Др Драгољуб Вишњић Др Снежана Радисављевић Јанић Др Ивана Милановић Др Мирослав Марковић
ик е
НАСТАВА ФИЗИЧКОГ И ЗДРАВСТВЕНОГ ВАСПИТАЊА
бе н
ЗА 6. РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
За
во
д
за
уџ
ПРИРУЧНИК ЗА НАСТАВНИКЕ
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ • БЕОГРАД
Уредник НАТАША ПРОТИЋ
ик е
Одговорни уредник СЛОБОДАНКА РУЖИЧИЋ
бе н
Главни уредник др МИЛОРАД МАРЈАНОВИЋ
За
во
д
за
уџ
За издавача др МИЛОРАД МАРЈАНОВИЋ, в. д. директора
ISBN 978-86-17-20051-8 © ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд 2020. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
САДРЖАЈ
1. ПРЕДГОВОР ............................................................................................................ 5
уџ
бе н
ик е
2. ИСХОДИ УЧЕЊА И САВРЕМЕНА МЕТОДИКА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА ......................................................................................................... 7 2. 1. Основне карактеристике програма наставе и учења Физичког и здравственог васпитања ................................................................................... 7 2. 1. 1. Однос циља, исхода, компетенција и стандарда .................................... 8 2. 1. 2. Исходи у програму физичког и здравствeног васпитања .................... 9 2. 1. 3. Исходи и планирање наставе и учења .................................................... 10 2. 1. 4. Исходи и остваривање наставе и учења ................................................. 11 2. 1. 5. Исходи, праћење и вредновање наставе и учења ................................. 12 2. 2. Савременa методика физичког и здравственог васпитања ................... 14
За
во
д
за
3. ФИЗИЧКИ РАЗВОЈ И РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА У ПРОЦЕСУ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА ............................... 18 3. 1. Развој моторичких способности у шестом разреду ................................ 22 3. 2. Методика развоја моторичких способности ученика на часовима физичког васпитања и часовима обавезних физичких активности ..................................................................................... 27 3. 3. Развој моторичких способности вежбањем у појединим фазама часа ............................................................ 28 3. 3. 1. Развој моторичких способности у припремној фази часа ................ 31 3. 3. 2. Развој моторичких способности у основној фази часа ...................... 60 4. МОТОРИЧКЕ ВЕШТИНЕ, СПОРТ И СПОРТСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ .... 65 4. 1. Атлетика ............................................................................................................. 65 4. 2. Спортска гимнастика ...................................................................................... 78 4. 3. Основе тимских и спортских игара – кошарка ....................................... 109 4. 4. Плес и ритмика ............................................................................................... 123 4. 5. Пливање ........................................................................................................... 131 4. 6. Физичка и здравствена култура ................................................................. 137
3
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
5. ВРЕДНОВАЊЕ (ПРАЋЕЊЕ И ОЦЕЊИВАЊЕ) РАДА УЧЕНИКА ..... 145 6. ПЛАНИРАЊЕ ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА ................................ 151 7. ОБРАЗОВНИ СТАНДАРДИ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ ............... 167 8. НАСТАВНИ ПЛАН И ПРОГРАМ ЗА ПРЕДМЕТ ФИЗИЧКО И ЗДРАВСТВЕНО ВАСПИТАЊЕ У 6. РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ .................................................................. 169 9. ЛИТЕРАТУРА ..................................................................................................... 191
1. ПРЕДГОВОР
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Приручник за наставу физичког и здравственог васпитања у шестом разреду основне школе има за циљ да наставницима да основне смернице за рад, али и да омогући креативност у раду. Приручник треба прихватити као основу у планирању и реализацији програма у различитим условима за рад, како у настави тако и у обавезним физичким активностима. Физичко васпитање ученика захтева високо стручан и одговоран рад, и наставника који мора да испуни високе педагошке захтеве. Приручник је конципиран тако да наставницима омогући коришћење стручних компетенција заснованих на знањима стеченим кроз школовање и кроз сопствено искуство. Настава физичког и здравственог васпитања, због специфичности и амбијента у којем се обавља (сала за физичко васпитање, игралиште, пливалиште, слободне природне површине) спада у ред сложених образовнo-васпитних процеса. Приручник ће наставнику помоћи у осмишљавању и реализацији сложених релација присутних у процесима достизања жељених исхода. Један од основних проблема на подручју физичког и здравственог васпитања јесте реализација његовог програма. Надамо се да ће приручник допринети подизању стручне свести о томе да је доследна реализација програма битна компонента квалитета школског физичког васпитања. Нови програм физичког и здравственог васпитања за шести разред основне школе, објављен 2018. године, представља јединство часова наставе и обавезних физичких активности, као и ванчасовних активности ученика. Приручник физичког и здравственог васпитања за шести разред основне школе има за циљ да помогне наставницима у преношењу знања ученицима о значају вежбања за њихов развој, ментално и физичко здравље, што се може постићи добро осмишљеним и организованим наставним процесом. Приручник треба да пружи одређену помоћ у реализацији наставног програма, али и да буде основа за наставничку креативност. Задатак наставника је да путем преношења разноврсних знања из области физичког васпитања ученицима приближи не само вредности предмета већ и физичког васпитања уопште. Приручник има ослонац у општим поставкама о 5
физичком васпитању изложеним у приручнику за пети разред основне школе, па који је због тога потребно консултовати ради континуираног стручног рада. Од стручне јавности очекујемо конструктивне примедбе и предлоге, који ће свима користити у даљем раду.
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Аутори
2. ИСХОДИ УЧЕЊА И САВРЕМЕНА МЕТОДИКА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Традиционалан начин осмишљавања и планирања наставе базирао се на садржајима предмета. Наставници су у оквирима националног програма самостално одлучивали о садржајима у свом планирању и спровођењу, а затим проверавали колико су ученици успешно савладали предвиђене садржаје. Савремени трендови у образовању показују помак од традиционалног приступа ка новом приступу, у чијем центру се налази ученик. Нови приступ базира се на ономе што се од ученика очекује да зна и да уме да уради по завршетку одређеног разреда. Овакав приступ у савременој педагогији назива се приступ занован на исходу (исходима). Он је базиран на развојним и образовним потребама, интересима и интересовањима ученика, тј. на његовом интелектуалном, физичком, емотивном, социјалном, моралном и естетском развоју. Неопходно је створити подстицајно окружење како би сваки ученик остварио своје потенцијале и то кроз: – разноврсне методе – истраживачке, пројектне, партиципативне, кооперативне; – ослањање на снаге ученика, развој самопоштовања и компетентности; – успостављање веза између животног искуства ученика и учења и примене наученог у свакодневном животу; – уважавање индивидуалних карактеристика ученика; – неговање и подстицање критичког мишљења, креативности и иницијативе; – постављање очекивања у зони будућег развоја; – формирање система вредности као темеља позитивних односа с другима.
