Milovan Vitezovi} LAJAWE NA ZVEZDE
11.
PROFESOR PREMA MANGUPIMA “O~i su ti hladne." “Najzad ne{to shvata{" — Danica je bila zadovoqna. “Ose}am se kao u snu!" — uskratio joj je Mihailo kratko zadovoqstvo: “[ta ho}e{ da ka`e{?" “Tvoje mi o~i do|u kao moja soba!" Kako se posle zimskog raspusta vratiti u {kolsku kolote~inu? Po~etak {kole je najboqe obele`iti nekim doga|ajem koji }e se pamtiti bar nedequ dana, posle koga }e svima biti jasno da su ponovo u {koli. U nedostatku boqeg doga|aja, nije bilo naodmet ni be`awe sa ~asa celog razreda. Istorijska be`awa sa ~asova se prepri~avaju iz generacije u generaciju. Za svoje ~etiri godine u Gimnaziji “Milutin Uskokovi}", generacija IV2 imala je 103
Milovan Vitezovi}
vi{e be`awa koja }e se pamtiti bar koju godinu posle wihove mature. Jedno ~udo od be`awa bilo je sa ~asa muzi~kog vaspitawa. U vremenu kad su bili drugi razred, dr`ali su apsolutni rekord u be`awu sa ~asova. Nekoliko puta su pobegli na ceo dan. Jednom, ~ak u Beograd, na utakmicu Partizan — Man~ester, za kup evropskih {ampiona. “Da ste mi tako brzi na stazi!" — `alio je profesor Stevi}. Odlukom nastavni~kog ve}a izvr{ena je preraspodela u~ionica. Razred u bekstvima je preseqen u u~ionicu izme|u direktorove kancelarije i nastavni~ke zbornice. Profesor muzi~kog obrazovawa Radomir Mitrovi} dolazio je uvek na ~as sa violinom. Profesor Mitrovi} je godinama, do penzije, bio prva violina orkestra opere Narodnog pozori{ta. Sa penzijom se povukao u rodne Moravske Karlovce. Gimnazija “Milutin Uskokovi}" mu je ponudila mesto profesora, smatraju}i to ~a{}u. Profesor je godinama svirao opere i bio je `eqan simfonijske muzike. Na ~asove je dolazio sa violinom i od razreda do razreda prosviravao je, po autorima, redom simfonije. 104
Lajawe na zvezde
Tada bi zatvarao o~i i padao u neku vrstu pijanstva. Sebi bi do{ao tek kad bi dokraj~io simfoniju. Za vreme prosviravawa Betovenove tre}e simfonije, tada{we II2 je pobeglo i vratilo se na ~as. Kako su ve} bili preme{teni u kaznenu u~ionicu, pobegli su kroz prozor i kroz prozor su se vratili. Posetili su Popovo brdo i vratili se. U prisoju Popovog brda uvek je bilo qubi~ica, ~as violetnih, ~as belih. Devojke su zbog qubi~ica uvek `elele da idu na Popovo brdo. Mladi}i su samo i{li s prole}a, u vreme prvih popovskih tre{awa! Da bi mogle devojke da u|u kroz prozor, isturena im je stolica. Bila je to stara u~ionica. Sa skamijama, ujedno sa klupama. Jedina stolica je bila ona za profesora. U~ionica je bila na strani glavne ulice i nasuprot uli~ne terase kafane Evropa. Pola Moravskih Karlovaca gledalo je ovaj |a~ki izlazak i ulazak. Bruka je pukla i pre nego {to je ~as zavr{en. Razred je vra}en u svoju staru u~ionicu. Bar kad be`i, neka be`i kroz vrata. Profesor istorije \uro Dragi}evi}, ~ovek ~vrstih principa, imao je utvr|eni obi~aj da na prvim ~asovima posle raspusta ispita celu {kolu i da rubriku istorije u 105
Milovan Vitezovi}
