ЧИТАНКА
barocco) – неправилне, искривљене перле, необрађено зрно бисера, чудноват украс; у метафоричком смислу, све што је екстравагантно, пренаглашено, искривљено
дентском концилу обновљена је црква и јавио се нови верски
испод ког се крије ругоба, непостојаност материјалних добара. Живот је „варка, сан, сена, привид”, а земља „долина суза”; честе су алегоричне представе живота као позоришта
се завршава...). Доминирају религиозне, мистичне и рефлексивне теме, мотиви греха и покајања, вечности. Ренесансно начело Carpe diem (искористи дан) за
човека постаје подстицај за размишљање и покајање. Барокни човек има на уму и
Микеланђело
Carpe
треба да укротимо
ако опет сан уснимо.
Тако треба, јер живимо у том свијету чудне ћуди, гдје живљење сан је худи то ме знање учи моје: човјек сања оно што је, сања док се не пробуди.
И краљ који влада свима, сања како заповиједа, у тој варци себе гледа
како многе части прима, а на вјетар све их пише, јер смрт страшна све их брише, и у прах ће све то стрти.
Тко је, дакле, жељан власти
кад зна да ће једном пасти
чим се прене – у сну смрти. Гаван сања благо своје
XVIII ВЕК У СРПСКОЈ
и први који је писао на народном језику, много пре и чистије од Доситеја, читав век пре Вука. За собом је оставио обимно дело – око двадесет рукописних зборника беседа, наративних и песничких списа, превода, богослужбених текстова,
се
Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се трговина, затварају се шатре.
После тога, добро знате
Да се нејма од кога што купити
Ни има зашто...
АДАМ
Месо од земље,
кости од камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с анђеоске брзине...
Кад
са храбрими воји?
Једна чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно – ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам – о, моје жалости!
Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с’, утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју последњу навјек заточише.
Сви
руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.
Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, – то је свима жеља.
Косе моје на сабљу врази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
љуту
Цркве моје пропале от слободе своје –утјесњени Левити, жално срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу догоне.
Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене саму јадну остављају на муках, ах, жалости моја! Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?
Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м’ зашчишчајут.
Орфелин је био плодан писац, аутор бакрореза, природњак, бавио се питањима економије и медицине. Написао је више школских уџбеника, објављивао полемике и научно-популарне списе (Искусни подрумар је приручник о виноградарству, настао 1783. године). Орфелин је постао члан Царско-краљевске академије за сликарство и уметност и био је коректор српске штампарије.
Поздрав Мојсеју Путнику је раскошан барокни рукопис. Поздрав је посвећен бачком епископу, поводом његовог устоличења. Садржи венац панегирич-
монографију о Петру Великом –Житије Петра Великог, 1–2 (1772), двотомну
библиотеци и њоме се служио при
свога дела о Петру Великом. Монографија даје идеал просвећеног владара, јунака просветитељске мисли XVIII века. Захарија Орфелин у
(1761, 1762).
је
полемике,
Велика сеоба? 3. Српска књижевност у XVII и XVIII веку до
решени да на тај начин
племенитог и срећног човека
Овај просвети-
пројекат, филозофски заснован
француској књижевности, Данијел Дефо, Џонатан Свифт,
половини XVIII века развио се сентиментализам (енгл. sentimental – осећајан) – књижевни правац зреле просвећености, настао као одговор на безусловни
разума у човековом животу.
Велика тековина просветитељства јесте Енциклопедија (1751–1772), заједнички подухват најјачих умова, филозо-
и писаца Француске (Дидро, главни
и уредник, Д’Аламбер, Волтер, Монтескје, Русо). Енциклопедија
сазданој на темељима релативизма, материјализма и агностицизма. Енциклопедија или Универзални речник уметности и науке била је прва научна енциклопедија, која је за просветитеље представљала узајамну повезаност људских знања у тридесет пет књига и примат науке над религијом.
туре, филозофска критика стварности, оријентација на морална и политичка
је
наступило „Вуково доба”. Ову епоху српске културе обележили су личност Доситеја Обрадовића, као апсолутног ауторитета, и његов књижевно-просветитељски рад на широким националним основама, током којег
је делао на послу преобликовања
самог и свог народа. Он је на
Писмо Харалампију (одломци)
част света у којеј се словеносербски језик употребљава, него
земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различитост која се находи и изговарању, која се случава и свима другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, ерцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Вла’а) једним истим језиком говоре? Говорећи за
живу, разумевам
Истражите
Објасните
означава
свега смисао за комично, тј. способност да се у различитим
ситуацијама облицима изражавања уочи њихова смешна страна или фиксирање комичних
шале, досетке, анегдоте, вица (народни хумор, хумористичка литература). Стари Грци су сматрали
овог феномена чини промена перспективе опажања или
Живот и прикљученија (одломци)
ти ћеш код мене, док сам ја жив, остати. Но бојим се, кад
сам љут, пак, ето ти кавга готова.” Кад ја то чујем, оданем мало, одговорим му: „Немојте ме терати, ја се вама нећу
видећи гди се вози на вранци; ‚вранци
вранца вуку’ говоре, и право имаду. […]
Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајича да беседи, уз-
дишем за мојом младошћу, и, да имам какву власт, све би’ ове наше манастире у школе и у училишта преобратио. Зато
совјет:
живота од рођења до тренутка писања или само одређених
традицију с тежиштем на
улози. У XVIII веку претвара
XVIII века, у рационалности
Востани, Сербије!
Спомени
Дивјег јаничара терај са Врачара, Који свог истога сад не слуша цара!
Востани, Сербије!
Давно си заспала, У мраку лежала.
Сада се пробуди И Сербље возбуди!
Теби сад помаже и небесна воља, И сад ти се показује судбина боља. Сви ближњи твоји теби добра желе И даљни се народи твом добру веселе.
Востани, Сербије!
Давно си заспала, У мраку лежала.
Сада се пробуди И Сербље возбуди!
Востани, Сербије! Мати наша мила!
И постани опет, што си прије била.
Сербска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада.
Востани, Сербије!
Давно си заспала.
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Босна, сестра твоја, на тебе гледа, И не жели теби никакова вреда.
(1804)
дела). У Доситејевоj аутобиографији, поучноj и исповедноj,
кроз различите приповедне облике, углавном у првом граматичком
стилске ефекте но убедљиве аргументе. Затим, и да је имао
књижевних намера, тешко би их остваривао јер у то доба у српској
књижевност није било књижевних традиција и узора, као ни развије-
ног књижевног језика. Све је имало да се ствара
Јован Стерија Поповић (1806–1856)
Књижевник, један од најзначајнијих комедиографа у српској књижевности. Родио се у Вршцу, школовао у Карловцима, Темишвару и Пешти
и стекао солидно класично образовање. Радио
(одломци)
заштиту културног блага српског народа (1844), један је од
је књижевни углед стекао разноврсним и плодним књижевним радом. У зрелијим годинама из интересовања за историјску и политичку тематику настала су његова „жалосна позорја” (трагедије), која су му
за живота донела већу популарност и славу. Његове комедије – „весела
позорја”, из савременог живота, високог су уметничког квалитета; Сте-
рија их пише с намером да „смехом
пороке и поучи”.
дела: комедије – Лажа
паралажа (1830), Тврдица (1837),
тиква (1838), Зла жена (1838), Београд некад и сад (1853)
(објављени постхум-
(1841),
Србије (1847), Сан
(1847), Лахан (1842), Наод
(1830),
(1842);
(1854);
и то?
Јуца: (Иза сцене.) Отворите!
Јања: Што ћиш!
Јуца: Отворите, имам да вам штогод кажем.
Јања: Не могу, имам посо. Фришко да си отруим, док није провалила врата! (Шкиљи.)
Стеријина комедија Тврдица познатија под називом Кир Јања (кир – господин), чије је име постало појам тврдичења.
Јуца: Бре, отворите! Истекло вам толико сирће!
Јања: Каимено! (Отвори брзо врата.) Позорје треће Јања, Петар, Јуца
Јања
Ко-и диро сирћету?
Петар: Та шта ме вучете за уво? Нисам скот!
Јања
си једанпут пет грошики, дека пенди крајцарија; други пут осам грошики, икуси тесера, једанпут пô форинта, тријанда. Једанпут екси крајцарија; једанпут шест грошики, дека окто крајцарија. Окто ће екси, дека тесера; ће тесера, дека окто; ће пенди, икуси трија. Дио, ће ена, трија; ће трија, екси; ће дио, окто; иња: ена фијуринија, ће тријанда трија крајцарија. Една форинта и тридесет и три крајцара. Е ли тако?
Петар: Шта?
Јања: Примио си една форинта и четрдесет
Петар: ’Ајде добро.
Јања: Сад, разбио си
Петар: Ја!
Јања
Петар: А?
Јања:
Петар
Јања:
Петар
(Извор:
(1837)
– естетска, уметничка категорија. Најчешће се јавља као резултат контраста, несагласности, противречности: ружног – лепом, ништавног – узвишеном, апстрактног – стварном... Уобичајено се
рационална, рефлексивна, дидактична, емоционално сведена. Представља супротност романтичарској субјективној лирици маште, осећања и мистике. Временом на песнике ове школе почињу да утичу и модерни немачки песници, класицисти и предромантичари (Гете, Шилер, Хердер), долази и до утицаја народне поезије. Главни представници: Јован Хаџић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Јован Илић, Љубомир Ненадовић, Васа Живковић и др.
постоји протагонист, позитиван лик – резонер који на крају
интима, јавна сцена).
Писао је драме с надом да ће Срби стећи своје позориште. (Стерија је у „дилетантском” Театру
нема националних, верских, географских или чак временских граница. Стеријина
који је, као и европски, увертира у романтизам. Доситеј
реалистичко-хумористичке оријентације.
