Историја за 2. разред гимназије општег типа и друштвеног -језичког смера - 22121

ПРЕДГОВОР

Поштоване ученице, поштовани ученици,

Пред вама се налази уџбеник за II разред гимназија општег типа и гимназија друштвено-језичког смера с одабраним историјским изворима који обрађује 13 векова дуго раздобље у историји Европе, Медитерана, Новог света, Балканског полуострва и српског народа (од V до XVIII

•

•

•

•

•

•

средњи век; када настаје хронолошка граница која

огледа?

У животу средњовековних људи вера је играла

значајну улогу. Хришћанство је европској култури

дало главни печат. Културна и просветна средишта развијала су се

библиотекама

преписивана су дела античких писаца и тако су

је одиграо исту улогу. Исламски

интелектуалци су такође дали

и сеоске цркве, манастирски комплекси, властелински замкови,

на тековинама хеленистичке културе и римског

правног система.

За средњи век је карактеристичан поредак који се

назива феудализам. Власништво над земљишним

поседима играло је важну улогу у друштвеним односима. Земљопоседник

•

•

царства , које је током наредних векова имало врло значајну улогу у историји Европе. Сукоби Османлија с

великим европским силама Шпанијом и Светим римским царством, те са Хабзбуршком монархијом

представљају један од симбола борбе хришћана

и јачање хришћанског наслеђа и хришћанског

идентитета Европе.

Овај период обележио је и покрет за реформу

цркве , који је имао далекосежне последице,

Због

се у модерном добу, открићем Новог света, проширио просторни оквир. И даље су

присутне најзначајније државе на поменутом

поднебљу – Шпанија, Француска, италијанске

државе–градови, Енглеска, Свето римско царство, Русија, Османско царство. Великим географским

открићима откривен је

повезану слику збивања. У наративне изворе спадају хронике, историје, летописи, родослови, житија, биографије, аутобиографије, дневници, мемоари и др. Документарни извори настали су као продукт

рада администрације, судства и привреде. То су

повеље, акта, законици, уговори, пописи и сл. Материјални извори су остаци прошлости начињени од тврдих материјала као што су камен, дрво, метал, стакло и др. У материјалне изворе убрајају се грађевине (тврђаве, дворови, куће, цркве, палате, путеви, мостови), предмети за свакодневну употребу (посуђе, намештај, одећа, обућа, накит), оружје (бодежи, мачеви,

посланстава створена је

потпуно нова врста извора

представника и преписке владара. Посебно су

активни

размењујући

Исто тако се развијало и писање мемоара, које су, осим владара и виђенијих људи, почели да пишу и

обични људи. Посебно су у овом периоду постали

популарни путописи, које су састављали путници на

разним релацијама. Важан допринос за демографска истраживања дала је папина наредба да се у црквама

пописују

У економској

вам:

• да се упознате с историјом као науком,

• да разумете како историчар испитује

према добијеним подацима и чињеницама,

• да се упознате с основама критике извора,

• да научите како историчар на основу прикупљених података и чињеница реконструише прошлу стварност, тј. како пише историју

обраду и интерпретацију (тумачење). Збир тих

поступака чини историјску методологију.

Једна од главних карактеристика историјске методологије јесте рад с изворима, сведочанствима минулих времена.

творен.

да се подацима које саопштава може поклонити поверење.

Извори могу да буду оригинални и преписи. Што се даље иде у прошлост све је мање сачуваних оригиналих докумената и наративних извора. Историчар се обично среће с њиховим преписима.

Уколико је препис аутентичан, тј. ако верно пре-

носи садржај оригиналног документа или наратива, његова сазнајна вредност се не смањује. И

оригинали и преписи могу да буду аутентични. Фалсификати такође могу да буду оригинали.

Фалсификатор је начинио оригиналну повељу да би њом

неко непостојеће право, али је такав документ неаутентичан, дакле лажан. Фалсификати су значајан историјски

о личности фалсификатора, његовим

Приликом читања и тумачења извора историчар

је дужан да:

1. познаје оригинални језик и писмо извора. Језик је веома важан извор информација за историчара.

И говорни и писани језици непрекидно се развијају.

Неке речи и изрази су више пута мењали

битно разликује од средњовековног латинског,

ком је настала

• да правилно разумете

• да схватите појмове

•

• да разумете промене

• да самостално уочавате промене, континуитете

кроз

различитих фаза. Друштвене

заједнице, од породице до нације,

ци, школи, предузећу, граду, држави непрекидно се дешава да једни одлазе, док се други придружују систему. Институције

друштвеним

и политичким приликама. Природно окружење мења изглед и особине деловањем човека, али и услед процеса на које човек не може увек вољно утицати. Промене могу да буду еволутивног карактера, постепене и дуготрајне. Понекад се

деценијама (историја дугог трајања)

одвијала у јесен око Михољдана (29. септембар).

Градско време. – С развојем

градова мењао се однос према времену. Човек у граду (трговац, занатлија, лекар, апотекар, нотар, професор) не зависи

толико од природних циклуса.

Време је за њега драгоцено.

На торњеве градских већница постављани су часовници који су откуцавали време другачије

од црквеног – час када се иде

на посао, пауза за ручак, час

када се враћа на посао, час када се посао завршава. Механички

часовник пронађен је крајем XIII века Крајем XV века појавили су се смањени, лични механички часовници. Време је полако прелазило у домен приватног.

Однос према времену у новом веку

У новом веку појмови време и временски континуитет разликовали су се од средњовековног схватања времена. Динамика догађаја, нова отрића, велико повезивање Европе и Азије, прекоморских земаља донели су потпуно нов однос према времену. Бржим смењивањем догађаја, свакодневном динамиком губио се утисак сталног и устаљеног, а више се стицао утисак брзих и честих промена. Одједном се

представнике , краља Хенрија VIII (1509–1547) и краљицу Елизабету I (1558–1603). У Османском царству на трону се налазио чувени султан Сулејман I Величанствени (1520–1566). На руском престолу налазио се цар Иван IV Грозни (1533–1584). Француски престо заузимао је краљ

ратови (1494–1559), Тридесетогодишњи рат (1618–1648), Рат за шпанско наслеђе (1701–1714), Северни рат (1700–1721), Рат за аустријско наслеђе (1740–1748), Седмогодишњи рат (1756–1763).

На просторима централне и југоисточне Европе вођени су многи ратови, који су карактеристични по сукобима Хабзбурга, Венеције и Османске царевине. Посебно тешки били су Дуги рат (1593–1606), Кандијски рат (1645–1669), Велики бечки /

рат (1683–1699),

ски ратови 1716–1718, 1737–1739 и 1788–1791.

Европе, у Низоземској,

римском царству,

•

•

• разлику између догађаја и процеса дугог трајања у сеобама народа,

• чиниоце који су узроковали миграторна кретања,

• улогу азијатских, германских,

Германски

Балканског полуострва. Из њиховог језгра настали

су Срби, Хрвати, Словенци, Бугари, док су у XX

веку статус нације добили Македонци, Црногорци

и Бошњаци (Муслимани).

Продор Хуна (375 – средина V века)

Германска и словенска племена, која су се већ

неколико векова лагано померала према римском

лимесу, додатно су покренута продором Хуна.

Хуни су монголски народ који је из Азије кроз

Врата народа прешао у Европу 375. године. Врата

народа чини раван простор између планине Урала и

Каспијског језера. Пошто су поразили и потиснули

германске народе Остроготе и Визиготе, Хуни

Галији (данашња Француска) и северној Италији.

Под њиховом влашћу живело је доста германских и словенских племена. Најмоћнији

(434–453). Хуни су први

велики пораз доживели у бици на Каталаунским

пољима

тог пораза Хуни су се повукли у Панонију. Атила је умро

дела Царства, 476. године збацио с престола. Одоакар је инсигније (знаке царског достојанства) послао

источноримском цару Зенону с образложењем да је довољан само један цар, и то онај који столује у Константинопољу. Сам је узео титулу краља сматрајући да Италијом управља у име цара

(527–565)

Авари (VI–VIII век)

Авари су

германских Гепида (567), после чега су се учврстили

у Панонији покоривши бројна словенска племена.

Под вођством кагана Бајана заузели су Сирмијум (582). Често су се залетали у северну Италију и друге

земље на западу, као и у Источно римско царство. У савезу са Словенима извели су неуспешну опсаду

Цариграда 626. године. С временом је њихова снага

ослабила. Аварски каганат

Мађари (X век)

Мађари су номадски народ угро-финског порекла.

Живели

обратио им се за помоћ у време сукоба с бугарским владарем

Симеоном. Међутим, док су Мађари нападали

Бугаре, њих

током летњих месеци. Норвежани су населили острва у северном Атлантику, Исланд

и Гренланд, а око 1000. године стигли су и до обала

Америке (Њуфаундленд). Освојили су и више од

половине Ирске, а њихов главни центар налазио се у Даблину.

Седамдесетих година IX века Данци су започели

освајање северозападне Енглеске. Отпор им је

пружио Алфред Велики (871 –899), краљ Весекса. Ведморским миром из 885. године граница је

успостављена на Темзи. Крајеви северно од те реке

постали

на англосаксонски

J LeGoff, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd 1974, 35.

•

• улогу монаштва као посебног

• разлике између цркве

• појмове христијанизација

• психолошке,

Хришћанство у доба Константина Великог и Теодосија I

Почетком IV века цар Диоклецијан је организовао

масовне прогоне хришћана. Многи од њих су

после вишедневних мучења јавно погубљени, док су њихови списи систематски уништавани. Цар

Константин је учинио крај таквом односу римских

власти према хришћанским заједницама када је 313. године издао Милански едикт. Хришћани су

стекли право да своју веру слободно исповедају.

Међу хришћанима се у то време ширило учење

презвитера Арија из Александрије. Арије је

проповедао да је Христос син Божји, али

овлашћења у редовним приликама – старали су се о снабдевању града, поправци бедема, организовању одбране, предводили су по-

сланства која су преговарала с нападачима.

Епископи из Галије, Шпаније и северне Италије

признавали су духовно првенство римског епископа, али су у начелу били прилично самостални. Важне

одлуке доношене су на локалним саборима, који су

често организовани под покровитељством краља.

свега истицањем чињенице да је први римски

епископ био сам апостол Петар, те да је и Свети Павле погубљен у Риму.

епидемијом куге. Написао је Правило

ученост

посвећени мисионарским активностима.

Приликом ступања у

захтевало да положи три завета: 1. завет неженства (целибат); 2. завет послушности (према опату, сабраћи, црквеним властима); 3. завет сиромаштва (одрицање од било какве имовине у личном власништву).

Црква у Франачком царству (крај VIII – IX век)

Карло Велики (768–814) је подстицао увођење црквене дисциплине. Он је

уништавање икона широм Царства. Њима се посебно успротивило византијско монаштво. Иконофилска струја је коначну победу однела 843. године.

Христијанизација и евангелизација

Германски, словенски и келтски народи

којима је хришћанска идеја о божанском исходишту земаљске власти била изразито пријемчива. Један владар и његов народ постајали су легитимни у очима цивилизованог римског света тек пошто би се покрстили, јер је то значило

потврду од највишег божанског ауторитета. Божанска потврда исказивана је чином владаревог крунисања праћеног миропомазањем по узору на старозаветног краља Давида. Покрштавање

подразумева две етапе: христијанизацију – сам чин

су житељи околних насеља, премда давно

покрштени, и даље по навици походили. Људима

је било тешко да схвате да су богови, којима су се

они донедавно обраћали да их заштите од животних

невоља и обезбеде им напредак, преко ноћи постали

извор греха и симбол зла. Стога се приступило христијанизовању

Покрштавање

Англосаксонци су такође одмах прихватили правоверно хришћанство. На позив краља Кента, папа

Гргур I је последњих година VI века у Британију

упутио четрдесеторицу бенедиктинаца с Августином

на челу. Они су остварили велике мисионарске успехе. Основали су епископију у Кентерберију

која и данас представља главни црквени центар у

Великој Британији.

Ирски и англосаксонски мисионари су током VII

и VIII века своју делатност пренели у Галију и

земље источно од Рајне, где су основали неколико

манастира , из којих су, под покровитељством фра начких владара, покрштава ни германски и

словенски народи.

Веровања старих Словена

Према казивању византијског исто

ричара Прокопија, Словени су посебно

поштовали Перуна, бога творца, чији је симбол муња. Сматрали су га

господарем света и жртвовали су му

говеда и друге животиње. Омиљени

богови били су још Вид, бог светлости, и Весна, богиња пролећа. Врховно

божанство Срба био је Дабог или

Дажбог, црни и хроми господар

доњег света мртвих, али и заштитник ситне стоке и вукова. Словени су веровали да духови настањују човеков

Покрштавање

први талас покрштавња Срба и

Хрвата, које су спроводили свештеници пристигли

из Рима, уследио је још за владе цара Ираклија (610–641). Иконоборачка криза у Византији узуроковала

је привремено напуштање мисионарске делатности. Хришћанство су у већој мери прихватили само Словени који су живели у близини византијских административних и црквених центара на Пелопонезу, у Грчкој, Тракији,

• Упоредите германску

Ј. BrØndsted, I Vichinghi, Einaudi, Torino 2001, 284.

