Здравствена психологија за средње стручне школе, 22758

Ружица Обрадовић

ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА за други и трећи разред медицинске школе За образовне профиле: медицинска сестра–техничар; стоматолошка сестра–техничар; физиотерапеутски техничар; лабораторијски техничар; козметички техничар; здравствени неговатељ; масер у 2. разреду и фармацеутски техничар у 3. разреду

Рецензенти др Љиљана Матић, професор у Медицинској школи у Београду, у пензији Силвиа Радић, психолог у Медицинској школи у Београду Виктор Вицановић, психолог у Деветој гимназији „Михаило Петровић Алас” у Београду

Уредник Мирјана Исић Одговорни уредник др Татјана Костић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-02-134/2021-03 од 02. 9. 2021. године, одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу. CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије – Београд

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2021. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

САДРЖАЈ

1. ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА 14 1.1. ПСИХОЛОГИЈА 14 Дефиниција, предмет изучавања 14 Психолошке дисциплине 19 1.2. ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА 21 Предмет, значај 21 Области примене 22

2. ПСИХИЧКИ ЖИВОТ ЧОВЕКА

28

2.1. ПСИХИЧКИ ЖИВОТ ЧОВЕКA 28 Особине, процеси, стања 28 2.2. ОДНОС ТЕЛЕСНОГ И ПСИХИЧКОГ 29 2.3. ОСЕЋАЈ И ОПАЖАЈ 36 Дражи, праг осетљивости 37 Утицај различитих фактора на настанак опажања 38 Пажња 42 Опажање особа 45 Узајамност опажања корисника здравствених услуга и здравственог радника 48 Теорија атрибуције 50 2.4. ЕМОЦИЈЕ 52 Емоције: појам и врсте 52 Органске промене при емоцијама, схватање о природи емоција, развој емоција код деце 57 Значај емоција за ментално здравље 60 Препознавање сопствених и туђих емоција 61 Социјално прихватљив начин изражавања емоција 62 Емоционална интелигенција 63 Психичка траума и стрес 65 Анксиозност 69 Психосоматска обољења 70 Емпатија 71 Технике редукције стреса 72

3

Локус контроле 73 2.5. МОТИВИ 76 Мотиви: појам и врсте 76 Хијерархија мотива 78 Функционална аутонoмија мотива 79 Агресивност и морал као мотиви 80 Фрустрације и конфликти 81 Реалистички и нереалистички начини реаговања 84 2.6. СТАВОВИ, ИНТЕРЕСОВАЊА И ВРЕДНОСТИ 88 Ставови: појам, врсте, значај 88 Стереотипи 90 Предрасуде 91 Конформизам 92 Интересовања 94 Вредности 94 2.7. ЛИЧНОСТ 96 Дефиниција 96 Црте личности 97 Свест о себи 103 Јунгова типологија личности 105 Динамика личности, узроци и извори људског понашања, воља 106 Карактеристике зреле личности 108

3. ПСИХОЛОГИЈА БОЛЕСНОГ ЧОВЕКА

112

3.1. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ДЕЦЕ У БОЛНИЦИ 117 Хоспитализам 117 Фазе хоспитализма и реакције детета на болничко лечење 118 Симптоми одвајања 120 3.2. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ОДРАСЛИХ У БОЛНИЦИ 122 Институционална неуроза 122 Могуће реакције– хиперактивност, повлачење, регресија 123 3.3. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ ТРУДНИЦА И ЖЕНА ПОСЛЕ ПОРОЂАЈА 124 Тешкоће у првој, другој и трећој фази трудноће 124 Реакције после порођаја – синдром тужног расположења, постпорођајна потиштеност, постпорођајна психоза 125 3.4. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ БОЛЕСНИКА ОБОЛЕЛИХ ОД НЕИЗЛЕЧИВИХ БОЛЕСТИ 127 Фазе прилагођавања на неизлечиву болест 128 Тешкоће породице оболелог 130 3.5. СТАВОВИ О АНЕСТЕЗИЈИ, УМИРАЊУ, САМОУБИСТВУ, ЕУТАНАЗИЈИ 131

4

Анестезија 131 Умирање 133 Самоубиство (суицид) 136 Еутаназија 139 3.6. НАЧИНИ УБЛАЖАВАЊА ПСИХИЧКИХ ТЕГОБА БОЛЕСНИКА У БОЛНИЦИ 140 Пријем у болницу, организација рада, адекватан простор 140 Повратна информација, контакт с породицом, одговарајућа комуникација 143

4. БОЛ

148

4.1. ПОЈАМ И ВРСТЕ, ФУНКЦИЈА, ТОЛЕРИСАЊЕ БОЛА, ПРАГ БОЛА, РЕАКЦИЈЕ НА БОЛ, МЕРЕЊЕ БОЛА 148 Бол – појам, врсте, функција 148 Мерење бола 152 4.2. ПСИХОЛОШКИ ЧИНИОЦИ КОЈИ ДЕЛУЈУ НА ДОЖИВЉАЈ БОЛА 155 Осећања, контекст, претходно искуство, очекивање бола, пажња, сугестија, умор, особине личности 155 4.3.ПСИХОЛОШКИ НАЧИНИ СУЗБИЈАЊА БОЛА – ЛЕЧЕЊЕ БОЛА 158 Биофидбек 162 Аутогени тренинг 163 Плацебо ефекат 164 Бихевиорална терапија 164 Релаксација 165 Скретање пажње 167 Хипноза 167

5. КОМУНИКАЦИЈА С БОЛЕСНОМ ОСОБОМ 172 5.1. КОМУНИКАЦИЈСКИ ПРОЦЕС 172 Појам, функција, ток 172 5.2. ВЕРБАЛНА И НЕВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА 174 5.3. КОМУНИКАЦИЈСКИ ПРОСТОР 177 5.4. ИЗВОРИ НЕСПОРАЗУМА У КОМУНИКАЦИЈИ 178 5.5. ПРИНЦИПИ КОНСТРУКТИВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ 179 Узајамно уважавање, ненасиље, јасноћа, искреност, разумевање, свест о правима, лична одговорност 179 5.6. КООПЕРАТИВНИ МОДЕЛ НАСПРАМ ХИЈЕРАРХИЈСКОГ МОДЕЛА МОЋИ У КОМУНИКАЦИЈИ 181

5

5.7. ТЕХНИКЕ УСПЕШНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ 182 Активно слушање, јасноћа изражавања, Ја-поруке, децентрација, емпатија, асертивност, проактивност 182 5.8. СПЕЦИФИЧНОСТИ КОМУНИКАЦИЈЕ С БОЛЕСНОМ ОСОБОМ, ОСОБИНЕ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА ЗНАЧАЈНЕ ЗА КОМУНИКАЦИЈУ С ПАЦИЈЕНТОМ 186 Асиметрија учесника, проблем оптималне количине информација 186 Давање лоших информација 190 Фактори који утичу на ток комуникације 193 5.9. ЦИЉЕВИ КОМУНИКАЦИЈЕ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА С ПАЦИЈЕНТОМ 195 5.10. НАЈЧЕШЋИ КОНФЛИКТИ ИЗМЕЂУ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА И ПАЦИЈЕНТА И НАЧИНИ ЊИХОВОГ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА КОМУНИКАЦИЈОМ 195 5.11. КАРАКТЕРИСТИКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ С ПАЦИЈЕНТИМА С КОЈИМА ЈЕ ОТЕЖАНА КОМУНИКАЦИЈА 197 5.12. САРАДЊА И ТИМСКИ РАД 199

6. САГОРЕВАЊЕ НА ПОСЛУ

204

6.1. САГОРЕВАЊЕ НА ПОСЛУ – СИНДРОМ ИЗГАРАЊА 204 Фазе настанка синдрома сагоревања 207 Заштита 207 6.2. СПЕЦИФИЧНОСТИ ПОСЛА ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА 208 ПРЕПОРУЧЕНА ЛИТЕРАТУРА КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА РЕЧНИК

6

214 215 220

Драги ученици, Први пут током школовања ове године сусрећете се с науком која се зове психологија, односно с једним њеним делом, за будуће здравствене раднике врло важним, а то је здравствена психологија. Човек је одувек тежио да упозна и разуме себе, да открије какви све доживљаји у њему постоје, како се испољавају и препознају. Исто тако, био је заинтересован и за људе око себе, желео је да сазна шта они мисле, каква су им очекивања, шта намеравају. Психологија се бави управо тим, али и многим другим питањима. Усвајање градива из овог уџбеника сигурно ће вам причинити задовољство јер су садржаји који се уче интересантни. У професионалном смислу, учење психологије помоћи ће вам да боље разумете човека у важним ситуацијама у његовом животу, када му је потребна здравствена нега, када је болестан и када му је тешко. Корисно је и за вас и за оне којима ћете помагати. А сада да вас упознам са структуром овог уџбеника и објасним како лакше да се снађете у њему. – Уџбеник има 6 поглавља,чији су наслови штампани крупним словима и испред којих су бројеви 1, 2... Делови у оквиру поглавља обележени су са 1.1., 1.2., 2.1., 2.2. ... На пример: 2. ПСИХИЧКИ ЖИВОТ ЧОВЕКА 2.1. ОДНОС ТЕЛЕСНОГ И ПСИХИЧКОГ Текст написан посебно означеним словима (bold или italic) садржи оно што је најважније, што би требало посебно добро да научите и запамтите. У оквиру сваког поглавља налази се и понеки текст који је посебно насловљен, уоквирен и на обојеној подлози, тако да се лакше препознаје, а на основу његовог наслова и у зависности од вашег интересовања, одређујете с колико пажње ћете га читати. Наслови тих текстова су:

7

III. I.

3. ПСИХОЛОГИЈА БОЛЕСНОГ ЧОВЕКА 3.1. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ДЕЦЕ У БОЛНИЦИ 3.2. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ОДРАСЛИХ У БОЛНИЦИ 3.3. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ ТРУДНИЦА И ЖЕНА ПОСЛЕ ПОРОЂАЈА 3.4. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ БОЛЕСНИ­ КА ОБОЛЕЛИХ ОД НЕИЗЛЕЧИВИХ БО­ ЛЕСТИ 3.5. СТАВОВИ О АНЕСТЕЗИЈИ, УМИ­ РАЊУ, САМОУБИСТВУ, ЕУТАНАЗИЈИ 3.6. НАЧИНИ УБЛАЖАВАЊА ПСИ­ ХИЧКИХ ТЕГОБА БОЛЕСНИКА У БОЛНИЦИ По завршетку овог поглавља моћи ћете да: • кажете шта је хоспитализам и препознате како деца реагују у таквим околностима, • упоредите знање које сте до сада имали о болесном човеку и хоспитализацији с новим психолошким сазнањима до којих долазите читајући овај уџбеник, • разликујете фазе у реакцијама детета које дуже борави у болници, уочите симптоме боравка деце у болници повезане с одвојеношћу од мајке, примените знање о реакцијама одраслих у болници,

110

• установите разлике у разним фазама трудноће и препознате појаву психичких тегоба после порођаја, • увидите задатак здравственог радника у лечењу и нези оболелог од неизлечиве болести, • препознате мисли и осећања чланова породице особе која болује од неизлечиве болести, • наведете нешто ново о анестезији, • уочите промену својих мисли, емоција и понашања када сте болесни, • аргументовано дискутујете о осетљивим темама као што су еутаназија, смрт и самоубиство, • знање о болесном човеку, неизлечивим болестима и смрти искористите тако да посматрате живот из угла болесне особе да бисте јој на најбољи могући начин помогли као здравствени радник.