хумористичко-анегдотска проза представља почетак
узор Шекспира
чудесно, тајанствено” (Новалис). Тако настају многобројне фантастичне приповетке и новеле (Хофман, Новалис, По). Представници: Гете (једним делом стваралаштва), Новалис, Шилер, браћа Грим и Хајне у Немачкој; Шатобријан, Виктор Иго, Ламартин и Вињи у Француској; Вордсворт, Колриџ, Бајрон, Шели и Китс у Енглеској; Пушкин и Љермонтов у Русији
реалистично опонашање стварности (миметична) мистично, фантастично (немиметична)
ученост, вештина таленат, генијалност
непроменљивост, довршеностдинамика, фрагментарност
општељудски типови
моралистичко-дидактична функција уметности
нормативна поетика
узор: античка уметност (Хомер, Аристотел, Хорације)
средњи
форма фрагмента обележила је епоху – романтичари су често своје идеје
Животна
страно. Све што је старо делује исто тако романтично,
сопствено. Обоје у
или једно према другоме. Новина старога, старост новога. Обичан живот је прозаичан: говор, не певање. Мноштво
фаталан утисак
Поетика
1186. Поезија
и зато је није могуће описати ни дефинисати. Ако неко непосредно не зна и не осећа шта је поезија, њему нико
1214.
1222. Песник
1229.
то,
енглеског романтичара Шелија: „Песници су непризнати законодавци света” и прокоментаришите романтичарски доживљај уметника као пророка и визионара. Које путеве спознаје Новалис претпоставља
(старом) и будућности (новом), а у категорији простора ка неодређеним даљинама. Док је стварност прозаична и досадна, даљина је прекривена измаглицом тајанства: „Све што је у даљини постаје поезија: далеке планине, далеки људи, далеки догађаји итд. (све постаје романтично), отуда
сутона” (1205). Склањајући се од јарке светлости дана, романтичар бежи у измаглицу и загонетност ноћи. Романтичари свет не тумаче рационално, већ путем за њих изузетно привлачних појмова – слутњи, сећања, осећања, слика, интуиције: „Ништа
Џорџ Гордон Бајрон (1788–1824)
Детињство и младост лорда Бајрона обележени су патњом и противречностима (високим пореклом праћеним сиромаштвом, изузетном телесном лепотом и хромошћу), а живот
немиром, успонима и падовима
Овај ексцентрик био је принуђен да заувек напусти Енглеску Године је провео у путовањима (Средо-
земље, Мала Азија, Италија...). Живот
окончао у Грчкој, где је умро од
4.
никад није хтео,
И мада је с уздахом заводио друге,
Укаљô би образ неком чедном тако; За насладом
Тако Харолд
суморно
свело;
би, веле, да тмурну сузу пусти,
Ал’ гордо срце није
10.
Јер знаш како тешко од растанка страда Груд која се залуд залечењу нада.
Своје дворе, одаје, богате поседе,
1.
галебов крик.
Гле сунце што ка мору се свило –
Туд и ми морамо проћ;
Теби и њему сад збогом било, Земљо родна – лаку ноћ.”
2.
„Засјаће оно на зачећу зоре Кад мину дуги сати;
Плави свод опет гледаћу, и море,
Ал’ не и земљу, мати.
Двори су моји остављени, пусти, Огњишта плам је згаснô;
Посвуд већ џигља коров дивљи, густи; И пас мој завија гласно.” […]
8.
„Јер ко још верује у уздахе лажне Љубавнице ил’ жене?
Нови друг очи брисаће јој влажне, Доскора од плача црвене.
Остављам лако насладе што знам, Већ сам на недаће свикô; Ал’ боли што сузу немам ком да дам, За мном не остаде нико.” 9.
„Сâм сам, без иког, на свету тако, Носе
тичара позног XVIII и раног XIX века, осећање дубоке туге,
због несклада између индивидуалних
други романтичари: демонизам, нарцисоидност, тајанственост.
Усамљен, ћутљив и неприступачан, он доноси несрећу и проклетство себи и другима.
Романтичарске песнике привлачиле су и друге особине Бајро-
нових дела: егзотика, оријенталне теме, лиризам, слободна композиција која одступа од традиционалних
конвенција. Бајронова лирско-епска
дела постала су парадигма за један од
најпопуларнијих жанрова романтизма, романтичарску поему (Према: Јован Деретић, Историја књижевности за
други разред). Чајлд Харолд у
вог пута, док су јунакова размишљања
о људима и друштву
Евгеније Оњегин (одломци)
Умро је у Санкт Петербургу Сложени односи са влашћу окрену-
ли су Пушкина дубљим аспектима
људских односа Опробао се у ра-
зним жанровима и оставио обимно
дело Циклус тзв јужних поема (Кавкаски заробљеник, Бахчисарајски во-
Цигани) инспирисан је про-
у Бесарабију
Стубови новог, плавог дима.
Из радње, пекар, Немац, вири,
И често, кô и сваког дана,
Отвара прозор свог дућана.
XXXVI
Ал’ заморна је балска врева, Те јутро у ноћ преокрете, И сад у слаткој сенци снева
Богатства и весеља дете.
Касно се дигô новог јутра, И живот пред њим све до сутра
Једноличан и шарен пуче;
И сутра исто што и јуче.
Па да л’ је срећан Евгеније
У цвету својих младих лета,
Пун успеха код лепог света,
Крај сласти које живот крије?
Је л’ срећан усред хучног славља, Млад, неопрезан и пун здравља? XXXVII
Не: жар из срца оде рано. Досадио му светски шум,
женама не беше дано Да дуго маме његов ум.
Неверства му је било доста, А досадно другарство поста,
није био таквог кова
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
Ал’ сада му је хладна душа;
Кô Child-Harold је недосежан
Ишô у салон из салона;
Ни сплетке света, драж бостона,
Ни уздаси, ни поглед нежан,
Баш ништа пажњу да му скрене,
Ни да га троне, да га прене.
[…]
XLII
Вас, ћудљивице вишег света,
Напустио је прво он;
И збиља, данас код вас цвета
Досадан, празан, висок тон;
Иако можда нека дама
Тумачи Сеја и Бентама,
Њин разговор је – мада чедна –
Несносна бесмислица једна.
А уз то су толико нежне,
Свечане, умне, тачне, вредне
Опрезне тако, тако чедне,
И мушком свету недосежне,
Да може и сам изглед њин
У човеку да створи сплин.
XLIII
И ви, лепотице, у цвету,
Говор и дух јунака мога, Ал’ свикох ја и поред тога
На његов ум, на реч му јетку, На шале пуне жучи кобне, На епиграме мрачне, злобне.
XLVII
Ах, како смо се често лети, Под небом јасним и прозрачним, Кад ноћ на тиху Неву слети И
у таласима мрачним Не огледа свој лик Дијана –
Сећали страсних, давних дана, И љубави протеклих тајно
безбрижно и осећајно Упијали без речи, сретни,
благотворне добре ноћи.
сужња тужног и без моћи
младост успомене.
XLVIII
Ослонивши на гранит раме,
Мој Оњегин је мрачна лика Сањао са мном усред таме Као што песник себе слика.
све је тихо било тамо; стража се у ноћ звала
О, ноћи златне Италије!
Уживаћу и ја у вама
Са млађаном Венецијанком,
Час брбљивом, час немом знанком
У чудним, црним гондолама.
Уста ће моја с њом да стеку
Петраркин говор и реч меку. L
Да л’ ће ми доћи час слободе?
Време је, време, ја јој кличем;
Чекам и блудим поред воде;
Једрима лађа машем, вичем.
Под ризом бура, с ових гора,
По распућу широког мора.
Када ћу поћи на пут журни
И оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?
Па тад под небом земље родне
У афричко жестоко подне
За Русијом да чезнем мрачном,
Љубав и патње где сам знао
И где сам срце покопао.
LI
Да са мном види земље стране
Оњегин хтеде да се крене,
Ал’ удес је за дуге дане Одвојио од њега мене. У гроб и његов
LII
се ради пара
На уздахе и изглед скроман (И тим ја почех овај роман),
Ал’ нашао је стрица стара,
На столу, хладног и без даха,
Кô готов данак земног праха. LIII
Сав свет му беше на услузи,
Јер покојнику са свих страна
Дођоше друзи и недрузи,
Ти стални гости свих сахрана.
До гроба су га отпратили,
Попови, гости; јели, пили,
А затим су се сви разишли
Кô да су некуд послом ишли.
Наш јунак житељ села поста:
Тај расипник и ветрогоња
Постаде власник земље, коња,
Лугова, вода – и ту оста.
И њему беше врло мило Што мења живот чиме било. LIV
досадно је;
ту чама стара И прогони га сваког трена Кô сенка или верна жена.
живот волим тих, пун мира
И сеоско спокојство дивље;
Звонкија ту је моја лира,
А стваралачке мисли живље.
Ty far niente закон влада.
У доконости, пуној склада,
Крај самотних језера блудим,
И свакога се јутра будим
Због задовољства и слободе.
Ту много спавам, мало читам,
И ретко кад за славом хитам.
Зар нисам ту, уз разоноде,
Уз нерад, мир и шетње ране
Најсрећније ја нашô дане?
LVI
Љубави, село, цвеће, поље,
Лености! Ја сам вама одан!
