СОЊА МАРИНКОВИЋ
МУЗИЧКА КУЛТУРА
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Muzicko gimn.indd 1
11/07/2014 12:05:35
Рецензенти др Мирјана Веселиновић Хофман, професор Факултета музичке уметности у Београду Светлана Голубовић Шкундрић, професор XIII београдске гимназије Александар Ђаковић, професор IX београдске гимназије „Михаило Петровић Алас” Уредник Стефан Пауновић Одговорни уредник Татјана Костић
ке
Главни уредник Драгољуб Којчић
уџ бе
ни
За издавача Драгољуб Којчић, директор
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије решењем број 650-0200409/2018-03 од 19. фебруара 2019. године одобрило је овај уџбеник за издавање и употребу у првом разреду гимназија.
во д
37.016:78(075.3)
за
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд МАРИНКОВИЋ, Соња, 1954-
За
Музичка култура : за први разред гимназије / Соња Маринковић. - 2. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2019 (Београд : Scanner studio). - 114 стр. : илустр. ; 27 cm + 2 електронска оптичка диска (CD-ROM-а) Тираж 1.000. - Појмовник: стр. 104-114. ISBN 978-86-17-20166-9 COBISS.SR-ID 278452236 ISBN 978-86-17-20166-9 © Завод за уџбенике, Београд Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
Др СОЊА МАРИНКОВИЋ
ик е
МУЗИЧКА КУЛТУРА
За
во
д
за
уџ
бе н
ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Muzicko gimn.indd 3
11/07/2014 12:05:36
за
уџ
бе н
ик е
Овај уџбеник намењен је ученицима гимназије којима разумевање музике и познавање историјата музичке културе представљају неопходан део општег образовања. Главни задатак Уџбеника је да пружи информације које могу помоћи ученицима у сусрету са музичким делима разних епоха и стилских усмерења, односно да их припреми да музику слушају разумејући основне историјске и естетичке чињенице везане за њен настанак. Али, без познавања самих музичких дела, Уџбеник нема прави смисао. Прича о музици може и треба да помогне бољем разумевању неког дела, што сигурно доприноси јачем естетском доживљају, но она не може да га надомести. Без слушања живог звука сваки разговор о музици је бесмислен. И овај уџбеник зато тек треба да буде на прави начин примењен на часовима, али и кроз друге, ваншколске активности: посете концертима и оперским представама, праћење радио и телевизијских емисија из ове области, коришћење школске дискотеке, прављење сопствених колекција снимака музике и, по могућству, оно најлепше – кроз активно музицирање у хору, оркестру или било ком другом ансамблу. Настава предмета Музичка култура предвиђа упознавање музике као дела свеукупне духовне историје човечанства. Зато се и у овом уџбенику прати њен развој кроз смену историјских епоха у складу са поделама уобичајеним и за друге области уметности и књижевности. То омогућава успостављање паралеле са сродним тенденцијама развоја о којима се учи у другим предметима, као и комплекснији увид у духовно богатство које су нам у наслеђе оставиле претходне генерације. О историјату музике говори се као о једном значајном делу духа времена, а главни акценат је стављен на приказ и тумачење развојних линија. Детаљније су осветљени појединачни доприноси само најистакнутијих личности из музичке историје чија се дела и данас налазе изводе. Избегнуто је набрајање великог броја чињеница (детаља биографија, спискова дела), а пажња је посвећена тумачењу значења и значаја појединих дела у времену постанка, као и у данашњици. Сазнања из области историје музике непрекидно се обогаћују, а разумевање и тумачење прошлости подлеже променама. И у оквиру овог предмета треба развијати свест о важности утврђивања и познавања чињеница, али и свест о томе да се оне могу осмишљавати на различите начине. Потребно је развијати критички, лични однос према прошлости, а посебан задатак је грађење свести о положају националне културе у развојним процесима. То се мора чинити без националистичких претеривања, али и без безразложне миноризације овдашњих достигнућа. Овај уџбеник, између осталог, треба да буде путоказ за такав начин промишљања чињеница из историје музике.
Е УМЕТНОСТИ
во
ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА МУЗИЧК
особинама човека, о ри на питања о суштинским тавља деструктивним, људскости, која се супротс вањем. разорним нагонима за уништа музике подразумева е историј ивање Истраж их поштовалаца музике и У центру интересовања данашњ стваралаштво и уочавање спреге која постоји између торско развоја друштвеетапама тим музике налази се компози различи у а ви од м оно које је настало друштв западног света, и то углавно Музички феномени су неодвоји је музика која има ис- них односа. т има способност да Уметнос у последња четири века. То настају. којем у о духовно богатство доба то не знатински живот, она је изузетн време у којем настаје, али цивилизацијској превазилази околности и нереалних изван Запада, за многе доказ о његовој настаје она глобализма и нових чи да премоћи. У времену развоја људских потреба. ст да се упознају зависно од комуникација постоји могућно н Европе. Неетора изва Музика је кроз векове пренош и музичке култ уре прос универзални језик Нотно писмо бележења када се веровало да је музика предањем. Први покушаји ћује границе језичких на усменим за сумерску који спаја људе и премош врло су стари, везују се упознавање других му- музике најстаријих писама – од једно и баријера. Откривање и зацију да та питања ипак цивили ст да се данас са зичких традиција показују клинасто писмо, али могућно записи тумаче ти записи, и уопште нису једноставна. музику других кул- поузданошћу На европском Потребно је истраживати старом веку, није велика. истраживања могу настали у у раном средњем веку, развија се тура и цивилизација, таква а нотациј природа музике и дају тлу ем добија тек почетком данашњ помоћи да се боље упозна близак изглед у али питања која су с њом одувек део поузданији одговори на Нотна писменост била је Упознавање других и XVII века. ања и сповези одвајкада постављана. врло специфичног образов (Далеког истока, на врхунског, припада висодругачијих музичких система студирања нотних извора о богатству човекових собност а. То, међутим, није знањим пример) доноси сазнања оналним професи разноликости и лепоти ко слушањем или упознаје музика стваралачких потенцијала, се да а м за заједничким препрек м у музицирању. облика које је он саздао. Трагање налазе се одгово- активним учешће нитима тих креативних напора
МУЗИКА И ДРУШТВО
У свакој лекцији графички су истакнути примарни појмови. Они треба да олакшају разумевање структуре текста и укажу на кључне речи.
