Поезија различитих авангардних тенденција и револуционарно-социјалне тематике (Гијом Аполинер: Мост Мирабо; Готфрид Бен: Утехе овде нема; Георг Тракл: Човечанство; Пабло Неруда: Љубавни сонети (избор), Каква беше Шпанија; Рабиндранат Тагоре: Градинар (избор); Марина
(одломци)
Франц Кафка: Процес (одломци)
Преображај (Метаморфоза)(одломак)
Дино Буцати:
дидактичко-методичка
Мото
носи ознаку за који је смер, тј. тип гимназије предвиђена:
друштвено-језички смер, општи тип,
природно-математички смер.
према
животу и свему што се односи на обнављање жи-
вота, њега фасцинира смрт. Природа, Physis, онако како је схватају Рабле и традиционални хуманисти, за модерног дендија представља антииде-
ал. Денди се поноси тиме што не следи приро-
ду (насупрот хуманистичком naturam sequi) јер, заљубљен у апсолутно, денди не признаје човекове границе и ограничења. Дендизам је заправо она црта која вуче Бодлера у понор: бежећи од
Бодлеров однос према природи постаје разумљивији тек кад се посматра са више страна.
Као песник и критичар он сматра да је природа само складиште материјала од кога уметник гра-
клонућа, песимизма, разочарања, истицања досаде (сплин) и јачања индивидуализма. Ствараоци модерне тежили су уздизању вредности уметничке форме. Стилским и композиционим иновацијама стварали су необичне песничке слике
не види круто. По богатству фигура, стилу блиском музици,
модерна. У латиноамеричкој
књижевности модернизам означава литерарно стваралаштво које је с једне стране било обележено европским утицајима тога доба (симболизам, парнасовска лирика, натурализам), а са друге
се ослањало на шпанску традицију ренесансе и барока. У српској […] књижевној периодизацији модернизам се изједначава или са појмом модерна или
са првим покретима авангарде, нпр.
импресионисти су сродни симболистима. Међутим, њима
свет подсвести. Декаденција (фр. – опадање, пропадање) односи
КЊИЖЕВНИ
Шарл Бодлер (1821–1867)
Бодлер је рођен у Паризу. Био је растрзана, трагична
друштвом и, што је најболније – са самим со-
бом. Услед можданог удара у четрдесет шестој години, живео је у агонији помраченог ума и умро је у Паризу.
Његов живот је „сведочанство о једном људском поразу као што његово дело
представља споменик изузетно значајне уметничке
победе” (Радивоје Константиновић). Али, срећа просечног човека за Бодлера није имала значаја; он је
радије трагао за несрећом
која је предуслов његове поезије.
Због шест песама из збир-
Цвеће зла (1857), Бод-
Читаоцу
тврдог метала, Он, учен хемичар, прах и пену чини.
Конце
змије,
Шакали, мајмуни, лешинари, кује, Жгадија што урла, рокће, гмиже, рује,
Гада што без премца грозан је и зао!
И мада без снажног геста и галаме,
Он би земљу сатро у руине саме
И једним би зевом сав свет прогутао;
То је Чама! – Сја јој суза нехотична
Са Шарлом Бодлером се повезује термин фланер (фр. flâneur) – шетач, посматрач.
Албатрос
(у значењу симетрије), па у песми опонирају, али се и симетрично огледају: горе и доле, прошлост и садашњост, светови албатроса и морнара. У фигури албатроса спојене су опреч-
не представе: прекрасни краљ азура, кнез облака и смешни, јадни, крилати путник, коме се ругају.
Докони
Артур Рембо (1854–1891)
Француски књижевник, као
и Шарл Бодлер, сматра
се једним од утемељивача модерне поезије. Родио
се у провинцијском граду
Шарвилу. Мајка га је васпи-
тала у строгом католичком
духу. Почео је да пише још
као тинејџер. У Париз је до-
шао на позив Пола Верлена, значајног симболисти-
чког песника. Однос и понашање Рембоа и Верлена савременици су сматрали скандалозним.
Целокупно песничко дело створио је између 1870.
и 1873. године. У почетку
је имитирао и пародирао
књижевно наслеђе ( Офели ја ). Са шеснаест годи-
песму.
А црно, E бело, И црвено, О плаво, У зелено: тајну постање вам чува: А, црни маљави корсет сјајних мува Над свирепим смрадом што круже зујаво.
Заливи сенке; Е невиност леда, Теме шатре, бели краљи, цветни трепет. И,
•
•
ЗАНИМЉИВО
симбола стоји одредница Самогласници, под којом су дата симболичка значења самогласника. Тако самогласник А симболизује озбиљност, савршенство, трагичност, величанственост; Е – биће, стање, ведрину; И – сјај, ритам, будућност, лиричност, узалудност; О – забрану, смрт, наредбу, висину, неизбежно; У – музику, шум, трајање, учење, културу.
Пантер
и важне и да се тичу тајни духа, већ је његов значај првенствено у поетском остварењу (емоционалност, интелект, машта, сликовитост, интуиција, језички израз и сл.).
Најзначајнија дела: Ране песме (1899), Часловац (1905), Нове песме (1907), Сонети посвећени Орфеју (1911–1923), Девинске елегије (1923) и др.
Огист Роден, Плесни покрети (део из серије скулптура), 1911. година
Вања (одомци)
као импресионистичка, психолошка драма. Основни конфликти у њој заснивају се на унутрашњим ломовима драмских јунака који су суочени с изневереним очекивањима, узалудним жртвовањем живота идолу, неос твареним љубавима, првим знацима старости која, уместо спокојства, доноси жал за узалуд проживљеним животом. Чеховљеви јунаци су усамљеници, што
чији су најзначајнији представници, осим Чехова,
сурове услове у кажњеничкој коло-
на острву Сахалин.
је послао сестри (М. П. Чеховој, 3. август 1901, Јалта): „После твоје и
мајчине смрти све што оста-
не, осим прихода од драма, ставља се на располагање
Таганрошкој градској управи за потребе наро дног образовања, приход од драма – брату Ивану, а после његове, Иванове смрти –
Таганрошкој градској упра-
ви, такође за потребе наро-
дног образовања. Сељацима
у Мелихову обећао сам сто
рубаља за изградњу пута; Гаврилу Алексејевичу Хар-
ченку (Харков, Москалевка, сопствена кућа) обећао
сам да ћу сносити трошко-
ве школовања његове ста-
рије кћерке у гимназији све
док је не ослободе плаћања
школарине. Помажи сиротињу. Чувај мајку. Живите у
миру. Антон Чехов”
Значајнија дела: драме –
Иванов (1887), Шумски дух (1889, прерађена је касније у драму Ујка Вања), Га-
леб (1896), Ујка Вања (1897),
Три сестре (1900), Вишњик (1903); збирке прича – Мел-
поменине бајке (1884), Шарене приче (1886), У сумраку (1887) и др.
равно!
ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Ћути! Ти си ме убио!
СЕРЕБРЈАКОВ: Ја сам све вас убио. Наравно. ЈЕЛЕНА
Улази
у собном огртачу и са свећом.
ВОЈНИЦКИ: Почиње олуја.
Севне муња.
Погледајте! Hélène и Соња, идите да спавате, дошао
СЕРЕБРЈАКОВ (уплашено); Не, не! Не остављајте
с њим! Он ће ми пробити уши својим причањем.
ВОЈНИЦКИ: Али треба их пустити да се одморе! Већ
ноћ не спавају.
СЕРЕБРЈАКОВ:
ти.
ВОЈНИЦКИ (с подсмехом): Некадашњег нашег пријатељства... Некадашњег...
СОЊА: Ћути, ујка Вања.
СЕРЕБРЈАКОВ (жени): Драга моја, не остављај ме с
њим! Он ће ме убити својим разговором.
ВОЈНИЦКИ: То је већ, најзад, смешно.
него од мржње, непријатељства, од свих тих ситних
Пауза.
ВОЈНИЦКИ (препречује јој пут): О, кад бисте само
знали како ја патим од помисли да ту, поред мене, у
истој кући, пропада други живот... ваш! Шта чекате?
ВОЈНИЦКИ: Ђаво би га знао. АСТРОВ: Чини ми се да сам чуо глас
ВОЈНИЦКИ: Сад је била овде. АСТРОВ: Дивна жена! (Загледа бочице на столу.) Ле-
кови. Каквих све рецепата нема овде! И харковских, и московских и тулских... Свим градовима је дојадио својим гихтом. Да ли је он
се претвара?
ВОЈНИЦКИ: Болестан је.
Пауза.
АСТРОВ: Што си данас тако тужан? Да ти није жао
професора?
ВОЈНИЦКИ: Остави ме.
АСТРОВ: А можда си заљубљен у професорку?
ВОЈНИЦКИ: Она је мој пријатељ.
АСТРОВ: Зар већ?
ВОЈНИЦКИ: Шта значи то „већ”?
АСТРОВ: Жена може постати пријатељ мушкарцу
само овим редом: прво, интимна познаница, затим љубавница, па тек онда пријатељ.
ВОЈНИЦКИ: Простачка филозофија.
АСТРОВ: Је ли? Па да... Морам признати, ја постајем
Видиш да сам и пијан. Обично
тихо свира.
АСТРОВ: Треба штогод попити. Хајдемо, тамо је, чини ми се, остало још коњака. А кад сване, идемо код мене? Важи? Имам једног болничара који никад не
каже „важи”, него увек „вази”. Страховит лупеж. Дакле, вази? (Спазивши Соњу која улази.) Опростите, ја сам без кравате. (Брзо излази.Телегин иде за њим.)
