Наставне теме оплемењене су цитатима познатих мислилаца, уметника и научника, чиме се буди духовна радозналост и подстиче на даље читање.
Уводни текст
(1941–2008)
СПОЉАШЊИ
ПРИСТУП
КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ
БИОГРАФСКА МЕТОДА
ПСИХОЛОШКА МЕТОДА
ПСИХОАНАЛИТИЧКА МЕТОДА
УНУТРАШЊИ
ПРИСТУП
КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ НОВА КРИТИКА
СТРУКТУРАЛИЗАМ
НАРАТОЛОГИЈА Дервиш
5, стр. 24.
4, стр. 24.
смрт сегмент 8, стр. 187.
ФЕНОМЕНОЛОШКА
7, стр. 24.
Пробудим се сегмент 4, стр. 29.
Хазарски речник сегменти 7, 9, стр. 299.
43–44.
12, стр. 26.
Ватра и ништа сегмент 2 (П. Пајић), с тр. 48.
Записи о црном Владимиру сегмент 2 (А. Јовановић), стр. 55–56.
Злочин и казна сегмент 3 (С. Фројд), стр. 368–369.
Научите пјесан сегмент 3 (А. Петров), с тр. 33–34.
Писмо
сегменти 1 (А. Јовановић), 2 (С. Париповић), стр. 60–61.
Злочин и казна
сегменти 1 (М. Бабовић),
2 (М. Бахтин), стр. 367–368.
Кора (И. В. Лалић), стр. 26–27.
Научите пјесан сегмент 1 (Р. Вучковић), стр. 33.
Записи о црном Владимиру сегмент 1 (А. Јовановић), стр. 56.
Ватра и ништа
сегмент 3 (Б. Миљковић), стр. 47.
Ватра и ништа
сегмент 1 (Ј. Пејчић),
с тр. 47.
Писмо (Ј. Делић), стр. 61.
Васко Попа (1922–1991)
На Попу је велики утицај
имала поетика надреалиста (алегичност слика, нео-
бичне синтагме, црнохуморне и фантастичне слике), нарочито поезија Душана Матића, али је Попи
истовремено била страна
надреалистичка ирационалност приступу песничкој форми. На Попу је утицала и поезија Момчила На-
стасијевића (лапидарност, фолклор, средњовековна традиција; песме су део кру-
гова, циклуса, већих целина
у оквиру којих испољавају
пунија значења), али код
њега нема ни религиозне, ни фолклорне мистике, По-
пине слике јесу у вези с ми-
тологијом, али се митско
и архаично реинтерпре-
Патка
Гега
Неспретна
Никада
Никада
Да
Огледала
Обично
Између вилица
Човек му се
Вечно је на ногама
Како би се радо Сјурила низ степенице
просто села
на туђе облине умора
се одмори
Белутак (Душану Ра ићу)
Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
У свом страсном
Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца
за тумачење пози-
у којој се лирски субјект
у првој песми, По-
(он се заправо налази у устима звери). Према Новици Петковићу, то биће је
чудовиште, пас, односно вук, чиме указује на постојање
елемената териоморфне митологије у Попиној поезији (на пример модри свод је небо, али и непце: демину-
Миодраг Павловић (1928-2014)
Павловићево дело веома је обимно и жанровски разноврсно. Био је песник, драмски писац, прозаиста, антологичар, есејиста, преводи-
лац (с енглеског, немачког, француског и италијанског језика).
Павловић је рођен у Новом Саду. У Боеограду је
завршио Медицински фа-
култет. Радио је као дирек-
тор драме у Народном по-
зоришту у Београду. Био
је дугогодишњи уредник
у београдској издавачкој
кући „Просвета”. Добитник
је најзначајнијих домаћих
награда из књижевности и
неких од угледних европских признања. Носилац је француског ордена „Официр реда уметности и
се (Вихор)1
(1953), Октаве (1957), Млеко искони (1963), Велика Скитија (1969), Нова Скитија (1970), Хододарје (1971), Светли и тамни празници (1971), Заветине (1976), Карике (1977), Певања на виру (1977), Бекство по Србији (1979), Видовници (1979), Изабране песме (1979), Златна завада (1982), Дивно чудо (1982), След–ство (1985), Поезија (1986), Светогорски дани и ноћи (1987), Улазак у Кремону (1989), Књига старословна (1989), Безазленства (1989), Cosmologia profanata (1990), Књига хоризонта (1993), Небо у пећини (1993), Међустепеник (1994), Изабране и нове песме (1996), Ново име клетве (1996); лирска проза – Мост без обала (1956); драме – Игре безимених (1963), Кораци у подземљу (1991); романи – Бит–ни људи (1995), Узурпатор неба (2000); дела из области театрологоје – Други долазак (1999), Афродитина увала (2001), Краљица Таме (2001), Бесовски вртлози (2006); есеји
(1978),
(1964),
(1959), Осам
кроз какве људске видике, кроз злоходнике, пауке–војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника, треба још ићи уз раме дволичника, с напасником облачити самуре, с цариником завлачити руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуда се дигли борци против откровења и јашу велике
Бранко Миљковић (1934–1961)
„По образовању филозоф,
он је, попут старог римског песника Лукреција, веровао
да се могу препевати фило-
зофски системи” (Јован Деретић). Миљковић је у по-
езији давао предност интелекту над осећањима,
изражавао је одбојност пре-
ма субјективној лирици. Писао је поезију, есеје, критике, преводио модерне руске и
француске песнике.
Рођен је у Нишу. Почео је да
пише још у гимназији. Ди-
пломирао је филозофију у
Београду. За време студија
прикључио се кругу неосимболистичких песника.
Ален Боске (1919–1998) –
француски песник
и ништа (избор)
соколар – узгајивач соколова који дресира птице грабљивице (соколове, орлове, копце, јастребове) за лов; ова врста лова је стара, у свету веома распрострањена; нарочито је била омиљена у средњем веку код владара, феудалаца, витезова
Смедерево – овде се мисли
средњовековни град Сме-
све мање
Видљивог да оствариш успомену.
Празниш ми колено
Феникс – биће које се јавља у
различитим митологијама (еги-
патска, грчка, римска, јеврејска, кинеска), ватрена птица; сматра се бесмртном, на крају жи-
вота изгори, а потом се из пепела поново рађа млади феникс; верује се да је изузетне лепоте (у руском фолклору постоји као
жар-птица, а у српском као пауница у народној бајци Златна јабука и девет пауница); симбо-
(I)
ЛАУДА (1959)
Балада
Охри ским труба урима
Мудрости, неискусно свићу зоре.
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо, ишчезне,
Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре нимало умиљати, Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал’ нико после нас неће имати
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.
Смртоносан је живот, ал’ смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева, Исто је певати и умирати.
Извор: Бранко
толи-
и српскога фолклорног, епско-лирског (Утва златокрила), иконографско-духовног (Ариљски анђео) и индивидуално-уметничког
година. Одричем се: 1) Књиге: Узалуд је будим, 2) збирке: Порекло наде, 3) збирке: Ватра и ништа (Жао ми је што нисам у стању да вратим награду) и 4) заједничке збирке: Смрћу против смрти. 27. I 1961. Бгд. Бранко Миљковић”. (Бранко Миљковић, Одричем се својих књига и песама, „Дуга”, бр. 792, Београд, 5. II 1961, стр. 20)
Савременик Бранка Миљковића, песник Петар Пајић, пише: […] Са Бранком сам се сусретао и дружио свуда: на факултету, на улици, у кафани. Млади песници су
У то време то су
сонета.
је есеје и
Писао је за децу и омладину. Преводио је
Петрарку, Шекспира и руске
песнике.
Значајнија дела: Детињство (1950), Песма тишине (1952),
Балада о предвечерју (1955),
Велико двориште (1955),
Касно лето (1958), Тиса (1961), Гурије (1962), Камена успаванка (1963), Записи о Црном Владимиру (1971),
Ветрењача (1974), Мале
бајке (1974), Белешке о поезији (1978), Слике и прилике (1978), Златна греда (1993), Један могућ живот (1996),
Сабрана дела (1998), Дневник о поезији 1, 2 (1996, 2000),
Слова и беседе (2000), Танка линија магле (2001), Сабрана
дела у 10 томова (2001) и др.
тежак – земљорадник, ратар
дроб – утроба
косац – косач
Милан Коњовић, Жетва, 1955. година
окном снег последњи снежи.
Све крај њега тоне у белину меку
Онда се сети: месеца у воћу И себе како коси жито ноћу.
ционалним формама, распоређених у шест циклуса. Откривајте
Проучите на чему је заснована мелодичност песничког језика. Истражите како су, нарочито у песми Писмо, успостављене
у његовом делу резултује синтезом традиционалних и
модернистичких елемената. Лалић је у домаћој књижевности готово ненадмашан по свом версификацијском умећу. У његовим стихови-
ма опевани су сви кључни симболи српског колективног културног сећања. Лалић је у непрестаном лирском дијалогу са свиме што настаје и нестаје. Поставља питања о суштини светлости, делима љубави, смислу свега, нескладу појединачне и колективне судбине. У његовим песничким сликама укрштају се садашњост (видљива) и прошлост (невидљива, али присутна).