111

III. 3. ПСИХОЛОГИЈА БОЛЕСНОГ ЧОВЕКА

кључни појмови и изрази хоспитализација, дијагноза, реакције на болест, хоспита­ лизам, афективно везивање, афективно лишавање, синдром институционалних неуроза, трудноћа, порођај, постпо­ рођајна депресија, синдром тужног расположења, неизлечива болест, анестезија, еутана­ зија, умирање, смрт, самоубиство

У сталној тежњи човека да буде успешан и да има живот какав жели, а у време напретка технологије и научних достигнућа, с развојем фармацеутске индустрије и медикаментозног лечења све је упадљивија тежња за избегавањем бола и болести. Поставља се питање да ли је човек одувек био болестан на начин на који је болестан данас, или је постојало и неко доба када је човек релативно здрав умирао од старости? Опет, постоји и другачији поглед на болест. У неким афричким племенима све болести се схватају као привремене и верује се да не могу онеспособити човека дуже од 2-3 дана. Уколико је неко дуже болестан, сматра се да то има везе са злим духовима и позива се врач да их истера. Уколико се и после тога не опорави брзо, мири се са смрћу. Дефиниција здравља Светске здравствене организације је да је „Здравље стање потпуног физичког, душевног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и слабости”. Здравље је стање које код личности изазива осећање сигурности и пружа могућност за реализацију свих њених способности и потенцијала. Губитак здравља представља један од најтежих губитака за човека јер мења његов ранији начин живота, професионални и социјални статус и онемогућава га да реализује своје планове. Као веома сложен механизам људско тело већи део времена функционише добро. Али се током живота особа може повредити, сломити кост, може добити инфекцију, могу се јавити симптоми који указују на то да болује од једне болести или од више болести. Нешто од наведеног човек може да контролише и сам се бори против тога, а за остало су потребни терапија, лечење, хоспитализација... Болест може да се одреди и као стање нарушеног функционисања тела или духа, под чиме се подразумева одступање од норме статистичког просека. Нормом као показатељем боље се могу изразити квантитети физичких својстава заједнички свим људима (тежина, висина, крвни притисак, ниво шећера у крви...) него квалитативне промене у органском смислу (врста инфекције), које нису свима заједничке, нити су присутне код свих у истом интензитету. У неким срединама и сама болест може да буде тако честа и уобичајена, па се ни не сматра болешћу, иако то у неким другим срединама јесте (одређена врста бактерија која је нормална појава за становништво неке регије). Болест се доживљава као одређена „препрека” која треба да се уклони да би могло опет нормално да се живи. Према томе, стање болести је стање фрустрације (подсетите се знања о фрустрацијама и механизмима одбране). Као реакције на болест могу се јавити агресија, повлачење из социјалне средине, порицање, страх, суморна расположења, егоцентричност (усмере-

112

ност на себе ‒ болесник је усредсређен на своје тегобе, само чује и види оно што је у вези с његовом болешћу)... Обољење и болест нису исти појмови. Обољење је било која врста поремећене функције у телу, обично привременог карактера. Може да буде почетак неке болести. Болест је свако одступање од стања здравља са специфичним узроком и препознатљивим симптомима и знаковима. Обољење и болест носе промене на социјалном плану, као и другачији однос према себи. Њихова појава ремети односе појединца с осталим људима из његове околине (односи у породици, с пријатељима, на послу...). Од болесног човека се очекује предузимање мера потребних и неопходних за излечење и обољења и болести, уз подразумевану медицинску помоћ. Људско тело највећи део времена ради без застоја. Неке болести превенира и контролише наш имунолошки систем. Одсуство симптома не мора да значи да је неко потпуно здрав. Постоје стања која не узрокују појаву видљивих знакова да је функција неког органа ометена. ЗА РАДОЗНАЛЕ Кроз историју су многи мислиоци, научници, филозофи и психолози указивали на међусобну зависност и условљеност ума и тела. У Немачкој је пре 30 година објављена књига Болест као пут, која данас спада у једно од најзначајнијих дела психосоматске медицине. Аутори су психолог Торвалд Детлефсен (Thorwald Dethlefsen) и лекар и психотерапеут Ридигер Далке (Ruediger Dahlke). У књизи су изнете идеје које се односе пре свега на суштину значаја болести. По ауторима ове књиге, болест не би требало да буде наш непријатељ, јер су болест и здравље делови исте целине. Сви симптоми болести су само телесно представљање стања свести, односно материјализују све оно што се у свести одиграва. Обољење сваког органа је везано за емоцију, начин размишљања, деловања човека (алергије – агресивност, болести плућа – туга, болести бубрега – страх...). Болесник није само недужна жртва некаквог природног несавршенства, него је за болест и сам одговоран. Ако те ово интересује, књига је преведена код нас, потражи је.

Болест узоркује не само соматске промене и појаву бројних симптома, него и појаву разних емоција. Ипак, доминира страх од могућих последица болести, компликација, нових болова, смрти. Пацијент је свака особа која има одређене тегобе и која се, због непријатности које оне изазивају, обрати стручној особи – лекару за преглед, постављање дијагнозе и препоруке у лечењу. Питања на која пацијенти најчешће траже одговоре су: „Шта није у реду са мном?”, „Зашто ме то боли толико?”, „Има ли помоћи?”. Већина пацијената нема много знања о болестима. То је ситуација која изазива страх у почетку због незнања, а касније због добијене дијагнозе. Насупрот пацијенту је лекар који је дефинисан својом улогом, функцијом и знањем које се очекује да има. Треба да довољно упозна пацијента, одгово-

113

III. ри на сва његова питања у вези с обољењем или болешћу коју има и да препоручи адекватно лечење до оздрављења. Дијагноза је вештина „проналажења”, идентификовања болести према познатим симптомима. Лекари науче да препознају неку болест по њеним знацима и симптомима. Ово је некада врло лако, као када су у питању преломи костију или богиње, а некада веома тешко, као код неодређеног бола у стомаку. Да би се утврдио узрок бола, потребно је систематски прикупити податке. Први корак је разговор с пацијентом. Колико траје бол, да ли се јавља само на једном месту (ком) или се шири, да ли је бол туп, оштар, сталан или пролазан? Да ли је особа изгубила у тежини или јој се смањио апетит? Да ли у породици постоји склоност ка тегобама сличним пацијентовим? Лекар ће можда желети да сазна и од којих болести је раније боловао пацијент. Сазнање о послу којим се пацијент бави може да буде значајно, као и његов начин исхране и навике у јелу и пићу. Следећи корак је посматрање телесног изгледа пацијента. Лекар је већ сакупио прилично података слушајући, али многи подаци могу да се добију и посматрањем пацијента. Посматрају се очи, боја коже, укупан телесни изглед, као и понашање током разговора. У процесу дијагностиковања, осим вербалне комуникације и телесног контакта (одређивање пулса, притиска...), могу се користити разни инструменти или апарати (рендген, скенер, ултразвук...), а у зависности од врсте тегоба. Болестан човек може прихватити или одбити улогу болесника. Прихватање болести је адекватно прилагођавање стварној ситуацији. Отпор да се болест прихвати зависи од структуре личности. Манифестује се одбијањем да се прихвати да болест постоји, одбијањем да се оде на лекарски преглед, одбијањем да се прихвати утврђена дијагноза. У основи отпора су страх и облик одбрамбеног механизма ‒ негација. Функционисање болесника у болести зависи од узраста и врсте болести. У дечјем и зрелом добу болести се подносе релативно добро. Стари људи се већ и само због својих година најчешће осећају непотребним, већ размишљају о крају живота, а болест их додатно узнемирује. Пролазне болести, од којих је могуће потпуно се излечити, не остављају никакве последице и поред преживљеног бола, и најчешће се након неког времена и заборављају. Болести које остављају трајне последице (на пример ампутација) представљају праву прекретницу у животу особе. Када су хроничне болести у питању, веома је важно да болесник своје животне навике усклади са симптомима своје болести. Најтеже је када је болесник свестан тежине своје болести која се завршава смрћу. У таквој ситуацији нема законитости, нити правила када се ради о реакцијама болесника, али постоји неколико стадијума у прихватању ове неминовне чињенице (више о томе касније).

114

ЗА РАДОЗНАЛЕ Постоји још једна врста болести, једнако тешка као све тешке болести. То је болест коју ствара сам човек. Особе које имају ту болест називају се хипохондри, а болест је хипохондрија. Хипохондри су стално забринути и у страху за сопствено здравље, страху од болести која стварно не постоји. У вечитом су преиспитивању шта се дешава у њиховом телу, да ли постоје неки сигнали, да ли их нешто боли. Често, у контакту с другим особама које су заиста болесне, преузимају њихове симптоме и као да несвесно желе да и они имају ту болест. Ако вас ова област више занима, прочитајте књиге Душана Мрђеновића и Џона Нaиша (Јоhn Nash), обе истог наслова: Приручник за хипохондре. Смештање детета или одраслог човека у улози пацијента у болницу ради испитивања или лечења назива се хоспитализација. Хоспитализација обухвата процес лечења особе, њен опоравак и припрему за повратак у свакодневну рутину након болнице и болничког лечења. Болнице као сложене и добро организоване институције с едукованим лекарима и другим медицинским особљем појавиле су се крајем XVIII века. Пре болница болесници су се обично лечили код куће, у приватним санаторијумима или у верским институцијама. Ученим лекарима помагали су људи без медицинске обуке. Све је било тако до болничарке Флоренс Најтингејл (Florence Nightingale), која је прва поставила принципе болничких услова, неге болесника и која је основала прву школу за болничарке. Као будући здравствени радници вероватно сте из стручних предмета већ обрађивали ову тему. У здравственој психологији посебна пажња посвећује болесном човеку. При пријему у болницу сваки човек јаче или слабије испољава неке од карактеристичних реаговања на хоспитализацију: уплашеност, узнемиреност, страх од развоја болести јер није у могућности да сагледа и предвиди њен ток, страх од испитивања и могућих медицинских интервенција, нелаСл. 45. – Флоренс годност због одвајања од најближих из свог дома... Најтингејл, реформа­

торка, списатељица, учитељица и неговатељица, која је основала прву школу за болничарке.

Сл. 46. – Лечење болесника у нека­ дашњој болници

115

III.