2. 1. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРОГРАМА НАСТАВЕ И УЧЕЊА ФИЗИЧКОГ И ЗДРАВСТВЕНОГ ВАСПИТАЊА У програму за предмет Физичко и здравствено васпитање уведене су одређене новине у односу на претходни програм, које су усмерене на побољшање квалитета наставе. Најважније од њих јесу: 7
бе н
ик е
– циљ је усмерен ка ученику и развијању функционалних знања; – програм је оријентисан ка исходима; – уведено је обавезно праћење физичког развоја и моторичких способности ученика; – редефинисане су наставне области/теме; – уведена је могућност да се поједини ученици ослободе само од практичног дела наставе. Савремени програми наставе и учења су оријентисани на процес и исходе учења ради развијања функционалних знања. Исходи представљају очекиване резултате процеса учења, односно јасне и прецизне исказе о томе шта ученик треба да зна, уради и вредносно процени по завршетку процеса учења. Процес учења (планирање наставе и учења) усмерен је на одабир стратегија учења и бригу о процесу кроз који ученик пролази током учења, како би се избегле негативне последице приступа оријентисаног искључиво на исходе учења. Једна од битних карактеристика програма оријентисаног на исходе јесте истицање пре свега, постигнућа ученика, а не обрада садржаја.
уџ
2. 1. 1. ОДНОС ЦИЉА, ИСХОДА, КОМПЕТЕНЦИЈА И СТАНДАРДА
За
во
д
за
Циљ наставе и учења предмета у савременој педагогији представља сврху његовог „учења”. Он треба да дâ одговор и на кључно питање – зашто је тај предмет неопходан ученику, што је у дефинисањем циља физичког и здравственог васпитања веома јасно истакнуто. Исходи у физичком и здравственом васпитању су заправо пут ка остваривању образовних стандарда и циља предмета, тј. представљају очекивани резултат процеса учења. За компетенције можемо рећи да представљају активну примену наученог усвојеног на крају процеса учења. Компетенције омогућавају ученику да активно и ефикасно делује у новим, непознатим ситуацијама, да активно решава проблеме. Образовни стандарди у физичком и здравственом васпитању представљају меру остварености исхода и развијености компетенција.
Слика 1. – Повезаност исхода, компетенција и стандарда
8
2. 1. 2. ИСХОДИ У ПРОГРАМУ ФИЗИЧКОГ И ЗДРАВСТВЕНОГ ВАСПИТАЊА
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Исходи у програму су дефинисани на нивоу примене и предвиђени су за крај разреда. Омогућавају систематско праћење и вредновање ученичких постигнућа, као и проверу праксе наставника. Исходе који су дефинисани за крај разреда наставник операционализује на месечне исходе и исходе на нивоу часа (писана припрема за час). Добро формулисани исходи треба да дају одговоре на следећа питања: – Шта ученик може да уради на основу знања? – У вези са чим и у ком контексту? – Како то проверити? Већина исхода у физичком и здравственом васпитању спада у домен развојних исхода који се остварују током читавог школовања. На пример: „Примени мере безбедности у вежбању у школи и ван ње”. Карактеристике добро формулисаних исхода су следеће: – усклађени су с развојним особинама и искуством ученика; – проверљиви су (не нужно мерљиви); – позитивно су формулисани; – комплексни су и дељиви (могу да се развијају у низ ужих исхода); – остварљиви (достижни) су; – специфични су (у смислу ко, шта, кад, где и како делује); – конкретни су (у смислу да омогуће одговарајућу организацију наставе и проверу постигнућа); – прецизни су и јасно формулисани (спречавање различитих тумачења). Исходи наставнику омогућавају да: – прецизно формулише активности ученика током процеса учења; – прецизно формулише своје активности током процеса подучавања; – ефикасно прати процес учења и подучавања; – објективније вреднује постигнућа ученика; – помери усмереност с реализације садржаја на промишљање сопствене праксе. Исходи су веома важни и за ученика – омогућавају да он добије јасну слику о томе шта се од њега очекује и помажу му да прати сопствени напредак у учењу. Основа за писање исхода је Блумова таксономија1. Она представља класификацију нивоа учења. Према Блуму, постоје три домена знања: когнитивни домен – усвајање знања; афективни домен – ставови, вредности и интересовања; психомоторни домен – вештине. Сва три домена коришћена су у писању 1
Микановић, Бране (25. 2. 2014), „Исходи учења и стандарди знања у основном образовању”. (Иновације у настави: 84–93).
9
бе н
ик е
исхода за крај разреда. Блум је идентификовао шест различитих нивоа учења унутар когнитивног домена, од најједноставнијег (понављања чињеница), преко сложенијих менталних нивоа, до највишег (евалуације) (сл. 2). У формулисању нивоа исхода користе се одређени глаголи помоћу којих се дефинише дубина усвајања садржаја (слика 2). Најчешћи глаголи који се користе за дефинисање исхода су:
Слика 2. – Основа за дефинисање исхода
уџ
Пример начина формулисања исхода
За
во
д
за
Уводна фраза – по завршетку (наставне јединице/часа/теме, школске године...) ученик (група, одељење...) биће у стању да... Радња (активност) – … одговорно се односи ... Објекат – … према објектима, справама и реквизитима ... Oпис услова под којима се радња дешава ‒ … које користи у различитим активностима у (просторима за вежбање) сали за физичко васпитање. 2. 1. 3. ИСХОДИ И ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА Исходи представљају основу за планирање наставе и учења физичког и здравственог васпитања на нивоу године, месеца и часа. Годишњи план – исходи за крај разреда. Оперативни план – одабир и операционализација разредних исхода на месечном нивоу на основу којих наставник дефинише наставне јединице и друге важне елементе. Припрема за час – Наставник на основу исхода операционализованих на месечном нивоу или развојних исхода дефинише циљ часа, конкретизује исходе у односу на циљ часа, планира сопствене активности и активности ученика 10
у односу на исходе, осмишљава начин провере остварености исхода, бира наставне стратегије, методе и поступке учења и подучавања (водећи рачуна о предзнању, тј. искуству ученика, које ће ученицима омогућити да савладају знања и вештине предвиђене дефинисаним исходима). Приликом операционализације исхода не треба користити глаголе као што су: зна, разуме, упознат... Најбољи показатељ да исход није добро формулисан јесте тешкоћа да се он прати и вреднује.
2. 1. 4. ИСХОДИ И ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА
бе н
ик е
Суштина приступа усмереног на ученика јесте да се ученик посматра као комплетна личност коју чине његово мишљење, мотивација, односи с вршњацима у одељењу, његова осећања и индивидуалне карактеристике. Такође, за овај приступ најважније је како и шта ученик учи и који услови подстичу и олакшавају учење, примену наученог и наставак – продубљивање учења. За остваривање наставе и учења од велике важности јесу средина за учење и реални услови.
За
во
д
за
уџ
Средину за учење чине: – физичка средина: простор, број ученика, распоред седења, опрема и материјал, школа, локална заједница / мали простор, велики број ученика; – социјална средина: односи у одељењу, укљученост / конфликти, искљученост из групе; – емоционална средина: осећања и потребе ученика, задовољство / анксиозност и стрес; – сазнајна средина (заинтересованост, мотивисаност, радозналост, незаинтересованост, досада, недостатак мотивације). Начин на који наставник користи и креира средину за остваривање циљева и исхода одређује у којој мери је она подстицајна за учење. Планиране активности наставе и учења се увек остварују у реалним условима: – у погледу структурних карактеристика одељења; – у погледу опремљености; – у динамичном социјалном миљеу; – са ученицима који имају различите карактеристике и образовне потребе. Најважнији чиниоци који доприносе остваривању наставе и учења јесу: – методе и активности (њихов избор од стране наставника), 11
– логичан редослед планираних активности и – реална и остварива временска артикулација часа.