ЗАПАМТИ
Садржајне целине заокруживане су Подсетником и Питањима. Подсетник указује на кључне елементе садржаја текста на које треба обратити пажњу. Питања треба да подстакну критичко промишљање градива и помогну да се провери да ли је остварено одговарајуће разумевање лекције.
Muzicko gimn.indd 4
2
За
Потпоглавља су посвећена појединим лекцијама и означена су насловима који су обележени тачком у боји поглавља, као и све легенде илустрациј.
д
наслов поглавља
12
друштсе на важност разумевања и музичка уметност указује у различитим Разликовањем појмова музика историјским периодима и а, уметности. У различитим музичких изражајних средстав веног карактера музике као музике, као и карактеристике функција и смисао а културам заснива на схватају се на различите начине. зато се њено проучавање (остварује се у времену), и звучној боји, ји, хармони темпу, Музика је временска уметност метру, и језику – мелодици, ритму праћењу промена у музичком жанрова и стилова. чних одлика музичких облика, епохе (XVII као и на уочавању специфи но је разликовање барокне – музикологији – уобичаје епохе (XIX У савременој науци о музици а XVIII века) и романтичарске цизкласичне (друга половин експресионизма и неокласи и прва половина XVIII века), онизма, импреси појава уочава и век), док се у новијој уметност века. XX музици умима, већ се следе опште ма као водећих праваца у према стилским критериј се а у песагледав не музика и барока уметност Развој музике до старог века, средњевековна музика у разликуј се па историјске поделе, риоду ренесансе.
13
ПИТАЊА:
т? музика и музичка уметнос 1. Шта означавају појмови на средства музике? 2. Која су основна изражај почев од XVII века? у западноевропској музици 3. Које стилске епохе постоје
Свако поглавље почиње илустрацијом која се односи на његов садржај
11/07/2014 12:05:37
Уџбеником је обухваћено градиво које се односи на развој музике од праисторије до краја ХVIII века. Ово дуго временско раздобље подељено је на пет садржајних целина – поглавља, од којих свако у уџбенику има своју боју. Прво је плаво и посвећено је изражајним средствима музичке уметности. У другом, љубичастом, представљен је развој музике у старом веку. У трећем, жутом, осветљена је музика средњег века, у чевртом, наранџастом, музика ренесансе и у петом, зеленом, музика барока и рококоа. Потпис слике
МУЗИКА СТАРОГ ВЕКА
окупља на представама намењеној маси која се ора. Водећи ин у циркусу и на борбама гладијат аулоса), али се ик струмент била је тибија (наследн китара, цимбал, си срећу и други инструменти различите удараљке. струм, харфа, оргуље, трубе, је од грчког. Хор је Римско позориште се разлику ни значај, доминира у њему изгубио свој првобит инструментални вир певање уз пратњу тибије, мичари истискују туозитет, плесачи и пантоми комедије стичу велику драмске актере. Плаутове популарност.
трајање тонова.
Превод текста гласи:
Аполон са китаром
бе н
уметност се развијала Римска уметност Римска већ се у њој може уо не само под грчким утицајем е уметности, а по чити првобитни утицај етрурск и египатске културе. онске овавил сиријск том и у друштвеном жи улогу важну имала је Музика рале музичкопо домини су њему У воту Рима. р уметности у одно етске форме, али се каракте мења, показује тежњу су на античку Грчку битно ности, забави виртуоз и блеску њем ка спољаш
Док си жив, зрачи радошћу и немој се жалостити. Живот је кратак и време ће ти испоставити коначан рачун (води те ка смрти).
аулеТ је свирач на аулосу аулосу аулеТиКа је свирање на пратњу аулоса аулОДиЈа је певање уз у част бога Диониса, ДиТирамБ је свечана песма трагедија из које се развија грчка кој музици, похвална пеаН је облик у старогрч песма у част Аполона
Епитаф
25
Посебним знаком обележени су коментари који се односе на слушање музике. Њихова улога јесте да усмере пажњу на поједине елементе музичког израза и дају информације важне за разумевање музичког садржаја. То је основа на којој треба градити емотивни доживљај музичких примера.
