Читанка за први разред средње школе

ЧИТАНКА

КРОЗ

филозофијом, сликарством, филмом,

Стваралачка радионица

Поводом књижевних

животом.

врста уметности у једном делу. Обреди и церемоније

допринос нашој култури. Добио је Нобелову награду

за књижевност 1961. године. Најзначај

нија дела: песме у прози Ex Ponto (1918), Немири (1920); приповетке: Пут Алије Ђерзелеза (1920), Приповетке (три књи

ге: 1924, 1931, 1936), Нове приповетке (1948); романи: На Дрини ћуприја (1945), Травничка хроника (1945), Госпођица (1945), Проклета авлија (1954); књига

медитативне прозе Лица (1960); пост

хумно објављена дела: збирка приповедака Кућа на осами (1976), незавршен роман Омер-паша Латас (1976); две књиге медитативне прозе Знакови поред пута (1976) и Свеске (1981).

уметничког дела потребно време

Према овој подели, постоје временске уметности (поезија, музика, плес) и про

сторне уметности (сликарство, вајарство, архитектура). Филм би тако био и временска и просторна уметност. Сликарство и вајарство називају се још и ликовним уметностима. Књижевност је врста уметности која најдиректније (путем језика) пру-

Архитектура грађевински материјал, архитектонски простор

Вајарство маса, простор, материјали тродимензионална уметност – просторна скулптура; вајар

Балет (игра) покрет тела просторно-временска уметност

Филм покретне слике (реч, музика, глума, слика)

кореографија; кореограф, извођачи кореографије, играчи

сложена уметност (књижевност, музика, глума, сликарство, архитектура) –уметност покретних слика, просторно-временска филм; филмски аутор (редитељ), глумци, драматурзи, сценографи, композитори 1.

књижевности

(уметничка или лепа књижевност – белетристика, литература, поезија,

Доживљавају се осећањима, разумевањем стилских

средстава.

информације које имају (разговорну, научну, информативну, научнопопуларну, административну) употребу

циљ.

Доживљавају се рационално, разумом.

Аутори се служе песничким језиком и стилом. Језик

Јован Дучић (1874–1943)

Објавио је

збирки песама, од којих су најзначајније: Пјесме (1901), Песме (1908) и Лирика (1943). Од велике вредности је Дучићева књига есеја Јутра са Леутара (1943), као и путописна проза Градови и химере (1940).

Строфа (гр. strophe) – мисаона и ритмичка организација која се састоји од два или више стихова (моностих –строфа од једног стиха; и даље: дистих, терцет, катрен, квинта, секстина, септима, октава, нона и децима).

Стих (гр. stichos) – најмањи део песме, један ред у песми, згуснут песнички говор у ритмичкој и

природним појавама, неживим стварима, апстрактним појмо

и новим сазнањима.

Књижевност читаоцима омогућава да открију нове светове

нове истине о себи и другима.

Према броју слогова који се подударају Подударање

мушка (један слог се подудара на крају стихова: свет – цвет)

женска (два слога на крају стихова, почев од

акцентованог вокала: врана – рана, тишина – дубина)

дактилска (три слога:

милина – силина)

парна (aa bb cc dd)

укрштена (abab)

обгрљена (abba)

нагомилана (aaaa)

испрекидана (abcdbefd)

леонинска (унутрашња) рима

песништво XX века; једноставног је из

раза, а у доживљају света је искрена и лирски проживљена. Од песничких књига Десанке Максимовић треба издвојити: Врт детињства (1927), Мирис земље (1955), Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973), Озон завичаја (1990) и Зовина свирала (1992).

сигнала које непосредно доживљавамо и очекујемо (слогови, акценат, цезура, границе речи, акценатске целине и др.). Неочекивани прекид ритма изазива ефекат уметничког.

Поента (фр. pointe, од лат. puncta – оштрица) – најјаче место, обично на крају књижевног

дине делове

периодизација – књижевноисторијски термин који се користи у проучавању књижевности. У

историји књижевности је извршена подела на књижев

не периоде према заједничким друштвеним, идејним и књижевним особинама. До XIV века књижевна подела се

подудара са историјским периодима (стари век, средњи век), а затим долази до периодизације књижевности која не прати историјска раздобља. Историја књижевности

секундарна литература

Проучавање књижевности:

сте, насилно растављени љубавници итд.). Мотивација (лат. motivatio

који се дели цезуром (паузом) на два симетрична или асиметрична дела. У уметничкој поезији, зависно од метричко-ритмичког склопа, разликују се везани и слободни стихови.

Везани или традиционални стих гради се устаљеним правилима која одређују његову дужину (број слогова), ритам и риму

Слободни стихови у песми немају исту дужину, правилну риму и уједначен ритам.

Све то

језик,

свакодневни,

(1922–1991)

збирка Кора (1953) озна

чила је долазак нове песничке струје

збирке песама:

Непочин-поље (1956), Споредно небо (1968), Усправна земља (1972), Вучја со (1975), Живо месо (1975), Кућа насред друма (1975).

Велики број песама посветио је српским и словенским митовима и

предањима инспирисан историјском, културном и књижевном баштином:

антологија народних умотворина Од

злата jабука (1958), хумора, Урне-

бесник (1960) и песничке фантастике

Поноћно сунце (1962); Сабрана дела (1997).

крај Косова,

да такога не има сокола.

Једно јутро бане подранио,

зове слуге и к себе призивље:

„Слуге моје, хитро похитајте,

седлајте ми од мегдана ђога,

окитите што љепше можете,

опашите што тврђе можете,

јел’ ја, ђецо, мислим путовати:

хоћу Бањску оставити града, мислим ђога коња уморити

у гости, ђецо, одлазити,

чоха сајалија – чоја црвена,

(љубичастоцрвена)

френђија кула (френxија) – кула грађена на европски (француски) начин

совра (софра) – сто постављен

да даш мене ђеце деветоро,

ђецу твоју, шуреве моје,

да ја, тасте, у Косово пођем,

да потражим душманина мога,

а царева грдна хаинина,

који ми је робље заробио.

А немој се, тасте, препанути,

ни за твоју ђецу убринути.

Ја ћу ђеци, мојим шуревима,

хоћу њима рухо пром’јенити,

а у турско рухо облачити:

око главе бијеле кауке,

а на плећи зелене доламе,

а на ноге меневиш чакшире,

о појасу сабље пламените; призват слуге

нека слуге коње оседлају,

оседлају, тврдо опасују,

нек пригрћу мрким међединам’: учинићу ђецу јањичаре.

Ја ћу ђецу шуре сјетовати:

каде са мном биду кроз Косово,

а кроз војску царе на Косову, –

пред њима ћу бити делибаша –

нек се стиде и нек се препану,

нек се свога боје старешине.

Ко гођ стане с нама говорити, стане турски, окрене мановски, ја с Турцима могу проговорит,

могу турски, и могу мановски,

и арапски језик разумијем,

и накрпат ситно арнаутски.

Проводићу ђецу кроз Косово,

кољу Турци, немој, зете, више проговарат, –не дам ђеце

дам ти ђецу на Косово.” Плану бане као огањ живи, у иједу и тој муци љутој

не шће викнут ни призвати слугу,

сеиза ни хабера нема,

сам оде к ђогу у ахаре. Ја како га бане оседлао,

како ли га тврдо опасао!

Па заузда ђемом од челика, пред дворе га води у авлију к бињекташу бијелу камену, па се ђогу фати на рамена.

Погледује девет својих шура,

и твојега хрта Карамана,

кога волиш него добра ђога?

Знаш ли, бане, од малене Бањске?

Познајем ти чело како ти је,

и под челом очи обадвије,

и познајем оба мрка брка.

Знаш ли, бане, не знало те чудо,

кад западох ропства у вијеку, –

пандури ме твоји ухитише

у Сухари врху на планини,

у руке ме твоје додадоше –

ти ме баци на дно од тамнице, те робовах и тамницу трпљех

и зачамах за девет година;

девет прође, а стиже десета,

а тебе се, бане, ражалило, те ти зовну Рада тамничара, твој тамничар на тамничка врата,

изведе ме к тебе у авлију!

Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу,

кад запита и мене упита:

„Ропче моје, змијо од Турака,

ђе пропаде у тамници мојој!

Мож’ ли с’, робе, јунак откупити?”

Ти ме питаш, ја право казујем:

„Могао бих живот откупити,

тек да ми се двора доватити, очевине и пак постојбине;

имао сам нешто мало блага,

млоге лаве и млоге тимаре, могао бих откуп саставити; ал’ ми, бане, вјеровати нећеш

зовке проникнуле; што су били лави и тимари, појагмили Турци на миразе.

Кад ја виђех дворе затворене: неста блага, неста пријатеља; нешто мислих, па на једно смислих: мезилских се ја дофатих коња, те отидох граду Једренету, одох к цару и одох к везиру.

Виђе везир, па доказа цару ја какав сам јунак за мегдана; ођеде ме цареви везире,

ођеде ме и чадор ми даде; цар ми даде од мегдана вранца, и даде ми свијетло оружје;

потписа ме цареви везире

да сам војник цару довијека.

