Садржај
Изјава захвалности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 О ауторима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 УВОД • Свет окренут удесно Кин Берч и Влад Михњенко. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Успон неолиберализма 1. Како је неолиберализам стигао ту где се сада налази – елитно планирање, корпоративно лобирање и успостављање слободног тржишта Дејвид Милер . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 2. Стварање неолибералног поретка у Сједињеним Државама Кин Берч и Адам Тикел . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 3. Неолиберализам, интелектуална својина и глобална економија знања Дејвид Тајфилд . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 4. Неолиберализам и израчунљив свет – раст трговине угљеником Лари Ломан . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 5. Затезање мреже – Светска банка и наметнута реформа политике Елиза ван Вејенберге . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 6. Индустрија корупције и транзиција – неолиберализација постсовјетског простора? Адам Свејн, Влад Михњенко и Шон Френч. . . . . . 132 7. Поновно стварање државе благостања – од сигурносне мреже до трамбулине Џули Макливи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
ПАД НЕОЛИБЕРАЛИЗМА
8. Зомби-економија – жива смрт суморне науке Бен Фајн. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
9. Од хегемоније до кризе? Стална еколошка доминација неолиберализма Боб Џесоп. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196 10. Уради сам – политика за промену нашег света Пол Четертон.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 11. Сневање стварног – етички спектакли као политика Пол Ратлиџ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 234 12. Транснационалне компаније и транснационално цивилно друштво Леонит Инохоза и Ентони Бебингтон . . . . . . . . . . . 250 13. Поразити неолиберализам – марксистичка интернационалистичка перспектива и програм Џин Шаул. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268 ЗАКЉУЧАК • Крај једног економског поретка? Влад Михњенко и Кин Берч . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285 Индекс. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301
Изјава захвалности
Желели бисмо да се захвалимо Савету за економска и дру штвена истраживања (ESRC) на пруженој финансијској помоћи за одржавање серија семинара под називом „Неолиберализам, анти неолиберализам и деидеологизација” (RES-451-25-4258), на којима се заснивају поглавља у овој књизи. Својој бившој колегиници и једном од организатора ове серије семинара Кетрин Требек (Kathe rine Trebeck) дугујемо захвалност за помоћ и савете током рада на књизи. Захваљујемо на разумевању ауторима текстова, укључујући и оне што су се повукли, као и уредницима издавачке куће „Zed Bo oks”, Eлен Холсворт (Ellen Hallsworth) и Кену Барлоуу (Кen Barlow).
7
О ауторима • Ентони Бебингтон (Anthony Bebbington), професор на Факултету за животну средину и развој Универзитета у Манчестеру, стручни сарадник ESRC-a и научни сарадник Перуанског центра за дру штвена истраживања. • Пол Четертон (Paul Chatterton), публициста, истраживач, нау чник и активиста који ради на Географском факултету Универ зитета у Лидсу. • Бен Фајн (Ben Fine), професор економије на Факултету за оријен талне и афричке студије Лондонског универзитета. • Шон Френч (Shaun French) предаје економску географију на Уни верзитету у Нотингему. • Леонит Инохоза (Leonith Hinojosa), истраживач и предавач–сарадник на Факултету за животну средину и развој Универзитета у Манче стеру, сарадник Института за изучавање сиромаштва у свету „Brooks” и истраживач–сарадник Центра за истраживање процене утицаја на животну средину. • Боб Џесоп (Bob Jessop), угледан професор социологије и један од директора Центра за културна и политичка истраживања Уни верзитета у Ланкастеру. • Лари Ломан (Lary Lohmann), активиста британске невладине организације „The Corner House”. • Џули Макливи (Јulie MacLeavy) предаје хуману географију на Фа култету географских наука Универзитета у Бристолу. • Дејвид Милер (David Miller), професор социологије на Катедри за географију и социологију Универзитета Стратклајд. • Пол Ратлиџ (Paul Routledge), предаје хуману географију на Катедри за географију и геонауке Универзитета у Глазгову. • Џин Шаул (Jean Shaoul), професор јавне одговорности у Послов ној школи у Манчестеру. • Адам Свејн (Adam Swain), ванредни професор економске геогра фије на Географском факултету Универзитета у Нотингему. • Адам Тикел (Adam Tickell), заменик директора колеџа „Royal Holloway” Лондонског универзитета. • Дејвид Тајфилд (David Tyfield), предавач у Центру за проучавање мобилитета (CeMoRe), Катедра за социологију Универзитета за Ланкастеру. • Елиза ван Вејенберге (Elisa van Wayenberge), предавач на Катедри за економију Факултета за оријенталне и афричке студије Лондон ског универзитета.
8
О приређивачима • Кин Берч (Kean Birch) је предавач на Катедри за географију и со циологију Универзитета Стратклајд. Претходно је био научни са радник Центра за јавну политику у регионима при Универзитету у Глазгову. Главна област његовог научног интересовања јесте со циолошка и географска основа различитих економија, а посебно утицај који на њих имају нова знања, наука и технологија. Он др жи предавања о глобализацији, неолиберализму и економији за снованој на знању. • Влад Михњенко (Vlad Mykhnenko) је научни сарадник Географ ског факултутета Универзитета у Нотингему. Претходно је био научни сарадник Центра за јавну политику у регионима при Уни верзитету у Глазгову, као и сарадник у настави међународне по литике на Централноевропском универзитету и Институту за отворено друштво у Будимпешти. Главна област његовог научног интересовања обухвата критичку политичку економију, пост комунистичке трансформације и европске урбане и регионалне студије, а држи и наставу из предмета регионална географија Европе и земље у транзицији.