СОЊА: А ти си се, ујка Вања, опет напио с доктором. Спријатељише се сиви соколови. Добро, он је одувек такав, а зашто
СОЊА (куца на врата): Михаило Љвовичу! Не спа-
нешто у бифеу.) Хоћете
ли да се прихватите мало?
АСТРОВ: Добро, дајте.
СОЊА: Ја волим да једем ноћу. Чини ми се да у бифеу
има нешто. Кажу да је у животу имао великог успеха
код жена, оне су га размазиле. Узмите сира.
Обоје
мо једе, спава, шета се, очарава све нас својом лепо-
месо, и то им је чудно. Непосредног, честитог, слободног односа према природи и људима нема... Нема и нема! (Хоће да пије.)
СОЊА (не да му): Не, молим вас, преклињем вас, немојте више пити.
АСТРОВ: Зашто?
СОЊА: То вам тако не одговара! Ви сте фини, ви имате тако нежан глас... Чак и више од тога, ви, као нико од свих које познајем, ви сте
(Стеже јој руку.)
Улази Јелена Андрејевна.
ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА (отвара прозоре): Прошла је
олуја. Како је диван ваздух!
Пауза.
Где је доктор?
СОЊА: Отишао је.
Пауза.
ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Sophie?
СОЊА: Шта је било?
ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Докле ћете се
мене? Ми једна другој нисмо учиниле никакво зло.
Зашто бисмо биле непријатељи? Оставите се...
СОЊА:
иначе се не може живети.
Пауза.
СОЊА: Реци ми по души, као пријатељ... Јеси ли срећна?
ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Нисам.
СОЊА: Знала сам то. Још једно питање. Реци ми отворено, да ли би волела да
имаш младог мужа?
ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Ти си још право дете. Волела бих, наравно. (Смеје се.) Хајде, питај још нешто, питај...
СОЊА:
њих треба волети... Он пије, понекад је груб, али шта то мари! Талентован човек у Русији не може бити беспрекоран. Помисли сама... какав је живот тог доктора! Непроходно блато
дивљи, свуда около беда, болест, а под таквим околностима...
Пауза.
СОЊА
Завеса.
• Пронађите
•
• Испитајте композициону структуру драме.
• Издвојте доминантне
• Истражите заједничка
динамику. Њу остварује пре свега време драме. Истина, оно није експлицитно одређено, али се може одредити на основу иманентних података. У првом чину Вања
говори да је врућина и запара, што сугерише закључак да драма почиње у најтоплијем летњем месецу – августу. У трећем чину Јелена
епоха
Луткина кућа (Нора) (одломци)
КРОГСТАД:
): Још не. А сад је, ипак, крајње време. Кад само не би... (Опет
ПРАВНИК КРОГСТАД (на вратима): Нашао сам код куће вашу
ГОСПОЂА ЛИНДЕ: Морам да разговарам с вама.
КРОГСТАД: Тако? И то мора да се обави овде у овој
кући?
ГОСПОЂА ЛИНДЕ: Код мене није могуће; моја соба нема засебан улаз. Уђите; сасвим смо сами, девојка
исповести, у стилу неправилном и мутном, често сплете-
ном, у облику разлабављеном: „сецесија” и декадентизам, али са клицама обнове у себи. То је великим делом, долa-
зак примитива у културну средину и међу високе културне тековине, – неоварварство Иста непрекидност и правилност развоја
појединостима. Стих Радичевићев,
ЗАНИМЉИВО ЈЕ
Милош Црњански (1893–1977), сећајући се
свога детињства и мла-
дости до одласка на сту-
дије у Беч, проведених у
Темишвару (1896–1913),
сведочи:
„У поезији, мене, и моје
другове, највише је одушевљавала, у то доба,
антологија коју је Богдан
Поповић саставио. Ја се,
из те антологије, сећам
песме Спомен на Рувар-
и сматрам ту песму, и
још, за најлепшу песму XIX века. Мој друг, у Темишвару, Душан Таназевић, носио
ту антологију са со-
и у рату. Он је са том
и погинуо.” (Милош Црњански, Ли-
Итаке и комента-
)
Војислав Илић (1860–1894)
Временски је припадао реализму, епохи у
добу једини значајан песник. Учинио је рез спрам романтичарске поезије. У неким песмама је критиковао друштвене и политичке прилике свог доба, тежио је напредним идејама,
поетику и програмски реализам Светозара
Марковића, који се залагао
за прагматичну књижевност.
С Војиславом Илићем поја-
вљују се модерне тенденције у српској поезији.
Рођен је у Београду у поро-
дици песника Јована Илића.
Није имао формално обра-
зовање јер је напустио гим-
назију у трећем разреду због
слабог здравља, али је по својој
генерација.
Војислав Илић је растао уз по-
езију; сви мушки чланови ње-
породице били су по-
књижевности. Отац, Јован Илић, био је песник, два старија брата, Милутин и Дра-
били су књижевници, а
дело утицали су: Јован Јовановић Змај и Војислав Илић, а од евро-
пских песника, нема чки
песници и Хајнрих Хајне.
Својим делом повезао је
идејне и песничке тежње
XIX и XX века, али за разли-
ку од песника који су своје
дело временом европеизирали, Шантић је остао тра-
диционалан, задржао је со-
цијалне и националне иде-
але XIX века (српство, сло-
бода, народ, социјална правда). Стекао је углед наро-
дног песника. Хришћански симболи карактери-
стични су за Шантићеву ро-
дољубиву и социјалну поезију, у
Кандило и сад пред иконом тиња, И сад је позно предбожићње доба;
Никога нема... Сам, к’о камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије, и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе, К’о студен травку у врх крша гола –
Из мојих књига, са
(1891,
(1913),
(1925);
(1907),
(1911),
„Ми
душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
(као и пeсници Младe
сионизма,
тић јe као и Кочић вeровао у eпски
истрајност њeговог патријархалног морала. (Прeдраг Палавeстра, Историја модeрнe српскe књижeвности) У области поeзијe,
И јеца звоно, Боно,
уздахом туге
Дуге Убоги моли пук.
Клече мршаве
Главе
Пред ликом Бога свог –
Ишту. Ал’ тамо,
Само
Ћути распети Бог.
И сан све ближе
Стиже.
Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени
ЗАНИМЉИВО ЈЕ
Јован Дучић у својој књизи
Моји сапутници о Алeкси
Шантићу и њeговој вeза-
ности за Мостар кажe: „[...]
Шантић нијe нигдe провeо
вишe од нeколико дана, да сe одмах затим не врати у свој Мостар. Шантић јe био
најмањe номад од цeлога свeта. Чак и у свом Мостару крeтао сe у јeдној улици.
Најзад му јe и мали Мостар постао одвeћ хучним. А
послeдњих година живота, у најжалоснијe данe, чак и њeгова скромна соба у којој
споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови
У тој
ноћи пали су на воду, Ко олово мирну и сиву, у мраку,
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дршћу у своду.
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи
„кнезом српских песника”. У поезију је ушао као ђак
рата и трећа – пост-
фаза, у којој
Дучић заокружио уметничко зрење. Поставио је строге стилске стандарде, исказ му
био углађен, лексика бира-
на. Велику пажњу посветио је
версификацији, бирао је тзв.
вечите, велике теме уметности и живљења (природа, љу-
бав, смрт, Бог), тежио је савршенству у својој поетици, неговао поетску префињеност,
баштинио је антички иде-
ал лепоте оличен у одмере-
ности. Писао је рефлексивне,
дескриптивне, љубавне, ро-
дољубиве песме, али ова по-
дела није увек оштра јер Ду-
чићеве поједине песме мо-
Дучић је тестаментом оста-
вио своје књиге, часописе и рукописе Требињу. Ле-
гат Јована Дучића чува се у
Народној библиотеци у Требињу. Оставио је више од
5.600 књига, највише из области књижевности, али и историје, естетике, уметности. Да
га је уметност посебно занимала, показују књиге које је
поседовао, као што су Римска архитектура, Античка уметност, Енглеско сликарство, као и монографије о
Гоји, Рембранту, Ел Греку. Сачувани су бројни часописи,
драгоценост представљају рукописи његових
Иве Андрића са Ан-
посветом Дучићу. Андрић је написао: „Драги
господине Дучићу, нека вам
ова моја црвена књига ка-
Све је што живи на дну тмине
на
није једном засијало!...”
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене –
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти
Пол Гоген,
земље”. (Предраг
српске књижевности)
Дучићев стих је експресиван, звонак, заокругљен, логичан, сликовит, више или мање повишеног тона. Он никад није пресићен смислом; али је ретко празан. Он
језа: ако човјек више није налик Богу, онда је из његовог обличја ишчезао сваки траг, сваки атрибут божанског. Ако је, пак, и данас налик Богу, овакав
какав јесте, онда је то знак најтеже метафизичке биједе, онда је то не само људска, већ и божанска биједа. Морао би тужно изгледати Бог сличан данашњим људима. У
У Благу цара Радована (фи-
лозофска проза) Дучић ра-
змишља о смрти, љубави, жени, пријатељству, песнику.
Овако види песника: ,,Одиста, постоје само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна
песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна Божјег
Иако је Дучић прозаиста остао у сенци Дучића песника, прозни опус му је знатно обимнији од поетског. Писао је нефикционалне граничне врсте. Градови и химере, путописна проза састављена од десет писама (путописа) из различитих земаља и предела (Алпи, Женева, Париз, Крф, Рим, Делфи, Авила, Атина, Јерусалим, Каиро), настајала је веома дуго, од 1900. до 1940. године, јер је Дучић своју прозу, као и поезију, пажљиво компоновао у складну целину. Велику пажњу привлаче упечатљиво стилизовани почеци писама. У овом делу уобичајена
већ су на њега утицали француски парнасовци и симболисти, од којих се учио савршеној форми,
прецизности у изразу, јасности, уметничкој дисциплини.