Хоћу да истакнем што боље
Да Оњегину нисам сродан, Да не би читалац понеки,
Или издавач какав преки
Клевете или лажи које, Сравњивô овде црте моје, И тврдио у кругу вишем
портрет да сам овде дао,
ситуиран, отуђује се
племства, презире бирократију
сталним лирским дигресијама, у лику субјективног
читаоцем. У
припада велеградском, а Татјана скромном сеоском племству. Она носи простонародно, а он претенциозно име из руске
тходног Пушкиновог стваралаштва. Како у светском контексту, тако и из перспективе сопственог Пушкиновог уметничког пута, представљао је не само наставак,
ми пуни груди, слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише, и загледан у тишину, самохрану пусту тмину, „О Ленора” реч једину, изговорих тихо, тише, „О Ленора” одјек врати што ми уста прозборише, само то и ништа више.
Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
„На прозору, у капцима, мора бити неког има, мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише, мируј срце да увидим какву тајну они скрише, ветар само, ништа више!”
И отворих капке тада, кад улете изненада лепршајућ горди Гавран из данâ што срећни бише, господски
– казах – то што збори, те две речи: никад више”,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда, док све мисли које сазда у један се припев слише, тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише, тужни припев: „Никад више”.
Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени.
Наслоњачу
Гавран: „Никад више”.
Гавран, створење жално, седи стално, седи стално, крила му се око
спава, светиљка га обасјава и сен му по поду
КЊИЖЕВНОСТИ
устанку (1804–1815)
), 3. писац („творац чисте српске прозе и стила”, изузетног приповедачког дара, угледао се на усмене приповедаче, дао слику Србије прве половине XIX в и изузетне портрете савременика), 4 поставио темељ српске књижевне критике, 5. рад на лексикологији (први српски етнолог и фолклорист
– Српски рјечник 1818, 1852), 6. пре-
водилац (превод Новог завјета, једна
од круна Вуковог рада, показао је да се на народни језик могу превести и
сакрални „виши” садржаји). Вуков рад
(одломци)
Вук, устаник који
идеолог и апологет победоносног српског сељаштва, упустио се у борбу против угледних појединаца, књижевника, моћних институција, митрополита, владара, против целог
Горски вијенац (одломци)
таленте, упутио га на значајне
европске писце, на класичну старину и митологију
Писао је песме (Црногорац к свемо-
гућем Богу, Мисао, Ноћ скупља вијека
итд.), збирку песама
Владика
Владика Данило (сам собом) ...] А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
сламка међу вихорове, сирак тужан без нигдје никога?!
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови.
посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
„Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити...”,
па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прадједовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове
који живе доклен сунца грије? –
Кад данашњу премислим вијећу,
да чистимо земљу од некрсти? И без тога ово нам је слава,
да се надмашају
слушају божју летурђију
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима! –
Тури такве разговоре црне: људи трпе, а жене наричу!
Нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава: видиш ово пет стотин момчади! Које чудо снаге и лакоће
почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе; забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше!
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше!
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство, српске силе грдно сатријеше; великаши, траг им се утр’о,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше; великаши, грдне кукавице, постадоше рода издајице!
О проклета косовска вечеро!
Куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије, сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био.
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење? –
Милоше, ко ти не завиди?...
се
Српској капи свуд име погибе; постадоше лафи ратарима, истурчи се плахи и лакоми –
их српско разгубало!
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине,
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
Све су наше главе изабране,
момци дивни исто ка звијезде,
што су досад ове горе дале, –
сви падали у крваве борбе,
пали за чест, име и свободу;
и наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах! –
Просте наше жертве сваколике
кад је наша тврда постојбина
силе турске несита гробница. –
Што је ово ево неко доба
те су наше горе умучале, не разлежу ратнијем клицима?
Почину ни рђа на оружје,
остаде ни земља без главарах; некршћу се горе усмрдјеше, уједно су овце и курјаци, здружио се Турчин с Црногорцем,
риче на равном Цетињу;
нит’ што једеш нити заспат можеш;
крупно нешто учиш у памети –
збили ти се снови на Турчина!
А ја зебем од много мишљења.
Владика Данило
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли, што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо ак’ и мало стоји,
више види но онај под брдом. –
Ја повише нешто од вас видим, то је срећа дала ал’ несрећа!
Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.
Бијесна се братства истурчила; тек домаће нападнемо Турке, свој својега никад пуштат неће, разлучи се земља на племена, крвава се исклати племена, враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега!
Ко се топи хвата се за пјену! Над главом се
нит’ догори нити свјетлост губи.
Владика Данило (као да је сам)
Ђе је зрно клицу заметнуло
ондје нека и плодом почине;
је ли инстинкт ал’ духовни вођа,
овдје људско запире познање.
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека;
ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!...
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игдје брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва!
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена, чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит чести и имену!
Нека буде борба непрестана,
гори насред сјенокоса, а она ти однекуда дође, украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе; тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
и танкијем гласом нарицати
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића бана
који му је ланих погинуо
од Тураках у дугу крваву;
па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена, чело јој је
Андриј’ ће је погинуо,
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!
Што је човјек, а мора бит човјек
Игуман Стефан Што је човјек, а мора бит човјек?
Тварца једна
Сентенца – кратка и сажета изрека моралне природе примењива
другим изворима песничке лексике, нарочито онима које је нудила наша богата црквенословенска традиција. И у поезији као и у
језику његов прилаз је синтетички.
класични и романтични елементи. Његош је довршио и стваралачки сјединио
спољашње радње. Драма црногорске историје пренесена
борби. Као што исто мисле, исто и сањају: пред
уста-
се жанровско одређење Горског
као драмског спева, али је значајно истаћи велико богатство
лисје жуто доле веће пада:
зеленога више ја никада
видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено,
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом, житку, мој прелепи санче! Збогом, зоро, збогом, бели данче! Збогом, свете, некадањи рају –
О, песме моје, јадна сирочади, децо мила моји’ лета млади’! ‘Тедо’ дугу да са неба свучем, дугом шарном да све вас обучем, да накитим сјајнијем звездама, да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила, звезде сјале, па су и пресјале, а сунашце оно огрејало, и оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља’ –у траљама отац вас оставља. Извор: Бранко Радичевић, Песме, Матица
скоре смрти, један од тумача је о овој елегији рекао:
своје међе,
обимом, постало је врело којем се генерације српских песника непрестано враћају. Четрдесет седма: Песме Чим
онда пише стихове, тек онда му уз мелодију долазе и слике У његовим песмама, поред лирских слика, налазимо често као конститутивни
Ђулићи увеоци (избор)
Тражим слику оца свога, —
Јест, она је, — ал’ је нова —
Проплетена ј’ сликом мојих
Пријатеља и другова.
Тражим лица своје деце,
Што су рано у гроб пала, —
Спојила се, — а кроза њих
Смеши с’ сестра моја мала.
Кликнем: Оче, мајко, љубо,
Друзи, децо, сејо моја!
И сузе се моје суше
На светлости тога споја.
Кроз смрт само ваља проћи,
Па ћу с’ и ја с њима слити,
Ако л’ тамо нема ништа?! — И тад ћемо једно бити.
Ево венца тужна цвећа,
Кој’ сам теби почô вити,
А венац се шире сплео
Све вас може загрлити!
Не могу га у вис бацит’ — Па нек стоји иза свега
Србима као спомен Мог живота и вашега.
Пођем, клецнем, идем, застајавам,
умрети!” Идем, станем, па ми клоне глава над колевком
чедо спава.
с’ буди па ме гледа немо; гледамо се па се заплачемо; па и њему, ка’ очајник клети, зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!”
VIII
Mртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе.
Тоне, пада мртва нада
У наруче мртвом Богу, Изумрло што је могло, Само боли још не могу.
Навикла се суза оку, Издахнути ту је рада; Ал’ се с мртва ока враћа, Па на мртво срце пада.
Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће без мириса.
XXXIV
Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу! — А смрт вели:
„Ја разумем твоју стрепњу —
Пресекла сам везу многу;
Ваша ј’ веза тако јака,
Пресећи је ја не могу.”
„Само ћу јој — то ми с’ може —
Друго име сада дати,
Досада се љубав звала,
— Одсад ће се тугом звати.”
XLIV
Mоје небо, јер је мутно;
Моје сунце — јер је село;
Моје цвеће, где год које —
Јер је тако невесело.
Моји врти, моја поља —
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде — јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.
Моје стазе — јер су пусте —
Кад су моје, идем њима;
Моја гора — јер се сада
Нико о њу не отима.
Гора стрепи на све стране,
Кâ да пропаст свету слути;
Само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути! LXVI
Mесечина кад прелије боле,
Васиона храмом се саздава —
Христос сиђе с иконе престолне, Из путира, где су општи боли,
Причешћује појединце болне.
Из путира, где су општи боли,
Свих срдаца, свиколких времена,
С честицама и суза и крви,
За патнике што је проливена.
Ко окуси, миром се озрачи,
Осети се целином исцељен,
Није више самоћом пригушен,
Није више од света одељен.
Многи дођу, ал’ су још неспремни,
А анђели тад запоје кругом:
Иди, иди, па се скоро врати
С пречишћеном, с узвишеном тугом.
Извор: Јован Јовановић Змај, Ђулићи и Ђулићи увеоци, СКЗ, Београд 2005.
Трајну вредност
његове сатиричне песме у којима
све
појаве у срп-
друштву: у њима исмева лажне родољубе, одбацивање српских
српске деце, помодарство
Оштрица његове сатире разобли-
Близо
ни небо, хол!
Небо му с’ чини да пасти мора,
ћи!
тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани увело је цвеће, одбег’о ме мај, а на души оста, ко скрхана биљка,
... Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час.
Ал’ какав глас?...
По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји к’о да умире,
ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
последњи пут се с земљом рукује!
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване
Зар да остане –тама?...