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Чиниоци који доприносе остваривању наставе и учења или га ометају свакако су и активности наставника: – усмеравање или неусмеравање интеракције међу ученицима тако да она буде у функцији учења (употреба питања, идеја, коментара ученика за рад на часу); – изостанак похваљивања / похваљивање напретка ученика; – предвиђање односно непредвиђање потребе за пружањем потпуне и разумљиве повратне информације ученицима о њиховом раду; – испољавање / неиспољавање емпатије према ученицима; – изостанак адекватног реаговања на међусобно неуважавање и конфликте у одељењу (нпр. наставник допушта наставак спортске игре пошто је само на тренутак зауставио нарастајући сукоб међу ученицима и на крају часа их пушта у свлачионицу и на одмор); – изостанак употребе различитих поступака за мотивисање ученика (невербалних: климање главом, осмех; вербалних, нпр. подсећање на оно што претходно нису могли, а сада могу лако); – ускраћивање могућности ученицима да постављају питања, дискутују и коментаришу у вези с предметом учења на часу; – одговарајућа или неодговарајућа употреба метода учења и наставе (нпр. подела ученика на групе увек на исти начин, са истим задацима за групе и у групи). Уколико нису испуњени потребни чиниоци, остваривање наставе и учења и самим тим, и циљ и исходи не могу бити у потпуности остварени.
2. 1. 5. ИСХОДИ, ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА Праћење и вредновање су саставни део остваривања Програма наставе и учења предмета Физичко и здравствено васпитање. Функције праћења и вредновања јесу провера ефеката онога што је планирано и остварено (провера остварености исхода), и унапређење следећег планирања и остваривања. Такође, постоји и трећа функција, а то је да током самог остваривања часа наставник прати и вреднује све што се дешава. То му обезбеђује да у току самог рада реагује и „у ходу” одступи од планираног уколико је то потребно. Није увек могуће предвидети све факторе који утичу на наставу и учење и зато је потребна извесна флексибилност наставника како би брзо реаговао и променио активности уколико процени да је то потребно. 12
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
У савременој педагошкој пракси наставник прати и вреднује процес учења, постигнуће ученика (ниво остварености исхода) и сопствени рад. Праћење и вредновање процеса наставе и учења је део планирања наставе и учења и прожима све активности у остваривању наставе. Праћење и вредновање постигнућа ученика је подршка напредовању ученика и један од важних фактора мотивације ученика за учење и образовање уопште. Праћење и вредновање сопственог рада је одлика рефлексивног практичара и чинилац развоја способности ученика да самостално прате и вреднују свој рад и постигнућа. При праћењу и вредновању наставник је дужан да познаје законску регулативу, тј. одговарајуће правилнике и друга подзаконска акта, као што су: Правилник о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању (Сл. гласник РС, бр. 72/09, 52/11 и 55/13), Правилник о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању (Сл. гласник РС, бр. 82/2015), Стандарди квалитета рада установе, Стандарди компетенција за професију наставника и њиховог професионалног развоја. Сама формулација исхода показује шта се прати и вреднује у процесу наставе и учења. Шта ученик може да уради на основу стечених знања? У вези са чим и у коjeм контексту? Како то проверити? Пример: да пронађе и користи различите изворе информација за упознавање с разноврсним облицима физичких и спортско-рекреативних активности. Исходи омогућавају наставнику да објективније вреднује постигнућа ученика, а ученику пружају јасну слику о томе шта се од њега очекује и омогућавају му да прати сопствени напредак у учењу. Оцењивање и исходи морају бити усаглашени. Важно је напоменути и следећи захтев: о оцењивању би требало мислити као о нечему што се ради са ученицима, а не као о нечему што радите ученицима. Оцењивање са ученицима треба да има јасне и видљиве критеријуме, разумљиве ученицима. Неопходно је ученицима пружити могућност самопроцене и образложити им оцену. Никако ученика не треба кажњавати оценом. Ниво остварености исхода је показатељ достигнућа / постигнућа ученика. У циљу сагледавања и анализирања ефеката наставе (процеса наставе и учења) физичког и здравственог васпитања, препоручује се да наставник подједнако, континуирано, прати и вреднује: • активност и однос ученика према физичком и здравственом васпитању, који обухватају: – вежбање у адекватној спортској опреми, 13
– редовно присуствовање часовима физичког и здравственог васпитања и обавезним физичким активностима и – учествовање у ванчасовним и ваншколским активностима и др. ; • приказ два комплекса усвојених општеприпремних вежби (вежби обликовања), са реквизитима и без њих; • достигнут ниво постигнућа моторичких знања, умења и навика (напредак у усавршавању технике).
ик е
Савремени трендови у образовању захтевају да се процес учења и наставе учини видљивијим и јаснијим. Увођење исхода учења треба да допринесе прихватању систематичног приступа при изради програма наставе и учења. Програми који се превасходно базирају на исходима могу имати слабости ако су превише оријентисани ка њиховој провери, што је могуће избећи уколико исходи нису сувише уски и ограничени и уколико се приликом писања исхода поштују смернице.
бе н
2. 2. САВРЕМЕНА МЕТОДИКА ФИЗИЧКОГ И ЗДРАВСТВЕНОГ ВАСПИТАЊА
За
во
д
за
уџ
Савремена методика физичког и здравственог васпитања и оријентисаност процеса наставе физичког и здравственог васпитања ка исходима не противрече једно другом. Напротив, присутна је њихова висока усаглашеност. Да би се реализовали жељени, зацртани исходи потребно је користити се методичком оријентацијом у којој позитивна мотивација има значајно место. Успешност рада наставника физичког васпитања мери се резултатима постигнутим добром организацијом наставног процеса и поступцима којима се значајно утиче на побољшање физичких способности ученика. Друга одредница успешности наставника односи се на умешност у обучавању ученика моторичким вештинама предвиђеним програмом физичког васпитања. Ово тематско подручје се у претходним програмима називало спортско-техничко образовање. Ова област – тема је у новом програму названа Моторичке вештине, спорт и спортске дисциплине. Обе компоненте наставног процеса физичког васпитања чине окосницу педагошког рада наставника физичког васпитања. Битан смисао педагошког рада наставника огледа се и у напору да ученици кроз вежбање стекну одређена знања о физичком васпитању, па тако схвате његову вредност, смисао и значај. Овај процес се одвија кроз равноправну примену више група разноврсних моторичких форми из области гимнастике, атлетике, спортских игара и других вежбања. Мада у настави доминирају процеси физичког оспособљавања ученика и њиховог спортско-техничког образовања, значајно место све више добијају знања о физичком вежбању 14
за
уџ
бе н
ик е
(интелектуализацијa физичког вежбања), како би се ученици оспособили за одређене облике самосталног вежбања и учешће у њима и изван обавезних вежбовних активности у школи. Све већи значај имају облици образовања ученика у којима се вежбањем доприноси формирању свести о вредности вежбања, како за појединца тако и друштво у целини. Стицање ових знања реализује се кроз област програма која је названа Физичка и здравствена култура. Кроз процес вежбања ученици морају да на концизан и осмишљен начин добијају информације о смислу вежбања и његовој повезаности с осталим видовима сопствене активности. Наведени жељени исходи из поменуте области програма јесу оријентација у раду наставника. Ставови, упутства, препоруке, идеје, понуђена решења и образложења дати у приручнику послужиће наставницима у извесној мери као педагошки подсетник. Физичко образовање ученика, осим на ширем и рационалном информисању о физичком вежбању, мора, сагласно педагошким захтевима, бити засновано и на одређеном нивоу емоционалности у настави. Физичко васпитање треба да, у разумној мери, буде засновано на васпитности, образованости и емоционалности као компонентама наставног процеса. Методика физичког васпитања мора се све више оријентисати према прихваћеном савременом циљу физичког васпитања изнедреном у нашој теорији физичког васпитања (академски дефинисан циљ физичког васпитања), који гласи:
За
во
д
„Циљ физичког васпитања је да разноврсним и систематским моторичким активностима, у повезаности са осталим васпитно-образовним подручјима, допринесе интегралном развоју личности ученика (когнитивном, афективном, моторичком), развоју моторичких способности, стицању, усавршавању и примени моторичких умења, навика и неопходних теоријских знања у свакодневним и специфичним условима живота и рада” (Програм физичког васпитања, 2004, стр. 63). Овако дефинисан циљ физичког васпитања може се достићи систематским радом на реализацији програма физичког васпитања. У исто време, овако дефинисан циљ физичког васпитања говори о његовој широј заснованости, која се не сме ослањати искључиво на вештине и практицизам. Како је један од захтева израде програма да он буде јасан не само наставницима већ и ученицима и родитељима, формулисан је нови циљ предмета Физичко и здравствено васпитање, који је у складу са основама савремене методике: „Циљ наставе и учења физичког и здравственог васпитања је да ученик унапређује физичке способности, моторичке вештине и знања из области физичке и здравствене културе, ради очувања здравља и примене правилног и 15
редовног физичког вежбања у савременим условима живота и рада” (Програм физичког и здравственог васпитања, 2017).