је прикупио много корисних пода

така о скандинавским народима. Своја

саопштио је у делу посвећеном

хамбуршко - бременске архиепископије, која је основана

шума. Две капије су видљиве свима који улазе, трећа, окренута истоку и најмања, једва да открива стазу близу мора и нико је не може

лако уочити. У том граду нема ничег другог осим храма од дрвета, вешто изграђеног, који се држи

на роговима разних животиња. Спољни зидови су

украшени бројним зачуђујућим сликама богова и богиња, да посматрачима изгледају као извајани; а у унутрашњости

Дело византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита, писано средином

X века, представља важан извор за

• језичку

• процесе

• појам „диглосија”,

• различите форме писмености

манастири, градови, канцеларије,

• значај мисије

• процесе ширења писмености међу Србима.

су се

све више удаљавали од јасноће и лепоте старог римског писма.

У Византији је у почетку званични језик администрације и војске био латински, ког већина поданика није разумела. Цар Ираклије (610 –641)

је у званичну употребу увео грчки, језик цркве

и већинског становништва. Започео је процес хеленизације, који је убрзо отерао у заборав латински чак и у интелектуалним круговима.

Једну од најважнијих одлика средњовековне културе представља диглосија

Канцеларије Владари , локални намесници (грофови

године, приклонио византијском утицају, што су Методијеви ученици

искористили да потраже заштиту у Бугарској.

Захваљујући њиховом труду, створена су два

мисионарска центра, у престоном граду Преславу и

на обалама Охридског језера. У Охриду су деловали

Климент и Наум, који су поставили темеље црквене

организације међу Словенима у Македонији.

своје

богослужење

тамошњим становништвом.

сметало латинском свештенству, које се борило против глагољаша – свештеника који су служили на

народном језику. Оснивањем Загребачке епископије

крајем XI века глагољаши су потиснути у приморске

крајеве. Чувари службе словенске били су поједини

бенедиктински манастири. Глагољица се одржала

као писмо словенских богослужбених књига све

до модерног доба, дуго пошто се међу Хрватима учврстило богослужење

Почеци писмености и књижевности

скупине користиле

у свакодневној комуникацији. Како је време одмицало , те разлике су постајале све упадљивије, тако да се већ од XI века може говорити о различитим редакцијама старословенског језика, па и

о српској редакцији Константин је творац глагољице, док је ћирилица настала

• Шта је lingua romana?

• Наведите

• Објасните појам „диглосија”.

• К акви облици писмености су неговани у манастирима?

• Шта су картулари и регистри?

• Објасните значај мисије Ћирила и Методија за словенски свет.

•

•

и писмима су настајали први споменици српске писмености?

•

друштвене историје,

• односе између западних и источних

њиховим последицама,

• континуитете

докумената, поготову у средњем веку, настао је под окриљем верских заједница. Јудаизам, хришћанство и ислам су религије

улогу у њиховом учењу, обредној пракси и обичајима.

чији се следбеници сматрају потомцима праоца Ибрахима

је 750. године потукао Абу Абас. Он је основао династију Абасида, која је средином VIII века завладала исламским светом.

Престоница Абасида налазила се у Багдаду. Куран, света књига муслимана, Јевреје и хришћане сматра библијским народима. Међутим, и Јевреји и хришћани су одступили од верских истина и назора у које их је Бог упутио посредством

као зимије слободно

исповедали своју веру. Обични људи нису увиђали

да између хришћанства и ислама постоје значајне

догматске разлике, те су зато многи лако прихватали

не само новог господара већ и нову религију.

Хришћански теолози су у прво време ислам сматрали

за јерес која је отпала од учења правоверне цркве.

Када су сараценска освајања угрозила хришћане не

само на Истоку већ и на Западу, поједини теолози

желели су да боље упознају ислам да би се против

њега успешније борили. Појавили су се преводи

Курана на латински језик. Мухамед је изједначаван с Антихристом, приписиване су му особине као што су лажљивост, неморал, разврат, грабежљивост, поквареност. Хришћанским теолозима посебно је била одбојна слика исламског раја

живели

стварали хришћани (католици и православци), муслимани и Јевреји. Арапска цивилизација изникла је из хеленистичког наслеђа захваљујући преводима филозофских, медицинских и

текстова с грчког на арапски језик. Европа се посредством Сарацена поново упознавала с античким наслеђем.

Крсташки ратови

племенити и часни. Сараценске жене описане су као

изузетно лепе, мудре, довитљиве, честите, скромне и

одане. Чест мотив је заробљавање витеза хришћанина

у кога се заљубљује сараценска принцеза. Захваљујући

њеној домишљатости, витез бива ослобођен, она се

удаје за њега и постаје хришћанка.

Између хришћана

по Француској и Рајнској области.

Учесници Првог крсташког рата (1096–1099) били су

крупни племићи, браћа и рођаци енглеског и фран-

краља, али и бројни сиромашни

Истовремено, крсташки ратови представљају први колонизациони покрет у историји Европе. Крсташи су долазили у додир с византијском и арабљанском цивилизацијом, које

у односу на западни свет тога времена, као и с богатствима Истока и другачијим

Кипарску

је заправо

сениор

Територије крсташких држава биле су издељене на

феуде које су барони делили својим вазалима. Тако

је учињен покушај изградње феудалног система у

средини која је имала сасвим другачије политичке

и друштвене традиције. Осим тога, климатски

услови на Истоку погодовали су другачијем начину

привређивања. Због тога су крсташки подухвати били осуђени на неуспех. Муслимани

Јерусалим 1229. године,

су

Свети град поново освојили 1244. године. Француски краљ Луј IX Свети, надахнут визијом

одомаћиле су се на европском тлу. Венеција, Ђенова и Пиза су још пре краја XI века развиле трговински промет између Истока

и Запада , ком су крсташки ратови дали замах.

Италијански градови значајно су се обогатили тако што су крсташе превозили бродовима на Исток и снабдевали их потребним намирницама.

Осим тога, крсташки ратови утицали су на то до се

западни хришћани окупе око идеје борбе против

неверника под покровитељством римског папе, што је подстицало нетрпељивост према свима који су

идентификовани као непријатељи

хришћанима, пре свега Грцима, Јеврејима и

муслиманима.

Теме за размишљање

Жофроа Вилардуен (око 1150 – око 1212) био је учесник Четвртог крсташког рата у својству

освајању

Цариграда 13. априла 1204. године.

„Напад је трајао

РЕФОРМАЦИЈА И ПРОТИВРЕФОРМАЦИЈА

Узроци реформације

Током средњег века црква је у животу људи имала

веома значајну улогу. Она је тада представљала

главни узор и обликовала је моралне норме,

начин живота и понашања целокупног друштва.

Њен утицај је био огроман будући да је велика

већина становника Западне Европе исповедала

хришћанску веру. Међутим, у позном средњем веку

Црква се суочила с многим критика јер се сма-

трало да њени великодостојници и свештенство не живе у складу с оним што проповеда Свето писмо. Оксфордски професор Џон Виклиф и чешки теолог Јан Хус су крајем XIV и почетком

Да би читање Светог писма било омогућено и онима који не знају латински

језик, Библијa je преведена на немачки језик.

Покрет за реформацију цркве није био истоветан у

више вођа. У Женеви је реформацију спровео Жан Калвин,

Њихов основни циљ био је да пружају подршку папи и да му буду

послушни. Нови чланови бирани су не само по моралним већ и по физичким квалитетима. Основно

образовање чланова дружине трајало је 15 година,

након чега су упућивани на студије. Морали су да

буду изузетно образовани да би могли адекватно

да служе интересима папства и вере. Оснивали су

квалитетне школе, у којима су се школовала деца

католичке владајуће класе из целе Европе. У школе су примана

успевали

regio eius religio). То је значило

протестаната у

био је

рат (1618–1648) Вођен је на територији данашње

Немачке и Чешке Прикључиле су му се Данска,

Шведска, Француска, Шпанија, а посредно и

Енглеска и Низоземска, тако да је обухватио скоро целу Европу. Протестантске земље окупиле су се у Протестантски савез 1608. а католичке у Като­

личку лигу 1609. г. Сукоб је започео у протестантској Чешкој, а убрзо је обухватио значајан део Царства. Хабзбурзи, који су носили царску

од начела противреформације, па је стога рат врло

власт у држави у име својих синова, најпре Франсоа II (1559–1560),

(1574–1589).

Валенштајн.

страна, опсаде градова, епидемије однеле су око трећине становника Чешке, а огромни су

били и губици Царства. Веће битке вођене су код

Брајтенфелда 1631, Лицена 1632, Нердлингена 1634

и 1645. Рат је окончан Вестфалским миром 1648.

године. Према његовим одредбама, протестанти

су добили слободу вероисповести, догодиле су

се одређене територијалне промене, а веома

је важна и одредба према којој је установљено начело суверености држава које им даје право на самосталност и независност. Чешка је директно припојена Хабзбуршкој царској

свештенства Од 1511. био је

проповедник у Витенбергу,

своје

општепознате након 1517. г. После сукоба с папом написао је

•

•

мацију?

• Објасните суштину Лутеровог учења.

• На који начин је Католичка црква покушала

• Ко је био Игнасио Лојола?

•

•

•

•

Када савладате ову лекцију, моћи ћете да разумете и објасните:

• основне одлике Османског царства,

• како се и када ширила територија Османског царства,

• које су најзначајније победе остварили Турци Османлије у XIV веку,

• када се Османско царство налазило на врхунцу моћи,

• ко су били најзначајнији владари Османског царства,

његови поданици,

• појмове: султан, везир, велики везир, висока порта, харем, беглербеглук,

спахије, акинџије, јаничари, тимар, раја, кулук, харач, исламизација.

Пред сам крај XIII века почео је успон државе под влашћу Османа I (1288–1324), која се

рата био је

и завршио се поразом код Никопоља 1396. године. Привремено су

наследником Римског царства. Цариград је освојио

султан Мехмед II, познатији као Освајач (1451–1481).

У тај град, који је добио и нови назив – Истанбул, султан је пренео своју престоницу.

Након освајања Цариграда

му је

руком

освоји српску деспотовину, која је падом Смедерева 1459. г. коначно дошла у руке Турака. Након тога

Турци су освојили и Босну 1463. године, Херцеговину

1481. године и Црну Гору 1496. године. На обалама

Црног мора освојени су Синопа и Трапезунт (1461).

Уследио је рат с Венецијом (1462–1470), у ком су

обе стране наизменично постизале успехе. Освојен

је Негропонт (Еубеја) године 1470, али је Венеција

држала Имврос и Лимнос. Османска царевина није

потпуно загосподарила морима, иако је склопила победнички мир с Венецијом 1479. године.

Угарски краљ Матија Корвин (1458–1490) водио је

више успешних и важних похода против

Походи

1534. године, а 1538. поновљен је поход на Молдавију.

После неколико година ратовања и превирања Угарска је коначно освојена и подељена 1541. године.

Покушаји Хабзбурговаца да уједине и одбране

делове Угарске нису били успешни. Будим је

постао важно административно средиште у држави Османлија и био

ници.

Александрији,

1557. године.

Изузетно важну улогу у Османском царству имала је војска.

Висока

османску владу

Харем – део двора намењен за

становање жена,

за

Нахија

Теме за размишљање

Пад Цариграда из дела Историја Византије Георгија Острогорског:

„ За 29. мај Мехмед је наредио генерални напад. Уочи тог дана, док је султан спремао своје трупе за

борбу, браниоци града, Грци и Латини, последњи пут су се окупили у Светој Софији. После службе

Божије војници су поново заузели своје положаје, и

све до позно у ноћ цар је вршио инспекцију својих редова. У зору је почео јуриш на град. Херојска

одбрана дуже време је одолевала свим нападима.

Тада је султан бацио у борбу своју главну резерву, јаничаре, па су ове елитне османлијске трупе успеле

после тешке борбе да се попну на зид. У одлучном тренутку Ђустинијани, који се поред цара храбро

борио, смртно је рањен. То је изазвало

•

•

•

•

• ко су били католички краљеви,

• најзначајније последице великих географских открића,

• ко су биле најзначајније личности у свим тим подухватима,

• појмове: каравела, компас, конкистадор, колонија, колонизација.

Изабела

1494. г. јер су током своје вла-

давине много чинили на ширењу католичке вере, завршили су реконкисту и ујединили Шпанију,

сила. Подржавали су инквизицију и забрањивали

Из дневника Магелановог морнара

.”

Какве невоље су снашле Магеланове морнаре на њиховом

Када савладате ову лекцију, моћи ћете да разумете и објасните:

• појмове хуманизам и ренесанса,

• како, зашто и где су се развили ови покрети,

• развој науке и политичке мисли,

• најзначајнија дела и открића представника овог

средњем веку црква је

огроман утицај на

Свака људска делатност морала је да буде у складу с учењима цркве , која су се заснивала

знања и уметности. У жељи да у центар погледа на

свет ставе човека (а не Бога, како је било у средњем веку), окретали су се изучавању античке културе, која је обиловала оваквим темама. У том периоду нарочито је било акутелно поновно

се називали мецене. Један од познатијих мецена

био је Лоренцо Величанствени (1449–1492), владар Фиренце, који је и сам био песник. Он је на свом двору окупљао највиђеније представнике ренесансе свог доба, а међу њима је био и Микеланђело. Породица Медичи била је

су се прошириле

у друге делове Европе, у Француску, Немачку,

Исак Њутн

Исак Њутн похађао је

•

•

•

•

•

прогласа насталој за време Хлодовехове владавине. Због бројних ратова, путеви и сеоска насеља били су

несигурни, градови преостали из римског времена

брзо су сиромашили, привреда је опадала, друштво

се варваризовало.