Значајна дела: Бивши дечак (1955), Ветровито пролеће (1956), Велика врата мора (1958), Мелиса (1959), Арго-
наути и друге песме (1961),
Време, ватре, вртови (1961), Чин (1963), Круг (1968), Изабране и нове песме (1969),
Критика и дела (1971),
Сметње на везама (1975), О поезији дванаест песника (1980), Страсна мера (1984),
Песме (1987), О делима љуба-
ви или Византија (1987), Византија (1988), Места која
волимо (1992), Писмо (1992),
Песме (1995), Верни одсут–
ном прволуку/Три византијска круга (1996), Четири
канона (1996) и др.
књиге је и употреба октава, односно њених различи-
7.
9.
(1889–1966)
Ахматова
чувена руска песникиња. Рођена је
близини Одесе, детињство
провела у Петрограду, школовала се у Кијеву, умрла је у Москви.
Припадала је руском авангардном књижевном по-
крету – „Акмеистичком кру-
гу”. Њена лирика је изрази-
то исповедна. У свом стваралаштву угледала се и на
народну традицију. Веома
се разликовала од песника
који су јој били савременици (симболисти, футуристи и сл.). Стаљинистички режим јој је забранио да ствара, а након Стаљинове смр-
Памтим.
други, запева особеним и сасвим препознатљивим гласом расног песника, који је одмах нашао своје одане читаоце. Препознатљивост њеног гласа темељила
Жак Превер (1900–1977)
Био је француски песник,
Рођен је у па-
предграђу Неји на Сени.
Андре Бретон га је1925. го-
дине увео у круг песника надреалиста. Касније је
искључен из тог покрета јер
се противио њиховом су-
вишном теоретисању. У Пре-
веровој лирици уочавају се
елементи хумора, теме морала, друштвена ангажованост. Осим књижевношћу,
де, рај у плач бризну, / смак света наста и страшни суд – / О,
светски сломе, о страшни суде).
Наведите
Јосиф Александрович Бродски (1940–1996)
Био је руски песник, есејиста и преводилац. Рођен је
у Лењинграду (данашњи
Санкт Петербург).
Писао је под великим ути-
цајем поезије Ане Ахмато-
ве. Осуђен је 1964. годи-
не због „друштвеног пара-
зитизма” на принудни рад
и прогонство. Дела су му
објављивана ван Русије.
Емигрирао је 1972. годи-
не у САД, где је предавао
на многим универзитети-
ма. Умро је у Њујорку, а по
сопственој жељи сахрањен
је у Венецији. Добио је Но-
белову награду за књижев-
ност (1987) а одликован је и
Легијом части (1991).
Значајна дела: Песме и по-
еме (1965), Станица у пустињи (1970), Део говора (1977), Мрамор (1984) и др.
пристан – пристаниште жал – обала
рита – поцепан, подеран ко-
одеће
– оно што је модре,
вал – талас обзорје – хоризонт
наводно, чекала, не можеш да нађеш, јер се свима дала.
Клинац ти већ момак; морнар је и сам, на тебе, пак, гледа као да си шљам.
Албер Ками (1913–1960)
Био
у школи
тако је добио стипендију за студије филозофије. Ками је био анга-
жовани интелектуалац. Још
од раног детињства имао је јасно оформљен антиратни став. Након факултета осно-
вао је позоришну трупу у
којој је писао текстове, ре-
жирао, глумио. У његовим драмама играли су глумци левичари. Радио је као но-
критику. Када
(1954);
(1937),
(1945),
(1942),
човек (1951); романи: Странац (1942), Куга (1947), Пад (1956,), Срећна смрт (постхумно, 1971), Први човек (постхумно, 1994); приповетке:
краљевство (1957); драме: Неспоразум (1944), Калигула (1945), Праведници (1949), Опсадно стање (1948) и др.
•
•
неодређена разми-
шљања и све то дуги низ го-
дина.
посао сређивања. Говори
он о ономе што ради? Не.
ли редовно
је мисаона и те-
лесна дисциплина, школа
издржљивости. Никада нисам ништа урадио у нереду
или физичкој млитавости.”
На питање: ,,Које су ваших
десет најдражих речи?” Ками
одговара: ,,Свет, бол, земља,
мајка, људи, пустиња, част,
беда, лето, море.”
(Морван Лебек, Ками, Матица српска, Нови Сад, 1997) *
Први Камијев роман, Срећна смрт, написан је пре Странца и представља неку врсту
опширније верзије тог ро-
мана. Ками га је сматрао не-
довршеним и није желео да
Meursault, contre-enquete
напишемо неки приручник о срећи. „Ех! шта, зар тако уским стазама...?” Али
постоји само један свет. Срећа и апсурд су два сина исте мајке земље. Они су
нераздвојиви. Погрешно би било рећи да се срећа нужно рађа из апсурдног
открића. Дешава се исто тако да се осећање
Семјуел Бекет (1906–1989) Бекетова драма Чекајући
(1952)
слератне књижевности, ко-
јим је започео период „антитеатра”, тј. „драме апсурда”.
Пореклом Ирац, Бекет је
већину својих дела напи-
сао на француском језику.
Рођен је у Даблину. Након
студија француског и ита-
лијанског језика отишао је у
Париз, где је упознао Џејмса
Џојса, који је поред Франца
Кафке и надреалиста био
Бекетов књижевни узор.
Учествовао је у француском
Покрету отпора, добитник је Ордена за храброст. У његовом опусу жанровски
ВЛАДИМИР: Ја ћу ти дотрчати у помоћ.
ЕСТРАГОН: Не испуштај ме из вида!
Иде ка Ликију.
ВЛАДИМИР: Види најпре да ли је жив. Нема смисла да га млатиш ако је мртав.
ЕСТРАГОН (пошто се нагнуо над Ликија): Он дише.
ВЛАДИМИР: Онда, хајде!
Разбесневши се одједном,
Естрагон седне, покушава да изује
ленима и мишицама испред главе.
ПОЦО: Шта се то опет догодило?
ВЛАДИМИР: Мој пријатељ се повредио.
ПОЦО: А Лики?
ВЛАДИМИР: Значи да је то заиста он?
ПОЦО: Како?
ВЛАДИМИР: То је заиста Лики?
ПОЦО: Не разумем.
ВЛАДИМИР: А ви сте Поцо?
ПОЦО: Па разуме се да сам Поцо.
ВЛАДИМИР: Они исти што су били јуче?
ПОЦО: Јуче?
ВЛАДИМИР: Па видели смо се
ВЛАДИМИР
ПОЦО: Ја одлазим.
ВЛАДИМИР:
ПОЦО: Чекамо док узмогнемо
ВЛАДИМИР: Пре него што пођете, реците му да пева.
ПОЦО: Коме?
ВЛАДИМИР: Ликију.
ПОЦО: Да пева? ВЛАДИМИР:
ВЛАДИМИР: Куда ћете одавде?
ПОЦО: То сад није моја брига.
ВЛАДИМИР: Колико сте се променили!
Лики, натоварен пртљагом, дође испред Поцоа
ПОЦО: Бич! (Лики спусти пртљаг, тражи бич, нађе га, преда га Поцоу, па поново узме пртљаг.) Конопац!
ВЛАДИМИР: Шта има у том коферу?
ПОЦО: Песак! (Повуче конопац.) Напред!
Лики пође. Поцо иде за њим.
ВЛАДИМИР: Чекај мало.
Поцо застане. Конопац се затегне, Лики падне и испусти све. Поцо
Владимир га придржава.
ПОЦО: Шта је то сад?
ВЛАДИМИР: Пао
ВЛАДИМИР:
ЕСТРАГОН: Сањао сам да сам срећан.
ВЛАДИМИР: То ти је време брже прошло.
ЕСТРАГОН: Сањао сам да...
ВЛАДИМИР: Ћути! Питам се да ли је заиста слеп.
ЕСТРАГОН: Ко?
ВЛАДИМИР: Зар би прави слепац рекао да нема појма о времену?
ЕСТРАГОН: Ко?
ВЛАДИМИР: Поцо.
ЕСТРАГОН: Зар је он слеп?
ВЛАДИМИР: Он нам то није рекао.
ЕСТРАГОН: Па шта онда?
ВЛАДИМИР: Чинило ми се да нас види.
ЕСТРАГОН: Ти си то сањао. Хајдемо одавде.
он?
ВЛАДИМИР: Ко!?
ЕСТРАГОН: Годо.
ВЛАДИМИР: Али, ко он?
ЕСТРАГОН: Поцо.
ВЛАДИМИР: Та, не! Та, не! Та, не.
ЕСТРАГОН: Ипак ћу ја да устанем. (Диже се напорно.).
ВЛАДИМИР: Не знам више шта да мислим.
ЕСТРАГОН: Моје ноге! (Седне поново,
ВЛАДИМИР: Хајде сад из почетка. (Пауза. Дечку.)
ДЕЧКО: Не, господине.
ВЛАДИМИР: Ти си долазио јуче?
ДЕЧКО: Не, господине.
ВЛАДИМИР: Сад први пут долазиш?
ДЕЧКО: Да, господине.
Ћутање.
ВЛАДИМИР: Шаље те господин Годо?