А ти, бане, данас к мене дође

да ти узмеш твоје дуговање,

а ја, бане, ни динара немам!

Страхинићу, – јада допануо! –

ђе ти дође да погинеш лудо у Косову у војсци царевој?!”

Виђе бане, познаде дервиша, од ђогата коња отсједаше,

пак загрли стариша дервиша: „Богом брате, старишу дервишу, на поклон ти моје дуговање!

Но се дервиш богом проклињаше: „Ти, соколе, Страхинићу бане,

ми је вјера од камена.

ћеш саде сабљу повадити,

ћеш пола војске погубити, невјере ти учинити нећу,

твојега љеба погазити: иако сам био у тамници,

доста си ме вином напојио, бијелијем љебом наранио,

а често се сунца огријао, пуштио си мене вересијом; не издадох ни додадох тебе; не свјеровах, ели немах откуд;

од мене се немој побојати.

А што питаш и разбираш, бане,

рчина силна Влах-Алију,

је бијел чадор разапео

на Голечу, високој планини;

тек ти хоћу, бане, проговорит:

јаши, ђога, бјежи из Косова,

ел ћеш, бане, погинути лудо.

У себе се поуздати немој,

ни у руку, ни у бритку сабљу,

ни у твоје копље отровано;

Турчину ћеш на планину доћи, хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи:

код оружа и код коња твога

жива ће те у руке фатити, хоће твоје саломити руке, живу ће

чадо

сваки

очи склопи, те борави санак.

Колико је њему мила била

та робиња љуба Страхинова, пануо јој главом на криоце;

она држи силна Влах-Алију, па чадору отворила врата,

Док сатрше она копља бојна,

потегоше перне буздохане.

Кад удара силан Влах-Алија, кад удара Страхинића бана, из седла га коњу изгоњаше, а на уши ђогу нагоњаше; бог помаже Страхинићу бану, има ђога коња од мегдана, што га данас у Србина нема,

у Србина, нити у Турчина, узмахује и главом и снагом, те у седло баца господара.

Кад удара Страхинићу бане

мучну алу силна Влах-Алију, из седла га маћи не могаше, тону вранцу коњу до кољена

у земљицу ноге све четири.

Буздохане перне поломише,

поломише и пера просуше, па су бритке сабље повадили –

да јуначки мегдан подијеле.

Но да видиш Страхинића бана,

каку има сабљу о појасу:

ковала су сабљу два ковача,

два ковача и три помагача,

од неђеље опет до неђеље,

од челика сабљу претопили,

у острицу сабљу угодили.

Турчин ману, а дочека бане,

на сабљу му сабљу дочекао,

по поли му сабљу пресјекао.

Виђе бане, па се разрадова, љуто сави и отуд и отуд,

руке обранио.

побацише њине одломчине,

од хитријех коња отскочише, за била се грла доватише,

те се двије але понијеше

на Голечу, на равној планини.

Носише се љетни дан до подне, док Турчина пјене попануше –

бијеле се како горски снијег, Страхин-бана б’јеле, па крваве; искрвави низ прси хаљине, искрвави чизме обадвије.

А кад бану мука досадила, тада бане ријеч проговара: „Љубо моја, – тебе бог убио! –

које јаде гледаш на планини?

Но ти подби један комат сабље, удри, љубо, мене, ја Турчина: мисли, љубо, кога тебе драго.”

Али Турчин љуто проговара: „Душо моја, Страхинова љубо, немој мене, но удри Страхина:

нигда њему мила бити нећеш, пријекорна бити довијека, кориће те јутром и вечером

ђе си била са мном под чадором; мене бити мила довијека,

одвешћу те Једренету граду, наредићу тридесет слушкињица

нек ти држе скуте и рукаве, ранићу те медом и шећером,

окитити тебе

господара Страхинића бана,

поврх главе по чекрк-челенци

и по њег’ву бијелу кауку;

прес’јече му златали челенку, и прес’јече бијела каука,

мало рани главу на јунаку;

поли крвца низ јуначко лице, шћаше залит очи обадвије.

Препаде се Страхинићу бане

ђе погибе лудо и безумно,

а нешто се бане домислио, викну бане из бијела грла

некакога хрта Карамана, што је хрче на лов научио; викну бане и опет привикну, скочи хрче и

дотрча, те банову љубу доватило.

Ал’ је женска страна страшивица, страшивица свака од пашчади, баци комат у зелену траву, љуто врисну, далеко се чује,

жута хрта за уши подбила,

те се с њиме коље низ планину, а Турчину очи испадоше,

колико му нешто жао бјеше,

те он гледа што се чини с њоме.

Али бану друга снага дође,

друга снага и срце јуначко,

те оману тамо и овамо, док Турчина с ногу укинуо.

Колико се бане уострио,

он не тражи ништа од оружа, но му грлом бане

руке шире, у лица се љубе; за лако се упиташе здравље;

„Немој ми се, тасте, раскарити,

ни ви, моје шуре, препанути; у цара се не нађе јунака

да дохака мене и обрани.

Да ви кажем ко ме обранио,

од кога сам ране допануо: кад дијелих мегдан са Турчином, а мој тасте, стари Југ-Богдане, онда мене љуба обранила, љуба моја, мила шћера твоја, –не шће мене, поможе Турчину.” Плану Јуже као огањ

особине или одлике – остварује се у приповедним исказима или дескрипцијама

– карактери ликова испољавају се у приказивању њихових речи и поступака – на основу њихових речи, мисли и осећања, сами ликови откривају своје врлине,

Бановић Страхиња: Јован Деретић, Бановић Страхиња, Огледи из народног песништва, Слово љубве, Београд, 1978.

Петар Џаџић, Учини као Страхињић, Homo balcanicus, homo heroicus, БИГЗ, Београд, 1987.

Нада Милошевић Ђорђевић, Песма Бановић Страхиња, Косовска епика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.

Уметничка/ауторска

проза

Лаза Лазаревић (1851–1891) Рођен је

делима. Зачетник

психолошке приповетке у српској

књижевости. Прву приповетку Први

пут с оцем на јутрење објавио је испрва под називом Звона с цркве у Н. (1879). Лазаревић је штампао само јед

ну збирку под називом Шест приповедака (1886) која, поред већ поменуте, садржи следеће приповетке: Школска

икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер и Све ће то народ позлатити Пред крај живота

Приповетка

приповедака, да је изврстан стилиста, да уводи психолошку карактеризацију ликова и сл. Међутим, не треба заборави

ти његову укупну делатност за 39 година живота. Иако нежног здравља, учествовао је у два рата: Првом српскотурском (1876–1877) и српскобугарском (1885).

Завршио је два факултета, права у Београду, а медицину у Берлину, где је промовисан за доктора медицине и хирургије. Био је лични лекар краља Милана, запамћен је по хуманости, бесплатно је лечио сиромашне. Његова сазнања из медицине налазе се

живот. Јунак изражава своја осећања, расположења и размишљања. До

минантне форме приповедања су монолог, унутрашњи монолог и доживљени

говор.

Доживљени говор – јавља се унутар приповедања у трећем

посредан прелаз на изношење мисли и осећања лика. Сличан је унутрашњем

(1940–2019)

књижевне критике и

публике. Добио је и на

Народне библиотеке Србије

најчитанију књигу (у 1978. годи

која је постала и најтраженија

књига у српској књижевности XX

века (200.000 примерака у петнаест узастопних издања). Романи

Добрила Ненадића награђени су

многим престижним књижевним

наградама.

Објавио је следеће романе: Доротеј (1977), Киша (1979), Врева (1981),

Поплава (1982), Статист (1983),

Дивље звезде (1985, 1987), Роман о

Обилићу (1990), Поларна светлост (1995), Ахилије (1996), Деспот и

жртва (2007), Ураган (1999), Брајан (2000), Сабља грофа Вронског (2002),

Победници (2004), Мрзовоља кнеза

Бизмарка (2005), Хермелин (2006),

Гвоздено доба (2009), као и драму

Магла (2004). Написао је сценарио

за играни филм Доротеј (Авала филм, 1981).

нарације.

Према тематици коју роман обрађује, разликују

тивски, породични, психолошки, друштвени, љубавни, историјски, биографски, авантуристички (пустоловни), научнофантастични

аутобиографски романи.

(Вук

Борислав Пекић (1930−1992)

Рођен

токовима савремене српске

и као романсијер показао је

изузетан смисао за историјску и не

посредну животну стварност.

Пекићеви романи и драме награђи

вани су значајним књижевним на

градама (НИНова, „Стеријиног по

зорја'', Удружених издавача и др.).

Умро је у Лондону, а сахрањен је у

Београду у Алеји великана.