Сл. 47. – Данашњи изглед медицинске сестре на одељењу за интензивну негу

Са смештањем у болничку собу мења се улога коју је особа до тада имала. Болесник више не организује своје време и понашање на начин на који он жели, већ постаје лице које мора да се понаша у складу с датим упутствима, по датом распореду, најчешће у соби са „странцима” с којима дели време, проблеме, тегобе и патње. Начин прилагођавања болничким условима зависи од старости пацијента, пола, структуре личности, врсте болести, начина лечења, болничког окружења и у великој мери од односа пацијента и здравственог радника. Све ово је веома важно да зна здравствени радник који је у комуникацији с болесником да би му олакшао боравак у болници, а самим тим и поспешио успешност лечења. Под хоспитализмом се подразумевају реакције пацијената на хоспитали­ зацију која траје. Већ и након кратког боравка у здравственој установи, уз сазнање да ће извесно време морати да проведу у њој, дешава се да пацијенти често показују знаке незаинтересованости за догађаје ван установе, губитак жеље за било каквом активношћу, губитак интересовања, иницијативе, а у зависности од установе и дијагнозе, и отпор, љутњу, бес... Све се интензивира дужим боравком у болници. По протоку времена губе се и мисли о будућности и изостаје свако виђење и планирање будућег живота по изласку из установе. Живи се само у садашњости. Ипак, реакције на хоспитализацију су углавном индивидуалне природе. Врсте реакција болесника на хоспитализацију – Болесник се понаша коректно, мирно, не показује агресивност и немир – сагласан је с одласком у болницу и сам тражи пријем – има увид у своју болест и жели да оздрави – има реалистички приступ болести и лечењу. – Болесник се пасивно односи према околини, емотивно је празан, не­ заинтересован, без иницијативе, планова и циљева, што све указује на то да је болесник под јаким емоцијама страха и стрепње.

116

– Болесник је успорених покрета, емотивно хладан, не показује никакву реакцију на хоспитализацију – понашање које у основи има негацију као одбрамбени механизам. – Болесник одбија хоспитализацију, а разлози одбијања могу да буду разни: предрасуде и страхови од обележености, етикетирања по изласку из болнице, понекад и због негативног претходног искуства (негативан хало ефекат), због дужине лечења, лошег односа са здравственим особљем, слабог контакта с породицом, страхова. – Болесник је агресиван – бучан, непријатан, виче на све, и на здравствене раднике и на пацијенте – све реакције иначе карактеристичне за особу која је агресивна, у болничкој ситуацији се појачавају. Болесник је неспособан да реално схвати и процени своје тренутно стање.

3.1. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ДЕЦЕ У БОЛНИЦИ Обезбеђивање добрих услова живота и да дете буде здраво примарни су задаци сваког родитеља. Међутим, деца се повређују при игри, оболевају, нису стално органски здрава. И болест је саставни део њиховог одрастања. Однос детета према болести или повредама одређен је пре свега ставом родитеља према томе, посебно мајке. Уколико је мајка пребрижна и у сталном стресу и стрепњи за здравље свог детета, сигурно је да ће и дете свакој својој болести придавати већи значај и да ће научити да се плаши. Ни улога оца није мала. Ако се у болести превише посвећује детету, обасипа га пажњом, играчкама, слаткишима, тим пре ако то није било раније уобичајено понашање, дете може научити да болешћу добија оно што жели. Дете ће научити да се у породици ситуација мења када је болесно и да тада оно постаје централна фигура и има повлашћен положај. Једнаку штету односу дете–болест наноси и родитељски немар, небрига или умањивање значаја ситуације и болести детета. Брига за болесно дете треба да буде заједничка брига оба родитеља, конструктивна (тражење решења за лечење и опоравак), одмерена емоционално и с оптимизмом у смислу успеха излечења.

Хоспитализам Сваки одлазак детета лекару и за родитеље и за само дете представља посебно непријатну ситуацију, и то прво због патње коју детету узрокују бол или одређени органски симптоми, а потом због појачане емоције страха, опште узнемирености. Уколико се сусрет с лекаром заврши и дијагнозом која упућује на болничко лечење, ситуација постаје још компликованија. Због интензивног осећања угрожености, осетљивости због одвајања од мајке и породице и интензивног страха од напуштања, деци до пет година старости не саветује се хоспитализација, изузев у хитним случајевима.

117

III. Деца не схватају да је хоспитализација пут ка оздрављењу или излечењу, већ је доживљавају као трауму, казну или нешто лоше. Када болничко лечење дуго траје, код деце се јавља хоспитализам. Хоспитали­ зам код деце је појам чије значење обухвата психичке и телесне тегобе и посебне облике понашања деце (повлачење у себе, страх од контаката, апатија, слаб сан, ноћне море, недостатак апетита...) изазване њиховим дужим боравком у болници или одрастањем у специјалним домовима за децу.

Сл. 48. – Детету треба објаснити ситуацију у којој се налази.

У тренуцима пред смештај у болницу дете има три велика проблема: – болесно је, одваја се од породице и мора да прихвати нову средину, која је за њега застрашујућа. Добра психолошка припремљеност за одлазак у болницу умањује, али не искључује реакцију детета. У припреми би требало да учествују родитељи, медицинско особље, а у зависности од тежине ситуације, и дечији психолог.

Фазе хоспитализма и реакције детета на болничко лечење Како се треба понашати с болесним дететом? Не треба паничити, преувеличавати симптоме болести, плашити дете болешћу када није послушно, водити дете на превару код лекара и давати лажна обећања (на пример „да неће болети”...). Детету реално треба објаснити ситуацију у којој се налази у складу с његовим интелектуалним способностима и узрастом. Током васпитања потребно је стварати поверење у лекара, лечење, лекове и никада не треба игнорисати тегобе детета без обзира на њихов интензитет или трајање. Реакције детета по смештају у болницу на лечење могу да буду следеће: – протест – дете реагује протестом најчешће одмах након одвајања од мајке и породице и показује општу узнемиреност, плаче, баца се по кревету, – очај – који се манифестује као губитак наде, а испољава се у виду пасивних, тужних, депресивних реакција, проблема са спавањем, апетитом. Често се јављају и регресивни облици понашања (повратак на цуцлу, пелене, мажење и тепање у говору...) и – равнодушност – која се схвата и као први знак прихватања болести и болнице и назнака опоравка. Дете почиње да прихвата храну, спава добро, показује интересовање за околину, медицинско особље (у почетку само онолико колико мора), а нешто касније остварује и сарадњу с њима.

118

Свака од ових фаза траје од неколико дана до чак и неколико недеља, у зависности од дужине боравка у болници, од узраста детета, породичног васпитања, привржености детета родитељима и породици, претходних искустава с лекарима и хоспитализацијама, уколико их је било. Као основни симптоми хоспитализма наводе се: склоност плачу, потиштеност, моторна хиперактивност или претерана смиреност, заостајање у телесном развоју, лоше опште здравствено стање (пад имунитета, инфекције...). Хоспитализам се испољава дечијим реакцијама које нису уобичајене и које мењају целокупно његово понашање. То су, на пример, регресија на узрасно нижи ниво понашања с одбојношћу према другим особама, неповерењем, страхом од контаката, као и повлачењем у себе. Нежељене реакције које могу посебно отежати лечење и успорити опоравак су и опирање током медицинских интервенција, стално плакање и одбијање сваке сарадње с лекаром и другим медицинским особљем. Разлог појаве хоспитализма код деце је одвајање детета од особа с којима остварује емоционалну везу и подршку, посебно одвајање од мајке. У данашњим болницама, у ситуацијама када је болничко лечење неизбежно, а дете је до 5 година старости, дозвољено је присуство мајке све време болничког лечења детета баш због тих штетних нуспојава лечења по психичко здравље детета. Што се одвајање детета догодило на нижем узрасту, ефекти хоспитализма су штетнији. Када родитељи нису с дететом у болници, потребно је да га редовно посећују. Време проведено с дететом треба да се искористи на најбољи могући начин, тако да се дете ниједног тренутка не осећа одбачено, невољено или кажњено зато што је болесно. Веома је важно да родитељи остваре добру сарадњу и развију поверење у лекара и медицинско особље које лечи њихово дете. Тада ће се дете осећати сигурније. Добро је осмислити детету време које мора да проведе у болници, понети му омиљене играчке и ствари које воли и које га умирују.

Сл. 49. – Дете на болничком лечењу осећа се усамљено и напуштено.

Негативне последице привременог одвајања детета од мајке и хоспитализације могу се јавити и по повратку кући. Посебно тешко болест, хоспитализацију и лечење подносе социјално угрожена деца и деца без родитељског старања. Код те деце јавља се та-

119

III. козвани поремећај лишавања, који се манифестује у виду: поремећаја сна, апетита, варења; регресије у развоју нагона – „лепљивост” (везивање за сваког ко укаже и најмању пажњу), аутоеротске активности, самоповређивање, агресивно понашање... Регресија се може јавити и у облику губитка говора, контроле сфинктера, лоше социјалне адаптације, повлачења у себе, одсутности или немира. Под повољним условима најбрже се опорављају сензо-моторне способности, потом сазнајне, па тек на крају емоционалне. У раду с овом децом здравствени радници треба да буду посебно пажљиви.

Симптоми одвајања Последице хоспитализације посебно се проучавају код деце код које је хоспитализација најјаче изражена због одвајања детета од родитеља и појачане емоционалне реакције страха од напуштања. Испитивања акутних реакција на одвајање говоре да хоспитализација најтеже погађа децу у узра­ сту од 6 месеци до 4 године. У основи реакција детета на хоспитализацију налази се тежња детета за афективном везаношћу. Афективно везивање означава сталну тежњу за успостављањем односа с другима. Осећајно везивање обухвата потребе, жеље, ставове и активности усмерене према једној животно значајној особи или према неколико животно значајних особа. То је примарна потреба која се остварује првенствено контактом с мајком, а касније, с развојем, представља основу социјалног функционисања. Афективно везивање код деце представља стварање позитивних осећања између родитеља и деце, што је испуњено задовољством и сигурношћу. Настаје од 6. до 9. месеца старости детета. Уколико се мајка и дете раздвоје, код детета се јављају узнемиреност и нерадо прихватање замене у виду мање или више страних лица. Теорија осећајног везивања настала је раних седамдесетих година двадесетог века, а њен зачетник је британски дечји психијатар и психолог Едвард Боулби (Edward John Mostyn Bowlby). Још давне 1929. године, док је радио као дечји психијатар, почео је да се интересује за патолошке последице губитка мајке. Основна поставка Боулбијеве теорије је да, ако желимо да схватимо развој човека, морамо да проучимо на који начин се поступало с њим током читавог детињства. Спона између мајке и детета обезбеђује задовољење бројних потреба – од сигурности опстанка, емотивне топлине и неговања до дететове потребе да активно упознаје средину која га окружује. Ако дете нема осећај повезаности с мајком, као последица тога настаје страх од одвајања од ње, али и растући други страхови, као што су страх од мрака, страх од непознатих места... Заједничко свим овим ситуацијама које изазивају страх, по Боулбију, јесте повећан ризик од опасности. Теорија осећајног везивања има два сегмента – то су теорија дечјег осећајног везивања и теорија осећајног везивања одраслих. Оба сегмента теорије могу