ДЕЧКО: Да, господине.
ВЛАДИМИР: Он неће доћи вечерас.
ДЕЧКО: Не, господине.
ВЛАДИМИР: Али ће доћи сутра.
ДЕЧКО: Да, господине.
ВЛАДИМИР: Насигурно.
ДЕЧКО: Да, господине.
ВЛАДИМИР: Јеси ли срео некога?
ДЕЧКО: Не, господине.
ВЛАДИМИР: Друга два (Премишља.)... човека.
ДЕЧКО: Нисам видео никога, господине.
Ћутање
ВЛАДИМИР: Шта ради господин Годо? Чујеш ли?
ДЕЧКО: Да, господине.
ВЛАДИМИР: Па, дакле?
ДЕЧКО: Не ради ништа, господине.
Ћутање.
ВЛАДИМИР: Како је твој брат?
ДЕЧКО: Болестан је, господине.
ВЛАДИМИР: Можда је он долазио јуче?
ДЕЧКО: Не знам, господине.
Ћутање.
ВЛАДИМИР: Има ли браду господин Годо?
ДЕЧКО: Да, господине.
ВЛАДИМИР: Плаву или .. . (Премишља.)...
ДЕЧКО (
Тишина. Владимир изненада јурне напред а Дечко побегне брзо као стрела. Тишина.Сунце залази, а месец излази. Владимир стоји непомично. Естрагон се пробуди, изује се, устане са ципелама у руци, спусти
код рампе, па пође ка Владимиру и гле-
да у
њега.
ЕСТРАГОН: Шта ти је?
ВЛАДИМИР: Није ми ништа.
ЕСТРАГОН: Ја одлазим.
ВЛАДИМИР: И ја.
Ћутање.
ЕСТРАГОН: Јесам ли дуго спавао?
ВЛАДИМИР: Не знам.
Ћутање.
ЕСТРАГОН: Куд ћемо да идемо?
ВЛАДИМИР: Нећемо далеко.
ЕСТРАГОН: Хоћемо, хоћемо. Хајдемо
далеко одавде!
ВЛАДИМИР: Не можемо.
ЕСТРАГОН: Зашто?
ВЛАДИМИР: Јер треба сутра опет да
дођемо овамо.
ЕСТРАГОН: Ради чега?
ВЛАДИМИР: Да чекамо Годоа.
ЕСТРАГОН: То је истина. (Пауза.) Он није дошао?
ВЛАДИМИР: Није.
ЕСТРАГОН: А сад је сувише доцкан.
ВЛАДИМИР: Јест, сад је ноћ.
ЕСТРАГОН: А како би било да се ми откачимо од њега? (Пауза.) Да се сасвим откачимо од чега?
ВЛАДИМИР: Он би нас казнио. (Гледа у дрво.) Једино је
ЕСТРАГОН (гледајући у дрво): Шта је то? ВЛАДИМИР: То је
ВЛАДИМИР:
ЕСТРАГОН: Видећемо. Држи.
Ухвати сваки за један крај узице и повуку, узица се прекине. Они умало не падну.
ВЛАДИМИР: Није ни за шта.
Ћутање.
ЕСТРАГОН: Кажеш да сутра треба опет да дођемо овамо?
ВЛАДИМИР: Јесте.
ЕСТРАТОН: Онда ћемо понети добар конопац.
ВЛАДИМИР: Дабогме.
Ћутање.
ЕСТРАГОН: Диди.
ВЛАДИМИР: Шта је?
ЕСТРАГОН: Ја не могу и даље овако.
ВЛАДИМИР: То ти само тако кажеш.
ЕСТРАГОН: Како би било да се разиђемо? Можда
ВЛАДИМИР: Обесићемо се сутра.
ЕСТРАГОН: А ако дође?
ВЛАДИМИР: То ће нас спасти.
Владимир скине шешир — Ликијев
стави на главу.
ЕСТРАГОН: Дакле, хоћемо ли да пођемо?
ВЛАДИМИР: Повуци панталоне.
ЕСТРАГОН: Шта кажеш?
ВЛАДИМИР: Повуци панталоне.
ЕСТРАГОН: Да свучем панталоне?
ВЛАДИМИР: Повуци панталоне.
ЕСТРАГОН: Ах! Збиља.
Повуче панталоне нагоре.
ВЛАДИМИР: Дакле, хоћемо да пођемо?
ЕСТРАГОН: Хајдемо.
Не мичу се с места. ЗАВЕСА
• Обратите пажњу на
простор. Како он изгледа? Упоредите појединости које указују
ског простора служећи се дидаскалијама
чина. Шта се променило?
• Испитајте
•
Када су Ежена Јонеска питали шта мисли о додељивању
Нобелове награде (1969) Бе-
кету, одговорио је: ,,Заслужили смо је!”
Бекета је једне ноћи, у мрач-
ној париској улици ножем
озбиљно повредио непо-
знати човек, скитница. Писац га је посетио у затвору
и питао зашто је то учинио.
У одговору скитнице сажети су апсурдност и бесмисао поступка и постојања,
је: ,,Не знам”.
художественом академском
театру. Умро је у Москви. На
његовом гробу налази се ка-
мен назван „Голгота”, који је
претходно стајао на Гогоље-
вом гробу.
Булгаковљева дела одли-
кују сложена структура, ме-
шање жанрова, синтеза ре-
алног и фантастичног. Он у
свом опусу истражује питања слободе, стваралаштва, религије, идеологије,
историјског развоја.
Значајна дела: приповетке и новеле – Совјетска ин-
и Маргарита (постхумно, 1966–1967, интегрална верзија 1973); драме – Зојкин
стан (1925), Дани Турбиних (1925), Бег (1927), Иван Васиљевич (1935), Последњи дани (Александар Пушкин) (1935); либрето – Минин и
Пожарски (1936); филмски
сценарио – Ревизор (1934)
и др.
старац Емануел – Емануел (Имануел) Кант (1724–1804), немачки филозоф
Шилер – Фридрих Шилер (1759–1805), немачки песник, драматург, филозоф и историчар
Штраус – Рихард Штраус (1864–1949), немачки композитор
Соловке – Соловетска острва у Белом мору, на северу Русије; у доба комунизма ту се налазио гулаг (логор за политичке затворенике) сарком – болест, врста рака
чланица Комсомола (подмладак Комунистичке партије Совјетског Савеза)
(одломак)
Џорџ Орвел (1903–1950)
образовао и добио сти-
пендије за наставак школо-
вања у најпре стижнијим
британским школама, Ве-
лингтону и Итону, али није
остварио успех. Запослио
се у индијској империјалној
полицији и службовао је у
Бурми (ондашњи део Ин-
дије). Искуство непосред-
ног учествовања у систему
империјалне власти допри-
нело је Орвеловом разочарању у тај систем. Након то-
је у Бурми радио као луч-
радник,
свиња и почеле да преживају. Пар теретних коња, Боксер
„By this art you may contemplate the variation of the 23 letters…”
The Anatomy of Melancholy1,
2,
II, бел. IV.
је бројне језике, па је
многа дела светске књижевности упознао у оригиналу. Боравио је у Паризу, Милану, Венецији; Борхесова породица настанила се у Женеви, потом у Шпанији; нова путо-
вања била су му у Лондон, Париз, Мадрид, Севиљу, Гра-
наду, САД, Берлин, сканди-
навске земље, Перу, Израел, Мексико, Јапан, Грчку, Португалију, Мароко итд.
Прво његово дело штампано
је када је имао само девет го-
дина. Био је то превод Срећ-
ног принца Оскара Вајлда са
енглеског на шпански језик.
Познавао је дела француских
симболиста и немачких екс-
пресиониста. Веома се зани-
за Октобарску револу-
Био је један од припад-
ника авангардног покрета –ултраизма, чији су се представници залагали за употребу слободног стиха и сло-
женијих метричких образаца, те за слободније присуство
сликовитости и симбола у де-
лу и, тиме, за разбијање тра-
диционално важећих садр-
жаја и форми. Учествовао је
у покретању многих часо-
писа који су имали значајне
улоге у интелектуалном животу Аргентине. Дуго је био
директор Народне библио-
у Буенос Ајресу.
светом се упознао
прида сновима или збрканим линијама на длану... Прихватају
библиотекари, користили језик добрано различит од овога
светац и црквени учитељ из VII века; пи-
је историјске хронике Ан-
један од највећих античких историчара инквизитор – иследник,
логије (у седмој) и једне епизоде из Дон Кихота (у осмој години). Није случајно да се
песник ће се враћати на Одисеју и Дон Кихота, као што ће и слепи Пју из Стивенсоновог
да читају једном
највећих читалаца. Драгоце-
су у његовом
запажени преиспитивање смисла постојања књижевности, прекорачивање граница белетристи-
начина
настанка књижевног дела у
оквиру ког се истражује ко-
муникацијска тријада: писац, дело, читалац. У ово је
Калвино уткао своје знање
из области природних наука, лингвистике, семиотике, структурализма итд.
Значајна дела: Барон на дрвету (1957), Наши преци (1952–1959), Марковалдо или годишња доба у граду (1963), Космикомике (1965), Замак укрштених судбина (1969), Невидљиви градови (1972), Ако једне зимске ноћи неки путник (1979), Паломар (1983) и др.