уџ
бе н
ик е
Дефинисани циљ предмета Физичког и здравственог васпитања у складу је с функцијом предмета и васпитно-образовном облашћу која се огледа у: – подстицању раста и развоја, као и утицаја на правилног држања тела; – развоју и усавршавању физичких / моторичких2 способности; – стицању моторичких умења, којa су, као садржаји, утврђени програмом физичког и здравственог васпитања и стицању теоријских знања неопходних за њихово усвајање; – усвајању знања ради разумевања значаја и суштине физичког васпитања; – формирању морално-вољних квалитета личности; – оспособљавању ученика да стечена умења, знања и навике користе у свакодневним условима живота и рада. Суштина функције предмета Физичког и здравственог васпитања у складу је са структуром процеса физичког образовања ученика, коју чине процеси: – развијање моторичких способности ученика; – обучавање и усавршавање моторичких вештина; – формирање навике ученика да се баве физичким вежбањем; – сазнавање вредности физичког вежбања у биолошком, психолошком и социјалном подручју.
За
во
д
за
Резултат процеса физичког образовања – исход јесте оспособљеност ученика, коју чине стање или ниво: – моторичких способности, – спортско-техничке оспособљености, – знања из области физичког и здравственог васпитања и – схватања вредности физичког вежбања и физичког и здравственог васпитања. Централно питање у настави физичког и здравственог васпитања јесте како све то успешније реализовати у постојећим условима. Као прво, неопходна је доследна реализација програма физичког и здравственог васпитања у којој се методици развоја и одржавања моторичких способности, као и методици обучавања моторичких форми (техника кретања) посвећује пуна пажња. Водиља у реализацији програма су исходи области програма: Физичке способности и Моторичке вештине, спорт и спортске дисциплине. Саставни 2
У Приручнику за 5. разред (Вишњић и сар., 2018) детаљно је објашњен термин и појам „моторичких способности“, као и сви његови синоними. Поред великог броја термина који одређују ове способности, најчешће прихваћени термини су моторичка и физичка способност. У новом програму физичког и здравственог васпитања користи се термин физичка способност, па то треба имати у виду. Наставници у комуникацији са ученицима могу да користе оба појма, а у даљем тексту овог приручника користиће се појам „моторичке способности“.
16
део ових процеса је инструирање ученика за самостално вежбање. Потребно је приближити им прикладне програме вежбања, који би се упражњавали и у слободном времену, изван редовне наставе и обавезних физичких активности. Оспособљавање ученика за вежбање треба да прате процеси подстицања на вежбање од стране наставника. Исход ових напора јесте да ученици репродукују научена вежбања, у ваннаставном времену. Методика наставе школског физичког васпитања јесте: методика тражења смисла и подстицања за опредељење и пристајање на вежбање, односно методика учвршћивања и истрајавања у чину вежбања.
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
„Оваква методичка оријентација” биће успешна уколико се примењују правилне методичке процедуре. Ученик се опредељује за физичко вежбање захваљујући пре свега добро и савесно спроведеном програму физичког васпитања.
17
3. ФИЗИЧКИ РАЗВОЈ И РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА У ПРОЦЕСУ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Један од основних процеса у физичком и здравственом васпитању јесте праћење, одржавање и усавршавање физичког развоја и моторичких способности ученика. Наставник физичког и здравственог васпитања требало би да прати физички развој ученика и да кроз наставу, као и кроз друге ванчасовне облике рада, развија и усавршава моторичке способности ученика у складу с њиховим могућностима. Такође, наставници су у обавези да у току процеса наставе оспособе ученике да стечена знања, умења и навике користе у свакодневним условима живота и рада, као и да непрестано указују на позитивну везу између физичког вежбања и здравља. Успешна решавање овог процеса једно је од основних мерила успешности и реализација физичког васпитања. О физичком развоју и развоју моторичких способности детаљније је писано у Приручнику за наставнике (Настава физичког и здравственог васпитања за пети разред основне школе, Вишњић и сар., 2018). У њему су дате одређене чињенице и научна сазнања о физичком развоју и моторичким способностима и њихове релације са узрасним и полним карактеристикама ученика. Добро познавање узрасних и полних карактеристика, као и способност сагледавања разлике између биолошке и хронолошке старости, уз праћење развоја сваког појединца (ученика), представља важан елемент у планирању реализације програма Физичког васпитања, у избору метода и организационих облика рада, и одабиру адекватних вежби за усавршавање моторичких способности. Наставници би требало да знају да физички раст није уједначен кроз цело детињство и да постоје колебања, са смењивањем периода убрзаног и успореног раста. Први период убрзаног раста је од зачећа па до краја прве године живота. Други период убрзаног раста и развоја почиње с пубертетом и траје неколико година (10–11. године код девојчица, а код дечака мало касније, 11–12. године). Између ових периода налази се период успореног раста, коме припадају предшколски и млађи школски узраст (10–11. године). Такође, када се разматра развој моторичких способности у узрасним периодима, могу се уочити периоди у којима је наглашен (интензивнији) развој одређених моторичких 18
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
способности. Уочавају се и периоди у којима је напредак нешто успоренији или га уопште нема. Према Кукољу (1996), са аспекта карактера развојних промена, евидентан је период пасивног али убрзаног периода развоја моторике до прве године живота (до првог хода), затим период брзог развоја моторике у периоду до пубертета (од 1. до 11/12. године) и период умереног развоја од 13. до 15. године. У периоду од тридесете године живота карактеристична је стабилизација развоја и постепено умањење моторне ефикасности. Поређењем односа физичког развоја и развоја моторичких способности може се уочити да се периоди убрзаног физичког развоја не поклапају са периодима убрзаног развоја моторике. Из угла рада на развоју моторичких способности ученика овог узраста – то је веома важно знати. Однос физичког развоја (раста) и развоја моторичких способности ученика и ученица приказан је на сликама 3 и 4 (Иванић, 1996, 125–126). Из графикона на сликама уочава се да на узрасту ученика шестог разреда још увек траје успорени период физичког развоја и да постоји усаглашеност с развојем моторичких способности. На основу тога може се донети логичан закључак да у овом разреду треба обезбедити добру основу за даљи рад у седмом и осмом разреду. У њима ће се чинити напори да се ублаже последице убрзаног физичког раста и развоја посматраног кроз повећање висине и масе ученика, као и
Слика 3. – Физички развој и моторичке способности ученица
19
ик е бе н
уџ
Слика 4. – Физички развој и моторичке способности ученика
За
во
д
за
кроз секундарне полне карактеристике и емоционалну нестабилност ученика. Када је реч о ученицима, може се приметити без обзира што се моторичке способности, као што су снага, издржљивост, брзина и покретљивост могу побољшавати и повећавати с растом и природним развојем тела (организма), то се у данашњим условима живота најчешће не дешава. Више је изражена појава да развој моторичких способности заостаје за физичким развојем, што је веома уочљиво на графикону који приказује физички развој и развој моторичких способности ученица (око 14/15. године долази до стагнације развоја моторичких способности ученица у односу на физички развој). У даљем тексту акценат се ставља на процес развоја, одржавања и усавршавања моторичких способности, путем којег се посредно утиче и на физички раст и развој ученика. Процес развијања моторичких способности је сложен процес, који нас често, са становишта исхода, доводи у недоумицу. • Да ли је могуће са садашњим временским ангажовањем ученика предвиђених програмом усавршити основне моторичке способности? • Да ли је могуће само вежбањем омогућити складност развоја моторичких способности и физичког развоја ученика? • Како наћи праву меру у раду и добар однос између усавршавања моторичких способности и спортско-техничког оспособљавања ученика?