уџ
Диаулос
примери за слушање а) је најстарији деСеикилов Сколион (Здравиц пронађен на једном шифровани нотни запис, датиран између споменику у данашњој Турској, н. е.). То је епитаф године 200 године п. н. е. и 100 н као успомена на песника Сколиона поставље старим грчком је Написан жену. његову вољену алфавита изнад текста нотацијом у којој слова напева, а знаци испод епитафа означају тонове
ик е
се подразумевало стичког света (под хеленским културни утицај вео претходно). У њему је грчки на овим територијама ма проширен. Потом су га га и даље, разуме ширили и, Римљан или баштин ђавања. Око 100. се, уз бројне промене и прилаго доба досегло је врхунац: године нове ере класично Средоземља до Кине и од ла протеза се су царства е цивилизације. Оно подручј ено јединств чинила било изложено притис је, међутим, непрекидно 500. године изазвати цима варвара, што ће око свету. преврат у целом евроазијском онално се у Европи традици периода тог Почетак века. Мада се те средњег почетак као означава нису у потпуности никад доба ог ковине класичн престале везе ослабиле су или потпуно сти Грчка култура је изгубиле, северне Аф Европе, западне и Златно доба грчке уметно је у од 500–300. го између Византи свој зенит достигла у раздобљ , Кине и Запада. доба процвата грчке рике и Италије дине пре нове ере. То је а и Еурипида, Ари грчки инстру ларнији трагедије Есхила, Софокл Најпопу изградње Партенона, Инструменти (и њен стофанове комедије, доба су жичани инструмент лира Сократове, Платонове менти били Фидијиних скулптура, китара) и дувачки инстру предивних ваза. концертни облик и Аристотелове мисли, израде потом и Александром мент аулос. Она је инстру култ. ов Кад су под Филипом, а Аполон за Лира је везана ни грчки полиси Македонским, у IV веку уједиње државне гра мент унутрашњег склада и ведрине. Коришћена и проширене али и дилетантском музицирању, нице, хоризонти су се је и у домаћем, . ент, под називом китара веома прошири као концертни инструм варирао (од седам до, ли и почело је Број жица је током времена раздоб ље чак, осамнаест). а. То је ин Дионис бога култ за хелениАулос је везан . Претпоставља се струмент узбуђења и страсти . Ссличан је савременој да је оријенталног порекла тих материјала обои, а израђиван је од различи ан нарочито популар је Био дрвета, трске, костију. (диаулос), које је свирач у верзији са две свирале е на аулосу Свирањ устима. у истовремено држао аулодија помиње се Такође називало се аулетика. (певање уз пратњу аулоса). харфу, енте: инструм друге Грци су познавали и свирале обично су којој на с великим бројем жица врата, без чивија); жене; трикордон (лаута дугог а); коленим на држала цитру (која се при свирању ; монокорд (који форминкс (претходник китаре) ке експерименте), је служио углавном за акустич продор трубе праве као и флауту, Панову фрулу, удараљки. ног звука, различите врсте 24 господара Хада подземно царство да од мрачног песмом Орфеј је затражи да му је врати. Својом који је превозио душе умилостивио срце Харона, подземног света, и до мртвих преко Стикса, реке ра и његову супругу шао пред страшног господа о својој љубави према Персефону. Певао им је је врате или да узму и Еуридики и молио да му ганула је све у под његову душу. Орфејева песма Хад дозволио да поведе земном царству, па му је да се на путу у свет Еуридику, али под условом да је погледа. Пред сам живих ниједном не осврне , осврнуо се и за крај пута Орфеј није издржао увек изгубио своју вољену.
У гимназијском уџбенику користи се велики број стручних појмова. Са многима од њих ученици су се сусрели у току основне школе, али су ипак сви – и они за које се очекује да су познати – обухваћени појмовником на крају уџбеника. Дате су сажете, једноставне дефиниције, али је указивано и на различите нијансе или еволуцију значења појединих појмова. У самом тексту појмови се увек уводе са објашњењем, али постоје и графички издвојени појмови што треба да истакне њихов значај или пружи неко допунско објашњење.
За
во
д
за
Илустрације имају важну информативну функцију када се непосредно односе на изглед музичких инструмената, али и на призоре музицирања који дају и слику о друштвеној улози музике. У складу са традицијом дати су и портрети најзначајнијих стваралаца. Са посебном пажњом бирана су дела знаменитих сликара која за мотив имају музичаре или музичке инструменте.
БАРОК И РОКОКО
Принцип издвајања солисте у оквирима музицирања ансамбла постојао је одраније, још у ренесансној вокалној пракси. Прве инструменталне композиције настајале су из транскрипција вокалног полифоног става у дело које изражава нов дух – једна деоница се издваја, украшава и нарочито истиче (мада то није обавезно деоница највишег гласа), док се остале уједначавају, збирају и своде на хармонску пратњу. Оперска монодија у том смислу битно утиче на формирање новог стила. Термин концертантност имао је веома широко значење у XVII и XVIII веку. Као концертантна појављују се дела за различите саставе ако у њима постоји дијалог као метод композиционог мишљења, или само издвојеност и доминација појединих деоница у ансамблу, или пак изражени виртуозитет (у том смислу је Бахов Италијански концерт за соло чембало имао адекватан назив!). Кључну улогу у тим еволутивним процесима одиграла су Корелијева дела.
Поред основног текста постоје и поља маркирана бојом поглавља у којима се дају допунске информације, објашњења појмова, детаљније осветљење појединих дела, подаци за оне који желе да сазнају више.
АБВ
ИНДЕКС
Уџбеник је опремљен индексом аутора који треба да олакша његово коришћење.