али да ипак постоје „границе тумачења” и да за
читаоца, у зависности од ње-
гових способности, пре или
касније мора доћи до „краја
пловидбе”. Истицао је да на
значење речи утиче контекст
у ком се комуникација одвија.
Еко је био страсни читалац.
Књиге је сматрао „ходницима
дигиталних књига, али је сматрао да одани читаоци увек
за физичким контактом
књигом. У прилог таквом
ставу иде и Екова изјава у интервјуу који је дао за британски дневни лист„Гардијан”, где
је рекао: „Не само Петар Пан, већ мој Петар Пан”.
Значајна дела: Естетички проблеми Томе Аквинског (1959), Отворено дело (1960), Име руже (1980), Фукоово
клатно (1988), У потрази за савршеним језиком (1994), Границе тумачења (1995), Острво дана пређашњег (1994), Баудолино (2000), Тајанствени пламен краљице Лоане (2004), Прашко гробље (2010), Нулти
број (2015) и др.
те су, дакле, важне и њихове речи о књигама.”
„То је тачно”, рече Бенције, осмехнувши се по први пут и лице
Est domus in terris, clara quae voce resultat.
Ipsa domus resonat, tacitus sed non sonat hospes.
Ambo tamen currunt, hospes simul et domus una.1
finis Africae
1.
и авангардизам, а узори у међуратном експресионизму
osamvekova).
руског, француског, слове-
начког и бугарског језика.
Добила је скоро све значајне
награде за књижевност (Седмојулску, Змајеву, Авнојеву, Ву-
кову, Његошеву, Струшких вечери поезије и др.). Редовни члан Српске академије наука и уметности постала је 1965.
године.
Њена поезија је сензибилна, непосредна и музикална. У
њој су изражени искрено ро-
дољубље и племенитост пре-
ма људима, али и према све-
му што човека окружује. Прве
песме објавила је 1920. годи-
не у часопису „Мисао”. О свом
делу је рекла: „Нисам припа-
дала ниједном модернистич-
ком, декадентском правцу. Моја развојна линија ишла
је овако: од љубавне поезије и поезије која слика природу, па преко реалистичне, друштвене до родољубиве.”
Збирка Тражим помиловање (1964) представља велики заокрет у стваралаштву Десанке Максимовић. Када се појавила, књижевник Борислав Михаиловић Михиз је оценио да је то најзначајнија збирка деценије. Збирка је прожета духом и мотивима српске културе и традиције, али и ду-
хом постмодерних поетич-
ких струјања, па се у њој от-
кривају историјски подтекст и интертекстуалне везе.
Значајна дела: Песме (1924),
Врт детињства (1927), Зеле-
ни витез (1930), Песник и завичај, (1946), Лудило срца (1931), Отаџбино, ту сам (1951), От–
ворен прозор (1954), Мирис
земље (1955), Ако је веровати мојој баки (1959), Тражим
(1964), Злат–
лептир (1967), Не заборавити (1969), Прадевојчи-
Царе Душане,
тражим помиловање
за војничка гробља усамљена
којих се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели
певачице нема да слети,
заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште,
куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.
Царе Душане, за војничка гробља где свака парцела
под конац стоји кô војска у чети,
за војника кога крај друма сахране
без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена,
слали да гину, за
кошуља блиској, тами.
сопствене душе тамничаре,
радости својих троваче,
Тражим помиловање, драги царе, за оне који су од младости ране
приволеле се царству поезије, које трепере ваздан као брезе,
и месечином се заносе као барка,
за Јефимије, за свете Терезе, за сваку Сафо
и Јованку
за оне чија срца плоде
и жубори воде,
су наручја пуна само облака, које као птице над земљом праве гнезда
свакога који излази из реда
свакодневна,
навикнута,
који опчињен лута
некуд ван друма древна.
став према онима чија је освајачка тежња водила бројним и бесмисленим страдањима. Истражите начине на које песни-
авлија (одломак)
(1892–1975)
различитих историјских, културних и књижевних оријентација.
Андрић у књижевном стварању сеже у прошлост, али се обраћа и садашњости и
будућности. Дело му обје-
дињује источне и запад-
не, националне и верске, историјске и културне, ко-
лективне и индивидуалне различитости. Дела су му
превођена на готово све
европске језике
свађе,
свиреп начин ствар је дошла до мајке. Несрећна
године основана Задужбина Иве Андрића, која сваке године додељује „Андрићеву награду” за најбољу збирку приповедака. Андрић је у књижевном стварању прошао кроз све главне фазе домаће књижевности ХХ века. У својим делима спојио је традиционално и модерно. У његовом опусу долазе до изражаја завичајно босанско тло, српска књижевна традиција, идеологија југословенства његове генерације, широко образовање и богато познавање европске културе. Кључни елементи Андрићеве поетике су: приповедање које се прелама кроз призму
историје, мита и легенде, истицање моста као изузетне смислотворне грађевине и преиспитивање моћи
речи (приповедања). На церемонији уручења Нобелове награде Андрић је одржао беседу О причи и причању у којој је изложио своје разумевање
(1960)
Ђовани Батиста Пиранези, Покретни мост (из серије Тамнице), 1761. година
критика сматра приповедачем и романсијером који је десегао највеше домете у књижевном стваралаштву и сврстава га (најчешће) уз Бору
Станковића и Иву Андрића.
Један је од најзначајнијих
представника „стварносне прозе” или „прозе но-
вог стила”, а бавио се још
и писањем драма и сценарија. Његова дела послужи-
ла су као предлошци за позоришне представе, филмове и ТВ серије.
Рођен је у Ћуприји. Одрастао је без родитеља, радећи различите и тешке
како би се издржавао. Студије
Александар Тишма (1924–2003)
Био је песник, прозаиста, преводилац, писао је драме, мемоаре, аутобиограф-
ске записе, дневник, путописе.
Рођен је у Хоргошу. Шко-
ловао се у Новом Саду, Будимпешти (студирао је еко-
номију, потом романистику), Београду (дипломирао је англистику на Филозофском факултету). Био је учесник НОБ-а. Радио је као но-
винар. Био је уредник у Матици српској.
Добитник је значајних награда за поезију, прозу и прево-
дилачки рад и у земљи и у
иностранству (Немачка, Аустрија, Француска). За роман Употреба човека, до-
био је НИН-ову награду. Био
је академик.
Најзначајнија дела: Насеље-
ни свет (1956), Крчма (1961) – збирке поезије; Кривице (1961), Насиље (1965), Мртви угао (1973), Повратак миру (1977), Школа безбожништва (1978) – приповетке; За цр-
ном девојком (1969), Књига о
Бламу (1972), Употреба човека (1976), Вере и завере (1983)
– романи; Другде (1969) – пу-
топис; Дневник (1991) – днев-
ник и др.
сасвим укине пожуду. Вери
објашњење није по вољи, не што у њега не би веровала, већ што јој смета да се уопште
о љубави, а поготово о пожуди, разговара. Као да се стварно вратила за деценију и
више уназад, има жељу да се само игра, без мисли, без суда, без полагања рачуна о
ономе што чини. Чак нерадо слуша Средојеве сањарске изјаве и подсећања на њихово раније узајамно привлачење: волела би да се сматра да ова љубав нема
прошлости, него да је
имамо? Све је
сад поново неодлучно, Вера. Помирен, пита на то Средоје, изненађен и замишљен у исти мах, понављајући придев пред себе, пред своја уста, као да га куша језиком и непцима између
којих је исклизнуо; помирен, пита он, а да ли је, на пример, она, Вера, била помирена са љубавима које су јој се наметале? Вера
опет слеже раменима. Па можда је и била помирена, каже затим,
док је преживела. („Па можда сам и била помирена, жива сам” –тако дословно.) И наједном бризне у плач. Плаче из пуних груди, рида искривљених усана и проливајући густе и дебеле сузе, тресе се и подрхтава целим телом, углављеним између наслона и душека отомана, где ју је разговор
Селенић је одрастао и шко-
се у
На Фи-
факултету је ди-
а постдиплом-
студије завршио је у Ве-
Британији. У почетку је
као
а потом
радио као уметнички директор у Авала филму. Био је професор на Факултету
драмских уметности.
Добитник је значајних на-
града за књижевност. Био
је дописни члан САНУ и последњи председник Саве-
за књижевника Југославије.
Његови романи инспирисали су настанак позоришне представе ( Очеви и
оци) и филмова (Очеви и оци,
Убиство с предумишљајем).
Умро је у Београду.
Значајна дела: Мемоари Пере Богаља (1968), Писмо гла-
нац 7 (1982), Ружење народа (1987), Кнез Павле (1991) – драме; дела из области драмске теорије и критике и др.
валиште. Далеко, далеко.