Меровиншким краљевима помагали су мајордоми

(управници двора) , који су имали врло широка

овлашћења. Током VII века мајордоми су владали уместо краљева. С временом су се на том положају учврстили припадници једне породице – потомци Пипина Ланденског, угледног великаша с почетка

VII века.

Први Каролинзи (прва

VIII века)

Карло Мартел (714–741) био је мајордом меровин-

унутрашњим проблемима и нападима

Саксонаца са североистока и Арабаљана с југозапада. Карло Мартел је спровео војну

оклопу са штитом, мачем и копљем. Појединац је

бенефиције добијао као условно добро, тј. само док

је трајала његова војна служба. Карло Мартел је с

овом војском победио Арабљане код Поатјеа 732. го-

дине и тако је зауставио њихове продоре у Франачку.

Карла Мартела је на положају мајордома наследио

Распад Франачког царства

Карла Великог наследио је син Лудвиг Побожни, који је био образованији од оца, али није имао његову одлучност и његове владарске способности. Још за Лудвиговог живота четворица његових синова

територија.

Отон

Отон је после победе над Мађарима основао

Источну марку (Аустрију) на горњем Дунаву.

Покорио је Словене између Лабе и Одре. На том

•

•

•

•

•

да убиру порезе у новцу, као и да службенике и војне одреде ангажују за плату. На тај начин краљеви су постајали мање зависни од воље својих вазала, крупних феудалаца,

Луј IX Свети (1226–1270) упамћен је као праведни

владар, чија се побожност граничила с монашком

смерношћу. Старао се о државним интересима

и радио је на јачању краљевског ауторитета

сматрајући да сваки поданик треба несметано да

намеснику на

Његов задатак био

је да мудро и праведно управља краљевством на

добробит поданика. Краљ је имао апсолутну власт,

која је припадала круни као установи и надилазила

је личност владара. Ауторитет краљевске власти није могао да буде умањен зато што је на престолу у неком

тренутку седео неспособан и/или неморалан владар, јер је исходиште тог ауторитета

безбедна као ретко

када у својој ранијој историји. Луј IX се није мирио с

Јерусалима ,

чега је предводио два крсташка похода. У Шестом крсташком рату (1227 –1229)

обрађивали и о приходима (1086). Краљ Хенри II Плантагенет (1154–1189) наставио је политику јачања централне власти увођењем

општег права (common law), које је важило у целој

држави обухватајући све поданике, без изузетка.

Он је проширио овлашћења краљевских судова на рачун

сеоског племства – џентри (gentry), што је утицало на јачање тог друштвеног слоја.

Последњи владар салијске (франконске) династије

Хајнрих V (1106–1125) умро је без потомства. За

наследника престола одредио је сина своје сестре

Фридриха Хоенштауфена, војводу Швапске. Немачко

племство се противило јачању централне власти подржавајући Велфе, баварске војводе. Наредних четврт века немачке

окончано доласком на престо Фридриха I Барбаросе (1152–1190), сина

папа, Фридрихов ујак Велф VI, војвода Тоскане и Сполета,

и Виљем I, краљ Сицилије. Северноиталијанске комуне с Миланом на челу

су се амбицијама Фридриха Барбаросе, али нису

имале снаге да му се одупру. Милано је освојен 1162. године, после чега је Ломбардија покорена.

Немачки витезови и царски службеници лоше су се опходили према градовима и селима у Ломбардији, због чега је подигнут устанак. Цар је поражен

у бици код Лењана 1176. године. Он је 1183. год .

закључио споразум с Ломбардијском лигом. Си-

на Хајнриха VI оженио је Констанцом, тетком

сицилијанског краља Виљема II. У међувремену

је загосподарио Тосканом, Сполетом и Анконом.

Италијански поседи издељени су на округе

није добро прихватало. То је оживело Ломбардијску лигу, која га је спречавала да учврсти власт над

северном Италијом. Осим тога, папе су Фридри-

ха II у више наврата екскомуницирале због његових

поступака и начина живота, чему он није придавао

велики значај.

Смрт Фридриха II 1250. год. означила је крај куће

Хоенштауфена. Његов син Конрад преузео је власт

над Немачком, али је умро већ 1254. год ., после чега је наступио interregnum (међувлашће). У том

периоду у немачким земљама није било владара. Немачки кнежеви су 1273. год.

Краљевски судови почели су

феудалне судове, што је погодовало изједначавању правних прописа на територији целе државе.

Краљеви су увели стајаћу војску састављену

од плаћеника, чиме су престали да зависе од

крупних

војске био је да брани интересе

краља и државе. Постепено се међу поданицима

једног владара развијала свест о томе да су они део

шире заједнице и да имају заједничке интересе, што

је предуслов за настанак националних осећања. Тај

процес најбрже се одвијао у Енглеској.

У другој половини XV века у Енглеској се водила

борба између кућа Ланкастер и Јорк око права на

престо. Обе породице биле су по мушкој линији

потомци краља Едварда III Плантагенета. Рат ружа, тако назван по црвеној ружи из грба Ланкастера и

белој ружи из грба Јорка, окончан је поразом Ричарда III од Јорка у бици код Босворта (1485). Победник

(1461–1483)

Чешка

је дуго била изложена притисцима

развијале

колониста, али је то за последицу имало појачану

германизацију.

Од друге половине XIII века Чешка је била интензивније укључена у збивања која су се тицала

Царства у целини. Династија Пшемисла изумрла је 1306. године. Око чешког престола отимало се

Кијевска Русија

Дуж трговачког пута који је водио од Каспијског

језера и Црног мора до Балтика основано је у IX ве-

ку више градова. Ћилибар, мед, крзна, коже и

предмети од дрвета били су веома тражени у

западноевропским земљама, што је омогућило

напредак тих градова. Грађани Новгорода су

862. год . у помоћ позвали Рјурика , вођу једне

варјашке дружине, да их заштити од напада

Печенега. Под Рјуриком је започела изградња

најстарије државне организације

(881/2).

•

•

Апсолутистичке монархије

Шеснаести век сматра се добом успона нових монархија. У средњовековном друштву владари су умногоме зависили од подршке племства. Владар је морао да води рачуна о жељама и потребама својих племића јер без њихове сагласности није могао да спроводи своју вољу,

нити да прикупља новчана средства, ни војску. У

новом веку с развојем привреде – мануфактуре, трговине и банкарства, нагло је почела да се

смањује економска моћ племства у односу на

нови грађански сталеж. Ипак, грађанство још

увек није било довољно ојачало да узме већег

учешћа у политичком животу, а да би успели да

сачувају неке од привилегија на које су навикли,

племство и свештенство је почело да се одриче

својих права у корист владара. На тај начин

монархије у правцу функционалне

државе каквом је данас доживљавамо. Формирани

су јаке администрације, чиновништво, устројени су

судови, ојачала је стајаћа централизована војска.

Владар је сматран божјим изабраником на земљи

коме сви његови поданици дугују безусловну

покорност. Овакве идеје посебно су баштиниле монархије које су

који су водили

порекло од руских кнежева. Да би били у прилици

да им се супротставе , велики кнежеви Москве

установили су ред дворјана. Они су представљали

класу војног племства

(1559–1565)

(1547–1589)

1532. проглашено звање војвода од Фиренце, а 1569. год. Велико

државом, у којој је живело много различитих народа, који су

имали различиту веру, културу и различит језик. Због тога је Карло V, пре него што је абдицирао

1556. год., поделио своју државу. Шпанске делове с Низоземском и колонијама у Америци оставио

је свом сину Филипу II , а поседе на територији

Светог римског царства брату Фердинанду I, који

га је наследио на царском престолу. Фердинанд је

био ожењен угарском принцезом Аном, а Карлова

и Фердинандова сестра Марија била је удата за угарског и чешког краља Лајоша II. После његове

на Мохачком пољу 1526. год. Фердинанд

је наследио угарску и чешку круну.

Краљ Филип II (1556–1598)

(1711–1740)

Шпанска линија Хабзбурга

је била доминантна у односу на аустријску линију

која је имала мање поседе и била је сиромашнија, иако је представљала значајну

силу у централној Европи.

Током XVII века аустријски

Хабзбурзи као цареви

били царица Марија Терезија и њен син Јозеф II Хабзбург. Отац Марије Терезије, цар Карло VI

Хабзбург, није имао мушких потомака, па је својој

кћери обезбедио наслеђе престола Прагматичном

санкцијом 1713. год. Овим документом предвиђена је недељивост хабзбуршких поседа и право да и

женски потомци могу наслеђивати престо. Марија

Терезија (1740–1780) спровела је бројне реформе

у државној управи, војсци, судству, школству и

привреди. Настојала је и да смањи обавезе сељака.

Јозеф II (1780–1790) много је учинио кад је реч о

цркви и образовању. Увео је верску толеранцију и

једнакост пред судом. Омогућио је да сви поданици, без обзира на сталеж, могу да имају приступ

државној управи. Међутим,

наређења. Веровао је у своје право да влада како

мисли да је најбоље, без ичијег мешања. Највећи

резултати владавине краља Луја XIV видљиви су

на културном пољу. У том смислу је то био златни

век Француске. Молијерове комедије, Расинове

трагедије и Лафонтенове басне настале су у то

доба. Француски језик постао је језик дипломатије, француски обичаји и мода узор за целу Европу. Краљев

до 1917. год . Цар Михаило Романов (1613–1645)

остао је упамћен као способан и одмерен владар,

који је под утицајем оца, митрополита Филарета, спојио руску цркву и државу у једну целину, која

ће трајати, често идеализовано, све до Октобарске

револуције. Његов наследник, цар Алексеј (16451676), познат је по законским реформама, јачању

централне власти, војске, успешним ратовима с

Пољацима, које је победио више пута, и уздизању

Русије на ранг велике силе.

Реформе у духу просвећеног апсолутизма у Русији

је спроводио Петар I Велики (1682–1725). На -

стојао је да бројним реформама, које су обухватале

промене у државној управи, друштву, цркви, привреди и образовању, осавремени Русију и

приближи је Европи. Много је путовао да би

упознао Европу и начин живота у њој. Увео је

нови церемонијал, начин опхођења, понашања

• да уочите разлике

разлику између монархистичког и републиканског државног

• да разумете појам аристократска република на примеру Венеције,

•

• да разумете феномен италијанских ратова (1494–1559),

•

кметови бежали у градове. Феудалци су својим кметовима бранили да напуштају земљу и настањују се у градовима, али су радо примали

с туђих поседа. Градови и нов начин привређивања

развијали су се најпре у Италији (Милано, Пиза, Фиренца, Ђенова) и Фландрији (Ган, Бриж,

Међу грађанима су се

улогом и значајем истицали лекари и апотекари,

бербери који су обављали и хируршке захвате,

градски канцелари и нотари, адвокати и чиновници

у комуналним органима. На дну друштвене лествице

налазили су се неквалификовани радници и

кућна послуга, а било је и робова. Њихов правни, економски и друштвени положај били су веома тешки јер с у у потпуности зависили од својих господара.

Млетачка република (Венеција)

За време упада Визигота, Х уна и Лангобарда на северну Италију крајеви уз северне

становници

(dux). Признавали су врховну власт византијских

царева. С временом су развили поморску трговину

повезујући источне и западне обале Медитерана.

Трговци су 829. год. украли тело Светог Марка из

Александрије и пренели га у Венецију, која је од тог

времена постала град под заштитом Јеванђелисте.

центара најпре Европе, а век

касније и света. Исушивање земљишта такође

постаје један од приоритета становника ових

области. Поменутих 17 Провниција које је под својом управом уједнио цар Карло V, почињу свој рат за независност од Шпаније 1568. године, када је од стране краља Филипа II послата експедиција

војводе од Албе да успостави ред и прикупи порезе. Војвода од Албе је у немилосрдним акцијама погубио 18.600 људи, а посебно суровост је показао у наметању Римокатоличке цркве и рушењу Протестантизма. Опсаде Харлема (1572)

и Антверпена (1576) завршене су одмаздама над цивилним становништвом. После пада Антверпена представници Зеланда, Утрехта, Холандије, Брабанта склопили

Виљемом (Тихим) Оранским. У наредних неколико

година шпанске трупе су претрпеле озбиљније поразе. Унијом из Утрехта (1579) ове области су поставиле темељ данашњој Холандији.

Изјавом Независности 1581. почиње ново раз-

добље у политичком животу Низоземске, а рат

са Шпанијом ће трајати до Вестфалског мира, 1648, када је Шпанија признала независност

Низоземске републике. Области Холандије, Зеландије, Гронингена, Фризланда, Оверзејла

и Герденланда чиниле су Конфедерацију, а све су имале своју самоуправу и самосталну владу, док је генерални гувернер имао средиште у Хагу заједно са представницима свих области.

у данашњем Јапану (Дејџима). Трговина текстилом и свилом

у рукама холандских трговаца, што је доносило велике приходе. Амстердам је био једна од глобалних престоница. Година 1672 (Година Катастрофе),

Проверимо своје знање

• Опишите изглед једног средњовековног града.

