За во д за уџ бе н
ик е
Рецензенти проф. др Иван Ивић, Филозофски факултет у Београду проф. др Сулејман Хрњица, Филозофски факултет у Београду Горица Тричковић-Манојловић, професор Треће београдске гимназије Уредник Мирјана Исић
ик е
Одговорни уредник Татјана Костић
бе н
Главни уредник Драгољуб Којчић
уџ
За издавача Драгољуб Којчић, директор
д
за
Министар просвете и науке Републике Србије одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу својим решењем број 650-02-00733/2010-06 од 04.августа 2011. године.
За
37.016:159.9(075.2)
во
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко, 1950Психологија : за 2. разред гимназије и 2. и 3. разред подручја рада економија, право и администрација / Жарко Требјешанин ; [илустрације Саша Михајловић]. - 2. изд. - Београд : Завод за ученике, 2017 (Лозница : Мобид). - 285 стр. : илустр. ; 27 cm Тираж 1.500. ISBN 978-86-17-19647-7 COBISS.SR-ID 235227916
© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, (2011-2017) Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуковати, ни у целини, а ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
САДРЖАЈ УМЕСТО ПРЕДГОВОРА: Шта психологија може и како користити уџбеник психологије
8
13
ПРЕДМЕТ, ДИСЦИПЛИНЕ И МЕТОДИ ПСИХОЛОГИЈЕ Предмет и дефиниције психологије Задаци психологије Дисциплине у психологији Психолошки правци Однос психологије и других наука Психолошки методи Психолошке технике
14 14 16 16 18 22 23 28
ОРГАНСКИ ОСНОВИ ПСИХИЧКОГ ЖИВОТА Органски темељи психе: чула, нервни систем и ефектори Нервни систем: структура и улога Ендокрини систем
32 32 33 39
уџ
бе н
ик е
I УВОДНИ ДЕО
во
д
за
РАЗВОЈ ПСИХИЧКОГ ЖИВОТА ЧОВЕКА Филогенетски и онтогенетски развој психичког живота Схватања о чиниоцима развоја психичког живота Биолошки чиниоци развоја Средински чиниоци развоја Активност јединке
45 45 47 47 50 51
55
ОСЕТИ, ОПАЖАЈИ И ПАЖЊА Осети и опажаји Дражи, чула и осети Различита чула и врсте опажања Чиниоци опажања Утицај искуства, мотивације и личности на опажање Пажња Чиниоци пажње
56 57 58 61 64 67 69
УЧЕЊЕ Шта је учење Врсте учења Најједноставнији видови учења: хабитуација и сензитизација Класично условљавање
72 72 73 73 74
За
II ОСНОВНЕ ПСИХИЧКЕ ПОЈАВЕ – ПСИХИЧКИ ПРОЦЕСИ, ОСОБИНЕ И СТАЊА
76 77 80 80 82 83 84
ПАМЋЕЊЕ И ЗАБОРАВЉАЊЕ Памћење Шта је памћење и како се мери Врсте и модели памћења Процес памћења: конструкција, а не репродукција Поремећаји памћења Заборављање Зашто заборављамо: теорије заборављања Који су психолошки услови успешног учења
88 88 88 89 92 93 93 95 95
бе н
ик е
Емоционално условљавање Инструментално условљавање Учење по моделу Учење увиђањем Моторно и вербално учење Како разумети процес учења: теорије учења Трансфер у учењу
за
уџ
МИШЉЕЊЕ Шта је мишљење Мишљење, језик и говор Решавање проблема мишљењем Врсте мишљења Развој мишљења: како мисле деца, а како адолесценти
102 102 103 104 107 108 112 112 113 116 118 119 122 123 124
ЕМОЦИЈЕ Шта су емоције Врсте емоција Емоције и култура Развој емоција и емоционални живот у адолесценцији Функције емоција Теорије емоција Стрес, емоције и здравље МОТИВАЦИЈА Мотиви Врсте мотива
131 131 134 137 138 141 143 145 151 151 152
За
во
д
ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СПОСОБНОСТИ И СТВАРАЛАШТВО Шта је интелигенција Структура интелигенције: једна или више интелигенција Мерење интелигенције Чиниоци развоја интелигенције Индивидуалне разлике у интелигенцији Стваралаштво Стваралачко мишљење Чиниоци стваралаштва
4
Биолошки мотиви 153 Социјални мотиви 156 Лични мотиви 159 Развој и стицање мотива 160 Организација и хијерархија мотива 161 ФРУСТРАЦИЈЕ И КОНФЛИКТИ 164 Фрустрација 164 Реакције на фрустрацију 166 Конфликти 168 Врсте конфликата 168 Реакције на конфликте: механизми одбране 170
ик е
III ЛИЧНОСТ 177
д
за
уџ
бе н
ПОЈАМ И СТРУКТУРА ЛИЧНОСТИ 178 Психологија личности 178 Појам личности 179 Дефиниција личности 180 Шта је структура личности 180 Црте личности 181 Темперамент 183 Карактер 186 Способности као црте и телесне особине као чиниоци личности 187 Ја, свест о себи и идентитет личности 188 Типови и типологија личности 189
За
во
ДИНАМИКА ЛИЧНОСТИ 193 Различита схватања мотива личности 193 Ставови 194 Предрасуде 196 Стереотипи 197 Интересовања 197 Вредности 198 Пропаганда 200 Јавно мњење 201 Воља, одлучивање и вољна делатност 202 РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ 205 Чиниоци развоја личности 205 Ступњеви и механизми развоја личности 208 Социјализација личности 209 Процес социјализације 210 Извори социјализације 210 Агенси социјализације 211
5
213
ТЕОРИЈЕ ЛИЧНОСТИ Шта је теорија личности Психодинамичке теорије личности Фројдова психоаналитичка теорија личности Адлерова теорија личности Јунгова аналитичка теорија личности Бихејвиористичке теорије личности Факторске теорије личности Кателова теорија личности Социјалне теорије личности Фромова социјалноаналитичка теорија личности Хуманистичке теорије личности Масловљева теорија личности Олпортова персоналистичка теорија личности
217 217 218 219 221 222 223 225 225 226 226 227 228 228
ПРОМЕНЕ И ПОРЕМЕЋАЈИ ДУШЕВНОГ ЖИВОТА И ПОНАШАЊА Измењена стања свести Спавање и сан Хипноза Парапсихолошке појаве Неприлагођено понашање и поремећаји понашања Неприлагођено понашање Поремећаји понашања Алкохолизам Наркоманија Делинквенција Поремећаји душевног живота Неуроза Психосоматски поремећај Психоза Психопатија (социопатија) Превенција и лечење душевних болести Превенција Психотерапија
232 232 232 234 234 235 235 236 236 236 237 238 238 239 239 240 240 240 241
IV ПОЈЕДИНАЦ У ДРУШТВЕНОМ ОКРУЖЕЊУ
245
Комуникација Шта је комуникација Природа и смисао комуникације Комуникација речима (вербална) Комуникација без речи (невербална) Неспоразуми при споразумевању
246 246 247 248 250 255
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Резултат развоја: зрела личност
6
Услови успешне комуникације 257 Средства масовне комуникације 258 ГРУПА 262 Појам и врста групе 262 Три битне мале групе 264 Формирање и функционисање групе 265 Структура групе (односи у групи) 267 Динамика групе (групни процеси) 269
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
ЉУДИ У МАСИ И ОПАЖАЊЕ ДРУГИХ ОСОБА 274 Маса и понашање масе 274 Гомила 275 Публика 276 Масовно понашање 276 Друштвени покрети 276 Нови друштвени покрети и њихов значај 277 Опажање других особа 279 Први утисак 279 Грешке у опажању других особа 280 Атрибуција 281
7
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА ШТА ПСИХОЛОГИЈА МОЖЕ И КАКО КОРИСТИТИ УЏБЕНИК ПСИХОЛОГИЈЕ