удаљену понору у нади да су га силни
да ћу под стопалом, кад до њега стигнем, осетити брвно
Кадар сам, дакле, гледати младу Енглескињу којој те далеке вечери 1924. године у pub-у, „Glengyle Inn-у”, још ни имена не знам. Кадар сам. Кадар. Ретко ко још раби лепу, јаку, ћошкасту реч
Department
нисам умео добро
опонашају
преко пошалица неузнемирен прећи. Почели су да
бих, тих првих недеља, ува ненавикла на стран ми језик? Како је идиомски
ухватљив у шалама, то ми се често догађало,
нарочито у почетку, да за озбиљно узмем пуки
каламбур, а грешку бих схватио тек пошто се разлегне смех због мога непримереног укључивања у разговор. Међу мојим младим
колегама постао је општи обичај да се „th”
изговара са словенском тврдоћом; доследно су
говорили: „It struck my mind”, како сам једном, уместо: „It struck mе”, рекао; или Единбург, уместо Единборо, како име овог града звучи у
Светлана
Велмар Јанковић (1933–2014)
Писала је приповетке, романе, драме, есеје, критику, књиге за децу. Дела су јој
преведена на више европских језика.
Рођена је у Београду. Отац
јој је био књижевник Влади-
мир Велмар Јанковић, члан
Владе српског спаса Мила-
на Недића. Дипломирала
је француску књижевност
и латински језик. Радила је
као новинар у часописима
намењеним деци, а потом је
била уредник у издавачкој
кући Просвета и у часопису
„Књижевност”. Била је члан
САНУ. Добитница је најзначајнијих награда за књижевност.
аране наочаре: приче о Београду (2006), Седам мојих
другара (2007) – збирке
приповедака; Кнез Михаило (1994), Жезло (2001) –
драме; Капија Балкана: бр-
зи водич кроз прошлост
Београда (2011) – моногра-
и по лешницима, француским сиревима, шкољкама у
мада су
сви хвалили. (Не, мед тада није био у моди.) Хладовита,
је госпођи, питао љубазно, иако ми није био пријатељ,
више ништа није могао; видови сређеног и спокојног живота, о којима се толико старао, распали су се у трен ока и ишчезли у сјајној светлости првог ратног јутра, блиставог, недељног, сунчаног јутра шестог дана априла 1941. године. А онда, после још једног априлског дана, после 16. априла 1944, исто недеље, Ускрса, распале су се не само куће, улице и град него и сви скривени системи живљења, чак и они
ка”, „Летописа Матице српске”, „Уметничког прегледа”, члан Управног одбора Српске
требало да служе за идентификацију, речи које су
значиле
А, тако. То би био чист
било отпора, дамари су нам се срели и подударали као онда, на изложби Саве Шумановића у септембру 1939, ту сам, говорили
позориште Шопаловић (одломак)
(1975),
(1985),
(1989). Драма Путујуће позориште
светским позорницама. Према његовим драмама снимљени су и истоимени филмови: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Бој на
Косову. Добитник је бројних
награда из области књижевности и позоришне уметности. Члан је САНУ.
Значајна дела: Словенске
елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972),
Субота (1976), Видик на две
воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Бо-
городици Тројеручици хилан-
дарској (1983), Источнице (1983), Горњи град (1990), Иг-
ла и конац (1992), Љуска од
јајета (1998), Тачка (2001),
Планета Дунав (2009) –
збирке поезије; Хасанаги-
BEFEHL!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Суботић!
(Софија иступи напред и поклони се.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
ЈЕЛИСАВЕТА:
(Василије
ТОМАНИЈА:
СОФИЈА:
ЈЕЛИСАВЕТА:
ТОМАНИЈА:
ЧЕТВРТА
ЈЕЛИСАВЕТА:
ПРВА
ДАРА:
ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета!
(Граја и вика расту. Улеће Милун.)
МИЛУН: Ко прави овде неред?
ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих!
ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске!
МИЛУН: Одступи тамо!
ВАСИЛИЈЕ: Ми смо
МИЛУН (грађанима): Разлаз!
ЈЕЛИСАВЕТА:
МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе!
СОФИЈА:
МИЛУН: Одложи оружје!
СОФИЈА: Какво оружје?
МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати!
СОФИЈА: Али, господине, немојте
ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита!
МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам!
ЗАНИМЉИВО
у сумњу
наше уверење да корене
Симовићевих афинитета за
драмску литературу и позориште ваља тражити у његовом детињству, које он сам
живописно описује у интервјуу у листу „Политика” –1976. („цело моје детињство било је једно велико позориште. Почев од поклад-
не Беле недеље, кад смо се
и пред кућама
песме које смо понекад и сами измишљали... Или лети, с фењерима од тикава, када је цела улица по-
А затим, негде одмах
после рата, међу нама децом позориште је постало
велика мода. Сцену смо до-
бијали разапињући конопац
између једне кајсије и дирека од ограде куће у којој смо
становали. Били смо све: и писци, и глумци, и публи-
ка. Текстови нису постојали,
измишљала се кратка прича, а онда се на самој сце-
ни импровизовало, дијалог се спонтано одвијао. Траја-
ло је то две, три године. И
било заборављено, као сва-
ка игра.”)
(Петар Марјановић, ,,Дра-
ме Љубомира Симовића” у:
Љубомир Симовић, Драме,
БИГЗ, Београд, 1984)
Александар Поповић (1929–1996)
Оставио је дубок траг у срп-
српске породице
је и умро у Београду.
је
нистичке идеје. У време Информбироа био је у логору
на Голом отоку. По повратку је радио најтеже послове да би преживео, те је имао прилику да упозна људе с
инспирисали ње-
провизоване транспаренте и велике слике, хармонике и виолине. У маси су, поред статиста: Пикља, Витомир, Селимир, Милоје, Лина, Розика, Гоца, Милисав и Милисављевић у цивилу.
СВИ (певају углас):
Буџо, дандаро, папуло, јазијо,
џибро, мотико, кубуро, чивијо,
геџо, ложино, колевко, Србијо,
дивља – питома, мрачна – пресветла,
ропска – пркосна, као девојка!...
Ти си силно прегазила време,
волим да ти чујем глас!...
Грбачу ти не поломи бреме, остаде ти прави стас!...
БОРА (даље води ланац): Пећута, Биоска, Камендол, Рубребеза, Дражањ, Брусник, Пироман, Дупљај, Попучке, Непричава, Каменица, Тамнич... (Стане, ланац се пусти.)... све стазе и богазе које су остале за нама!... сваки
педаљ, груда и грудобран!... и пртина, и врзина, и доља, и гора... било је
МИЛОЈЕ:
солундар – сулундар, димњак, оџак
репресалија – казна, присилна мера, освета
офирати – одати, издати
цимента – плехани лончић за мерење млека
диспонирати – располагати; овде је реч погрешно употребљена уместо речи експонирати, тј. изложити, приказати
(
ПИКЉА: Море, прерачунај
ВИТОМИР
певајући.)
Ој, радениче и сељаче, цео свет у теби гледа спас!...
ЛИНА:
ЛИНА: Два килограма
ПИКЉА: Триста...
ВИТОМИР (провири): Калеми, калеми!...
ПИКЉА: И оних деведесет, свега триста
ВИТОМИР: Накркајте само што
(Повуче се.)
ЛИНА
сиротињска кућа
крамп – алатка за копање
шустер
ПИКЉА:
ПИКЉА:
ВИТОМИР:
(Закркља.)
ЛИНА
ЗАНИМЉИВО ЈЕ
је „о сопственом трошку” прве приватне новине у новој Југославији – „Записи (из књижевности и културе мла-
дих)”. Часопис је уређивао уз Ми-
одрага Глишића и Вељка Форцана, а прилоге у њему објављивао је под псеудонимом Жак Жакс.
сарађивали и Синиша Вуко-
Станислав Живковић, Бран-
Георгије убива аждаху (1984), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Контејнер са пет звездица (1993), Лари Томп–сон, трагедија једне младости (1996), Доктор шустер (2001), Одабране драме I–III (2001), Генерална проба самоубиства (2008) – драме; Била једном једна земља (1995), Меда пева блуз (2005) – романи; Двадесет српских
подела – есеји; и др.
демагогија – грч. (demos – народ, agein – водити) – политичка стратегија и метода којом се задобија политичка моћ, подразумева вешту реторику, обећања и изјаве којима се обмањују широке масе; демагогија је успешна тамо где су велико незнање и предрасуде
Човек је блед, измучен, смалаксао.)
путујем.
ДАНИЦА: Знам, знам. Изволите...
ПОДСТАНАР: Како знате?
(Жена се укипи, збуни. Покушава, безуспешно, да исправи
ДАНИЦА:
)
ДАНИЦА:
ПОДСТАНАР:
ДАНИЦА:
ПОДСТАНАР:
ДАНИЦА: Не.
ПОДСТАНАР:
ДАНИЦА:
ПОДСТАНАР: Да.
ПОДСТАНАР:
ПОДСТАНАР:
ПОДСТАНАР:
ПОДСТАНАР:
ЂУРА:
ЂУРА: Сродили сте се. Живели.
ИЛИЈА: Колико ово наше траје?
ПОДСТАНАР: На шта мислите?
ИЛИЈА: На ово, конкретно, како сам вам ушô у траг?
ПОДСТАНАР: Ушли у траг? Какав траг? Ваљда, како ме пратите и прогоните. На то сте мислили?
ЂУРА: Добро, то су већ финесе.
ПОДСТАНАР: Пратите ме двадесетак дана. Али зашто?