У књижевност је ушао романом

Време чуда (1965), затим су следи

ли романи: Ходочашће Арсенија

Његована (1971), Како упокојити

вампира (1977), Златно руно I−V (1978,1980,1981), Беснило (1983), 1999 (1984), Атлантида (1988); но

веле: Успење и суноврати Икара

Губелкијана ( 1975), Одабрана и последњи дани (1977); драме: Генерали или сродство по оружју (1969), Обешењак (1970), Како забављати господина Мартина (1971), Буђење вампира (1977), Цинцари или Корешпонденција (1979); књига приповедака: Нови Јерусалим (1988): мемоарскоаутобиографска проза: Године које су појели скакавци, 1−3 (1987−1990), бројне епистоларне

човека, али и са историјским догађајима и њиховим учесницима.

Временом, у зависности од одлика појединих књижевних епоха

и односа према античком наслеђу и драмским канонима, мењала се

и драма.

Осим главних драмских врста, трагедије, комедије и драме у ужем смислу, постоје и драмске подврсте: мелодрама, фарса, трагикомедија, монодрама, дуодрама, радио-драма, телевизијска

драма итд.

Данас се драма интензивно приказује

филму

радију адаптацијом различитих књижевних дела, нарочито књижевних светских класика.

Позориште или театар (гр. theasthai − гледати)

у комедијама),

• у песмама (хумористичким и шаљивим песмама, у шаљивим народним лирским и неким народним епским песмама),

• у прозним врстама (у романима и приповеткама, баснама,

Нобелова награда – тестаментарно завештање шведског хемичара Алфреда

(1833–1896)

1. Објасните појам уметност.

2. Према којим изражајним средствима

других уметности?

3. У чему је смисао и значај књижевности

10.

КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКОЈ ПЕРИОДИЗАЦИЈИ

Дитирамб

Елегија

митским личностима и

значајним људима; може

опевати неку узвишену

идеју или врлину.

Обредна хорска песма

у славу бога Диониса, а

потом и осталих бого

ва; данас песма у којој се

слави радост живота и

уживање у њему.

Првобитно песма разли

тематике, писана елегијским дистихом, касније

песма тужног тона у којој

се жали за нечим што је

неповратно прошло или

изгубљено.

Песма која слави ра

достан и миран живот у

окриљу природе. Идила

Идила

најчешће опева сеоски

амбијент, живот пастира

и пастирица и топле слике из породичног живота.

Кратка, духовита (шаљи

ва или сатирична) песма

у којој се у језгровитом

облику исмева негатив

Епиграм

на особина појединца

и друштва. Духовитост

епиграма долази из по

енте (завршне ефектне мисли) песме. Епитаф Надгробни натпис у ко

тих

један од најзначајнијих књижевних домета људског духа, доспео је до нас захваљујући Асурбанипалу, мудром асирском владару (VII век пре н. е.) и љубитељу књиге. Он је упослио велики број учених људи да преписују старе сумерске, акадске и

религије,

У заглављу

морало је стајати:

и сравњено с изворни-

и сабрано у двору Асурбанипала,

храма у Уруку.

Средином XIX века енглески археолог

Лејард открио је Асурбанипалову

у Ниниви. Сам еп пронашао је Хормузд Расам 1853. године, после чега је сав материјал из библиотеке пре-

у Британски музеј, где га је 1872. године дешифровао асиролог Џорџ Смит ЗАНИМЉИВОСТ

си био као газела. Као брата сам те волео, тебе, тебе!

Великим сам учинио међу свим кнезовима тебе, тебе! Све лепе жене Урука волеле су тебе,

тебе!

У Кедрову шуму ишао сам с тобом,

дању и ноћу био си са мном.

Са мном си донео главу Хумбабе

у утврђени Урук,

а узнемиравани становници бре

непрестано су нас благосиљали.

а стас погрбљен?

Зашто је јадиковка у твом срцу тако

Петокњижје (Пентатеух, Тора)

Постање,Излазак,Левитска,

Немијина... Поучне

моралне књиге

Књига о Јову, Псалми Давидови, Приче Соломонове и

Премудрости Соломонове, Књига проповедникова, Пе

сма над песмама...

Пророчке књиге

Књиге пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила, Осије, Јоила, Захарије...

Јеванђеља

од Матеја, Марка, Луке и Јована

Дела апостолска

Посланице апостола (писма)

14 посланица апостола Павла 7 саборних посланица

Откровење Јованово (Апокалипса)

Стари завет

10.

11.

12. И погледа Бог на земљу, а она бјеше покварена; јер свако тијело

поквари пут свој на земљи.

13. И рече Бог Ноју: крај свакоме тијелу дође преда ме, јер напунише земљу безакоња; и ево хоћу да их затрем са земљом.

14. Начини себи небески ковчег од дрвета гофера,

15.

16. Пусти доста свјетлости у ковчег; и кров му сведи озго

17. Јер ево пустићу потоп

18.

13.

итд.; животиње приношене на жртву морале су

да буду без икакве мане

устава – препрека, брана

Сим – најстарији Нојев син; по Постању, родоначелник групе народа којима припадају

10.

11.

12. Али почека још седам дана,

13.

17.

за уметнике. Мит се

темама, његове поруке су универзалне. „Мит није досетка ни фантастична измишљотина или алегорија, већ сам живот, само постојање и реалност, тј. истинита историја, али изражена речима и симболима. Мит је и чудо, и тиме се

болна од љубави.

6. Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

8. Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.

9. Драги

10. Проговори

и ходи.

11. Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.

12. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и

грличин чује се у нашој земљи.

13. Смоква је пустила

14. Голубице моја у расјелинама

лице твоје красно.

15. Похватајте нам лисице, мале лисице,

(сакупљач пореза) у служби

Римљана. Када га је Исус

народ, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови.

2. И отворивши уста своја учаше их говорећи:

3. Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско.

4. Благо онима који плачу, јер ће се утјешити.

5. Благо кроткима, јер ће наслиједити земљу.

6. Благо гладнима

7. Благо милостивима,

16.

него да испуним.

18. Јер вам заиста кажем: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или

19.

20.

21. Чули сте како је казано старима: не убиј; јер ко убије,

22.

23.

скупштини; а ко

29.

31.

чини.

33. Још сте чули како је казано старима: не куни се

34. А ја вам кажем: не куните се никако: ни

Божиј;

35. Ни земљом, јер је подножје ногама његовијем; ни Јерусалимом, јер је град великога цара.

36. Ни главом својом не куни се, јер

или црне учинити.

37. Дакле, нека буде ваша ријеч: да, да; не, не; а што

38.

за око, и зуб за зуб.

39. А ја вам кажем да се не браните

му и други.

40. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу

41.

Алегорија (гр. allegorein – сликовито говорити) – проширена метафора;

12.

13.

14.

15.

16. А тада имаху знатнога сужња по имену Вараву.

17.

18. Јер знадијаше да су га из зависти предали.

19.

ради.

20. И главари свештенички и старјешине наговорише

21. А судија одговарајући

22. Рече им Пилат: а шта ћу учинити

23.

24.

25.

26.

28.

38.

39.

40.

42.

43.

44. Тако исто и хајдуци

46. А око деветога

Зашто си ме оставио?

47.

48.

54.

60.

61.

62.

64.

65.

(одломци)

Феб Аполон одузима ћерку Хрисову, те је шаљем са својом

упутит’ и твој дарак извести: лепоту Брисејиду ону,

љубу у двору, ступи на кућни праг и слушкињам’ прозбори ово:

„Нудер, момкиње, сада по истини кажите мени:

куд белòлакта крену Андромаха из дома овог?

Или је јетрвама лепорухим пошла, ил’ можда

заовама, ил’ у храм Атенин, где Тројанке друге

госпе лепокосе хоће да умире богињу страшну?”

Хектору хитра на то кључарица прозбори ово: „Кад нам, Хекторе, кажеш да истину рекнемо праву, није јетрвама белорухим пошла, ил’ можда заовама, ил’ у храм Атенин,

му даровита љубав

тада у сусрет

Андромаха, ћерка јунака Еетиòна, овај под гором Плаком шумовитом живљаше некад, онде под Плаком у Теби, а владар Киличаним’ беше; ћерка његова пође за Хектора обучена у мед.

Тако ће рећи, а тебе још већа спопашће жалост за мужем таквим да те од ропства ослободи јадну.

ти чујем где на силу одвлаче тебе.“

Рече блистави Хектор и хтеде да прихвати сина, ал’ се он на недра лепопојасној дадиљи приви,

радосна биће му мати!”

Тако рече и сина у наручје предаде

његову верну жену Пенелопу. Између осталих, у овом епу јављају се и интернационални мотиви лутања, повратка ратника, мужа на свадби сопствене жене, силаска у подземни

Не видиш како сам и ја и велик и дивотан јунак?

Отац честит је мој, а богиња роди ме мати –па и мене чека смрт и силовита судба. Доћи ће јутро

Софокле (око 496−406 пре н. е.)

Поред Есхила и Еурипида, највећи

је трагичар античке књижевности. Жи-

вео је 90 година, у великом веку античке трагедије; написао је 123 трагедије,

од којих је сачувано само седам: Цар

Едип, Едип на Колону, Антигона, Ајант, Трахињанке, Електра и Филоктет.