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Психологија је данас једна од развијенијих друштвених наука чије резултате захваљујући доброј научној заснованости с уважавањем прихватају стручњаци различитих профила (филозофи, антрополози, психијатри, педагози, правници, социолози). Психологија захваљујући темељном проучавању човекових способности и процеса (интелигенција, памћење, опажање, мишљење, емоције, нагони, потребе итд.) може да пружи прилично поуздане одговоре на веома значајна теоријска питања, попут ових: Колико је изражавање примарних емоција урођено а колико стечено? Каква је природа интелигенције и како се она може ваљано мерити? Како се развија мишљење детета о свету и себи самоме? Како се формира први утисак о непознатој особи? Каква је неуролошка основа нашег памћења, које су врсте и механизми памћења? Али савремена психологија је у стању и да решава многа практична питања: Како проценити да ли је неко дете зрело за полазак у школу? Који су чиниоци успешног учења? На који конструктиван начин је могуће решити конфликте међу вршњацима, брачним партнерима, колегама на послу? Које особе треба изабрати у тим космонаута? Како се понашати у ситуацији свакодневних стресова? Зашто се људи конформирају? Зашто пролазници нису спремни да помогну човеку који је у невољи? А лаици ову привлачну науку често чак и прецењују. Они од ње очекује да одговори на питања: Да ли је човек добар или зао? Да ли су данас људи неуротичнији него раније? Како спречити рат? На та питања психологија не може да одговори јер то нису питања за њу или се на њих не може одговорити научно. Овај уџбеник психологије написан је тако да ученицима олакша разумевање и савладавање програмом предвиђеног градива. На почетку сваке лекције дат је кратак увод са циљем да ученика обавести о чему ће бити речи у њој и да га заинтересује за изложено градиво. Основни текст лекције дат је у више одељака, да би се боље схватила структура изложеног градива и олакшало учење. Из истог разлога у тексту су кључни појмови болдирани, а на маргини су дате њихове сасвим кратке дефиниције. Мање познате речи и изрази дати су розе италиком, а њихово значење је објашњено на маргини, да би се олакшало елементарно разумевање текста. За све који су радознали, који би хтели да прошире и продубе своје знање, а воле и да прочитају нешто занимљиво, дати су „прозори“ или „боксови“, односно текстови у оквиру. У „прозорима“ се могу наћи кратки и значајни изводи (цитати) из дела неког психолога, опис неког атрактивног експеримента, сажето су дати
италик – коса штампарска слова (којима се нешто наглашава)
кључни појмови – главни, најважнији појмови који су неопходни за разумевање лекције
8
ик е
резултати неког значајног истраживања, изложен је опис неке интересантне психолошке појаве и сл. Издвојене су из основног текста и уоквирене и схеме и кратки, сажети прегледи, који олакшавају разумевање и памћење сложенијег градива. Фотографије (значајних психолога, експеримената, илустрације фацијалних израза и других стања), цртежи и графикони дати су у функцији основног текста ради бољег разумевања, али и као мотивационо средство за учење. На крају сваке лекције дате су и две врсте питања: за просто обнављање градива и за размишљање, а на крају сваког дела књиге могу се наћи сугестије за даље читање, за проширивање знања упућивањем на ширу литературу. Најзад, ево и неколико корисних савета за учење и употребу ове књиге.
бе н
КАКО ДА УЧИШ И КАКО ДА КОРИСТИШ ОВАЈ УЏБЕНИК
уџ
НАПРАВИ ПОЧЕТНИ ПРЕГЛЕД!
за
Прегледај садржај уџбеника, и види шта треба учити! Погледај и кратак увод на почетку сваке лекције. Oн ти може послужити као путоказ у учењу и пробудити твоје интересовање.
во
д
КОРИСТИ ДЕФИНИЦИЈЕ ГЛАВНИХ ПОЈМОВА У ЛЕКЦИЈИ!
За
Док учиш лекцију и настојиш да издвојиш оно што је битно, прати на маргини дефиниције кључних појмова (дати су болдирано). Пошто научиш лекцију, врати се на почетак и погледај све међунаслове и кључне појмове, да би схватио њихов однос и усвојио мапу појмова.
КОРИСТИ ОБЈАШЊЕЊА МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА У ТЕКСТУ!
Док читаш, размишљај и покушај да разумеш оно о чему је написано! Погледај на маргини објашњења мање познатих речи у тексту. Ако је потребно, неке реченице „преведи“ на свој језик – реци их својим речима и на свој начин.
9
ПРОЧИТАЈ ДОДАТНЕ ТЕКСТОВЕ!
Док читаш, покушај да раздвојиш оно што је главна идеја, појам, закључак, од онога што је илустрација (пример)! Поред основног текста, који је обавезан, у уџбенику се налазе и додатни текстови у виду прозора (дати у оквиру). Завири кроз прозор, тамо ћеш наћи нека занимљива сазнања (неке занимљиве чињенице), резултате експеримената или оригиналне мисли великих психолога. Ту су, дакле, садржаји корисни за оне који желе да прошире своје знање.
КОРИСТИ КОМПАС!
бе н
ик е
Настој да разумеш целину градива! Покушај да повежеш садашње градиво са оним што си учио/ла раније или са оним што тек следи. На том путу кроз шуму појмова, хипотеза и података у уџбенику компас ће ти помоћи да се лакше, брже и успешније крећеш.
ПРИМЕНИ ОНО ШТО УЧИШ!
за
уџ
У уџбенику се налазе места где можеш да примениш знање које си стекао! Покушај да употребиш у пракси оно што си научио, настој пронаћи и своје примере – оне које ти срећеш или доживљаваш у животу.
КОРИСТИ ПРЕГЛЕДНИКЕ!
За
во
д
Користи се схемама и прегледницима! Неке готове схеме и прегледнике можеш пронаћи у уџбенику. Било би још боље када би успео да направиш своје табеле и схеме, односно када би успео да на свој начин сложено градиво средиш на јасан и прегледан начин.
ПРОЧИТАЈ НЕКИ ОРИГИНАЛАН ТЕКСТ ИЗ ПСИХОЛОГИЈЕ!
После сваког од четири дела уџбеника наћи ћеш препоручену допунску литературу којом можеш проширити своје знање. То су претежно књиге и делови књига који су приступачно и занимљиво написани.
10
САЖИМАЈ ГРАДИВО!
Направи свој резиме, сажет преглед целине градива из једне лекције, а касније и целине читавог дела уџбеника! Издвој тезе, појмове и податке који су по теби битни, изведи своје закључке и организуј лекцију на свој, што логичнији и смисленији начин!
УЧИТИ, ЗНАЧИ РАЗМИШЉАТИ!
ик е
После сваке лекције понови оно што си научио/ла! Користи питања за понављање, она ти могу помоћи да провериш да ли си схватио ∕ла шта је најважније у лекцији. Ако хоћеш дубље да схватиш лекцију, користи и питања за размишљање.
МИСЛИ СВОЈОМ ГЛАВОМ, КРИТИЧКИ!
За
во
д
за
уџ
бе н
Све што учиш разматрај критички, не узимај ништа „здраво за готово“. Слободно критикуј уџбеник, постављај своја питања за размишљање, тражи додатна објашњена од професора!
11
За во д за уџ бе н
ик е
1
бе н
O
ик е
УВОДНИ ДЕО
За
во
д
за
уџ
вај уводни, први део књиге посвећен је упознавању са „науком о души“. Без обзи ра на то што је у психологији одавно одба чен појам „душа“ као нејасан, филозофски појам, интересовање за психичке појаве данас је огром но и у најширим лаичким круговима. Разумљиво је да се човек интересује за свој, као и за психички живот других људи. Унутрашњи, субјективни свет психе занимљив је, тајанствен и привлачан сам по себи. Али, осим тога, његово познавање, нада мо се, помоћи ће нам да се боље снађемо у свету међуличних односа. Зато смо сви ми, без обзира на професију, помало психолози. У уводном делу видећемо како психолози дефи нишу своју науку, које све дисциплине (или „гране“) психологије данас постоје, као и којим методима и техникама се психологија служи у свом научном истраживању душевног живота.