• Који друштвени слој је успео да преузме

најважније комуналне органе.

• Ко су били пучани?

• Шта су еснафи и гилде?

• К ада и у којим околностима је настала Венеција?

• К ако је изгледало државно уређење Млетачке републике?

• К ако је настала Низоземска?

• Шта су најважније одлике развоја Низоземске?

тешкоћа за становнике Апенинског полуострва. У седам великих ратних сукоба Хабзбурзи, Француска

и градови–државе водили су борбу за превласт над сваком стопом територије Италије. У компликованим војним и дипломатским играма издвојиле су се

посебно личности из породице Борџија . Од до-

гађаја треба издвојити битку код Павије 1525. год., у којој су Хабзбурзи победили Французе и заробили

краља Франсоа I, као и велику пљачку Рима 1527. год., коју су извели немачки лутерански војници

из армије цара Карла V. Најамници – кондотјери

исцрпљујуће ратове.

Током 65 година француских покушаја да освоје Италију, започетих нападом Шарла VIII на Напуљ 1494. год

промене . Велике породице Дорије у Ђенови, Медичи у Тоскани, Есте у Модени и Савој у

Пијемонту су од мира у Като Камбрезију 1559 . биле под утицајем шпанских Хабзбурга. То -

ком заседања Триденстког сабора (1545–1563)

представници италијанских градова имали су

важну улогу. У каснијем периоду из Италије су

потицали најважнији хабзбуршки генерали –

Фарнезе, Пиколомини, Монтекуколи, Конте.

Хабзбурговци су под својом контролом држали

Милано, Сицилију, Сардинију и Напуљ , који су

у XVII и посебно у XVIII веку стагнирали , а њихов некадашњи

•

•

•

•

веку и касније све до савременог

• да издвојите највеће европске владаре XVI–XVIII века,

• да разумете карактер

• да разумете природу ратова и дипломатије у XVIII веку. Рађање витешког морала

Крсташки ратови значајно су променили менталитет ратника који

су

ужасавала не само Грке, Јевреје

свирепост која

настојања јер су желели

да обезбеде мир на својим територијама.

Витезови су ратове доживљавали као извор

прихода и забаву којом су испуњавали време, те је требало каналисати њихове ратничке пориве.

Стога су почев од XII века све чешће организовани

витешки турнири , који су имали такмичарски

и забавни карактер. Борбе су започињале низом појединачних мегдана (двобоја), да би потом прерасле у фронтални сукоб два супротстављена

табора, што се није битно разликовало од правих

битака. Захваљујући турнирима, витезови су одржавали кондицију неопходну за вођење ратова.

Пример средњовековног рата:

Стогодишњи рат (1337–1453)

Краљевски огранак лозе Капета изумро је 1328. године. Француски краљ постао је Филип VI (1328–1350), син Карла грофа од Валоа, млађег брата

Филипа IV. Право на француску круну полагао је и

енглески краљ Едвард III, чија је мајка Изабела била кћи Филипа IV Лепог и сестра тројице последњих Капета. Енглески

одевали, понашали и мислили на начин ритера из XII и XIII

века и поседовали су особине које су, према витешком кодексу, сматране за врлине (оданост, храброст, углађеност). У француској књижевности посебно је цењена Песма о Роланду , бретонском маркизу из времена Карла Великог. У Песми о Сиду опевани су подвизи кастиљанског племића Сида у борби против Мавара ( XI век). Роланд и Сид

Јосиф из Ариматеје, по предању, чувар Светог грала, витраж

сећање на давнашњи сукоб

Бургунда и Хуна допуњено је бројним

о главном јунаку Зигфриду, који је савладао страшног змаја, окупао се у његовој

нерањив, изузев на једном месту, које је прекрио липов лист.

Проверимо своје знање

•

•

• Набројте

• К ако се ратовало у средњем веку?

• Чему су служили витешки турнири?

• К аква се књижевност неговала у витешкој средини?

Карла V константно су тињали

је требало да их реше, у Мадриду 1526. год., у Камбреу 1529. год., Крепију 1544. год. Француска се

вођеним 1558–1582. против балтичких држава Ру-

сија је на крају доживела неуспех.

Читав XVI век протекао је у знаку и симболу

великих владара на европском континенту : у

Светом римском царству Карло V (1519–1558)

и Филип II (1558–1598), затим у Енглеској Хенри VIII (1508–1547) и Елизабета I (1558–1603), у

Француској Франсоа I (1515–1547), у Русији Иван

IV Грозни (1533 –1584) и у Османској царевини

Сулејман I Величанствени (1520–1566). Те личности

су у највећој мери осмишљавале политику, водиле

ратове, биле умешане у све најважније догађаје.

Ратови су вођени за освајање територија, али и

за економску експанзију, за јачање династија, и

први пут за ширу европску и глoбалну превласт.

И поред ратова, процеси интеграција у Европи на

економској основи и рушење феудалног друштва

постали су видљивији. Када томе додамо бурне

верске промене и верске ратове, реформацију и противрефорамцију, постаје

динамичан и преломни

развој модернијих облика производње, али и укључивање

Османлија у eвропске дипломатске и војне подухвате, и то не само као стране против које се ратује већ и као

Свето римско царство од Вестфалског мира 1648.

год. било је суочено с унутрашњим проблемима и

новим нападима Турака. Током рата 1663 –1664.

Османлије су поново агресивно наступале према Бечу,

а кулминације су били Велики бечки рат (1683–1699) и

битка

све до 1918. год. Еуген Савојски постао је симбол војних победа

–1780)

(1780–1790),

(1762–1796),

(1740–1786).

а економиjе често условљене ратном привредом. Јачање централне државе, ефикасније прикупљање пор еза, формирање војске, која је служила држави и владару, а не више најамничке војске, која се током XVII века показала посебно проблематичном, дали су и нови импулс великим силама да започну велике ратове који су обележили XVIII век. Неки од тих

Проверимо своје знање

• К ада је закључен мир у Като Камбрезију?

• Шта је „Непобедива армада”?

• К ада се одиграла битка код Лепанта?

• Где је преминуо султан Сулејман Величанствени и када?

• К ада је вођен Велики бечки рат и које су најзначајније битке?

• Који су били највећи ратни сукоби у Европи у XVIII веку?

Теме за размишљање

Аустро-турски

Члан 4. Територија од тачке где се Уна улива у Саву до територије старог Новог, места на источној

обали поменуте реке под управом султана, леже

Јасеновац и Дубица који ће, уз неколицину тврђава

•

Његове Василике , објављене у

60 књига , представљају највећу збирку закона у средњовековној Византији. Царева свемоћ и бирократизација државе дошле су до пуног изражаја управо под Македонском династијом. Држава је у потпуности поистовећена са царем, божјим изабраником на земљи,

таквим

синод

1059.

прописао

немачком племству, кој е се борило против јачања царске власти. Положај

Хајнриха IV био је веома

тежак Стога је у јануару 1077. године отишао на

поклоњење папи у дворац Каносу у Апенинима , на

граници према Тоскани.

Сукоб се стишао, али само

привремено.

Хајнрих V (1106–1125), син Хајнрих а IV, закључио је с папом споразум, Вормски конкордат , који м је предвиђено да се

рукоположење свеште-

ника, опата, епископа, као и избор

Његов

као Вавилонско ропство , представља велику прекретницу у историји римске цркве. Седморица

авињонских папа потицали су с југа Францус -

ке и били су се под јаким утицајем француских

краљева.

Гргур XI је папску столицу вратио у Рим 1377.

године. Седамдесетогодишње одсуство папског

двора оставило је траг на лицу вечног града ,

који је у међувремену много осиромашио и

оронуо. Гргур XI је преминуо већ у марту 1378.

године. Кардинали су у априлу за папу изабрали

Италијана Урбана VI. Већ у септембру исти

кардинали су се поново састали у Фрондију

истакавши да је претходни

време владавине краљице Елизабете Англиканска црква

• односе

• податке из родослова.

(610–641) означио је почетак нове фазе у односима Словена

Словени и староседеоци

Словени су затекли романизовано старобалканско

становништво увелико проређено услед ранијих

пустошења германских народа. Реч је о потомцима

Илира, Трачана, Келта. Они су Словенима пренели

називе река као што су Дунав, Сава, Дрина,

племена на

Пелопонезу с временом су хеленизована, док су се

Словени, који су се доселили на подручје данашње

Албаније, с временом стопили с Арбанасима.

Језик представља важан извор за сагледавање односа

Словена са староседеоцима и суседним народима.

По доласку на Балкан Словени и Срби прихватили су доста романских речи које су се односиле на биљни свет, сточарство и материјалну културу (sapo = сапун; oleum = уље). Тако су називи „босиљак”,

унутрашњости остале непознате. Тачан

број склавинија није утврђен. Словенска племена

добијала су име по рекама у чијим су се долинама

насељавала (Неретљани, Тимочани, Струмљани)

или су чувала стара племенска имена (Драгувити

и Северци). Стара имена, донета из прапостојбине, сачували су Срби и Хрвати.

Срби су се населили у приморским и континенталним областима западних делова Балканског полуострва. Најзападнија

из

којих су владали околним подручјима.

Према казивању Летописа попа Дукљанина, мађарски кнез Киз провалио је у Босну пљачкајући и пустошећи ову област у саставу Србије. Кнез Часлав је Киза потукао у Дринској жупи. Мађарски

великаши решили су да се освете, тако да се одиграо нови окршај у равницама јужно од Саве. У тим борбама кнез Часлав је изгубио живот (око 950). Са Чаславом се прекида низ владара најстарије српске династије. То не значи

царство

и

Дукљу и део Босне. Престоница Царства налазила се у Охриду , који је постао и седиште обновљене

патријаршије. Цар Василије II je после много година ратовања Самуилу задао одлучујући ударац у кланцима Беласице у лето 1014. год . Велики број Самуилових војника страдао је у борби, док су заробљеницима, по Василијевом наређењу, ископане очи. Тек сваком стотом остављено је по једно око да би осакаћене саборце могао да

одведе пред владара. Када се суочио са страшним призором , Самуила је ударила кап

умро.

кога је избавила из тамнице. Самуило га је као свог

зета вратио на власт у Дукљи. После Самуилове смрти и убиства његовог сина, Гаврила Радомира, Јован Владислав је на превару погубио и Јована

Владимира у Преспи 1016. године.

Житељи балканских провинција били су веома

незадовољни увођењем пореза у новцу и осионим понашањем византијских чиновника после смрти Василија II Незадовољство је искористио кнез Стефан

Војислав, који је подигао устанак у планинским

пределима Дукље. Драчки стратег Михаило повео је војску на Дукљу,

Кочапар

с дукљанским владарским родом Војислављевића.

Рашком (Србијом) у првој половини XII века

владали су велики жупани Урош I , синовац Ву -

канов, и његови синови Урош II и Деса . У то

време Рашка је била савезник Угарске у борби

против Византије. То савезништво учвршћено је

удајом Јелене, кћери великог жупана Уроша I , за угарског краља Белу II (1131–1141).

је

врховну власт околних владара. У почетку су то

били хрватски краљеви (друга половина X века), потом цар Самуило, цар Василије II и напослетку дукљански краљ Бодин. Босном је у Бодиново име

кнез Стефан. Почетком XII века

првих Немањића,

• значај стварање Српске краљевине,

• значај оснивања Српске аутокефалне архиепископије,

• значај стварања култа светородне династије.

• значај бана Кулина за развој Босанске државе.

Рашки велики жупани Велики жупан Урош II, син Уроша I, желео је да се ослободи византијске

Крстили су га свештеници латинског обреда. По

повратку породице у Рас Немања је крштен и по

православном обреду у Цркви Светих апостола

Петра и Павла, столној цркви рашких епископа

(данас у Новом Пазару).

Немањину удеону кнежевину на истоку земље чиниле су жупе Ибар, Расина, Топлица и Реке.

Немања се с Манојлом I састао у Нишу, где је

од цара примио знаке владалачког достојанства

и жупу Дубочицу у лесковачком крају. Тако је

Звечана. Немања је однео победу, док је Тихомир

тада вероватно погинуо. Да би учврстио свој

положај , Немања се 1172. год . прикључио анти -

византијској коалицији коју су чинили Венеција,

Угарска и Римско-немачко царство. Пошто се

коалиција убрзо распала, Манојло је кренуо на

Немању, лишеног подршке и свесног да нема

изгледа на бојном

благонаклоност према срп-

ском великом жупану. Не-

мачко - српски савез ускоро је изгубио значај јер се Фри-

дрих Барбароса удавио пре-

лазећи једну реку у Малој

Азији на путу према Светој

земљи (1190).