Био је најуспешнији антички трагичар: две трећине његових дела награђено

првом наградом на трагичким све-

а остала увек другом. Сачувани су подаци који говоре о томе да

обављао више значајних

СОФОКЛЕ

тај

што цареву заповест прекрши ти, затечену где безумно скриви?

СТРАЖАР: Гле, то је она која преступ

ми одмах сав с мртваца прах ометосмо, и добро откријемо тело натруло, у заветрину на крај хриди седнемо, да од њега се к нама смрад не рашири. Ту један другог речима грдним псовасмо, у служби својој кад ко тром се покаже. То дуго трајаше, док у свом сјају круг сунчани насред неба није узишо,

и припека припекла. Тада ненадно

са земље ветар диже прах, јад небески,

па покри поље, цело лишће кидајућ у шуми; силни ваздух напуни се њим.

Ми жмирећ трпљасмо тај богодани бич.

Тек вихор мину после дуга времена,

кад ето девојке где горко закука

ко птица гласом тананим, кад угледа

гнездашце пусто, празан лежај без млади.

И она, кад мртваца гола примети,

зајауче, а оне страшним клетвама

све проклињаше који то учинише.

Донесе одмах сухог праха рукама,

лепоков дигне тучан суд и троструку

на мрца изли жртву, па га посвети.

А ми, кад све то видесмо, потрчимо

и склептамо је, ал’ је ништа не би страх.

За први и за други псовасмо је чин,

а она стајаше баш ништа не кријућ.

А мени мило, ал’ и жао беше то.

Јер сâм се од зла спасти, то је најслађе,

ал’ у зло вући пријатеља својега –то боли. Ал’ је моја таква природа, да за све мање марим но за живот свој.

(Антигони): А ти, да, ти, што

ни од јуче – не,

но вечно важе, нико не зна откад су.

Тек страхујући ма од чије обести,

ја не хтех за њих трпет казну од бога.

Та знала сам да мрети морам, како не?

Па да и не нареди ти. Но умрем ли

пре времена, то ко добит само узимам.

Ко живи, као ја, у многим јадима,

зар не би њему смрт спасење донела?

Па и ја нећу жалит ако дочекам

овакав удес. Али да сам поднела

да моје мајке син без гроба иструне,

е, то бих жалила; ал’ за смрт не марим.

Па чини л’ ти се да сам лудо радила,

пред лудим канда трпим прекор лудости.

сломи

маленим уздама. Јер обест ономе

не доликује ко је слуга ближњем свом.

кад оглашену

психолошким карактеристикама

ликова. Како су ликови трагедија били

махом богови и хероји, њихове маске су биле утврђене и препознатљиве

античком гледаоцу. Осим трагичких, постојале су и комичке маске, а носили су их и чланови хора. Жене и робови,

АНТИГОНА: Брат у

КРЕОНТ: А земљу харо нам, а

АНТИГОНА: Хад, ипак, за све такве тражи законе.

КРЕОНТ: Ал’ не да честит једнак буде рђаву

АНТИГОНА: Ко зна да л’ доле то за свето сматрају?

КРЕОНТ: Ал, душман ника

који су погинули као нападачи

Тебе, међу којима је и Полиник,

страшног пророштва Креонт мења одлуку. Наређује да се Полиник сахрани, а Антигона пусти из гробнице.

РАСПЛЕТ Владарева нова заповест долази прекасно – Антигона се у гробници обесила, над њеним телом убио се Хемон, а потом и његова мајка Еуридика сазнавши за смрт сина ЕТАПЕ

Кар

По отварању Велике школе у Београду, био је један од њених првих полазника. У Бечу је 1813. године упознао Јернеја Копитара, који га је подстакао на сакупљање и објављивање народних умотворина и на реформа

торски рад.

врло често трагичном нотом; оне су високе уметничке вредности. Осим песама „са општенародним значајем”, има

сабљу позлаћену И удари Андријаша брајена у срдашце. Он ми рањен приону

његову десну руку, Тере кнезу Марку потихора бесеђаше: „Једа ми те могу, мили брате, умолити, Немој то ми вадити сабљице из срдашца, Мили брајене,

када ја погледа` онога тиха јеленка, Гди се хтише на друмку с душицом раздилити, Тихога јеленка, И да би ми на поврате, не бих ти га загубио.’

И када те јошће буде наја мајка упрашати:

’Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен Андријашу?’

Не реци ми нашој мајци истине по ништоре: ’Остао је, реци, јунак,

ЗАНИМЉИВОСТ

„Милош”. „Имаш ли оца и мајку?”„Мајку имам а отац је умро.”„А

ти је мајка?”„Ето је тамо доље у се

(овце)

– сатерати, догнати у тор

свијара – свирала

оњен – онде

грдна – велика, тешка (рана)

бачити – бацити

чактар – мање звоно за стоку

доро – дорат, коњ мрке, браон боје

ећим– лекар (турцизам)

Пехар с вином, фреска, Богородица Љевишка, XIV век

Кадно Турци Котар поробише, поараше дворе Јанковића, заробише СмиљанићИлију, заробише ЈанковићСтојана. У Илије млада оста љуба, млада љуба од петнаест дана; у Стојана млађа оста љуба, млађа љуба

сутра јесте петак, турски светац,

цар ће отић’ с Турцима у шетњу,

а царица с булама у шетњу;

већ ти кради кључе од ризница,

ја ћу красти кључе од арова,

пак да пуста блага награбимо,

да узмемо два добра коњица,

да бежимо у Котаре равне,

да гледамо робље неробљено,

да љубимо лице нељубљено.”

И ту су се браћа послушала.

Кад освану петак, турски светац,

оде царе с Турцима у шетњу,

а царица с булама у шетњу;

Стојан краде кључе од ризница

а Илија кључе од арова,

награбише небројена блага,

па узеше два добра коњица,

побегоше у Котаре равне.

Кад су били близу до Котара,

ал’ говори Јанковић Стојане:

„Ој, Илија, да мој мили брате,

иди, брате, двору бијеломе,

а ја идем моме винограду,

винограду, моме рукосаду,

да прегледам мога рукосада:

ко га веже, ко ли га залама,

коме ли је допало у руке.”

Од’ Илија двору бијеломе,

Стојан оде своме винограду.

Нађе мајку Јанковић Стојане,

нађе мајку у свом винограду;

косу реже остарила мајка,

косу реже па виноград веже,

делијо незнана! Немам, рано, никога млађега, до Стојана јединога сина.

Њега једног заробише Турци,

а и њега и Илију мога, Стојанова брата стричевића.

Од Илије млада оста љуба,

млада љуба од петнаест дана; мог Стојана млађа оста љуба, млађа љуба од недеље дана.

Моја снаша адамско колено, чекала га за девет година

и десете за седам месеци, данас ми се млада преудаје; ја не мого од јада гледати, већ побего саду винограду.”

Кад је Стојан разумео речи, брзо оде двору бијеломе,

заста тамо кићене сватове;

лепо су га свати дочекали:

како с коња, таки за трпезу.

Кад се Стојан вина понапио,

поче Стојан тијо беседити:

„Браћо моја, кићени сватови, је ли тестир мало попевати?”

Говоре му кићени сватови:

„Јесте тестир, делијо незнана!

Јесте тестир, а да зашто није?”

Кличе Стојан танко гласовито:

„Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој сивзелен

Народна балада

тад побјеже Хасанагиница

да врат ломи кули низ пенџере;

за њом трче дв’је ћере дјевојке:

„Врати нам се, мила мајко наша!

Није ово бабо Хасанага,

већ даиџа Пинторовић беже.”

И врати се Хасанагиница, тер се вјеша брату око врата:

„Да мој брате, велике срамоте,

гдје ме шаље од петоро дјеце!”

Беже мучи, ништа не говори,

већ се маша у xепе свионе, и вади јој књигу опрошћења, да узимље потпуно вјенчање,

да гре с њиме мајци унатраге.

Кад кадуна књигу проучила, два је сина у чело љубила, а дв’је ћере у румена лица,

а с малахним у бешици синком

од’јелит се никако не могла;

већ је братац за руке узео

и једва је с синком раставио, тер је меће к себи на коњица, с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало вр’јеме стала,

мало вр’јеме, ни недјељу дана.

Добра када и од рода добра, добру каду просе са свих страна,

а највише имотски кадија.

Кадуна се брату своме моли:

тако те не желила, брацо,

1. „Веровање

2. „Постање гдјекојих ствари“ (етиолошка);

3. „Јунаци и коњи њихови“ (културноисторијска).

Женска народна ношња,

ПРИПОВЕТКА

басна

прича о животињама бајка

новела шаљива прича

анегдота

легендарна прича

митолошко демонолошко етиолошко есхатолошко културно-историјско

Српска народна бајка

управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице; кад прођеш оне вратнице, држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.

Кад ујутру сване, царев син устаде, оправи се, и захвали пусти

нику, па пође како му је казао. И тако путујући, наиђе на велике врат

нице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град

шта му се десило.

Здраво да си, јуначе млади, Иванецаревићу!

златну узду?