ПРЕДМЕТ, ДИСЦИПЛИНЕ И МЕТОДИ ПСИХОЛОГИЈЕ Реч психологија (психа и логос), грчка сложеница, дословно значи, „наука о души“. Чиме се психолози стварно баве, шта је предмет психологије, сазнаћете у овој лекцији. Сазнаћете који су задаци психологије, како психолози постављају и како, односно којим методима и техникама решавају психолошке проблеме. Такође, овде ћете се упознати са најважнијим савременим психолошким дисци плинама или „гранама“ психологије. Видећете и како психолози различитих праваца на различите начине приступају предме ту психологије и како на различите начине, својим теоријама и појмовима, тумаче психолошке чињенице. Овде ћете открити и да је психологија као посебна наука настала тек у другој полови ни 19. века. Оштроумни и будни читалац одмах ће се запитати: „Зар је могућно да се људи пре 19. века нису бавили проблемима свог душевног живота!?“ Питање је на месту, јер за човека нема важније и загонетније појаве него што је то његов душевни жи вот. Јер, како рече Карл Густав Јунг: „Душа је највеће чудо од свих космичких чуда.“
во
д
за
уџ
бе н
ик е
„Психологија“ (грч. Ψνχη= душа и λογία = наука) – наука о души
За
1
метафоричан начин – помоћу метафоре, на преносан, слико вит начин, по аналогији
ПРЕДМЕТ И ДЕФИНИЦИЈА ПСИХОЛОГИЈЕ Хиљадама година раније, песници, драмски писци, свештеници и филозофи били су опчињени појавама људске душе, размишљали су о њеној природи и о проблемима односа душе и тела. Тако, рецимо, у једном прастаром миту о постанку света каже се да су богови, када су створили свет, расправљали које је најсигурније место да у њему сакрију од човека његову најважнију Tајну. Да ли да је сакрију у пећину, на дно океана или високо, међу звездама? Пре или касније, међутим, човек ће стићи и тамо. Најзад су се досетили. Сакриће Тајну у самом човеку, јер се он никада неће досетити да је ту тражи. Овај мит на метафоричан начин говори о томе колико човек боље познаје свет око себе, његове највеће дубине и висине,
14
него себе самога. У многим древним митовима, у бајкама, у религијским и филозофским списима Индије, Кине, Вавилона, Грчке и Рима налази се мноштво драгоцених психолошких увида и подстицајних идеја. Очигледно је да су о психичком животу и природи душе људи веома дуго, вековима размишљали. Али тек је немачки филозоф и психолог Вилхелм Вунт основао у Лајпцигу 1879. прву психолошку лабораторију
Вун— т 1879. у � ос Лајп� цигу нива прву п�сихолошку лаборат —орију � — (почетак п�сихологи је као науке).
м шевно ту и Грчкој у д о е ип ос је: как лтурама – Ег и г о л о ку их рије пс о у древним о т с и е л Из пр мишља з а р у т живо
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
У једном египатском Сановнику, написаном пре шест хиљада година, пише: „Ко познаје снове, тај познаје срце свих ствари” (са овим би се сложили и Фројд и Јунг!). На основу несистематског посматрања и размишљања многи грчки филозофи – Демокрит, Хераклит, Емпедокле, Платон, Аристотел и Теофраст – оставили су веома вредне психолошке списе који су и данас инспиративни. Тако, рецимо, мисао Хераклита „Мрачног“: „Души граница нећеш наћи, па да свим путевима прођеш: тако је дубоко скривена њена мера“ и данас надахњује савремене критичаре психометрије и праксе тестирања. Емпедокле је сматрао да свет покрећу две основне силе: љубав и мржња (а двадесет пет векова касније Фројд говори о два пранагона: Еросу и нагону смрти). Платон је сматрао да је душа бестелесна, непропадљива и бесмртна, за разлику од тела. По њему, постоје три дела душе: нагони, воља и интелект. Нагонску жудњу упоредио је са дивљим вранцем, вољу са дресираним белцем, а интелект са возачем двоколица који држи узде и управља коњима. Интелект води и усмерава човека, а емоције и воља га покрећу. Две и по хиљаде година касније Фројд је (о томе ће бити више речи у одељку о теоријама личности) такође поделио људски ум на три дела: ид, его и суперего. Аристотел, ученик Платона, негирао је дуализам душе и тела и повезао душевна збивања са телесним, са органском основом. Он је сматрао да људима управља принцип задовољства и дао је основне законе асоцијације идеја (по сличности, додиру и супротности), који и данас важе. А један Аристотелов ученик је творац изврсне литерарне карактерологије, пуне сугестивних, живописних ликова. Ево примера: Надмен човек – „Надменост је бахато опхођење у говору, а надменог карактеришу следеће особине. Упитате ли га: ’Где је овај или онај’, он овако одговара: ’Пусти ме на миру’. Нема обичаја да на поздраву захвали“ (Теофраст, Карактери).
и тако утемељио психологију као емпиријску и индуктивну науку која проучава појаве свести. Један немачки психолог зато и каже: „Психологија има дугу прошлост, али кратку историју.” Постоје различита схватања и дефиниције психологије. Па ипак, данас би се већина психолога сагласила са следећом дефиницијом:
Психологија је наука која проучава психичке појаве људи и животиња, а на основу понашања и непосредног искуства.
15
Психолог�ија наука која � – и � исихичке и�ороучава ја а на основуве, � ионашања и неи�осреgн � ог искуст —ва.
1
ик е
Психологија, дакле, проучава разнолике психичке појаве, свесне и несвесне, које могу бити трајне особине и структуре као што су, рецимо, способности, црте личности, темперамент, карактер, потребе, ставови, интереси, а могу бити и психички процеси. Психички процеси су сазнајни (опажање, памћење, учење, мишљење), али и мотивационо-емоционални (осећања, расположења, потребе, нагони), као и конативни (вољни) процеси. Она проучава психички живот пре свега људи, али и неких животиња. Сазнања психологије почивају на две врсте података. На подацима добијеним посматрањем понашања (тзв. објективни подаци) и подацима непосредног искуства (тзв. субјективни подаци) добијеним самопосматрањем (интроспекцијом). Тако, рецимо, емоцију љутње можемо проучавати преко спољашњих манифестација у понашању (мрштење, повишен тон, претња руком итд.), а можемо непосредно да доживимо љутњу као непријатно узбуђено стање.
бе н
ЗАДАЦИ ПСИХОЛОГИЈЕ
Основни задатак психологије, као науке, јесте сазнавање и овладавање психичком стварношћу на основу проучавања чињеница и законитости психичког живота.
уџ
задатак психологије – сазнавање и овладавање психичком стварношћу
За
во
д
за
Теоријски задатак психологије је најпре да опише и објасни свеукупност психичког живота и понашања, и то како људи, тако и животиња. Психологија, међутим, настоји не само да објасни зашто се људи понашају на одређени начин већ и да предвиђа, па чак и да мења, контролише њихово доживљавање и понашање. Практични задатак психологије превасходно је да на основу расположивих теоријских сазнања помогне појединцу да реши своје личне и друштвене проблеме (учење, ментално здравље, породични живот итд.). Њен задатак је и да унапреди и побољша делатност људи у многим областима друштвеног живота (образовање, васпитање, професионална делатност итд.).
ДИСЦИПЛИНЕ У ПСИХОЛОГИЈИ Психологија је данас веома развијена и разуђена наука која обухвата више посебних психолошких дисциплина. Оне се обично деле на теоријске и примењене дисциплине.
16
ТЕОРИЈСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ
Ово су најважније теоријске или фундаменталне психолошке дисциплине, које се разликују по томе што имају свој посебан предмет, методе и циљ.