{kolskom dnevniku ispuni ocenama koje se posle s mukom popravqaju tokom ~itavog polugodi{ta. Profesor Dragi}evi} je time odr`avao svoje mi{qewe kako {kolski raspust postoji samo zato da bi se u~ila istorija, koja je u~iteqica `ivota. Profesor \uro Dragi}evi} je po jednom pitawu ostvarivao visok prinos negativnih ocena. Ve} posle prva dva ~asa u drugom polugodi{tu, bilo je jasno da je profesor \uro Dragi}evi} ostao dosledan sebi i prozivawu. Za vreme velikog odmora, svi |aci Gimnazije “Milutin Uskokovi}" znali su da je profesor Dragi}evi} izdelio {ezdesetak jedinica u I3 i u III2 i to sve na po dva-tri za~koqena pitawa. Verovatno}a je bila velika da }e se to isto desiti i u ostalim razredima koji tog dana, po rasporedu, imaju istoriju. \aci IV2, koji su imali istoriju kao peti, posledwi ~as, jednoglasno su odlu~ili da dezertiraju sa ~asa istorije. Da se povuku bez gubitaka! “Treba se prilagoditi datim istorijskim okolnostima!" Posle ~etvrtog ~asa bio je drugi veliki odmor sa obaveznim izlaskom u {kolsko dvori{te. Provetravawe, uz brigu o za{titi ~ovekove sredine. U dvori{te su iza{li sa kwigama, i kada je zvonilo za po~etak petog ~asa, nisu se vratili. 106
Lajawe na zvezde
“[ta je, opet be`ite?" — ipak je neko video maturante IV2 kako be`e, bio je to {kolski domar Radenko, koji je iz Pariza izlazio ta~no kad treba zvoniti za kraj ~asa i vra}ao se po{to bi zvonio po~etak. “Gubimo ~as" — kazao je Jovan. “Ma be`ite, {ta se femkate? Ja ta~no znam sve rasporede ~asova u svakom razredu" — i znao je. “Gubimo ~as po svojoj voqi" — javio se Mihailo. “[ta vi mislite, da ste izmislili be`awe?... Ovde se be`i ve} sto godina!... Kakve su samo generacije pre vas be`ale! Kad se sad be`i — to je ni{ta! Kako se samo pre rata be`alo." Profesor Dragi}evi} je dva puta ulazio u praznu u~ionicu IV2 razreda. Kada je video da u u~ionici nema nikog, iza{ao je da proveri brojku na vratima u~ionice. Da nije u{ao u pogre{an razred? Uvidev{i da nema gre{ke, u{ao je i seo za katedru. Upisao je ~as. Redaru IV2 Zoranu Zorki}u, koji se sklonio u WC, kako bi izvidio kako teku stvari, ni{ta nije bilo jasno. Za{to profesor ne napu{ta praznu u~ionicu? Polako se Zozon, na prstima, pri{uwao vratima i prislonio oko uz kqu~aonicu. “Ko nije na ~asu, redar?" — ~uo je glas profesora i stresao se. 107
Milovan Vitezovi}
“Pobegli ste svi? A?... ne}emo tako... Historia magistra vitae est... Nau~i}e vas istorija pameti... Mislili ste da }u ja danas ispitivati?... Pogre{no ste mislili... Sasvim ste pogre{no mislili... \aci gre{e kad misle na sve drugo... Treba misliti da se zna... Drugo mi{qewe nije za |ake... Odvla~i pa`wu... Odvla~i i sa ~asa... Mislili ste da mi dosko~ite... Meni?..." Napravio je psiholo{ku pauzu: “Meni ni profesor Radomir Luki}, koji doska~e celom Pravnom fakultetu u Beogradu, gde sam vanredni student, nije uspeo da dosko~i... Znate vi to dobro... Sve vi znate, samo ne znate istoriju... Sad ste pobegli, jer