120

се посматрати као део опште теорије релација. Осим тога, теорија дечјег осећајног везивања може се посматрати као део развојне психологије, а теорија осећајног везивања одраслих је сегмент који своје место налази у гранама психологије које се баве психосоцијалним функционисањем. Децу која су у институционализованим условима провела дуже време карактерише успорен и измењен емоционални развој. Често су равнодушна, нестабилна, хладна, неспособна да успоставе, одрже и продубе емоционалне односе с другима, незасита су у тражењу љубави. У социјалном развоју остају социјално незрела, не праве разлику између познатих и непознатих особа, пријатеља и непријатеља, нису у стању да се придржавају правила понашања, да негују пријатељске односе, некритично се понашају у комуникацији с другима, траже и непотребну помоћ, често лажу и агресивна су. У когнитивном развоју видна је успореност развоја говора, деца мање вербализују све што преживљавају, мање су радознала, изостају безбројна запиткивања, способности се не развијају до краја. У понашању су импулсивна, немају самоконтролу, недостаје осећање кривице када се крше правила, праг толеранције је снижен, не могу да одложе задовољење потреба, недоследна су, сугестибилна и поводљива. Сензомоторни развој касни у односу на вршњаке у породицама, нарочито развој моторике и моторне спретности. Сви здравствени радници који лече децу сусрећу се у свом раду с многим личним тешкоћама. Уколико унесу превише емоција – заволе неко дете толико да се изгубе професионалне границе, могу осећати стрепњу да ће их преплавити властите емоције и од губитка стручне реалности у поступку

Сл. 50. – Дете на болничком лечењу, и његова тежња за везаношћу

121

III. према малом пацијенту. Друга крајност је строгост и држање под контролом сопствених емоција чак и при исказивању нежности када је то потребно. Оба облика понашања могу с временом узроковати појаву синдрома изгарања на послу (о томе ће бити више речи касније, у последњем поглављу Уџбеника) и смањења способности за рад.

3.2. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ОДРАСЛИХ У БОЛНИЦИ Институционална неуроза Синдром институционалних неуроза, осим хоспитализма, још један је облик реаговања на хоспитализацију која дуго траје. Односи се на сва психичка стања узрокована боравком у институцијама, у овом случају у болници. Ни одрастао човек није имун на болести, било да су пролазне, ситуационе тегобе, повређивања, ломљења или „више” или „мање” озбиљна обољења која из разних разлога изискују хоспитализацију. А у болници, на хоспитализацији, као и код деце, јављају се бројне специфичне реакције, облици понашања и емоције. Смештај у болницу (хоспитализација) изискује прилагођавање новим условима у околностима доживљавања страха и неизвесности услед болести. Адаптацију прате осећања зависности и губитка контроле. Дуготрајна хоспитализација изазива и депресију са симптомима равнодушности, повлачења у себе, одбијања комуникације, апатичности. Једно од стреснијих искустава, високог интензитета, повезано с болешћу и лечењем, јесте оперативни захват. Анксиозност је редован пратећи феномен и осцилира од благих форми до дезорганизујућих, када пацијент губи контролу над собом. Учење коришћења делотворнијих механизама суочавања са стресом доводи до бољих резултата током постоперативног опоравка. По доласку у болницу човек осећа бројне забринутости узроковане: – неугодним симптомима болести, – страхом од болничког лечења и исхода лечења (дејства примене лекова, анестезије, операције, последица), – медицинским незнањем и недовољном информисаношћу о току болести и поступцима лечења, – престанком уобичајених свакодневних активности и променом со­ цијалне улоге (од радног, запосленог човека до пацијента...), – растанком од пријатеља, породице и бригом о њима (ограничено виђање с породицом и пријатељима, сведено на време посета у болничким условима),

122

– суочавањем с патњама других пацијената с којима се дели место живљења, дан и ноћ, – суочавањем с различитим, а понекад и незгодним особинама других па­ цијената.

Могуће реакције – хиперактивност, повлачење, регресија Болничко лечење посебно тешко подносе жене млађе од 40 година, болесници без дијагнозе, тешки болесници и болесници са специфичним карактеристикама личности (склонији страховима, забринутости, потиштености, депресији...). Када се говори о одраслим пацијентима у болници, најчешће се разликују три типа понашања: – пацијенти са хиперактивношћу – њих одликује претерана моторна активност, разговорљивост, – пацијенти који се повлаче у себе – ћутљиви, некомуникативни, незаинтересовани за спољњи свет, заокупирани собом и својим мислима, – пацијенти с регресијом – препуштају се туђој бризи без властитог ангажовања. Пацијенте с оваквим понашањима здравствени радници обично сматрају „тешким”, „несарадљивим”, понеки им чак и ускраћују потребну пажњу и наклоност. Њихово понашање је стварни одраз тренутног емоционалног стања и таквим начином комуникације само се продубљују постојеће реакције. Здравствени радник одмереним, ненаметљивим разговором може помоћи у ослобађању пацијента од напетости и забринутости.

Сл. 51. – Повлачење у себе као једна од реакција пацијента

Знаци на које би здравствени радници у болници требало да обрате пажњу код пацијента су: раздражљивост (чак и агресивност), умор, несаница, губитак апетита, изненадни напад плача, повлачење из социјалне средине и недостатак комуникације с осталим болесницима у соби. С оваквим пацијентима потребно је више радити на њиховом личном оснаживању за преовладавање ситуације и партнерском односу пацијент–лекар путем комуникације засноване на узајамном поштовању. Најадекватнију реакцију на болничко лечење испољавају пацијенти који су при пријему у болницу обавештени о болничким поступцима, болничкој средини и здравственим радницима који учествују у лечењу. Захваљујући томе имају осећај контроле над тренутним збивањима и сопственим животом.

123

III. 3.3. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ ТРУДНИЦА И ЖЕНА ПОСЛЕ ПОРОЂАЈА Трудноћа или „друго стање” није болест. Оно је само другачије стање од уобичајеног жениног стања. Ипак, промене у животу жене и функционисању њеног организма, које ово стање доноси, знају да буду узнемирујуће и неприпремљеној трудници непријатне. Мучнине и промене у димензијама тела само су део онога што будућу мајку очекује током трудноће. Традиционалан став код свих народа је да су трудноћа и породиљство време радости. И поред тога, у том периоду жена ипак није заштићена од појаве психичких проблема. Најважније је сазнање да је већина психичких промена током трудноће сасвим нормална. На емотивно стање труднице утиче њено претходно психичко стање, слагање с партнером, раније искуство с трудноћама, побачајима, порођајима, као и став о трудноћи (да ли је жељена, нежељена...).

Тешкоће у првој, другој и трећој фази трудноће Сл. 52. – Трудница у различитим фаза­ ма трудноће

Трудноћа се дели на три фазе: – прва обухвата период од зачећа до 12. недеље, – друга траје од 12. недеље до 26. недеље трудноће и – трећа обухвата период од 27. недеље до 40. недеље и порођаја. Свака фаза трудноће носи и нове изазове – како физичке, тако и оне у свакодневном животу, а све то заједно ремети емоционалну равнотежу будуће мајке. Исти ефекат имају и неки спољашњи фактори, финансијски, страх од губитка посла или постојање неког породичног проблема. Жене, које иначе не потискују емоције, већ их слободно и неспутано из­ ражавају, лакше подносе тру­ дноћу. Психичке промене у првом тро­ месечју И поред хормона прогестерона, ко­ји се често назива и хормон сре­ ће у трудноћи, истраживања су показала да многе жене у тру­ дноћи показују блаже психичке симптоме. Бројне психичке про-

124

мене јављају се када жена схвати да је трудна. Најпре се јављају промене емотивног стања, расположења и реаговања. Ситуације, које иначе не изазивају посебну пажњу, тада могу изазвати сузе, очај или бес. Те промене расположења нису код свих трудница исте, већ зависе од типа личности труднице, начина живота који води и емотивне подршке коју добија. Ипак, за већину трудница то је период бурних емоција, анксиозности и немира, који се манифестују као раздражљивост, склоност тужним мислима и плачу, забринутост због могућих проблема с дететом, као и због порођаја уопште. Психичке промене у другом тромесечју У овом периоду настављају се страхови, посебно је изражен страх од побачаја, али се интензивира и осећај благостања. Жена у том периоду има појачане физиолошке потребе. Психичке промене у трећем тромесечју Треће тромесечје обележено је више физичким него психичким сметњама. Наравно, доминантан је страх од порођаја и здравственог стања бебе. Тај страх је израженији код прворотки. Сам порођај може, психолошки постматрано, да буде пропраћен стабилним и мирним емоцијама, као и осећајем пријатности због очекиваног исхода и завршетка претходних страхова. Ређе је испуњен и незадовољ­ ством или немиром. Ако је тежак и продужен, или је завршен неком оперативном интервенцијом, порођај представља посебно оптерећење. Исцрпљеност настала због физичког напора, као и дуго присуство бола могу изазвати узнемиреност, па чак и агресивност. Ипак, све то се релативно брзо заборавља након рођења детета.

Реакције после порођаја – синдром тужног расположења, постпорођајна потиштеност, постпорођајна психоза Након порођаја од жене се очекује да се радује доласку бебе на свет. Сигурно је да је рођење детета чини веома срећном, али је истовремено преплављена неизвесношћу и бригом како даље с дететом, што изазива специфичну мешавину осећања. Након порођаја честе су несанице, које нису повезане с ритмом дететовог спавања, губитак апетита, брзо замарање и раздражљивост. Могу се појавити и амбивалентне емоције према детету и доживљај себе као лоше мајке. Психичке тешкоће након порођаја могу да буду повезане с различитим исходима порођаја: с губитком детета, рођењем детета с недостацима, али и с рођењем здравог детета. Одмах по порођају те психичке тешкоће су нормалне. Негативне психичке реакције на порођај и рођење детета могу се сврста­ ти у три групе:

125

III.

Сл. 53. – Тужно расположење мајке после порођаја

– синдром тужног расположења или baby blues, – постпорођајна потиштеност и – постпорођајне психозе. Синдром тужног расположења или baby blues Рођење бебе изазива мноштво снажних емоција. Неке жене након порођаја могу привремено бити тужне, што је такозвано baby blues расположење. Ради се о кратком и безопасном поремећају расположења под утицајем хормонских промена у организму жене. Обично траје од 3 до 6 недеља после порођаја. То расположење карактеришу: изненадне промене расположења, тешкоће са спавањем и апетитом, стални умор, плач и претерана осетљивост. Физички додир мајке с дететом најбољи је лек за то стање, а помажу и подршка и помоћ околине. Постпорођајна потиштеност Постпорођајна потиштеност код породиље је психички поремећај који се манифестује нерасположењем, губљењем воље (апатија), поремећајем сна, апетита, психомоторним немиром, појачаним замором. Основна емоција је туга, а њене манифестације су безнадежност и беспомоћност, које прате осећања мање вредности и кривице (да ништа не ради како треба), и потреба за самокажњавањем, чак и самоубилачке идеје. Стални пратећи осећај је збуњеност. Карактеристична је и деперсонализација. Развија се осећај да сопствена личност више не постоји, губи се однос према сопственом телу, а спољњи свет добија другачија значења. Постпорођајној потиштености више су склоне прворотке, жене старије животне доби, неудате жене и жене код којих је порођај изазван царским резом. Постпорођајна потиштеност најчешће се објашњава немогућношћу адаптације организма на хормонске промене.

