је њен Четврти конгрес, одржан 1928. у Дрездену. Као најважнији задатак комунисти су поставили борбу за „водећу улогу” у покретима „угњетених нација”. Кључну улогу у томе требало је да имају комунисти у Србији, јер је тамо и била база „хегемонистичког режима”. Осим права на отцепљење, српски комунисти требало је да признају и помажу оружани устанак против националног угњетавања: „Свако потцењивање дужности пролетаријата владајуће нације у борби против империјалистичког угњетачког режима и за право на отцепљење угњетених нација, потцењивање покрета угњетених нација, пасивност према њима или свођење тежишта критике не против угњетачког режима, него против вођства ВМРО или СДК треба безусловно и до краја превладати”.13 Оцењено је да је „база великосрпске хегемоније” била сужена, па „потлачени народи Југославије отворено постављају питање своје борбе за националну независност, за отцепљење”. Та борба је означена као „буржоаско-демократска револуција”, али и саставни део светске револуције – прелазни период ка правој социјалној револуцији и зато комунисти томе не смеју да се супротстављају. Најважнија је била ситуација у Хрватској, због великих акција маса „које воде ка образовању независне Хрватске”. Речено је и да је руководство Сељачке хрватске странке у догађајима по10 11 12 13
Филип Филиповић, Сабрана дела, IX, Београд, 1987, стр. 63. Исто, стр. 158. Treći kongres KPJ. Izvori za istoriju KPJ, Beograd, 1986, стр. 149–150. Стратегија, тактика и задаци КПЈ. У: Историјски архив КПЈ, II, стр. 154.
Комунисти и југословенска идеја
9
сле убиства хрватских представника у југословенском парламенту (јуна 1928) водило „издајничку политику” због ширења илузија „о постигнућу националног ослобођења у оквиру државе СХС”.14 Најважнија одлука овог конгреса била је да се приступи конкретизацији права на отцепљење, јер „масе народа теже ка отцепљењу”. Осим ставова о независној Хрватској, КПЈ је одлучила да убудуће помаже све акције које би водиле и ка стварању независне Црне Горе. Подржани су и македонски, пробугарски националисти, као и Косовски комитет „у својој борби за независну уједињену Албанију”. Право на отцепљење признато је и Мађарима у северној Војводини, а подржана је и борба за независну Словенију, насупрот „издајничкој политици словеначких клерикалаца”.15 При анализи ситуације на Космету, КПЈ је пошла од става да је „империјалистичким уговорима” о миру, склопљеним после Првог светског рата, трећина албанског народа остала под владавином „великосрпске буржоазије”. Албански народ је могао да се ослободи и уједини само уз помоћ радничке класе, сељаштва и осталих покрета „угњетених нација” на Балкану.16 За разбијање Југославије комунисти су у наредној фази користили верске и националне сукобе, а као „разорне снаге” поједине опозиционе националне странке. Главни елемент сарадње био је степен негирања државе. Контакт је оствариван са свима: присталицама рестаурације Хабзбурга, франковцима, усташама; косовским, мађарским, бугарским и црногорским сепаратистима. За све њих, Југославија је била: „тамница народа, версајска творевина, земља српског империјализма”. То је до посебног изражаја дошло у време диктатуре, када је КПЈ проценила да је дошло време за извођење револуције у заједници са несрпским народима. После јула 1932. када је Коминтерна упутила југословенске комунисте да помажу хрватским, словеначким, македонским и црногорским „националним револуционарима”, КПЈ се приближила усташком покрету Анте Павелића, хрватског националисте који је био у емиграцији, у Италији, и који је намеравао да створи независну хрватску државу уз помоћ италијанског фашистичког режима. Вође КПЈ афирмативно су говориле о малим жариштима оружаног устанка који су усташе подигле у Лици 1932. године. Они су намеравали да „најактивније суделују” у усташком покрету како би га усмерили „у лево”.17 Најважнију улогу у процесу рaзбијања Југославије требало је да имају српски комунисти, како би „спрали љагу” са свог народа: „Утолико 14 15 16 17
Исто, стр. 160–162. Исто, стр. 163. Исто, стр. 183. I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, стр. 71.