20
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Програмом за шести разред питање усавршавања моторичких способности дефинисано је облашћу Физичке способности, њеним исходима и садржајима примереним узрасту ученика. Програм обухвата следеће садржаје: – вежбе за развој снаге, – вежбе за развој покретљивости, – вежбе за развој аеробне издржљивости, – вежбе за развој брзине, – вежбе за развој координације и – примена националне батерије тестова за праћење физичког развоја и моторичких способности. Применом реализације ових садржаја, који се непрестано прожимају с реализацијом садржаја из области Моторичке вештине, спорт и спортске дисциплине, ученик ће бити у стању да: – примени комплексе простих и општеприпремних вежби у већем обиму и интензитету у самосталном вежбању; – користи научене вежбе у спорту, рекреацији и различитим животним ситуацијама; – упоређује резултате тестирања с вредностима за свој узраст; – учествује на такмичењима унутар оделења; – примени достигнути ниво усвојене технике кретања у игри спорту и свакодневном животу; – развија своје моторичке способности применом вежбања из атлетике; – изведе кретања у различитом ритму. Када се узму у обзир задати исходи, као и садржаји које би наставник требало да користи како би ученици достигли те исходе, требало би напоменути да наставник, мора имати индивидуалан приступ у развоју моторичких способности ученика јер се они, без обзира на њихове сличне узрасне карактеристике индивиудално разликују по моторичком развоју. Због тога у физичком васпитању увек говоримо о „оптималном” развоју моторичких способности. Под оптималним развијањем моторичких способности подразумева се: – усклађеност оптерећења вежбања с могућностима ученика (према способностима група ученика); – одређивање задатака и избор вежбања у складу са физичким развојем и узрастом ученика; – достизање нивоа моторичких способности довољног за укључивање у вежбање и изван часова физичког васпитања (у спортскотакмичарском и рекреативном смислу); – ниво моторичких способности који омогућава добро функционисање у животу и раду ученика; – ниво моторичких способности ученика усклађен са физичком развијеношћу. 21
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Када је реч о оптималном развоју моторичких способности интересантан је и поучан став Матића, који каже: „Ма колико се чинио запетљан у односу на максималистички, оптималистички приступ физичким способностима ученика нешто је на чему морају да почивају и теорија и пракса физичког васпитања (Матић, 1983, 58). Између развоја моторичких способности у спорту и развоја у физичком васпитању постоји суштинска разлика. Остварења у спорту захтевају максимални ниво моторичких способности. Развој моторичких способности кроз спорт је карактеристичан за мањи број ученика, чији је статус дефинисан талентом и личним опредељењем за бављење спортом. Сходно томе, може се закључити да настава физичког и здравственог васпитања треба да доприноси оптималном развоју моторичких способности већине ученика. Међутим, то не значи одустајање од напора да се побољшање моторичких способности као исход и оствари. За решавање овог сложеног задатка потребан је правилан приступ. Прво, уважити препоруке из програма физичког васпитања. Упоредо с процесом побољшавања моторичких способности у настави и обавезним физичким активностима треба спровести процесе инструисања ученика како да самостално вежбају, као и упућивање на вежбање. Развој моторичких способности ученика се базира на: – вежбању у школи, уз инструисање за самостално вежбање, ученика и подстицањем да то заиста и чине и – самосталном вежбању и извештавању наставника о томе. Такође, када се говори о раду на развоју моторичких способности и његовом односу према спортскотехничком образовању (обучавање и усавршавање вештина), предност треба дати развоју моторичких способности. Однос развоја моторичких способности и учења моторичких навика (вештина) од IV до VI разреда је оријентационо 65% према 35%. Ово би требало да буде оријентација у раду, с тим да наставници могу, у складу с потребама ученика, другим сазнањима и сопственом искуству, мењати структуру обима оптерећења. До жељених исхода побољшања моторичких способности може се стићи одговарајуће дозираним вежбањем у припремној фази часа и сврсисходно осмишљеним вежбањем у основној фази часа током целе године. Доследно спроведен процес физичког оспособљавања ученика допринеће усклађивању физичког развоја и моторичких способности.
3. 1. РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ У ШЕСТОМ РАЗРЕДУ Успех у процесу развоја моторичких способности зависи, између осталог, као што је већ напоменуто, и од познавања узрасних карактеристика ученика шестог разреда. 22
Моторичке способности подлежу одређеним законитостима развоја који се условно своди на две компоненте: – показатеље природног развоја моторичких способности у одређеном периоду и – методичка правила и принципе у развоју моторичких способности којих би требало да се придржавамо у раду с ученицима. Оба сегмента су међусобно зависна и чине јединство целине развоја моторичких способности ученика. Ниво максималног постигнућа различитих способности, па и моторичких, зависи пре свега од: – генетског потенцијала, – активности појединца и – правовременог деловања на дате способности.