126

Постпорођајна психоза Разлози за настанак тежих психичких промена и тешкоћа после порођаја могу да буду разни: наслеђени; порођај је испровоцирао потенцијалну психотичну реакцију; реакција организма услед промене хормонског статуса; емоционални стресови као што су нежељена трудноћа, незадовољство полом детета, проблеми у браку; пролазна криза личности и њене аутономије, која може узроковати појаву тежих болести, као што су психозе. Психозе се чешће јављају код прворотки и код жена које су осетљивије. Најчешћи тип психоза у трудноћи и после порођаја су психозе које се одликују наглим, изненадним почетком, психичким немиром и дезоријентацијом. Било би правилно да сваку психолабилну трудницу, или трудницу с генетском или стеченом предиспозицијом која указује на емоционалну нестабилност прегледа неуропсихијатар или психолог да би се на време откриле склоност ка психичким тешкоћама и емоционална неприпремљеност. Здравствено стање труднице прати се редовним контролним прегледима и здравствено-васпитним радом (гинеколога, лекара опште праксе, медицинских сестара, физијатра, стоматолога, по потреби, психолога...). Важно је трудницу информисати о значају њеног емоционалног стања, које се одражава на бебу, о значају правилне исхране, кретања, припреме за све психофизичке промене, порођај, као и о значају вежбања после порођаја и важности припреме породице за долазак новог члана и оспособљавања за негу новорођенчета. Здравствени радник би требало да континуирано током целе трудноће прати здравствено стање труднице и да пружа одређене и одговарајуће информације, савете (одговори на питања којих трудница има безброј), да указује на могуће ризике и да их идентификује, уколико се јаве, на време.

3.4. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ БОЛЕСНИКА ОБОЛЕЛИХ ОД НЕИЗЛЕЧИВИХ БОЛЕСТИ Суочавање с неизлечивом болешћу сматра се акцидентним животним догађајем. Под акцидентним животним догађајем подразумевамо догађај који може да се јави у било ком животном добу, изазива снажан стрес и потпуно мења дотадашњи живот особе. Без обзира на индивидуалне разлике између људи (као што су пол, старост, образовање, претходно искуство, особине личности, социјална средина...), суочавање са чињеницом да се болује од неизлечиве болести изазива мање или више сличне реакције. Доминантне емоције су: неизвесност, беспомоћност, страх, туга, усамљеност, а чест је и осећај обележености (стигма). Већина људи верује у праведан свет – ако смо добри, дешаваће нам се добре ствари. Управо зато се код болесника с тешком или неизлечивом бо-

127

III. лешћу често јавља и осећај кривице јер своју болест доживљавају као одређену врсту казне за нешто што су лоше урадили у животу (болесник с обољењем плућа не може себи да опрости што је пушио...). Уколико постоји генска предиспозиција, ако је у породици већ било истих обољења, осећај кривице је много мањи или не постоји. Свака тешка болест мења организам особе. Нарушена је равнотежа у организму, преовладава бол на различитим местима, јављају се проблеми у задовољавању основних потреба, настају тешкоће у физичком смислу (отежана покретљивост), сметње са спавањем и сном, као и бројне психичке тегобе.

Фазе прилагођавања на неизлечиву болест Процес прилагођавања на болест, односно губитак здравља има неке своје законитости које су веома сличне код свих оболелих: ‒ почетно суочавање с болешћу и дијагнозом прате неверица и шок. Шок је толико јак да не постоје друге емоције (као да нема осећања). Особа је потпуно емотивно равна. Неверица и негирање помажу у ублажавању шока и део су психолошке заштите. Прва реакција је тражење потврде дијагнозе од још два-три лекара. Иако ова, прва фаза, траје кратко, дешава се да особа не може да је превазиђе, што одузима драгоцено време за лечење. За оболелу особу значајно је да располаже свим потребним информацијама о болести, начину лечења, могућим, очекиваним симптомима и тешкоћама, али је треба усмеравати да размишља о будућности, ‒ када се ипак прихвати дијагноза, следе паника, немир, дезорганизација, осећање беспомоћности и страха, уз депресивно расположење. Нису ретке ни емоције љутње, беса, огорчености. „Зашто ја?” је карактеристично питање за особу која је оболела. Љутња може бити усмерена на себе, особе из најближе околине, па чак и на медицинско особље, ‒ у наредној фази особа се повлачи у себе. Болест, а и само лечење узрокују појаву бројних видљивих последица у смислу промене физичког изгледа (губитка тежине, промене боје лица...). Мисли и деловања усмерени су искључиво на болест, преовладавање бола и непријатности коју она доноси. Време пролази у презаузетости обавезама у вези с лечењем. Због свега наведеног болесници се повлаче из социјалне средине, постају осетљивији и лакше их је повредити у социјалним контактима, чак и у оквиру најуже породице. Навике, дневна рутина, интересовања као да не постоје, постоје само болест, терапија, контрола, размишљање о исходу. Свако лечење и свака контрола изазивају напетост, анксиозност, страх, ‒ следећу фазу можемо назвати „договарање с болешћу”. Особа интензивно размишља шта би могла да учини или којом променом да измени живот. Ова фаза представља напредак према прихватању болести јер показује да је оболела особа свесна тежине своје болести, ‒ последња фаза је фаза у којој оболела особа прихвата реалност и трага за активним механизмима савладавања тешкоћа. У овој фази мања је за-

128

окупљеност изгубљеним, а повећава се интересовање за све што може допринети да се осећа боље или да олакша свакодневни живот, усклађујући захтеве болести и дневне активности. У свим фазама, уз сагледавање индивидуалних разлика у доживљавању, реаговању, превладавању болести, потребне су психолошка помоћ и подршка. Бројна истраживања показала су да психичке тегобе болесника оболелих од неизлечивих болести у значајној мери зависе од комуникације коју су остварили са здравственим радницима. Недостатак комуникације са здравственим радницима или комуникација коју пацијент доживљава као лошу негативно се одражава на психичко и физичко стање пацијента. Боља информисаност коју пружа здравствени радник у сваком тренутку болести, остварена сарадња поверења и сигурности поспешују реалније суочавање с болешћу и активнији приступ само­ збрињавању. Правовремено, прецизно и објективно информисање и припремање пацијента за различите интервенције смањују страх и анксиозност. Саосећајан, благ, негујућ и топао однос према оболелој особи има утицаја на општи квалитет њеног живота. Брига и пажња здравствених радника, која се исказује особама које су оболеле, враћа у болести пољуљано људско достојанство (о овоме ћете више сазнати у делу Уџбеника који следи – Комуникација с болесном особом). Уз суочавање с болешћу иде и преиспитивање живота, навика, размишљања, одлука које су се током живота доносиле и ствара се нова слика себе, света и односа према људима. Често се постављају питања о смислу постојања и суштини живота. Страх од коначности је један од најјачих страхова и зато су значајне и веома важне помоћ породице и околине, и то не само у задовољавању биолошких потреба већ и у разумевању, доброј комуникацији која ће макар на тренутке скренути мисли оболелог с бола и патње. Понекад су довољни и само присуство и додир руке. И пажња је лек. Криза изазвана болешћу и сазна­ њем о неизлечивости, као и свака друга криза, може да се превлада. Оболела особа може да изабере неке нове шансе за даљи свој развој уместо регресије или још дубље патње. Чуда се заиста догађају и о томе треба говорити.

Сл. 54. – Веома је важан додир руке.

129

III. Тешкоће породице оболелог Када оболи члан породице, наступају значајније промене у оквиру породице. Основни циљ и задатак сваке породице је осигурање здравог живота и здравља сваког члана породице, као и помоћ у свакој, и очекиваној и неочекиваној, промени. Очекиване промене су предвидиви развојни догађаји као рађање детета, помоћ детету да касније самостално функционише, прилагођавање радним, економским, финансијским условима, брига за остареле чланове породице... Неочекивани догађаји су изненадни губитак посла, материјалне сигурности, и као најтежи за превладавање, болест неког члана породице (акутна, хронична, инвалидитет, болести зависности...) и смрт.

Сл. 55. – Болест ближњег изазива забринутост.

Пошто сазнају за дијагнозу и болест члана породице, настају тешкоће на нивоу комуникације унутар породице, као и у вези с организацијом и реорганизацијом заје­ дничких породичних обавеза и послова. Мењају се породични односи, улоге, навике и животни ритуали. Чланови породице имају различите психичке реакције у вези с болесним чланом породице. Најчешће су: стална анксиозност, забринутост, туга, неизвесност, страх, осећање беспомоћности. Пожељно би било да се у нези тешког болесника ангажују сви чланови породице. Неко ће помоћи у обављању разних послова, неко у медицинској нези оболелог, а неко у разговору и психолошкој подршци. Свако у ономе што сматра да може да уради. На тај начин ствара се мрежа подршке. Да би се одговорило свим обавезама и да би се сачувала породична равнотежа, члановима породице потребно је да понекад и промене средину без гриже савести или осећања кривице – да изађу с пријатељима, прошетају се, оду у позориште... Останак у кући не помаже болеснику ако се то ради само због болесника и непрестано, а с мислима о нечем другом, занимљивијем што би могло да се деси на неком другом месту. Треба поштовати и болесникову интимност и жељу да понекад остане сам. Некад је потребно прихватити чињеницу да болесник не може да оздрави и да једино што члановима породице преостаје јесте да буду уз њега колико могу и у тим тренуцима му се уз пуну пажњу посвете. Болесна особа има потребу да осети да је вољена. Здравствени радник који лечи тешко оболелог требало би да је упознат с његовим породичним статусом да би и сам пронашао своје место и улогу у животу пацијента и прилагодио се постојећим околностима. Посебно је тежак случај ако особа која болује од неизлечиве болести нема никога у својој близини ко би преузео бригу о њој, од неге до старања о егзистенцијалним питањима. Проблеми који се у оваквим животним околностима могу јавити и растући страхови који их прате понекад утичу на то да се и побољшања током лечења не доживљавају позитивно.