10
Србија у Титовој Југославији
је више потребно да србијански комунисти беспоштедно искорене из своје средине свако застрањивање од опште политичке линије наше партије. Сасвим је недовољно ограничити се на теоретско признавање права угњетених нација на само-одређење. Треба истовремено иступати и за право угњетених народа на само-опредељење. Само тако ће српски радници и радни сељаци у пракси доказати своју интернационалност и са своје стране створити чврсту подлогу за братски савез радника и сељака владајуће и угњетених нација”.18 Иза такве оријентације стајала је глобална политика Совјетског Савеза, усмерена против земаља победница у рату и новог европског поретка, прикривана идеолошким плаштом и принципима пролетерског интернационализма. Национално незадовољство у побеђеним земљама, изражавано у реваншистичким и ревизионистичким тежњама, бољшевици су користили као основно оруђе за изазивање сукоба и револуције у Европи. Све до 1934. Коминтерна је преко својих секција подржавала експанзионистичке тежње Немачке за проширењем на рачун Француске, Чехословачке и Пољске.19 Преображај КПЈ из јединствене класне организације у неколико партија са националним ознакама, које ће бити ембриони будућих независних држава, развијао се као природан процес противтеже грађанским странкама које су својим националним захтевима привлачиле највећи део народа. Питање стварања националних партија ЦК КПЈ је разматрао 11. јула 1934. а званичну одлуку донела је 4. земаљска конференција, одржана 24. и 25. децембра исте године у Љубљани. Полазни став и даље је био исти – главни циљ КПЈ јесте рушење „фашистичке диктатуре” оружаним устанком и успостављање совјетске власти: „Нема и не може бити говора о обарању великосрпске војнофашистичке диктатуре без сталног и систематског револуционарног рада у војсци и морнарици”.20 Тако је на снази остала фраза о две етапе револуције, односно о разбијaњу Југославије и стварaњу независних нaционалних држава. Није напуштена ни идеја о стварању илегалних „национално-револуционарних”, тј. терористичких група. Идеја о антифашистичком фронту била је више него магловита визија. На препоруку Коминтерне, одлучено је да се КПЈ реорганизује стварањем комунистичких партија Словеније и Хрватске, јер су оне биле „најугроженије нације” у Југославији. Хрватски делегати на овој конференцији (осим Ђуке Цвијића) предложили су да се проблем конституисања хрватске националне државе и њеног отцепљења од 18 19 20
„Klasna borba”, 21 (janaur 1934), стр. 71. B. Gligorijević, Kominterna, стр. 333–334. Архив Југославије, фонд: Комунистичка интернационала (даље: АЈ, КИ), 1934/276.
11
Комунисти и југословенска идеја
Југославије реши „премештањем” српског становништва из Хрватске по узору, како су истицали, на сеобу Грка из Мале Азије, или једноставном одлуком да пречански Срби не припадају српској нацији.21 Овај став ће на „мала врата” бити уграђен у први устав социјалистичке Хрватске 1946. године. Ђука Цвијић је иначе још 1932. предлагао да се српском подручју од Глине до Гламоча и од Прњавора до Плашког, које се компактно налазило у средини хрватске националне територије, призна право на самоопредељење, али то никада није ушло ни у један званични документ КПЈ. На овој конференцији осуђена су и „опортунистичка скретања” у националној политици у Црној Гори. Она су посебно била изражена код старијих комуниста и састојала су се у тумачењу да је уједињење Србије и Црне Горе било прогресивно: „Такво уљепшавање фактичне окупације Црне Горе са стране чак неких комуниста треба потпуно разбити. Садња ПК поклања велику пажњу националном питању и раду међу црногорским сељаштвом, водећи код тога одлучну борбу против споразумашких федералистичких вођа”.22 Иако је руководство непрестано истицало да се оснивањем националних партија не нарушава целовитост КПЈ, да се не мења њен бољшевички систем организације, нити се ствара нека федерација партија, већ од саме одлуке о оснивању КП Хрватске, појавили су се захтеви за територијама на којима ће партија деловати. Хрватски делегати на земаљској конференцији одмах су поставили питање разграничења, сматрајући да не само Хрватска и Далмација већ и поједини делови Босне треба да уђу у територију КП Хрватске. Одлуку о томе донео је ЦК који је ове захтеве испунио на тај начин што је прописао да у састав КПХ уђу све организације из Хрватске и Славоније, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације из Далмације (са Дубровником) западна Босна са Бањалуком, Ливном и Дувном, као и Херцеговина са Мостаром. *
*
*
У пролеће 1935. изгледало је да долази талас отопљења, који ће захватити окошталу стаљинистичку идеологију, „омекшати тврда срца комуниста и заувек међу њима избрисати поделе, мржњу и обрачуне”. Пред наступајућим фашизмом, у Москви је прихватана политика Народног фронта: сарадња са свим демократским снагама, укључујући и грађанске странке. И класни непријатељи из буржоаских редова и непомирљиви 21 22
Branko Petranović; Momčilo Zečević, Jugoslovenski federalizam – ideje i stvarnost. Tematska zbirka dokumenata, I, Beograd, 1987, стр. 597. АЈ, КИ, 1934/276-1.