9
УВОД • Свет окренут удесно Кин Берч и Влад Михњенко
Писати 2010. године о неолиберализму предс тавља изазов. С једне стране, нес ташица кредита и банкарска криза разоткриле су напрслине у неолибералном економском поретк у који је доми нирао последње три деценије – у вези с овим на памет пада само уверена тврдња Маргарет Тачер (Margaret Thatcher) да „не пос то ји алтернатива”. С друге стране, различити утицаји и последице недавних економских криза указују на различите облике неоли берализма и његове укорењенос ти у многим земљама, што пак указује на то да он нипошто није (нити је икада био) јединс твен преовлађујући сис тем. Ипак, овај изазов пружа и могућност за боље разумевање неолибералног економског поретка – или нео либералних економских поредака – као и тога како је пос тао то лико значајан и како је толико дуго доминирао националним по литикама и међународном политиком. Према Дејвид у Харвију (David Harvey, 2006), неолиберализам се никада није приближио, а још мање дос тигао стопе рас та из златног доба кејнзијанизма (шездесете године прошлог века), што покреће озбиљно питање о томе како је одржавао легитимитет упркос томе што није оправ дао сопс твени разлог пос тојања – обезбеђење општег благос та ња захваљујући ефикаснос ти тржишта. Стога је потребно размо трити суштинску противречност на којој се заснива вероватан крах неолиберализма – меру у којој је садашња криза повезана са самим темељима на којима је изграђен, односно са ширењем финансијског капитализма и с њим повезаним процватом тржи шта некретнина и акција из деведесетих година прошлог и прве деценије овог века. Огроман парадокс представља то што су неолибералне поли тике приватизације, маркетизације и либерализације током по следњих тридесет година оствариле добит чија је новчана вред ност (1,3 трилиона евра) само двапут већа од износа који су владе
11
успон и пад неолиберализма
Сједињених Држава и европских земаља недавно издвојиле за ре шавање финансијских тешкоћа банака (в. Stewart Hall, 2008, стр. 6), а та чињеница се лако може превидети у детаљним анализама водећих коментатора. Штавише, државне гаранције за банкарске дугове – у износ у од 6 трилиона евра – у таквој мери умањују при ход од приватизације да би наше владе у случају неплаћања вели ких размера практично морале не само да се одрекну „породичног сребра”, већ и да некога добро плате да их тог сребра ослободи. Ко је онда имао користи од таквог економског поретка? Могли бисмо да упремо прстом у банкаре, као што су владе сматрале да је поли тички упутно да учине, али истовремено морамо да признамо да се финансијализација глобалне привреде одвијала паралелно с бумом на тржишту некретнина, који је у ширење неолиберализма прак тично укључио и грађане – при чему треба истаћи да су неочекива но велики добици били ограничени искључиво на грађане северне хемисфере. На пример, Метју Вотсон (Matthew Watson, 2008) тврди да су појединци, како су се укључивали у британско тржиште ста нова и кућа које је било (а и даље је) зависно од сталног раста цена станова и кућа, у политичком смислу постали „монетарни конзер вативци”, заинтересовани више за инфлацију него за социјална да вања. Општије речено, Стјуарт Хол (Stewart Hall, 2003, стр. 10) твр ди да је „нов, неолиберални, здрав разум колонизовао” грађанско друштво. Ова пометња јасно је разоткрила таштину која се налази у средишту неолибералне мисли. Управо идеја да тржишта сама себе организују, као и да су ефикасна и ослобађајућа, не само да више није уверљива већ илус трује меру у којој неолиберализам – као скраћен назив за квазитржишно правило – предс тавља еко номски, политички и идеолошки пројекат. Одређене групе (као што су владе и корпорације) следиле су тај пројекат како би кон струисале реа лност за коју се сматра да је заснована на инхерент ним својс твима економских тржишта. Сваки осећај за оно што би требало учинити како би се остварили демократски циљеви и амбиције, овакво тумачење заменило је логиком заснованом на схватању да су тржишта сама по себи добра и да посед ују основ не квалитете. Тако су морал и етика скренули удесно, реагујући на „природни закон” економске размене која богатима омогућава да купе више слободе него сиромашни. Ова књига је пок ушај да схватимо како је до тога дошло и како се показало да је неодр живо, као и којим алтернативним решењима сада можемо да се окренемо.
12
УВОД • Свет окренут удесно
Идеолошки и историјски корени неолиберализма Неолиберализам као идеологија настао је крајем тридесетих година прошлог века, када се једна група либералних интелек туалаца састала у Паризу да би размотрила претњу коју је пред стављао не само тоталитаризам, као националсоцијализам у Не мачкој, већ и колективистичко планирање привреде у британској кејнзијанској држави, или у оквиру Њу дила у Сједињеним Др жавама. На овом састанку, који је 1938. организовао Луј Ружије (Louis Rougier), настао је термин „неолиберализам”, што је било потребно како би се осавременио термин „либерализам” настао у 19. веку. То је постигнуто увођењем идеје да државе, пошто обе збеђују владавину права, имају важну улогу чувара „слободних тржишта” (Turner, 2007; Peck, 2008). Овај „нови” либерализам де лимично је био последица укључивања маргиналистичке економ ске мисли (в. Фајн, у овој књизи) у критику теор ије равнотеже, а и једно и друго иначе је представљало карактеристике аустријске економске школе у настајању. Економија је сама по себи директ но уграђена у две главне поставке неолиберализма – прво, у став Лудвига фон Мизеса (Ludwig von Mises) да је „егоизам основни закон друштва” (наведено у: Peet, 2007, стр. 73); и друго, у Хајеков став да слободна тржишта доводе до „спонтаног поретка” који ре шава проблем економских калкулација. Ова два човека – Лудвиг фон Мизес (1881−1973) и Фридрих фон Хајек (Friedrich von Hayek, 1899−1992) – сматрају се утемељивачима неолиберализма будући да су обезбедили теоријску окосницу политичким и идеолошким тврдњама других. У том смислу неолиберализам је, надовезујући се на економске теорије које су првенствено истицале немогућ ност економског планирања, у великој мери био идеолошки проје кат усмерен против онога што су неолиберални мислиоци сматра ли инхерентним тоталитаризмом колективистичког и државног планирања привреде. Други светски рат и појава нацизма довели су до емиграци је аустријских економиста као што су били Мизес, Фриц Махлуп (Fritz Machlup) и Михаел Полањи (Michael Polanyi), а тиме и до ши рења неолибералне мисли у свет у. У то време Хајек је написао књи гу Пут у кметство (The Road to Serfdom), објављену 1944. године, у којој је истакао главне аргументе против централног планира ња и бранио капитализам од тврдње да је он довео до фашизма. Његова књига је у основи подржала идеју да је слобода тржишта настала пре демократских слобода стога што „само капитализам
13
успон и пад неолиберализма