Цар Исак II Анђео одлучио

је да се обрачуна са Србима

и Бугарима. Византинци су

Немањину војску поразили

негде на Јужној Морави у

јесен 1190. год . Премда је

био принуђен да Византији

врати многе територије, Не-

мања је знатно проширио

државне границе. У састав

трајно су укључени

(Зета), Пилот, Косово

и Метохија (изузев Призрена), док је источна

синовице

цара Исака II Анђела. Мало касније Евдокијин отац

постао је цар Алексије III (1195–1203). Он је зету

Стефану доделио високу титулу севастократора

Српски велики жупани су, према старом обичају,

делили власт с најближим рођацима (стричевима, браћом и синовима). Немања је у почетку делио

власт с браћом Мирославом и Страцимиром, а касније са својим синовима. Мирослав је управљао

Страцимир је господарио крајевима око

наставио да влада целом државом, док је Вукану

остала удеона кнежевина Зета. Стефан и Вукан

замолили су брата Саву да из Хиландара у Србију

пренесе очеве мошти као залог мира и слоге међу браћом. Симеонове мошти пренете су у Студеницу. Сава Немањић је постао студенички архимандрит и помагао

главним заштитницима српске државе,

добра (светлости) и зла

(таме), духовног и материјалног света.

Папа Иноћентије III је од угарског краља тражио да организује крсташки поход против јеретика

и њиховог заштитника бана Кулина. Одржан је

сабор на Билином пољу (код Зенице) 1203. год.,

на ком су се крстјани у присуству бана Кулина

•

•

•

•

•

•

•

народ разделивши, и закон давши и обичај установи, и господаре над њима, по обичају и по закону раставивши својом

премудрошћу.

Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу, дарова нашим предедовима и нашим дедовима овладати овом Српском

•

• померање северних граница српске

• кључне догађаје

у назначеном периоду,

• односе између појединих

•

• темеље законодавства државе Немањића.

Краљеви Радослав (1228–1233)

и Владислав (1234–1243)

Стефан Првовенчани је преминуо 1227. или 1228. године . Наследио га је најстарији син Радослав, рођен у браку с Евдокијом, кога је крунисао архиепископ Сава I (1228). Стефан Радослав био је

ожењен Аном, ћерком епирског владара Теодора I Анђела , који се 1224. г од . прогласио за цара.

Епирска држава је у то

обухватала

Македонију и Тракију. Радослав је био под снажним утицајем супруге и њеног

Уроша I (1243–1276)

На

борбама. Штитећи Барску архиепископију од

претензија дубровачког архиепископа, краљ Урош је дошао у сукоб с Дубровчанима. Његова војска је

у лето 1252. год. опустошила околину града, а Ду-

бровчани су морали да плате данак. Наредне, 1253. год. Дубровчани су закључили уговор с бугарским царем Михаилом Асеном.

(1276).

наредне, 1277. године.

Барска архиепископија

Католици у приморским областима српске

државе били су под јурисдикцијом Дубровачке

и Барске архиепископије, између којих се водио спор око првенства. Дубровачки архиепископ је

истицао да су му у црквеном погледу потчињени

Захумље, Травунија, Босна и Србија, док је

барски архиепископ доказивао да је он наследник

митрополита који је у давна времена столовао у Доклеји. Спор је достигао врхунац 1252 –1254.

год., када се дебата водила на Курији. Краљ Урош I

доследно је подржавао барског архиепископа, чак је у лето 1252. год. опустошио околину Дубровника.

(1276–1282)

од којих је један био Душан, склонио у Цариград.

Зету је на управу добио Константин. Краљ Драгутин се замонашио пред смрт. Претходно је на сабору

за наследника одредио сина Владислава. После

Драгутинове смрти (1316) Владислав је постао

господар очеве области, али га је Милутин убрзо

Стефан је у почетку одржавао добре односе с Владиславом, који се у својој области понашао као прави владар (имао је двор, ковао је новац и издавао повеље). У јесен 1323. год. Стефан и Владислав су

Српски одреди продрли су до

Солуна. У августу 1334. год. краљ Душан се састао

са царем Андроником III. Између двојице владара успостављени су савезнички односи. Градови Прилеп, Охрид и Струмица припали су српској страни.

Наредних година Душан је успешно ратовао против

угарског краља Карла Роберта. Граница између

Србије и Угарске успостављена је на реци Сави.

Краљ Душан није предузимао нападе на византијске

територије све до смрти Андроника III (1341), кога је

наследио малолетни син Јован V (1341–1391). У њего-

во име владало је регенство са царицом мајком Аном

Савојском на челу. Оваквом решењу успротивио се

Јован Кантакузин, блиски сарадник Андроника III

Он се у октобру 1341. прогласио за цара–савладара

Гора прихватиле су Душанову царску титулу, док су Венеција и Дубровник

само поздравили ову одлуку српског владара. За

босанског бана и властелу Душан је био само рашки

цар. Римски папа и римско-немачки цар нису при-

знали Душанов царски наслов. На подстицај Јована

VI Кантакузина, цариградски патријарх је 1350. год

бацио анатему на Душана, патријарха Јоаникија

и српску цркву. Стефан Душан је ступио у везу с

Јованом V Палеологом, кога је Кантакузин уклонио

с власти од 1347. до 1354. Законити византијски цар

признао је Душану царски

на Србију.

Стефан Душан се у српским повељама потписивао као цар

савезници Јована Кантакузина били Турци предвођени Орханом, Османовим сином. Савезничке војске су се сукобиле код

турских снага вратила се у Малу Азију, али се део,

Уроша, који је носио титулу краља. Душан је као

Ширење Босне

под Котроманићима

После напада Монгола (1241) угарски краљеви

створили су бројне бановине ради заштите

пограничних области. Подручје североисточне

Босне (Усора и Соли) прикључено је Мачванској

бановини. Угарски краљ је Мачванску бановину

дао на управу своме зету краљу Драгутину (1284).

Исте године Драгутинова кћи Јелисавета удала се

за Стјепана I Котроманића, сина бана Пријезде.

Котроманићи су стара породица, из које су потицали

босански банови. На самом крају XIII и почетком XIV века ослабљена Босна постала је плен Шубића, кнезова Брибирских, који су искористили слабост угарске централне

•

•

•

•

•

• Објасните политику

• разлоге који су довели до распада

• разлоге који су условили

• значај Маричке и Косовске битке,

• појам Моравска Србија,

• улогу Балшића у Зети,

• значај проглашења Босанског краљевства.

тренутка успостављања царства (16. априла 1346),

крунисан је за цара неколико дана након очеве изненадне смрти. Цар Урош је на сабору одржаном у

друге супруге, византијске принцезе Марије

у септембру 1363. годи-

не. Цар Урош и властела у српским земљама остали су без значајног ослонца и вође. Цар Урош се

властелинима у грчким земљама , који су још у

Душаново време носили звучне титуле византијског

цар Урош

преминуо 4. децембра исте године. Његовом смрћу угасила се династија Немањића , која је Србијом владала више од двеста година.

Последице Маричке битке биле су посебно тешке за византијског и бугарског цара, који су постали вазали Мурата I. Сером и околним пределима накратко су загосподарили Византинци. Вукашинов син краљ Марко (Краљевић Марко из народних

песама) успео је од очевих поседа да задржи само малу област у западној Македонији с центром у граду Прилепу. У источној Македонији, између

Вардара и Струме, учврстили су се браћа Дејановићи – Јован и Константин Драгаш, синови деспота

Дејана и Теодоре, могуће сестре цара Душана.

Константинова кћи Јелена удала се 1392. год. за

цара Манојла II Палеолога. Њени синови Јован

утврђени

у цитадели, у пресудном тренутку успевали да

протерају Турке који су већ заузели доњи град, и тако за извесно време сачувају не само градско

насеље већ и област која му је гравитирала.

Епископска седишта и манастири такође су

опасивани бедемима, што у ранијем периоду

није рађено . Лазарева задужбина Раваница је

снажно утврђење с донжон-кулом.

Турци су 1383. год. освојили Сер, после чега су

се залетали у крајеве између Јонског и Егејског

мора и тиме озбиљно угрозили поседе Балшића.

После дуже опсаде освојили су Солун (1387).

Први напад на Босну одиграо се 1386. год. Нови

напад зауставио је војвода Влатко Вуковић код

Билеће у августу 1388. год. Премда су Турци том

приликом поражени, хришћани су добро разумели

опасност.

1381.

и одреде хришћанских вазала. Кнез Лазар се

припремао за обрачун располажући знатно мањим снагама. Поуздано се зна да су му помоћ пружили сестрићи Стефан и Лазар Мусић, зет

Вук Бранковић и краљ Твртко. Босански одред је предводио војвода Влатко Вуковић,

•

•

•

•

из његових речи провејава

извесни критички тон? Како су изгледали крајеви

кроз које су прошли одреди акинџија? Да ли су Турци применом ове тактике постигли циљ у смислу

пском црквом. Ђурађ I је заједно

с кнезом Лазаром октобра 1375.

год. сазвао сабор у Пећи, на ком

је изабран нови патријарх.

Балшићи су се убрзо нашли

на удару Турака и Млетачке

републике . П ословни људи из

Венеције оснивали су колоније

по зетским градовима. Млечани су

настојали да поврате некадашње

и стекну нове поседе на источној

јадранској обали упркос одредбама

Задрског мира из 1358. год., који

им је то онемогућавао. Балша II је

погинуо у окршају с Турцима на

Саурском пољу код Берата (1385).

Поседи у Албанији припали су

његовој удовици, док се у Зети учврстио његов синовац Ђурађ II

Страцимировић ожењен Јеленом, ћерком кнеза Лазара. Упркос

повременим

Проверимо

•

• Објасните

предвиђао споразум закључен 1396. године?

•

• привредни успон Србије под влашћу

• прилике у Зети под српском и млетачком влашћу,

• успон Косача и Црнојевића,

• прилике у Босни између угарског краља и османске претње.

упориште из

ког су кретали османски походи према Србији, Босни

и Приморју. Вук Бранковић је исте године морао да

прихвати вазалне обавезе према султану.

Наредних година Османлије су заузеле бугарску

престоницу Трново погубивши цара Ивана Шишмана (1393) и област Тесалију у северној Грчкој (1394).

У Бајазитовом походу на влашког војводу Мирчу

учествовали су његови вазали краљ Марко, Константин Драгаш и кнез Стефан Лазаревић. Према легенди, краљ Марко се уочи битке искрено помолио Богу да

победу додели хришћанима, макар по цену да он први

погине. Одлучна битка одиграла се на Ровинама 17. маја 1395. године. Краљ Марко је том приликом

Шпаније, Чешке, Пољске и других земаља.

Предводио их је краљ Жигмунд Луксембуршки.

Турци су крсташку војску тешко поразили у бици код Никопоља на Дунаву (у Бугарској) у септембру

1396. год У бици је на турској страни учествовао

у помоћ позвао и

хришћанске ва-

зале, међу којима

су били кнез Сте-

фан с братом Ву-

ком и синови Ву-

ка Бранковића , Гргур, Ђурађ и Ла-

зар. Пресудна бит-

ка одиграла се код

Ангоре (Анкаре)

крајем јула 1402.

године. Османли-

је су тешко пора-

жене. Монголски одреди опустоши-

су на оба-

проблемима.

После смрти кнегиње Милице (1405) против њега

се побунио брат Вук , коме је уступио јужни део

државе с Новим Брдом. Грађански рат

Бајазитових синова тешко је погађао европске делове Османске царевине. Принц Муса

Жигмунду врати

Београд, Мачву и Го-

лубац.

Нови султан Мурат II (1421–1451) напа -

дао је Србију 1425. и 1427. године. За њега

је српски владар био непријатељ због веза с Угарском. Србија је тада трајно изгубила југоисточне области (Знепоље, Врање, Иногоште и Прешево). Турски одреди

опсели су Ново Брдо продирући све до Ресаве. У таквим околностима, на путу за Београд, недалеко од данашњег Младеновца, деспот Стефан

Београд – кула из времена деспота Стефана Лазаревића Деспот Ђурађ Бранковић с породицом, минијатура с Есфигменске повеље

(1426).

Привредни успон

(1396). У

синова Ђурђа Ђурашевића. Стефаница Црнојевић подржавао је Стефа-

на Вукчића, док су његова браћа били на страни Млечана. Изгубивши подршку босанског војводе, Стефаница се приклонио Венецији, после чега је започео његов успон. Свечану повељу о приступању Млетачкој републици добио је од дужда 1451. године. У међувремену, успео је да се наметне као једини представник дома Црнојевића. Почетком 1452.

угушио је грбаљску буну. После повлачења деспота Ђурђа Стефаница је загосподарио Горњом

упориште

почетком 1456. године.

који је још почетком XV века под притиском Млечана напустио

областима, које су Босни прикључене после пораза Николе Алтомановића (1377). Влатка Вуковића наследио је синовац Сандаљ Хранић, који је почетком XV

•

•

•

Млечанима?

• Објасните владарску идеологију

престоница постала је седиште

санџакбега Исака. Султан је недуго потом извршио

први напад на Београд, после чега су турски одреди

провалили у јужну Угарску пљачкајући све што им

се нашло на путу (1440). Ново Брдо пружало је

отпор до 1441. године. Гргур и Стефан Бранковић, синови деспота Ђурђа,

из тешке

ситуације видео у потчињавању Османлијама.

(око 1418–1487)

Пад Босне

Октоиха, завршено је 4. јануара 1494. године. За не-

колико година на Цетињу је одштампано укупно пет књига.

Ђурађ Црнојевић се прикључио присталицама

француског краља Шарла VIII, који је намеравао да организује велики устанак балканских хришћана против Османлија. Када је открио те планове, Бајазит II је од Ђурђа Црнојевића тражио да напусти

Зету, што је овај и учинио крајем 1496. године.