Muzicko gimn.indd 5
78
један од ретких аутора тог доба који је у стваралаштву потпуно усредсређен на инструменталну музику - он није писао ни црквена вокално-инструментална дела, ни опере. Корелијев опус обухвата 48 трио соната (оп. 1-4), 12 соната за виолину и континуо оп. 5 и 12 концерата оп. 6. Сагласно конвенцијама доба, своја дела публикује у зборницима сродних композиција, у групама по дванаест. Први и трећи зборник садрже црквене сонате (са оргуљама), а други и четврти камерне сонате (са чембалом). Опусима су означаване само објављене композиције (то је пракса која траје све до Бетовена), те њихов редослед не говори о хронологији настанка дела. Концерт је у Корелијевом опусу композиција писана за ансамбл и представља вид обогаћења и развоја изражајних потенцијала трио сонате. Концерт истовремено подразумева издвајање концертантне групе, коју чине две виолине и виолончело, од остатка гудачког ансамбла, али такође и обједињавање њиховог музицирања са изједначавањем улога кончертина и тутија. Од дванаест Корелијевих концерта првих осам је написано у форми црквених, а четири као камерна: разлике међу овим типовима циклуса изражене су јасније него у другим жанровима.
примери за слушање Од дванаест Корелијевих концерта првих осам је написано у форми црквених, а четири као камерна: разлике међу овим типовима циклуса изражене су јасније него у другим жанровима. Особена је форма осмог концерта, који има поднаслов „За божићну ноћ”. Кратки шестотактни Виваче у ге-молу сигнал је за почетак свечаног Гравеа, фугирано рађеног. Алегро у форми барокног дводела има истакнуту улогу виолончела, а карактеристична је његова завршница, у којој су изједначене улоге кончертина и тутија (унисоно свирање по деоницама). Концертантни дијалог поново је у првом плану у лаганим деловима наредног става, док се у брзом делу концертантно издвајају прве виолине кончертина и тутија (Адађо - Алегро - Адађо). У духу гавоте компонован је наредни Виваче (барокни дводел). Алегро (уобичајени завршни став) почива на дијалогу инструмената унутар кончертина и сучељавању тутија и сола (нарочито је истакнута улога прве виолине кончертина). Изванредно богатство колоризма постигнуто је у завршној пасторали (aд либитум) у темпу ларго, у светлом Ге-дуру.
Антонио Вивалди Најзначајнију улогу у формирању жанра барокног солистичког концерта имало је стваралаштво Антонија Вивалдија (1678?-1741). Рођен у Венецији, у породици Ђованија Батисте Вивалдија, виолинисте у Цркви Светог Марка. Од оца је добио музичко образовање. Антонио Вивалди је радио као виолиниста, али и као педагог, диригент оркестра и опере, директор конзерваторијума и импресарио. Био је композитор широких жанровских интересовања која укључују све барокне вокално-инструменталне и инструменталне облике. Највећи део живота провео је у Венецији, али је био у служби на двору у Мантови и једно време у Бечу, где је и умро. Међу Вивалдијевим концертима 344 припадају типу солистичког; највећи број су виолински (220), а седамдесетак је компоновано за двоје солиста или више инструмената. Вивалди концерт претеж-
но осмишљава као троставачан, са планом смене темпа: брзи - лагани - брзи став. Вивалдијево интересовање за тему годишњих доба типично је за XVII и XVIII век. То је мотив
У брзим ставовима Вивалди гради специфичан формални образац, који је по њему добио име Вивалдијев облик концерта, с карактеристичним изменама тути и соло наступа. Тути одсеци почивају на јединственом тематском материјалу, који се на почетку и на крају дела појављује у основном тоналитету. Наступи сола означавају самосталне епизоде у којима се поред материјала тутија користи и нов тематски материјал. Вивалди је испољио изванредну инвентивност у третману овог основног формалног обрасца и својим делима пресудно утицао на савременике и наследнике. Вивалдијеви концерти често су програмски осмишљени. Карактеристични примери јесу његових дванаест концерата оп. 8, под општим називом Ривалство хармоније и инвенције (Il Cimento dell’Armonia e dell’Inventione, 1725), који поред чувених Годишњих доба укључује и Буру на мору, Насладу и Сумњу, затим оп. 10 где се налазе Ноћ (за фагот, гудачки ансамбл и клавсен), Протеј, или Свет наопачке, Немир, и многи други. Сагласно пракси доба Вивалди концерте обједињује у серијама од шест или дванаест дела и даје им заједничке називе (Складна инспирација у оп. 3, Екстраваганција у оп. 4, Цитра у оп. 9). Програм је сугерисан насловом или је исписана читава поетска слика, као у Годишњим добима.
које се често среће и у сликарству тог доба (нарочито интересантан у серијама портрета), али и делима песника и других музичара.
Пролеће, Лето, Јесен,Зима, Ђузепе Арчимболдо
примери за слушање У Пролећу из Годишњих доба, у сонету којим је Вивалди инспирисан, говори се о пролећу које птице поздрављају својом песмом, али и муњама и громовима, који га такође наговештавају. У другом ставу дата је слика пасторале (На цветној постељи под сеном дрвета заспао је козар са својим верним псом), а трећи је игра нимфи на мелодију веселе пастирске фруле. У свим концертима лагани став смењује динамичан, брзи први, или као слика врелине летњег дана, одмора после јесењег празника или зимског мира топле собе док напољу фијуче ледени ветар. Финала су брза, бриљантна, у традиционалном односу према другим ставовима циклуса. Представљају слике летње олује или јесењег лова.