Крив сам пред тобом! – одврати му Иванцаревић.

златогривог, и жарптицу. Сада без одлагања

стигнеш у своју земљу.

или добави жељено (путу

јунак се обично среће с неким

задужује, односно учини му

добро дело, помогне му, те му

усмених

трубадури и трувери – били су средњове

ковни француски лирски песници, углавном племићког порекла, па је њихова поезија на

мењена дворској публици. Најчешће певају

о љубавним и религиозним темама)

псеудо – предметак у сложеницама са значењем:

неистинито,

У културама западног круга, поред латинске црквене књижевности, јавља се дворска књижевност на народном језику, коју су обележили

јуначки епови и витешки романи, као и љубавна лирика трубадура и

На латинском језику настаје необуздана младалачка поезија која пева о љубави, вину и радости живота (збирка од скоро 300 таквих песама је Carmina burana из XIII века).

Дукље и Зете, Хума и осталих „западних” српских земаља

ска рукописна традиција Босне до

XV века – не и фрањевачка босанска

Оквир црквене организације и до

ћирилометодијевске традиције

до појаве штампе средином XV века преписивање

начин умножавања рукописа. Обављајући

Све

Сава постаје оличење националног бића српског народа, па Турци спаљују његове мошти у Београду маја 1594.

године. Неки мисле да се то догодило

на Врачару, тачно тамо где се налази храм Светом Сави, међутим утврђено је да је место спаљивања у непосред

и са античком биографијом. Ипак, житије није обична биографија, већ дело религиозне садржине, повезано с култом светога, омиљено хришћанско штиво. Оно има смисао не толико прослављања светога колико подражавања његових

подвига – светитељ се истиче као остварени идеал хришћанског живота. Иако садржи значајне податке из живота светога и мноштво података о времену и средини, житије пре свега осликава духовни напор, начин

монашког подвизања у ред светитеља. Прва житија словенске књижевности, уједно најста

свећена су творцима словенске писмености (Житије Светог Ћирила

(одломак)

би се, видевши

утешили.

узевши реч, рече војводи:

АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ

ПОЈМОВНИК

Константин Филозоф

деценија XV века, Константин

Филозоф, назван Костенечки (по месту рођења), пореклом је Бугарин. Он је један од учених странаца који су у

деспотовој Србији нашли прибежиште

наставили рад. Бежећи пред турском

(„од ричуће звери”, како сам каже), по пропасти Бугарске (1411. или 1412),

било где замислити (да постоји), нити (наћи) таквог уточишта, нити (могућност) да му се приђе и са воде и са копна; кад

би под њега дошло и хиљаде (војника), помоћ је могла стићи, (а они који су) унутра могли су, пошто би се прибрали, изненада започети

битку. Рече ли ко да било где (постоји) такав град? Деспот, видевши

и осмотривши ово, брже од оног равноапостолног, беше упоран да се све што је могуће брже (уради). И ко је у могућности да писаном речју искаже какав је положај, изглед и лепота (Београда)?! Сазида (Деспот) и многе утврђене куле за људе који живе унутра и напољу; зато се за (београдско) узвишење, као за соломонско у Јерусалиму, могло рећи: од (ових) здања сенка падаше по околини (као што је падала) од високих, моћних вавилонских врата. Беше

(Београд) заиста беше седмоврх, веома

сељени (ништа) слично Јерусалиму

(Београда), (само што нема) Јелеон; он, (међутим), уместо Јелеона има рајску реку, која тече ка истоку. Овај други град (тј. узвишење) по свему је сличан Сиону, где је живоносни

западу, (у њему је) други царски

узвишењу. Кроз (све) њих пролазио је благочастиви (Деспот) (идући) ка лађама, као неким тајним путем. Горњи град има четвора врата, са истока, запада, севера и југа; пета воде у унутрашњи град. (Она) велика (врата) на истоку и југу (имају) велике стубове и мостове, који се помоћу ланаца подижу. Према

Константин употребљава ову

именицу као да је топоним, неко место или село. То, међутим, значи: башта, градина, врт, одн. перивој Три велика светитеља – Света три јерарха: Св. Василије Велики, Св. Јован Златоусти и Св. Григорије Богослов архијереј – врховни свештеник, владика странопријемница – прихватилиште, гостопримница

имала је општежитељни (манастир) (и) била је украшена разноврсним вртовима; (поседовала је) многа

(многа) села

друге (манастирске) обитељи; била је (и) седиште београдског митрополита, егзарха свих српских

Овај просвећени владар, писац и зналац уметности,

ратник. Учествовао је

код Ангоре (1402).

Авељу: „Изиђимо у поље“.

штро некако и бистротечно љубави је

упко ову Давид украшава

са деспотовим натписом био

постављен на месту Косовске

Временом

порушен, потом обновљен поводом шестстогодишњице битке, а затим изнова срушен у новијим ратним збивањима.

Натпис на косовском стубу (одломак)

Човече, ти који Српским земљама

њима видећеш тада

Све ћу вас по истини известити о ономе што се збило.

рано, али највећи део каснијег је порекла

је тек крајем XIX и почетком XX века.

ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ

1. Најлепша средњовековна реч

Начините речник средњовековне лексике коју сте усвојили. Изаберите речи које су

вам се највише допале и објасните њихову етимологију и значења, уз навођење кон

кретних примера где се јављају. Попишите сложенице, одаберите најлепше међу њима

и каквим чине стил старих

писаца.

Обратите пажњу на

2. Посматрајте одабрана уметничка дела ове епохе. Чиме вас

стари српски манастири као архитектонске грађевине? Које заједничке елементе запажате у

књижевности и фрескосликарству? Прочи

тајте и прокоментаришите мисли нашег чу

веног сликара Петра Лубарде и Артура Еван

са, енглеског археолога.

Наши средњевјековни манастири нису само споменици, као што се често сматра. Они су са својом архитектуром и својим фрескама свијест једног народа о себи самом, храна опстанка, нека врста пасоша за будућност, или начина да се најтрагичнији

Током XIV в

Данте Алигијери

БОЖАНСТВЕНА

Пакао (одломак)

у скромној пле

папе Бонифација VIII, био је осуђен

подмитљивац и политички

и на смрт на ломачи уколико се врати. Тако започиње изгнанство које траје од 1302. године до његове смрти. Писац тражи

успева у то време да напише сво

ја најпознатија дела. Умире у Равени, а његово тело никада није враћено у

родну Фиренцу.

Божанствена комедија је његова

најзначајнија књига. Дела на италијанском: Нови живот (Vita nuova) – исто

кад врагу приђе, до краја му се исповеди а он, знајући греха сваког снагу,

види које јој место пакла следи: овије репом толико је пута колико њезин пад степени вреди. И мноштво

Минос мени рече, прекинут дужност на коју је свикô: „О ти,

језом проже. То место беше пуно тмине густе, хучећ к’о бурна пучина кад сва је, супротни ветри гнев над њом разусте.

Олуј паклени који вазда траје, и душе граби бесно у висину, витла их, тресе, јаде им задаје.

Када их ветри к рубу пакла рину, викати стану, плакати од јада, хулећ на саму божанску врлину. Тад

у рекох: „Дуси ови шибани црним ветром, ко су они?”

„Међ њима прва”, учитељ прослови, „владарка беше силног мноштва људи

Семирамида, круна дична града, наследив Нина, би љуба му јавна,

владај

уби се, кукавна,

осећања, племенитом и

пожртвованом односу према жени која је доживљена као идеална, божанска, а не као предмет чулне љубави. Представници: Данте, Пе

трарка и др.

Еп/спев – најчешће се узимају као синоними, мада се некада у литератури помиње условна разлика из

међу ова два појма.

– свака строфа од три стиха

(итал. terza rima – трећа

римом са схемом: аба бцб цдц итд., а који се завршава по

је

х неба – земље ми се хвата, не стежем ништа, а грлим свет цели. Ја сам у њеној тамници – без врата, не присваја ме, ал ми омчу дели, Амор ме штеди – а лицем својата, жива ме неће, а спас ми не жели. Без ока видим, без језика вичем, за помоћ вапим – а

ући кличем; и смрт и живот – једнаки су оба. Све због вас, Госпо, ја трајем овако.

292.

Очи о којим тако топло зборих,

и руке, лице, стопала и длани, због којих свету остадох по страни и самом себи странцем себе створих.