Ђурађ је отишао у Венецију, док су Османлије

запоселе област Црнојевића. На раштрканим

био омиљен међу

угарским баронима, који су га сматрали

, при чему је показао дипломатске вештине (1482 –1483).

Његови поседи налазили су се у Срему (Купиник, Беркасово, Ириг), али је од краља Матије за заслуге

према угарској круни добио и имања у Славонији

и Хрватској. Умро је 1485. године.

Матија Корвин је после Вукове смрти деспотску

титулу доделио Ђорђу Бранковићу у Будиму 1486. год. Ђорђе је био унук деспота Ђурђа и син слепог Стефана Бранковића . Деспот Ђорђе се с

настанио

католичкој цркви, при чему се позивао на декрете

угарских краљева. Деспот Ђорђе се заједно с

мајком Ангелином и братом Јованом старао о светогорским манастирима Хиландару, Светом

Павлу и Есфигмену.

Деспот Ђорђе се замонашио 1497. или 1498. године. Као монах Максим старао се о духовним потребама Срба у Срему. Нови деспот постао

•

•

• К ада су Турци покорили Босну?

•

•

•

• Ко су били Сремски

•

• живот Срба у Османској царевини после пада Деспотовине,

• положај Срба у османској војној управи,

• улогу султана Мехмеда Освајача и Сулејмана Величанственог,

• личност Мехмед-паше Соколовића,

• када је обновљена и како је функционисала Пећка патријаршија,

• однос Српске цркве према држави кроз векове.

у организам Османског

царства. Све до 1804. год. и подизања Првог српског

устанка није било самосталне српске државе,

као народ на ивицу опстанка.

Територија некадашњих српских

султана.

Српско становништво било је суочено с најразличитијим врстама проблема у свакодневном

животу. У Османском царству, где је ислам био

владајућа религија, хришћани су се налазили у

подређеном положају у односу на муслимане. Због тога су се притисци на Србе често завршавали

исламизацијом, која је била важан процес у погледу нестајања Срба током XV и XVI века. По освајању, Турци су се трудили

срединама, српски

интересовање Европљана за Србе, а то се током многобројних

с Османлијама 1459 –1526, затим хабзбуршким

покушајима да поразе Турке 1526–1541. Оснивањем

Војне границе 1578. формира ла се идеја о ослонцу на друге хришћанске силе, Хабзбуршку монархију и

Венецију, које ће помоћи борбу Срба за ослобођење

од Османлија.

Током Дугог рата Хабзбурга с Османлијама (1593–1606) избио је устанак Срба у Банату 1594. годи-

не. Устаници су у више окршаја поразили Турке

и успели да освоје сва већа места у Банату, сем

Темишвара. Међутим, нису добили очекив a ну

помоћ од хабзбуршке војске, па је устанак брзо

угушен. Након тога су Турци извршили одмазду

над Србима. Вршачки владика Теодор жив је одеран (Свети Теодор Вршачки). Једна од последица тог устанка

а нарочито након победе код Качаника јануара 1690. убрзано су потискивали аустријску војску, која се у нереду повлачила

султану.

Велики бечки рат је Србима донео нове наде, али и нова страдања. У том рату су учествовали

Хабзбуршка монархија, Венеција, Русија, Пољска

и Османско царство. Идеја Великог везира Кара

Мустафа-паше била је да новим ратом врати углед војске и стабилизује унутрашње стање у царевини, док су хришћанске силе имале идеју да онемогуће

такве походе у будућности

• Шта су санџаци?

• Шта је систем милета?

• Шта је девширма?

•

• Ко су биле харамбаше?

• Ко је био Мехмад-паша Соколовић?

•

• К ада је склопљен Карловачки мир?

• К ада је била битка код

је

била улога Карловачке митрополије , чији су епископи

Срба граничара и да још више

ојачају национални иденти-

важном

још значајнији

фактор у систему Војне границе и већинско ста-

новништво на обалама Дунава и Саве на граници

с Османлијама. Цар Леополд I Хабзбуршки дао је

Србима Привилегије (1690, 1691, 1695. године), којима

је дефинисао положај Срба

њихову црквену организацију. У манастиру Крушедол је 1708. год формирана Митрополија,

Великом

Теме за размишљање

Влашки статути (Statuta Valachorum), које је 1630.

дaровао цар Фердинанд II српском народу у Војним

крајинама (Вараждински и Карловачки генералат)

Превод је преузет из: Дејан Микавица, Владан

Гавриловић, Горан Васин, Знаменита документа

за историју српског народа 1538–1918, Нови Сад 2007, 10–13.

Члан 1. Свако село Влаха, настањених између

споменутих ријека Саве и Драве, нека има свога суца или кнеза, човјека за то прикладна и способна, кога ће сваке године, у одређено за то вријеме, наиме у мјесецу травњу прије Јурјева, бирати

њихова села на једну годину, а

Statuta Valachorum

Чл. 9. Нека било коме од Влаха, као и другим

становницима буде слободно и допуштено, да –

према законитом обичају краљевине и одредбама

краљевим, обдржавајући оно, што треба да се

обдржава, и извршавајући оно што треба да

извршава – по вољи продаје и купује, извози и

увози волове, коње, краве, козе, свиње, вино и храну

сваке врсте [...]

Чл. 10. Синове, који су непослушни, или се још

теже огријеше о родитеље, нека суци – према

тежини почињеног дјела – баце у тамницу или казне сличном казном,

ово писмо буду читали или слушали,

нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Нека вам је знано да турски рат, на

који смо вероломно и неправедно изазвани, водимо само ради тога да бисмо народе који су нам правно

потчињени и

правно зависе од споменутог нашег краљевства Угарске, као и све друге хришћане, по нашој царској и краљевској

дужности, уздајући у Божју заштиту

и праведност наше ствари, отргли из страшног турског сужањства

За радознале

Меморандум патријарха Арсенија IV

Шакабенте

С дужним понизним поштовањем, клечећи пред Преузвишеним Царским престолом, молим Милостивост Вашег Величанства да се удостоји благо

размислити о приложеним предлозима које имам част да представим Вашем Величанству надајући се да ће наићи на потпуно

омаловажавању, нити да зависе од милости и

Суда сасвим правима, како грађанским тако и

кривичним, независне од намесника и потпуно

слободне, као и у осталим краљевствима и поседима

Преузвишене Аустријске куће и Светог Римског

Царства, држећи своју канцеларију у царској

престоници Бечу, попут оне коју имају Угарска, Чешка и Трансилванија, коју сачињавају чланови

њиховог народа; где ће њихов канцелар уживати

исте почасти као и остали и од исте

ову

• процесе настанка феудалног система,

• пирамидалну структуру феудалног друштва,

• како се мењао положај кметова и грађана

•

на

своме двору, да у своме дому пружа гостопримство

сениору и његовој пратњи, као и да плаћа релиф – редовну новчану обавезу. Сениор је од вазала

могао тражити и помоћ у новцу (лат. auxilium )

уколико је ратовао, градио утврђење или удавао

најстарију кћер.

На врху пирамиде феудалног система био је краљ, који је имао своје вазале – грофове, маркгрофове, дворске службенике, чланове истакнутих породица и богате земљопоседнике. Сваки од краљевих вазала имао је своје вазале, који су опет имали своје вазале. Појединац

с

племством. Многи од њих су за новац куповали племићке титуле и високе положаје. Епископи и опати били су синови аристократа. Они су се

начином живота, образовањем и интересима битно разликовали од сеоских свештеника, блиских сељацима.

Развијени градови постали су значајно тржиште

пољопривредних производа, што је подстицало сељаке да производе веће количине намирница, чијом су продајом долазили до готовог новца.

Феудалци су натуралне дажбине и радне обавезе

кметова с временом заменили новчаним рентама. У XII и XIII веку много кметова је за новац откупило слободу.

властелину биле су тачно утврђене.

обавезу (работу) као главни облик феудалне ренте.

У питању је процес рефеудализације, тзв. друго

ренте. Располажући готовим новцем , племићи су осетно унапредили

пружао извесну социјалну сигурност. Побуна чомпа је сурово угушена (1378). За време Стогодишњег рата у Француској је

Проверимо своје знање

• Под којим околностима

•

• К аква је разлика између бенефицијума/феуда и алода/баштине?

• К акав је био положај кметова?

• Које су основне карактеристике руралног друштва?

• Шта је био задатак ратника, духовника

• Шта је за сељаке значило увођење новчане ренте?

• К акав је био положај племства у

J Le Goff, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd 1974, 301–302.

• поделу друштва у држави Немањића,

• друштвене прилике

• одлике сеоског и градског начина

• обавезе зависног

• најзначајније

• појаве дугог трајања

Повлашћени слој становништва делио се на велможе (крупна властела),

и властелу чинили су припадници бочних

грана лозе Немањића, потомци некадашњих владарских (жупанских) родова, појединци које су

исплаћивана у новцу. Уз то , морали су да за владара и његову пратњу, укључујући ту и коње и друге животиње, обезбеде

храну, коначиште и остале потрепштине – оброк

повремено од поданика захтевао помоћ (приликом

подизања двора или утврђења,

различитог

порекла и социјалног статуса, међу којима су

смоква, нар, бадем и маслине. Уз сеоске и градске куће, бедеме, манастирске, градске и сеоске цркаве и воденице сађени су вртови (баште) у

су гајени купус, лук, репа,

Пчеларство је било веома развијено, посебно на манастирским

велможе, манастирска газдинства, али су

постојали и сеоски млинови.

Сточарство

Сеоска домаћинства најчешће су

пар

сан.

рибњаци. Становништво се

иначе у великој мери хранило рибом, тако да су

властелини за себе присвајали право риболова на

појединим језерима. На владарској трпези служене су речна, језерска и морска риба, као и свежа и

сушена (усољена).

Рударство

Полет рударства започео је доласком

пределе и путеве и представљала прибежиште за локално становништво у тренуцима опасности (рефугијуми). Око тих тврђава с временом се развило подграђе у ком су

њиховом челу налазили су се војни заповедници с

титулом челника (Рас, Звечан, Брвеник).

Петој групи припадали су градови основани касније захваљујући привредном

развоју (Крушевац, Сталаћ, Прокупље, Лесковац).

У средњовековној Србији постојала су и мања насеља, тргови, у

која је допремана роба из разних

крајева. Пазарни дани одржавани

су једном или двапут седмично и о

великим празницима. Најпознатији

тргови били су Дријева недалеко од

ушћа Неретве у Јадранско море и Свети

на Бојани (код бенедиктинске опатије

типично

из четири солска трга (Дријева, Дубровник, Котор

и Свети Срђ на Бојани). Српски краљеви убирали

су десетину од продате соли.

Роба из приморских градова је у унутрашњост

превожена караванским путевима кроз тешко

проходне планинске пределе. Трговци су често били

мета напада пљачкашких дру-

ж ина, понекад под заповедништвом локалних великаша, али су ризици били сразмерно мали

у односу на могућност зараде.

Пошто каравански путеви нису били подесни за употребу

запрежних кола, робу су пре-

носили коњи, магарци и мазге. Караване су предводили поносници, углавном власи. Дринским и Никшићким

Проверимо своје знање

•

•

ада је започео развој рударства? Какава је била улога Саса у формирању рударских центара? Набројте најзначајније руднике.

• Објасните порекло градских насеља у унутрашњости српских земаља. Какво је било уређење приморских градова?

• Ко су били властеличићи? Како је било организовано једно властелинство?

• Шта су соће и оброк? У чему су се састојале

зависног становништва познате под називима градозиданије и градобљуденије?

XVII веку издвојили су се као рационалисти, који су на потпуно

• главна

• како

• основне

очекивали да их избаве од животних

невоља, због чега су и кретали на ходочашћа често с

неизвесним исходом будући да су у то доба путовања

трајала седмицама и месецима, док су путеви били

несигурни. Насупрот томе, хришћани су веровали у

демоне који су настојали да их одврате од пута вере и

визијама доминирају представе небеског блаженства до ког

индивидуалне молитве. Почев од XIII века у

племићким

члановима

породице и њиховим гостима. Еснафска удружења

носиоци

земљишним поседима. Крстјани су уживали подршку босанске

властеле и банова, али и обичних људи. Њихово учење с временом је одступило од првобитне строгости (одбацивање државног поретка у потпуности), тако да су били присутни на двору босанских банова и краљева, заузимали су управне положаје и обављали дипломатске и друге послове за рачун

владара. Осим тога, славили су највеће хришћанске празнике, поштовали култ светаца, практиковали молитве за мртве.

Црквене и световне власти

је

наклоњено албижанима, док су се локални епископи уздржавали од организовања било каквих озбиљних

прогона.

II Августа организује крсташки

поход против катара. Од 1209. до 1229. год. у неколико ратних кампања, које је предводио

Проверимо

•

•

•

•

•

спознаји божанског. Исихасти

су се повлачили у потпуну осаму, заузимали су одређени положај тела и ритмично дишући

Христе, сине Божји, помилуј ме ”). Постепено би

западали у стање блаженства. Циљ им је био да

досегну божанску светлост која се

преображења.