ste mislili da znate da }u ja da ispitujem i da utvr|ujem koliko ne znate, a ja }u vam sada pokazati da i to ne znate... Ja ovde ne}u sada da ispitujem, sada }u da predajem, a ispitiva}u idu}eg ~asa, i to ovo {to }u sada da predajem... I nad popom ima pop... Da nas }e mo govoriti o padu Hindenburga... O rasplamsavawu hitlerizma..." Zoran Zorki} je video profesora kako je ustao i po~eo da {eta izme|u klupa, predaju}i zanosno, opijen ti{inom. [teta {to su ostali oti{li, ovo je nevi|eno, zabava... — `alio je. Iza ugla se ~ula {kripa koraka. Zorki} se povukao u nu`nu bazu. Hodnikom je dolazio {kolski inspektor Zare Radi}. 108
Lajawe na zvezde
[kolski inspektor Radi} je va`io za najduhovitijeg ~oveka u Moravskim Karlovcima. Ina~e je bio profesor srpskohrvatskog jezika, i kad je i{ao na pojedine ~asove u sredwim {kolama u Moravskim Karlovcima, naj~e{}e je crvenom olovkom ispravqao stilske gre{ke u razrednim dnevnicima. Radi} je bio redovni saradnik humoristi~kog lista Je`. U wegovim dopisima preovla|ivali su utisci {kolskog inspektora. Jednom prilikom iza{li su u Je`u i biseri iz razrednih dnevnika. \aci U~iteqske {kole “Milo{ Perovi}" i |aci Gimnazije “Milutin Uskokovi}" `ivo su raspravqali {ta je iz koje {kole i {ta je koji profesor napisao od onog u ~lanku: Na ~asu srpskohrvatskog jezika: “Ponavqao i ve`bao uzvike!" Na ~asu kwi`evnosti: “Obra|ivao sam sa |acima PRVU BRAZDU". Na ~asu geografije: “Utvr|ivao sam granice Socijalisti~ke Federativne Republike Jugoslavije." Na ~asu istorije: “Dovr{avao sam Napoleonov pohod." Na ~asu telesnog vaspitawa: “Prvo razgibavawe sa u~enicima. Potom sa u~enicama usavr{avao ubacivawe u ko{." Na ~asu fizike: 109
Milovan Vitezovi}
“Posle teorijskog uvoda, izazivao elektricitet u telima dodirom i trewem." Na ~asu biologije: “Ispitivao i ocewivao majmune!" Zoran Zorki} se nije usudio da odmah krene prema vratima IV2, iako je goreo od radoznalosti. Pre nego {to je krenuo, iz u~ionice su iza{li profesor Dragi}evi} i inspektor Radi}. “Kolega, zaboga, ja ne mogu da na|em prave re~i za ovo." “Nisam hteo da uradim ono {to su oni o~ekivali da }u da uradim." “Uradili ste ono {to niko ne bi o~ekivao..." “Uradio sam po savesti. Treba prema mangupima biti profesor!" “Ako ste i ostali na ~asu, za{to ste predavali u praznoj u~ionici?" “Ja svoj profesorski hleb zara|ujem kako treba. Hteo sam da ispitujem. Nisam imao koga. Morao sam predavati, jer nisam ni imao drugog izbora." Zahvaquju}i inspektorovom smislu za duhovitosti ovo je, izgleda, ostala inspektorova tajna, pre}utno. Jedino Zoran Zorki} nije znao da ~uva tajne. I{ao je na rastojawu za profesorom Dragi}evi}em, koji je krenuo u svoj redovni obilazak kafana, i jednom po jednom |aku iz IV2 pri~ao {ta je ~uo i video. 110
Lajawe na zvezde
A od Gimnazije “Milutin Uskokovi}" do kafane Evropa na svakih deset koraka, bili su raspore|eni |aci IV2 da bi profesoru Dragi}evi}u u~tivo nazvali: “Dobar dan!"
111
12.