Увојци косе чиста сјајна злата и блесак смешка анђеоског, што је

на земљи небо сатворио моје, сад све је само прегршт глувог блата;

ипак живим, што ми жалост ствара,

Ђовани Бокачо (1313–1375) Био

подразумева постојање приче која има функцију

оквира приповедања (оквирна прича) у ком

се заснивају околности даљег приповедања

у делу

Декамерон је одмах након објављи

вања постао једна од најпопуларнијих

књига, а са открићем штампе и једна

од првих италијанских штампаних

књига (Напуљ, 1470). Средином XVI

века Декамерон је стављен на списак

забрањених књига. Бокачо је био ре

лигиозан, али је указивао на негатив

не стране у животу свештенства и мо

наштва и инсистирао је на реформи

цркве. Попут Петрарке, који је Рим на

звао

Бокачо је такође био ренесан

упутише се пре

ма клисури Лапису, јер ту, рече Дон Кихот, не може бити да прође

без многих и различитих пустоловина,

ПОЈМОВНИК

особина неког дела

самог писца, чак и читавог

се хиперболом, карикатуром,

иронијом итд. пародија опонаша

неку озбиљну књижевну форму (нпр. оду, химну, роман) или идеју тако што високопарним сти

лом говори о ниском предмету и, обрнуто, вулгарним тоном при

поведа о узвишеном. Из ове несагласности проистиче комичан ефекат. Често се удружује са сати

ром и тада осим исмевања књи

жевне конвенције подразумева и

друштвену или моралну критику (Змај, Јутутунска народна хим

на). У Дон Кихоту, најпознатијој

пародији на свету, сусрећу се два света (фантастични, идеализовани и реалистични,

писца

комедија и трагедија. У Шекспировом

стваралаштву могу се издвојити четири фазе: лирске драме (1594–1595),

велике комедије (1596–1600), велике

трагедије (1600–1608) и период касни

јих комедија или романси (1609–1611).

Ствара не држећи се Аристотелових

закона о драмским јединствима. Ње

гов велики песнички дар огледа се у

разноврсној употреби слободног стиха изванредне изражајности и у многим песмама којима су прошарани

позориште,

се одзовем?

ЂУЛИЈЕТА: Душманин је мој Једино име

и није део бића твог, Сву мене узми!

РОМЕО: Хватам те за реч!

Нећу да зовем.

више се Ромеом

ЂУЛИЈЕТА: Ко си ти,

Два племића из Вероне (1591)

Комедија заблуда (1592)

Укроћена горопад (1593–4)

Узалудни љубавни труд (1594)

Сан летње ноћи (1595)

Млетачки трговац (1596)

Много буке ни око чега (1598)

Веселе жене виндзорске (1599)

Како вам драго (1599)

Богојављенска ноћ (1600–1601)

Све је добро што се добро

сврши (1602)

Мера за меру (1604)

Зимска бајка (1610)

Бура (1611)

Тит Андроник (1593)

Ромео и Ђулијета (1594–5)

Јулије Цезар (1599)

Хамлет (1600)

Троило и Кресида (1600)

Отело (1604)

Магбет (1605)

Краљ Лир (1606)

Aнтоније и Клеопатра (1606)

Кориолан (1607)

Перикле (1608)

Хенри VI (1590–1592)

Ричард III (1592–1593)

Ричард II (1595)

Краљ Џон (1596)

Хенри IV (1597)

Хенри V (1598)

Венера и Адонис (1593)

Отмица Лукреције (1593–1594)

Цимбелин (1609)

Сонети (писани између 1595–1599, објављени 1609)

Марин Држић (1508–1567)

трећи

ристили

(Молијер, Фејдо, Нушић). Красе је ведрина, весео народни дух, оштроумност и подругљивост. Иако психологија ликова није

in estasis.

представе, уверени

смијех”, или нежну, поетичну раз

желим да му се посветиш

врло брижљиво, те да нема мора, реке или кладенца, чије рибе ти не би познавао; а не смеју ти остати непознати ни птице у

ваздуху, ни дрвеће, жбуње

вања хришћанства Миланским едиктом 313. године, све до краја

– и обухвата безмало це

Европу и Малу Азију. У словен

Доментијан, монахиња Јефимија, деспот Стефан Лазаре

1. 2СЈК.1.2.5.; 2. 2СЈК.3.2.6.; 3. 2СЈК.2.2.9.

2. 1. 2СЈК.2.2.1.: 2. 2СЈК.1.2.5.: 3. 2СЈК. 3.2.4.

3. 1. 2СЈК.1.2.5.; 2. 2СКЈ. 2.2.9; 3. 2СЈК. 2.2.1.; 4. 2СЈК. 3.2.4

4. 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2. 2СЈК. 1.2.7.; 3. 2СЈК. 2.2.9.

5. 1. 2СЈК. 1.2.9.; 2. 2СЈК. 3.2.8.; 3. 2СЈК. 3.2.1.; 4. 2СЈК. 2.2.9.

6. 1. 2СЈК. 1.2.6.; 2. 2СЈК. 1.2.9.; 3. 2СЈК. 2.2.9.; 4. 2СЈК: 2.2.3.; 5. 2СЈК. 1.2.6.; 6. 2СЈК. 3.2.8.

7. 1. 2СЈК. 2.2.3.; 2. 2СЈК. 3.2.8.; 3. 2СЈК. 3.2.3.

8. 1. 2СЈК. 1.2.8.; 2. 2СЈК. 2.2.8.: 3. 2СЈК. 3.2.8.; 4. 2СЈК. 1.2.2.

9. 1. 2СЈК. 1.2.5.; 2. 2СЈК. 3.2.6.; 3. 2СЈК. 2.2.8.

10. 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2. 2СЈК. 1.2.4.; 3. 2СЈК. 2.2.4

11. 1. 2СКЈ. 1.2.4.; 2. 2СЈК. 2.2.1.; 3. 2СЈК. 2.2.4.; 4. 2СЈК. 3.2.4.

12. 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2. 2СЈК. 3.2.4.; 3. 2СЈК. 2.2.4.

13. 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2. 2СЈК. 1.2.4.; 3. 2СЈК. 3.2.1

14. 1. 2СЈК. 2.2.4.; 2. 2СЈК. 2.2.1.; 3. 2СЈК. 3.2.4

15. 1. 2СЈК. 1.2.7.; 2. 2СЈК. 3.2.4.; 3. 2СЈК. 2.2.6.

16. 1. 2СЈК. 1.2.4.; 2. 2СЈК. 3.2.6.; 3. 2СЈК. 1.3.1.; 4. 2СЈК. 1.3.5.

17. 1. 2СЈК. 1.2.1.; 2. 2СЈК. 2.2.3.; 3. 2СЈК. 2.2.4.; 4. 2СЈК. 3.2.1. 18. 1. 2СЈК. 3.2.6.; 2. 2СЈК. 1.2.1.; 3. 2СЈК. 1.2.6.; 4. 2СЈК. 3.2.4.; 5. 2СЈК. 1.2.5.; 6. 2СЈК. 1.3.3

Књижевност старог века

1. 2СЈК.3.2.1.; 2СЈК.3.2.2.; 2СЈК.3.2.4.; 2СЈК.3.2.6

2. 2СЈК.1.2.7.

3. 2СЈК.1.3.3.

4. 2СЈК.2.2.4.; 2СЈК.2.2.6.; 2СЈК.2.2.8.; 2СЈК.3.2.6.

5. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.2.2.1.

6. 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.1.2.1.; 2СЈК.2.2.1.

7. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.1

8. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.1

9. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.1

10. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.1

Народна (усмена) књижевност

1. 1. 2СЈК. 1.2.6.; 2. 2СЈК. 1.2.9.; 3. 2СЈК. 3.2.6. 2. 1. 2СЈК. 1.2.5.; 2. 2СЈК. 2.2.6.; 3. 2СЈК. 1.2.7. 4. 2СЈК. 3.2.4. 3. 1. 2СЈК. 1.2.6.; 2. 2СЈК. 2.2.8.; 3. 2СЈК. 3.2.6. 4. 1. 2СЈК. 2.2.6.; 2 2СЈК. 2.2.4.; 3. 2СЈК. 2.2.8.; 4. 2СЈК. 3.2.6. 5. 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2 2СЈК. 2.2.6.; 3. 2СЈК. 2.2.9.

6. 1. 2СЈК. 1.2.4.; 2. 2СЈК. 1.2.7.; 3. 2СЈК. 2.2.1.; 4. 2СЈК. 3.2.4.; 5. 2СЈК. 3.2.6. 7. 1. 2СЈК. 1.2.4.; 2. 2СЈК. 2.2.1.; 3. 2СЈК. 2.2.4. 8. 1. 2СЈК. 1.2.6.; 2. 2СЈК. 1.2.7.; 3. 2СЈК. 2.2.1.; 4. 2СЈК. 3.2.6. 9. 1. 2СЈК. 1.2.4.; 2. 2СЈК. 2.2.1.; 3. 2СЈК. 2.2.4.; 4. 2СЈК. 3.2.4. 10 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2. 2СЈК. 1.2.7.; 3. 2СЈК. 3.2.4.; 4. 2СЈК. 2.2.6. 11. 1. 2СЈК. 2.2.1.; 2. 2СЈК. 3.2.3.; 3. 2СЈК. 3.2.1.; 4. 2СЈК. 1.3.1. 12. 1. 2СЈК. 1.2.7.; 2 2СЈК. 1.2.9.; 3. 2СЈК. 2.2.6.; 4. 2СЈК. 2.2.9. 13. 1. 2СЈК. 1.2.9.; 2. 2СЈК. 2.2.6.; 3. 2СЈК. 2.2.1.; 4. 2СЈК. 3.2.6.; 5. 2СЈК. 1.3.3.