79
11/07/2014 12:05:40
САДРЖАЈ ДЕО I – ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ XX8 X14
ПОЈАМ МУЗИКЕ И МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ МУЗИКА И ДРУШТВО
ДЕО II – МУЗИКА СТАРОГ ВЕКА X16 X19 X23
ДЕО III – МУЗИЧКА КУЛТУРА СРЕДЊЕГ ВЕКА
уџ
бе н
УМЕТНОСТ ХРИШЋАНА ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ ГРЕГОРИЈАНСКИ КОРАЛ СВЕТОВНА И ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА ПОЧЕЦИ ДУХОВНЕ И СВЕТОВНЕ МУЗИКЕ КОД НАС ЦРКВЕНА МУЗИЧКА ТРАДИЦИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА
ик е
МУЗИКА ПРВОБИТНОГ ДРУШТВА ПРВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ГРЧКА И РИМСКА УМЕТНОСТ
X30 X31 X33 X35 X37 X39
за
ДЕО IV – МУЗИКА РЕНЕСАНСЕ
За
во
д
ТРИ ВЕКА ВЕЛИКИХ ДОСТИГНУЋА У УМЕТНОСТИ (XIV, XV и XVI ВЕК) РАЗВОЈ ВИШЕГЛАСЈА ПРЕДСТАВНИЦИ РЕНЕСАНСНЕ ВОКАЛНЕ МУЗИКЕ ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА РЕНЕСАНСА НА ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ ПРОСТОРИМА
X44 X46 X49 X52 X55
ДЕО V – БАРОК И РОКОКО СТИЛСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БАРОКА ОПЕРА ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА БАРОКА ОБЛИЦИ ИНСТРУМЕНТАЛНЕ МУЗИКЕ БАРОКА ВОКАЛНО-ИНСТРУМЕНТАЛНИ ОБЛИЦИ БАРОКА ЗНАЧАЈНИ ПРЕДСТАВНИЦИ ИНСТРУМЕНТАЛНЕ МУЗИКЕ БАРОКА БАХ И ХЕНДЛ РАЗВОЈ ОПЕРЕ У XVIII ВЕКУ
ИНДЕКС ИМЕНА ПОЈМОВНИК
Muzicko gimn.indd 6
X58 X62 X72 X73 X77 X79 X82 X97 102 104
11/07/2014 12:05:43
За
во
д
за
уџ
бе н
ик е
1
Muzicko gimn.indd 7
11/07/2014 12:05:46
ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ
За
во
д
за
ик е
уџ
Мада се појмови музика и музичка уметност често користе као синоними, они немају сасвим истоветно значење. Први је шири и односи се на разноврсне видове и жанрове музике – народну, популарну, џез, рок и друге. Други појам означава специфично разумевање музике и њене улоге у духовном животу човека. Музичку уметност чине не само звучни феномени који се региструју ухом већ и њено емотивно и рационално поимање. Она се не испољава као јединствена и увек истоветна – концепт и разумевање музичке уметности варирају у зависности од друштвене заједнице којој она припада, нису истоветни у свим етапама развоја друштва, као ни на ра зличитим просторима, односно у различитим културама. У западноевропској уметности појам музичке уметности каткад се замењује појмом тонска уметност. Музичка уметност је део система уметности и прожима се с њеним другим гранама. Означава комплексну појаву и односе који се успостављају између ствараоца (композитора), интерпретатора (као специфичног тумача композиторске замисли отелотворене у музичком делу које он изнова ствара као реалан звучни догађај).– и слушаоца. Управо стога битно одређење музичке уметности јесте да представља друштвени феномен.
па са доживљајем физичког времена. Слушајући музику свесни смо не само онога што у том тренутку чујемо, већ и претходног музичког тока који је важан као мерило смисла тренутних дешавања. Због тога је доживљај музичког времена психолошки веома комплексан. Како музика има временски карактер, перципира се као изразито динамична, за разлику од архитектуре и сликарства који имају статичан карактер. Током слушања музике могу се запазити различити видови испољавања динамике, променљивости, који се односе на све елементе звука: висину, трајање, јачину и боју. Они граде основна изражајна средства музике: промене у мелодији, ритму и метру, темпу, хармонији, звучној боји, структури и форми и слично. За перцепцију музике није довољно само пасивно слушање, већ комплексно разумевање њеног значења, и то је, као уметност, разликује од других звучних феномена који нас окружују. Изражајна средства музичке уметности су мелодија, ритам и метар, темпо, хармонија, звучна боја и музички облик. За разумевање музике важни су и појмови музичког жанра и стила.
бе н
ПОЈАМ МУЗИКЕ И МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ
КОМПОЗИТОР/ДЕЛО ИНТЕРПРЕТАТОР СЛУШАЛАЦ
8
У систему уметности музичка уметност припада категорији временских уметности (попут драмске и филмске), за разлику од архитектуре и сликарства (који припадају категорији просторних уметности), а звук је њено градивно и изражајно средство. Музичко време има спе цифична својства и његов се доживљај не покла-
Muzicko gimn.indd 8
Мелодија.– Током слушања музике мелодијски ток је најчешће у првом плану пажње. Уочавање мелодије повезано је са уочавањем интервалског покрета (размака) међу тоновима, дакле односи се првенствено на испољавање висине тона, али је практично неодвојиво од праћења ритмичког и метричког елемента музичког тока. Ритам и метар.– Ритам и метар су два појма блиска, али не и идентична по значењу. Ритам се односи на суштинску одлику музике као временске уметности и означава различитост трајања тонова и њихове међусобне односе по трајању (на пример, односе четвртина и осмина у једном такту). Термин метар (метрика) подразумева виши ступањ те организације: груписање ритмичких јединица у веће целине, тактове, у којима је битан поредак нагласака јер је он врло важан за перцепцију музике. У троделном такту нагласак је на првој једници бројања, а друге две су ненаглашене. То му даје
11/07/2014 12:05:46
a) тон флауте
уџ
Хармонија.– Сазвучна или хармонска компонента музике важна је за западноевропску уметност од времена развоја вишегласја (IX век) до данашњих дана. Мелодијско-ритмичке промене одвијају се у времену, доживљавају се линеарно, док хармон ска димензија музике асоцира на просторну димензију, на осећај који би се могао поредити са осећајем за перспективу у сликарству. То не значи да је хармонија статичан феномен. У њој се такође може разликовати динамика набоја акорада, сазвука, као и динамика смене њихових међусобних односа и тензија. Сазвучја се испољавају као складна и стабилна (консонанце), и као она која звуче напето и изазивају очекивање разрешења (дисонанце). Ме ђусобни односи и логика њихове смене музици дају изражајност и животност.