фундаментално основнo, темељнo
Општа психологија или систематска психологија истражује опште функције, процесе и способности тзв. нормалног одраслог цивилизованог човека. Она проучава изоловано, апстрактно поједине процесе, способности и црте заједничке свим људима (нпр. опажање, учење, интелигенцију, мотиве, емоције, уредност).
општа психологија – проучава изо ловано опште функције, процесе и спо собности нормалног одраслог човека
физиолошка психологија – ис тражује органску основу (чула, нервни систем, ендокрини систем) психичких способности и процеса
ик е
Психологија личности проучава личност као целовит систем особина. Она истражује особени, непоновљиви склоп психолошких својстава појединца. Њен циљ је да опише и објасни психички живот и понашање појединца у целини. Користи разноврсне методе (од студије случаја, па све до експеримента).
психологија личности – проуча ва личност као целовит и непоновљив склоп особина појединца
уџ
бе н
Физиолошка психологија истражује помоћу модерних технологија органску основу психичких збивања, дакле, чула, нервни систем, посебно мозак, као и ендокрини систем, са циљем да утврди њихов утицај на психичке процесе и способности. Данас се из ње издвојила посебна дисциплина неуропсихологија, која проучава однос неуролошких структура и процеса и психичких појава и понашања.
за
Психологија животиња проучава психички живот и понашање животиња. Многи закони и принципи опажања, памћења и учења, који важе за људе, откривени су на животињама. Данас је она део етологије.
во
д
Психопатологија проучава абнормални психички живот. Она описује и објашњава патолошке појаве у менталном животу. За разлику од оп– ште психологије, она се бави одступањима од нормалних процеса (опажања, мишљења, емоција, пажње, воље итд.). Њена сазнања служе као темељ клиничкој психологији и психијатрији.
За
Психометрија проучава законе и принципе мерења психолошких појава. Она се данас углавном бави конструкцијом, стандардизацијом и евалуацијом тестова и других психолошких мерних инструмената, као и статистичким проблемима емпиријских истраживања. Развојна психологија проучава развој психичког живота у целини и појединих психичких процеса, структура и функција. Она истражује чиниоце, процесе, механизме и последице психичког развоја у филогене зи и у онтогенези (види лекцију Развој психичког живота). Социјална психологија проучава понашање појединца у социјалном контексту. Методи су посматрање, али и експеримент. Најпознатије области истраживања су опажање особа, ставови, социјализација, психологија групе итд.
17
психологија животиња – проу чава психички живот и понашање животиња етологија – савремена дисциплина која проуча ва упоредо, у природним условима, урођене обрасце понашања животиња и људи психопатологија – проучава
абнормални психички живот психометрија – проучава законе и принципе мерења психолошких појава развојна психологија – проучава развој психичког живота у филогенези и у онтогенези филогенеза – проучава постанак и развој живих врста, укључујући и људску онтогенеза – исто рија развоја јединке (од оплођене јајне ћелије до зрелости) социјална психологија – проуча ва понашање појединца у социјалном контексту
1
ПРИМЕЊЕНЕ ДИСЦИПЛИНЕ
То су дисциплине које примењују достигнућа теоријске психологије у пракси, тј. у различитим областима човековог рада (на послу, у школи, клиници) и свакодневног живота (у породици, браку, односима са другим полом, са пријатељима) да би што боље и ефикасније решавао проблеме и остваривао своје циљеве. Педагошка психологија бави се психолошким проблемима процеса образовања и васпитања са циљем да се они унапреде. Њене су области: психологија васпитања, учења, наставе, оцењивања итд.
клиничка психологија – бави се дијагностиковањем и лечењем психи чки поремећених људи
Клиничка психологија примењује психолошка сазнања и вештине у разумевању, превенцији, психодијагностици и лечењу психички поре мећених личности. Данас она излази вaн оквира клинике и пружа помоћ људима са „животним проблемима“ у школи, саветовалиштима итд.
психологија рада – проучава и решава психолошке проблеме човека на послу
Психологија рада проучава психолошке проблеме човека на послу. Она изучава прилагођавање човека раду, условима на послу, и при лагођавање рада човеку. Њен циљ је повећање продуктивности рада и задовољства на послу, уз заштиту психофизичког здравља радника. Области којима се бави јесу: професионална оријентација, селекција, кадровска психологија, психологија међуљудских односа итд.
уџ
бе н
ик е
педагошка психологија – проу чава психолошке проблеме процеса образовања и васпитања
За
во
д
за
Осим ових, постоје и многе друге примењене дисциплине као што су психологија маркетинга (истраживање тржишта), психологија менаџ мента (управљања људским ресурсима), психологија уметности, фо рензичка психологија, војна психологија итд. Своје задатке психологија остварује коришћењем различитих научних метода истраживања и начина одређења предмета психологије (психолошке стварности). У прошлости су се различите школе или правци жестоко спорили око тога шта је предмет (свест, несвесно или понашање), шта метод, а шта задатак (опис, разумевање или објашњење) психологије. Неки од ових спорова и данас трају, али су ставови мање екстремни, односно сада су умеренији.
ПСИХОЛОШКИ ПРАВЦИ Правац у психологији је најопштија психолошка теорија којом његов творац покушава да са одређене тачке гледишта, логички доследно опише и објасни свеукупност психичких збивања. Ова теорија истовремено и усмерава психолошка истраживања. Историја психологије је историја различитих психолошких праваца и њихове борбе за првенство.
18
НАЈПОЗНАТИЈИ ПРАВЦИ У ИСТОРИЈИ ПСИХОЛОГИЈЕ структуралистичка психоло гија – правац у психологији који про учава структуру свесних појава методом самопосматрања
бе н
ик е
У почетку развоја психологије била је Вунтова структуралистичка психологија. Оснивач Вилхелм Вунт засновао је 1879. психологију као науку чији предмет су свесне појаве. Основна по ставка је да су и најсложеније психичке појаве састављене од основних елемената – осета, осе ћања и представа. Метод је експериментална интроспекција (самопосматрање), а циљ је да Вилхелм Вунт (1832–1920) се открије структура сложених свесних појава. Основна област истраживања су елементарни сазнајни процеси (осети, представе и опажаји). Структуралистичка психологија изазвала је критике с различитих теоријских позиција, тако да као реакција на њу настају многи психолошки правци – психоанализа, функционалистичка психологија, бихејвиоризам, гешталт психологија итд.
За
во
д
за
уџ
Функционалистичка психологија је под ути цајем дарвинизма и прагматизма настала у САД крајем 19. в. као реакција на структуралистичку психологију. Она узима за свој предмет менталне операције и понашање, као и њихову функцију у прилагођавању. Вилијам Џејмс истицао је да свест није епифеномен, већ је сврсисходно повезана са средином. Главна поставка: за психичке проВилијам Џејмс (1842–1910) цесе примарна је њихова функција (улога), а не структура. Психички акти имају адаптивну вредност (свест се не би појавила да је организам могао да реши све проблеме инстинктима). Функционалисти су комбиновали методе интроспекције и спољашњег посматрања.
Џон Вотсон (1878–1958)
Бихејвиоризам представља најрадикалнију реа кцију на структуралистичку психологију. Њега је 1913. у САД засновао Џон Вотсон. По бихејвиоризму (енгл. behavior = понашање), пси хологија је „науку о понашању“, а њен метод је спо љашње, објективно посматрање споља видљивог понашања. Основна му је поставка да психологија истражује искључиво свима доступне чињенице понашања, а узор му је психологија животиња. Циљ бихејвиоризма је познавање
19
епифеномен – споредна, пропра тна појава
1 закона понашања, предвиђање и контрола понашања. Критикован је због атомизма, редукционизма итд., али је касније постао много еластичнији. Схватања и појмови бихејвиориста биће шире изложени у лекцији о учењу, развоју личности и теоријама личности.