Књижевност средњег века

1. 2СЈК. 1.2.4.; 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.4. 2СЈК.3.2.4.; 2СЈК.3.2.6.; 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.2.2.1. 2. 2СЈК.1.3.6.; 2СЈК.2.2.6.; 2СЈК.2.2.9.; 2СЈК.3.2.6.

Књижевност хуманизма и ренесансе

1. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.2.2.1.; 2СЈК.1.2.6.

2. 2СЈК.1.2.9.; 2СЈК.2.2.6.; 2СЈК.3.2.6.

3. 2СЈК.1.2.7.; 2СЈК.2.2.1.

4. 2СЈК.2.2.6.; 2СЈК.1.2.6.; 2СЈК.1.2.2.

5. 2СЈК.1.2.6.; 2СЈК.2.2.6.; 2СЈК.3.2.6.

РЕГИСТАР

авантуристички роман 91

акатист 244

акростих 277

актуелност 11

алитерација 22

алегорија 142

алузија 277

анадиплоза 142

анафора 142

анегдота 45

антагонист 102

антика 114

антитеза 211

античка књижевност 114

апокриф 125, 244, 246

архитектура 14

асонанца 22

аутобиографски роман 91

бајка 45, 224, 235

балада 208,211

басна 45

беседа 142, 243

библијски стил 255

библиотека 18

биографија 137

биографски роман 91

бугарштица 177, 184, 188, 189

вајарство 14

варијанта 174, 201, 214

везани стих 22, 39

версификација 22

витешки роман 91

временска уметност 15

врсте уметности 14, 16

грађа 59

градација 22

гротеска 89

дванаестерац 22

22 дескриптивна песма 39

44, 59

детективски роман 91

дигресија 44

дидаскалија 101

дијалог 44, 59, 101

дитирамб 39

доживљај књижевног дела 27

доживљени говор 44, 81

дословно значење 142

драма 36,101, 102, 115, 325

драма у ужем смислу 102,

драмска ситуација 167

драмски сукоб 101

драмски ток 102

друштвени роман 91

дуодрама 103

египатска култура 113

експозиција 102

елегија 39

елизабетанска драма 321

елизабетанско позориште 321

емоционалност 38

еп/епопеја 45, 121, 290

епизода 44, 174

епика 36, 44

епилог 334

епистола 277

епифора 142

епска биографија 57

епска композиција 44

епска песма 44, 58, 178

епска техника 44, 58

епске песме старијих времена о Првом и

Другом косовском боју 193

епске песме средњих времена, песме о

хајдуцима и ускоцима 206

епски каталог 192

ерудитна комедија 334

естетика, естетски 14

естетски доживљај 11, 14

еуфемизам 121

еуфонија 22

женска песма 179, 181

животопис 137

житије 243, 255

запис 243, 244

заплет 102

звук 22, 38

игра 14

извори за проучавање књижевног дела 31

иманентан метод 31

иманентна критика 31

инвокација 159

индијска култура 114

интернационални мотив 37, 56, 206

интерпретација 27

интонација 38

иронија 89

истинитост 11

историја књижевности 34, 35

историјска драма 321

историјски роман 91

историчност 56

јеванђеље 137

језик 38, 58

јеврејска култура 114

јединство времена 102

јединство места 102

јединство радње 102

јунак 37, 56, 102

јуначка песма 57

јуначки еп 159

казивање 59

канон 125, 244

канцона 295

канцонијер 295

карактер 37, 56

карактеризација 37, 56, 57

каталог јунака 192

катарза 102, 167

књига 17

књижевна врста 36

књижевна епоха 31

књижевна критика 34, 35

књижевна периодизација 31

књижевна традиција 31, 32

књижевна формација 31

књижевна школа 31

књижевни период 31

књижевни правац 31

књижевни покрет 31

књижевни род 36

књижевност 14, 15, 18, 23,

кодекс 17, 243

comedia dell arte 103

комедија 102, 103, 104, 115

комедија интриге 102

комедија карактера 102,

комедија нарави 102

комедија ситуације 102

комика 104

компаративна упоредна метода 201

композиција 36, 37, 38, 58, 59

кондак 244

контраст 211

критичка оцена 27

критичко издање 31

кулминација 102

лајтмотив 46

лакрдија 329

легенда 53, 74, 131

лепа књижевност 18

лик 46, 47, 53, 65, 87

ликовна уметност 15

лирика 47, 48

лирска драма 321

лирска народна песма 181

лирска народна поезија 260

лирска песма 48, 49, 51

лирски паралелизам 142

лирски субјекат 28

лирскоепска песма 208

лирскоепске врсте 71

литература 18

лутајући мотив 46, 206

љубавна песма 39, 179 љубавни роман 91

мартирија 255

мадригал 295

мелодичност 38

мелодрама, мелодрамски 103

метафора 22

метрика 22

мимезис 284, мисаона песма 39

мисаоност 38

мит 131, 167

митолошка песма 39, 179, 181

молитва 244

монодрама 103

монолог 44, 59, 101

мотив 36, 37, 38, 58, 59, 174

мотивација 37, 74

муза 159

музика 14

музички фолклор 181

наратор 74

нарација 44, 59

народна епска песма 182

народна књижевност 39, 184, 236

народна лирика 181

народна лирска песма 179

народна музика 181

натпис 243, 244

натуралистички опис 307

наука о

књижевности 34, 35

научнофантастични роман 91

новела 45, 59, 81, 307

обичајна песма 39, 179

обредна песма 39, 179

објективност 44

ода 39, 119

оквир приповедања (оквирна прича) 307

описна песма 39

описивање 59

опкорачење 22

осмерац 22

палилогија 142

парабола 150

пародија 97, 314

песме покосовског тематског круга 201

пергамент 243, 246

перипетија 102

перифраза 121

персонификација 22

перспектива 74

песма 104

песнички језик 22

петраркистичка лирика 325

писана књижевност 32, 39

плаутовска комедија 334

плач 244

плес 14

повеља 243

повест 97

подела уметности 16

поезија 14

поема 208, 211

поента 26, 81

поетика 34, 108

позоришна представа 103

позориште 103, 325

појава 103

понављање 44, 174

породична песма 39, 179

породични роман 91

портрет 37, 56

посланица 243, 277

посленичка и песма о раду 39, 179

поступак уоквиравања 307

поуздани приповедач 57

похвала, похвално слово 243, 266, 277

праисторијска уметност 11

предање 45, 214

пренесено значење 142

призор 103

прималац 11

примарна литература 31

примарни извори 31

примењена уметност 15

приповедање 59, 73

приповедач 44, 57, 59

приповетка 45, 59, 214, 244

прича 59, 110

прича о животињама 45

прозна врста 104

пролог 102, 334

просторна уметност 15

протагонист 102

психолошка мотивација 81

психолошки роман 91

публика 103

пустоловни роман 91

путопис 243

радиодрама 103

разумевање књижевног дела 27

расплет 102

религиозноморалистичка песма 39, 179

ремарка 101

ренесанса 103, 283, 284

ретардација 44

рефлексивна песма 39

рима 22, 23, 38

римска култура 115

ритам 22, 26, 38, 58

родољубива песма 39

роман 45, 59, 90, 91, 98, 99, 244

романса 208, 211

сазнавање уметничких

сатирична песма 39

свевременско значење 11 свезнајући

57,

седма уметност 14

секстина/сестина 295

секундарна литература 31

секундарни извори 31

сиже 36, 37, 44, 59

симбол 22

симплоха 142

синкретизам 11, 173

слатки нови стил 290

слик 22

слика 103

сликарство 14

слободни стих 22, 39

словенска антитеза 211

слово 243, 277

служба 244

сонет 22, 295

социјална песма 39

спев 45,

спољашњи

србљак 244

србуља 245, 246

средњовековна поезија 244

срок 22

стални епитет 174

стара грчка (хеленска) књижевност 114

стваралачка грађа 36

стереотипни завршетак 224

стереотипни почетак 224

стил 22

стилска изражајна средства 26

стилске фигуре 26

стих 22, 39

стихира 244

строфа 22

структура бајке 234

структура драмског текста 101

структура епске песме 58

структура класичне драме 102

структура књижевног дела 36

структура лирске песме 38

субјективност 38

субјективна лирика 295

сумерсковавилонска култура 114

сцена 103

таутологија 295

тачка гледишта 74

театар 103

театрологија 103

телевизијска драма 103

тема 36, 37, 44, 58, 59

теорија књижевности 34, 35

терцет 290

терцина 290

техника драме 103

тип 37, 56

типик 255

ток свести 59

трагикомедија 104

трагедија 102, 103, 115

трагичка кривица 102, трагични исход 102

трагични јунак 102

три јединства 102, 167

тропар 244

тропи 26

тужбалица 206

улога и значај уметности 14

уметник 11

уметничка књижевност 39,

уметничка фотографија 15

уметничко дело 11

уметност 10, 11, 14

универзалност 11

унутрашњи монолог 44, 59

унутрашњи приступ књижевном делу 31

усмена књижевност 32, 39

утисак 27

фабула 36, 37, 44, 58, 59, 174

фантастични елементи 224

фарса 103, 329

фигуративност 38

филм 14, 103

филмски жанр 104

фолклор 181

формула, формулативност 44, 56, 174

хагиографија 243, 255

хајдучка и ускочка хероика 207

хексаметар 159

хеленска књижевност 114

химна 39, хомеров стих 159

хор 167

хоровођа 167

хроника 243

хуманизам 283, хуманизам и ренесанса 283

цезура 22, 159

цитат, цитатност 255

чин 103

читање 27, 28, 31

чулна машта 11

шаљива песма 39, 179

шаљива прича 45

шекспирологија 321

шира композиција драме 103

ЛИТЕРАТУРА

ОПШТА ЛИТЕРАТУРА

Rene Velek, Ostin Voren, Teorija književnosti, prevod A. Spaić, S. Đorđević, Beograd: Nolit, 1991.