ик е
Темпо.– Појам темпо односи се на брзину извођења, и тек спој различитих висина и ритма у датом темпу даје основни карактер мелодије, њен специфични израз, расположење и значење које најчешће означавамо као музичку мисао – музичку тему. Могућа значења и видови таквих музичких мисли практично су безгранични.
ће се релативно лако разликовати боје дувачких и гудачких инструмената, боје различитих људских гласова (сопрана и баса, на пример), а изоштрено ухо може разликовати чак и различитост боје два инструмента исте групе – две виолине или два клавира. У акустичком смислу, различите боје звука на стају услед разлика у треперењу различитих звучних извора. Ако се упоређују кривуље забележене осцилографом, апаратом који приказује звучна треперења, јасно се уочавају разлике између тонова које производе различити инструменти (они су увек правилни, равномерни и периодични) и шумова, код којих нема правилности и уједначености. Разлике се јављају у зависности од материјала који трепери, облика и величине звучног извора, као и од начина на који се треперење изазива.
бе н
играчки карактер. У дводелном такту смењују се наглашена и ненаглашена јединица бројања, пулс је равномеран, попут корака. Подела на тактове даје осећај равномерности музичког тока.
в) шум
За
во
д
за
б) тон обое
Звучна боја.– Појам боје звука позајмљен је из визуелних уметности. За разлику од других поменутих својстава звука (висина, трајање, јачина), боју звука није могуће прецизно и објективно мерити, те ју је стога теже и дефинисати и описати. Боје се разликују на основу слушног искуства и зато се увек доживљавају субјективно. Звук се може описати као светао или таман, блистав или суморан, продоран или мек, али ознаке тих одлика звука код различитих људи неће изазвати подударне асоцијације. Ипак, то јесте битно својство звука, које се може одредити као она особина звука коју слух разликује кад распознаје звукове исте висине и јачине ако потичу из различитих извора. Тако
Muzicko gimn.indd 9
Примери кривуље треперења различитих инструмената и шума
Музички облик.– Под обликом музичког дела подразумевају се поредак и међусобни односи делова од којих је музички ток сачињен. Тај облик је начин да се одређени музички садржај изложи и учини разумљивим. Мада језик музике није конкретан (јер не користи појмовне представе), он јесте носилац специфичног, многослојног значења. Неки музику сматрају изразом емоција, средством за изазивање емоција или носиоцем емотивног садржаја. За друге она представља (духовну) игру звуком покренутих облика.
9
11/07/2014 12:05:46
Епохе и стилови
ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ
прве цивилизације
средњи век
Сумерска култура
323. Бизанцијум/Константинопољ/ Истанбул/Цариград постаје престоница
Египатска култура
од VII–XI/XII века
Минојска култура
Хришћанска цивилизација у Европи VII век – грегоријански корал
Асирско-вавилонска култура Кинеска култура
во
од око 1600. године пре н. е.
ик е
476. Пад Рима
бе н
од око 2000. године пре н. е. од око 1900.–1750. године пре н. е.
313. Милански едикт
уџ
од око 2700.–30. године пре н. е.
Индијска култура
Ранохришћанска уметност
за
од око 2750. године пре н. е.
од IV–VI века
д
од око 3000. године пре н. е.
Јеврејска култура
За
од око 1200. године пре н. е. од око 1000. године пре н. е.
од око 800.– 100. године пре н. е.
VIII век – канонизација осмогласника у византиској музици IХ век – први облици вишегласја, развој нотације 1054. Велика шизма ХI век – увођење линија у нотни систем ХII век – развој световне музике (трубадури и трувери, минезенгери)
Микенска култура Грчка култура око 500–300. године пре н. е. златно доба грчке уметности и културе врхунац грчког утицаја у Риму у II веку пре н. е.
10
VII век –појава ислама
хеленистичко раздобље – врхунац око 100. године пре н. е.