подвигом био је у

велики

а на

Фрушкој гори Крушедол и Старо Хопово, који су симболисали српску духовност и везивали Србе за

успомену на некада славну средњовековну државу

На тај начин српски национални идентитет се

снажио на световним и духовним традицијама

Немањића очуваних кроз народно и црквено пре-

дање. После Сеобе Срба 1690. и 1739. године у Хаб-

збуршко царство црквена организација настави-

ла је да постоји, али су

С временом је Пећка патријаршија постала презадужена, што

политичких

је такође доживела структуралне промене. Срби

у Хабзбуршком царству добили су право да се

организују у посебну Карловачку митрополију.

Иако је била аутономна, сматрана је саставним

делом Пећке патријаршије, што је и потврдио

пећки патријарх Калиник I граматом из 1710. го-

дине. Српска црквена организација Карловачка

митрополија објединила је све Србе у Монархији

под своје духовно окриље.

Монархији.

у Хабзбуршкој монархији, решавана су питања финансија, руковођења Црквом, избор

митрополита и епископа, а са Сабора су послате

многе жалбе и молбе владару у Беч.

Посебан статус имала је и Цетињска митрополија, која је од времена пада државе Црнојевића 1496.

год. постала стожер окупљања Срба у Црној Гори.

Када је обновљена Пећка патријаршија, доспела је

под њену јурисдикцију, а након њеног укидања није

подвргнута Цариградској патријаршији као остали

делови српске цркве под влашћу Османлија. Духовно

везана за наслеђе Пећке патријаршије, она се најпре ослонила

Проверимо

• Шта је исихазам?

• Објасните какав је био

• К ада је обновљена Пећка патријаршија?

• По чему је значајан

• К ада је основана Карловачка митрополија?

• Ко је био Свети Петар Цетињски?

Јудаизам

Јудаизам

прославља се у време зимске

краткодневнице паљењем свећа у менори, обред-

ном седмокраком свећњаку. Празник Јом кипур

посвећен је посту, интензивној молитви и покајању.

Јевреји сваке седмице прослављају Шабат (од

петка увече до суботе касно у ноћ), дан одмора, јер

се и Бог одмарао седмог дана од стварања света.

У време Шабата не обављају се послови у кући,

пољу, трговини. Време се рачуна од Стварања

Арабљанима

Меке.

према Мухамеду и оптуживало га је да је изневерио стару религију и

вредности које је она истицала. Стога је Мухамед био принуђен да из Меке пређе у Медину 622. год Та

Проверимо своје знање

•

• Како изгледају свети списи јудаизма?

Јеврејима?

• Наведите неке од

• Ко је био Мухамед? Шта је он створио?

• Где се налази највећа светиња ислама? Како се тумачи њен значај?

• Како се зове света књига муслимана?

• Наведите пет стубова ислама.

• врсте школа у раном и позном средњем веку, сличности и разлике међу њима,

• околности које су узроковале настанак универзитета на Западу,

• улогу универзитета на Западу и Царског универзитета у Цариграду,

• појам „схоластика”,

• културне препороде

• појам градска култура на Западу,

• жанрове средњовековне књижевности,

• особености

• како су биле

•

. Похађали су

их младићи који су се спремали за свештенички

позив, али и синови аристократа којима је била

намењена световна каријера. Седам слободних

вештина делиле су се на литерарне дисциплине – trivium (граматика, реторика и дијалектика)

и четири математичке вештине – quadrivium (геометрија, астрономија, аритметика и музика).

Свака манастирска библиотека поседовала је

Етимологије Исидора Севиљског († 636), дело

класичне

ауторе. Осим Алкуина из Јорка, носиоци културног

препорода и предавачи у Дворској школи били су и Ајнхард, дворски историограф, Петар из Пизе, наставник латинске граматике

природне науке, медицина, право, математика, астрономија и књижевност. Ту су се школовали

будући правници и државни службеници. У

провинцији су постојале државне и приватне

школе, док су се теолошке дисциплине изучавале у Патријаршијској школи и у манастирским школама. Постојале су јавне и приватне библиотеке.

Византијска цивилизација је у великој мери утицала на културне прилике на Балканском полуострву, у јужној Италији, Румунији и у руским земљама.

Процват културе и уметности

(1081–1185)

Византија је доживела успон за време царева из

династије Комнина, премда су се они суочавали с бројним спољнополитичким изазовима. Алексије I (1081–1118) је царски

време многи западњаци

заузимали су високе положаје у

Царству. Уведени су и нови обичаји, као што је организовање витешких турнира, којима су присуствовале и даме.

Под Комнинима Цариградски

универзитет доживео је нови полет.

достигао за владавине цара Манојла II (1391–1425). Седиште Универзитета налазило се

згради болнице

Царства. Најсиромашнији су се школовали захваљујући царским стипендијама. Сматрало се да

хеленистичко наслеђе представља велику вредност само по себи, тако да се изучавало независно од смисла који му је придавала хришћанска догма.

У Цариград су долазили и бројни студенти са

Запада, посебно Италијани, који су се посвећивали учењу грчког језика

су се училе и друге дисциплине. Тако је школа у

Шартру постала чувена по студијама природних

наука. Премда клерици, професори у катедралним

школама разликовали су се од својих колега у

манастирским школама. Монах наставник, обично

бенедиктинац, живео је у манастиру, што му је

пружало материјалну сигурност, док су предавачи у

катедралним школама често мењали место боравка.

Они су радили за плату која је зависила од броја

студената, па су зато били далеко амбициознији.

У катедралним школама је негован отворенији

приступ црквеним и правним текстовима јер се

полазило од схватања да се сваки интелектуални

проблем може решити помоћу Аристотелове

логике. Стога су наставници и студенти отворено

дискутовали о многим темама, што су црквени

ауторитети често осуђивали. Чувена је била

париска школа при Катедрали Нотр Дам, у којој

је предавао Пјер Абелар, полемички дух, који је

због својих ставова и личног живота

европски

су увид у рад наставника и потврђивали

су дипломе. На универзитетима су

изучавани теологија, филозофија,

канонско и грађанско право, нотарска

вештина и медицина. Универзитети

су окупљали младе људе који су

долазили из различитих делова Европе.

Језичке баријере нису постојале јер се

настава одвијала на латинском језику.

и студенти изнајмљивали

својим

добијало изван школа и универзитета. Сениори су у своје замкове доводили младиће, синове

вазала и рођака, који су под њиховим надзором

пролазили обуку за витезове. Када би младић

постао витез, његово формално школовање се

завршавало. У градовима су шегрти годинама

уз мајстора постепено савладавали вештине

потребне за бављење занатом. Када би калфа

начинио мајсторско дело, приман је у гилду, чиме се период учења званично завршавао.

Сматрало се да би племићке кћери требало да

науче да читају, јер им то помаже да се боље

моле

У градским срединама развијале су се посебне

форме књижевног стваралаштва. Ваганати (голијарди), клерици луталице и студенти састављали су стихове на латинском језику у

којима су славили чулну љубав и вино. Песништво

голијарда било је под јаким утицајем римских

песника Вергилија и Овидија. Градови су

изнедрили фаблио , кратке стиховане припове -

сти које у први план постављају комичне ситуације из свакодневног живота. Тако се у фаблиоу

Магарчев тестамент говори о свештенику кога су тужили епископу зато што је свог вољеног магарца сахранио на освећеној земљи. Свештеник се ослобађа оптужбе тако што епископу плаћа 20 ливара које му је магарац тобоже завештао тестаментом. У познатом делу француске

Роман о Лисцу главни јунак је лисац

Реноар, који заједно с мноштвом

пријатељима, укључујући ту и не колицину папа, владара и других угледних личности, обрачунао тако што их

због почињених

грехова. Данте је посебно жигосао издајнике,

кривоклетнике, лицемере, прождрљивце и среброљупце. У Чистилишту бораве душе које се не одликују посебним врлинама, али не заслужују ни паклене муке. Кроз рајске пределе Дантеа води

Беатриче, његова љубав из

значајним утицајем на будуће ствараоце. Мигел

де Сервантес и његов Дон Кихот, птредстављао је такође прекретницу када је у питању

европска књижевност тога времена са важним

утицајима и на каснији период. Први делови

који су публиковани између 1605-1615, потпуно

су револуционарно деловали јавности, која је

окрила нови тип романа који одише сатиром

и мења слику увреженог племића са идеалним

и глорификованим особинама. Штампарије су омогућиле брз продор и дистрибуцију овог

романа читалачкој публици. У 18 веку сличну пополарност стичу

•

L. Breje, Vizantijska civilizacija, Nolit, Beograd 1976,

жаја у Житију Светог Петра

XIII века)

Археипископ Данило II водио је занимљив

што

стваралаштво. Угледни

Милутина, потом монах и игуман Хиландара, бањски и хумски епископ и напослетку српски

архиепископ (1324 –1337), Данило је лично познавао многе угледне личности и присуствовао је важним догађајима. Посредовао је најпре

приликом измирења Драгутина и Милутина, а потом

Милутина и Стефана Дечанског. Био је дипломата

и главни надзорник градње манастира у Бањској, Дечанима и Пећи. Написао је Животе краљева и архиепископа српских

у

Хиландару, у гробници свог деде кесара Војихне.

У олтару

(1713–1730) и Викентије Јованoвић (1731–1737). Обојица су, схватајући тежину

Теме за размишљање

Опис Београда у време Аустријске краљевине Србије 1718–1739.

сиротиње и пропалица , као и ветерана из војске

становништвом

• како је изгледао живот на селу,

• како

•

•

животу,

• какав је био

• феномен рађања индивидуе,

врсту невоља. Црквени писци ука-

зивали су на обичаје сељака ( из

њиховог угла гледања , лоше ) да исказују поштовање извесним местима (висови, потоци, лугови) и на њима

изводе обреде који с хришћанством

нису имали ничег заједничког. Тако је побожност сељака представљала

мешавину хришћанства и паганских веровања преосталих из далеке прошлости.

Живот на двору и у замку

Средњовековни владари нису имали стално боравиште . Њ ихов живот

одвијао се у непрекидном кретању

између неколико дворова .

око 14 –15 часова по данашњем

начину рачунања времена. Обед се састојао од меса домаћих животиња и дивљачи, хлеба, воћа, поврћа и пецива. На властелинским дворовима

често су боравиле групе забављача, путујућих

песника, играча и свирача. Властелини су волели

да набављају луксузне

су смештени школа, библиотека и архив. У манастирском кругу налазиле су се радионице, оставе, амбари, стаје и пећи.

тишини

М онаси су између себе комуницирали само у

случају преке потребе. Током обедовања један од монаха био је задужен за читање

писма

Бенедиктинци су указивали гостоприм

ство путницима, нарочито сиромасима

су постојале болнице, тј. посебне просторије у које су смештани болесни монаси, али и други

болесници. Приликом лечења монаси–болничари

су се превасходно посвећивали молитви полажући

велике наде у исцелитељске моћи светачких моштију, али су се исто тако користили знањима садржаним

људи су боловали од зубних болести, реуматских поремећаја, цревних

инфекција и туберкулозе. Просечни

животни век износио је 27–28 година.

Жене су у просеку живеле краће

био број умрлих да су

стављали

двоје: родитеље са децом, браћу са сестрама, и

тако их превозили до гробница у Риму. На исти

начин је болест покосила становништво Тицинума (Павије) и сви преостали су побегли у планине и даље,

и трава.”

Џ.Смит, Европа после Рима, Clio, Београд 2006, 78.

Шта

Немањић

приказима владара и

угледних

сти све више су преовладавале индивидуалне особине и црте у односу на стереотипне приказе („општа места”). Карло IV (1346–1378), чешки краљ и римско-немачки цар, тражио је од уметника да њега и чланове његове породице верно представе избегавајући шематизована обележја (у Катедрали Светог Вита у Прагу). Врхунац развоја

индивидуалности у књижевности и ликовним уметностима представља појава аутобиографије и аутопортрета. Карло IV је уједно први владар који је написао аутобиографију, док је немачки сликар

Албрехт Дирер један од првих уметника који је радио аутопортрете. Посебан жанр представљају породичне хронике, у којима се величају

се тежило

о огромним разликама у положају Срба у те

две царевине, али и о утицајима које су обе средине

имале на кључну српску институцију, а самим тим

понајвише и на сам народ. Карактеристичан пример

подизања новог митрополитског двора у Београду

даје нам пуно вредних и важних података. Грађење

тако велике и репрезентативне палате није наишло

на разумевање јавности. Зидан од 1725. до 1732. го-

дине, није у потпуности завршен. Двор су радили

махом немачки мајстори

Поуздано се зна да је двор био зг рада на спрат саграђена на западни (хабзбуршки) начин. Имао је око 40 просторија. Доњи, приземни део био је за боравак и рад преко дана, а

скоро сва су била окована. У собама су пећи, фуруне

и камини. У дворишту се налазио бунар.

Од соба у двору, наро чито су биле украшене оне

у којима је живео митрополит, два кабинета и

једна соба. Постојао је „ црвени ” кабинет (у ком

се налазила слика принца Еугена Савојског).