Драгиша Живковић, Теорија књижевности, Бео

град: Драганић, 1994.

Јован Деретић, Историја српске књижевности,

Београд: Просвета, 2002.

Зденко Лешић, Теорија књижевности, Београд:

Службени гласник, 2012.

Иво Тартаља, Теорија

школе,

Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1998.

Петар Милосављевић, Теорија књижевности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997.

Opšta enciklopedija Larousse, I tom, (Кnjiževnost), Вeograd: Vuk Karadžić, 1971.

Tanja Popović, Rečnik književnih termina, 2. izdanje, Beograd: Logos Art, 2010.

Rečnik književnih termina, Institut za književnost i umetnost, Beograd: Nolit, 1992.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

Радослав Јосимовић, Синтезе, Београд: Просветни

преглед, 1985.

Аристотел, О песничкој уметности, превод, пред

говор и објашњења Милош Н. Ђурић, Београд: Дерета, 2002.

Salomon Renak, Аpolo – оpšta istorija likovnih umetnosti, Beograd: Srpska književna zadruga, 1992.

Ђина Пискел, Општа ист

Вук Караџић, 1974.

1982.

1971.

1993.

Sartr, Šta je književnost?, knj. 6, u Sabrana dela, Beograd: Nolit, 1981.

2011.

у: Васко Попа, Песме, Нови Сад: Матица српска, 1971.

Андр

Београд: Институт за књижев

и уметност, Задужбина Иве Андрића, 1994.

Свеске Задужбине Иве Андрића, 18/2001, Београд: Чигоја штампа, 2001. Петар Милосављевић, Методологиј

1983.

2000.

песништва, Београд: Слово љубве, 1990.

Петар Џаџић, Учини као Страхињић, Homo balkanikus, homo heroicus, Београд: БИГЗ, 1987.

Радмила Пешић, Нада Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Београд: Вук Караџић, 1984

Hatidža Krnjević, Živi palimsesti o usmenoj poeziji, Beograd: Nolit, 1980.

Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 пој

мова, Београд: Нолит, 1991.

Димитрије Вученов, О српским реалистима и њиховим претходницима, Београд: Друштво са српскохрватски језик

књижевност Србије, 1970. Милутин Срећковић, Историјском светлу историје, Округли сто о делима Борислава Пекића, „Књижевност”, бр. 5–6, Београд, 1985.

Данило Киш, Горки талас искуства, постхумно приредила Мирјана Миочиновић, Београд: БИГЗ, СКЗ, 1990.

Михајло Пантић, Киш, Пожаревац: Браничево, 2007.

Иво Тартаља, Приповедачева естетика, Београд: Но

лит, 1979

КЊИЖЕВНОСТ СТАРОГ ВЕКА

Marko Višić, Ep o Gilgamešu, Zemun: Draganić, 1998.

Радомир Б.

1991.

2012.

Milan Vukomanović, Religije sveta – hrišćanstvo, Beo

grad: Beogradski centar za ljudska prava, 2007.

Vilfrid Harington, Uvod u Bibliju, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1986.

Иларион Алфејев, Тајна вере, Краљево: Епархија

Жичка, 2005.

Ненад Ристовић,

ђе, Београд: Институт за теолошка истраживања

при ПБФ БУ, 2010.

Свети Николај Жички, Вера светих, Београд: EvroGiunti, 2007.

Свети Јустин Ћелијски, Тумачење

по Матеју, Београд: Манастир Ћелије, 2000.

Томас Хопко,

гујевац: Каленић, 2000.

Лепота српских фресака,

Шоргић, Београд: Валера, 2010.

Милан Будимир,

град: Просвета, 1940.

Милош Н. Ђурић, Исто

сти, Београд: Завод

ства, 2003.

Милан Будимир, Са

град: Српска књижевна задруга, 1968.

Мирон Флашар,

Просвета, 1987.

Vojteh Zamarovski, pogovor u Ilijada, Zagreb: Matica hrvatska, 1987.

Н А. Кун, Легенде и мито

Нови Сад: Просвета, 1990.

1994.

Ваша књига, 2007. Нада Милошевић Ђорђевић,

Дечје новине, 1996.

Radmila Pešić, Nada Milošević Đorđević, Narodna knji

ževnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984. Владан

лит, 1976.

Владан Недић,

СКЗ, 1977.

тице (приредио М. С. Лалевић), Нолит, Бе

оград, 1966.

Снежана Самарџија,

оград: Народна књига, 2007.

Снежана Самарџија, Биографије епск

град:

бије, 2008.

Бошко

Јован Деретић, Оглед

2012.

Димитрије

књижевности, Београд: СКЗ, 1980.

Ђорђе Трифуновић,

(треће, проширено и допуњено издање), Београд:

Чигоја, 2009.

Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњове

ковних појмова (друго, допуњено издање), Бео

град: Нолит, 1990.

Ђорђе Трифуновић, О писцима и делима југосло

венских књижевности средњег века, Београд, 1978.

Јован Деретић, Културна историја

Ђунти, Београд, 2011.

Милан Кашанин, Српска књижевнос

ку, Београд: Просвета, 1975.

Радмила Маринковић, Светоро

Београд: Друштво

1998.

ст Пројекат Растко, www.rastko.rs

текстови Љиљана Јухас Георгиевска, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997.

Стара српска књижевност (избор: поезија, проза, апокрифи), избор и пропратни текстови Томислав

Јовановић, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997.

Монахиња Јефимија, Књижевни радови, приредио Ђорђе Трифуновић, Крушевац: Багдала, 1992.

Константин Филозоф, Живот деспота Стефана Лазаревића, превод и предговор Гордане Јовановић, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2007.

Јохан Хојзинга, Јесен средњег века, Нови Сад: Матица српска, 1991.

КЊИЖЕВНОСТ

Đulio Feroni, Istorija italijanske književnosti, Podgorica: CID, 2005.

Francesko De Sanctis, Povijest italijanske književnosti, Zagreb: Matica hrvatska, 1955.

Жан Делимо, Цивилизација

2007.

Frano Čale, Uvod u Dantea, Dante djela, SNL, Zagreb: Matica hrvatska, 1976. Владета

Littera, 2004.

Euđenio Garen, Italijanski humanizam, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1988.

Злата

1996.

ČaleZorić, Uvod u Bokača, Bokačo – djela, Zagreb: Matica hrvatska, 1981.

Снежана Милинковић,

1982.

Солда

1985.

Jan Kot, Šekspir naš savremenik, Sarajevo: Svjetlost, 1990.

Веселин Костић, предговор, Виљем Шекспир, Ро

Никола Кољевић, Љубав

гова галаксија, 2001.

М. М. Морозов, О Ромеу и Јулији

2009.

Гутенбер

ка, приредили: Т Чолак и Н. Мијушковић, Београд: Развигор, 1985.

Мирослав Пантић, Виљем Шекспир, у Поезија и кри

тика, Нова књига, 1975.

Opšta enciklopedija Larousse, I tom, Кnjiževnost, Vilijem Šekspir, Beograd: Vuk Karadžić, 1971.

Мирослав Пантић, Поетика хуманизма и ренесансе, Београд: Просвета, 1963.

Мирослав Пантић, Из књижевне

1978.

1968.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

37.016:821-82(075.3)

ЧИТАНКА : за први разред средње школе / [приредиле] Босиљка Милић, Катарина Вучић ; [илустрације Небојша Васић]. - 5. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2024 (Београд : Службени гласник). - 345 стр. : илустр. ; 27 cm

Текст ћир. и лат. - Тираж 4.000. - Регистар. - Библиографија: стр. 343-345.

ISBN 978-86-17-21104-0

1. Милић, Босиљка, 1930-2024. [приређивач, сакупљач]

2. Вучић, Катарина, 1972- [приређивач, сакупљач]

COBISS.SR-ID 148367369

КЊИЖЕВНОСТ СТАРОГ

НАРОДНА (УСМЕНА) КЊИЖЕВНОСТ

КЊИЖЕВНОСТ

КЊИЖЕВНОСТ ХУМАНИЗМА

И РЕНЕСАНСЕ