12
Србија у Титовој Југославији
противници из социјалдемократских партија постали су одједном могући сарадници. Сваки политички делатник оног времена морао је онда разумети овакав заокрет као напуштање дотадашњег левичарског правца и секташког става, уз прихватање једне демократске платформе, чак и изван класних оквира, која је до тада била незамислива и означавана као „десно скретање”.23 Да ли је такав преображај био могућ у једној стаљинистичкој партији и шта је он носио у себи? Годинама заокупљени борбом против „десног скретања” у својим редовима комунисти су умногоме утирали пут фашизму. После победе нациста, у Коминтерни се тврдило да фашизам не представља неку већу опасност за међународни пролетаријат и да он означава продубљење кризе капитализма, као и да је долазак Хитлера на власт само знак да капитализам не може одржати своју владавину старим методама, а има и једну до бру страну јер разголићује „издајничку улогу” немачке социјалдемократи је. Блиски су им били милитантна организација овог покрета, његов брзи раст, фанатизованост маса које га следе. Стратези Коминтерне закључивали су да им од фашизма не прети опасност, штавише, да се могу њиме и користити. При томе је читава међународна ситуација посматрана хипотетички: да ће се фашизам окренути против западних демократија, па ће се та два буржоаска блока међусобно исцрпљивати, што ће утрти пут светској револуцији. Ма колико да су им идеологије биле супротне, комунисти и фашисти имали су подударне стратешке интересе, заплетене у једној тачки: уништење европског поретка утврђеног после Првог светског рата. У питању је само било шта иза тога следи: светска револуција и власт совјета или нови поредак у Европи.24 Од тренутка када је Коминтерна прихватила национално питање као средство револуције, комунисти су подупирали сепаратистичке захтеве који су се најчешће налазили на заставама разних фашистичких и терористичких покрета. Блискост програмских доктрина показала се и 1934. када је склопљен Балкански пакт између Југославије, Румуније, Грчке и Турске, као брана против италијанског и немачког фашизма. Комунистичке партије ових земаља оштро су осудиле пакт јер се њиме, наводно, жели утврђивање версајских граница на Балкану и одржавање оних вештачких држава које су угњетавале народе Добруџе, Буковине, Ердеља, Хрватске, Словеније, Македоније и Тракије.25 Лагани заокрет почео је средином 1934. када је било очигледно да се равнотежа између земаља западне демократије и фашизма помера на 23 24 25