омогућава демократију” (наведено у: Turner, 2007, стр. 73). После рата, неолиберализам се учврстио у интелект уалним мрежама као што је било Друштво Мон Пелрен (MPS), основано 1947. Повези вање неколико различитих токова неолибералне мисли, укључу јући аустријске емигранте, британске интелект уалце с Лондонске школе економијe и Универзитета у Манчестеру, Американце, пред ставнике чикашке школе – укључујући Милтона Фридмана (Milton Friedman) – и Немце, представнике фрајбуршке школе, Друштво Мон Пелрен надовезало се на закључке претходног скупа у Паризу (Peck, 2008). Два циља тог друштва важна су за разматрања изнета у овој књизи. Први је потреба за редефинисањем улоге државе, а други потреба за стварањем међународног поретка који ће обезбе дити економски споразум (Plehwe и Walpen, 2006, стр. 33−34). Оснивање Друштва Мон Пелрен подразумевало је став да су идеје важне и да имају значајну улогу у одређивању исхода догађа ја, имајући у виду да циркулишу кроз државу, универзитете, гра ђанско друштво и медије. Сходно томе, неолиберални мислиоци и њихови покровитељи из света бизниса – као што је сер Eнтони Фрејзер (Sir Anthony Fraser) – помогли су у оснивању бројних ор ганизација за промовисање неолиберализма, посебно трустова мо згова и пословних форума (в. Милер; Берч и Тикел, у овој књизи). Примери оваквих неолибералних трустова мозгова јес у Инстит ут за економска питања (IEA) у Великој Британији (1955) и Фондаци ја „Heritage” у Сједињеним Државама (1973); шире о томе видети у раду Карола и Карсона (Carroll и Carson, 2006). Ови „центри идеја” означили су појаву једног неолибералног политичког пројекта ко ји је требало да се супротстави кејнзијанској политици и државној интервенцији на тржиштима, а укључивали су већи број (често на изглед различитих) теор ија и идеја из области економије и поли тичких наука. Марк Блајт (Mark Blyth, 2002) посебно јасно показује да је комбинација Фридмановог монетаризма и теорија рационал них очекивања, економије понуде и јавног избора, подстакла нео либералну агенду и економске политике и тиме допринела распаду послератног консензуса. Мотив за овај напад на кејнзијанизам била је првенс твено за бринутост због опорезивања и инфлације, што је привукло оп шту пажњу седамдесетих година, када су се током стагфлације драматично повећале и незапосленост и инфлација. Дименил и Леви (Duménil и Lévy, 2004, стр. 23−24) ову „структ урну кризу” припис ују опадајућој профитној стопи, односно опадајућем при нос у на капитал уложен у машине и технологије. Сходно томе,
14
УВОД • Свет окренут удесно
једини начин за повећање профита била би контрола трошкова рада, што значи да се неолиберализам може посматрати као по литички пројекат усмерен на обнављање класне моћи (Harvey, 2005). Неолиберални политички пројекат омогућио је и крах бре тонвудског сис тема, до којег је дошло 1971. када су Сједињене Др жаве укинуле конвертибилност долара за злато и када је нас тала нова ера слободно пливајућих валута и међународних токова ка питала (Hutton, 1995). Тиме је седамдесетих година створена по литичка могућност за промовисање новог економског пројекта заснованог на неолибералним претпос тавкама о економској ефи каснос ти, смањеној државној интервенцији и слободним тржи штима. Овај економски пројекат нашао је присталице међу бројним новим десничарским политичарима као што су Маргарет Тачер (1979−1990) у Великој Британији и Роналд Реган (1981−1989) у Сје дињеним Државама, чије су политике познате као тачеризам и ре ганомика. Друге земље повеле су се за њима и спроводиле неоли бералну политику (в. Свејн; Михњенко и Френч, у овој књизи), док су је неке увеле још пре Велике Британије и Сједињених Држава. На пример, „чикашки момци” – чилеански економисти образова ни на Чикашком универзитет у где је предавао Милтон Фридман – помогли су диктатору Аугусту Пиночеу у приватизацији и дере гулацији привреде после државног удара у којем је септембра 1973. Салвадор Аљенде изгубио и власт и живот (Harvey, 2005). Иако се неолиберална економска политика није свуда ширила на исти на чин – свака земља је у идеолошком и политичком погледу прихва тила различит у економску политику (в. Џесоп, у овој књизи) – сву да јесте био карактеристичан нагласак на пет основних принципа (Hall, 2003; Hay, 2004; Mudge, 2008). То су: приватизација државне имовине (фирми, општинских станова итд.); либерализација трго вине робом и капиталних инвестиција; монетаристички фокус на сузбијање инфлације и динамику подстицања понуде; дерегулација тржишта рада и производа како би се смањиле „препреке” у посло вању и маркетизација друштва путем јавно-приватних партнер става и других облика комодификације (в. Тајфилд; Ломан; Шаул, у овој књизи). Сврха свих ових принципа јесте омогућавање ин дивидуалне слободе захваљујући прибегавању „слободном” тржи шту које ефикасно алоцира рес урсе и у друштву и у свет у, будући да сâмо тржиште може да координира све информационе сигнале бројних субјеката (као што су продавци и купци). Као што ћемо показати у неколико поглавља у овој књизи, такве претпоставке су
15
успон и пад неолиберализма
с правом осуђиване, имајући у виду да су изазвале велике пробле ме широм света у многим деловима друштва.
Таласи (и таласи) неолиберализма Да би се разумело како је неолиберализам постао толико до минантан у политичко-економском дискурсу, корисно је утврдити разлику – као што смо то већ учинили – између идеолошких, поли тичких и економских пројеката. Пре свега, неолибералне економске теорије представљају идеолошки пројекат заснован на апстрактним концептима (на пример, на рационалним очекивањима, максими рању корисности, слободним тржиштима итд.). Наведени пројекат претпоставља ефикасност тржишта, која обезбеђује основу за по новну концепт уализацију улоге државе у привреди, што значи да она треба да се стара о поштовању „владавине права”, а не да посе дује и води фирме или да пружа социјалне услуге (в. Макливи, у овој књизи). Као што је већ истакнуто, овај дискурс се проширио преко глобалних мрежа неолибералних мислилаца и њихових пристали ца (обично из корпоративног света) позиционираних на одређеним местима широм планете; на пример, у Лондону (Милер, у овој књи зи) и Вашингтону (Берч и Тикел, у овој књизи). Касније укључивање неолибералних идеја у конкретну државну политику тачније одра жава политички пројекат повезан с одређеним државним страте гијама које неолиберализам подстичу различитим процесима чије карактеристике представљају приватизација, либерализација, мар кетизација, дерегулација и монетаризам. Међутим, ове стратегије се разликују по својим политичким мотивима и приоритетима, у за висности од тога где се примењују (Birch и Mykhnenko, 2009). Тако, Бренер и сарадници (Brenner et al, 2010) доказују да су ови државни пројекти специфични за контекст стога што је примена неолибера лизма увек уграђена у постојеће „инстит уционалне пејзаже” које у процесима неолиберализације модификује; то значи да неолибера лизација није јединствен хомогенизујући процес, већ да подразуме ва варијације у зависности од места, као што ће се то видети из мно гих наредних поглавља. Дакле, могуће је идентификовати различите облике неолибе рализма, као и различите утицаје неолиберализације – и то не са мо у конкретном историјском и друштвеном, политичком и еко номском смислу, већ и у географском будући да неолиберализам функционише на различитим нивоима (Larner, 2003). На пример, неолиберализам је евидентан у локалним пројектима, политикама
16
УВОД • Свет окренут удесно