атомизам – гледиште које настоји да све сложене психичке појаве сведе на даље несводиве „елементе” или атоме редукционизам – схватање да се сложене појаве и појмови једне науке (нпр. психологије) могу свести на еле ментарне појмове неке друге, основније науке (нпр. биологије)
Гешталт психологија је правац који представља особену реакцију на атомизам структуралистичке психологије. Њу су 1912. у Немачкој утемељили Курт Кофка, Макс Вертхајмер и Волфганг Келер. Предмет су свесне појаве и понашање као целине, а основна поставка је да је јединствена целина (гешталт) нешто више од збира својих делова. Квалитет целине је примаран и он одређује значење сваког саставног елемента, а Макс Вертхајмер не обрнуто. Гешталтисти су извели више сјајних (1880–1943) експеримената у области опажања. Користе фе номенолошки метод и холистички приступ. Њихова схватања биће разматрана у лекцијама о опажању и учењу.
ик е
гешталт (нем. gestalt = лик, облик, склоп, целина)
бе н
феноменолошки метод – изу чавање свесних појава онако како се јављају у субјективном искуству, без теоријских предубеђења и претпоставки
за
д
За
во
психотерапија – лечење психичких болести и поремећаја психолошким сред ствима (клиничким разговором)
Психоанализа, чији је оснивач Сигмунд Фројд, настала је крајем 19. века у Аустрији као реакција на јаловост структуралистичке психологије, која је игнорисала проблеме појединца, његове жеље и несвесне конфликте. Настала је као особена психотерапија, да би се убрзо развила као метод истраживања несвесних психичких процеса, и најзад као обухватна теорија личности. Пред– Сигмунд Фројд (1856–1939) мет изучавања психоанализе јесте личност, посебно њен несвесни, нагонски део. Она има психодинамички приступ изучавању личности (основи појмови су нагони, афекти, конфликти и механизми одбране). Метод се састоји у анализи манифестног (испољеног) понашања са динамичког, дубинског и структуралног становишта. Основне поставке јесу: о несвесном, о потискивању, о значају сексуалног и агресивног нагона, као и наглашавање важности раног развоја. Психоаналитички појмови биће подробније дати у лекцијама посвећеним личности.
уџ
холистички приступ – стано виште по којем се појаве морају изуча вати у контексту целине
Хуманистичка психологија настала је средином 20. века у САД као тзв. трећа сила у психологији (насупрот бихејвиоризму и психоанализи). Најпознатији је представник Абрахам Маслов, а осим њега то су и Гордон Олпорт, Карл Роџерс, Роло Меј итд. Основне поставке: природа човека је добра или неутрална, модел у истраживањима треба да буде здрава, свесна, интегрисана одрасла особа, психологија не треба да се заснива на студији неуротичних, него зрелих личности. Метод
20
изучавања је субјективистички, феноменолошки, идиографски. Ова психологија наглашава важност изучавања суштинских људских проблема (самоактуализација, љубав, стваралаштво, вредности, идеали) који се не могу испитивати егзактним методама. Хуманисти сматрају да је личност свесна, одговорна и целовита јединка. Хуманистичке идеје и појмови биће шире изложене у Абрахам Маслов (1908–1970) лекцијама о мотивима и о личности.
идиографски метод – наглаша ва оно што је особено и непоновљиво у појединцу
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Когнитивна психологија истражује психолошке законитости сазнања (опажања, памћења, учења и мишљења). Њен предмет проучавања јесте начин на који људи одабирају, примају, прерађују, осмишљавају, чувају и користе информације добијене чулима. Настала је шездесетих година 20. века и данас је изузетно утицајна. У настанку савремене когнитивне психологије крупну улогу одиграо је Улрик Најсер. Когнитивна психологија Улрик Најсер (рођ. 1928) као психологија свести признаје постојање менталних појава (које посредују између стимулуса и понашања), али их, као и бихејвиоризам, изучава превасходно објективним методама. Когнитивистички приступ и појмови биће подробније дати у лекцијама посвећеним когнитивним процесима (опажање, учење, памћење, мишљење). Данас когнитивни приступ доминира у истраживању сазнајних феномена, али и емоција, мотива, ставова, вредности и личности, па чак и у психотерапији.
За
Културно-историјски правац је двадесетих година 20. века утемељио руски (совјетски) психолог Лав Семјонович Виготски са сарадницима (А. Н. Леонтјев, А. Р. Лурија и др.). По њему, предмет психологије је свест, а посебно више менталне функције. Али психологија треба да истражује свест помоћу објективних метода и у вези с предметном делатношћу, а не изоловано. Основна поставка: психички развој човека је пресудно Лав Семјонович Виготски детерминисан социо-културним развојем. Човек (1896–1934) користи културна средстава, језички систем, а што врши повратни утицај на психичке функције које прерастају у системе. Више менталне функције имају своје социјално порекло, а развијају се путем интериоризације. Виготски се посебно бавио истраживањем односа говора и мишљења у онтогенези. Својим идејама, теоријама и методима Виготски је задужио не само психологију већ и друге научне
21
интериоризација – психолошки механизам којим оно спољашње, соци јално постаје унутрашње, психичко
1
ик е
дисциплине (педагогију, семиотику, културну антропологију, лингвистику). Данас је упоредно-културалистички приступ наследник идеја Виготског. Овај правац је показао да су чак и елементарни психички процеси (опажање, пажња, памћење), а посебно сложенији, особине личности и социјално понашање, у великој мери социо-културно условљени. Народи и културе се међу собом доста разликују у димензијама као што су колективизам–индивидуализам, маскулинизам–феминизам, односу према моћи итд. Идеје и приступ културалиста биће шире изложени у лекцијама о развоју психичког живота, развоју личности, мишљењу и делу посвећеном особи у социјалној интеракцији.
бе н
ОДНОС ПСИХОЛОГИЈЕ И ДРУГИХ НАУКА
За
во
д
за
уџ
Пошто се психологија бави човековим психичким животом и понашањем, она је тесно повезана с природним наукама, али и са друштвеним наукама. То је и разумљиво јер човек је друштвено биће, али и истовремено и једна особена биолошка врста, настала еволуцијом. Зато се психологија служи и сазнањима биолошке али и социјалне антропологије. Савремени развој психологије све више повезује неуронауке и психологију (нпр. когнитивна неуропсихологија). Етологија je веома тесно повезана са истраживањима социјалне психологије, али и психологије животиња. Теорија еволуције већ више од једног века има значајан утицај на многе психолошке дисциплине, од развојне психологије преко психологије личности, па све до социјалне психологије. Физиологија, посебно нервног система и ендокриног система, има велики значај за утврђивање биолошких темеља психичког живота и за разумевање човековог понашања. С обзиром на чињеницу да човеков психички живот има јаке и социјалне корене, разумљиво је да су за психологију драгоцена и сазнања друштвених и хуманистичких наука. Пре свега, социологија, која проучава организацију и функционисање великих друштвених група, додирује се и плодно укршта са психологијом, чији је резултат изузетно развијена дисциплина – социјална психологија. Затим, резултати истраживања културне или социјалне антропологије, посебно истраживања културе и личности, значајно су обогатиле психологију личности, социјалну психологију, али и клиничку психологију и друге дисциплине. Историја, нарочито нова историја која проучава историју менталитета, историју љубави, детињства, односа према смрти у Запа дној култури, веома је блиска психолошким истраживањима ових про блема. Психолошке студије знаменитих историјских личности (државника, научника, филозофа, уметника) утемељиле су нову област
22
истраживања – психоисторију. Политикологија, у споју са психологијом, отвара једно ново поље истраживања, а то је политичка психологија. Све у свему, сарадња психологије са другим наукама, укрштање њихових различитих приступа и теоријских гледишта, по правилу, давала је добре резултате и на делу је показала велике истраживачке потенцијале психологије.