B. Gligorijević, Kominterna, стр. 314. Исто, стр. 315. Исто, стр. 316.
Комунисти и југословенска идеја
13
штету западних земаља. Совјетски Савез улази у Друштво народа, осуђује атентат на југословенског краља као дело завере фашистичких сила, склапа савез са Француском и Чехословачком. Коминтерна је ту политику званично прихватила на свом Седмом конгресу у лето 1935. године. Најтеже питање било је како остварити зацртану водећу улогу у народном фронту и како убедити у искреност либералне грађанске кругове за које су фашизам и комунизам били идентични по партијском монополу и склоности ка насиљу. Георги Димитров26 је улагао доста напора у прилично неубедљива тумачења да постоје разлике између политичког и партијског монопола који је успоставио фашизам и оног који је уведен пролетерском диктатуром у Русији: у фашистичким земљама тај се монопол не може очувати јер не укида класе и класне супротности, док диктатура једне партије у Совјетској Русији, у којој се изграђује бескласно друштво, одговара милионима људи.27 Тешко је било, међутим, направити заокрет у комунистичким партијама које су већ годинама водиле борбу против западне демократије и социјалдемократије. Промене у ставу КПЈ према борби против фашизма задуго није било. Заокрет на том плану било је тешко начинити јер је у дужем периоду борба југословенских комуниста била концентрисана против версајских уговора и „вештачке творевине” тих уговора – Југославије. Као предмет те борбе означен је режим „великосрпског фашизма”, а социјалдемократија као његов основни савезник, јер су се социјалисти борили за одржање државне заједнице. Чак је и борбу социјалдемократије („социјал-фашиста”) против фашизма, као спољне опасност по Југославију, руководство КПЈ означило као „хушкање” против Италије, Немачке, Мађарске и Аустрије и „служење великосрпском режиму”.28 Када је дошла званична осуда марсејског атентата из Совјетског Савеза и одата почаст краљу Александру, ЦК КПЈ је саопштио да то не значи саосећање и жаљење због смрти југословенског краља, а још мање његово слављење и величање. Одбачен је индивидуални терор којим су се послужили хрватски и македонски националисти из одмазде због националног угњетавања, али су комунисти далеко од тога да „лију лажне 26
27 28
Генерални секретар Коминтерне и вођа бугарских комуниста. И он је, као и већина других иностраних функционера КИ, своју каријеру почео да гради као бољшевички агент. Његово име се на агентурној мапи први пут може наћи 1923. када је био начелник пункта у Варни, подређеног централном одељењу бољшевичке обавештајне мреже у Софији. Тим одељењем руководио је Иван Димитријевић Анисимов. Димитров је водио секције за пропаганду и шпијунажу. (Miroslav Jovanović, Boljševička agentura na Balkanu 1920–1923, „Istorija 20. veka”, 2/1995, стр. 47.) АЈ, КИ, 1933/365. AJ, КИ, 1934/317.
14
Србија у Титовој Југославији
крокодилске сузе” за краљем Александром, носиоцем „фашистичке диктатуре”.29 Због тога је Москва била принуђена да врши корекције у спором прилагођавању југословенских комуниста новој тактици народног фронта. Тако су у марту 1935. године суспендоване најважније одлуке 4. земаљске конференције, пошто су оцењене као секташке и прикривене левим фразама. Ипак, тешко је било зауставити дугогодишње кретање политике КПЈ. Борба против фашизма је и даље усмеравана према „великосрпском фашизму”, а остале су шеме о обарању диктатуре савезом пролетаријата, сељаштва и „угњетених народа”. Тако је Благоје Паровић на пленуму КПЈ одржаном 1935. у Сплиту рекао да је главни непријатељ фронта народне слободе и главни изазивач рата српска „војнофашистичка диктатура”.30 Прихватање тактике народног фронта подразумевало је да КПЈ прекине са политиком разбијања Југославије и да промени однос према социјалистичким и социјалдемократским странкама. Тај обрт ишао је, међутим, доста тешко, са пуно одступница и маневара у оба случаја. Непосредно после Седмог конгреса Коминтерне (1935) Политбиро ЦК је најавио извесне промене у ставу према националним односима у земљи. Због промене спољашње и унутрашње ситуације, дефинисано је следеће начело: „При услову одстрањења националног угњетавања, при услову максималних гарантија слободе хрватском и другим народима, комунисти се не изјашњавају апсолутно за отцепљење тих народа од данашњег државног склопа Југославије”.31 Стављала се у изглед могућност да у некој далекој будућности, када буду испуњени одређени услови, комунисти прихвате југословенску државу у њеним тадашњим границама. Други важан задатак било је „правилно разумевање” општег међународног положаја, па је код српских комуниста требало сузбити уверење да „главни стратешки ударац” треба да буде усмерен против социјалдемократа а не против фашиста. И даље се поштовала Стаљинова одредница о борби „класе против класе” у којој је главни задатак била „изолација” социјалиста и социјалдемократа од „радничке класе”. Хрватски комунисти говорили су и писали у штампи да у Хрватској и не треба стварати Народни фронт јер већ постоји хрватски национални покрет. При свим тактичким маневрима у националној политици, КПЈ је и у народном фронту видела своју улогу само као главну, основну и водећу. Комунисти сада нису скривали своја настојања да постану хегемони у својој нацији. На Пленуму ЦК из априла 1936. хрватски руководиоци го29 30 31
AJ, KИ, 1935/316 AJ, KI, 1935/474. Наведено према: B. Gligorijević, Kominterna, стр. 322.