И ход се чује...
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ боник какав тешко уздише?
Ил’ анђо мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу
О душе! О мила сени!
О мајко моја! О благо мени!
Много је дана, много година,
много је горких било истина;
много ми пута дрхташе груди,
много ми срца цепаше људи, много сам кајо, много грешио
и хладном смрћу себе тешио;
многу сам горку чашу попио,
многи сам комад сузом топио
О мајко, мајко! О мила сени!
откад те, мајко, нисам видео,
никаква добра нисам видео...
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је
кад оно тихо ткање не чује
што паук везе жицом тананом
над оним нашим црним таваном!
Међу људима си, међу ближњима.“
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
под руку с злобом пакост путује, с њима се завист братски рукује,
а лаж се увек онде находи
где их по свету подлост проводи; ласка их двори, издајство служи, а невера се са њима дружи!...
О мајко, мајко, свет је пакостан, живот је, мајко, врло жалостан!...
– велик, огроман;
изазива језу, страшан покора
па чак и штетно, преводити те комбинације у термине чулне
маси слушалаца, сада су саговорници славуји и дух умрле мајке: патетика је интимизирана, претворена у сјету и јадање, а обраћање (одбацивање) у исповиједни исказ. Ове пјесме доносе другачији сензибилитет пјесничке
– то је нови став лирског субјекта. Поноћ је свечани час српске поезије, „јединствена песма у свој нашој поезији”, како је
у новој постави старе Јакшићеве теме тренутка као свеопште, космичке стрепње
угрожености. У њој је, међутим, све динамизирано развијеном формом реторичких питања. Љепота
је
суспрегнутом ритму ишчекивања, у атмосфери апокалиптичне напетости. Пропаст свијета
романтичарског титана, већ
Костић (1841–1910)
Последњи и највећи песник српског романтизма рођен је у угледној официрској породици у Ковиљу
љуба, у поетској прози). Ау-
из кога произилази неко уметничко ткање. Док код „обичних људи има два главна душевна стања: јава и сан, дотле „у необичних, особито песника и уметника, има још једно треће, то је – тако бих га назвао – занос, инспирација”, уметнички део људског постојања (Књига о Змају)... Песма се
Santa Maria della Salute
универзалне вредности и значења.
Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, што ти
створ:
Santa Maria della Salute.
Опрости, мајко, много сам страдô,
чим сам чезнô, чему се надô,
угод живу пакости жуте, Santa Maria della Salute. Тровало ме је подмукло, гњило, ал’ ипак нећу никога клет;
свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку душило лет,
је то с ове главе, са луде, Santa Maria della Salute!
Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, кô песма славља у зорин свит; сваку ми махом залечи рану, ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте, Santa Maria della Salute?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну’,
Santa Maria della Salute.
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.
Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт, дуго су бојак страховит биле, кô бесни олуј и стари храст; напокон силе сусташе миле, вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, Santa Maria della Salute.
Памет ме стегну, ја срце стисну’, утекох мудро од среће, луд, утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде, Santa Maria della Salute!
У срцу сломљен, збуњен у глави, спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте, Santa Maria della Salute.
Дође ми у сну. Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој. Навек су са
Santa Maria della Salute.
Santa Maria della Salute.
то је
рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, Santa Maria della Salute.
ропац њено: „Ево ме, нај!” Из ништавила у славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај! Све ће се жеље ту да пробуде, душине жице све да прогуде, задивићемо светске колуте, богове силне, камоли људе, звездама ћемо померит путе, сунцима засут сељенске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси полуде, Santa Maria della Salute.
Извор: Лаза Костић, Песме, Матица српска, Нови Сад, 1975.
Искажите
након читања песме Santa Maria della Salute.
Santa
симбол),
књижевност претходних
у којој је све прах и пепео, мука и горчина. Лепота,
сунцима треба да значи да ће свемирска студен бити савладана. Биће поправљено оно што је донела смрт вољене. Та катаклизма је имала космичке размере, али је и обеснажена у истим таквим, космичким размерама. (Драган Стојановић, Између астралног и сакралног: „Santa Maria della Salute” Лазе Костића)
Песма о превазилажењу трагичности. Песмом Santa Maria della Salute песник улази у молитвени тон. Мирење разноликих супротности, превазилажење
Оноре де Балзак (1799–1850)
Француски романсијер, рођен је у Туру, у близини Париза, у грађанској
(у години када се
Француска револуција и када почињу њене последице). Године 1816. уписао се на студије пра-
на Сорбони, али убрзо
две хиљаде јунака). У пишче-
способности:
појединих дела широк дијапазон ликова из свих друштвених средина, разних темперамената и карактера. Обим дела и релативно кратак и на-
поран стваралачки рад нарушили су Балзаково здравље. Умро је ис-
црпен прекомерним радом на свом огромном делу. Последњих двадесет година посветио је стварању
циклуса романа Људска комедија.
Међу његовим најпознатијим ро-
манима налазе се: Шагринска кожа (1831), Евгенија Гранде (1833), Чича
Горио (1834), Изгубљене илузије I–III (1837–1844), Сељаци (1844), Рођака
Бета (1846), Рођак Понс (1847) и др.
његов секретар. Пописујући пороке и врлине, скупљајући
страсти, сликајући карактере, одабирајући најважније
догађаје, правећи
успављивала, частољубиви младић нађе услове за успех у отменом
детаљизирани опис, обликовање фабуле, пишчева објективност, критички однос према стварности и одлике реалистичког стила. Упознали сте Балзака као моралисту и оштроумног сликара људских живота, који трага
Шињел (одломци)
и окренуше се, као што је ред, столовима за вист. Све то: бука, жагор и гомила људи, све је то за Акакија Акакијевича
вицмундир, одмах га упита: „Шта
његов
није било наследника, а друго, зато што је наследство било веома скромно, све у
главу у рамена, замахну бичем, и саонице стреловито
За нешто више од шест минута начелник је већ био пред својом кућом. Блед, уплашен и без шињела, уместо да
са савременом тематиком, с много ироније и хумора – смех који више изазива тугу, својствен Гогољу „смех кроз
сузе”. У циклусу приповедака с темама из петроградског
Лав Николајевич Толстој (1828–1910)
Рођен у Јасној Пољани, припа-
дао је високој руској аристократији.
Стекао је широко образовање, био је
полиглота, мада студије права није
завршио. После донекле распусне младости, служио је у војсци и као
млад учествује у Кримском рату,
време борави у Петрограду,
Европом и враћа се на имање разочаран у цивилизацију. Приклонивши се идеологији патријархалног сељака, спроводи економске рефо-
на свом имању, отвара школу за
својих кметова,
борбе
против зла морално самопоуздање
појединца.
Поседовао је огромну и оригиналну стваралачку снагу. Створио је
Ана Карењина (одломци)
Александрович започе разговор с њим. Било је време између две трке и стога ништа није ометало разговор. Генерал-ађутант је осуђивао трке. Алексеј Александрович је противречио, бранећи
ни глас не пропуштајући ниједну реч, и свака његова реч
дотичући њену руку. Она се с одвратношћу одмаче од
и миру бави темом сасвим савременом. У својој основној фа-
буларној линији роман анализира проблем брака и породичног жи-
вота. У роману има 239 глава, распоређених у осам делова, који су концепцијски међусобно повезани. Сижејни ток романа реализо-
ван је у сликама стварности у обема руским престоницама (Петер-
бургу и Москви), у једном губернијском граду и на селу, у немачкој
бањи (где су путовали Шчербацки), у Италији (где су се склонили Ана и Вронски). Распон кретања у простору
и у савременој српској
социјалном)
књижевности, да он може истовремено
приповедања националне историје. Протореализам одликује: старомодна техника приповедања и компоновања, неразвијена реалистичка мотивација, дидактично-морализаторско приповедање у просветитељском духу, карактеризација јунака и динамична фабула из претходних епоха, романтичарски идеали родољубља и народног епског патоса, неразрешив сукоб идеала и стварности,
текст, односно имита-
(коришћење дијалеката, опонашање мимике говором, коришћење узречица и анегдота).
Реалистичка приповетка у српској књижевности – постала је најживљи, најпроменљивији жанр епохе српског реализма. Њени сижеи социјалног, регионалног, индивидуално-психолошког,
раскорак између домаће подлоге (образац М. Видаковића, који уноси у роман теме и ликове из националне историје ) и европских образаца, српска књижевност пронашла је свој пут до реалистичког романа као жанра.
Деведесетих година нагло се уздиже роман (Матавуљ, Ранковић, Сремац, Веселиновић), драма, особито комедија (Нушић), и лирика (Војислав Илић). И у књижевној критици напуштају се стари критеријуми вредновања, уместо истинитости и вероватности, истичу се естетички захтеви (форма, лепо и стил).
Јован Деретић у Историји српске књижевности о реализму у
(1868) и
(1870).
у „свој“ величини;
ка, две лепо уређене собе.
је донео сав „service”
сребра.
се
хаљина, „веша”, сијасет. Па каквих ту нема у орманима хаљина, каквих капута, атила, фракова, „венецијанера”, каквих и колико панталона и чакшира, да је могао две недеље сваки дан мењати. Па један велики орман пун разних ципела, и
да кад на њ погледаш, да се опоменеш твоје матере и мене
сузне очи. – Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно! Шамика пољуби оца у руку, а отац њега у чело и образ. Седне, па оде. Отац пред капијом дуго за њим гледа. Шамика отпутова. Шамика је био добра срца, али само нешто му у карактеру фалило, и то важно. Он је за матером искрено
готов је одмах
Прохујаше неколико година.