националних држава и наднационалних инстит уција као што су Светска трговинска организација (СТО) и Светска банка (в. Ве јенберге, у овој књизи). Упркос томе што постоје разлике у обли цима неолиберализма и реакцијама на њега (в. Четертон; Ратлиџ; Шаул, у овој књизи) – посебно када је реч о појединачним земља ма (в. Инохоза и Бебингтон, у овој књизи) – проблем варијација у неолиберализму емпиријско је питање на које се може одговорити на основу пажљивог истраживања. О неолиберализму се концеп туално ипак може размишљати као о преовлађујућем политичко-економском пројект у, што многи аналитичари и чине. Адам Тикел (Adam Tickell) и Џејми Пек (Jamie Peck, 2003, стр. 1669) доказују да је неолиберализам процес који се најбоље може описати као „мо билизација државне моћи у контрадикторном ширењу и репро дукцији (квази)тржишног правила, које се пак корисно може поде лити на фазу „ролбек” (roll-back) и фазу „ролау т” (roll-out). Ово значи да би претпоставка да неолиберализам „истискује” државу била сувише поједностављена с обзиром на то да укључује преусмеравање државне интервенције ка новим облицима управља ња, заснованим на „логици конкурентности”. То укључује „активну” и флексибилну политику у вези с радном снагом; нове режиме ко модификације, као што су права интелект уалне својине и трговина угљеником (в. Тајфилд; Ломан, у овој књизи); фискалне мере штедње и јавну потрошњу на инпуте на страни понуде (на пример, образо вање, инфраструкт уру и слично). Према Пеку и Тикелу (2002), очи гледно је да се фокус с временом помера. На пример, тачеризам и реганомика представљају смањење („ролбек”) обима регулације, државног власништва и социјалних услуга, до чега је осамдесетих година дошло углавном услед монетаристичке преокупације инфла цијом која је подстакла различите облике приватизације (Прасад, 2006). Ову фазу су мотивисали спољни притисци, тј. притисци које није изазвао сам неолиберализам – укључујући „структ урну кризу” из седамдесетих година прошлог века и ширење неолиберализма на јужну хемисферу преко „Вашингтонског консензуса” (Williamson, 1990). Овај „консензус” подстицао је „реформе” у јужним земљама како би се остварио доходак од трговине потребан за измиривање дужничких обавеза. Каснији заокрет ка „ролау т” неолиберализму, посебно путем маркетизације, постаје евидентан деведесетих годи на када су земље на северу покушавале да ограниче „унутрашње” су протности – иначе инхерентне неолибералном пројект у – као што је масовна незапосленост (Tickell и Peck, 2003, в. Џесоп, у овој књизи). У тој каснијој фази националне политичке економије мењају се стога
17
успон и пад неолиберализма
што су проблематичне у односу на глобалну привреду у настајању, а то доводи до промене величине државне управе, док се субнаци онална партнерства подстичу како би се остваривали приоритети утврђени на националном или (све више) наднационалном нивоу, као и циљеви усмерени на конкурентност (Peck, 2001; van Apeldoorn, 2008). Ово нас доводи до стратегије „трке до дна” или „осиромашења суседа”, у оквиру које се одговорност за политичке приоритете помера све ниже, док се на крају не добије нови модел грађанства у којем пра ва и одговорности друштва претварају личне „недостатке” (као што је незапосленост) у „неуспехе” појединца, а не друштва (в. MacLeavy, 2008). Подстицање појединаца (и локација) да конкуришу за државне ресурсе, или ресурсе приватног сектора, један је од начина на који тр жишна држава – иначе већ фацилитатор у „ререгулацији” и ширењу тржишта – подстиче нове индивидуалне субјекте на поштовање тог тржишног правила (Hall, 2003; Cerny, 2008). Одговорност за социјалну правду, добробит и здравље пребацује се са државе на појединце бу дући да се ови сматрају рационалним субјектима, охрабреним да кон куришу на флексибилним тржиштима рада, иначе зависним од пред узетништва, учења током целог живота и вештина које је могуће пре нети другима (односно, „запошљивости”) (в. Макливи, у овој књизи). Пример, и то лош, како се ово спроводи јесте експанзија потрошачких кредита – а тиме и дуга – у англоамеричким земљама, великим делом подстакнута стагнацијом реалних зарада до које је дошло због флек сибилних тржишта рада и незапослености (Boyer, 2000; Montgomerie, 2007). Повољни кредити и све већа задуженост упропастили су огро ман број домаћинстава када је избила садашња криза. Реакције људи који се боре против индивидуализације и маркетизације одговорно сти различите су, а драматичне последице осиромашења и обеснаже ња на здравље и успех појединаца морали би додатно да се истраже. Тим проблемима се овде директно бави неколико аутора, и то тако што разматрају како алтернативне политике (в. Шаул, у овој књизи) и алтернативне личне стратегије и стратегије заједнице (в. Четертон; Ратлиџ, у овој књизи) утичу на људе, земље и свет у целини.
Варијанте неолиберализације – слаби резултати и дивергентне трајекторије Три деценије пошто је у мају 1979. изабрана прва влада која је идеолошки била за њега опредељена, неолиберализам је заи ста постао глобалан – допро је у све делове света у којима се ја
18
УВОД • Свет окренут удесно
вљао у различитим варијантама (в. Џесоп, у овој књизи). У ствари, крај хладног рата и крах совјетске моћи (1989−1991) чак су наве ли Френсиса Фукујаму (Francis Fukuyama, 1989) да објави како се историја завршила апсолутном победом капитализма заснованог на слободном предузетништву и потпуним исцрпљивањем одржи вих системских алтернатива западном либерализму. Пре него што је августа 2007. избила садашња финансијско-економска криза, политички успон и географско ширење неолиберализма у великој мери је помогло очување догматске и реторичке чистоте. Упорно тражећи максималан простор за слободно деловање тржишних за конитости у економији и друштву, неолиберални идеолози могли су тачно да наводе сопствене препоруке (назване „реформама по литике”) усмерене ка извођењу ревулуције у име слободног тржи шта (в. Свејн и сарадници, у овој књизи). Године 1989, Џон Вилијамсон (John Williamson, 1993, стр. 1334) осмислио је нешто што је описао као општеприменљив „универ зални програм конвергенције”, састављен од „заједничког језгра, односно поставки које прихватају сви озбиљни економисти”. Пред ложених десет реформи политике укључивале су наметање строге фискалне дисциплине (при чему практично не би био дозвољен дефицит државног буџета), укидање субвенција и преусмерава ње јавних расхода на основну здравствену заштит у, образовање и инфраструкт уру, смањење пореза, финансијску либерализацију, слободно пливајуће девизне курсеве, трговинску либерализаци ју с јединственом ниском царином, отвореност за стране директ не инвестиције, приватизацију, дерегулацију и обезбеђење права приватне својине. Вилијамсон је свој списак реформи назвао Ва шингтонским консензусом зато што су „и политички део Вашинт гона, тј. Конгрес, и високи представници администрације, и техно кратски део Вашингтона, тј. међународне финансијске инстит уци је, економске агенције владе Сједињених Држава, Управни одбор Федералних резерви и трустови мозгова” у међувремену постигли експлицитан споразум у вези с тим да остатак света треба да се подстакне на „мудру макроекономску политику, оријентацију ка спољном свет у и капитализам слободног тржишта” (Williamson, 1990, 1993). Вашингтонски консензус је најавио нови поредак када је, према једном критичару, „живот (постао) релативно једноставан за продавце савета у вези с политикама у тропима. С обзиром на бескрајни списак погрешних политика којима су сиромашне земље подлегле,