Комунисти и југословенска идеја
15
ворили су да су саставни део хрватског народа, да су многи хрватски комунисти који су изгинули у окршајима са полицијом чинили то у служби хрватског народа. И зато су хрватски комунисти, борци за слободу хрватског народа, имали право да критикују грађанске политичаре који су наносили штету тој борби. Комунисти су морали јасно да кажу да су не само спремни да бране националне интересе већ да су и у првим редовима те борбе. Тек је у лето 1936. на једном пленуму одржаном у Москви руководство КПЈ оценило да је претходна политика према националном питању била „секташка”, а промовисан је следећи концепт: „КПЈ иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије јер хоће да преуређење државе постигне мирним путем, на основу националне равноправности. Код данашњих прилика покрет за отцјепљење потлачених маса ишао би на руку само фашистичким империјалистима и њиховим ратним циљевима. Не само да би то бацило земљу у вртлог рата, не само да би био стављен ка коцку опстанак Југославије, него и слобода и независност свих народа Југославије”.32 Све то није, наравно, важило за српске комунисте који су и даље имали искључиви задатак да пруже подршку националној борби хрватског и других „угњетених” несрпских народа. Тако је Адолф Мук (под псеудонимом „Петар”), члан Политбироа КПЈ, новембра 1936. Веселину Маслеши, представнику ЦК КПЈ за формирање Јединствене радничке партије и Народног фронта у Србији, упутио „Писмо за Србију”. У њему је рекао да у платформи Народног фронта „јасно и недвосмислено” мора да стоји да ће се поштовати право на самоопредељење свих народа – не само Срба, Хрвата и Словенаца, већ и Македонаца и Црногораца, а народ у Војводини и Босни и Херцеговини ће одлучити да ли ће сачувати своју регионалну самосталност у заједничкој држави. Требало је посебно нагласити и да ће националне мањине (Немци, Мађари и Албанци) бити потпуно равноправни. Мук је још нагласио и како „српска буржоазија”, преко српске демократске опозиције која се залагала за демократска права Хрвата и Словенаца, у ствaри, жели да на „нов и рафиниран начин” осигура своју хегемонију над Македонцима и Црногорцима, над народима у Босни и Херцеговини и Војводини.33 Разлику између српских и хрватских комуниста врх КПЈ веома јасно је саопштио јануара 1937. у партијском органу „Пролетер”: „Хрватски 32 33
Историјски архив КПЈ, II, стр. 399–400. Перо Симић, Тито. Тајна века, Београд, 2009, стр. 254. – Редакција Титових „Сабраних дјела” (J. B. Tito, Sabrana djela, III, Beograd, 1983, 36–37) овај текст je, на Титово инсистирање, приписала њему, као и наредни текст објављен у партијском гласилу „Пролетер”.
16
Србија у Титовој Југославији
комуниста није неки интернационалиста који виси у зраку, него је он комуниста-Хрват, тј. комуниста који се свим снагама залаже за побједу хрватског народа. За српског комунисту интернационализам значи у првом реду доследну борбу против великосрпске политике србијанских владајућих класа”. Оснивачки конгреси КП Словеније и Хрватске одржани су 1937. године. Словеначки комунисти посебно су нагласили да је будућност словеначког народа у слободном савезу „братских народа” Југославије који ће бити конституисан у облику „савезне државе”. Требало је сазвати уставотворну скупштину, а КП Словеније ће се борити и да Словенци у Италији и Аустрији буду у оквиру исте државе, јер се словеначки народ „не може и не сме” одрећи свог старог циља: уједињене и слободне Словеније.34 И за хрватске комунисте национално питање имало је прворазредни значај. Партија је направила програм за решење националног питања у Хрватској, а њен главни задатак била је борба за националну слободу хрватског народа: „Свим клеветницима који клевећу Комунистичку странку због нехаја за своју земљу и свој народ, ми комунисти довикујемо: – Ми комунисти волимо своју домовину и свој народ. Управо зато ми се боримо за слободу свог народа, ми се боримо против сваког угњетавања и израбљивања народа. И управо зато, јер волимо свoју домовину и свој нарoд, ми се боримо да у слободној домовини буде сретан и слободан читав народ”.35 Обећано је да ће по освајању власти комунисти решити хрватске проблеме, поштовати вољу хрватског народа и да ће се доследно и одлучно борити за хрватске захтеве и потребе.36 У самој Србији, иако су комунисти избегавали контакт са грађанским политичарима и са неповерењем гледали на све акције које нису имале њихов печат, дошло је до извесних позитивних помака. Пре свега се то односи на измењен став према националним односима у Југославији која се сада посматрала као целина и самим тим је узиман у обзир и српски национални интерес. На национално питање није се више гледало парцијално, већ се полазило од равноправног положаја свих народа, самим тим и српског. И таква југословенска оријентација свакако је допринела новом приливу комуниста из Србије, нарочито уочи рата, када је већ започињала антифашистичка борба. 34 35 36
Наведено према: Jugoslovenski federalizam, I, стр. 607. Исто, стр. 609. Berislav Jandrić, Josip Broz Tito i fenomen hrvatskog proljeća 1967–1971. U: Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti: Istorija Jugoslavije 1918–1991, Opatija–Beograd, 2010, стр. 412.