од XII–XIV/XV века
Позни средњи век уздизање градова и рађање новог друштвеног сталежа
ХIII век – почетак развоја савремене, мензуралне нотације, развој вишегласја 1453. Пад Византије
плеистоцен пре око 100.000 година појава човека, ловци и сакупљачи плодова, израђивање оружја Muzicko gimn.indd 10
11/07/2014 12:05:56
нови век Ренесанса
XIV век
XIV век – Арс нова у Италији и Француској.– XV век – развој имитационе технике
ик е
XVI век – развој световне и инструменталне музике: мадригал
Барок
XVII век
бе н
Рани барок опера, фирентинска камерата, Монтеверди
Развој самосталних инструменталних облика – концерт, соната, свита, фуга. од око 1680. до 1730. – Позни барок
За
во
д
за
уџ
од око 1630. до 1680. – Зрели барок развој инструментарија, Страдивари, виолина, оргуље, даљи развој опере серије у Европи: Лили – Француска, Персл – Енглеска, Телеман – Немачка
Врхунац полифоније у делима Ј. С. Баха (1685–1750) и Г. Ф. Хендла (1685–1759)
XVIII век
Преткласика, галантни и осећајни стил, рококо Класицизам
од око 1750. године
од око 1790. године холоцен пре око 10.000 година ратари и сточари Muzicko gimn.indd 11
холоцен пре око 3.500 година прве цивилизације у Евроазији
Романтизам
средњи век IV–XIV век
11
нови век XIV–XX век
европска хришћанска цивилизација ренесанса, барок, преткласицизам 11/07/2014 12:06:01
ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ
ик е
Стил.– Од краја XIX века музиколошка наука примењује стилску анализу као начин систе матизације збивања у историји музике. То је учинила ослањајући се на историју уметности, у којој је такав приступ био уобичајен. Разумљива је потреба историчара да континуирани развојни ток поделе на периоде, циклусе у којима се може констатовати скуп заједничких одлика једне епохе. Те заједничке одлике, израз духа времена, назване су стил. Два стила се у тренутку додира не могу строго разграничавати, јер истовремено егзистирају и мешају се принципи који ће тек у даљој еволуцији изражајних средстава показати јасну раздвојеност. Установљење стила је постепен процес, а његов развој покрећу снажне стваралачке индивидуалности. Стилови зато немају искључиви универзални карактер, већ се испољавају као низ карактеристичних појава које имају јасан и локални и индивидуални печат.
За
во
д
за
уџ
Жанр.– Термин жанр се у музици употребљава у неколико значења. Првобитно, њиме је означавана повезаност музичког садржаја са збивањима из свакодневног живота. То је сродно ознаци која се среће у сликарству: жанр-сликарство XVI и XVII века, посебно заступљено у делима Фламанаца, за мотиве је узимало призоре из свакодневног, породичног живота сељака и занатлија. Жанрсцене у опери такође најчешће показују призоре из свакодневног живота, углавном су то народне сцене и изводи их хор. Служе као звучни контраст другим музичким нумерама. Јављају се као припрема за наступ солиста, одмориште у драмској радњи које одлаже кулминацију или расплет. С временом се термин жанр у теорији уметности и литературе почео употребљавати у једном општијем значењу: говори се о жанру романа, комедије, историјске драме, па се у том смислу користи и у музикологији. Најопштије одређење се везује за жанрове вокалне и инструменталне музике. У класичној епохи прати се постепена диференцијација жанрова камерне, симфонијске, концертантне и клавирске музике. Појам жанр није истоветан појму облик. Он обухвата уопштеније карактеристике групе дела
са них за одређени инструментални састав. пи Сим фонијски жанр обухвата различите облике писане за састав симфонијског оркестра: увертире, симфоније, фантазије, поеме и слично. Камерни жанр подразумева дела за мањи број извођача.
бе н
Упоређивањем различитих музичких дела могу се установити сличности у њиховој конструкцији на основу којих су она сврстана у одређене типове облика (сонате, свите, песме, фуге и слично). Њихово познавање знатно олакшава разумевање музике. Важно је, међутим, знати да композитор не ствара музику тако што настоји да конструише одређени тип облика и да се не може говорити о „правилном” и „неправилном” у музици. Стваралаштво је поље слободе, како је један композитор приметио, и не постоје правила која не смеју бити прекршена. Међутим, када се правила крше, то се мора урадити на добар начин: успе шно „прекршено” – то је тајна креације. Облик је у крајњој линији резултат логично успостављених односа делова који чине његов садржај и у сваком појединачном делу остварује се на јединствен, непоновљив начин, као што је, слично, свака људска јединка непоновљива.
12
Muzicko gimn.indd 12
Уметник и стил.– Скуп стилских одлика није нешто унапред дато ствараоцу; процес је обрнут – стваралац је њихов креатор. Уметник уважава традицију, као и све спољашње и објективне околности у којима настаје дело, на пример, ограничења која намеће материјал, у музици – извођачки ансамбл, захтеве који проистичу из намене дела, познате конвенције с јасно одређеним значењем у кругу образованих. Но, још увек се пред њим налази недодирнуто поље стваралачке слободе, без којег је уметнички чин незамислив. Уметност је, упркос традицији, чији терет увек носи, авантура у непознато, до тад неоткривено. Сваки покушај да се то измени само укида уметност. Креативност је њена суштинска претпоставка. Зато скуп карактеристичних одлика једне епохе, то јест, главне стилске особености, не треба сматрати збирком правила којима морају да се потчине сва дела једног
11/07/2014 12:06:01
ик е
Стилски периоди.– Општеприхваћеним елемен тима стилских систематизација сматрају се ра зликовање барокне епохе (XVII век и прва половина XVIII века), класичне (друга половина XVIII века) и романтичарске епохе (XIX век), док се у новијој уметности уочава појава импресионизма, експресионизма и неокласицизма као водећих праваца у музици XX века. Није уобичајена примена термина ренесансна музика, већ се говори о музици у периоду ренесансе, док се уопште не помињу романика и готика као стилови у музичкој историји. Средњовековно раздобље у музичкој историографији дели се на ранохришћанску уметност (IV–VII век), период изградње византијске традиције (IV–XV век) и грегоријанског корала с првим облицима западноевропског вишегласја (VII–XIII век), с тим што се епоха XIV века означава као арс нова. За XV и XVI век карактеристичан је даљи успон вокалне полифоније, који досеже врхунац у делима мајстора XVI века – Палестрине и Ласа, а одвија се паралелно с појавом типичних ренесансних идеала у световној уметности.