PRESTUPNI DAN Ludi dan je po~eo sasvim obi~no. Profesor telesnog vaspitawa Gradimir Stevi}, ina~e razredni stare{ina IV2, krenuo je, pre ~asova, u svoj razred — da iskoristi uobi~ajenih pet minuta, do zvona za prvi ~as, za obavezno jutarwe razmrdavawe: “Da rasanim lewe bube i da im prostrujim krv." Kao i obi~no, izviruju}i iza ugla, na hodniku ga je ugledao Ilija Maloradovi}. Sukleta je krenuo, kao i obi~no, da izvesti razred o dolasku profesora Stevi}a. Tada je neuobi~ajeno Dobrivoje Bikovi} po`eleo da Sukletu ne pusti u razred, bar dok profesor Stevi} ne stigne do na desetak koraka od vrata u~ionice. Bixa je podmetnuo le|a sa unutra{we strane vrata, a Sukleta je poku{avao da ih ramenom odgurne. Namerila se snaga na snagu. 113
Milovan Vitezovi}
Niko nije hteo da popusti. Profesor je ve} stigao pred vrata, kada su ona popustila. Istavqena vrata nisu tresnula, ostala su na Bixinim le|ima. Bixa je odneo vrata na svoje mesto, onako od{krinuta sa ragastovom. Profesor Gradimir Stevi} se toliko naqutio da mu je grdwa li~ila na recitaciju: “Jeste li vi razred ili papazjanija? Ima li za vas ikakve granice? Jeste li vi razred ili ludnica? Kakva je ovo pomama, kakva manija? Jeste li vi |aci ili budiboksnami? Je li ovo razred ili utrina? Treba li ovde razredni stare{ina ili psihijatar?" Razred je za kaznu optr~ao {est puta oko {kole. Profesor Stevi} je u IV2 dolazio sa dignutom rukom i to ga je podse}alo da svom tvrdoglavom razredu ka`e: “Sedite!" — ili da bez re~i energi~no spusti ruku i da svi posedaju. Ovoga puta profesor je oti{ao sa dignutom rukom. Tako je po~eo 29. februar ove prestupne maturantske godine, dan kada je svih pet ~asova u IV2 odr`ano u u~ionici bez vrata. “Profesorice, da li mogu da popravim ocenu sa ~etiri minus na ~etiri plus?" — pitao je ^edomir Pani} profesorku Danu Jelini}. — “Ali da ja sam izaberem o ~emu }u govoriti..." “O ~emu?" “O pesmi \ure Jak{i}a: DVE STAZE." 114
Lajawe na zvezde
“\ura Jak{i} je u nastavnom programu drugog razreda." “Profesorice, re~ je o novom aspektu ove pesme. Taj aspekt se pojavio tek na osnovu gradiva fizike, po programu za ~etvrti razred..." “Koji aspekt?" “Po teoriji relativiteta. Sve je relativno. Pesnik se u toj pesmi opredequje izme|u staze sa cve}em i staze sa trwem. Ali to je mnogo relativnije." “Gde je tu novi aspekt, {ta je tu relativno?" “Cve}e, profesorice, relativna je vrsta cve}a. Ako je ta cvetna staza, staza najlep{eg cve}a — ru`a, onda je pesnikovim nogama isto za koju da se stazu opredeli." “Vi ste to u~ili iz fizike, ali mi to iz op{tetehni~kog obrazovawa moramo utvrditi. To je za nas bitnije. Mi to primewujemo. Je li tako, reci ti?" Profesor op{tetehni~kog vaspitawa Nikola Mileti}, {kolski ~istunac, {irio je ruke u ~inovni~kim nadlakticama da se ne dodirne. Tako ih je {irio, kao da je {erif u kaubojskom filmu, vi|en u trenutku pre potezawa pi{toqa. “Jeste, profesore, tako je" — potvr|ivao je Mla den Lo za ni}, opo na {a ju }i pro fe sora, vade}i maramicu iz xepa i bri{u}i ruke. “Jeste, tako je. A {ta je tako? Reci mi to ti?" 115
Milovan Vitezovi}