Комунисти и југословенска идеја
17
Свођење целокупне борбе комуниста у Југославији на националну борбу оправдавано је идеолошком категоризацијом главног објекта те борбе, „великосрпске буржоазије”, као класног и националног непријатеља. Али, идеолошко усмерење ишло је против целог српског народа, па је промовисано неписано начело: мобилизација свих југословенских народа против једног – српског. Хрватски и словеначки комунисти прихватили су такав национални концепт и постали доследни „бољшевици” са убеђењем да се тиме решава питање њихове посебне националне државности. Одлукама о територијалној организацији КПЈ, чак одлукама о стварању посебних националних партија, пројектоване су будуће националне државе, у случају Хрватске знатно увећане; предвиђени су и посебни статуси за Војводину и Косово, док је српски национални простор занемарен. Тиме је целокупна политика КПЈ за дуги низ година усмерена ка дезинтеграцији земље и стварању националних држава на њеном тлу. Исходишна тачка дугогодишње стратегије Комунистичке партије Југославије било је национално питање, тачније, његова инструментализација у борби за власт. Централно место добила је догма о српској нацији као „владајућој и угњетачкој”. Друга контроверза садржана је у теоријском моделу, касније оживљеном у пракси, који је подразумевао да се Југославија прво разбије као држава, а касније обнови као комунистичка федерација. Објекат целокупне доктрине сведен је на националне револуције несрпских народа у Југославији, што је било могуће само једном идеолошком категоризацијом главног објекта те борбе – српског народа. Са употребом комунистичке идеологије у националне сврхе најдаље се отишло у Црној Гори: том идеологијом ишло се ка стварању нове нације. До тада није постојала ниједна друштвена ни политичка снага која би, мимо историје и традиције, захтевала издвајање Црногораца из српског националног бића. Комунисти су такав велики историјски прелом у животу једног народа покушали да остваре једноставним идеолошким средствима. На познатој шеми о владајућој српској нацији грађена је и конструкција о „поробљености” Црне Горе коју је Србија извршила већ самим чином уједињења. Иза тога се сугерисала спознаја о експлоатацији и угњетавању Црногораца, о самоопредељењу, отцепљењу и стварању Совјетске Црне Горе. Идејни ослонац у оваквој националној политици тражен је у традиционалним везама Црногораца са Русијом још из времена националне борбе против Турака. Успоставом Совјетске Русије, црногорски комунисти сматрали су како су они природни настављачи тих веза и да је руска помоћ и сада потребна за национално ослобођење Црне Горе. Због тога су у будућности видели Совјетску Црну Гору не као независну, већ ди-
18
Србија у Титовој Југославији
ректно припојену Совјетском Савезу као његов саставни део. И финансијска средства за извођење оружаног устанка нису тражена од Коминтерне, већ директно од совјетске државе. У практичном извођењу те политике није се, међутим, много постигло јер је замисао о посебности црногорског народа тешко прихватана и међу самим црногорским комунистима, али је током Другог светског рата, и посебно на његовом крају, постала реалан историјски чинилац и пресудно утицала на конституисање црногорске нације. Једини народ који није имао право на самоопредељење био је српски јер је „угњетавао” све остале. Та парола оживљаваће изнова и у каснијим периодима, све до краја постојања Југославије. Целокупна политика КПЈ и Коминтерне, заснована на разбијању Југославије, постављала је на дневни ред српско национално питање управо због тога што га је потпуно игнорисала. Идеолошке конструкције на којима је та политика почивала добро су познате: Југославија је версајска творевина у којој је Србија анектирала друге југословенске покрајине и покорила друге народе, а српска нација била је владајућа. Најважније је, ипак, да се принцип националног самоопредељења и отцепљења није узимао доследно, полазећи од појединих народа, већ од територија