Основно осећање у његовој
поезији је песимизам, чове-
ка види као окованог и ег-
зистенцијално ограниченог,
али гордог и стоички морал-
ног. Ракића застрашују из-
вештачени бол, обмана, мо-
нотонија живљења, равнодушност, немоћ да се осети
пуноћа живота, заборав... За
разлику од Дучића, који је
задивљен пред светом, Ра-
кић сумња и појавама иро-
нично прилази. Он настоји
да у свему открије два лица, чак и у љубави. У њој одба-
цује сентименталност. Он је,
како су га критичари назвали, „реалиста љубави”, али је
Ракићева љубавна поезија и
модерно сензуална.
Ракић је изабран за члана
Српске краљевске акаде-
мије (данас САНУ) 1934. го-
дине. Умро је у Загребу.
Дела: збирке песама – Песме (1903), Нове песме (1912), Песме (1924), постхумно: Песме
и позоришне критике, 1961.
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо, потоне у таму,
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.
И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне, И захвалићеш богу што те сазда, И очи
На оморини људи, звери,
биље, све
Гледам те с чежњом и са тугом.
На болове сам давно свик’о, Са јадом живим као с другом.
И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.
Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене вежу
вечни живот од искони. И у дну тужне душе моје, Ко наговештај нове вере,
Извор: Милан Ракић, Песме,
Припадао је београдској бо-
с почетка ХХ века.
град на царинарници је мерио шљиве. Недостајало му
али
је лирски сугестивније изразио заједничке преокупације савременика од многих тадашњих образованих песника. Дис се надовезао на космич-
ке песнике и песнике мета-
физичаре у српској књижев-
ности (Његош, Змај, Лаза Костић). Учествовао је у српскотурском рату 1912. као ратни
извештач. Трагичне 1915. го-
дине повлачио се преко Ал-
до
а затим је,
многи интелектуалци,
глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених
доживљава нирвану?
• Обратите пажњу на
нашли су тело, и у
оделу, његове не-
успеха није имао
никада, и никада га није ни
тражио. То је био један од
неамбициознијих људи. Ни-
када ништа није желео. Али
баш због тога, био је један
од најинтересантнијих љу-
ди наше средине.”
(Бранко Лазаревић, „Вла-
дислав Петковић Дис”, „Један живот”, О књижевности
језику, II)
изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са
да
је он једанпут волео једном
од оних ретких, свемоћних,
лепих и трагичних љубави
које разарају цео живот или
гурну човека на пут којим он
можда не би никада пошао.
Ко је била та жена, то се не
зна. Дис то није поверавао
никоме, ни својим најближим пријатељима, ни, вероватно, оној коју је волео”. (Милан Ранковић, Особености Дисове поезије)
књижевности (одломци)
вио је иза себе мноштво ра-
дова, а синтеза свега налази се у његовој Историји
нове српске књижевности (школска верзија 1912, шира 1914. године). У Историји је истакао европски карактер српске књижевно сти.
Ипак, није успео да препозна све значајне вредности, изоставио је средњо-
вековну и наро дну књижевност, као и граничне врсте. Због западњачког обра-
зовања, није симпа тисао
источњачке одлике у књижевном стварању и начину живота. У свом раду прихватио је позитивистичке идеје које су доминирале у
другој половини XIX века.
Био је следбеник Светозара Марковића, борио се за
демократизацију уметности, сматрао је да је „уметност
биљка која ниче из народа”.
Поред неоспорне научности коју показује у текстовима, Скерлић је и упечатљив
писац, пише сликовито, духовито, дочарава атмосферу и време. У неким делима он је књижевног крити-
чара надградио критичарем
друштва.
Година 1914. једна је од оних
преломних у српској култури: почео је Први светски
рат, завршена је Историја
нове српске књижевности и
у висинама лебди
што су бринуле људске бриге, осећале људски бол и служиле добру, он баца своју велику сенку на оне мале, ситне људе, који су се звали: Милтон, Бајрон, Шилер, Хајне, Иго, Ламартин, Вињи, Анатол Франс, Кардучи, Де Амичис, Ада Негри, Пушкин, Достојевски, Тургењев, Толстој. Не само те „главе празне” но и Пол Верлен, на кога се г. Петковић извесно неће бацити каменом, и он је певао и „велику Комуну” и „Француску стару и бесмртну”, „Француску вечиту
(1883–1960)
када
је покренуо лист „Покрет” (1902). Потом је заједно с
Владиславом Петковићем Дисом покренуо лист „Књи-
жевна недеља” (1900–1905).
Унео је нове теме и осећања,
а формом и изразом остао
је у границама парнасизма.
Следио је француске симбо-
листе, највише Шарла Бодле-
ра. Пандуровић је својом по-
езијом изразио крајњи песимизам епохе; на то су ути-
цали немачка песимистич-
ка филозофија и Артур Шо-
пенхауер; под тим утицајем развио је и рационалистички начин мишљења. У свом делу изразио је рациона-
страх пред злом. Код
се спокојство пости-
Скадарлија с
царица
XIX и почетка XX
века, Даворин Јенко, Милан Јовановић, Ђорђе
Крстић, Јанко Веселиновић; српско-бугарски рат; улица на Врачару у Београду; поштанска
марка...
Напишите текст или
више у шали, поменули смо то већ,
за „принца песника”. О тим првим поратним годинама сведочи Милош Црњански. Сима Пандуро-
вић га је, весело, упознао са
београдским кафаницама –
увек спреман на дуге разговоре о песимизму. Црњански је тада сматрао Пандуровића
Моју
се у
студирао је филозофију. Припадао је трагичној генерацији која је страдала у Пр-
вом светском рату.
На његово дело утицали
су Јован Дучић, Милан Ра-
кић, француски, немачки,
енглески песници, немачки филозофи, читао је и преводио јапанске песнике. До-
бро је познавао Библију и
тај утицај више се осећа код њега него код других њему савремених песника. Од поезије свога доба преузео је тежњу ка формалном савршенству,
•
•
Иван В. Лалић (1931– 1996)
Припада најзначајнијим
српским песницима друге
половине XX века. Рођен
је у Београду. Породица се
након Другог светског рата
преселила у Загреб, где је
завршио гимназију. На по-
зив Александра Вуча, го-
дине 1961. постао је секретар Савеза књижевника Ју-
гославије и присуствовао
је додели Нобелове на-
граде Иви Андрићу. Био је
уредник у издавачким пре-
дузећима Југославија и Но-
лит, а радио је и као управник Андрићеве задужбине.
Изабран је за дописног чла-
на Српске академије наука
и уметности. Добитник је
значајних награда за књи-
жевно стварање.
Богато познавање европ-
ске културе и књижевности
у његовом делу је спојило традицију и модерност. Лалић је готово ненадмашан
1985 – Београ 1989.
Стојте,
моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
(1958),
(1959),
(1961),
(1961),
(1968),
и нове песме (1969), Сметње на везама (1975), Страсна мера (1984), Песме (1987), Византија (1988), Места
волимо (1992), Писмо (1992), Песме (1995), Верни
круга (1996), Четири канона (1996) и др.
Нечиста крв (одломци)
од „сликара старог Врања”,
Врања нема Станковића,
Борино Врање је фикциона варош. Његова про-
је почетак модерног српског приповедања. За Бору Станковића речено је да је
писац (са) границе и то вишеструке: Станковић пише
на временској граници XIX
и XX века, размеђи реализма
и модерне, Врање је након
Берлинског конгреса (1878)
било погранични град но-
вопризнате Србије, Врање
је на размеђи евро пске и
азијске културе и тиме ста-
рог и новог начина живота, Станковићева нарочи-
та нарација и синтакса мо-
гу се сагледати као грани-
чне спрам онога што је било
традиционално и нормира-
но у српској књижевности у
пишчево време.
Дела: збирке приповедака –
Из старог јеванђеља (1899),
Стари дани (1902), Божји
људи (1902); драма Коштана (1902); романи – Нечиста
крв (1910)
Постхумно изашла дела:
збирке приповедака Из мог
краја и Моји познаници, дра-
ме Ташана и Јовча, недовршени романи Газда Младен и Певци (све1928), књи-
га ратних успомена Под окупацијом (1929)
Око ње остале собе, такође намештене, окићене пешкирима
стоку турској војсци. Овде
•
•
• Истражите простор у рома-
ну. Која је функција простора у обликовању ликова
(Софка,
високу тензију, која покаткад наводи јунака да изгуби
погибељно по себе
колико и по блиске људе. Борисаву
Коштана (одломци)
ЛИЦА:
Ката, жена хаџи Томе
Стојан, син хаџи Томе
Стана, кћи хаџи Томе
Арса, председник и рођак хаџи Томе
Васка, кћи Арсе
Митка, брат Арсе
Коштана, Циганка, певачица
Салче, мајка Коштане
Гркљан, отац Коштане
Марко,
Магда, жена Марка
Кмет
Полицаја, старешина над пандурима
Пандур
Курта, Циганин
Ахмет, Циганин
Коцана, Станина другарица
Миткина
спрата, са таваницама, уресима, балконом.
Улази Митко
сам, кући! (Седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу.) Де, бре... (Гркљану): Свири! Да свираш како
нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (Показује на кућу.) Ено гу. Од брашно и тесто
очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој
да ми свириш, „моју песму”
МИТКА: Моју песму!
ГРКЉАН (у чуду,
знамо.
МИТКА: И ја гу не знајем.
песму, газдо?
чувала, ’ранила. Дан и ноћ само њега
Замирисале девојке!... Син
Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка
Каква је жалба за младост, На порта би ме чекала,
Од коња би ме скинула,
У собу би ме унела,
У уста би ме љубила –– Оф, аман, заман, младо девојче, Изгоре ми срце за тебе!...