130

3.5. СТАВОВИ О АНЕСТЕЗИЈИ, УМИРАЊУ, САМОУБИСТВУ, ЕУТАНАЗИЈИ Анестезија Одувек је код човека постојала жеља да живи без бола, или, кад год је могуће, да избегне бол. То се посебно односило на ситуације у којима је било потребе за неком хируршком интервенцијом. За смањење доживљавања бола лекари су у прошлим временима користили разна средства: алкохол, опијате разних врста... Али то није увек давало резултате. Први писани трагови о врсти терапије бола датирају из античке Грчке, када су се употребљавали екстракти мака, мандрагоре (биљке која је непрерађена на прави начин врло отровна) и алкохола. Сунђер навлажен том смешом стављан је на болна подручја, а употребљавали су га Хипократ и Гален. Познато је да су Грци употребљавали и различите супстанце да би изазвали стање сна. Те супстанце даване су инхалационим путем. Увођење хируршке анестезије представља једно од највећих достигнућа медицине. Добробит коју је донео развој анестезије је непроцењива. Посебно је значајно увођење анестезије код деце, што се ради последњих 150 година. ЗА РАДОЗНАЛЕ Прва анестезија у правом смислу изведена је далеке 1884. године, када је Колтон (Colton), путујући хемичар и забављач, зубару понудио „смејући гас” при вађењу зуба. Људи, који су удисали тај гас, нису осећали бол. У историји медицине је забележено да се енглеска краљица Викторија безболно породила помоћу хлороформа. Крај XVIII и почетак XIX века донели су многа сазнања о хемијским гасовима: откривено је дејство угљен-диоксида, водоника, азота и кисеоника. Џон Сноу (John Snow), лекар из Лондона, био је први квалификовани анестезиолог. У свом раду определио се за бављење искључиво анестезијом. Развио је први вентилатор ‒ пулмотор, 1841. године, који је користио хлороформ и етар, који је служио за децу у асфиксији (недостатак кисеоника у организму). Леонард Корнинг (James Leonard Corning) је 1885. године увео епидуралну анестезију у сталну анестезиолошку праксу, и то тако што је прво извршио низ екперимената на псима, па потом и на људима. Године 1898. Август Бир (August Karl Gustav Bier) први је извео спиналну анестезију. Анестезиолози су пре свега лекари. Добар анестезиолог је лекар који се добро разуме у физиологију, патофизиологију, фармаколигију, интерну медицину и на крају у хирургију. Више о историји анестезиологије наћи ћете на сајту https://scindeks-clanci.ceon.rs.

131

III. Анестезија је поступак којим се у потпуности одстрањује бол. Сврха анестезије је да се омогући болеснику безболан оперативни, или неки други медицински захват, а здравственом раднику безбедни услови за операцију или неку другу медицинско-техничку радњу. Реч анестезија је грчког порекла у значењу „без осећаја”, „ан естос”. Одређује се према узрасту, стању организма и пратећим болестима. Пре давања анестезије с пацијентом који чека за операци­ ју или интервенцију обавља се де­таљан општи преглед који се завршава разговором с анестезиологом. Након упознавања пацијента са свим поступцима и ризицима анестезије, пацијент сам даје своју сагласност, а пристанак оверава и личним потписом. Иако су добро упознати с поступком, већина пацијената има страх од ане­ сте­зије. Углавном је тај страх повезан с тим да се, можда, неће пробудити. Након буђења, по правилу, ови страхови се одмах заборављају. Уобичајене пратеће појаве анестезије су мука, сува уста, болови у грлу, збуњеност, слабост и поспаност. Сл. 56. – Анестети­ чар при давању анестезије

По локализовању и степену дејства, постоје: – локална анестезија, – регионална анестезија и – општа анестезија. Локална анестезија подразумева давање локалног анестетика у одређени део тела захваћен болом, болешћу или онај на ком треба извршити оперативни захват. Анестезира се оперативно поље или део тела на ком се изводи нека интервенција, чиме тај део постаје неосетљив на бол. Локални анестетик се може убризгати или нанети директно на кожу или слузокожу, чиме се уклања осећај бола с тог дела тела. Пацијент је све време у будном стању и свестан. Многи људи су изузетно осетљиви на бол, па и мање агресивне дијагностичке методе, или медицинско-техничке радње не могу да издрже. У тим случајевима користи се локална анестезија, којом се обезбеђује да особа буде смирена и да не осећа бол, иако није успавана. Пример је специфичан страх повезан с одласком код зубара, који се превладава безболним интервенцијама уз локалну анестезију. У регионално локалној анестезији омогућава се уклањање бола с већег дела тела. Постиже се убризгавањем анестетика помоћу инјекције или катетера. Пацијент је све време будан, али не осећа бол у том делу тела. Данас

132

је веома актуелна епидурална анестезија, која се користи и при порођају. Труднице, које желе да не осете порођајне болове, опредељују се за овај облик анестезије. Општа или тотална анестезија обухвата губитак свести и осећања бола у целом телу, гашење одбрамбених рефлекса, опуштање и релаксацију мишића. Тотална анестезија може се давати инхалационим анестетицима који улазе преко апарата за дисање и плућа у организам, или интравенски, анестетицима који се дају директно у вену. Користи се при сложенијим операцијама. Која врста анестезије ће се користити, зависи од здравственог стања пацијента (основна болест, придружене болести, алергије на лекове или познате алергије на анестетике), типа оперативног захвата или типа интервенције, резултата лабораторијских и дијагностичких тестова и исказане жеље пацијента (понекад је могуће бирати врсту анестезије под којом ће се обављати интервенција/операција, али кад је реч о хитним захватима, то најчешће није могуће). Приликом давања опште анестезије анестезиолог прати стање пацијента током целокупног дејства анестезије: прате се крвни притисак, дисање, пулс и други витални параметри. По завршетку интервенције анестезиолог поништава деловање анестетика додавањем одређених лекова. Колико ће се брзо пацијент пробудити из анестезије зависи пре свега од тога колико је она трајала, од врсте операције или медицинско-техничке радње и општег здравственог стања. Тотална анестезија може да се користи и у дијагностичке сврхе. Бројне инванзивне, болне дијагностичке методе, на пример колоноскопија, гастроскопија, бронхоскопија..., могу да се раде под општом анестезијом. Свако увођење у анестезију прати одређени ризик од појаве компликација. Ризик зависи од врсте анестезије која се користи, старости пацијента, његовог здравственог стања и индивидуалних реакција на анестетик. Код здравих људи компликације настају ретко. Узимање одређених лекова, конзумирање алкохола и пушење могу повећати ризик од настанка компликација. У савременој медицини анестезиолози се баве и терапијом разних болних стања (више о томе касније у Уџбенику).

Умирање Смрт је универзална, природна појава, биопсихосоцијални феномен и пратилац живота. Смрт је коначан и неповратан престанак свих функција организма. Једна од најважнијих разлика између човека и осталих врста је у томе што је човек једини свестан своје смртности. Страх од смрти као потпуне дезинтеграције личности и коначности постојања спада у најосновније људске страхове. Ако се смрт психолошки доживљава као вид нове интегрисаности и новог постојања, како се дефинише

133

III. у многим религијама, однос према смрти је другачији. Тако прихваћена, у неким културама смрт се доживљава и као радост (симболички чин уверености у нови живот). Иако постоје разлике од културе до културе, заједничко за већину друштава је поштовање умирућег и умрлог. Начин на који ће неко завршити живот зависи углавном од старости, пола, врсте болести, психичке стабилности и базичних ослонаца личности као психолошких потпорних система, степена телесне оштећености, културолошких и религијских образаца личности... Умирање, иако природно као и рађање, тешко је не само за умирућег већ и за његову породицу и пријатеље, али и за здравствене раднике који су у контакту са особом у којој се гаси живот. Дешава се да здравствени радници понекад смрт свог пацијента схвате као властити професионални неуспех. Током лечења контакти здравствених радника и пацијента обично су учестали и увек с надом. Што је крај живота ближи, контаката је све мање и пацијент углавном остаје сам. Речи често губе смисао, а за разговор о долазећој смрти мало ко је спреман. При суочавању с фаталном дијагнозом пацијенти уобичајено пролазе кроз четири фазе: – фаза неверовања, сумње и одбацивање дијагнозе – ова фаза је нормална и корисна и омогућава прилагођавање на новонасталу ситуацију. Међутим уколико дуго траје може да изазове анксиозност, бес, завист према здравим људима, огорченост у односима с члановима породице, пријатељима, – фаза погодбе или цењкања – покушај да се околности промене: „Ако ово пребродим, нећу више никада...”, – фаза депресије – особа осећа да јој време измиче, да губи контролу, да је беспомоћна. Јављају се и туга због напуштања свега и удаљавање од најмилијих и околине која га окружује, – фаза прихватања, мирења – с временом, уз осећај да је смрт неизбежна, опирање и страх најчешће нестају, особа брже губи интересовање за спољашња збивања и полако се гаси. Јавља се феномен „сопствене сенке” – синдром безнађа – када особа увиђа да егзистенција нема више никаквог смисла. Основне психолошке потребе умирућег – Најјача потреба је да се ублаже бол, тегобе и патња коју сама болест носи. – Потреба за самопоштовањем и поштовањем. – Разне тешке болести умањују својим пратећим ефектима поменуте потребе које човек има у вези са самим собом, па се зато јављају стид, нелагодност и ниско самопоштовање. – Потреба за пажњом и припадањем, саосећањем и комуникацијом. – Било би пожељно не оставити умирућег самог, не присиљавати га ни на шта, слушати га и исказивати му дужну пажњу и поштовање (држање за руку, охрабривање, користити топле и нежне речи које умирују...). Губитак сопственог статуса познат је као феноменолошка смрт. Губитак персоналитета, есенције личности, због спознаје да нас више неће бити представља психолошку смрт. Биолошка смрт, смрт коју лекар региструје представља само крај искуства болесника у терминалној фази болести.

134

Иако нико унапред не може знати колико ће живети, чак ни у терминалној фази болести, већина се опредељује за то да их смрт не затекне у болници. Увек је присутна жеља да се обаве још неки послови, да се проведе још неко време с најближима, а избегне тешка терапија. Као и оболели, и чланови породице и блиске особе пролазе кроз разне фазе. Мења се свакодневни живот сваког члана породице, мењају се породичне улоге, комуникација међу члановима породице постаје другачија, појачава се стрес, јављају се финансијски издаци у вези с болешћу и лечењем... Обично се крију права осећања да се не би додатно оптеретио оболели, а и чланови породице се међусобно штите од отвореног разговора за који нису спремни. Сви се труде да уносе оптимизам и ведрину, а разговор о болести, посебно смрти, се избегава. Утеха без основа је бесмислена, неозбиљна, понекад изазива и нежељени ефекат потцењивања болесниковог увида у ситуацију. Посебно је важно ипак да породица пази да својим поступцима одржи достојанство личности оболелог и да у што већој мери ублажи „тотални бол” (збир телесног, психичког и социјалног бола) умирућег. У данима пред крај живота болесници се углавном ослањају на ангажовање чланова породице. Када је у питању млађа особа, ангажује се више чланова породице, пријатељи, и сви исказују спремност да помогну. Смрт старе особе се прихвата као нешто природно, што се очекује и лакше прихвата, па је подршка слабија. Стари људи су најчешће и сами, њихови млађи чланови имају своје животе, неретко су и физички далеко. Способност за самостално функционисање оболелог се смањује, па породица најчешће прихвата ин­ ституционализовано лечење, поготово ако је болесник стар или је у терминалним фазама развоја болести. Неговати умирућег болесника је веома тешко и исцрпљујуће и многе породице се опредељују за болнице или хосписе. Хосписи су посебне институције које примају искључиво болеснике у терминалној фази болести пружајући им лечење, негу, комфорност живљења у складу с болешћу и прави начин збрињавања. У нашем народу посете болесницима се сматрају обавезом којом се доказује приврженост, па се дешава да сви, чак и они који током живота нису исказивали интересовање за болесника, желе то да исправе или надокнаде. Сарадњом здравствених радника и породице требало би утицати на то да се адекватно припремљеном информацијом за породицу зауставе посете оних који болесника замарају, емоционално оптерећују... Чланови породице, ма колико се трудили, не могу се у потпуности припремити за смрт свог најближег, без обзира на дужину боловања и сазнање о извесном исходу. Докле год је човек жив, постоји нада. Када се смрт ипак догоди, наступа акутна фаза туговања чланова породице, која носи шок, очај, велику тугу, осећање празнине, преокупираност сећањима на особу која је умрла, узнемиреност и несаницу. Уколико постоји и нешто што би изазвало осећање кривице због одређених поступања или непоступања током лечења, таква емоција може трајати годинама. Постоје особе које ника-