19
успон и пад неолиберализма
сваки добар и добронамеран економиста могао би с правом да изговори очигледне поставке своје професије: ’Доведите у ред макробилансе, одвојите државу од привреде, допустите тржи штима да слободно функционишу’. Читава генерација техно крата које су се бавиле земљама у развоју и саветовале њихове политичке лидере усвојила је мантру: стабилизујте, привати зујте и либерализујте” (Родрик, 2006, стр. 973). Вашингтонски консензус ослањао се на неолибералне рефор ме спроведене седамдесетих година у Чилеу, у време владавине ге нерала Пиночеа. Осамдесетих година, реформе у складу с Вашинг тонским консензусом рашириле су се по Латинској Америци преко низа пакета „структ урног прилагођавања”, чији је циљ био ствара ње могућности да тамошњи огромни дугови према Западу буду у потпуности отплаћени; неке од последица ових реформи и реак ције на њих биће приказане у поглављу коју су написали Инохо за и Бебингтон (Hinojosa и Bebbington). Претпостављајући да сви проблеми латиноамеричке, совјетске и заправо неанглоамеричке економије проистичу из „свеприс утног” уплитања државе и њене контроле привредних активности, цена и међународне трговине, као и од „екстензивног” јавног власништва над средствима за про изводњу; основно решење које су предлагали неолиберални поли тички саветници односило се на макроекономску стабилизацију и структ урно прилагођавање. Стабилизациони програм који је први применио економиста с Харварда Џефри Сакс (Jeffrey Sachs) у Бо ливији 1985. године, његов тим je после пада Берлинског зида при лагодио и проширио у Пољској и Русији. Ова „шок-терапија” имала је за циљ свеобухватну транзицију централнопланских привреда у капиталистичку, односно тржишну. Милтон Фридман је 1990. годи не (1990, стр. 7) лично подстицао своје следбенике на шок-терапију, уверавајући их да је „све што се говори о ’огромним трошковима преласка на тржишну привреду’ сувише нејасно. Нема разлога да укупна производња не почне убрзано да расте, готово одмах по уки дању тоталитарних ограничења активностима људи”. Док су убрзано либерализовале своје привреде „у настајању”, или „у транзицији”, латиноам еричке, источноевропске и подса харске земље биле су приморане и на радикалан процес смање ња, сужавања и поновног осмишљавања улоге државе (в. Џесоп, у овој књизи). Манифест Светске банке из 1996. године, Од пла на до тржишта, дао је кратак приказ неолибералног модела на мењен и тропским земљама и земљама у близини поларног кру
20
УВОД • Свет окренут удесно
га; каснији резултати политике Светске банке наведени су у овој књизи, у поглављу коју је написала Елиза ван Вејенберге (Elisa van Waeyenberge). Вашингтонски консензус обећавао је да ће комбина ција стабилизације, либерализације и приватизације најудаљени јим деловима света донети „поновни раст”, а с њим и просперитет, тиме што ће „ослободити тржишта – (спровести) основну рефор му из које ће проистећи све потенцијалне користи од транзиције (ка тржишном капитализму) (Светска банка, 1996, стр. 7). Нас упрот општим очекивањима и упркос најдалекосежнијем програму дерегулације и приватизације у светској историји, испо ставило се да су деведесете године прошлог века и прва деценија новог за већину земаља у развоју и транзицији ипак представља ле изгубљено време. Као што су творци Вашингтонског консензуса морали да признају, у Латинској Америци је у том периоду дошло до неколико криза (укључујући кризу мексичког пезоса из 1994. и аргентинску економску кризу 1999−2002), као и до разочаравајуће спорог раста, а у веома неједнакој расподели дохотка у том региону није остварено никакво побољшање (Kuczynski и Williamson, 2003). У постсовјетском свет у, у средњој и источној Европи, као и у земља ма бившег Совјетског Савеза, дошло је до „трансформационе депре сије” која је у просеку трајала шест година – од две године у Пољској до десет година у Молдавији и Украјини. Што се тиче обима, највећи пад производње забележен је у Босни и Херцеговини (88 %), Грузији (75 %), Јерменији (69 %) и Молдавији (68 %). Само четири земље (Че шка, Узбекистан, Пољска и Словенија) доживеле су мању рецесију, изгубивши 15−20 % свог БДП-а, док је обим депресије у осталим зе мљама у региону био у распону од 30 до 60 %. Крах производње значио је и огроман губитак радних места, као и сиромаштво које он доноси. Велики проценат оних који су постали вишак радне снаге морао је у путпуности да се повуче из привредне активности, било тако што су се радници селили у иностранство, било тако што су се ослањали на неформалне стратегије преживљавања у земљи. У већини земаља у транзицији проценат незапослених дости гао је двоцифрени број – око 20 % у релативно успешним земљама као што су Пољска и Словачка и чак више од 40 % у земљама погођеним грађанским немирима и политичком нестабилношћу. Сви докази за сновани на ширим показатељима хуманог развоја, укључујући оче кивану дужину живота, смртност новорођенчади, демографски раст, расподелу дохотка, проценат становништва које живи испод линије сиромаштва и стечено образовање, указују на веома значајне друштве не трошкове транзиције у читавом том региону (Mykhnenko, 2009).
21
успон и пад неолиберализма
У оштрој супротности с радикалном чистотом неолибералне идеологије, резултати и последице неолиберализације као проце са били су прилично конфузни и „неочекивани”, како су признали главни апологети реформи (Светска банка 2005, стр. xi). Штавише, економски и просторни утицај неолиберализације био је веома не уједначен. Услед трансформације западног капитализма у земљама северне хемисфере, као и различитих транзиција ка капитализму на истоку и југу, дошло је до великих разлика између различитих група старих и нових капиталистичких земаља, између појединачних зе маља и између градских и сеоских подручја у тим земљама. У свом претходном раду показали смо како је неолиберализам створио раз личите, хибридне и у географском погледу специфичне политичко-економске системе у оквиру којих су се опште економске поставке и праксе повезале с националним и регионалним интересима (Birch и Mykhnenko, 2009). Ми показујемо како је неолиберализам – као др жавни пројекат – произвео националне варијанте неолиберализма у којем су се дерегулација, приватизација и трговинска либерализа ција спроводиле из различитих политичких разлога, на различите начине и у различитој мери. Пут којим су кренуле англоамеричке земље с либералним тржишним режимом довео је до напуштања старих индустрија и стварања „нове економије”, засноване на фи нансијским и пословним услугама. Tо су у великој мери олакша ле информационе и комуникационе технологије (в. и Boyer, 2000; Hancké et al, 2007; и Тајфилд; Шаул, у овој књизи). Финансијализа ција – процес финансијског продубљавања све глобалније капита листичке привреде – била је предодређена да постане и врхунац и почетак краја неолибералног економског поретка.