За
во
д
за
уџ
Разлике у интерпретацији.– Познавање чиње ница претпоставка је сваког сазнања о историји. Али исте, познате чињенице могу се тумачити на веома различите начине. Због тога у историји уметности, па и у музикологији, не постоји општа сагласност када је реч о дефинисању стилова: варирају њихови називи, број, периодизација. Пажљиво проучавање неког периода лако ће уверити сваког истраживача да о њему и врхунски ауторитети и познаваоци формирају мање или више различите, понекад и супротстављене судове. То се подједнако односи и на давно минуле епохе и на савремену епоху. Музикологија се, усвајајући основне видове систематизације развоја из историје уметности и литературе, суочила са додатним потешкоћама. Стил се не установљује у свим уметностима и на свим географским подручјима истовремено. Музика је, по правилу, у извесном закашњењу у односу на литературу, архитектуру, сликарство и скулптуру. Узроке ове појаве није једноставно
докучити. Научници их виде у сложености, апстрактности музичких средстава изражавања, у постојаности једном усвојених музичких стилова (о чему сведочи виталност фолклорне традиције) и неким другим појавама. За сада овај проблем остаје без одговарајућег решења.
бе н
периода. Нарочито их не треба доводити у везу са оценом вредности уметничких дела. Уочавање стилских одлика треба да остане оно што је било у првобитној намени: помоћно средство које се користи да се лакше систематизују развојни процеси у уметности, да се појаве разумеју као след узрочно-последичних веза којима спознаја и разумевање увек удахњују нов живот.
Аполон и музе
13
Muzicko gimn.indd 13
11/07/2014 12:06:02
ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ
ик е
Нотно писмо.– Музика је кроз векове преношена усменим предањем. Први покушаји бележења музике врло су стари, везују се за сумерску ци вилизацију и једно од најстаријих писама – кли насто писмо, али могућност да се данас са поузданошћу тумаче ти записи, и уопште записи настали у старом веку, није велика. На европском тлу нотација се развија у раном средњем веку, али изглед близак данашњем добија тек почетком XVII века. Нотна писменост била је одувек део врхунског, врло специфичног образовања и способност студирања нотних извора припада високо професионалним знањима. То, међутим, није препрека да се музика упознаје слушањем или активним учешћем у музицирању.
14
Muzicko gimn.indd 14
Разликовањем појмова музика и музичка уметност указује се на важност разумевања дру штвеног карактера музике као уметности. У различитим историјским периодима и у различитим културама смисао и функција музике, као и карактеристике музичких изражајних средстава, схватају се на различите начине. Музика је временска уметност (остварује се у времену), и зато се њено проучавање заснива на праћењу промена у музичком језику – мелодици, ритму и метру, темпу, хармонији, звучној боји, као и на уочавању специфичних одлика музичких облика, жанрова и стилова. У савременој науци о музици – музикологији – уобичајено је разликовање барокне епохе (XVII и прва половина XVIII века), класичне (друга половина XVIII века) и романтичарске епохе (XIX век), док се у новијој уметности уочава појава импресионизма, експресионизма и неокласици зма као водећих праваца у музици XX века. Развој музике до барока не сагледава се према стилским критеријумима, већ се следе опште историјске поделе, па се разликују музика старог века, средњовековна уметност и музика у пе риоду ренесансе.
За
подсетник
во
д
за
уџ
У центру интересовања данашњих поштовалаца музике налази се композиторско стваралаштво западног света, и то углавном оно које је настало у последња четири века. То је музика која има истински живот, она је изузетно духовно богатство Запада, за многе доказ о његовој цивилизацијској премоћи. У времену развоја глобализма и нових комуникација постоји могућност да се упознају и музичке културе простора изван Европе. Некада се веровало да је музика универзални језик који спаја људе и премошћује границе језичких баријера. Откривање и упознавање других музичких традиција показују да та питања ипак нису једноставна. Потребно је истраживати музику других култура и цивилизација. Таква истраживања могу помоћи да се боље упозна природа музике и дају поузданији одговори на питања која су с њом у вези одвајкада постављана. Упознавање других и другачијих музичких система (Далеког истока, на пример) доноси сазнања о бога тству човекових стваралачких потенцијала, ра зноликости и лепоти облика које је он саздао. Трагањем за заједничким нитима тих креативних напора налазе се одговори на питања о су
штинским особинама човека, о људскости, која се супротставља деструктивним, разорним нагонима за уништавањем. Истраживање историје музике подразумева и уочавање спреге која постоји између музике и друштва у различитим етапама развоја друштвених односа. Музички феномени су неодвојиви од доба у којем настају. Уметност има способност да превазилази време у којем настаје, али то не значи да она настаје изван реалних околности и независно од људских потреба.
бе н
МУЗИКА И ДРУШТВО
Питања 1. Шта означавају појмови музика и музичка уметност? 2. Која су основна изражајна средства музике? 3. Које стилске епохе постоје у западноевропској музици почев од XVII века?
11/07/2014 12:06:03