ИЛИЈА: Данас, четр’ес’ пети дан! Четр’ес’ пети. Значи, два’ес’ пет дана сам био непримећен... Није ми било лако, ви сте лукав човек, ал’ морате признати, нисам ни ја за бацање. Без
инструкција, кренô сам само са голим искуством
досећањем.
ПОДСТАНАР: Шта то, господин, зна?
ИЛИЈА: Прво:
друг, господине. Дакле?
ПОДСТАНАР: Шта да вам одговорим?
ИЛИЈА: Да ли сте знали да све знам?
ПОДСТАНАР: Молим вас, да се
нема зајебавања.
(Подстанар је искривио главу, заклања се од светлости, и чита, са све већим осмехом... На крају се и насмеја.)
ПОДСТАНАР: Ко је састављао
ИЛИЈА: Ја... И, шта је ту смешно? Шта је смешно?!
ПОДСТАНАР: Нико вам није
ИЛИЈА:
ПОДСТАНАР: Све је могло да се доведе у ред крајем педесетих година. Раније није било могуће, ало педесет осме, девете, могао је и морао је да се направи велики заокрет у економији. Ми смо, данас, са Војводином, Славонијом, Мачвом, Шумадијом... морали бити први извозници хране у
у плафон”. Дирнули сте ме...
ПОДСТАНАР: О чему?
ИЛИЈА:
ПОДСТАНАР:
ИЛИЈА: Па?
ПОДСТАНАР: Захвалан
ИЛИЈА: Наравно! Ти си наш човек.
ПОДСТАНАР:
ИЛИЈА:
ИЛИЈА: Шта је то? Реци, реци
на питања о инспирацији и почецима
драмског стваралаштва. ,,Све моје драме, имагинарно, лоциране су по улицама
и кућама моје младости. На-
зиви, везани за друге средине, били су увек рационал-
ни, да не бих досадио с истим местима. Тих година, не знам
зашто, сваког четвртка, у 20.30, слушао сам радио-драме. Телевизора нисмо имали, па сам слике морао да за-
мишљам уз дијалог и шумове (слеп човек у позоришту?).
И читао сам много, јер дру-
гих забава у малом месту није
било, а смркавало се увек
веома рано. Радио-драме и
књиге су, вероватно, биле за-
мена за немогућне и жеље-
не авантуре. Али ликови, они
прави, животни, из комшилука, с улице, из дућана, би-
ли су, чини ми се, често много занимљивији, раскошнији
и ,,уврнутији”.
У четвртом разреду Гимназије спремали смо паро-
дију Хамлета као ,,одговор”
на све преозбиљне и кано-
низоване приступе светској
Направили смо
Данило Киш (1935–1989)
Кишова проза је борхесовског типа с одликама фантастике, пародије и гротеске. Био је књижевник и
преводилац с руског, француског и мађарског језика.
Рођен је у Суботици.
Отац му је био мађарски
Јеврејин, а мајка је родом
из Црне Горе. Породица је
живела у Новом Саду до 1942. године, а затим су се
одселили у Мађарску у очев
родни крај. Када су му наци-
сти одвели оца у логор Ау-
швиц 1944, остатак породи-
це прешао је на Цетиње, у
мајчин завичај. Тамо је Киш живео до краја свог школо-
Завршио је студије на
факултету у
(1970),
(1972)
(1976),
(1983),
(1994), Скла-
(1995)
(1968), Електра (1969) –
По-етика (1972), По-етика ,
друга (1974), Час анатомије (1978), Homo poeticus (1983) – есеји; и др.
је сликар фламанско-хо-
ренесансе
сталактит
свака
али тај Пожаревац и седмомесечни боравак мог оца у касарни, из аспекта састављача Енциклопедије јединствен је; никад више, никад, неће у другој половини 1935. боравити неки М.
Ђ., геометар, у пожаревачкој касарни и цртати планове крај фуруне, размишљајући о томе како је приликом једног ноћног марша, пре два-три месеца, угледао море. То море што га је угледао са падина Велебита, двадесет и осмог априла 1935, први пут у својој двадесет
и петој години, остаће у њему као откровење, као сан
ће носити у себи неких четрдесет година са јед-
наким интензитетом, као какву тајну, као привиђење о којем се не говори. После толиких
(који су преко ноћи пливали у великој емајлираној кади
наравно, изостао пажњи редакторâ Енциклопедије. Као што су, по логици свог програма – да не постоје у људском животу безначајне ствари и хијерархија догађаја – укњижили
велики
свраб,
свакодневног живота, почео је да гунђа, да се све чешће опија. Тада би добијао нагле нападе беса, сасвим неочекиваног
би
небо, земљу, Русе, Американце, Немце, владу и оне што
целог свог века, а највише телевизију, која му је испуњавала
до увреде, велику илузију живота.
Сутрадан, дошавши к себи,
да разговара
фењер у
људских
Или би се, скинувши најзад пижаму, облачио, стењући, стављао шешир и одлазио на
флаше од коњака, просте стаклене вазе, стаклене посуде за нескафе, дрвене кутије за цигаре. На једном великом сифону за сода-воду исписао је, на аквамаринској основи, имена београдских кафана, словима каквим се бележе на мапама називи острва: Бриони, Бока, Галеб, Морнар, Зора, Српска кафана, Видин-капија, Стамбол-капија, Скадарлија, Три шешира, Два јелена, Под липом, Три грозда, Шуматовац, Седам дана, Марш на Дрину, Калемегдан, Коларац, Домовина, Орач,
књижевног обликовања света, прониче у дубину изабране теме смрти. Киш, дакле, начелно негује конструктиван однос према традицији, он призива традицију, јер се
понављају, већ обнављају. Фигура
речник (одломци)
односно лексикона и, уместо на поглавља, издељен је на одреднице уз које стоје објашњења у виду приповедних сегмената. Уз поједине одреднице стоје и извори или литература, што
при читању ствара утисак о научној заснованости текстова.
rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/palavestra-
(1929–2009)
следњи пут (1982), Изврнута рукавица (1989), Позориште од хартије (2006), Стаклени пуж: приче са интернета (1998) – збирке
Милорада Павића сведоче многобројне награде, признања, као и преводи на тридесет осам светских језика.
За роман Хазарски речник Милорад Павић добио је Ниноову награду
је
године Хазарски речник уврстио међу седам најлепших књижев-
америчким позориштима.
и „реконструисаним” свјетовима, демонологијама и митологијама које потичу из трију различитих
култура, васкрсавањем и „продужавањем”
ликова кроз различите временске слојеве, у размацима од по десетак вјекова, дочаравањем снова и, посебно, ловаца на снове. Та
комбинација питагорејске, аритметичко-геометријске правилности, и слободе какву пружа игра фантастиком и сновима суштинска је особина Павићевог Хазарског речника. […]
(Јован
Горан Петровић (1961–2024)
Дела Горана Петровића на-
се
Петровићево пи-
Павић. Приповедање
се одликује фантазмагоричношћу. Југословенску и српску књи-
жевност студирао је на Фи-
лолошком факултету у Бео-
граду. Радио је као библиоте-
кар у Жичи, као уредник часописа „Повеља”, а сада ради у издавачкој кући Службени
гласник.
Његова дела преведена су
на више европских језика.
Многа су адаптирана за позориште, филм и телевизију (Опсада цркве Светог Спаса, Скела, Ближњи и др.). Добит-
Ситничарница „Код срећне руке” (одломак)
Јерусалим (одломци)
(1988)
се од пет приповедака различитог временског одређења, од средњег века
до антиутопијске будућности: „Мегалос Масторас и његово дело, 1347”, „Отисак срца на зиду, 1649”, „Човек који је јео смрт, 1793”, „Свирач из Златних времена, 1987”, и „Луче Новог Јерусалима, 2999”. Судбине јунака сваке од ових приповедака повезане су с једним од пет елемената из којих се, по многим предањима, састоји свет (ваздух, земља, ватра, вода
„En rêvant à la sourdine J’ai fait une machine, Tralala, lala, lalala, Lala, lalala, Qui met les têtes à bas!”
родица се селила: Стари и
Бечеј, Мркоњић Град, Книн, Цетиње, Баваниште. У Београд је дошао 1945. године, те је ту завршио гимна-
зију и студирао психологију
на Филозофском факултету.
Радио је као уредник новина и у сфери филмске индустрије као драматург и сце-
нариста. Политички је био
ангажован током целог жи-
вота. Као члан илегалне ор-
ганизације Савез демократске омладине Југославије, у
је био политички
Инспирацију за нека од својих дела добио је
тамновања. Живео
или елфи су у митологији германских
добри духови који живе на небесима, они су оличења природних сила
фазми – фантазија, при-
виђење, заблуда
идиосинкразија – урођена
преосетљивост на неке надражаје
компендијум – приручник с
изводом, кратком садржином
Карлајл – Томас Карлајл (1795–1881), шкотски филозоф
и историчар, идеалиста; сматрао је да историју стварају
велики јунаци и хероји
Матјез – Албер Матјез (1874–1932), француски историчар који је Француску револуцију
марксистички Histoire de la société française pendant la Révolution – Исто-
(1848–1825)
револуције (1789–1799)
раста, писарски згурених леђа, водене, безизражајне пути и неуочљивог
понашања, укратко да је изгледао чиновнички неугледно, што му је омогућавало да тако дуго ради што је радио; и да је крупан, светачки леп, уочљив, како у изгледу, тако и у држању, што му је, парадоксално, такође, омогућавало да ради што је радио. Признаћете
хронике и ситног и крупног Попијеа, а оставити једног неодређеног
по оружју (1969), Цинцари или Корешподенција (1979), Како забављати господина
Мартина (1990) – драме; Како упокојити вампира (1977) – сотија; Године које су појели
скакавци (1987–1990, у три тома) – аутобиографско-мемоарска проза; Дан четрнаести (1959), Ђавољи рај (1989) – филмски сценарио; из заоставштине су постхумно објављене бројне свеске
и књиге и др.