је! Ахмет одлази иза Коштанине кућице. Кмет остаје,
пође к њему.): Шта ћеш? Кога чекаш? Чекаш да ме однесу, воде? Чекаш да гледаш како ме носе?
КМЕТ (уплашено): Не, Коштана, не чекам! Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене, ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем...
КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (пркосно): Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме. Нећу ја ништа. Све хоћу! Где су? Нека ме
воде! Ево (Показује на себе.) и тел, и антерија, и либаде, и китајка... Све је готово! И срце и очи и снага, све за Асана, за село, Бању! (пркосно, клонуло) Тамо ћу ја! (Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да
КОШТАНА
СТОЈАН:
КОШТАНА: Куда?
СТОЈАН: У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму... Тебе само!
КОШТАНА (зарадована): Ех, зар ме баш толико волиш?
СТОЈАН (занесено): Све прежалих! И оца, матер, кућу! Хајде! Коњи чекају. Један за мене, други за тебе!
И где видимо, тамо ћемо; (љубоморно): само ја и ти!
Нико више!
КОШТАНА: Стојане!
СТОЈАН (љубоморно): Тебе, тебе само! Да само ја
слушам твој глас, гледам твоје очи, лице, снагу... Ко те само погледа, крв му испих!
КОШТАНА (расејано, неугодно): Да... Нико...
гледа, само те види, реч ти каже – тога је мајка у црни
повој повијала! (бесно): Зубима ћу да га растрзам!
КОШТАНА (одсечно, неугодно): Нећу!
СТОЈАН (забезекнут): А?
КОШТАНА (одлучно, зловољно): Нећу! Зашта, куда
да бежим?
СТОЈАН (Посрће к њој и вади нож.): Зар ме ти не волиш?
КОШТАНА (Уплашена, моли.): Не, Стојане! Не убиј
ме! Љубим те и молим! Немој! Болна сам! Не смем!
Не могу! (Крши руке.) Ох, шта ја могу? (зловољно) Ја, Циганка!
у месечину... А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу...
Улази ПОЛИЦАЈА.
кола!
Брзо! А она? Ако само писне, камџијом ћу каише с
леђа да јој скидам! (ка Коштани): А, готова си? Хајде!
КОШТАНА (не гледајући гa): Готова!
ПОЛИЦАЈА (Замахује камџијом.): Ћут’! Сад ти
кожу одерах! (Виче.): Дајте кола!
Улазе кола, пандури, Цигани, сватови, са свирком.
КОШТАНА (Стреса се.)
ПОЛИЦАЈА (Коштани, показујући јој
кола): Хајде!
(Полицаји
ПОЛИЦАЈА (Иде за њом и стаје на врата колибе.):
Само брзо!
Долази МИТКА.
МИТКА (Пeвa.):
Механџи, море, механџи,
Донеси вино, ракију,
Да пијем, да се опијем,
Дертови да си разбијем.
МИТКА (Кад вuдu кола, сватове, свираче, руком их
зауставља.): Стој! Стојте!
ПОЛИЦАЈА (уплашено Митки): Не, газдо! Шта
ћеш сад да радиш?
МИТКА (Зауставља.): Стојте! Куда?
ПОЛИЦАЈА (уплашено, понизно): Шта ћеш да ра-
диш, газдо? Немој, газдо! Пијан си!
МИТКА (Потеже јатаганом на Полицају.): Несам,
бре, пијан! Него – срце ми се искубало. Ништа нећу
да чиним. (Показује на Коштану.) Дошја сам да гу
дарујем.
Полиција, пандури, кола, повлаче се понизно испред Митка.
ПОЛИЦАЈА (једном пандуру): Трчи и зови председника! (Пандур одлази.)
КОШТАНА (Истрчи, и изван себе од радости, раздрагано, прилази Митки.): Ти? Хвала! Аман! Ох,
га здо! Не дај ме, слатки газдо! Руку, ногу (Љуби га у
руке, сагиње се и грли му колена.)
МИТКА (Зауставља je.): Не! КОШТАНА
је
МИТКА (из дна груди): То је,
Писано!
ти досудиле. (Показује на кола, сватове.)
Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш ће се венчаш.
Појављује се Полиција с пандурима.
ПОЛИЦАЈА (понизно, уплашено Митки): Газдо, хајде!
МИТКА: Чекај, бре!
ПОЛИЦАЈА: Ноћ иде.
МИТКА: Твоја ће ноћ да с’мне, а моја не. Чекај! (Полиција са осталима се повлачи; Митка диже
Коштану, расвешћује је.): Ајде, Коштан! Дигни се, расвести! Ајде, сватови те чекав, младожења те чека.
Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и
трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку
ћути, не тугуј, не плачи! (Погружено одлази.) ПОЛИЦАЈА (Обрадован одласком Миткиним полети бесно ка Коштани.): Пењи се, јер сада ћу камџијом парчад коже са леђа да ти кидам. (пандурима): Уносите је у кола.
КОШТАНА (Бесно, гopдo, одбија од себе Полицају, пандуpe.): Сама ћу! (Полази колима.)
Утрчи САЛЧЕ.
САЛЧЕ (Сва уплакана, усплахирена, грлu и љуби Коштану.): Чедо, чедо... Одведоше ми те!
КОШТАНА (Одгурне Салче.): Ћути, стара. (Пење се у кола.)
•
• Објасните како се Стојанова љубав
се њоме разоткрива.
је забележен као јединствен те врсте у српској култури.
(Бојан Чолак, Од „лакрдије” до „повести згажених срдаца” – како разумети Коштану Борисава Станковића)
И то још целина која није, као наша, остала без веровања, поткопана критиком, без богова, и коју само спољна
тим социјалним жрвњем сви су строшени. Тома, човек домаћин, трговац,
кови које је створио оличење
су регије којој припадају, пла-
нинска дивља природа ути-
че на њихове карактере. Ко-
чићев књижевни рад не-
раскидив је од његове поли-
тичке борбе. Он је био вели-
ки борац против аустроугарске окупације, народни три-
бун и револуционар. Бунтовност је веома снажна, наро-
чито у делима с трагичним доживљајем ропства под туђином. У реалистичку поетику унео је модернистичке
одлике нагласивши емотивност и поетичност. Пејзаж
је битан елеменат Кочићеве уметничке структуре; често је то спољашњи подстицај унутрашњег стања лика
или наратора. Кочићев пеј-
заж је пример импресионизма у српској књижевности.
У неким Кочићевим песмама
у прози природа има симбо-
личку функцију.
Као ђак писао је поезију, а по-
том је прешао на прозу. Пр-
ву приповетку Туба објавио је 1901. године.
Дела: збирке приповедака –
Са планине и испод планине (у
три књиге, 1902, 1904, 1905),
Јауци са Змијања (дужа приповетка, 1910), Суданија (политичка сатира
1912),
(1912),
(1913).
(1906),
Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.
Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица.
•
• Испитајте функцију
КЊИЖЕВНИ
сукоба, самопосматрања, и тиме
њено широко хуманистичко образовање. Одличан стилист, зналац многих језика, преводилац, нарочито са енглеског, путописац... У прози је танани опсерватор људских живота и судбина, есејистика јој се одликује префињеним духом. Поред
књижевности била је зналац и других уметности, науке, филозофије.
Дела: Сапутници (збирка импресионистичких цртица,1913), Писма из Норвешке (путописни есеји, 1914), Из
прошлости (збирка приповедака, 1919), Ђакон Богородичине цркве (роман,1920), Кроника паланачког гробља, 1–2 (збирка приповедака, 1940–1958), Запис о мом народу (збирка приповедака, 1948); критички и есејистички радови – Аналитички
тренуци и теме, 1–3 (1940), Његошу књига дубоке оданости (монографија 1951), Говор и језик културна смотра народа (1956), Мир и немир (1957)
Казимир
боја, судара и катастрофа.
Јупитер, Сатурн и звездани системи! Лопте,
Округли трабанти, округли прстени, трчање по округлом путу, играње у ок-
руглом колу, и све што виде и што сретају, све је круг, крут, круг, и свугде чуче оне црне тачке од којих се не може удаљити ни утећи. Све што је материја круг је, и све што није материја круг је. Бог
1959, 56)
1.
neue Pathos”, ,,Die Revolution”.
(лат.
– будуће, будућност) је настао у Италији, а нешто касније
тиризма у француском листу ,,Фигаро” 1909. године. Футуристи имају отклон према свему традициналном, супротстављају
књижевности и уметности. Сматрају непотребним и сувишним (треба их уништити)
библиотеке. Заговарају рат, за који кажу да је ,,хигијена света”, у
су
ставовима приблажавају се идејама фашизма.
Надахнути су модернизацијом друштва, техничким достигнућима. Одбацују традиционалне уметничке форме и траже ,,нови језик”, који одговара савременом добу. Италијански футуристи својим делима нису остварили високе уметничке домете, више су били посвећени пропагирању
2)
6) Уништили смо интерпункцију
7) Самогласнике схватамо као време и простор (карактер устремљености), сугласнике – боја, звук, мирис.