Шамика све старији, али ћуд не мења. Сад држе Шамику за човека срећне руке. Све куће њега присвајају. Где он дође у кућу, ту се девојке брзо удају. Шамика је опкољен од девојака. – Узмите мене, мене, узмите мене! – све кликћу. А Шамика, као стари работник, свој стари посао тера. Је ли какав бал код њега, или у кафани, свуд је он омладини на руци. Нема више Чамче. Нова времена, нов нараштај. Он у новоме нараштају задоста чини. Када је бал, ма ванцаге падале, иде
па с њима на фијакеру на бал, то је њему мила забава.
то све савесно изређује, исплати и рачун. Не једна фрајла чека за хаљине; напољу пада снег, она чека полуобучена, чека
као тријумфатор дође –veni, vidi, vici – сви му се клањају. Донео је и доста бомбона, шећерлеме. Сви се Шамики клањају.
навече једно јело, парче сира или ма шта, чашу-две вина.
Зими, лети, којој је шта требало, иде у Пешту па доноси. Оматорио је,
он тако неодважан, она би њега украла. Госпођа Матилда исто потврђује, и каже: боље да је женском рођен. Па онда почну га обадве грлити, па се смеју: – Но ви сте, Herr von Kirić, вечити младожења, ewiger Jud.
– „Гумиласти”, ни ви нисте више „кабинетсштик”.
Тако живи Шамика.
Многи би помислили да је Шамика несрећан човек. Није тако.
Шамика је са собом сасвим задовољан. [...]
Извор: Јаков Игњатовић, Вечити младожења, Завод
прототипо-
и трагично-сентименталног: сцене растајања,
и трагике умирања. Иако се српски реалистички роман кретао изван
(хуморно/трагично/озбиљно/ тривијално/карикатурално
(одломак)
зника тушта света. Лепо се помоле Богу, па онда заседну за совру, призову,
капетана. Кад се вратимо тако са сабора, носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканине, па богме, и понеко руно и ћилим или јагње. А сад нико ни
господине, богами! – рећи ће један од сељака. – Овај се
Јес’, истина поскупо, ама је и ваљано! Погледајте ви колика је то глава шећера!
Дајде, Ђуко,
села обишли.
смо на штети? – Колико господине? – Педесет и четири села,
века. Српски реалистички писци, угледајући се на раног Гогоља, стварају приповетку која припада фолклорном реализму. Они тему из сеоског живота, где доминира патријархални морал, обликују стилским поступцима по угледу на усмену традицију. У њима је сељак причалац, који
на народну (фолклорну, усмену) традицију, посебно на жанрове анегдоте и шаљиве приче, опонашање усменог казивања, коришћење говорне, свакодневне лексике, укључивање фолклорних веровања, обичаја, народних предања у књижевно дело. Други тип класификације света остварен је кроз актуелни ток
Стеван
(1855–1906)
У својим романима и приповеткама приказао је средине у којима је
живео: војвођанску, нишку и београдску и грађански живот у Србији.
Хумор који зрачи топлином и хума-
ношћу обележје је његове прозе.
После објављивања Ивкове славе (1895) био је најпопуларнији српски
писац. Написао је романе: Поп Ћира
и поп Спира (1898), Вукадин (1903),
Зона Замфирова (1903) и велики
број приповедака. Најпознатије су: „Лимунација” на селу (1896), Ибиш-ага (1898), Кир-Герас (1907) и др., од
којих су нека дела објављена пост-
хумно. Писао је и историјске припо-
ветке у романтичарском духу – Из
књига староставних (1903–1909). ћаба – муслиманско светилиште
Ела, научи ме ти, Ибиш-аго! – Што да те учим. Човек си у године као и ја што сам! Што ће ти речем...; знајеш што се збори: „Сирото дете само си себи пупак
врзује!” – Ех,
почивке, за време које се чуло само сложно сркање кафе
црпац и магаре. Тол’ко му беше! Ја моју домаћицу узедо’, а беше гу, јоште гу не беше петнаест године, а керку саг удавам има гу повише од-и седамнаест године. А комшијске девојке, њојне другарице, јоште си седе... немају мираз... Лош адет искочија, Ибиш-ага. – Лош, Ставријо, много лош адет. Поубаво тејаше да бидне да си остаде онај стари адет. – Ели си ашик на девојче, узни си девојче; а паре што ти требају, сараф неће да си. – Убаво ли зборим, комшијо? – Тој си, Ибиш-ага, ја и ти зборимо, ама сагашњи свет, демек, чиновници што су, друкче си прибирају
ре... Ама, и њину си муку убаво видо’! – вели Ставрија. – Узне си, ете, жену сас паре, сас мираз, викају они –
му је. – Донесе му жена, демек... ех, па кол’ко ће му донесе!... Сто
муж гу је ћатиб-ефендија,
вриница.
натписом: „Јевђо Мићовић Мокрогорац,
случајевима, а нарочито је специјалист
умјереној цијени, а сиротињи
зачуђено. – Јеси ти један, један... Хеј, Сотире, дај још једно пивце... Е, е, јеси ти један, један... галант човек, исти вала, масарош, и један, касти, из главне чаршије из сред Биограда галантерист. – Оно што си учинио са Ставријом ћурчијом, е, оно ти јес’ једна лијепа ствар! Диво-
реч, тол’ко ти казујем!
анегдота. Усменој
нарацији даје лични тон и превазилази усмено казивање. Сремац
Симо Матавуљ (1852–1908)
Рођен у Шибенику, где је завршио учитељску школу. Радио је као учитељ у далматинским селима, затим на Цетињу као професор гимназије, надзорник основних школа и васпитач кнежеве деце. Преласком
а затим је професионални писац. У своја књижевна дела унео је теме
романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, две
драме, неколико књижевних огледа
и више превода са италијанског и
француског језика.
Матавуљев књижевни опус чине
збирке приповедака: Из Црне Горе
и Приморја I–II (1888–1889), Из при-
морског живота (1890), Са Јадрана (1891), Из београдског живота (1891),
Из разнијех крајева (1893), Приморска обличја (1899), Три приповетке (1899), С мора и с планине (1901), Београдске приче (1902), Живот (1904), Немирне душе (1908); два романа: Ус-
кок (1885, 1892, 1892) и Бакоња фра
Брне (1892); аутобиографија Биљешке једног писца и две драме: Завјет
слави
рил вина и шес’ уља!... Након трећег
смо само тридесет
освијетли
Јуретино, па припали лулицу. Пошто одби неколико димова, стави руку на раме Јуретино: – А
Како Јурај реагује
настоји да помогне сину, чиме га теши?
Запазите младићеве
расположење?
укусу онога времена, а сами наслови казују о тадашњем књижевном
обичају, који се одржао још дуго после тога, да се већ у наслову ло-
кализује и географски обележава
казаних истина, много од животних услова једног нашег занимљивог
ца да се жените! Мене као стид:
и унутра су два жива црва. – „А ко се за њих стара?”, пита Бог. – „Ти, Господе!”, одговара
аранђео. – Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат, дигнутим, звонким гласом и испруженим кажипрстом понавља тежину, „морал” приповетке: „Чујеш”, каже, „ко се стара за ова два црва?”, а аранђео се узврдао, поцрвенео, гледа
преда се: „Ти, Господе! Ко него ти?”
Обично после
chapeau slaque
то ли је! Наравно! А гле како се она хартија савила у фишек и из ње се просипа злато! Блешти се, шушти и заноси његов сјај,
Да је, напослетку, божја воља, али он се нада од бављења у „природи”
брата. А после, пошто више не може радити заната, да је наумио тражити службу. Моја мати виде да је последње парче тако велико да не може у
– Каку службу, брат-Ђоко? – Па тако! На пример, код општине штогод.
Ето, могао бих, на пример, како ћу ти
Зар је то могућно!?
ја
црва!“ О Божићу, 1886.
Извор: Лаза К. Лазаревић, Дела, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1970.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
Уочите шта се догађа у овој
мишљења сукобили? Шта је
мањкавости које су биле својствене осталим реалистичким
књижевност није могла да се приближи модерном
реализму: јединство у форми излагања,
путу то лево, то десно. Посртао сам, падао, и најзад залутао. Лутао сам тако, бог свети зна куда, а ноћ није била кратка,
а ја непрестано
а
Ишао сам тако врло много година, и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја,
наше куражи
надалеко!...
Па шта мислите радити? – упитам стидљиво.
– Како шта мислимо! Видећеш ти само наше јунаштво! Нема
наше куражи надалеко, кажем ти. Прошао си многи свет, али сам
сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо тамо заједно. Ја морам пожурити.
Таман ми да пођемо, кад се, тек, пред вратима чу пуцањ бича.
Провирим напоље, кад – ал’ имам шта видети: један човек са
неком тророгљастом, сјајном капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека
Тако је! Живео, живео!
се јави неколико ватрених говорника
све
унео
у уводним деловима приповедака, он јасно даје до знања
чудноватој земљи говори, што
– и најугледнијих, и жена, и нарочито млађега
нараштаја; одступање само подлих и долажење подлијих; избијање
на површину оних ниских људи, који се, као дрождине, само у так-
ва мутна времена дижу увис; и, најзад, поштовање које се и њима
указује – све су то стални, и, разуме се, трагични симптоми једног
разореног друштва какво је Домановић хтео да наслика; и сви су с
великом верношћу и врло јако у причи представљени. У Данги и измишљање и обрада стоје на истој висини. Утисак је препричавањем и анализом увек тешко
Бранислав Нушић (1864–1938)
Наш значајан драмски писац, комедиограф и приповедач. Рођен је у Беграду у цинцарско-српској трговачкој породици. Право име му је Алкибијад Нуша. Завршио је 1882. године реалну гимназију у Београду.