“Niste nam ni rekli {ta je tako, ali ako vi ka`ete" — vrteo se [uguqev. “E, vidite, to je bitno. Higijensko-tehni~ka za{tita. To je prvo, pa tek rad. Danas }emo govoriti o za{titi od struje. Gde je struja najja~a? Reci ti?" “U hidrocentrali." “A u mestima gde nema hidrocentrale?" “U dovodu u trafo stanicu." Mladen Lozani} je sigurno opona{ao profesora Mileti}a. “Dabome... Eto, qudi od struje ponajvi{e ginu u trafo stanicama. Eto, na{a trafo stanica je mnogo opasna i neobezbe|ena je. Zato {to je ispod nadvo`waka. Kako, reci ti?" “Mo`e neko da padne na `ice." “To jeste, ali ne pada se toliko, ima tu drugih na~ina opasnosti. Naro~ito je opasno no}u. Na primer, napije se ~ovek, ne mnogo, ali popije i krene ku}i. I ide on ku}i i usput mu se, normalno, mokri. A i atrakcija je mokriti sa nadvo`waka. I tako on po~ne da mokri i pravo na dovod struje u trafo. A tamo nekoliko hiqada volti. A slana voda je jedan od boqih provodnika. I wega struja preko mokra}e i one stvari ubije. Posle, kada ga na|u, svi misle da je sr~ana kap. A nije kap nego mlaz. Zna~i, ne sme se mokriti na nadvo`waku, naro~ito iznad trafo stanice, to je princip za{tite..." “Ili seckati" — Lozani} je prona{ao “ili". 116
Lajawe na zvezde
“Ne, ni seckati!" — kategori~ki je presekao profesor Mileti}. Profesorka francuskog Olivera \oki} ceo ~as se osvrtala. Ako je `enski deo razreda na neki na~in zaqubqeno gledao, ve} ~etvrtu godinu, profesora Slobodana Lazarevi}a, onda se mu{ki deo razreda ve} za posledwih pet meseci “osvetio" i devojkama i profesoru Lazarevi}u, gledaju}i ili, boqe re~eno, gutaju}i pogledom profesorku Oliveru \oki}. Na~in kolektivnog udvarawa bio je jednostavan, ali i primetan. Zagledavali su se netremice u profesorku. Razroga~ili bi o~i i trudili se da {to du`e ne trepnu. Ovo je bio ~as kada su, do kraja, ostali dosledni. Profesorka \oki} se osvrtala. Nije znala {ta da radi. Ni da sedi, ni da {eta. “Da li ja to imam ne{to na haqini?" “Ne" — odgovorili su, kobajagi, nezainteresovani glasovi. “Mi{!" — vrisnula je Milena Koheza, koja je prva u{la u hemijski kabinet. Upla{eni mi{ je izgubio orijentaciju i proma{io rupu. Petar Kocijan se prvi sna{ao, poklopio ga je staklenim zvonom. 117
Milovan Vitezovi}
Devojke su vri{tale. Kocijan je upla{enog mi{a uhvatio za rep i zavrteo kao elisu. Devojke su jo{ vi{e vri{tale. Kocijan je, jure}i ih iz ugla u ugao, mewao i smer mi{je elise, ~as u zavrtnom, ~as u odvrtnom pravcu. Posledice su bile kobne po sirotog mi{a. Crkao je pre nego {to je u kabinet u{ao profesor Milo{ Petrovi}. Kocijan je mi{a stavio pred sebe na klupu. Profesor Petrovi} je predavao ne pomeraju}i se iza katedre. ^ak je i organske formule sede}i ispisivao na tabli, pa bi rukom dizao ispisani deo table. Negde, u pola ~asa, odlu~io je da protegne noge, ne slute}i da }e se upoznati sa mi{em. “Je li, bre, {ta ti radi{, igra{ se na ~asu? Majkina maza sa igra~kama. Koji si ti momak? Nosi{ igra~ke na ~as?" “Nije to igra~ka, to je pravi mi{." “Za{to se ne mi~e, kad je pravi? Vidi{ da }uti." “Crkao od straha." “Pazi, pravi mi{." Profesor Petrovi} je opipao mi{a, a potom po`urio da opere ruke hipermanganom: “[ta ti, bre, misli{? Dobi}e{ sakagiju! A taj do tebe spava." 118
Lajawe na zvezde
Profesor Petrovi} je u svoj tefter upisao pored Kocijanovog imena: “Dok ja predajem on hvata mi{eve, a ovaj {to sedi do wega spava." “^eka}u te, ve~eras, na tre}em kilometru od grada" — rekao je Mihailo Danici. “Na tre}em kilometru? Ti si malo... leti, leti?" “Po{to stanuje{ u centru, po`eleo sam da te pratim ku}i."
119