Пред митрополитовом собом налазио се „зелени ”

кабинет, који је водио у митрополитову собу. Она

је такође била зелене боје и чинила је целину с

кабинетом. Међу просторијама двора , нарочито се издвајала библиотека,

капела. У дворишту су

још две зграде за становање, као и споредне зграде, качара и штала. Поред дома била је и башта. Кад су Турци заузели Ваљево, у двору су пронађени ормани за одела, креденац за чаше, разни рукописи, два стола и 30 слика Црква је била малих димензија. Шта се још налазило у двору, сазнајемо из Доситејевог тестамента, писаног 1736. год. у Новом Саду. Он наводи иконе, ћилиме, свилу,

Када савладатe ову лекцију, моћи ћете да разумете и објасните:

• стилове у ликовним уметностима у Западној Европи у средњем веку,

• разлику између романике и готике,

• уметничке стилове у Византији,

• културна подручја у српским земљама средњег века,

• стилове у ликовним уметностима у српској средњовековној

периода до деспотовине,

• смисао задужбинарства у средњовековном друштву,

• везу између уметности и друштвених и политичких прилика.

• Ренесанса и достигнућа ренесансе. Глобално наслеђе ренесансе до данашеих дана.

• Које су основне карактеристике барока, маниризма и рококоа? Каролиншка ренесанса Карло

политику. Њени почеци везани су за град Фиренцу

и породицу Медили као кључне патроне уметника

и сликара, филозофа и научника, који су делом

дошли и после пада Цариграда под Османску

владавину. Ренесанса ће се брзо проширити и

на Милано, Венецију, Ђенову, али и на европске

градове Бриж, Брисел и Антверпен. Долазак Грка

из Цариграда дао је нов подстицај филозофији

и прочавању Светог писма, чиме се ренесанса

постепено инкорпорирала и у Цркву и њено

функционисање. Лоренцо Вала је започео нови

анализу Новог завета чим је дат подстицај и

Реформацији. Крајем 15 века, осетније почиње и

реализам да преовладава у самој ренесанси кроз

дела Никола Макијавелија

Европи током ренесансе јављају велика имена науке

и културе која су и данас позната и веома значајна.

У Енглеској Томас Мор (1478–1535) и Френсис Бејкон (1561–1626), а од писаца знаменити Вилијам

Шекспир (1564–1616). Међу немачким уметницима

најпознатији је био Албрехт Дирер (1471–1528), који је образован на италијанским образцима. У Низоземској је издвајају Јан ван Ајк (1390–1441),

Хијеронимус Бош (1450–1516), и Питер Бројгел

Старији (1525–1569).

Маниризам

Маниризам је стил који је преовладавао у уметности на Европском континенту између 1520-их и појаве барока 1590-их година. Као

наставак ренесансе маниризам је суштински променио форму наглашавајући појединачне особине или карактеристике у композицији, па

су се тако јавили асиметрија и натуралистички

мотиви. У књижевности маниризам је тежио софистициранијој интелектуалној мисли. Ђорђо Вазари био је један од начувенијих представника маниризма, који се посебно брзо развио у Риму

и Фиренци. Осим њега, посебно се истицао и Каравађо, који је стварао у Напуљу и на Малти. Најзначајнији

Рококо

Рококо се често назива и касни барок, с којим је нераскидиво повезан. Био је доминантан стил од 1720-их до 1780-их, а настао је у

Француској и проширио се на Немачку, Аустрију, Италију и Шпанију. Рококо је узроковао промене у

Балканско

готике. У некадашњим византијским градским центрима (Призрен, Липљан, Ниш) неговани су уметнички занати. У доба Латинског царства многи византијски уметници пронашли су

уточиште у Србији, где су стварали под утицајем стила познокомнинске епохе. После 1300. год. у састав српске државе ушле су простране византијске области, што је додатно подстакло развој српске уметности, овог пута под снажним утицајем ренесансе Палеолога.

(књижевни утицаји, уметнички правци, научна достигнућа, филозофске и теолошке доктрине). Из редова хиландарског монаштва потекли су

црквени великодостојници, писци, преводиоци, дипломате и друге угледне личности

Светог Саве. Студеница

посебног

Учвршћивањем

ктиторској

на цариградску архитектуру XI–XII века, док његове касније

Запада посредством приморских градова. Манастир Студеница, саграђен око 1190. год ., представља круну таквих подухвата. Утицај романике посебно је уочљив у архитектури и скулптуралним орнаментима који уоквирују

се зидови завршавају полуобличастим

свод овима. Већина цркава је петокупол-

на с једном главном

куполом и четири мање куполе. Њихове фа-

саде начињене су од

наизменично поређаних низова црвене

опеке и сивог каме-

на повезаних дебе-

лим слојевима белог

малтера, којима су по-

некад додавани украси у виду шаховских поља, рибље крљушти

и меандара, што им

је давало живописан

изглед. Милутинова задужбина Грачаница

представља један од

најрепрезентативнијих споменика овог стила. Изузетак чи-

не Високи Дечани,

задужбина Стефана

Дечанског и Стефана Душана, коју је између 1327. и 1335. градио

фра Вита из Котора.

Та грађевина од квадера белог и ружичастог мермера, са сводовима ослоњеним на високе стубове

и брижљиво израђеним скулптуралним украсима

око портала и прозора

комади намештаја, алатке) коришћеним претежно у властеоској средини.

Ктитори су за своје задужбине наручивали рукописе украшене минијатурама, свете сасуде, скупоцене тканине, делове намештаја , што је подстицало развој уметничких заната. После 1371. год. у српској уметности се

•

•

•

•

•

•

•

• друштвено памћење,

• ис торијска свест,

• мит, легенда и предање,

• псеудонаука, псеудоисторија,

• популарна наука, популарна историја,

• култура сећања.

Потребно је да се вратите

. Однос

једне друштвене групе према извесним прошлим

догађајима може да буде позитиван или негативан

друштвима

и врло позитиван однос према женама које су успеле да превазиђу наметнута ограничења, па се тако с поносом истиче да је Јелисавета Начић била прва жена архитекта, Ксенија Анастасијевић прва жена с докторатом из

одликују:

1. селективност – догађаји, личности, појаве се бирају углавном према актуелним потребама заједнице да би се посматрале изразито

позитивно или изразито негативно

постане веома

селективно и обојено ружичастим тоновима

носталгије; 4. историја виђена као непрекидан напре ­

дак – што такође представља одступање

од реалног погледа на прошлост. У доба

просветитељства, у XVIII веку, створен је мит о напретку који

и

друга натприродна бића. Митови о постанку света говоре о настанку универзума, небеских тела, Земље, човека и других живих бића, али и самих богова. Митови

могу приповедати и о скорашњим

догађајима, о којима постоје поуздана

његово тумачење митолошко или је

надограђено новим

у Шпанији, али

да се отворени окршај том приликом

није одиграо . Док се франачка војска

повлачила Ронсевалским кланцем кроз

Пиринеје, њену одступницу напали су и уништили планински Баски. Погинули су многи угледни Франци,

народима појављују се тзв. аутохтонисти, који превасходно негирају сеобу Словена истичући да су овдашњи народи присутни на Балканском

полуострву још од постанка Они повезују њихово

порекло с праисторијским културама које су на

овим просторима заиста постојале , као што су

винчанска

на долазак Романова на престо 1613. год., док је

Срба 1690.

ЛИТЕРАТУРА

МЕТОДОЛОГИЈА:

G. G. Igers, Istorijska nauka u 20. veku, Arhipelag, Beograd, 2014.

A. Mitrović, Raspravljanja sa Klio. O istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji, Svjetlost, Sarajevo, 1991.

Џ. Тош, У трагању за историјом, Clio, Београд 2008.

K. Ćelstali, Prošlost nije više što je nekad bila , Geopoetika, Beograd 2004. СРЕДЊИ

Општа историја:

М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Утопија, Београд, 2007.

K. Bek, Istorija Venecije, Plato, Beograd, 1998.

П. Браун, Успон хришћанства на Западу. Тријумф и разноликост 200–1000. године, Clio, Београд, 2010.

I. Goldstein, B. Grgin, Europa i Sredozemlje u srednjem vijeku, Novi liber, Zagreb, 2006.

J. Le Goff, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd, 1974.

Ž. Delimo, Strah na Zapadu (od XIV do XVIII veka). Opsednuti grad , Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2003.

Ž. Dibi, Vreme katedrala: umetnost i društvo 980–1420, Nolit, Beograd, 1989.

Ž. Dibi, Umetnost i društvo u srednjem veku , Clio, Beograd, 2001.

Х. Иналџик, Османско царство

1300–1600, Утопија, Београд, 2003.

Историја Мађара, Clio, Београд, 2002.

Историја приватног живота, II-III, ур. Ф. Аријес и Ж. Диби, Clio, Београд, 2001–2002.

Џ. Х. Линч, Историја средњовековне цркве, Clio, Београд, 1999.

С. Пеинтер, Историја средњег века (284–1500) , Clio – Глас српски, Београд – Бања Лука, 1997.

Џ. М. Х. Смит, Европа после Рима, Clio, Београд, 2006.

Ј. Хојзинга, Јесен средњег века, Матица српска, Нови Сад, 1991.

А. Franzen, Pregled povijesti crkve , Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1988.

Историја Византије:

Х. Г. Бек, Византијски миленијум, Clio, Београд, 1999.

L. Breje, Vizantijska civilizacija, Nolit, Beograd, 1976.

Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Просвета, Београд, 1991.

Г. Острогорски, Историја Византије, СКЗ, Београд, 1959.

Ђ. Бубало, Писана реч у српском средњем веку ,

Стубови културе, Београд, 2009.

Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине

Немањића књ. I. Од Сабора у Расу до Сабора у

Дежеву, Филип Вишњић, Београд, 2016.

А. Веселиновић, Држава српских деспота, Завод за уџбенике, Београд, 2006.

Т. Живковић, Портрети српских владара (IX – XII век), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

Историја српског народа I-II, Београд, 1981–1982.

Историја Црне Горе I, Титоград, 1967.

Историја Црне Горе II/2, Титоград, 1970.

Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Завод за уџбенике, Београд, 2012.

Лексикон градова и тргова средњовековних српских

земаља, редактор С. Мишић, Завод за уџбенике, Београд, 2010.

Р. Михаљчић, Крај Српског царства, СКЗ, Београд, 1975.

Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић: историја, култ,

предање, Српска школска књига – Knowledge, Београд, 2001.

С. Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Магелан Прес, Београд, 2014.

М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово

, СКЗ, Београд, 1994.

С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, СКЗ, Београд, 1964.

S. Beller, A Concise History of Austria , Cambridge University Press, Cambridge, 2008.

Б. Бешлин, Евгеније Савојски и његово доба, Матица српска, Нови Сад, 2015.

Ф. Бродел, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II, 1-2, Београд, 2001.

Ф. Бродел, Материјална цивилизација, Економија и капитализам од 15. до 18. века, 1-3, Службени лист − Стилос, Београд 2007.

K. Vocelka, Die Familien Habsburg und HabsburgLothringen, Politik-Kultur, Mentalität, B ö hlauVerlag, Wien-Köln-Weimar, 2010.

R. J. W. Evans, The Making of the Habsburg Monarchy 1550–1700, Clarendon Press, Oxford, 2002.

Д. Живојиновић, Успон Европе 1450–1789, Завод за уџбенике, Београд, 2010.

P. M. Judson, The Habsburg Empire, A New History , The Belknap – Harvard, Cambridge − London, 2016.

Х. Кенигсбергер, Џ. Боулер, Џ. Моуз, Европа у 16. веку, Клио, Београд 2002.

Д. Пенингтон, Европа у 17. веку , Клио, Београд, 2002.

М. Пери, Интелектуална историја Европе, Клио, Београд, 2000.

П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002.

Н. Самарџић, Историја Шпаније, Плато, Београд, 2003.

Н. Самарџић, Карло V, Центар за модерну политику, Београд, 2005.

Историја

НОВИ

М. Андерсон, Европа у 18. веку, Клио, Београд, 2003. Ф.

2002.

Р. Мантран, Историја Османског Цaрства, Клио, Београд, 2002.

Р. Самарџић, Сулејман и Рокселана, СКЗ, Беорад, 1995.

Р. Самарџић, Мехмед-паша Соколовић, СКЗ, Београд, 1995.

Национална историја:

Б. Бронза, Аустријска политика према простору Босне и Херцеговине 1699–1788, Ф. Ф Бања Лука, Бања Лука, 2012.

Историја српског народа , књ. 3 том 2, Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699 , књ. 4, Срби у 18. веку, СКЗ, Београд, 1994.

Н. Лемајић, Српска елита на прелому векова, Историјски архив Срем − Ф. Ф Пале, Сремска Митровица − Источно Сарајево, 2006.

Д. Микавица, Г. Васин, Н. Нинковић, Срби у Црној Гори 1496–1918, Институт за српску културу, Никшић, 2017.

Д. Микавица, Н. Лемајић, Г. Васин, Н. Нинковић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1526–1918, 1-2, Прометеј − РТВ, Нови Сад, 2016.

Д. Микавица, Српско питање на Угарском сабору 1690–1918, Ф. Ф. Нови Сад, Нови Сад, 2011.

Н. Нинковић, Митрополит Павле Ненадовић, Ф. Ф. Нови Сад, Нови Сад, 2018.

Р. Самарџић, Писци српске историје, Александрија, Београд, 2009.

Л. Ставријанос, Балкан после 1453, Еквилибријум, Београд, 2005.

Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687–1739, Службени гласник, Београд, 2011.

37.016:94(075.3)

COBISS.SR-ID 150892297