је на студијама у Грацу једну
је
Госпођа министарка (одломци)
у
и запошљава се у Министарству просвете као секретар. Исте године постаје драматург
и заменик управника Народног позоришта у Београду. Био је и управ-
ник Српског народног позоришта
у Новом Саду (1904). Нушићеве нај-
познатија комедије су: Народни по-
сланик (1883), Сумњиво лице (1887.
или1888), Свет (1906), Пут око
света (1910), Госпођа министарка (1929), Мистер Долар (1932) Ожа-
лошћена породица (1934), Др (1936)
и Покојник (1937). Написао је Ауто-
биографију (1924) и роман за децу
Хајдуци (1933).
емоција која узбуђује
ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу
кожу. И купуј му, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни
двадесет и четири сата.
САВКА: Несташан, много несташан! ЖИВКА
САВКА: Па
ЖИВКА, САВКА
ЖИВКА
Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим.
САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.
ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка-Савка; да те умолим
да нам даш једно двеста динара на зајам.
САВКА (трже се): Ју, синко, откуд мени?
ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу.
САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то
рала! Једва сам скупила да ми се нађе, не
ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти
ЖИВКА:
ЖИВКА:
па, велим, ако не уђе у комисију...
ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија,
АНКА: Јесте, јесте, тукао се!
ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао.
АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио.
ЖИВКА: Ију!... (Шчепа му руку коју је увезао марамом.) Несрећниче један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка
одлази.) Још каже није се туко!
РАКА (упорно): Нисам!
ЖИВКА: Него шта си?
РАКА: Правили смо демонстрације.
ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом?
САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко?
РАКА: Немам ништа, али сам и ја вико: доле влада!
ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама, шта си ти имао да се мешаш у демонстрације?
РАКА: Па није само ја, цео свет. Ено, још
рањени.
ЖИВКА:
ЖИВКА:
САВКА
ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту
панталоне.) VI
ЖИВКА, РАКА
РАКА (излази из собе, умивен,
ЖИВКА: Ехе, где си нагао?
РАКА: Тамо!
ЖИВКА: Ама, зар ти је мало
наука
то,
ЖИВКА:
ЖИВКА,
Ната, каже: криза, а мој
је
министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те обучем преврнуту чарапу, и све тако. Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу.
ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу.) Мајка, је ли
ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде!
једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати
та
ЧЕДА: Могу дотле и умрети.
ЖИВКА: Не би баш била велика штета.
ЧЕДА:
осигурање.
IX
ЖИВКА, ЧЕДА, ПЕРА
ПЕРА (улазећи на средња врата): Извините, ја сам два пута
куцао.
ЖИВКА: Молим, изволите!
ПЕРА: Господин није код куће?
ЖИВКА: Не!
ПЕРА: А није ни у канцеларији.
ЧЕДА: Ви сте чиновник?
ПЕРА: Да, писар код господина Поповића. Па хтео сам да
јавим да је кабинет дао оставку. Хтео сам, знате, ја први то да му јавим.
ЧЕДА: Је ли то извесно?
ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић
ЖИВКА:
ПЕРА
више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног
одељења.
ЖИВКА: Хоћу, господине!
ПЕРА (већ на вратима): Ако би било што врло интересантно, ви ћете допустити...?
ЧЕДА: О, молим... ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (Оде.)
ЖИВКА, ЧЕДА
ЖИВКА: Зете, нисам те загрлила од дана венчања. (Грли га.)
ЧЕДА: Али чему се ви то радујете?...
ЖИВКА: Гле сад! Место и ти да се радујеш, а ти још питаш.
Рако! Рако!
ЧЕДА: Чему да се радујем?...
ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши“!
ЧЕДА: Ама кој’ човек?
ЖИВКА: Па овај...
ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља.
ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор.
ЧЕДА: Па?
ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он...
ЧЕДА: Ко?
ЖИВКА: Како ко? Сима!
ЧЕДА: Па
ЖИВКА:
ЧЕДА:
ПРЕЂАШЊИ, МОМАК из МИНИСТАРСТВА
МОМАК: Добар дан, госпођо!
ЖИВКА (претрне): Ију! Добар дан!
МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин
дате његов цилиндер.
ЖИВКА: Цилиндер?...
МОМАК: Јесте, цилиндер.
ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер?
МОМАК: Јесте!
ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле
казао да му однесете цилиндер?
МОМАК: Јесте, он.
ЧЕДА (и он се заинтересовао):
ЖИВКА: Одиста, где је он?
МОМАК: Ено га у министарству.
ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће
ЧЕДА:
ЖИВКА: Ох, боже, тако сам се збунила. Па где је сад та
Дара? Рако! Рако!
ЧЕДА (на левим вратима): Даро! Даро!...
XII
ПРЕЂАШЊИ, РАКА
РАКА (на средњим вратима): Шта ме зовеш?
ЖИВКА: Јеси ли купио новине? А јест, бога ми, нисам ти ни
дала. Ама, где је та Дара?
ДАРА (на левим вратима): Била сам у кујни.
ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер!
ДАРА: Па где је?
ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем
сам га тамо у соби, на
ЖИВКА: А љут?
МОМАК: Није био ни љут!
ДАРА (враћа се): Нема га!
ЧЕДА (за њом): Нигде га нема!
ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури ка задњим вратима.)Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога!
ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили?
ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у
АНКА
ЖИВКА:
ЖИВКА: Бог те убио, да те не убије, опет ти!
РАКА:
ЖИВКА: Па где си га оставио?
РАКА: Не знам!
ЖИВКА: ’Ајде, тражите
ЧЕДА, МОМАК
ЧЕДА
се на њима.) Ама, шта се ваздан мајете,
(шчепа цилиндер
ПРЕЂАШЊИ, без МОМКА
ЖИВКА
ЧЕДА:
ЖИВКА: И ти можеш
ЧЕДА: Куда?
ЖИВКА: На Теразије!
ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера
XVII
ЖИВКА,
ЖИКА:
ЖИВКА:
ћерка.
ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор!
ЖИВКА: Па не,
ДАРА: Па јесте!
XVIII
ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА
ПЕРА (на задња врата): Извините, ја...
ЖИВКА (скочи као опарена): Шта је, забога, има ли нечег новог?
ПЕРА: Има.
ЖИВКА: Говорите!
ПЕРА: Видео сам га.
ЖИВКА: Кога?
ПЕРА: Њега, господина. Видео сам га, отишао у Двор, има
цилиндер на глави.
ЖИВКА (узбуђено): Да се нисте преварили?
ПЕРА: Та како бих се преварио! Видео сам
видим. Јавио сам му се.
ЖИВКА: А он?
ПЕРА: И он се мени јавио.
ЖИВКА: А не знате зашто је отишао у Двор?
ПЕРА: Како не знам: сви су наши позвани.
ЖИВКА: И мислите
са
сам да ће муцати.
ДАРА (прекоревајући је): Али, забога, мама!
ЖИВКА: Ух, кћери, све друго не марим, али само да ми је да госпа-Драгу свучем са државног фијакера, па макар за двадесет и четири сата. Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру. ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити...
Напослетку и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи
али је зато мене лепо васпитала. Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим. Да ја
узео, он је био већ чиновник кад ме је узео.
Па јест,
твој
ЖИВКА:
министар...
ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост.
ЖИВКА,
ЖИВКА:
ЖИВКА:
ЖИВКА
ЧЕДА: Чекајте, забога!...
ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест!
ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду.
ЖИВКА: Па говори, не отежи!
ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио... ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није? Је ли, или
разумеш ли?
ЖИВКА:
ДАРА: Је л’ отац?
ЧЕДА: Јесте!
ДАРА
ЖИВКА:
ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио:
А ја?
ЧЕДА: Па шта сте ви?
ЖИВКА: Како шта? Још
рујеш својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти!
ДАРА: Шта да вам кажем?
ЖИВКА: Па зови
ДАРА: Госпођо министарка!
ЖИВКА (Чеди): Ајде, кажи и ти!
зове.
ЧЕДА: Хоћу, ал’ кажите и ви мени: господин-министров зете; да чујем, знате, како то звучи!
ЖИВКА: Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти
кажем, ти некако и не личиш.
ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као...
ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта?
ЧЕДА (гунђајући): Та већ...
ЖИВКА: Ајде, ајде, лани, ако хоћеш да ти почеше језик параграф седамдесет шести.
ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар.
ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то
нистар.
ЖИВКА
РАКА:
прасе.
ЖИВКА:
мангупима.
РАКА: Него с ким ћу?
ЖИВКА: Дружићеш се одсад с децом енглеског конзула.
РАКА: А није то ништа што су ме назвали прасе, него су ми
псовали и мајку.
ЖИВКА:
РАКА:
ЖИВКА: Е?!... А зашто?
језик ти, дабогда!...
РАКА: Доле влада!...
ЖИВКА:
РАКА: А нисам
ПОПОВИЋ: Но, но, Живка, уздржи се, забога!
XXV
ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА
ПЕРА (уђе, и кад спази Поповића, збуни се): Извините... ја, овај... ја сам дошао да вам јавим да сте постали министар.
ПОПОВИЋ: Знам ја то, господине Перо.
ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал’ опет сам ја хтео први да вам јавим.
ПОПОВИЋ: Хвала, хвала!
ЖИВКА: Хоћете ли ви, господине Перо, сад у министарство?
ПЕРА: На служби, госпођо министарка.
ЖИВКА: Наредите да одмах после подне, у четири сата, дође овде министарски фијакер.
ПОПОВИЋ: Шта ће ти то?
ЖИВКА: Пусти ме, молим те! Хоћу да се провозам трипут
од Калемегдана до Славије, па макар после умрла. Наредите, господине Перо!