Финансијализација и нови неолиберални поредак Док су некада успешне, усклађене тржишне привреде у Немач кој и Јапану преживљавале озбиљну кризу акумулације, због чега су последњу деценију прошлог века потрошиле на низ покушаја да побољшају своју индустријску базу, упоредиве англоамеричке зе мље с либералним тржиштем (разлику видети у: Hall и Soskice, 2001; Amable, 2003) определиле су се за финансирање као нову основу кон курентног остваривања профита. Међутим, ове нове „структ урира не” финансије разликовале су се од вишевековне праксе руковања и управљања новцем, будући да су укључивале стварање сложених дужничких инструмената путем „секјуритизације” (в. Шаул, у овој књизи). После слома бретонвудског система, секјуритизација је би
22
УВОД • Свет окренут удесно
ла основно средство експлозивног ширења финансијског посре довања. Она се описује као процес претварања неу трживе, нераз менљиве финансијске активе у разменљиве хартије од вредности, на пример дуговна потраживања (као што су државне обвезнице), потраживања по основу власништва (као што су обичне акције) или „деривати”, различити финансијски производи чија вредност поти че од стварне или очекиване цене неке основне активе, рецимо робе, хартијa од вредности или валуте – у ствари, било које економске ва ријабле. Деривати, који се користе као обезбеђење од ризика или за шпекулације, могу да буду берзански и ванберзански инструменти, укључујући фјучерсе, форвардсе, опције и свопове. Док главни утр живи деривати укључују фјучерсе и опције, ванберзански инстру менти укључују ванбилансне и специфичне инструменте, односно инструменте прилагођене купцу (као што су хартије од вредности обезбеђене активом, колатерализоване дужничке обавезе, или кре дитни свопови), што подразумева наизглед езотеричне праксе као што су удруживање средстава, транширање обавеза и стварање „на менских средстава”, наводно ради смањења ризика (в. Мoles и Теrry, 1997). Експанзију структ урног финансирања олакшале су политике ниских каматних стопа главних светских централних банака, које су, у настојању да што је могуће брже креирају и дистрибуирају више деривата, изазвале сувише висок финансијски левериџ, односно ко ефицијент задужености (Мizen, 2009). Још 1988. године, англо-америчке привреде су предњачиле у се кјуритизацији, мереној релативном тежином капитализације нацио налних тржишта хартија од вредности, при чему су Велика Британи ја и Сједињене Државе на глобалном тржишту хартија од вредности имале заједнички удео од 37 %. Па ипак, с обзиром на финансијску дерегулацију која се ширила по свет у, почеле су да се губе национал не и системске разлике у погледу отворености тржишта капитала, а касније спроведена различита истраживања финансијског посло вања указивала су на приближавање као на дугорочну тенденцију (Neal и Тilly, 2003). Године 2007, када је финансијализација била на врхунцу, однос глобалне финансијске активе – збир капитализаци је тржишта акција, дужничких хартија од вредности и банкарских средстава – и глобалног БДП-а достигао је 440 %. Овај однос био је још виши за Сједињене Државе (445 %), Јапан (547 %) и Европску унију (581 %), док је у Ирској износио чак 900 %. Иако је глобална финансијска актива којом се отворено тргује 2007. године вредела 241,1 трилион долара, банкарски систем „у сенци”, тj. ванберзанска трговина дериватима, била је још већа. Док су финансијски деривати
23
успон и пад неолиберализма
на берзанском тржишту 2007. износили 26,7 трилиона долара, одго варајућа хипотетичка вредност глобалних ванберзанских деривата у сенци била је 595,3 трилиона долара или једанаест пута (!) већа од годишње производње у свет у (према калкулацијама аутора, а на основу извештаја ММФ-а за 2009, табеле 3–6 у статистичком додат ку). Количина и разноврсност егзотичних финансијских инвести ционих производа насталих од деведесетих година прошлог века, навели су неке критички настројене посматраче да глобални финан сијски капитализам дефинишу као „економску земљу чуда” – земљу варљивих, шпекулативних „кула од песка” (Cloke, 2009). Међутим, као што су на то указали Лејшон и Tрифт (Leyshon и Thrift, 2007), суштину финансијског капитализма не чини овај спектакуларни систем шпекулација, већ „капитализације готово свега”, пошто се финансијски капитализам „храни” најконкретнијим „токовима ак тиве” и стабилним изворима дохотка. Робин Блекберн (Blackburn, 2008) пружа додатне доказе да се финансијализација, испод слоја шпекулативног умећа, заиста ослања на процес комодификације свих аспеката човековог живота и његовог тока – беби обвезница, студентских зајмова, кредита за куповину аутомобила, дуговања по кредитним картицама, здравственог осигурања, приватних пензија и, што је најважније, хипотекарних зајмова (в. такође: Ломан, у овој књизи). Усредсређујући се на хипотекарни капитал, Саскија Сасен (Saskia Sassen, 2008) открива читав један нови простор за глобално финансирање, пошто је сада могуће да се преко хартија од вредности обезбеђених хипотеком извуку и најмања средства којима распола жу домаћинства с ниским и скромним дохотком, како на тржишти ма у настајању, тако и на развијеним тржиштима. Међутим, управо је ово велико коришћење средстава најсиромашнијих домаћинстава у Сједињеним Државама на крају изазвало највећу светску финан сијску кризу до сада.
Закључак – крах глобалног неолибералног економског поретка? Одустајање од производње добара у Сједињеним Државама и другим англоамеричким привредама, заједно с опадањем (или стагнирањем) реалних зарада, довело је до преусмеравања корпо рација ка остваривању профита од финансијског посредовања и до све већег ослањања тих привреда на јефтин увоз, првенствено из Кине (Harvey, 2005; Dunford, 2009). Пошто у развијеним капи
24
УВОД • Свет окренут удесно
талистичким земљама већи део пореских прихода потиче од фи нансијског пословања, северноамеричке, европске и друге владе, без обзира на политичко опредељење, биле су неспособне, или не спремне да обуздају ширење финансијског сектора. Па ипак, све већи дефицит Сједињених Држава у трговини с остатком света, а посебно с Кином, заједно са знацима империјалног пренапрезања у Ираку и Авганистану, имао је негативан утицај на снагу долара, што је угрозило профите финансијског сектора у иностранству. У френетичном покушају да стабилизују долар и да закаснело „охла де” финансијске шпекулације усмерене ка хартијама од вредности обезбеђеним хипотеком, Федералне резерве Сједињених Држава средином прве деценије новог века почеле су да повећавају основ не каматне стопе. Од 2004. до 2006. каматне стопе у Сједињеним Државама порасле су с један на 5,35 %, што је изазвало успоравање активности на тржишту станова и кућа; централна банка Велике Британије још агресивније је покушала да ограничи новчану ма су. Као што се већ доказивало на другим местима, ова стална по већања каматних стопа довела су до тога да су дужници с лошим кредитним рејтингом све теже измиривали обавезе по хипотекар ним зајмовима. Наведени проблеми довели су до смањења креди та, тј. до прве фазе кризе (август 2007 – фебруар 2008), што је за последицу имало затварање кредитних линија у вредности од око 24 трилиона долара. Због све веће несолвентности преоптереће них финансијских посредника у Француској („BNP Paribas”), Ве ликој Британији („Northern Rock”), Сједињеним Државама („New Century Financial”, „Countrywide”, „Dillon Reed”, „Citigroup”, MBIA), Швајцарској (UBS) и Немачкој (IKB), криза се додатно захуктала када је ушла у своју другу фазу (март–октобар 2008), односно, када је дошло до краха и преузимања у циљу „спасавања” пете по вели чини банке на Вол стрит у, „Bear Stearns”. Трећа фаза финансијске кризе која је започела октобра 2008. банкротством инвестиционе банке „Lehman Brothers”, изазвала је глобалну рецесију огромних размера (Blackburn, 2008; Gowan, 2009; Mizen, 2009). С обзиром на то да се у средишту глобалног финансијског капитализма налазио финансијски сектор, западне владе су, у покушају да што пре пруже потпуну подршку финансијским ин стит уцијама, брзо напустиле све принципе слободних и саморе гулишућих тржишта и тиме започеле период масовног решавања финансијских проблема и стимулативних пакета. До средине 2009. године, влада Сједињених Држава издвојила је 8,5 трилиона дола ра као помоћ свом пољуљаном финансијском систему, од чега је 5,8