које ти народи у већини или само делимично насељавају, а које као посебне државе до тада нису постојале и чије су државне границе непознате. Потпуно се игнорисала чињеница да се национални интереси појединих народа често укрштају на једном националном простору, а свако заокруживање територија увек је извођено на штету српског народа. У пројектованој „великој Хрватској”, која би обухватила и знатан део Босне и Војводине, у „великој Мађарској”, којој би се прикључили делови Војводине, у „великој Албанији”, са Косовом и Метохијом, остао би у знатном броју српски народ у компактним целинама, без права на самоопредељење и конституисање своје националне државе.37 Национални интереси српског народа игнорисани су јер су изједначени са интересом „великосрпске буржоазије”, са „националним угњетавањем” других народа. Због тога су српски комунисти, као припадници „владајуће” нације, имали искључиви задатак да се боре за рушење режима „великосрпске буржоазије” и југословенске државе, како би помогли борбу за стварање независних држава „угњетених” народа. Разлика између српског и хрватског комунисте морала је бити у томе што би први био искључиво интернационалистички оријентисан, а други национално опредељен. Та подела имаће трајни карактер. Посебан положај српских комуниста у КПЈ сматран је касније и разлогом зашто се не ствара посебна КП Србије: Срби су владајућа нација и не осећају се национално 37
B. Gligorijević, Kominterna, стр. 282–288.
19
Комунисти и југословенска идеја
угњетеним од других народа. Подређену улогу српских комуниста одсликава одговор на питање: „Зашто нам је уопште потребна једна југословенска партија? Управо зато да би српски комунисти у њој пружили своју пуну помоћ националноослободилачкој мисији комуниста угњетених нација”.38 *
*
*
Југословенски комунисти дуги низ година које су провели у илегалности, на маргинама друштва, нису имали ауторитативно руководство. У августу 1930. Коминтерна је сменила политичког секретара Јована Малишића; за организационог секретара постављен је Антон Маврак, а Филип Филиповић је постао председник „Централне руководеће инстанце”, како је Коминтерна звала руководство КПЈ. У пролеће 1932. Филиповић је опозван, а Коминтерна је именовала Привремено руководство КПЈ које су сачињавали Милан Горкић (право име Јосип Чижински, Чех из Босне и Херцеговине), Владимир Ћопић и Благоје Паровић. У ово руководство убрзо су укључени Милош Марковић, Карло Худомаљ и Иван Гржетић, а средином 1934. у ЦК КПЈ кооптиран је Адолф Мук, В. Ћопић је отишао у Москву за представника КПЈ при КИ, а на његово место за рад у Бечу дошао је Камило Хорватин. Милан Горкић је био веома амбициозни комуниста и посвећен партијском раду. Он је знао и да буде критичан према Коминтерни, тражио је да се поштује аутономија руководства КПЈ и на прави начин вреднују његови резултати. Знао је, чак, дискретно и да осуди чистке које су у Совјетском Савезу почеле од јесени 1932. године. Тако је 24. јануара 1933. Гргуру Вујевићу, тадашњем представнику КПЈ при Коминтерни, писао следеће: „Ми нећемо дозволити да се руководство наше Партије онако с висока и багателно третира, као што је то било до сада случај. Ако има грешака критикујте, али се треба одрећи оног нездравог уопштавања према раду наше Партије које је благодарећи грешкама руководства тамо горе [у Коминтерни] уобичајено”.39 Прелом је наступио када је на површину испливао Јосип Броз (1892–1980) који ће од почетка Другог светског рата користити надимак „Тито”, под којим је и остао упамћен у историји, мада није јасно када је почео да га користи нити шта он значи.40 Он је на чело КПЈ дошао када је та партија била у дубокој илегали, растрзана унутрашњим бор38 39 40
Наведено према: B. Gligorijević, Kominterna, стр. 289. Наведено према: Nadežda Jovanović, Milan Gorkić. Prilog za biografiju, „Istorija 20. veka”, 1/1983, стр. 39. У даљем тексту користиће се искључиво појам „Тито” када се мисли на Јосипа Броза због једноставнијег излагања материје.