8) Срушили смо ритмове. Хљебников је истакао метар живе разговорне
у панталонама (одломак)
да се љубав може остварити
само када се човек ослободи друштвених стега. Попу-
ларност је стекао објављи-
вањем поема у часописи-
ма и рецитовањем стихова на митинзима поезије,
због чега се може рећи да
је постао „естрадни и пропагандни песник”. Допринео је постреволуционарној култури: писао је агитацијске песме, сликао плакате и пароле, радио у области филма (писао је сценарије, режирао, глумио). Иако се
залагао да уметност „изађе
на улицу”, његова поезија
и авангарда биле су неразумљиве масама. Крајем
двадесетих година његово
дело агресивно су одбаци-
ли критичари који су умет-
ност ценили према њеном револуционарном ангажовању. Уз то је Мајаковски и
на личном плану доживео
патњу. Остао је усамљен. Неки докази указују на то да је у Москви извршио самоубиство (иако је претходно
негодовао због самоубиства песника Сергеја Јесењи-
Мисао вашу, што машта на омекшалом мозгу, ко лакеј на масној софи, од сала надут,
нерв,
подигао се.
И,
једва.
Онда је усталасан, јасан,
потрчао.
Сада је са друга два
очајно играти стао.
Живци
велики,
мали,
многи –
помамно скачу
и већ –
гмижу.
Живци спали с ногу!
Владимир Мајаковски, збирка песама Ја, стр. 14 ‒15.
глибити се – бити у блату
Џек Лондон (1876–1916) –
амерички приповедач и романсијер; позната дела: Краљ
алкохол, Мартин Идн, Сила живота, Злато, Гвоздена пета и др.
Ђоконда Мона Лиза – Ђоконда, чувена слика италијанског сликара Леонарда да Винчија копејка – ситан руски новац , део рубље
Помпеја – антички град у близини Напуља који је 79. године
ере уништен услед ерупције вулкана Везув
А ноћ се по соби глиби и око, отежало, одатле никако да се исправи.
Одједном, врата зацвилеше, ко
да крчма зуб на зуб
не може да састави.
Ушла си
осорна, као „на!”
гужвајући рукавице као луда,
и рекла: „Да, знате, ја ћу да се удам.”
Па шта, удајте се.
Ништа није било.
Издржаћу, Гледајте – ја сам спокојан ко
било покојника.
Сећате се?
Говорили сте: „Џек Лондон, новац,
љубав, страсти” –
а ја видех једно:
ви сте Ђоконда,
коју треба украсти!
И украли је.
Опет ћу љубав у теревенкама утући, повије обрва озаривши ватром.
Па шта!
Понекад и у изгорелој кући скитнице нађу дом!
Изазивате?
„Мање но просјак копејака
ви имате смарагда безумља.”
Сетите се!
Пала је Помпеја
од раздраженог Везува!
Хеј,
Господо!
Љубитељи
обесвећења,
злочинстава,
покоља,
да ли сте најстрашније
видели –
лице моје
када сам ја апсолутно спокојан?
И осећам –„ја”
за мене је мало. Неко се отима из утробе моје!
Хало! Ко је?
Под шлемовима
ено!
Не може се у чизмама!
Реците ватрогасцима:
за небо,
дизао
горуће руке „Лузитаније”.
Према гомили
што
Избечићу сузне као бурад очи. О ребра ми, да се оперем,
Гијом Аполинер (1880–1918)
Француско-италијански пе-
сник, прозаиста, драматург и теоретичар, рођен је у Риму у браку Италијана и Пољакиње. Живео је у Француској и писао на француском језику. Први је 1917. године употребио тер-
мин надреализам поводом
мјузикла Парада Жана Кок-
тоа и Ерика Сатија. Својим
делом може се сврстати у
наследника симболиста и
претечу надреалиста, али је такође много баштинио
из романтичарске елегичне традиције. Био је у сре-
дишту покрета кубизма и
футуризма, познавао је на-
ивну и афричку уметност.
Дружио се са сликарима Па-
блом Пикасом, Марком Ша-
галом, Марселом Дишаном
и др. Показао је љубав пре-
Готфрид Бен (1886–1956)
Немачки
граници света. Да ли, кад је виђено, доживљено, оно може да искупи угрожену и сатрвену егзистенцију?” (Драган Стојановић, „Les fleurs” Готфрида Бена). Значајна дела: Мртвачница (1912), Синови (1913), Месо (1917), Рушевине (1924), Статичне песме (1948) – поезија; Мозгови (1916), После нихилизма (1932), Роман фенотипа (1944), Птоломејац (1949), проза; Проблеми лирике (1951)
и др.
Утехе овде нема
Нико неће бити ивица мог пута.
Нек твоје цвеће само свене.
Мој пут тече и иде сам.
Две руке премала су купа.
Срце је премален брежуљак
да се на њему отпочине.
Ја увек живим, знај, на жалу
и под цветном каскадом мора,
Мисир се пружа пред мојим срцем, Азија се раздањује.
Једна ми рука увек у ватри.
Крв ми пепео. Пролазећи
поред кос тију, поред груди, јецам за тиренским острвима:
сване долина с белим јабланима, Илисос, обала у ливадама, Рај и Адам и једна земља
мук у хлебу и у вину бди, а њих се сабра дванаест. Пре но свану
Пабло Неруда (1904–1973)
Пабло Неруда је псеудоним
чилеанског песника, дипло-
Рикардо Рејес Басуалто. Неруда је
најпревођенији књижевник
је-
Рођен је у граду Парал.
година нашао
у дипломатској служби
изазвао је реакције у
XXVII
Обнажена, једноставна си као једна од твојих руку
глатка, земаљска, малецна, округла и прозрачна, садржиш линије месеца, путеве јабуке,
нага, мајушна си као зрно жита наго.
Обнажена, плава си као кубанска ноћ, у коси су ти бршљани и звезде,
нага, велика си и жута као лето у некој цркви од злата.
Нага, малена си као
Све твоје творевине, твоја животињска самоћа здружена с твојим умом
каменом спасеним, вађеним из тишине,
твоје опоро вино, твоје слатко
вино, твоје сурове и танане лозе.
Сунчани
Рабиндранат Тагоре (1861–1941)
Рабиндранат Тагоре је индијски
песник, драмски писац, романо-
писац и мислилац. Бавио се и ком-
поновањем (химне Индије и Бангладеша).
Тагоре се родио у Калкути, где је
и преминуо. Из његове породице потиче више филозофа, књижев-
ника, сликара. Инспирисан природом, прве песме написао је као
осмогодишњак. Када је имао седамнаест година, отишао је у Енглеску на студије
се у
и
књижевности. Сам је преводио на енглески језик своју
прозе. Та-
је 1926. године посетио Бео-
Угледног госта поздравили су тадашњи ректор Београдског универзитета Павле Поповић (историчар књижевности, брат Богдана Поповића) и владика Николај Велимировић. Тагора је у Београ-
одржао два предавања на енглеском језику рецитујући притом
КРАЉИЦА:
КРАЉИЦА: Каква лудост!
СЛУГА:
Чезнем
Марина Цветајева (1892–1941)
Руска књижевница, песникиња, писала је драме
и есеје. Рођена је у Москви.
Одрасла је уз оца интелектуалца (познати филолог
и историчар уметности) и
добила је добро образо-
вање прво у Москви, а потом у иностранству. У Октобарској револуцији била
је на страни белогардејаца, и зато је 1922. године емигрирала. Живела је у Бер-
лину, Прагу, Паризу. После
дугог изгнанства вратила се 1939. године у Совјетски Савез. Породица јој је страда-
ла из политичких разлога.
Због трагичних околности
које су је задесиле, песникиња се убила.
Поезију Марине Цветајеве
одликују херметични израз
и елиптичност; модерност се препознаје у по треби
лирског субјекта за дија-
логом, као и у сликама које
сведоче фрагментарност света. Цветајева је
Мислили
Он
О,
(1913),
(1921),
Александар
Александрович Блок (1880–1921) Историја књижевности га
И
Крока трома
руски пе-
за мајсторство.
Цео живот провео је у Санкт Петербургу (Петрограду). Родио се у интелектуалној сре-
и то му је
је у
у духу симболизма обрађивао ми-
стично-религиозну тематику и тежњу ка недостижном идеалу. То је чинио стиховима који су били формом и
музикалношћу веома про-
мишљени ( Стихови о див-
ној дами, посветио их је су-
прузи). Такође је опевао ча-
мотињу градског живота. Велику љубав показао је пре-
– Што те, друже, сколи јад? – Петре, што ти нос покуњен? – Да не жалиш Каћку млад? – Ох, побратими, делије, Би ми љубав женска та...
ноћи, најмилије
ту женску
Торњај се бре, гаде кужни,
Бајонет ћу сјурит крут!
Стари свете, псу отужни,
Бићу те – де, ’ватај пут!
... Вук искежен, гладан, – спуштен
Реп држи – и стално гре, –
Пас натуштен – пас напуштен...
– Еј, ко иде, јав’ се бре?
– Ко ту маше стегом рујним?
– Ауф, мрак је, као дим!
– Ко ту јури трком бујним, Кућама заклоњен свим?
– Све’дно, пашћеш шака и ти, Боље жив се
Еј, друшкане, зло ће бити, ’Ајде, док не сине плам!
Та-ке-так!
Та-ке-так...
Хрле сви у маршу тако –
Гладан
диж’ се ти!...
Само бедни пас тај гладни Тетура се иза њи’...
Та-ке-так! И само стравни
Одјек бруји кроз дом свак...
Само буре тај смех плавни Разлеже се кроз снег лак...
У загонетном свету Кафки-
ног дела није се лако снаћи.
Он збуњује читаоце јер оду-
дара од емпиријске ствар-
ности, делује апсурдно и
гротескно, али има и оних
који су у Кафки препознавали „значајног реалисту” (Ђерђ Лукач).
Главна дела: Америка (1912–1914, обј. 1927 ), Процес (1914–1915, обј. 1925), Замак (1922, обј. 1926) – ро-
мани; Преображај (1915),
У кажњеничкој колонији (1919), Уметник у гладовању (1924) – приповетке; Дневници 1910–1923. године; писма 1902–1924.