135

III. да не успеју да се изборе с губитком и развију деструктивна и неприлагођена понашања: злоупотреба алкохола, регресија, беспомоћност, повлачење, понашања која узрокују поремећај имунитета, појаву озбиљних болести, чак и смрти. У многим земљама данас лекари, психолози, свештеници, па и студенти добровољци воде унапред припремане и отворене разговоре с умирућим болесницима о њиховој скорој смрти. У нашим болницама још се увек прикрива вероватноћа близине смрти. У ситуацији када се на иницијативу пацијента разговор ипак обавља, здрав­ ствени радник би требало да буде пажљиви слушалац, да чује шта му болесник говори, шта га мучи, да одговара умерено и само када је директно питан. А понекад и само изговорене речи, без тражења одговора, имају чудесну моћ.

Самоубиство (суицид) Под самоубиством се подразумева прекид живота слободном вољом поје­ динца. Одувек је било самоубистава у свим културама и земљама света. Старогрчка и староримска култура су самоубиство третирале као израз људске слободе и достојанства, а у Јапану је то био начин исказивања соп­ ствене части и сматрано је херојским чином. Већина религија не прихвата и не оправдава самоубиство. Самоубиство као појава по правилу не оставља људе равнодушним. Често изазива чак читав спектар различитих реакција и емоција: од осуде до саосећања, од сагледавања животних околности и става да је то стварно било једино решење за ту особу до тумачења овог чина као кукавичлука и одустајања од борбе. Самоубиство је увек вишезначно и тумачи се социолошким, биолошким, психодинамским и психијатријским разлозима. Иако се сматра да је самоубиство планирано и да иза њега стоји чврста одлука, дешава се да је оно одраз тренутног стања, импулсивности или афекта. Фактори ризика за извођење овог чина могу да буду дуготрајни и тре­ нутни: 1. Дуготрајни фактори ризика: – психијатријски поремећаји; – телесна обољења праћена интензивним болом, страхом и патњом; – узраст – ризик расте с годинама; – пол – жене чешће покушавају, а мушкарци чешће успевају да изврше самоубиство; – брачно стање – сами, разведени, удовци и удовице су под већим ризиком; – незапосленост, неквалификованост, незадовољство послом или јак стрес,

136

2. Тренутни, изненадни фактори који су се појавили у блиској прошлости или се дешавају: – распад љубавне везе; – емоционални губитак; – промена у здравственом стању; – интоксикација неким психоактивним супстанцама (алкохол, дрога); – депресивно осећање, осећање безнадежности. Код младих самоубиству некада претходи банални разлог – свађа с братом или сестром, добијена недовољна оцена из неког предмета, свађа с родитељима око излазака, раскид с момком/девојком. За младог човека, који је у сталном сукобу са собом, то представља окидач. Кризни периоди су распусти и крај школске године, дани празника и викенда. Тада се појачава интимни осећај усамљености. Целокупну ситуацију отежава и живљење у породицама у којима недостаје топлине и у којима није створена неопходна блискост међу члановима.

Сл. 57. – Физички показатељи туге, умора, осећања да смо у безизлазној ситуацији.

И поред тога што се донесе одлука да се изврши самоубиство, увек постоји и нека нада да ће неко из околине притећи у помоћ. Веома често се покушајима или најавом самоубиства скреће пажња на себе и на тај начин се указује на постојање проблема. Велики број самоповређивања, особа које хронично уништавају здравље прекомерним пушењем, узимањем дрога или алкохола, па и самоубистава представљају несвесну потребу за самокажњавањем. На могућност самоубиства указује: прогресивно губљење животних интересовања (код младих попуштање у учењу), промењена комуникација са честим конфликтима, губитак мотива, смањена физичка активност, појачана агресивност која никако не престаје, немир, нестрпљење, жеља да све престане...

137

III. Самоубиству су највише склоне: депресивне особе, особе које показују знаке зависности (алкохоличари, наркомани), усамљене особе које су већ једном покушале самоубиство, као и оне које га најављују. Самоубиство је у највећем броју случајева одговор на нарушено ментално здравље. Како препознати када је неком толико тешко да више не види излаз из „црних облака”, и помоћи му да прогледа; ако већ дуго патимо, како да код себе препознамо упозоравајуће сигнале и потражимо помоћ; како разговарати о својим осећањима и потребама, а не испасти слаб; како ће ме други, који не очекују тако нешто од мене, сада гледати; са киме разговарати, а да други не сазнају; може ли ми било ко помоћи; теме су о којима треба разговарати. ЗА РАДОЗНАЛЕ Међународни Дан превенције самоубиства је 10. септембар. Према подацима Светске здравствене организације, самоубиство је други најчешћи узрок смрти популације између 15 и 29 година. Процењује се да за свако извршено самоубиство постоји још 20 покушаја.

Превенција самоубиства требало би да буде интересовање целог друштва. У раду с особом која показује знаке који могу указати на могућност самоубиства, као и с особом која је самоубиство већ покушала, требало би укључити психолога, педагога, социјалног радника, лекара опште праксе и психијатра ради превенције новог покушаја. За почетак, не би требало олако схватати када особа директно помиње своју одлуку да себи одузме живот и када каже „Свима би боље било да ме нема”, „Не могу више, тешко ми је”, „Ускоро ме неће бити”, „Да ми је да се смирим”..., а својим понашањем указује на трпљење, немоћ, прогресивно губљење интересовања, беспомоћност, безнадежност, када има драстичне промене расположења... Ово су знаци за укључивање у акцију. Да би се проблеми, који су узрок, решили, веома је битна породица и сигурност коју она нуди. Породица је та која може и мора да пружи заштиту, помоћ и подршку. Небрига и недостатак љубави у породици чини да деца постану несигурна, да се осећају неадекватим и непожељним. Касније, одрастањем, штите се од тих емоција агресијом усмереном према другима или према себи. У тражењу сопственог идентитета тражи се и жели потврда од других вршњака, социјалне средине, чак и од непознатих. Појединци, који не могу да се уклопе, постају изоловани појединци. Они започињу борбу између себе и спољашњег света, суочавају се с тешкоћама, а често на крају и са својом неуспешношћу и с безизлазом. То их чини депресивним, очајним и беспомоћним. Помоћ вршњака у адолесценцији, или чланова групе у старијем добу, као и неких људи у ближој или широј околини, који су цењени и чије мишљење се сматра исправним, неопходна је. Разговором и дружењем

138

потребно је показати да особа није сама, да је разумемо и прихватамо такву каква је. И институције и установе у којима раде психолози, или лекари психијатри који се баве овом тематиком могу помоћи особи у отклањању проблема који стварају подлогу за мисли о самоубиству. Разговором или пријемом у одговарајућу установу започеће процес уочавања разлога који су узроковали појаву идеје о самоубиству. Током психолошког саветовања или терапије посебна пажња поклања се повећању самопоштовања и самопоуздања, социјализацији и развоју комуникације групним радом. Побољшање након кризе не значи да је ризик од новог покушаја нестао. Потребно је сарађивати и стручно радити с особом све док се не догоде праве промене. У породици је самоубиство тема о којој се нерадо прича. За породицу је то изненадна смрт и завршетак емоционалних односа с блиским чланом породице. Чланови породице тешко подносе ту изненадност, неочекиваност и необјашњивост и намеће им се осећај кривице. У процесу жалости након смрти међу члановима породице могу се испољити и интензиван бес, порицање, самооптуживање и међусобно оптуживање. Најчешће мисли које чланови породице исказују су: „Морао сам нешто предосетити”, „Мој живот више нема смисла”, „Људи ме не гледају више исто”... Препоручује се да ожалошћени чланови породице потраже стручну помоћ да би им се помогло да промене начин размишљања и наставе свој живот.

Еутаназија Еутаназија је свеобухватни назив за проблем који настаје када: – пацијент одлучи да одбије да започне лечење или – одлучи да одбије лечење које не показује довољно добре резултате, нити перспективу могућег побољшања болести, па због тога – захтева од лекара да убрза његову блиску и неизбежну смрт. Реч еутаназија је грчког порекла и значи убиство из милосрђа или сами­ лости. Код пацијената с неизлечивим болестима изводи се на што угоднији и безболнији начин да би се прекинули неподношљиви болови или патње, а претходно су исцрпљене све могућности у процесу излечења да се такво тешко стање промени. Већина држава и правних система еутаназију изједначава с убиством. Присталице овог поступка налазе оправдање у тегобама, патњама и мукама, као и знању пацијента о крајњем исходу болести и немогућности излечења. Противници еутаназије заступају став да се данас, у ери савремене медицине, болови могу елиминисати лековима и хируршким методама, а да наде у излечење увек има. Еутаназија у Републици Србији није законски регулисана. Еутаназија може да буде: – вољна – када сама особа жели еутаназију јер сматра да је њен живот недостојан живљења, а болови су прејаки и патње претешке, – невољна – када особа није у стању да одлучи сама да ли жели или не жели

139

III.

Сл. 58. – Да ли смо еутаназију, исход болести је известан, а патње су велике, и тада одлучује себични када не углавном породица. желимо да пустиме неког да умре? Треба направити разлику између еутаназије и потпомогнутог самоубиства.

Еутаназија представља чин прекидања нечијег живота од стране здрав­ ственог радника, а потпомогнуто самоубиство је када здравствени радник обезбеђује средство којим ће особа сама извршити самоубиство. У првом случају улога здравственог радника је активна, а у другом пасивна. Осим законских, еутаназија носи и бројне друге дилеме: људске, моралне, религијске. Коме припада људски живот? Ко има права да одлучује о људској судбини? Да ли смо себични када не желимо да пустимо некога да умре, или је себична особа која жели да умре пре времена? Како објаснити ономе ко има јаке болове и зна да ће умрети да све то мора да трпи и бесциљно чека свој крај? Питање је етике, или морала да ли „насилно”, против воље, одржавати некога у животу у болу и патњи не представља мучење.