санкилотски
револуцији
La Nouvelle Héloise Ж.-Ж.
Русоа – Нова Елоиза, де-
титељства; дело говори о страственој љубави насупрот друштвеним конвенцијама
Консијержерија – затвор француског двора
хијазам – укрштање
енциклопедисти – група из-
давача, аутора, сарадника, мислилаца, француских просветитеља која је била окупљена
око велике француске енци-
клопедије (1751–1780)
конвент – скупштина
преријал – пролећни месец у
француском републиканском
календару
Palais du Justice
имао. Ни породице, ни родбине, ни пријатеља, па ни истомишљеника.
сврстава се у
савремене драмске писце. Писао је радио-драме, од којих су многе прилагођене и извођене као позори-
шне или ТВ драме. У његовим
Одабраним делима (1984)
штампано је шеснаест драма,
од којих се драма Генерали
или Сродство по оружју (1969)
сврстава у антологијска дела.
Драма је добила Награду Сте-
ријиног позорја за комедију
године 1972. Драма Цинцари
или Корешподенција (1979)
двадесет три
Павладољска
Мислећи на тебе
Вера Павладољска
Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним
(1960)
Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила...
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из
Владимир Пиштало (1960–)
Савремени
од по-
романа.
је у Сарајеву. Школовао се у Краљеву и Београду. Правни факултет студирао је у Београду и Сарајеву,
а докторску дисертацију, у
којој је истраживао вишеструки идентитет (српски,
амерички и југословенски)
српских исељеника, одбра-
нио је у Њу Хемпширу. Предавао је светску и америч-
ку историју на Бекер ко-
леџу у Вустеру, у Масачусетсу. Управник је Народне
библиотеке у Београду и за-
лаже се за обнову Народне
теме. Како су они повезани у сижеу романа?
• Из теорије књижевности познат вам је појам фрагментарност. Владимир Пиштало је рекао: „Фрагментарност, коју помињем, не видим као одлику свог
приповедачког поступка, већ света у ком живимо.” Дискутујте о разлозима
због којих је фрагментарност толико заступљена у постмодерној књижевности. Уочите сугестивност овог поступка у Миленијуму у Београду. Наведите
о Шекспировој личности и сложеност питања покренутих
научних расправа и стручних гледишта – на основу којих је формирана
и читава област проучавања
овог писца и његовог дела –шекспирологија.
У Шекспировом стваралаштву разликују се четири
фазе: лирске драме (1594–1595), велике комедије (1596–1600), велике траге-
дије (1600–1608), период
каснијих комедија или романси (1609–1611).
Значајна дела: Два племића
из Вероне (1591), Комедија заблуда (1592), Укроћена горопад (1593–1594), Узалудни љубавни труд (1594), Сан
летње ноћи (1595), Млетачки трговац (1596), Много буке ни око чега (1598), Ве-
селе жене виндзорске (1599),
Како вам драго (1599), Бо-
гојављенска ноћ (1600–1601), Све је добро што се
добро сврши (1602), Мера
за меру (1604), Зимска бајка (1610), Бура (1611) – комедије;
Тит Андроник (1593), Ромео
и Јулија (1594–1595), Јулије
Цезар (1599), Хамлет (1600),
Троило и Кресида (1600),
Отело (1604), Магбет (1605),
Краљ Лир (1606), Aнтоније и
Клеопатра (1606), Корио-
лан (1607), Перикле (1608)
ВОЛТИМАНД
КОРНЕЛИЈЕ
РОЗЕНКРАНЦ
ГИЛДЕНСТЕРН
ОЗРИК
ЈЕДАН ПЛЕМИЋ
ЈЕДАН СВЕШТЕНИК
МАРЦЕЛО
БЕРНАРДО
– трагедије; Хенри VI (1590–ХОРАЦИО,
официри
ФРАНЦИСКО, војник
РЕЈНАЛДО, Полонијев слуга
ЈЕДАН КАПЕТАН
ЕНГЛЕСКИ ПОСЛАНИЦИ
ГЛУМЦИ
ДВЕ БУДАЛЕ, гробари
ГЕРТРУДА, данска краљица,
ОФЕЛИЈА, Полонијева
СВИТА
ДУХ ХАМЛЕТОВА
да радост
не дајући вам друга овлашћења за преговоре с краљем осим оних која се слажу с духом тачака
ту изложених. Збогом. Хитња ваша
оданост вашу нек препоручи.
КОРНЕЛИЈЕ и ВОЛТИМАНД:
У том и свем испољићемо верност.
КРАЉ: То не сумњамо; од срца вам збогом.
(Волтиманд и Корнелије одлазе.)
А шта у вас, Лаерте, има ново?
Споменули сте нама молбу неку.
Шта је, Лаерте, то? Те ствари нема
за коју бисте, ако умесна је,
данскога краља залуд молили.
Зар ичег има што би ти, Лаерте,
од мене заискао, а што не би
понуда моја била, не твој захтев?
Нити је глава срцу приснија,
нит’ рука већма устима на служби,
но што је дански престо оцу твом.
Па, дакле, шта си то, Лаерте, хтео?
ЛАЕРТ: Мој господару моћни, допуст ваш
и милост да у Француску се вратим;
ма кол’ко да сам отуд драговољно
у Данску дошô да бих оданост
изразио о крунисању вашем,
ја сада, пошто дужност ту изврших,
признати морам, опет нагињем
к
па молим:
допустите да иде.
КРАЉ: Изабери
погодан час, Лаерте; располажи
временом својим и што боље умеш
користи њега. – А сад, Хамлете,
синовче мој и сине –
ХАМЛЕТ (за себе): Више рођак,
мање од истог рода.
КРАЉ: Зашто вазда
над вама лебде облаци?
ХАМЛЕТ: О, не, мој господару; превећ сам на сунцу.
КРАЉИЦА: Тај мрачни израз, мили Хамлете,
одбаци, па на данског краља гледај
очима пријатељским. Немој вазда
да тражиш трепавица спуштених
свог племенитог оца по прашини: обично то је, знаш већ: сваки створ
умрети мора да би, када прође
кроз трошно природно уобличење,
живота вечног стекао спасење.
ХАМЛЕТ: Тако је; то је обично.
КРАЉИЦА: Па онда
ако је тако, зашто теби то
толико изузетно изгледа?
ХАМЛЕТ: Изгледа? Не! Већ јесте, госпођо.
Непознато је мени „изгледа”.
Не тумаче ме верно, добра мајко,
ни мој огртач тамни, ни црнина
уобичајена,
противно
дворанин, и синовац, и наш син.
КРАЉИЦА: Хамлете, молбу мајчину услиши: у Витенберг не иди, молим те;
остани с нама.
ХАМЛЕТ: Кол’ко боље умем
послушаћу вас, госпођо.
КРАЉ: Но, то је
одговор леп и љубазан: у Данској
кô и ми буди. Хајд’мо, госпођо.
Гали ми срце што од своје воље љубазно Хамлет даде пристанак:
у почаст томе неће дански краљ
здравице данас испити ниједне
а да је облацима не јави
велики топ, те кад год краљ искапи, небески свод да враћа одговор
на гром земаљски. Но, сад хајдемо.
(Оду сви сем Хамлета.)
ХАМЛЕТ: О! кад би ово превећ, превећ чврсто
разложило се месо, стопило се, растворило се све у росу само!
Ил’ бар да вишњи закон не забрани самоубиство! Боже! Боже мој!
Како ми бљутав, плитак, троми, јалов
изгледа
Не, господине;
него мој присни пријатељ; тај назив
измењаћу са вама. Којим добром, из Витенберга ви, Хорацио?
Марцело?
МАРЦЕЛО: Господару добри –
ХАМЛЕТ: Срећан сам што вас видим.
(Бернарду.)
Добро вече, господине. Но, збиља шта вас догна
из Витенберга?
ХОРАЦИО: Неко дангубничко
расположење, добри господару.
ХАМЛЕТ: Не би ми било драго
непријатеља то да чујем; зато
немојте слух мој присиљавати
да јатакује вашој изјави
противу самог себе: знам да нисте
дангуба. Али шта вас доведе у Елсинор? Научићемо вас
жестоко пити пре но одете.
ХОРАЦИО: Дођох да видим погреб оца вашег, мој господару.
ХАМЛЕТ: Школски друже мој,
не ругај ми се, молим те; ти, мислим, дође да видиш свадбу моје мајке.
ХОРАЦИО: Збиља се врло нагло одиграло
једно за другим, господару.