Атеље Jacobi: Sigismund Jacobi,
1906.
Преображај (Метаморфоза)
(одломак)
да би требало читати само такве књиге које нас уједају
соба, канцеларија, јазбина, кавез
слично. Кафкине теме су страх, самоћа, отуђеност, угроженост, кривица, немогућност
теме које доминирају у западноевропској књижевности 20.
идемо на смену, спрат по спрат.”
он објави Хотел Север код Деноела... Ја сам се
у то време мучио као црв да
платим кирију, баш тако... Верујте ми, није било нимало
сјајно... Како да се извучем...
Почнем да пишем... И узмем мајчино презиме, она се девојачки презивала Селин... ГЕНО: То је било њено пре-
Да, њено... Звала се
је
Agence de presse Meurisse,
Tомас Ман (1875–1955)
Немачки приповедач и романсијер, спада у најзначај-
није европске књижевнике XX века. Нобелову награду за књижевност добио је 1929. године (роман Буденброкови).
Рођен је у Либеку у угледној трговачкој породици.
Породица се преселила у
Минхен, у ком је Ман слу-
шао предавања из уметности, историје књижевности
и економије. Манови идео-
лошки и политички погле-
ди изазивају много пажње.
Имао је фазу великонемачког конзерватизма, а потом
се оштро супротставио на-
цизму. Због критиковања
нациста, Ман није смео да
се 1933. године врати с пу-
товања на ком је био зајед-
но са супругом и током ког
Власт му је одузе-
(одломак)
ма каменорезачких радњи, где стоје на продају крстови, плоче и споменици, као друго, ненасељено гробље; а преко пута византијска грађевина капеле где се држе опела немо је лежала у последњим одсевима дана. Украшена, с лица, грчким крстовима и свештеним живописима у светлим бојама, она, уз то носи и симетрично поређане натписе златним словима, одабране ставове из
наједном сву јачину
цис и Златоусти и пошто је одбио, немачки министар пропаганде Јозеф Гебелс, ставио га је на „црну листу“.
Хесеов живот је често био
обележен патњом, усамље-
ношћу, љубавним неуспесима, несхватањем околине, боловао је од депресије.
Et ignotas animum dimitit in artes OVIDIUS, Metamorphoses VIII, 18
Даблин, 1904.
Трст, 1914.
КЊИЖЕВНОСТИ
КЊИЖЕВНОСТИМА
вара интеграцију спољних и унутрашњих светова, утапање
(одломци)
српског језика, у чијој ће основи бити језик београдских улица, који тре-
ба да одражава убрзани ри-
там живота и да прекине са
спорошћу карактеристич-
ном за патријархалну културу и њен језик.
Најзначајнија дела: Мјећа (збирка песама, 1911), Приче које су изгубиле равнотежу (збирка цртица, 1913), Мисли (1913), Пантологија но-
вије српске пеленгирике (пародија 1922), Чувари света (збирка песама, 1926), Рат–
ни другови (збирка песама, 1939), Европска ноћ (збирка песама, 1952); највеће до-
мете је остварио у есејима:
Громобран свемира (1921),
Језичке могућности (1922),
Проблем нове естетике,
Бергсоново учење о ритму (1924), Чардак ни на небу ни
на земљи (1938), Заноси и пр-
коси Лазе Костића (постхумно, 1963) и др.
III
српске лирике Богдана Поповића, кроз решето њего-
и српске књижевности.
од најпознатијих остварења француске, енглеске, руске,
јутарње росе –
Душан Васиљев,
срела. О томе у тексту ,,Повратак
Васиљев и Црњански” Гора-
Раичевић пише: ,,Колико је мени познато, песник Лирике Итаке никад није поменуо се-
дам година млађег Васиљева којег је могао срести када је овај први пут
дошао у Темишвар 1911, а Црњански
похађао завршни разред пијаристичке гимназије. Случај комедијант могао је,
романима, учинити да се
песника, и не знајући, мимоиђу
на улицама Темишвара и крајем 1918. године, када је у град ушла српска војска. Ипак, највероватније је
су се старији и млађи песник за-
срели и упознали у београдској редакцији
го само песник рата,
га критика најчешће, једнострано, представља. Тематским распоном своје поезије, ширином интересовања, храброшћу у самоиспитивању, па и дубином сазнања, он надмашује многе песнике свог
дуровићеве Мисли, у којој је 1920. Црњански објавио песму „Живот”, али
и средишњи и кључни одломак свог
романа Дневник о Чарнојевићу, а Васиљев две своје најпознатије песме „Човек пева после рата” и „Плач матере човекове”. Фасцинација млађег
песника старијим очигледна је у стиховима, идејама, метрици, па чак и у структурној организацији песама, та-
Лутам, још витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним. Милош Црњански, Стражилово
Милош Црњански (1893–1977) Милош
живота. Године 1935. био је уредник антикомунистичког листа „Идеје”, исте године као дипломата отишао је
ван земље, а после Другог светског рата остао је у иностранству као емигрант. Вратио се прво делима која су од 1958. године поново у нашој
земљи објављивана, а потом
и физички тек 1965. године.
Црњански је тако писац с „два
књижевна живота”, тј. две фа-
зе у стваралаштву: рана – од 1917. до почетка 30-их годи-
на и позна – од 1958. године.
Послератну модернистичку
генерацију подстакао је на
нове начине стварања про-
грамским чланцима и књи-
гом Лирика Итаке , која је
донела новине у тематици, стиху и тону, слободан стих,
протест против рата, дефетизам, демитологизације историјских и песничких вредности и сл. Значајнија дела у
првој фази су следећа: Маска (поетична комедија, 1918),
Лирика Итаке (збирка песама, 1919), Приче о мушком (приповетке, 1920) Дневник о
Чарнојевићу (роман, 1921), Се-
обе (роман, 1929), Љубав у Тоскани (путопис, 1930), Књига о
Немачкој (путопис, 1931), ве-
лики број песама у периодици (Суматра – 1920, Стражи-
лово – 1921, Сербиа – 1926. и
др.). Писао је есеје, књижевне
и ликовне критике, путничке записе, репортаже. Значај-
нија дела у другој фази су: Ко-
нак (драма, 1958), Друга књи-
га Сеоба (роман, 1962), Тесла (драма, 1966), Код Хиперборејаца (дело хибридног карактера,1966), Роман о Лондону (роман, 1971). Постхумно су објављена незавршена
дела Микеланђело (монографија, 1982) и Ембахаде (дипломатски мемоари, 1983).
У
изузев оптимисте!
свуд –
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.
Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, нити да будем народна дика.
Судбина ми je стара,
а стихови мало нови.
Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи.
У збирци Лирика Итаке, 1919. Крлежа – Мирослав Крлежа (1893 – 1981), југословенски и хрватски књижевник и енциклопедиста, један је од истакнутих представника међуратне књижевности Ћурчин – Милан Ћурчин (1880–1960), југословенски и српски песник који је неретко пи-
Зидајте храм бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.
У храму над Милошем и Марком
уоквирте златом на олтару жарком
печате плаве и румене,
жуте и црне и шарене.
Печате плаве и румене, жуте и црне и шарене, љубичасте и зелене.
Печате устава и права, закона и штатута, привилегија хиљаду пута,
обећања и фермана,
похвала са свих страна, народа мог: да види Бог.
Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.
Химна
Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.
Завејаше горе мећаве снега,
Несташе шуме, брда и стене.
Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв.
Немамо ничег.
Ни Бога ни господара.
Или нашим госпођама, што воле божићне приче, што се плаше рода над нама,
Или ћу великим патриотама, што говоре само о сељаку, што не сме мирисат на балегу, него на месечину млаку?
Или ћу тамо, где грде самоубице, и тврде: да је то париски утицај?
Не, том је крај!
Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала. Растужи ли нас какав бледи лик, што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
руској револуцији. Ни наша, најновија, уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као нека лепотица, у кули од слоноваче. Још је та кула „ебурнеа”,
афектацијом.
Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених
Београд,
је трава тако мека, опржена и топла. И волим свој живот чарју, коју
сам осетио лане, кад сам се враћао из оних блатних, младих, пољачких шума, где су онолики остали подерани и крвави, са разлупаним челом. И пун успомена, ја их пишем поносно, као Казанова за оне, који су горели у пожару живота, и који су сасвим разочарани. У мрачним ноћима, по малим кућицама и колебама, где се нађох на стражи са неколико момака, ја пишем много шта, чега се нерадо сећам. Било је Јуна. Весео дан, Видовдан. Беч се расељавао
муж није ађутант, ’Штурм’, мој муж је мајор”. Ја сам тужно гледао унаоколо; препадох се, скидох беле рукавице и седох међу неке сенке у мрачном ходнику,
шеширом
црне косе, чуло би се: „народна песма, господо”, „прерафаелизам, господо”, „узајмите ми једну круну, господо”, „синдикализам, господо”.
Сваки је имао свој поздрав. А волели смо се јако, и
луде него други. Увече смо вечерали црну каву са кифлом.
А свет је равнодушно пролазио
(1844–
симболику његовог имена. По чему се
он разликује од света који га окружује? Тумачите његова уверења и животне ставове. Коментаришите његово откриће да је у природи све у ве-
Откријте функцију Чарнојевићевог
објавио као целину, Црњански је током 1920. године рукопис овог романа објављивао у деловима у часопису „Мисао”.
Међутим, уредници издавача, библиотекe „Албатрос”, То-
дор Манојловић и Станислав
Винавер, који су објавили ро-
ман какав данас читамо, тра-
жили су од Црњанског да из
целокупног рукописа (обја-
вљеног у часопису) издвоји
на пример, од-
виде се румени Епир и планине арбанашке. Као авети, помодреле од
је и разнесено. Било је и ципреса. Грчке избеглице из Мале
Азије исекле су их. Унутра гробље је сам чкаљ, трска и травуљина.