ПСИХОЛОШКИ МЕТОДИ
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Сви ми покушавамо да дођемо до објашњења онога што нам је неразумљиво и нејасно у понашању људи. Зашто су неки људи злоћудни, а други доброћудни? Зашто неко одлично памти, а неко не? Како се јавља љубав? За разлику од нашег приватног проучавања, научно истраживање је систематско, планско, објективно испитивање неког проблема према одређеним методолошким правилима чији је циљ да се нађе поуздан одговор на неко унапред постављено питање. Ово истраживање је, према правилима науке, трагање за тачним одговором које има више логично повезаних фаза (од формулације проблема, циља истраживања, хипотеза, преко избора узорка и метода, па до обраде и тумачења добијених резултата). Најзад, свако научно истраживање мора бити доступно провери. Методи психологије су најопштији, устаљени и проверени научни приступи психолошким проблемима, односно глобални начини организовања објективног, систематског и ваљаног истраживања психичке стварности. Специфично психолошки метод доласка до чињеница непосредног, субјективног искуства јесте метод интроспекције. Три општа психолошка метода организовања истраживања у којима се на различите начине користе субјективни подаци (лично искуство) и објективни (о чињеницама понашања) јесу студија случаја, посматрање (у природним условима) и експеримент.
ИНТРОСПЕКЦИЈА (САМОПОСМАТРАЊЕ)
Интроспекција је метод који се састоји у посматрању сопствених психичких доживљаја и њиховом систематском и непристрасном описивању. У почетку, у Вунтовој психологији интроспекција се сматрала јединим методом. Најпростији вид интроспекције јесте метод импресије где се од испитаника тражи само једноставан и одређен одговор о свом доживљају (да ли осећа или не извесну тежину, разлику у јачини звука и сл.). Други је феноменолошки метод, који проучава свесне појаве (целокупни ток свести), управо како изгледају, како су непосредно доживљене, без предубеђења о њиховој „правој природи“.
23
научно истраживање – системат ско, планско, објективно испитивање неког проблема по одређеним прави лима да би се нашао одговор на уна пред постављено питање
методи психологије – најопштији, устаљени и проверени начини органи зовања научног истраживања психич ке стварности интроспекција – метод посматра ња и описивања сопствених свесних психичких доживљаја
1
Интроспекција је претрпела разноврсне критике, од умерених (да за немарује несвесне процесе, налази се под утицајем жеља, оскудност речника) до радикалних (да је то субјективан, ненаучан метод који истражује приватне појаве и зато даје непроверене резултате), са различитих, каткад и супротних становишта (од психоанализе до бихеј виоризма). Упркос критикама, интроспекција остаје као метод, јер се једино њиме могу испитати неке субјективне појаве (снови, сећања, фантазије, мисли, осећања итд.), а и само понашање је разумљивије када познајемо субјективни доживљај који га условљава.
СТУДИЈА СЛУЧАЈА
Студија случаја, потекла из психоанализе, представља метод интензивног проучавања личности. Она представља темељно и обухватно истраживање животне историје појединца да би се разумела и излечила његова психичка болест. Састоји се у свестраном, продубљеном и детаљном истраживању личности (помоћу интервјуа, слободних асоцијација, тумачења снова, упитника итд.) и њеног развоја. Крајњи
бе н
ик е
студија случаја – метод интензи вног, дубинског и свеобухватног проу чавања личности
Фројдо
ва студ
ија Чов
ека-ву
ка
За
во
д
за
уџ
Случај Сергеја инфантилно – дечје, незрело Панкејева описан је у Фројдовој студији инфантилне неурозе. Њен најзначајнији део посвећен је страшном сну пацијента из његовог раног детињства. Он је уснио да је једне ноћи у страху угледао где на ораховом стаблу седи неколико белих вукова, огромних репова. На основу темељне анализе овог сна, као и сећања из детињства овог пацијента познатог у психологији као „Човек-вук“, Фројд је дошао до важних теоријских сазнања о комплексу кастрације и о Едиповом комплексу (Човек-вук, 2003).
циљ јесте реконструисање „комплетне биографије“, као и објашњење целокупне структуре и динамике конкретне личности. Овај метод данас се користи у клиничкој, развојној и педагошкој психо логији, као и у другим психолошким дисциплинама када је у средишту истраживања појединац. посматрање – најосновнији научни метод, који се састоји у планском, систе матском и објективном регистровању појава у природним условима
ПОСМАТРАЊЕ У ПРИРОДНИМ УСЛОВИМА
Посматрање је један од најосновнијих метода сваке науке. Оно се, за разлику од свакодневног, лаичког посматрања, састоји у планском (по унапред утврђеном плану), систематском (посматрају се све релевантне појаве у складу са планом) и објективном (непристрасном, лишеном
24
уџ
бе н
ик е
утицаја очекивања, жеља истраживача) регистровању и анализирању извесних појава у природним условима. Циљ посматрања може бити да се само опишу карактеристике и утврде законитости понашања, али и закључивање о унутрашњим силама које стоје иза видљивог понашања. Постоји више врста посматрања. Оно може бити изведено само голим оком (натуралистичко), али и помоћу различитих инструмената (штоперица, камера, полиграф итд.). Може бити посматрање без учешћа посма трача, који је одвојен од предмета посматрања, али и са учешћем, где је посматрач истовремено и активни учесник у посматраним збивањима. Предност овог другог типа истраживања јесте у томе што омогућава да посматрач доспе до неких феномена (нпр. норми и тајни групе) који би му као „странцу“ били неприступачни, а мана му је што су такви увиди често субјективни јер посматрач нема емоционалне дистанце. Недостатак посматрања је ограниченост на видљиво понашање (а за разумевање често су важни скривени мотиви) и немогућност мењања појединих услова. Предност је у томе што се њиме могу испитивати испитаници и процеси недоступни интроспекцији (животиње, одојчад, несвесна збивања). Оно допуњава интроспекцију јер истражује и оно што човек стварно чини а не само што мисли и говори. Некада се поузданије могу открити прави мотиви неке делатности посматрањем онога шта човек заиста ради, него на основу онога што он каже да жели да чини.
ЕКСПЕРИМЕНТ
За
во
д
за
Експеримент (лат. eksperimentum = проба, опит, оглед) започиње неким питањем и провизорним одговором (хипотезом). Научник у експерименту „поставља природи питање и приморава је да му се открије”. Експеримент (оглед, опит) је метод научног истраживања у којем се намерно и систематски мења једна експериментална, независна појава, да би се онда посматрала и испитала нека друга појава која од ње зависи. При томе се остали релевантни услови контролишу или изолују. Тако, рецимо, намерно се мења јачина глади код пацова да би се видело како та промена утиче на његову брзину учења проласка кроз лавиринт да би дошао до хране (а при томе је иста сложеност лавиринта, иста храна итд.). Експери мент је тако организован поступак да њиме добијени резултат несумњиво потврђује или одбацује постављену хипотезу. У споменутом примеру, хи потеза је да ће сита животиња спорије учити него гладна. Први експерименти у психологији били су једноставни лаборато ријски експерименти из опажања (нпр. одређивање прага разлике). Метод експеримента, знатно усавршен, касније су примењивали бихеј виористи, рефлексолози и гешталтисти у истраживању учења, опажања и мишљења. Данас се експеримент све више примењује и у тако сложеним областима као што је психологија личности и социјална психологија. Једним значајним питањем за социјалну психологију (колико су људи спремни да се потчине злоћудном ауторитету) бави се и чувени Милграмов експеримент (види оквир).