ПЕРА: Разумем, госпођо
Разноврсном
1.
3.
још медитативну прозу Знакови поред пута, критичко-есејистичке
писац широког образовања, на његово уметничко формирање
Диздар, са тројицом арачлија, који је путовао службено. Два фратра из Крешева који су ишли у Стамбол на неку тужбу, шта ли. Грк калуђер. Три Венецијанца из Сарајева и с њима
уозбиљио.
А као зашто да не би она могла и моја бити?
– Јок, јок, џанум! – дере се Ђeрзелез, а лице му сја од заноса што му је неко оспорава и што може да се за њу бори. – Богме, ко прије дјевојци,
уносећи
метнућемо јабуку на кошију па ко прије јабуци,
му покорно јастуке.
Сјео је на кратко шиљте, а она остаде стојећи, малко пригнута. И одмах поче да га распасује. Послије је
слику стихије
преображен је у приповеци под нагризајућим дејством другачије усмерене
нарације. Андрић потенцира нове
Ђерзелез је „пројахао своју
између Травника и Стамбола.
сам свијета видио, Јекатери-
преимућства у простор интимне немоћи, већ се ту дешава још неколико „прелаза”: из поетике усмене епске песме у поетику међуратног модернизма, из довршеног, једнодимензионалног света јуначке епике у дисонантну и полифоничну модерну прозу, у којој ове значењске линије теку упоредо, контрапунктно се расветљавају, једна другу не оспоравајући. Богатство и сложеност приповетке резултат
јак модернистички сензибилитет
ноћ провали већ готов насип по средини. А кад сутра освану
да пониште, али упркос томе гради задужбину. У чему види смисао живљења и задужбинарства?
Андрић је писац склон рефлексијама и афористичким мислима којима заокружује
улогу могу имати мостови? Пред вама је одломак из Андрићевог есеја Мостови из 1933. године. Тумачите значење и си-
трајност, лепота, сусретање, повезивање, премошћавање, помирење итд.).
свега што човек у животном нагону
Аникина времена (одломци)
заокружености судбине јунака, налазимо сложени тип новелистичке структуре и продубљене психолошке портрете у средишту пишчевог интересовања. У њој се сажимају
која га тера: – Их, нека ме, бôна, овде. Шта ти чиним?
што је срамотно и страшно, али
огрешење о
чене норме, прекорачивање граница оног што важи за уобичајено, прихватљиво или морално, изазивају – самим тим што границе, норме и ред постоје – реакцију савести,
се
ничег што би га чинило одурним, недостојним или смешним,
то
’поравнање’ не оствари, људи живе заведени лепотом Еве, прекора-
чујући, као и она, као и Адам који иде за њом, прописане границе.
Шта год говорило против страсти, она се увек изнова рађа. Доста тога говори, уосталом, и њој у прилог. Да ли би ишта постојало без ње? Зар то није питање о којем ваља добро размислити. [...]
Спознаја трагичног смисла догађаја, или смисла догађаја по
којем се они указују као трагични, отклања мржњу.
услед блиских веза са
„После Велике сеобе 1690. тежиште
читавог
живели други делови српског народа.” У хетерогеном
периоду
капитализам.
У другој половини XVIII века из-
разити рационализам у књижев-
ности потиснуће супротне, сенти-
менталистичке тенденције.
У књижевности народа са специ-
фичним културноисторијским развитком, као што је српска, просвећеност се јавља са закашњењем и траје све до средине XIX века.
Стерије Поповића. У оквиру епохе просвећености јавиле
култ осећања
идеал живота у природи и породичног живота
интимни, исповедни тон
пишу се исповести, љубавни и породични романи, путописи
као претпоставка књиже-
вног развоја, резултирале особе-
ним „националним романтизмима”
народа који су у то време настајали као нације (нпр. национални романтизми словенских народа), епоху је
обележила разнородност индиви-
дуалних поетика представника и
– Вордсворт, Колриџ, Бајрон, Шели, Китс (Енглеска)
Иго, Ламартин, Шатобријан (Француска) – Пушкин, Љермонтов (Русија)
романтизам:
одсуство универзалних начела која би уметници следили. – Гете (једним делом стваралаштва), Новалис, Шилер, Хајне (Немачка)
– Стендал, Балзак, Флобер (Француска) – Дикенс, Текери (Енглеска)
периоду 1830–1870. године (натурализам 1870–1890). Тада је дошло
јединства погледа на свет, до
одређеног књижевног програма и
праксе: „У филозофији материјали-
зам, у науци позитивизам, у етици
утилитаризам, у политици демо-
кратизам, у економији социјализам
– у књижевности – реализам” (Јован
Скерлић).
Реалисти су се појавили 60-их го-
дина XIX века, у јеку романтизма.
Од 70-их година до краја века реа-
лизам је водећи књижевни правац.
Тада се, први пут после Велике сео-
бе Срба, културно средиште враћа у
Србију која је на политичком плану
остварила независност, а Београд
постаје центар књижевног и културног живота. Реализам у српској
Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски (Русија)
– Натуралисти: Зола, Ибзен, Стриндберг – У српској књижевности: Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ,
1. 2СЈК.1.2.4.; 2СЈК.1.2.6.; 2СЈК.2.2.2.
2. 2СЈК.2.2.5.; 2СЈК.2.2.9..
3. 2СЈК.1.2.4; 2СЈК.2.2.7; 2СЈК.2.2.9; 2СЈК.3.2.4.
4. 2СЈК.1.2.4.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.5.; 2СЈК.3.2.4.
ПРОСВЕТИТЕЉСТВО И КЛАСИЦИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
1. 2СЈК.1.2.4.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.9; 2СКЈ.3.2.1
2. 2СЈК.1.2.4.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.5.
3. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СКЈ.2.2.2.; 2СЈК.2.2.5.
4. 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.5.
5. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СКЈ.2.2.2.
6. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СКЈ.2.2.8.; РОМАНТИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
1. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.1.3.3.; 2СЈК.2.2.8.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.2.3.1; 2СЈК.2.3.2; 2СЈК.3.2.1.; 2СЈК.3.2.2.; 2СЈК.3.2.4.
2. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.1.3.3.; 2СЈК.2.3.1.; 2СЈК.2.3.2; 2СЈК.2.2.8.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.3.2.1.; СЈК.3.2.2.; 2СЈК.3.2.4.
3. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.1.3.3.; 2СЈК.2.2.8.; 2СЈК.2.3.1.; 2СЈК.2.3.2
2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.3.2.1.
4. 2СЈК.2.2.9.
РЕАЛИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
1. 2СКЈ.1.2.6.; 2СЈК.2.2.5.; 2СЈК.2.2.9.;
2. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СКЈ.2.2.2.;
3. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СКЈ.2.2.2.; 2СКЈ.3.2.1. 2СКЈ.3.2.4.
4. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СЈК.1.2.9.;
5. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СЈК.1.2.9.; 2СКЈ.2.2.7.
6. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СЈК.1.2.9.; 2СКЈ.2.2.9.
7. 2СЈК.1.2.4.; 2СКЈ.1.2.6.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.5.; 2СКЈ.2.2.9.
СУБЛИМАЦИЈА УМЕТНИЧКИХ ТЕНДЕНЦИЈА
1. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.3.2.1.; 2СЈК.3.2.2.; 2СЈК.3.2.4.
2. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.3.2.1.; 2СЈК.3.2.2.; 2СЈК.3.2.4.
3. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.1.3.3.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.2.3.2.; 2СЈК.3.2.1.; 2СЈК.3.2.4.
4. 2СЈК.1.3.2.; 2СЈК.2.2.8.; 2СЈК.2.3.1.; 2СЈК.2.3.2.; 2СЈК.3.2.8.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.3.2.1.
Opšta enciklopedija Larousse, I tom (Književnost), Beograd: Vuk Karadžić, 1971.
Povijest svjetske književnosti, 3, 7, Zagreb: Mladost, 1975–1985.
Др Радослав Јосимовић, Синтезе, Београд: Просветни
преглед, 1985.
Драгиша Живковић, Теорија књижевности, Београд: Драганић, 2004.
Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд:
Просвета, 2002.
Зденко Лешић, Теорија књижевности, Београд: Службени
гласник, 2012.
Tanja Popović, Rečnik književnih termina, 2. izdanje, Beograd: Logos Art, 2010.
Rečnik književnih termina, Beograd: Institut za književnost i umetnost, Nolit, 1992.
БАРОК
Povijest svjetske književnosti, 5 (Italijanska književnost, Španska književnost), Zagreb: Mladost, 1980.
Милорад Павић, Историја српске књижевности. Барок, Београд: Научна књига, 1985.
Милорад Павић, Рађање
Београд: СКЗ, 1983.
ПРОСВЕТИТЕЉСТВО И КЛАСИЦИЗАМ У СРПСКОЈ
Алаида Асман, „Метаморфозе нововековног појма
Реч, 60/5, 2000.
факултет Београдског
1989.
1969.
2006. Васо
КЊИЖЕВНОСТИ
Зоран Глушчевић, Романтизам, Обод, Цетиње, 1967.
Аleksandar Flaker, Stilske formacije, Sveučilišna naklada
Liber, Zagreb, 1986.
Zdenko Škreb, „Pojmovi poetike u istorijskom sledu”, u: Zdenko Škreb, Ante Stamać, Uvod u književnost, Globus, Zagreb, 1986.
Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1992.
Тања Поповић, Речник књижевних термина, Логос арт, Београд, 2007.
Миодраг Поповић, Романтизам
Београд, 2004.
Јован
Јован
2003. Драгиша
1994.
1975.
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2006.
Viktor Žmegač, Njemačka književnost, SNL, Zagreb, 1986.