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Као што је напоменуто, моторичке способности се не развијају истим темпом и не достижу увек исти максимум на истом узрасту. Развој појединих моторичких способности у неким узрасним периодима је наглашен (интензивнији). Такође, уочавају се периоди у којима је напредак успоренији или га уопште нема. Познавање ових периода је значајно за физичко васпитање, јер се одређеним мерама и одговарајућим вежбама може постићи: – успешније усавршавање датих моторичких способности у периодима када је њихов природни развој наглашен и – спречавање стагнације датих способности у периодима када природни развој бива успорен, нема га или чак долази и до погоршања резултата. У литератури наилазимо на термин сензитивни периоди, а називају их и сензибилним или, као што наводи Гужаловски (1984), критични периоди. Према Кукољу (1996), то су периоди с високим темпом прираста моторичких способности, карактеристични по највећем степену реакције организма на утицаје којима се подстиче развој моторичких способности и ефикасност моторичког дејства. Рацзек (1985) наводи да у оквиру сензитивних периода постоји критична фаза развоја, у којој мора да дође до подстицања развоја одређених својстава како би жељени ефекат био постигнут. Копривица (1994) истиче да ако се сензитивни периоди не искористе за подстицај природног развоја путем примене физичких вежби одговарајуће усмерености, обима, интензитета итд., неповратно ће проћи „златно време” за развој одређених моторичких способности. Задатак наставника физичког васпитања јесте да познаје сензитивне периоде развоја појединих моторичких способности деце и да вежбањем правовремено изврши позитиван утицај на њихов организам. Снага почиње интензивније да се развија од 12 / 13. године па до 16. године, тако да у шестом разреду треба обавезно интензивније радити на снази свих мишићних група. Нарочито треба обратити пажњу на побољшање снаге 23
ученица. По мишљењу многих, снага код девојчица у овом узрасту достиже свој плато (Malina & Katzmarzyk, 2006). Из ових података може се закључити да је развој снаге већи код дечака него код девојчица, а с пубертетом та разлика постаје знатно већа у корист дечака. Снага се може развијати кроз вежбе динамичког карактера и у оквиру вежби за побољшање развоја осталих моторичких способности.
бе н
ик е
Општа издржљивост. – Један од периода када долази до највећег пораста опште издржљивости јесте и узраст од 12 / 13. година, при чему девојчице заостају за дечацима, а касније се разлике продубљују. Промене у издржљивости се подударају с променом кардиореспираторног система, то јест показатељима његове функције. Код ученика се изразито повећање показује и у 13/14. години. Интензиван развој функционалних показатеља се дешава и код девојчица до 14. године. Дечаци имају већи максимални утрошак кисеоника од девојчица у овом узрасту. Узраст ученика шестог разреда је погодан за развој издржљивости и у овом периоду треба примењивати методе и вежбе за развој опште издржљивости. Дете које тренира повећава максималну потрошњу кисеоника два пута брже од оног које не тренира. У шестом разреду се у развоју издржљивости може започети са опрезном применом интервалног метода.
За
во
д
за
уџ
Брзина у средњем школском узрасту у великој мери зависи од снаге, еластичности и способности мишића за опуштање, покретљивости у зглобовима и степена техничке оспособљености. Коефицијент урођености у развоју брзине је висок, 80%. Тренирање брзине у школским условима је отежано. У шестом разреду побољшање брзине се може постићи развојем снаге и увежбавањем технике. Брзина појединачних покрета такође расте с узрастом, а посебно у периоду између 10. и 13. године. Према Волкову (1981), на брзину реаговања може се успешно утицати у периоду од 10. до 12. године, а на фреквенцију покрета и у периоду од 12 до 13. године. Бауерсфелд (1986) наводи да су за развој брзине најповољнији периоди од 7. и 8. и од 12. до 13. године. На основу ових података може се рећи да се ученици шестог разреда налазе у узрасту који је погодан за рад на побољшању брзине и да га не треба пропуштати, јер у наредном периоду то постаје мање ефикасно услед пубертетских промена. Покретљивост (гипкост, флексибилност). – За разлику од других моторичких способности, покретљивост има тенденцију смањивања, а не повећавања. Код већине девојчица и дечака ниво покретљивости се смањује с повећањем броја година током детињства и адолесценције и, у просеку, девојчице поседују већу гипкост него дечаци у свим узрастима (Malina et al., 2004). Покретљивост у зглобовима код дечака у просеку је за 20–25% мања него код девојчица. Смањење нивоа покретљивости је у зависности од узрасног окоштавања хрскавичавог ткива, јер се већ 13. година почиње завршно 24
окоштавање зглобова, па везни апарат и мишићи губе еластичност. Постоји негативна узајамна повезаност између еластичних веза, мишића и мишићне снаге. Што је већа мишићна снага, мања је покретљивост у зглобовима. Ово не важи за спортисте, који побољшавају покретљивост посебним вежбама. Према Гужаловском (1984), за развој покретљивости евидентни критични период је, у 13/14. години. На развоју оптималне покретљивости треба радити од самог почетка школовања, а касније на одржавању ове способности, јер је она и те како осетљива на спољашње стимулансе у наредним периодима. То важи и за шести разред. У овом узрасту покретљивост кичме се повећава разгибавањем код дечака до 14. године, а код девојчица до 12. године.
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Развој координационих способности може се успешно побољшавати и у овом периоду. На основу података добијених у истраживању, Кукољ и сарадници (1998) закључују да развој моторичке ефикасности до 12/13. године треба подстицати координационо сложеним активностима, а фазе комплементарног развоја различитих моторичких особина потребно је остварити путем измене динамичких карактеристика у кретањима различите сложености. Методика рада с ученицима мора бити заснована на одређивању конкретних задатака, на конкретном избору средстава прилагођених узрасним карактеристикама ученика, у које спада и развој моторичких способности. У многим срединама није усклађен процес оријентисаности на спортскотехничко образовање са процесом развоја моторичких способности деце. Многи наставници предност у раду дају спортскотехничком образовању, што није исправно, јер на тај начин не искористе одговарајуће узрасне периоде погодне за усавршавање одређених моторичких способности. Без обзира на извесне различитости показатеља информација којима се указује на најповољније време за усавршавање моторичких способности, до којих су дошли поједини аутори, за физичко васпитање у шестом разреду основне школе значајне су следеће чињенице. • У овом периоду запажа се брз и видљив напредак у развоју моторичких способности. То је условљено биолошким развојем, па се физичким вежбањем на ове процесе мора подстицајно деловати. Тиме се поспешује развој моторичких способности, али и стварају услови за спречавање раскорака између физичког развоја и моторичких способности у каснијем периоду. • У шестом разреду посвећује се пажња развоју свих моторичких способности, с тим што се нагласак и приоритет дају раду на побољшању координације и снаге, чиме се посредно побољшава и брзина, како код ученика тако и код ученица. • Ако у овом периоду нема наставка процеса усавршавања координационих способности и брзине, касније је тај процес мање ефикасан јер 25
наступају пубертетске промене, које на брзину могу негативно да делују. Правовремено привикавање ученика на брза кретања омогућује да се с радом на развоју брзине успешно настави и у пубертетском периоду. • Пажња се посвећује и раду на побољшању опште (аеробне, кардиореспираторне) издржљивости, пошто је период од шестог разреда врло погодан за побољшање ове способности, с тенденцијом даљег побољшања. Вежбама издржљивости поспешује се њен природни развој. • Покретљивост у овом периоду почиње да опада, па се вежбању покретљивости основних зглобова поклања одговарајућа пажња. • Оптерећења на часовима физичког васпитања могу бити већа и висока, с тим што се мора поштовати принцип поступности и примерености могућностима ученика.