25
експеримент – поступак у којем се намерно и систематски мења неза висна појава да би се испитала друга појава која од ње зависи; при томе се сви остали релевантни услови контро лишу или изолују
релевантно – значајно, важно, утицајно хипотеза – претпоставка о посто јању повезаности неких појава праг разлике – најмања разлика између интензитета две дражи која се може опазити
1 Милгр
амов е
кспери
мент: П
ослушн
ост ау
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
торите Питање гласи: ту До које мере су „честити грађани“ спремни да се, противно властитим моралним нормама, добровољно покоре наредбама ауторите та који од њих захтева да буду брутални према невиној и немоћној жртви? Стенли Милграм, амерички психолог, смислио је сјајан експеримент којим се може дати прецизан одговор на ово питање. У његовом експерименту ауторитет („експериментатор“) захтева од испитаника (обичан грађанин), који Стенли Милиграм има улогу „учитеља“, да „ученику“ (жртва) зада електрични шок сваки пут (1933–1984) када овај погреши у понављању бесмислених слогова. Задатак „учитеља“ је да сваку следећу грешку „ученика“ кажњава све јачим шоковима (за 15 V), од 15 до 450 волти! Код 75 V „ученик“ се буни, стење, гунђа; код 120 V жали се да осећа бол, а код 150 V тражи да престану шокови. Касније (шокови 270–300 V) он вришти, запомаже као у агонији и најзад престаје да се оглашава, тако да „учитељ” верује да је жртва у коми или мртва. Резултати су били неочекивани и запрепашћујући. Упрокос свему, највише испитаника, 2/3 (66%) ишло је до краја, до свих 450 волти! Наравно, у експерименту субјект (учитељ) није знао да је „ученик“ (жртва) у договору са Милграмом заправо глумила, односно да шокови нису били прави. Резултати се тумаче тиме да је човек у одређеној ситуацији спреман да своју личну одговорност пренесе на ауторитет, на вођу који издаје наредбе. Познато је оправдање нациста: „Ја сам само извршавао наређења.“ Па ипак, нису сви људи спремни да извршавају безумне захтеве ауторитета (у овом случају „научника“). Неки су одлучно одбили. У једном поновљеном експерименту у Немачкој испитаници су ишли до краја чак у 85% случаја!
„Учитељ“ и „експериментатор“ стављају „ученику“ електроде на руке.
Апарат за задавање „педагошких“ електричних шокова од 15 до 450 V.
Целокупан план извођења експеримента, обраде и тумачења резултата назива се експериментални нацрт. Он предвиђа једну групу (ставља се у више ситуација) или више уједначених група (контролну и најмање једну експерименталну групу). Данас се често користи експеримент са две паралелне групе (од којих једна служи за контролу). Логика експерименталног нацрта овде
26
је следећа: ако се у једну од две еквивалентне (паралелне) групе (два одељења) уведе експериментални фактор (нпр. нов метод учења), а не уведе се и у другу (контролну), добијена разлика у ефекту на рад групе (успех у учењу) може се приписати том фактору.
ктивно а и л а Д учењу успех у
љшава
побо учење
еквивалентне групе – групе које су уједначене по свим битним особи нама (пол, узраст, способности) за дато истраживање
во
д
за
уџ
бе н
ик е
Прво се образују две уједна чене групе ученика: експериментална и контролна група. Оне су једнаке по способностима за учење, по знању и сл. Онда се у иницијалном (почетном) испитивању употребом тестова знања доказује да се заиста ради о једнаким групама. У наредној фази истраживања само експерименталну групу излажемо деловању експерименталног фактора – током три месеца учи методом активног учења. За то време ученици у контролној групи уче исто градиво класичним методом.
За
Ако се у финалном (крајњем) тестирању знања покаже да су ученици експерименталне групе постигли значајно боље резултате у односу на ученике контролне групе, може се извести закључак да је метод активног учења ефикаснији од ранијег, класичног метода.
Експеримент је један од најпоузданијих и најегзактнијих научних метода. Предности експеримента су у следећем: 1) појаву изазивамо и ме њамо по својој вољи (када смо спремни) у контролисаним условима; 2) може се лако поновити (било где, било када), што омогућава проверу добијених резултата, и 3) поуздано открива каузалне односе. Недостаци су: 1) неке појаве не можемо да варирамо (раса, висина, генотип итд.); 2) неке појаве можемо, али то нећемо да мењамо из етичких разлога (одвајање детета од мајке, навикавање на дрогу итд.), и 3) ситуација експеримента је вештачка, испитаници се не понашају природно, тако да се резултати морају с опрезом уопштавати на понашање у животним околностима.
27
1
ПСИХОЛОШКЕ ТЕХНИКЕ
� �психолошког
бе н
интервју – професионално вођен разговор интервјуисте са неком особом са циљем да се прикупе значајне инфо рмације о личности (црте, потребе, спо собности) ради њене процене
уџ
упитник – систем проверених ставки (питања или тврдњи) у писаној форми којим се испитују нека својства (обје ктивна и субјективна) испитаника
За
во
д
за
скала процене – инструмент, чија је сврха да се процењивање учини обје ктивнијим и прецизнијим пројективне технике – разно врсне технике намењене дубинском истраживању целовите личности, а по себно њених несвесних слојева
Технике су специфични поступци, мање општи од метода, који служе за прикупљање, обраду и анализу релевантних података у психолошком истраживању. Овде ћемо упознати само неке од ових техника. Интервју је најстарија техника. То је професионално вођен разго вор интервјуисте (психолога) са неком особом са циљем да се прикупе значајне информације о личности ради процене, дијагнозе или терапије. Улоге интервјуисте и интервјуисаног су комплементарне. Питања могу бити унапред испланирана или импровизована. Недостаци интервјуа јесу: субјективност интервјуисте, неискреност у одговорима интервјуисаног, тешкоће квантификације података. Предност је што омогућава психологу непосредан вербалaн и невербалaн контакт са испитаником. Упитник је сачињен од низа ставки (питања или тврдњи) у писаној форми којим се испитује одређена лична диспозиција или својства испитаника. Испитаник би требало да на њих одговори искрено са „да“ или „не“ или (не)слагањем (нпр. „слажем се“, „неодлучан сам“, „не слажем се“). Упитник се користи за добијање разноврсних објективних (пол, старост итд.) и субјективних података (национална припадност, ставови, вредности, потребе итд.). Да би неки низ питања имао статус упитника, питања морају бити јасна, разумљива, недвосмислена и да нису сугестивна. Редослед питања треба да стимулише испитаника да настави да одговара. Вредност података добијених упитником зависи од упитника, ситуације испитивања и испитаника (колико је интелигентан, образован и мотивисан). Скала процене је једноставан инструмент који служи да се посту пак процењивања личности побољша, да се учини објективнијим и прецизнијим. Уместо да процењивач за неког појединца каже да је нпр. „прилично савестан“ или „веома неуротичан“, он му у погледу развијености те особине прецизно одређује место (5–7 ступњева) на скали, нумеричкој или графичкој. Процењивач мора добро да познаје карактеристике скале, као и предмет процењивања (црте личности). Он такође мора да настоји да избегне грешке у процењивању особа (хало ефекат, благост/строгост) и требало би да буде мотивисан. Тако, рецимо, ако наставник математике оцењује знање, он мора да се чува да на оцену учениковог знања не утичу интелигенција, речитост, труд или љубазност тог ученика. Наставник ће грешити и ако свима даје високе или ниске оцене, као и ако свима даје тројке. Пројективне технике су технике намењене истраживању личности, а посебно њених несвесних слојева. Оне се користе недовољно одређеним садржајима (да би се подстакао пројективни одговор) и дубинско-психолошким тумачењем резултата. Заснивају се на претпоставци да личност суочена са нејасним, вишесмисленим стимулусом (надражајем) покушава својим одговором да осмисли дати материјал дајући му лично значење, тј. пројектујући у њега своје несвесне емоције и потребе. Предност ових техника је што откривају дубинске слојеве
ик е
Tехнике – траживањаани ис— с�пецијал�изоив за �пос— тупц обраgу �прику�пљање, — � така а g о п у з и л а и ан ом у �психолошкњу тражива ис—
хало ефекат – склоности проце њивача да свој суд о конкретној осо бини несвесно усклади са општим ути ском о тој особи дубинско-психолошко тума чење – тумачење које претпоставља дубинске, несвесне чиниоце свесног понашања
28
личности, али је њихов недостатак у одсуству критеријума ваљаног тумачења добијених резултата. Две најпознатије технике јесу Роршахов тест и Тест тематске аперцепције (ТАТ).