ХАМЛЕТ: Штедња, штедња, Хорацио! На свадби
служила хладна закуска са даће.
ХАМЛЕТ: У оку духа свог, Хорацио.
ХОРАЦИО: Једном га видех: ваљан краљ он
беше.
ХАМЛЕТ: То беше, све у свему, човек; никад
више онаквог нећу видети.
ХОРАЦИО: Ја држим
да сам га прошле ноћи видео, мој господару.
ХАМЛЕТ: Видео? Ког рече?
ХОРАЦИО: Вашега оца краља, господару.
ХАМЛЕТ: Мог оца краља?
ХОРАЦИО: Стишајте за трен
пажљивим слухом зачуђеност своју, док вам то чудо не изнесем, које
господа ова посведочиће.
ХАМЛЕТ: Дајте да чујем, љубави вам божје!
ХОРАЦИО:
узастопце имали су овакав сусрет: нека прилика
налик на вашег оца, оружана
од главе па до пета, и у длаку
по пропису, крај њих је минула
свечано, споро, достојанствено:
трипут је тако испред њихових
од страха запањених, укочених
прошла, а на одстојању колико скиптар његов износи,
сличне ни
руке једна другој.
ХАМЛЕТ: А где је било то?
МАРЦЕЛО: На заравни
пред кулом, где смо стражу, господару, чували.
ХАМЛЕТ: А ословили је нисте ниједан?
ХОРАЦИО: Јесам, господару, ја
Ал’ она не одврати; јест једаред
подигла главу и учинила, рекô бих, покрет као да би хтела
нешто да каже; али јутарњи
петао тада реско кукурекну те она журно утече на звук тај
и ишчезе из наших очију.
ХАМЛЕТ: Веома чудно.
ХОРАЦИО: Тако ми живота, цењени господару, то је сушта
истина; па смо сматрали за дужност
да вам то саопштимо.
ХАМЛЕТ: Да, зацело, господо, да, зацело; само то у забуну ме доводи. А јесте л’
ноћас на стражи?
МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Јесмо, господару.
ХАМЛЕТ: Оружан?
МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Под оружјем, господару.
ХАМЛЕТ: Од темена до пете?
МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Да, од главе
до пете, господару.
Онда
ХОРАЦИО: Бејаше у лицу већма сетан него љут.
ХАМЛЕТ: Блед или румен?
ХОРАЦИО: Не, веома блед.
ХАМЛЕТ: И гледао вас право у очи?
ХОРАЦИО: Упорно врло.
ХАМЛЕТ: Што не бејах тамо!
ХОРАЦИО: То би вас силно запрепастило.
ХАМЛЕТ: Веома вероватно, вероватно.
А је ли дуго остао?
ХОРАЦИО: Колико
да човек сто без журбе изброји.
МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Дуже, дуже.
ХОРАЦИО: Не онда кад га видех ја.
ХАМЛЕТ: А брада
проседа, не?
ХОРАЦИО: Онаква какву сам
за његовога видео живота: црнкасто сребрнаста.
ХАМЛЕТ: Хоћу стражу
да држим ову ноћ; да ако ли се
појави опет.
ХОРАЦИО:
о томе
доносити свој суд, ал’ нека вам
ниједна реч не пређе преко усне.
За љубав ту одужићу се вама.
А сада збогом пошли. На тераси
измеђ једанаест и поноћи
посетићу вас.
СВИ: Вашој части ћемо
на служби бити својом дужношћу.
ХАМЛЕТ: Не, него својом љубављу, а тако
и својом ја за вас. Остајте збогом.
(Одлазе Хорацио, Марцело и Бернардо.)
Дух оца мога оружан! Ту није у реду све; посреди ту је, стрепим,
(Оде.)
одговара наративној
одељку Хамлетове речи
скромности и жудњи за спокојем
је,
године и трајало је тридесет
година, када су га затвори-
ле пуританске власти, које су забраниле и рад осталих
позоришних дружина у Енглеској. Трећи пут Глоб је
изграђен 1997. године по
узору на првобитни његов
изглед и у близини локације где се најпре налазило. Осим што је писао драме
за своју позоришну дружину, Шекспир је непосредно
народа и уметности.
је да се треба залагати за природније односе међу људима. У складу с тим настојањем, написао је
роман Јади младог Вертера . Ондашње младе генерације обожавале су то де-
ло јер је донело нове идеје
о природности, а многи млади, опонашајући главног ју-
нака Вертера, извршили су
самоубиство.
Гете је творац идеје о светској књижевности.
Веома је поштовао српску
народну књижевност. Када
му је било двадесет пет го-
дина, превео је Хасанагиницу на немачки (1775). Да би
подстакао Вука Караџића
да сакупља народне песме, Јернеј Копитар показао му је тај превод. Вук је Гетеа
посетио 1823. године у Вај-
мару. Том приликом Гете је
рекао да Вук није први пут код њега у посети мислећи притом на оно што је знао и читао, а тицало се Вуковог рада. У то време је Гетеова млада обожаватељка Талфј
њега превела српске народне песме на немачки језик. У свом есеју Српске
а са њима и медицину ревно и трудно изучавах!
Чак сам, на своју жалост праву, и богословљем пунио главу. Шта стекох, луда, од науке те?
Знам само оно што знао сам и пре. Магистар, чак доктор зовем се ја,
да ли ико види и зна
десет већ лета овако ходам
и ученике за нос водам? – 380
А видим да ништа не можемо знати!
То ће ми срце скоро раздерати!
Паметнији сам, додуше, од њих,
од свеколиких доктора тих, од магистара, попова, ћата,
од свих тих зврндова и замлата; сумња ил’ скрупула није ме такла,
не бојим се ђавола нити пакла –
ал’ ме и радост напусти сва;
не уобразих да сазнадох шта, 390
да могу некога поучавати
и људе набоље преображавати. А немам
ће и тај
дан да на миру прослављамо пир.
ФАУСТ: Ако ме икад сколи лењи мир, нека ми сместа дође крај!
Зар
ФАУСТ:
служићу, кô што рекох, свеједно коме – теби ил’ другом ком.
МЕФИСТОФЕЛЕС: Ево већ данас, на докторском банкету,
почећу да ти служим ја.
Још једно само! – Тако ти свег на свету, да напишеш ми редак-два. 1800
ФАУСТ:
Педанте, још и написмено би хтео?
Зар још човека од речи ниси срео?
Зар није доста што реч изречена
обвеза живот мој на сва времена?
Сав свет незауставно бујица носи жива,
а мене обећање на месту да прикива?
Ипак, заблуда ова у
МЕФИСТОФЕЛЕС: Крв
ФАУСТ:
Хајд да у мору чулности дубоком
Историјски Фауст, модел Гетеовог монументалног дела, обавијен је велом тајне. Мали број сачуваних по-
датака, уз то непоузданих
и противуречних, не до-
звољава да се реконструише његова биографија. Ни
његово име не зна се тач-
но. Из докумената се види
да је Јохан или Георг Фауст, рођен око 1480. године вероватно у Книтлингену, провео немиран скитнички живот. […] Представљао се као
лекар и астролог, некромант, чаробњак вичан чи-
хва-
се како би био кадар
међутим, цењене у ви-
социјалним слојевима. Тако је бамбершки бискуп тражио од Фауста да му сас-
тави хороскоп, а сачувано је
и једно писмо Филипа фон
из 1540, рођака по-
хуманисте и песника Улриха фон Хутена, у ком се
како су се обистинила
геометријски цртеж
хармоније космоса, у коме „небеске силе” (стр. 469) обједињују универзалан живот, прераста брзо у разочарање. Величанствена визија свемира, Фаустова поетизација његове библијске и магично-пансофичке учености, не може да негира разлику између стварности и „знака”,
хоће да приђе „на прса” која живот значе, да се идентификује са
Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881)
Био је руски приповедач и ро-
манописац. Мада је стварао у
периоду реализма, Достојевски је пресудно утицао на развој модернистичке прозе.
Поставио је темеље модерног романа (нарочито психолошког). Егзистенцијалисти су у
њему видели претечу.
Рођен је у Москви. Завршио је
Инжењерску академију у Пе-
трограду (војну), али је по за-
послењу брзо дао оставку на
службу. У младости је био окренут социјалистичко-утопи-
идејама и члан анти-
смех, баш као да се свему досетила. Осећао је да се збуњује, да му је готово страшно, тако страшно да кад би га још један тренутак тако гледала, ни речи
(1846),
(1868),
(1861),
(1860–1862),
(1866),
(1864),
(1867),
(1876),
(1877)
(1846),
златан сат. Журно је почео све претурати. И, стварно, са крпама су биле измешане златне ствари – по свој прилици саме залоге, откупљене и неоткупљене – гривне, минђуше, украсне игле и остало. Неке су биле у кутијицама, друге, једноставно, замотане у но-
ципелама
Фјодора М.
штампан у самосталном издању 1914. го-
дине. Превод овог романа
објављиван је у српској пе-
риодици у наставцима и пре
поменуте године. Интересо-
вање за књижевна дела До-
стојевског у Србији пробу-
дила су позоришта, у којима су убрзо након првих превода његова дела ступила на сцену. У Народном позоришту у Београду је 1907.