уџ
бе н
ик е
• Рад на побољшању моторичких способности мора бити одговорно осмишљен и систематски. Оптерећење у вежбама снаге треба да се креће у зонама од умереног до субмаксималног. Већи акценат се ставља на побољшање издржљивости у снази у односу на статичку снагу. Такође, спољни отпори не смеју бити велики, јер у овом узрасту пасивни апарат за кретање (кости, везе у зглобовима) још није довољно учвршћен, па максимални надражаји могу да доведу до преоптерећења.
д
за
Oбавезе наставника физичког васпитања у односу на развој моторичких способности ученика јесу следеће: • да одговарајућим методама утиче на побољшање, односно усавршавање и одржавање основних моторичких способности ученика;
За
во
• да усклади рад на побољшању моторичких способности са спортскотехничким образовањем ученика (да процени како поједини садржаји – вежбања, делови програма спортскотехничког образовања утичу на моторичке способности ученика, па да према томе прилагоди вежбања усмерена непосредно на побољшање моторичких способности тако да буду у функцији оних на које део програма спортскотехничког образовања не утиче); • да кроз рад на побољшању појединих моторичких способности ученика спроводи и инструира ученике како би и сами могли да их вежбама побољшају; • да вежбања у функцији развоја моторичких способности ученика прилагоди њиховим индивидуалним могућностима, при чему треба да води рачуна о постепеном повећању обима и интензитета вежбања, током наставног процеса. У сваком случају, наставник треба да избегава формални приступ у решавању овог основног процеса физичког васпитања.
26
3. 2. МЕТОДИКА РАЗВОЈА МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА НА ЧАСОВИМА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА И ЧАСОВИМА ОБАВЕЗНИХ ФИЗИЧКИХ АКТИВНОСТИ
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Иако су могућности за развој моторичких способности ученика ограничене у оквиру наставе физичког и здравственог васпитања, потребно је непрестано улагати напоре ради њиховог развоја. Процес усавршавања мора бити плански и систематски организован како би се постигли зацртани исходи. На сваком часу је неопходно задавати вежбања која утичу на побољшање основних моторичких способности ученика: на снагу, покретљивост, брзину, издржљивост (или најмање на две које нису обухваћене основним садржајима вежбања основне фазе часа–вежбања из подручја спортскотехничког образовања примењена у циљу обуке, увежбавања или било ког другог актуелног задатка основне фазе часа). У планирању адекватних утицаја један од полазних задатака јесте одабир вежбања која треба посебно изводити са ученицима ако основни садржаји вежбања немају довољно интензитета за развој способности. Други моменат у осмишљавању рада јесте одређивање у коју фазу часа унети изабрана вежбања за побољшање моторичких способности, а да она не ремети обучавање или увежбавање одређених кретања. Мора се водити рачуна о томе да рад на развијању моторичких способности нема негативног утицаја на рад усмерен на обучавање неке моторичке вештине. Осмишљавање рада на побољшању моторичких способности захтева и избор методичко-организационих облика рада. Иако је то организационо сложеније, све више је неопходно уводити допунске вежбе, користити станични рад и кружни тренинг.
За
Организација обухвата планирање најрационалнијег коришћења справа, реквизита и простора у којем се вежбање изводи. Избор вежби у великој мери условљен је опремљеношћу простора за вежбање на справама и с реквизитима. Развијање моторичких способности ученика планира се интензивно, у складу с њиховим могућностима. Ученицима који не могу да изведу одређену вежбу задајемо другу, која захтева мањи интензитет напрезања и даје могућност за извођење. Тако, на пример, ученику који не може да се пење уз шипке или конопац треба задати склекове или сличну вежбу ради јачања руку и раменог појаса. При извођењу једне вежбе могуће је према способности ученика дати различите обиме и интензитете вежбања, односно индивидуално оптерећење. Развијање моторичких способности је дугорочан процес, у коме се циљеви остварују у периодима од неколико месеци до више година. На пример, ученике оспособљавамо за пролећни крос, већ од почетка школске године и у зимском периоду, а завршне припреме спроводимо у времену непосредно 27
пред такмичење. Развој моторичких способности је успешан уколико је деловање континуирано.
3. 3. РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ ВЕЖБАЊЕМ У ПОЈЕДИНИМ ФАЗАМА ЧАСА
д
за
уџ
бе н
ик е
Сваки део часа физичког васпитања има своје посебне задатке и намену. Вежбе које се примењују у појединим фазама часа физичког васпитања могу имати већи или мањи утицај на моторичке способности ученика, али мора се имати у виду њихов утицај на оптерећење. Током укупног оптерећења на часу физичког васпитања допринос дају кретања уводне, припремне, основне, а у неким случајевима и завршне фазе часа. Задатак уводне фазе часа је физиолошко, емоционално и организационо увођење ученика у рад. У овој фази часа нема могућности и није оправдано да се планирано утиче на развој моторичких способности. У пракси, међутим, има случајева када се утицај вежбања ипак испољава, пре свега на експлозивну снагу доњих екстремитета. Рецимо, примена повезаних скокова одразом једном ногом или обема ногама има одређеног утицаја на експлозивну снагу. Такође и задата вежбања у упорима на тлу у овом делу часа имају утицај на снагу руку и раменог појаса. Примена кратког спринта по дијагонали сале – вежбалишта на крају трчања умереним темпом мора у извесној мери да утиче на побољшање брзине трчања. Наставник може и да ученике припреми за основну фазу часа путем одређених аеробних вежбања (аеробик и сл.), која ће реализовати у временском интервалу уводно-припремне фазе часа.
За
во
Припремна фаза часа (друга фаза часа) – чији су основни задаци припремање мишића и зглобова за вежбање у основној фази часа (разгибавање) и олакшавање обучавања и увежбавања вежби које ће се радити у основној фази часа, избор вежби чија је структура покрета сродна структури вежби које ће се применити у основној фази часа – може имати утицаја на побољшање моторичких способности ученика. У другој фази часа потребно је одабрати један број вежби које утичу на снагу и гипкост. Двоставним, простим вежбама (вежбама обликовања), које чине садржај ове фазе часа, успешно се адекватним дозирањем (број понављања покрета у једној вежби, брзина извођења покрета, избор положаја за вежбање, коришћење справа и реквизита, број вежби и дужина пауза између вежби, понављање комплекса вежби) може утицати на развој снаге основних мишићних група, покретљивости у зглобовима и, уз одређене услове, на издржљивост (локална мишићна издржљивост, издржљивост у општем смислу с малим интензитетом, дефинисаним пулсом 120–140 откуцаја у минуту). Усложњавањем вежби 28
за
уџ
бе н
ик е
обликовања у току године може се утицати и на координационе способности ученика (усклађивање покрета горњих и доњих екстремитета), на осећај за ритам и оријентацију у простору и сл. Уобичајено трајање ове фазе часа је 7–10 минута. Вежбања у овој фази часа омогућавају значајнији утицај на организам ако су добро организована и осмишљена. Вежбање у овој фази часа има важност за напредак ученичких способности као и основна фаза часа. С одређеним циљем ова фаза часа може се продужити и на 12–15 минута, чиме се скраћује време трајања основне фазе часа, али то време у основној фази је једним делом и планирано за кондиционирано вежбање. Овакав приступ је користан ако се у основној фази реализује играње рукомета, фудбала, кошарке, истрајно или брзо трчање. Редовно извођење вежби обликовања на сваком часу у његовој другој фази имаће, уз остала вежбања, за последицу побољшање поменутих моторичких способности ученика. Вежбања у припремној фази највише могу допринети исходу који гласи: Ученик ће моћи да примени комплексе простих и општеприпремних вежби у већем обиму и интензитету у самосталном вежбању. Овај исход је степеница више у односу на исход из петог разреда:Ученик ће бити у стању да примени једноставне комплексе простих и општеприпремних вежби. Добро организована основна фаза часа је централно место планског утицаја у развоју моторичких способности ученика. Дешава се да се у овој фази часа у већој мери пажња посвећује обучавању и увежбавању спортскотехничких садржаја (моторичких вештина) него развоју моторичких способности ученика. Интензитет вежбања у овој фази часа, и садржаји рада нису увек у функцији развоја моторичких способности ученика.