ноге док му се приђе.
Крстаче су покрхане и већином попадале, а имена већином
од кише спрана. Стоје још велике, заједничке
„За Правду и Слободу.” На заједничким гробовима
нпр. Петар Поповић
становали, зими, пастири.
структуру Сеоба музици. Светови у којима живе
се све раствара: земља, насеља, материјални предмети
који
није нормалан, такорећи. Често се
после питам зашто сам тако форму-
лисао реченицу. То нису играчке, то
је озбиљна ствар. Ви знате, још дав-
но, у Делфима, сматрало се да је пе-
опседнут. Па мора да је опсед-
иначе није песник. Кад пишем, на
писмо приватно, наравно
поглед приповетка грађена у
реалистичке поетике, што се огледа у тематизацији ратне реалности, сликовитој и развијеној дескрипцији, психолошкој мотивацији, социјално типичном
у овој приповеци, одлике модернизма су неоспорне: гротеска, спој комичног
чиме остварује двосмерност
епоха
лунском фронту. У Другом
рату припадао је равногорском покрету гене-
Драже Михаиловића. Много тога у вези с њего-
животом током тог рата
је тајанствено, чак и начин на који је окончан
живот (да ли су га ликвидирале усташе или су то учинили комунисти). У Васићевом делу увек се сусрећу патријархални и мо-
дерни свет, што је тематска двострукост својстве-
на авангардној прози. Спаја
реализам и експресиони-
зам, традиционални морал
и психологију модерног чо-
века, објективну и субјективну тачку гледања. Доми-
нантне теме су му човек у
рату и након њега, српски
историјски и национални
трагизам, вредност и смисао жртве. Драгиша Васић у
рату види неминовност про-
мене којој се човек не може
одупрети. Ликови у Васићевим делима најчешће су не-
вољни, убоги и потлачени
људи.
Значајна дела: Карактер и
менталитет једног поко-
лења (1919) – публицистич-
ко дело; Утуљена кандила (1922), Витло и друге приче (1924), Пад са грађевине (1932) – збирке приповеда-
ка; Црвене магле (1922) – ро-
ман
лука и с пљувачком
која прска, неколико речи, па се опет загрцне.
Понекад, али то је ретко, испадне му да изгура целу реченицу без муцања. На рапорту је због безбројних греша-
ка, као: пљачкао после борбе, превалио добош и у њему држао покрадену пилеж из непријатељских
Растко Петровић (1898–1949)
Био је песник, приповедач, романсијер, есејиста, по-
знавалац авангардне уметности и поезије, ликовни
критичар и представник теоријско-синтетичке критике.
Потиче из београдске интелектуалне породице. Њего-
ва сестра је Надежда Петро-
вић, чувена српска сликар-
ка и зачетник авангардне
српске уметности.
Припадник је ратне генера-
ције младих. Као седамнае-
стогодишњи ученик гимна-
зије преживео је албанску
голготу. Са Крфа је отишао
у Француску и тамо је по-
ложио српску матуру, вратио се у отаџбину, а потом
је поново боравио у Паризу, где је дипломирао пра-
ва на Сорбони. У Паризу је
упознао авангардну умет-
Људи говоре (одломци)
Настасијевић (1894–1938)
Момчило Настасијевић је
писац велике оригинално-
драмски писац, есејиста.
Његово дело, иако је утицао
на многе касније ствараоце,
остало је и данас недовољ-
но истражено.
Рођен је у Горњем Милановцу. Школовао се у род-
ном месту, потом у Чачку,
па Београду. Дипломирао је
француски језик и књижев-
ност и радио је у Београду
као гимназијски професор.
Умро је од туберкулозе у Бе-
ограду. Слично као песник
Јован Илић, Настасијевић
је у свом дому окупљао по-
штоваоце и ствараоце умет-
ности: Станислава Винавера, Милоша Црњанског, Ра-
да Драинца, Душана Матића, Растка Петровића. Браћа
Момчила Настасијевића та-
кође су били уметници: Сла-
вомир (књижевник), Светомир (композитор) и Живорад (сликар, фрескосликар
Марије (одломци)
(1871). Стога је и ефекат који оно
производи неретко амбивалентан: стра-
и смешан, узнемирујући и привлачан. О различитим последицама огледалске моћи сведоче и два позната античка ми-
о Персеју и о Нарцису. Док је Персеј
5
6
на рамену себи, светли свој сагледа лик.
9
Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза.
А дýгē свеудиљ неке небо и земљу спаја
7
Кореном у камену
тузи затварам круг.
8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.
И чудно,
(1920)
(1926),
различитим фазама његовог стваралаштва утицале су поезије
бити сам,
стар, а бити млад!
бити слаб, и немоћан,
сам без игде икога,
немиран, и очајан. И газити по цестама,
гажен у блату,
– О Боже, Боже, сети се свих обећања блиставих,
Несталност и промене у животу подударају се с песничким менама Тина Ујевића.
Због разноврсности тонова, форми и тема, његова поезија делује као да ју је стварало више песника. Ујевић
има одлике симболизма (прве две збирке), али и експресионизма (касније), неке песме носе елементе надреализма, а у некима реалистично приступа свету улице, сиромаха, боема... Тематски је
врло разуђен: пева о граду, природи, час је социјално и национално, а час љубавно и рефлексивно оријентисан. Поезија му је богата музичким и ритмичким разноликостима. Ујевић је од свих
песника свога доба највише загледан у унутрашње биће. У песмама је дао наговештаје, слутње, мистичност, као и
разочарање интелектуалца
који након рата носи лични
и генерацијски трагизам.
Ујевић је још есејиста, критичар, полемичар и публициста енциклопедијског знања.
Преводио је с више језика: немачког, француског, енглеског, шпанског, италијанског.
на корзу (1932), Ојађено звоно (1933), Жедан камен на студенцу (1954)
И кости су му уморне, и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен
И нема сестре ни брата,
и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.
И нема нигде никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.
И сам и самцат путује под затвореном плавети,
нисам крик са кровова!
Боже, тек да доврши печално ово лутање
сводом који не чује. Јер мени треба моћна реч,
мени треба одговор,
љубав, или света смрт. Горак је венац пелина, мрачан је калеж отрова, ја вапим жарки илинштак.
Јер ми је мучно бити слаб, јер ми је мучно бити сам (када бих мого бити јак,
Старији од мене
година, улази у пери-
светске славе, али ја сам
на његово „Добар
у страху да ми мајстор
застрашивао Ортис де Сарате, мистично-теозофски
опеван од Андре Салмона.
Напротив, још пре рата видјех, и послије с њим разго-
варам, искључиво о књиже-
вности, Модиљанија. Доста упућен, ако не по штиву, можда по саобраћају са умјет-
ницима. Модиљани тада пије, хода без шешира, немарно се
брије, но опет је бистар. […]
У Ротонди су се виђале ле-
пе, врло добре афише, рађе-
не у оригиналу, руком; њи-
хови руски аутори били су
кубисти јер је кубизам тада
захватио омладину од Шпа-
није све до Русије. И баш на
афашима кубизам је дело-
вао свеже, непосредно, чаробно. У другоме још је би-
ло борбе, хаоса, превирања.
(Дубравко Јелчић, Опојност ума, Мисли и погледи Тина Ујевића) ЗАНИМЉИВО
не као сведочанство о људском које пролази.
Писао је поезију, новеле, романе, драме, есеје. Значајан
допринос између два светска рата дао је у раду на часописима: „Пламен” (1919), „Књижевна република” (1923–1927), „ Данас” (1934, излазио у Београду), „Печат” (1939–1940).
Ich komplimentiere dich nicht hinaus, ich bitte dich nur!
Das war ein aufgehender Stern an der Wiener und Amsterdamer Börse!
Раде Драинац (1899–1943)
Грађанско име овог песни-
бе је називао „јесењи јаблан
словенске сентименталности”. Рођен је у селу Трбњу, у топличком крају. Потекао је из нижих социјал-
них слојева, није био ни ли-
терарно, ни филозофски
образован, али је почетком
двадесетих година двадесетог века због талента добио
средишње место у модер-
нистичком покрету. Живео
је боемски, много време-
на проводио је у београд-
ској кафани „Москва”. Имао
је тешко ратно и емиграцијско искуство. Прешао је Ал-
банију, а потом је с другим
српским ђацима (ђак кру-
шевачке гимназије) послат на школовање у Париз.
је
воде и мисле да то вечношћу са њима живи. А принципа не постоји. Форма је како сан оцрта. Речи су мизерна помоћ, иначе би хипнисте живели етеричношћу мисли
перону,
киша у саксофону, птица у Салвадору?... И зору ту балканску за какво
закључану у коферу, носим човечанству?
Кад би се бар јела моја поезија био бих најславнији
Растку Петровићу. Сматрао
да је песма неодвојива од животних околности и процеса у ком се ствара. Смисао Дединчевих песама је тешко ухватљив. За његове ране песме, Јован Деретић каже да „личе на нефигурално сликарство, у којем немамо предмете, него само црте и боје, или, још више, на
музику, која је самом својом
природом лишена сваке
предметне конкретности”.