25
успон и пад неолиберализма
трилиона долара било предвиђено за зајмове Федералних резерви, кредитне гаранције и шеме куповине активе; 2 трилиона долара за друге шеме и 700 милијарди долара за Програм помоћи финансиј ском сектору (TARP), ново „јавно-приватно партнерство” у циљу куповине „токсичне” активе од банака. Треба напоменути да су средства која је влада Сједињених Држава издвојила за финансиј ски сектор износила две трећине БДП-а. Величина пакета помо ћи банкама у Великој Британији износила је 2,12 трилиона долара (1,22 трилионa фунти) или 87 % од БДП-а, од чега је 585 милијарди намењено заштити активе, 300 милијарди кредитним гаранцијама банака, 185 милијарди зајмовима централне банке, 94 милијардe спасавању пет банкарских инстит уција („Royal Bank of Scotland” – RBS, „Lloyds TSB”, „Halifax Bank of Scotland” – HBOS, „Northern Rock” и „Bradford & Bingley”), 50 милијарди откупу дугова корпо ративног сектора од стране Банке Енглеске и 10 милијарди фунти фонду обртних средстава за мала предузећа. Још једним одлучним кораком, који је већина финансијских коментатора најавила као „крај ере тачеризма”, велики број вла да, и на северу и на југу, определио се за обимне пакете фискалних стимуланса у кејнзијанском стилу (Rachman, 2009). Када је 2008. дошло до наглог успоравања светске привреде која је наредне го дине опала за бар 1,3 % и тиме ушла у прву заиста глобалну реце сију после Другог светског рата, владе двадесетак држава у свет у сложиле су се да потроше милијарде долара на пореске олакши це и развој пројеката за заустављање опадања и подстицање еко номског раста, за шта је влада Сједињених Држава издвојила 937 милијарди долара, британска влада 29 милијарди долара, немачка 103 милијарде долара, кинеска 586 милијарди долара и индијска 4 милијарде долара. Највећи број земаља у развоју, земаља у тран зицији, па чак и развијених капиталистичких земаља, ипак није било способно ни да финансира преко потребно спасавање банака и корпорација и пакете фискалних стимуланса, нити да се у том циљу задужи, при чему је неколико земаља било принуђено да се обрати за помоћ ММФ-у и монетарним властима ЕУ (међу остали ма, Исланд, Летонија, Мађарска и Украјина). Из ове кризе може се извући више прелиминарних закључака. Финансијски поремећај из 2007–2009. године био је јединствен, чи ни се, из бар четири разлога. Најпре, он се географски проширио тако да је обу хватио домаћинства, корпорације и банкарске секто ре и у развијеним капиталистичким земљама и у капиталистичким земљама у настајању. Друго, била је то највећа криза у смислу гу
26
УВОД • Свет окренут удесно
битка капитала. Према једној недавној процени ММФ-а, заснова ној на низу претпоставки, отписи активе америчког порекла, који ће погодити све власнике од избијања кризе до 2010. године, могли би укупно да достигну близу 4 трилиона долара, од чега ће две тре ћине поднети банке (ММФ 2009, стр. xi). Треће, немогућност ли ца с лошим кредитним рејтингом да отплате кредите довела је до краха или реструкт урисања с неколико гиганата у корпоративном свет у, укључујући „Lehman Brothers”, „Bear Sterns”, „Royal Bank of Scotland”, „Lloyds TSB”, „Citigroup”, AIG, „Fannie Mae”, „Freddie Mac”, „Bank of America”, „Northern Rock”, „Bradford & Bingley”, „Halifax Bank of Scotland”, „Merrill Lynch” и „Alliance & Leicester” (в. Klimecki и Willmott, 2009). Због тога, садашња финансијска криза означи ла је драматично померање центра гравитације банкарства, чије геополитичке последице могу да буду такође драматичне. Године 1999, највећим финансијским инстит уцијама у свет у доминирале су англо-америчке банке; двадесет највећих светских банака, пре ма тржишној капитализацији, укључивало је једанаест инстит уци ја са седиштем у Сједињеним Државама (при чему су „Citigroup”, „Bank of America” и „Fannie Mae” заузимале прво, односно, друго и пето место), четири инстит уције са седиштем у Великој Брита нији (HSBC је била трећа а „Lloyds TSB” четврта по величини на свет у), две швајцарске, две јапанске и једну шпанску. Нас упрот то ме, 2009. године, само неколико од двадесет водећих инстит уција имало је седиште у Сједињеним Државама или Великој Британи ји. Од двадесет највећих светских банака пет је имало седиште у Народној Републици Кини (при чему су три прва места заузима ле Индустријска и комерцијална банка Кине, Кинеска грађевин ска банка и Кинеска централна банка /Банка Кине/); три америчке банке спасене су банкротства („JP Morgan Chase”, „Goldman Sachs” и „Wells Fargo”), док су остале укључивале само једну британску банку (HSBC), две бразилске, две канадске, две аустралијске, једну јапанску, једну шпанску, једну швајцарску, једну француску спасе ну банкротства („BNP Paribas”) и једну италијанску банку такође спасену банкротства („Unicredit”) (Bernard et al, 2009). Коначно, осим тога што је довела до повратка геополитике и опадања моћи атлантских држава и доларског/волстритског режи ма (Gowan, 2009), садашња криза је нанела нес умњиво велику ште ту неолибералној идеологији, будући да је открила унутарњу везу између неолиберализма као државног/класног пројекта и глобал ног финансијског капитализма (Wong, 2009). Постоји мишљење да је одговор на кризу водећих западних влада укључивао чак при
27
успон и пад неолиберализма
родну прогресију неолибералних тржишних држава у финансијске „активисте” – јавне субјекте који се понашају као акционари акти висти на тржишу (Caprotti, 2009). Иако је можда сувише рано да се у потпуности схвате размере краха неолибералног економског поретка, тешко је одупрети се подсећању на тврдњу представни ка неолибералног консензуса од пре двадесет година да „левичари који верују у ‘кејнзијански’ стимуланс, чије финансирање ствара велике буџетске дефиците, представљају скоро изумрлу врсту... де фицит оперативног буџета од преко 1–2 % БНП-а нес умњиво је до каз неуспеха те политике” (Williamson, 1990). У време писања ове књиге, када владе у англо-америчком свет у – посебно у Великој Британији, Сједињеним Државама и Ирској – настоје да остваре буџетски дефицит у распону од 11 до 13 % и вредно покушавају да финансирају кејнзијански стимулативни програм, тешко да би се могао наћи јаснији доказ неславне пропасти неолиберализма. По што се левичарске идеје изгледа враћају у моду, ова књига би могла да пружи допринос у трагању за одрживим алтернативама.