За
во
д
При планирању рада у основној фази часа неопходно је дати равноправан третман спортскотехничком образовању (област: моторичке вештине, спорт и спортске дисциплине) и побољшању моторичких способности. Најбољи резултати се постижу када се и спортскотехничко образовање ученика стави у функцију развоја моторичких способности. У основној фази часа води се рачуна о: – утицају примењених вежбања из спортскотехничког образовања на моторичке способности; – осмишљавању вежбања којима се утиче на оне моторичке способности које нису под доминантним утицајем кретања спортскотехничког образовања; – примени научених моторичких вештина у развијању моторичких способности ученика. Илуструјмо ово с неколико примера: • Ако се у основној фази часа вежба спортска гимнастика (елементи вежбања на справама и акробатика), сигурно је да се код ученика развија снага, окретност, спретност и брзина појединих делова тела, а да вежбање нема утицаја 29
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
на аеробну издржљивост и брзину трчања. У том случају може се у другом или једном делу планирати кружни тренинг одређеног броја спринтова или форми агилног трчања, једно или више истрајних трчања у интервалима од најмање три минута, евентуално интензивно играње на један кош, истрајно прескакање вијаче. Ова вежбања чине допуну утицаја вежбања на справама на развој моторичких способности ученика. • Ако се у основној фази часа игра на два коша или на један кош, или рукомет, који имају утицаја на побољшање брзине, издржљивости и окретности, али недовољно утичу на снагу основних мишићних група, мора се у току часа пронаћи време за то да се на снагу посебно утиче. То се може организовати пре започињања игре, у трајању од пет до десет минута, или ако се игра по екипама – запошљавањем оних који у игри тренутно не учествују вежбама снаге у простору по ивицама игралишта (вежбе на шведским лествама, на уздуж постављених шведским клупама или на струњачама). – Уколико је основна вежба брзо трчање, после одређеног броја спринтова изводе се вежбе снаге, а затим вежбе издржљивости (истрајно трчање од више минута, кошарка, рукомет, који значајно подижу пулс и фреквенцију дисања). – Ако је у основној фази часа акценат на истрајном трчању, њему претходе вежбе снаге и вежбе брзине. – При игрању одбојке, која на нивоу ученика основне школе не мора бити нарочито интензивна, ученике које тренутно не играју треба запослити комплексима вежби снаге и покретљивости, брзим трчањем и вежбама издржљивости (прескакање вијаче, истрајно трчање, игра на један кош, уколико не ремети играње одбојке). – Уколико се учи или увежбава скок удаљ, логично је да се као допуна дају вежбе снаге раменог појаса. – Код скока увис допунски се може радити на свим основним физичким способностима. Без обзира на то да ли се учи ново кретање, увежбава већ познато кретање или примењује усвојено кретање, мора се планирати и рад посебно усмерен на развијање моторичких способности у основној фази часа. Осмишљено деловање наставника подразумева да се сви ученици на крају основне фазе часа попну уз шипке, конопац или да ураде вежбу којом се утиче на снагу целог тела. Ту спада и задавање кратког спринта или истрајног трчања у трајању од три минута. Приликом планирања развоја моторичких способности ученика кроз основну фазу часа, треба имати у виду и следеће: – на часу доминантно место припада обучавању кретања; – задатак је увежбавање и усавршавање већ познатих кретања (кретања о којима ученици имају јасну представу и која могу изводити самостално или уз помоћ наставника, или без високог степена усавршености); 30
за
уџ
бе н
ик е
– на часу се примењује увежбано кретање с одређеним циљем. Часови обучавања објективно пружају најмању могућност за нарочито интензиван развој моторичких способности, јер се највећи проценат времена користи за обучавање. Међутим, ако се рационално искористи време за објашњавање вежби и помоћ ученицима у њиховом извођењу, уз исправљање грешака, добиће се време, потребно за рад на развоју моторичких способности ученика. Потребно време, тј. одређена уштеда времена, постиже се и потребном дисциплином ученика и њиховом већом ангажованошћу. Развој моторичких способности спроводи се после времена предвиђеног за обучавање, чиме се спречава негативан утицај већих напрезања на процес извођења вежби. Ако је посебан задатак основне фазе часа увежбавање или примена познатих вежбања с циљем побољшања моторичких способности или у неку другу сврху, рад на побољшању моторичких способности може бити спроведен и пре вежби спортскотехничког образовања. Важно је да се у основној фази часа планира време и изаберу садржаји с циљем развијања моторичких способности ученика. Најбоље је да основна фаза часа садржи вежбовне садржаје у целинама, којима се спроводи како обучавање и увежбавање тако и развијање моторичких способности. Поменуте целине су некада јасно разграничене, док у одређеним случајевима нема јасног разграничења у временском смислу, већ су вежбе обучавања и кондиционог вежбања испреплетане. Планирање часова физичког васпитања, у сваком случају, мора у значајнијој мери бити у функцији развијања и одржавања моторичких способности ученика.
во
д
3. 3. 1. РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ У ПРИПРЕМНОЈ ФАЗИ ЧАСА
За
Традиционално, мада има и других могућности, уобичајено организована друга фаза часа спроводи се извођењем једноставних вежби – вежби обликовања. Њима се припремају мишићи, зглобови и везе за напрезања која следе у основној фази часа, чиме се смањују опасност од повређивања и други штетни утицаји на вежбаче. Вежбе обликовања служе за побољшање и одржавање оптималне покретљивости. Одговарајуће спроведеним вежбама обликовања побољшава се снага основних мишићних група. Вежби обликовања има много. Сврставају се у комплексе. У односу на сврху препоручују се разни комплекси вежби, али је најбоље да их наставници сами компонују. У приручнику за шести разред се понављају вежбе презентиране у приручнику за пети разред. Преглед вежби у циљу њиховог компоновања дат је према тополошком критеријуму. Наводе се вежбе покретљивости и вежбе снаге.
31
Вежбе покретљивости
За
во
д
за
уџ
Слика 5. – Кружење у зглобу шаке
бе н
ик е
Рамени појас и руке 1. Кружење у зглобу шаке, кругови упоље и унутра. Почетни положај може бити стојећи, седећи – „турски сед”, при чему су руке у приручењу, одручењу или узручењу. Кружење се може вршити и у комбинацији с подизањем руку до узручења кроз одручење или предручење.
Слика 6. – Кружење подлактицама у зглобу лакта
32
2. Кружење подлактицама у зглобу лакта, кругови унутра и упоље. Почетни положај може бити стојећи, седећи – „турски сед”, с рукама у одручењу.