Зоран Глушчевић, „Новалис – космички архитект сладострашћа”, у: Новалис, Изабрана дела, Нолит, Београд, 2010. Миљан Мојашевић, Из немачке књижевности и науке о њој, ИЦС, Београд, 1974.
Исидора Секулић, „Један од песника
Београд, 1974.
Т. С. Елиот, „Од Поа до Валерија”, у: Поезија: рађање
Вуковић, Нолит, Београд, 1975.
Миодраг Сибиновић, „Евгеније
уџбенике, Београд, 1982. Јуриј Лотман, В школе поэтического слова: Пушкин. Лермонтов.
Мило Ломпар, Зорица Несторовић, Поезија Лазе Костића, Завод за уџбенике, Београд, 1999.
Душко Бабић, Мистика српског романтизма, Завод за
уџбенике, Српско Сарајево, 2004.
Исидора Секулић, Из наших књижевности II, Београд, 1977.
Станислав Винавер, Заноси и пркоси Лазе Костића, Нови
Сад, 1963.
Драган Стојановић, „Између астралног и сакралног: Santa
Maria della Salute Лазе Костића”, Пројекат Растко, Матица
српска, Нови Сад.
Милан Кашанин, Судбине и људи, Просвета, Београд, 1968.
Меша Селимовић, За и против Вука, Марсо, Београд, 2009.
Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић, Нолит, Београд, 1972.
Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића
Караџића, БИГЗ, Београд, 1987.)
Јован Деретић, Композиција „Горског вијенца”, СКЗ, Београд, 2017.
Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, 1935.
РЕАЛИЗАМ
1994.
„Милован Ђ. Глишић”, Сабрана дела Милована Глишића, књига 3, Београд: Просвета, 1964.
Душан Иванић, Српски реализам, Нови Сад: Матица српска, 1996.
Душан Иванић, Милован Глишић или градња приче, Београд: Анали Филолошког факултета, 2000.
Душан Иванић, Свијет и прича, Београд: Народна књига, 2002.
Димитрије Вученов, Приповетке Лазе Лазаревића, у
едицији Портрет књижевног дела, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1986.
Милан Кашанин, Судбине и људи: огледи о српским
писцима, Београд: Просвета, 1968.
Јован Деретић, Српски роман 1800–1950, Београд: Нолит, 1980.
Горан Максимовић, Магија Сремчевог смијеха, Ниш, 1998.
Иво Андрић, Уметник и његово дело, Сарајево: Свјетлост, 1968.
Станко Кораћ, Књижевно дјело Симе Матавуља, Београд: СКЗ, 1982.
Јосип Лешић, Нушићев смијех, Београд: Нолит, 1981.
О реализму, приредио Александар Илић, Београд: Просвета, Нолит, Завод за уџбенике
средства, 1984.
Ingrid Šafranek, „Francuska književnost 19. vijeka. Roman”, Povijest svjetske književnosti 3, Zagreb: Мladost, 1982.
Душан Милачић, Балзак – живот и рад, Београд: СКЗ, 1949.
Душан Милачић, Предговор, у: Оноре де Балзак, Чича
Горио, Београд: Просвета, 1982.
Leon Lejealle, „Francuska književnost. Onore de Balzak”, Opšta enciklopedija Larousse, I tom (Književnost), Beograd: Vuk Karadžić, 1971.
Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века. Реализам, Београд: Научна књига, 1971.
Аleksandar Flaker, „Novija ruska književnost XIX vijeka”, Povijest svjetske književnosti 7, Zagreb: Мladost, 1985.
Нана Богдановић, Књижевне анализе, Нови Сад: Књиже-
Сада, 1987.
1983.
Јосип Кулунџић, „Бранислав Нушић”, Српска књижевност у књижевној критици. Српска драма, Београд: Нолит, 1966.
Бора Глишић, „Нушић – антидрама”, Српска књижевност у
књижевној критици. Српска драма, Београд: Нолит, 1966.
СУБЛИМАЦИЈА УМЕТНИЧКИХ ТЕНДЕНЦИЈА
Светозар Кољевић, Приповетке Иве Андрића, Завод за уџбенике, Београд, 1983.
Драган Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Платонеум, Нови Сад – ЦИД, Подгорица, 2003.
Гојко Божовић, „Живот и прича”, у: Иво Андрић, Изабране приповетке, Завод за уџбенике, Београд, 2012.
Михајло Пантић, Модернистичко приповедање, Завод за уџбенике, Београд, 1999.
А
Акаталектички/каталектички стих 163, 167
Алегорија 10
Анафора 10
Ангажована књижевност 143,214
Ангажована поезија 143
Анегдтота 236
Антитеза (контраст) 11, 22
Асиндетон 10, 154,
Аутобиографија 56
Афоризам 79, 81, 130,
Б
Бајка 74
Бајронизам 80, 85, 86, 148, 155
Бајроновски јунак 75, 86
Барок 9, 16, 145, 349
Барокни стил 9, 22
Беседа 23
Бечки круг 113
Будница 59
Бурлеска 226
В
Weltschmerz 75
Г
Генијалност, геније 73
Геније, народни 74, 113
Гнома 130, 132
Гномика 132
Гробљанска поезија 143, 145
Гротеска 10, 11, 103, 321
Д
Десетерац 124, 132
Десетерац , сватовски 163
Дескрипција 174
Дитирамб 135, 137
Драма 207
Драмска поема 74
Драмски спев 124, 130, 134, „дух народа” 106, 113
Е
Експресивност 154, Елегија 135, 137
Енциклопедија 42
Епистола 50
Епиграф 202
Епифора 10
Епска драма 134
Есеј 40
Етимолошка фигура 163
Еуфонија 158
Ж
Жанровски синкретизам 74
Животворно начело 95
И
Игра речима 10
Иронија 44, 50, 321
Историјска драма 74
Историјски роман 74
Ј
Јунак 174, 182
К
Каденца 163
Карактер 174, 182
Карактеризација 182
Каталектички стих 163, 167
Квинта 158
Класицизам 16, 35, 66, 107, 346
Класично–романтично 72, 172
Књижевни лик 174
Књижевно раздобље 107
Комедија 36
Комично 66
Контекст (књижевни) 81
„Културна револуција” 113
Л
Лајт мотив 319
Лакрдија 319, 321
Ламент 29
Леонинска рима 137,
Лиризам 74, 106, 108
Лирика 207
Лирска дигресија 94
Лирска драма 73, 74, 108 Лирски роман у стиху 73,92, 96, Лирско начело 74
М
Манифест 50, 178 Мимезис 36
174
Национални и универзални романтизам 71, 75 Начело укрштаја супротности 158, 164 Нова српска
15, 18
поетика 37
О
Објективна лирика (в. школа објективне лирике)
Оксиморон 11
Октава 163
Оњегинска (пушкикинска) строфа 94 Отворени крај 94
П
Патетика 11
Патос 11
Парадокс 10, 11
Перифраза 143
Песничка слика 154
Песнички занос, инспирација 158, 159
Плач 16, 29
Поема 74, 108
Поетика 175
Пољски тринаестерац 29
Посрбе 66
Предромантизам 66, 72
Приповедање 272
Приповедач 174, 259, 260
Приповетка 176, 207
реалистичка, српска 208
психолошка 272
српска сеоска 236, 237
сатирично-алегорична 283
Прича у причи 340
Програмска песма 156, 158
Просвећеност/просветитељство 16, 35, 39, 43, 44, 66, 346
Просвећени апсолутизам 40
Прототип 86
Р
Рани српски роман 113, 114
Расправа (филозофска) 40
Рационализам 39
Реализам 173–175, 206–209, 347, 350
рани (протореализам) 175, 197, 207
високи (потпуни) 175, 207
критички 178, 197
социјалистички 175
програмски 207
поетски 207
фолклорни 207, 208
Реалистички стил 174, 175
Реалистични метод 207
Регионализам 206, 207
Резонер 94
Рефрен 168
Рима (мушка, женска) 94
Роман 44, 175, 207
карактера 184
нарави 184
лирски, у стиховима 74, 94
друштвени 178, 204, 224, 224, 225
реалистички, српски 207, 208, 215, 225–226
филозофски 204
Романтизам 71–75, 106–108, 172, 347,
349
патријархално-херојски 106–108
грађанско-демократски 106–108
рани – зрели 108
Романтичарска иронија 74
Романтичарска поема 73, 86, 87
Романтичарски јунак 86
омантичарска проза 108
Романтично (романтизам као метод) 75
Рускословенско доба 16, 17
Рускословенски језик 16, 17
Русоизам 41
С
Sturm und Drang 73, 75
Сарказам 50
Сатира 36, 283
Светски бол (нем. Weltschmerz) 74, 75, 86, 94
Сентиментализам 16, 41, 44, 66, 71,72, 107
Синегдоха 137
Сказ 208
Славеносербски језик 17
„Слатки стил” 73
Српска драма 37
Српска књижевна критика 113
Станца 163
Сувишан човек 75, 94
Т
Таутологија 143
Тачка гледишта 94, 97
Тенденциозна књижевност 143, 214
Теорија стилова (класицистичка):
високи, средњи, ниски стил 37
Тип 37, 182
Типизација 174
Типично 182
Топос 319
У
Унутрашњи монолог 202, 204
Ф
Фабула 174
Фантастика, фолклорна 208
Филозофска приповетка 44
Филозофски роман 44
Филозофско писмо 44
Фрагмент 19, 81
Фрагментарност радње 94
Фузија жанрова 74
Х
Хибридне врсте 74
Хипербола 10
Хронотоп 224
Хумор 50
Ч
Читаочево очекивање 95
Ш
Школа објективне лирике 66