Библиографија Amable, B. (2003) The Density of Modern Capitalism, Oxford University Press, Оксфорд. Bernard, S. et al. (2009) „The Decade of Global Banks”, The Financial Times, 22. март. Birch, K. and Mykhnenko, V. (2009) „Varieties of Neoliberalism? Re structuring in Large Industrially-Dependent Regions across Western and Eastern Europe”, Journal of Economic Geography, 9, стр. 355‒380. Blackburn, R. (2008) „The Subprime Crisis”, New Left Review, No. 50, стр. 63‒106. Blyth, M. (2002) Great Transformations: Economic Ideas and Instituti onal Change in the Twentieth Century, Cambridge University Press, Кембриџ. Boyer, R. (2000) „Is a Finance-Led Growth Regime a Viable Alternative to Fordism? A Preliminary Analysis”, Economy and Society, 29, стр. 111‒145. Brenner, N, Peck, J. and Theodore, N. (2010) „Variegated Neoliberali zation: Geog raphies, Modalities, Pathways”, Global Networks, 10/2. Caprotti, F. (2009) „Financial Crisis, Activist States and (Missed) Op portunities”, Critical Perspective on International Business, 5, стр. 78‒84. Carroll, W. and Carson, C. (2006) „Neoliberalism, Capitalist Class For
28
УВОД • Свет окренут удесно
mation and the Global Network of Corporations and Policy Groups”, у: Plehwe, D, Walpen, B. and Neunhöffer, G. (уредници), Neoliberal Hegemony: a Global Critique, Routledge, Лондон. Cerny, P. (2008), „Embedding Neoliberalism: the Evolution of a Hege monic Paradigm”, Journal of International Trade and Diplomacy, 2, стр. 1‒46. Cloke, J. (2009) „An Economic Wonderland: Derivative Castles Built on Sand”, Critical Perspectives on International Business, 5, стр. 107–110. Duménil, G. and Lévy, D. (2004) Capital Resurgent, Harvard University Press, Лондон. Dunford, M. (2009) „Models of Development and the Financial and En vironmental Crises”, рад представљен на Географском факултету, у оквиру радионице одржане марта 2009, Универзитет у Нотингему. Friedman, M. (1990) „Quotation of the Month: Milton Friedman’s Vi ew”, Transition: The Newsletter about the Reforming Economies, 1/4-5, стр. 6‒7. Fukuyama, F. (1989) „The End of History”, The National Interest, 16, стр. 3‒18. Gowan, P. (2009) „Editorial: Crisis in the Heartland. Consequences of the New Wall Street System”, New Left Review, 55, стр. 5‒29. Hall, D. (2008) Economic Crisis and Public Services, PSIRU, Универзитет у Гриничу. Hall, P.A. and Soskice, D. (уредници) (2001) Varieties of Capitalism: the Institutional Foundations of Comparative Advantage, Oxford Univer sity Press, Оксфорд. Hall, S. (2003) „New Labour’s Double-Shuf fl e”, Soundings, 24, стр. 10‒24. Hancké, B, Rhodes, M. and Thatcher, M. (уредници) (2007) Beyond Varieties of Capitalism: Conflict, Contradictions, and Complementa rities in the European Economy, Oxford University Press, Оксфорд. Harvey, D. (2005) A Brief History of Neoliberalism, Oxford University Press, Оксфорд. ________ (2006) „Neoliberalism as Creative De struction”, Annals of the American Academy of Political and Social Science, 610, стр. 22‒44. Hay, C. (2004) „Re-Stating Politics, Re-Politicising the State; Neolibera lism, Economic Imperatives and the Rise of the Competition State”, The Political Quarterly, 75, стр. 38‒50. Hutton, W. (1995) The State We’re In, Vintage, Лондон. International Monetary Fund (IMF) (2009) Global Financial Stability Report: Responding to the Financial Crisis and Measuring Systemic
29
успон и пад неолиберализма
Risks, IMF, Вашингтон. Klimecki, R. and Willmott, H. (2009) „From Demutualization to Melt down: A Tale of Two Wannabe Banks”, Critical Perspectives of Inter national Business, 5, стр. 120‒140. Kuczynski, P.P. And Williamson, J. (уредници) (2003) After the Was hington Consensus: Restarting Growth and Reform in Latin America, Peterson Institute for International Economics, Вашингтон. Larner, W. (2003) „Guest Editorial: Neoliberalism?”, Environment and Planning D, 21, стр. 509‒512. Leyshon, A. and Thrift, N. (2007) „The Capitalization of Almost Everything: the Future of Finance and Capitalism”, Theory, Culture and Society, 24, стр. 97‒115. McLeavy, J. (2008) „Managing Diversity? ’Community Cohesion’ and Its Limits in Neoliberal Urban Policy”, Geography Compas, 2, стр. 538‒558. Mizen, P. (2009) „Making Sense of the Financial Crisis, 2007–2009”, рад представљен у оквиру радионице Географског факултета марта 2009, Универзитет у Нотингему. Moles, P. and Terry, N. (1997) The Handbook of International Financial Terms, Oxford University Press, Оксфорд. Montgomerie, J. (2007) „Giving Credit Where It’s Due: Public Policy and Household Indebtedness in the United States, the United King dom and Canada”, Public and Society, 25, стр. 109‒142. Mudge, S. (2008) „What Is Neo-liberalism?”, Socio-Economic Review, 6, стр. 703‒731. Mykhnenko, V. (2009) „Transition Economies”, у: Wankel, C. (ур.) Encyclopedia of Business in Today’s World, у 4 тома, SAGE, Таузенд Оукс, Калифорнија. Neal, L. and Tilly, R. (2003) „Capital Markets”, у: Mokyr, J. (ур.) The Oxford Encyclopedia of Economic History, Oxford University Press, Oксфорд. Peck, J. (2001) „Neoliberalizing States: Thin Policies/Hard Outcomes”, Progress in Human Geography, 25, стр. 445‒455. _______ (2008) „Remaking Laissez-faire”, Progress in Human Geo graphy, 32, стр. 3‒43. Peck, J. and Tickell, A. (2002) „Neoliberalizing Space”, Antipode, 34, стр. 380‒404. Peet, R. (2007) Geography of Power: the Making of Global Economic Po licy, Zed Books, Лондон. Plehwe, D. and Walpen, B. (2006) „Between Network and Complex Or ganization: the Making of Neoliberal Knowledge and Hegemony”, у:
30
УВОД • Свет окренут удесно
Plehwe, D, Walpen, B. and Neunhöffer, G. (уредници) Neoliberal Hegemony: a Global Critique, Routledge, Лондон. Prasad, M. (2006) The Politics of Free Markets, University of Chicago Press, Чикаго, Илиноис. Rachman, G. (2009) „The End of the Thatcher Era”, The Financial Times, 27. април. Rodrik, D. (2006) „Goodbye Washington Consensus, Hello Washing ton Confusion?”, Journal of Economic Literature, 44, стр. 973‒987. Sassen, S. (2008) „Mortgage Capital and Its Particularities: a New Fron tier for Global Finance”, Journal of International Affairs, 62/1, стр. 187‒212. Tickell, A. and Peck, J. (2003) „Making Global Rules: Globalization or Neoliberalization?”, у: Peck, J. and Yeung, H. (уредници) Remaking the Global Economy, Sage, Лондон. Turner, R. (2007) „The ’Rebirth of Liberalism’: the Origins of Neo-libe ral Ideology”, Journal of Political Ideologies, 12, стр. 67–83. Apeldorn, B. van (2008) „The Contradictions of ’Embedded Neolibera lism’ and Europe’s Multi-Level Legitimacy Crisis: the European Pro ject and Its Limits”, у: van Apeldoorn, B, Drahokoupil, J. and Horn, L. (уредници) From Lisbon to Lisbon, Palgrave Macmillan, Хаундмилс. Watson, M. (2008) „Constituting Monetary Conservatives via the ’Sa vings Habit’: New Labour and the British Housing Market Bubble”, Comparative European Politics, 6, стр. 285‒304. Williamson, J. (1990) „What Washington Means by Policy Reform”, у: Williamson, J. (ур.) Latin American Adjustment: How Much Has Happened”, Institute for International Economics, Вашингтон. _______ (1993) „Democracy and the ’Washington Consensus?, World Development, 21, стр. 1329‒1336. Wong, L. (2009) „The Crisis. A Return to Political Economy?”, Critical Perspectives on International Business, 5, стр. 56‒57. World Bank (1996) World Development Report 1996: from Plan to Mar ket, Oxford University Press, Оксфорд. ___________ (2005) Economic Growth in the 1990s: Learning from a Decade of Reform, World Bank, Вашингтон.
31