3.6. НАЧИНИ УБЛАЖАВАЊА ПСИХИЧКИХ ТЕГОБА БОЛЕСНИКА У БОЛНИЦИ Пријем у болницу, организација рада, адекватан простор Поступак пријема болесника у болницу у већини случајева одређује његов

140

целокупан однос према болници, као и његову сарадњу са здравственим радницима у току лечења. Пријем болесника обавља се у пријемном одељењу, које има свака болница. Болесника прима стручно лице, медицинска сестра ‒ техничар или лекар. Већ у тренуцима пријема болесник стиче први утисак о установи и особљу (о томе сте већ учили када смо обрађивали теме о емоцијама и опажању особа). Зато је први контакт са стручним лицем на пријему веома важан. На пријему је важно омогућити болеснику да задржи своје достојанство и свој идентитет, па здравствени радници треба да му се обраћају именом и презименом. Стручно лице на пријему не познаје болесника, не зна ништа о његовој болести и не зна како болесник реагује на болест и хоспитализацију. Управо због тога потребан је додатни труд да би се, већ на самом почетку, ублажили болесникови страхови, бриге и неизвесности. Један од значајних елемената је обраћање болеснику. Вођење разговора с болесником представља посебну вештину, коју сваки здравствени радник треба да има и да је стално развија. При пријему у болницу, у ситуацији која за њега није нимало лака, болесник је окренут себи и својим проблемима, па често не чује шта му се говори, неретко и не разуме, или врло брзо заборави шта му је речено. Здравствени радник би требало да буде стрпљив, увиђаван, и то не само тако што ће активно да слуша шта му болесник говори (подсетите се вербалне и невербалне комуникације), већ и у обраћању болеснику; ако је потребно, једну исту информацију поновиће више пута. При пријему не би требало давати никакво објашњење о болести, као ни процене исхода. Битно је да се покажу разумевање, емпатија и симпатија према болеснику и да му се дају охрабрујуће информације. На тај начин се ствара потребно поверење болесника према здравственим радницима и установи у којој се налази. Потребно је обезбедити и да болесник има интимност током целог поступка његовог пријема у болницу. Улазак у болесничку собу је следеће што очекује примљеног пацијента. Њега треба ословљавати именом и презименом и тако га представити другим пацијентима у соби. Исто тако потребно је да се сви здравствени радници који раде на заједничком разматрању симптома, здравствених проблема и лечењу пацијента (лекари, медицинске сестре – техничари, физиотерапеути...) представе својим именом и презименом. И током лечења потребно је поштовати пацијента и ословљавати га именом. Недопустиво је обраћати се пацијенту или говорити о њему речима: „пацијент у кревету лево” или физичким описом „високи, мршави”. Највећа грешка је када се болестан човек дехуманизује тако што се своди на болестан орган, симптом, на знак болести, оперативно поље, налаз, слику, број собе, болнички кревет. Процедура примања детета у болницу формално је иста као и код одраслих. Међутим, за здравственог радника много је деликатнија и тражи суптилнија, нежнија решења. Понашање детета, али и родитеља је непредвидиво јер представља растајање на одређено време. Касније се јављају и други проблеми, због непријатних дијагностичких и терапеутских поступака, неу-

141

III. годности болничког амбијента и дужине боравка у болници. Припремљеност за останак у болници, уверавање да ће се родитељи стално интересовати за њега и да ће редовно долазити у посете, све док се не излечи, као и да ће се заједно вратити кући, веома је значајно за дете јер умањује осећај напуштености. Здравствени радници су током медицинског школовања стекли образовање и способност потребне за бављење свим аспектима здравља. Поред бриге о телесним симптомима, током рада у здравственим установама они имају обавезу да у свом радном окружењу, у контакту с људима, стварају пријатан амбијент. Стварање позитивне и пријатне атмосфере у болници је један од елемената успешности лечења. Права, отворена сарадња помаже током лечења и рехабилитације. У атмосфери међусобне сарадње тешкоће се лакше подносе. Све ово није могуће постићи без знања психологије везаних за психонегу човека. Психонега представља најтешњу везу психологије и здравствене неге. То је врста неге у којој здравствени радник спаја знања и вештине из здравствене неге и медицине са психологијом у јединствену професионалну интервенцију. Пријем болесника у болницу, дакле, има два аспекта: психолошки и медицински. Психолошки аспект је нарочито значајан код осетљивих категорија пацијената, деце, особа с тешко излечивим болестима и код старих особа. Са садржајима који следе вероватно сте се већ упознали јер се уче у предметима здравствена нега и хигијена са здравственим васпитањем, али да се подсетимо. Здравствена делатност обухвата пријем и збрињавање ургентних стања, специјалистичке прегледе, дијагностичку обраду, лечење, рехабилитацију и здравствену негу на поликлиничком нивоу, у оквиру дневних болница и током хоспитализације. Свака болница има своју организацију рада. Обавезе здравствене установе су да: – прати здравствено стање становништва и здравствену заштиту у областима за које је основана и да предузима и предлаже мере за њихово унапређивање, – прати и спроводи методе и поступке превенције, дијагностике, лечења и рехабилитације засноване на научним доказима и стручно методолошким и доктринарним протоколима, – спроводи програм здравствене заштите, – обезбеђује услове за стручно усавршавање својих запослених и за унапређење организације рада, – организује и спроводи мере сталног унапређења квалитета стручног рада и унутрашњу проверу тих мера, – спроводи мере за спречавање нежељених компликација и последица при пружању здравствене заштите, као и мере опште сигурности за време бо-

142

равка болесника у болници и да обезбеђује сталну контролу спровођења тих мера, – организује и спроводи мере у случају елементарних и других већих непогода и ванредних прилика, – организује, односно обезбеђује мере за одлагање, односно уништавање медицинског отпада у складу са законом и – обавља и друге послове у складу са законом. За осећај сигурности пацијента веома је важно да зна да болница функционише управо тако, као организовани, сигуран и поуздан систем у ком се осећа безбедно.

Повратна информација, контакт с породицом, одговарајућа комуникација Уз обезбеђење одговарајућег простора, кадровских услова (високе стручности и професионалности), неопходна је и добра комуникација на свим нивоима пацијент – здравствени радник. Значај правилне комуникације пацијент – здравствени радник већ смо истицали много пута у Уџбени­ ку (а више о томе прочитаћете и у поглављу Комуникација с болесном особом). Сада ћемо још једном нагласити посебно важну комуникацију која се тиче давања повратних информација пацијенту у болничким условима. У сваком сегменту лечења болести, било да се ради о дијагностичким методама, било да је реч о самој процедури лечења, потребно је обавештавати пацијента о томе шта ће се радити, који су начини, које манифестације и реакције су уобичајене, које пропратне појаве могу да се очекују – које су ретке, али нису немогуће. То сазнање оставља пацијенту могућност за адекватну психичку припрему, смањује неизвесност и страх и повећава поверење у здравственог радника. Здравствени радници понекад немају ни времена, ни слуха за то да се посвете сваком пацијенту на такав начин. Најтеже се добијају одговори на питање о прогнози болести, за које су сви пацијенти највише заинтересовани. Пацијенти обавештени на прави начин о својој болести мање испољавају негативне психичке реакције (подсетите се раније наученог о могућим реакцијама пацијената у болници). И о породици пацијента смо већ доста научили из претходних лекција. Знамо већ да смештај особе у болницу изазива код чланова породице страх од исхода лечења. Сазнање да је могуће да се ради о тешкој или неизлечивој болести развијају још више већ постојећу бригу и патњу. Породица је често забринута и више од самог пацијента. Мења се уобичајени начин живљења породице и у њу се уносе немир, понекад и дезорганизованост, изгубљеност и нефункционалност. Здравстевни радник, као што информише пацијента на одређени прилагођен начин, обавештава и родбину о свим корацима које се предузимају у процесу лечења оболелог члана породице, уз напомену да ће се све што се буде радило радити у најбољем интересу болесника.

143

III.

Сл. 59. – Веома је важно на прави начин информисати пацијента о његовој болести и о лечењу.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ 1. Шта подразумевамо под здрављем, а шта под болешћу? 2. Како се долази до дијагнозе болести? 3. Објасните појам хоспитализацијa. Да ли сви болесници једнако реагују на процес хоспитализације? 4. Шта је битно да здравствени радник зна о психолошким карактеристикама личности оболелог да би лечење било што успешније? 5. Због чега би требало посветити посебну пажњу деци у болници? 6. Наведите примере афективног везивања и афективног лишавања. 7. Наведите могуће начине реаговања код одраслих на боравак у болници. 8. Које су психичке тешкоће у прихватању болести код болесника оболелих од неизлечивих болести? 9. Које се психичке промене могу јавити код жена у трудноћи? 10. Који су фактори ризика који могу довести до самоубиства? 11. Наведите сличности и разлике између еутаназије и самоубиства. 12. При суочавању с дијагнозом и напретком болести, као и с близином смрти, које су уобичајене реакције и како се превладавају? 13. Објасните појам психонеге. 14. Покушајте да опишете себе, своје мисли и реакције када сте били болесни. 15. Објасните значај повратне информације која се даје болеснику и члановима његове породице

144

РЕЗИМЕ ‒ Смештај детета или одраслог човека, у улози пацијента, у болницу ради испитивања или лечења назива се хоспитализација. ‒ Синдром институционалних неуроза односи се на сва психичка стања (понашања и емоције) узрокована дугим боравком у институцијама, у овом случају болници. ‒ Фазе прилагођавања на неизлечиву болест су шок и неверица, паника, страх, повлачење у себе, договарање, негирање и прихватање болести. ‒ Анестезија је поступак којим се у потпуности одстрањује бол. Сврха анестезије је да се омогући пацијенту безбедан и безболан оперативни захват, а лекару, хирургу, безбедни услови за операцију. ‒ Еутаназија је свеобухватни назив за проблем који настаје када пацијент одлучи да одбије да започне или настави лечење ради очувања свог живота, или чак и захтева од лекара да убрза његову блиску и неизбежну смрт. ‒ Здравствена делатност обухвата пријем пацијената са здравственим проблемима који изискују ургентно збрињавање, специјалистичке прегледе, дијагностичку обраду, лечење, рехабилитацију и здравствену негу на поликлиничком нивоу, у оквиру дневних болница и током хоспитализације.

РЕЧНИК НОВИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА хипохондрија – преувеличавање стварних или замишљених обољења, при чему се сва пажња концентрише на, најчешће замишљене симптоме болести и бригу за сопствено здравље медикаментозно лечење – лечење лековима, интравенски – директно у вену симптом – било који знак болести, отклањањем узрока симптома, отклања се и болест синдром – скуп симптома неурозе – душевни поремећај при којем је личност свесна својих тегоба, однос према реалности је сачуван деперсонализација – изостаје осећај да све што произлази из једне личности припада њеном идентитету, губљење индивидуалности, опште неповерење у људе терминална фаза болести – болесник је у последњој фази болести, пред смрт

145