Објавио је четири збир-
ке песама: Јавна птица (1926), Један човек на прозору (1937), Песме из дневни-
ка заробљеника број 60211 (1947), Од немила до недрага (1957). Четврта збирка је
настала као покушај да Де-
динац објави избор из своје
поезије, али уместо пуког одабира песама, аутор је
ушао у дијалог с лирским
субјектима из раније написаних песама. Настали су својеврсни поетско-ауто-
биографски есеји о власти-
тој поезији писани као поетска проза, који се уз избор
налазе у овој збирци. Након четврте збирке објавио
збирка песама и поетских текстова, Будна ноћ (1974)
– збирка песама, Муњевити мир (1971) – збирка пе-
сама, Анина балска хаљина (1956) и Нова Анина балска хаљина (1974) – збирке есеја, Коцка
(1957)
Оскар Давичо (1909–1989)
револуција и идеологија, створио је нови стил, композицију и технику приповедања – технику романа то-
ка свести Давичо је допунио особеним поступком, тзв. драматургијом унутрашњег живота.
Значајна дела: Трагови (1928), Четири стране света и тако даље (1930), Хана (1939, 1951), Вишња
за зидом (1950), Снимци (1963), Тело телу (1975) и др. – збирке поезије; Међу Марковим партизанима (1947) – дневник; Робије (1963–1981) – циклус од
пет романа; Песма (1952), Господар заборава (1981) – романи; објављивао је есеје, путописе, полемике и др.
те угаси
лет од зарђалог гвожђа
гласови увијени у памук због
Ја нисам од ића, од коленовића што без страха лежу, устају весели. Ја сам
што су крв пљували и много волели.
Много су волели моји жедни старци, и са дна ломача и врха вешала. И кад би им усне разнели ударци, њихова су уста удар
Свога су се смеха, љубави либили, бежећи од сунца, ноћи и сêла.
И пред сваком сенком у земљу се крили
и имали мала и згрчена тела, па су сваку наду тужно промашили
и све што су хтели вода је однела. […] 12.
Нек твоје буде све, дај мени суноврате, одрпане преврате и љуте коприве.
Живећу ко пећине, ко звери што пате,
уметничким
Позната поема Александра Вуча Подвизи дружине пет петлића (1931) направила
преокрет у поезији за де-
Ово дело изменило је
улоге поезије коју
неговали српски песни-
за децу следећи Јована
Змаја; појавом
ружног” нарушена
култура. Према овом делу, Телевизија Београд је 1982.
речи и маштом надилазе гра-
нице стварности и који осим
штампаног медија користе и
телевизију.
Вучо је дао свој допринос у
области филма, написао је сценарио према роману Бо-
(1904–
Десанка Максимовић (1898–1993)
Најпознатија је српска песникиња.Десанка Максимовић је с Исидором Секулић
најзначајнија књижевница у српској књижевности.
Рођена је у селу Рабровица, а одрасла је у Бранковини (постојбина породице Не-
надовић). Школовала се у
Бранковини и у Ваљеву. Завршила је Филозофски фа-
култет у Београду, одсек за
светску књижевност, општу
историју и историју уметности. Радила је као професор књижевности у неколико школа, а најдуже у Пр-
вој женској гимназији у Бе-
ограду.
Осим поезију, писала је и
лирску прозу, приповетке, романе и путописе; ствара-
ла је и за одрасле и за де-
цу (песме, приче, бајке, ро-
мане); бавила се преводила-
с руског, француског,
и бугарског је-
Може
Испод сухога откоса
измилела змија.
Око ње пуста ливада, један цвет;
над њом два-три облака,
птица лет.
Сунце сија.
Далеком путањом песма,
ко зна чија.
Усамљен шум се заплео
у траву.
Она слуша; у зрак будно
дигла главу.
Сунце сија.
кад неко свира.
Учиниће ми се: негде у шуми поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.
Учиниће ми се: црн лептир један
по тешкој води крилом шара што некад неко рећи ми не сме.
Учиниће ми се: негде кроз таму
неко пева, и горким цветом
(1959),
Ту
(2004),
(1983),
ћуприја (одломак)
вре-
је дошао 1921. године.
из хрватске
вао је приповетке. По доласку у Београд Андрић је
ев-
у ком га је затекао
да ћу жив доче-
крај рата. Пишући стра-
за страницом, имао сам
осећај да ће већ исте ноћи
бомбе погодити кућу у којој
градске ћуприје у Андриће-
вој свести постојала је још
романа дешава се у Турској у XVI веку. Упознајемо свет уметника, калиграфије и сликара минијатура које су карактеристичне за књиге тог простора
72
на ком је рекао да је велики поштовалац дела Иве Андрића
да су Андрићеви романи детаљно виђење традиције
појединачне слободе
и перспектива европске бу-
дућности. Такође, Памук је
тада рекао да су идеје Европе и традиције и у срцу његовог рада.
Најзначајнија дела: Џевдет-
бег и његови синови , Бела тврђава (1985), Црна књига (1990), Зовем се Црвено (1998), Снег (2002), Музеј невиности (2008), Чудан осећај у мени (2014)
својом победоносном ватром! Тамо где се разлијем, очи се зацакле, страсти се снаже, обрве подижу, срца убрзавају. Погледајте ме; колико је лепо живети! Посматрајте ме; колико је лепо видети. Живети јесте видети. Ја се видим свуда. Живот са мном почиње, мени се све враћа, верујте ми. Ћутите
франачки – овде значи немуслимански, европски, хришћански, за-
падњачки
семиолог, семиотичар –стручњак у области семиологије (семиотике), науке о зна-
ковима и значењу
8.
9.
10.
1. 2СЈК.1.2.6.
2. 2СЈК.2.2.4.
3. 2СЈК.1.2.1. 2СЈК.2.2.2.
4. 2СЈК.3.2.2. 2СЈК.2.2.4.
5. 2СЈК.1.2.2.
6. 2СЈК.1.2.1.
7. 2СЈК.1.2.7. 2СЈК.3.2.2.
8. 2СЈК.2.2.6.
9. 2СЈК.3.2.6.
12. 2СЈК.2.2.8.
13. 2СЈК.1.2.6. 2СЈК.2.2.6.
14. 2CJK.2.3.2.
Европска међуратна књижевност
1. 2СЈК.1.2.6.
2. 2СЈК.1.2.1.
3. 2СЈК.2.2.6. 2СЈК.3.2.6.
4. 2СЈК.2.2.1.
5. 2СЈК.1.2.2. 2СЈК.2.2.2.
6. 2СЈК.3.2.2.
7. 2СЈК.2.2.4. 2СЈК.2.2.5. 2СЈК.2.2.6.
8. 2СЈК.2.2.2.
9. 2СЈК.3.2.2.
10. 2СЈК.1.2.1.
Бања Лука, 2001.
Драгољуб Влатковић, Читанка тајни, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
Зденко Лешић, Теорија књижевности, Службени гласник, Београд, 2012. Иво Тартаља, Теорија књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Иво Тартаља, Теорија књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2013.
Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Јован Деретић, Историја српске књижевности, Sezam Book, Београд, 2007.
Јован Деретић, Српски роман 1800-1950, НОЛИТ, Београд, 1981.
Јован Деретић, Марија Митровић, Историја књижевности за III разред средње школе, Заво за уџбенике и наставна сре ства, Београд, 2000.
Jean Chevalier, Alain Gheerbrant, Рјечник симбола, Романов, Бања Лука, 2003.
Јован Деретић, Марија Митровић, Историја књижевности за III разред средње школе, Завод за уџбенике, Београд, 2010. Мирослав
Предраг
Povijest svjetske književnosti, Mladost, Zagreb, 1975–1985.
Rečnik književnih termina, Institut za književnost i umetnost, Nolit, Beograd, 1992.
Новица Петковић, Два српска романа, Народна књига, Београд, 1988.
Драгољуб Влатковић, Читанка тајни, Завод за уџбенике
Исидора Секулић, „Петар Кочић”, Аналитички тренуци и
средства, Београд, 1997.
Виктор
Чачак, 1996, 5.
Жорж Батај, Људско значење
Чачак,1996, 97.
Рене Тринцијус, Човек болестан од цивилизације, превела Биљана Лукић, у: ,,Градац”, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 118‒119, Чачак,1996, 95.
Робер Пуле, Л.-Ф. Селин, превела Ана Моралић, у: ,,Градац”, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 118‒119, Чачак,1996, 85.
Жан Гено, Путовање накрај говора, превео Милојко Кнежевић, у: ,,Градац”, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 118‒119, Чачак,1996, 114, 117‒118.
Фриц Мартини, Историја немачке књижевности, Нолит, Београд, 1971.
Милош Ђорђевић, „Томас Ман”, Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Летопис Матице
српске, Београд, 1998, књ. 138, 441–459.
Драган Стојановић, Парадоксални класик
Горана
књижевника Војводине, 2015, 38‒39.
Миливој Ненин, предговор у: Милош Црњански,
Милош
Предраг
1913.
2006,
,,Каталог
Оливера Жижовић, „Магија речи у ’Запису о
Studia Slawistyczne,
Сремски Карловци – Нови Сад, 2019.
Бојана Стојановић Пантовић, „Јавна птица Милана Дединца и дискурс песме у прози”, Поезија и поетика Милана Дединца, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014, 260.
Предраг Палавестра, Исповедна поезија Тина Ујевића, у: Токови традиције, Матица српска, Нови Сад, 1971. Михајло Пантић, ,,Тин, на крају века”, у: Тин Ујевић, Лелек себра, Колајна, Народна библиотека Србије, Београд, 1997, 3‒7. Дубравко Јелчић, Опојност ума, Мисли
центар Матице српске, Нови Сад, 2014, 383.
Милан Богдановић, ,,Лирика Десанке Максимовић” у: Десанка Максимовић, Девет векова српске
63, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2014, 390‒391.
Радован Вучковић, Велика синтеза о Иви Андрићу, Алтера, Београд, 2011, 306‒307.
Јован Деретић, Српски роман 1800-1950, Нолит, Београд, 1981, 350‒351, 364‒365.
Никола Кољевић, На Дрини ћуприја Иве Андрића, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982, 72.