Роршахов тест састоји се од 10 табли са симетричним мрљама, које се излажу редом праћене питањем: „Шта би то могло да буде?“ Неко ће рећи: „Видим два патуљка“, а други: „То је пресек кичме“. Поред одговора испитаника бележе се и његове невербалне реакције (мимика, гестови, застајкивање итд.). Тумачење одговора и закључивање о особинама личности испитаника је сложен поступак који изискује стручну обуку.
Шта би то могло да буде?
бе н
атске
е (ТАТ)
пциј аперце
ик е
ов
х Рорша
стила
ља ма тест мр
ТАТ је сачињен од серије (30 слика које углавном приказују односе међу људима), а од испитаника се тражи да исприча причу: Шта се дешава на слици, како је дошло до тога, шта осећају/мисле особе на слици и како ће се све то завршити. Испитанику се каже да слободно исприча причу какву он жели. Свака од прича се анализира са формалног (дужина, речник итд.) и садржинског аспекта (јунак приче, притисци на њега, главне потребе и исход) итд. ТАТ је намењен разоткривању несвесних потреба и комплекса.
Шта се дешава на слици?
За
во
д
за
уџ
м Тест те
Тест је стандардизован мерни инструмент којим се изазива и посредно мере нека способност, знање или особина личности. Састављен је од низа брижљиво проверених задатака, а од испитаника се захтева да на њих одговори како најбоље зна. Да би неки скуп задатака заиста био тест, он мора имати следеће метријске карактеристике: валидност (ваљаност, тј. да мери оно што треба да мери), релијабилност (поузданост, да у поновљеним мерењима на истим испитаницима даје приближно исте резултате), осетљивост (да мери и мале разлике) и објективност (да оцена на тесту не зависи од оцењивача). Да би тест био стандардизован, он мора да се задаје и оцењује на тачно прописан начин, а добијене мере на тесту морају бити баждарене. Тестови по предмету могу бити: тестови знања, способности и личности; по начину задавања групни и индивидуални, а по начину испитивања вербални и невербални. Најпознатији и најсавршенији су тестови интелигенције (о којима ће бити више речи у лекцији о интелигенцији).
29
тест – мерни инструмент којим се помоћу стандардизованог низа задатака изазива и мери нека способност, знање или особина личности
баждарење – статистички поступак трансформисања сирових резултата добијених на тесту у неку другу, погоднију скалу за поређење резултута неког појединца са резултатима његове групе на истом тесту и са резултатима тог појединца на другим тестовима
1
ДА ВИДИМО ШТА СМО НАУЧИЛИ ШТА ЈЕ ПРЕДМЕТ ПСИХОЛОГИЈЕ? Психологија је наука која проучава психичку стварност – психички живот човека и животиња. Психички живот човека чине психички процеси и психичке особине. Психички процеси могу бити интелектуални (опажање, учење, памћење и мишљење), емоционални (осећања) и вољни. Релативно трајне особине појединца (навике, способности, темперамент, потребе, интереси итд.) називамо психолошким особинама. О свим тим психичким процесима и особинама учићеш кроз наредна поглавља овог уџбеника.
уџ
бе н
ик е
КАКО СЕ ПСИХОЛОГИЈА РАЗВИЈАЛА И КАДА ЈЕ ПОСТАЛА САМОСТАЛНА НАУКА? Психологија има дугу прошлост и њен развој може се пратити почев од првих писаних извора још из периода Старог Египта и Старе Грчке. За настанак психологије као самосталне наука узима се 1879. г., када је немачки филозоф и психолог Вилхелм Вунт основао у Лајпцигу прву психолошку лабораторију на свету. Психологију као науку карактерише то што она до својих сазнања долази емпиријским путем, систематским прикупљањем и анализом искуствених података и што своје закључке подвргава провери.
д
за
КАКО ЈЕ ПСИХОЛОГИЈА ДЕФИНИСАНА? Постоје бројне дефиниције психологије, али би се већина психолога сагласила са следећом дефиницијом. Психологија је наука која проучава психичке појаве (доживљаје, процесе, особине, структуре) и понашање људи и животиња.
За
во
ШТА СУ ЗАДАЦИ ПСИХОЛОГИЈЕ? Психологија има теоријски и практични задатак. Теоријски задатак психологије је да опише и објасни свеукупност психичког живота људи и животиња. Практични задатак психологије је да на основу расположивих теоријских сазнања унапреди и побољша човеков живот и рад. КОЈЕ ПСИХОЛОШКЕ ДИСЦИПЛИНЕ ДАНАС ПОСТОЈЕ? Иако је релативно млада наука, психологија се брзо развијала. У оквиру психолошке науке оформљене су посебне научне дисциплине за проучавање појединих група психичких појава. Психолошке дисциплине се деле на теоријске (нпр. општа, развојна, социјална психологија, психометрија, психологија животиња итд.) и примењене (нпр. педагошка, клиничка, индустријска, војна психологија итд.). КОЈИ СУ ОСНОВНИ ПРАВЦИ У ПСИХОЛОГИЈИ? Школеупсихологијиоштросусеспорилеокотогаштајепредметпсихологије (свест, несвесно или свесно понашање итд.). Исто тако вођен је спор око метода у психологији (интроспекција или посматрање) и око тога шта је циљ психологије (разумевање или објашњење). Као резултат тих расправа
30
настали су различити правци у психологији, од којих су најпознатији: структуралистичка психологија (Вилхелм Вунт), функционалистичка психологија (Вилијам Џејмс), бихејвиоризам (Џон Вотсон), гешталт психологија (К. Кофка, М. Вертхајмер и В. Келер), психоанализа (Сигмунд Фројд), хуманистичка психологија (Абрахам Маслов, Гордон Олпорт, Карл Роџерс, Роло Меј итд.), когнитивна психологија (Улрик Најсер) и културно-историјски правац (Лав С. Виготски).
ик е
КОЈИ МЕТОДИ ИСТРАЖИВАЊА СЕ ПРИМЕЊУЈУ У ПСИХОЛОГИЈИ? Методи психологије су најопштији, устаљени и проверени научни приступи психолошким проблемима, односно глобални начини организовања објективног, систематског и ваљаног истраживања психичке стварности. Два општа психолошка метода јесу експеримент и посматрање у природним условима. Специфично психолошки метод доласка до непосредног, субјективног искуства јесте метод интроспекције (самопосматрања).
уџ
бе н
КОЈИМ ТЕХНИКАМА СЕ ПРИКУПЉАЈУ ПОДАЦИ У ПСИХОЛОГИЈИ? Технике су у односу на методе мање општи поступци долажења до података. Оне су специјализовани поступци за прикупљање, обраду и анализу релевантних података у психолошком истраживању. Неке од најчешће коришћених техника у психолошким истраживањима јесу: интервју, упитник, скале процене, пројективне технике и тест.
во
д
Зашто се година 1879. узима као датум оснивања психологије као науке? Који су теоријски а који практични задаци психологије? Наведи најпознатије правце у психологији. Које методе, а које технике психолошког истраживања знаш? Које су предности, а који су недостаци експеримента? Наведи предности и недостатке интроспекције. У чему је разлика између интервјуа и упитника? Шта је тест?
За
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
за
ПИТАЊА И ЗАДАЦИ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ГРАДИВА
ПИТАЊА И ПОДСТИЦАЈИ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ 1. У чему је разлика између размишљања филозофа о душевним појавама и проучавањима психолога? 2. Упореди правце у психологији по њиховом предмету и методу. 3. Објасни разлику између улоге метода и технике у психолошком истраживању. 4. Направи нацрт експерименталног истраживања неког психолошког проблема. 5. Наведи по један свој пример психолошког проблема који се не може испитати експериментом јер га: а) није могуће на овај начин истра жити и б) мада је могуће испитати, морално је недопустиво. 6. По чему се разликују „тестови“ у популарној штампи од правих психо лошких тестова?
31