Јасмина Вукојевић, професор српског језика, Основна школа „1300 каплара”, Београд
Данијела Лазаревић, професор српског језика, Основна школа „Трајко Стаменковић”, Лесковац
Уредници
др Невена Витошевић Ћеклић
др Слађана Илић
Одговорни уредник Слободанка Ружичић
Главни уредник др Милорад Марјановић
За издавача
др Милорад Марјановић,
в. д. директора
НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ, СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ, ЗДРАВИЦА, МЕТАФОРА, КОНТРАСТ, ХИПЕРБОЛА, ПОРЕЂЕЊЕ, СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА, ТУЖБАЛИЦА, НАРОДНА БАЛАДА
У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице,
и
лице;
је гледах три године дана,
могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака,
И у колу Милицу ђевојку,
Не бих ли јој очи сагледао.
Када коло на трави играше,
Бјеше ведро, пак се наоблачи,
По облаку зас’јеваше муње,
Све ђевојке к небу погледаше,
Ал’ не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву.
Дјевојке јој тихо говорише: „Ој Милице, наша другарице!
Ил’ си луда, ил’ одвише мудра, Те све гледаш у
траву,
бостан ‒ врт
када ‒ врста цвета
калем ‒ перо од трске
мурећеп ‒ мастило
јад ‒ туга, несрећа
Два цвијета у бостану расла: плави зумбул и зелена када.
Плави зумбул оде на Дољане, оста када у бостану сама. Поручује зумбул са Дољана: „Душо моја, у бостану кадо, како ти је у бостану самој?”
Одговара из бостана када: „Што је небо − да је лист артије, што је гора − да су калемови, што је море − да је црн мурећеп,
своју мајку?
Због чега мајка жели да уда своју ћерку
градити (трп. пр. грађен) –
уређивати, обрађивати, неговати (о винограду)
заградити (трп. пр. заграђен) – окружити,
опасати
жубер – шум људских
гласова, граја, жамор
шајка – шумска птица из
породице врана шареног перја и снажног кљуна, креја, сојка
Рисан – место у Боки
Которској
бесједити (ијек.) ек.
беседити – разговарати
бандијера (итал.) – застава,
барјак
двор – кућа
зачињати – започињати, отпочињати
Моји рани виногради
ни рађени, ни грађени,
босиоком посађени,
а ружицом заграђени.
Отуд иде млади Петро,
нема куда коња провест;
проведе га издалека,
издалека, преко моста,
преко моста сребрнога;
кад под мостом жубер стоји
од младијех ђевојака.
Међу њима млада Маре,
она вије три вијенца: једнога ми брату вије други Петру вјеренику,
Кићење невесте, Паја Јовановић
трећи млада сама себи.
Који вије сама себе, златом ми га завијаше,
шајку тицу увијаше, шајки тици говораше:
„Ој, бога ти, шајка тицо, ти прелети преко Рисна
на Петрове б’јеле дворе, те ти виђи што бесједе, трепте ли му бандијере –све бијеле и црвене,
игра ли му пред двор коло, води ли му мајка коло, зачињу ли сестре пјесме, весел л’ се тамо мене!”
Сеја брата на сунашце звала: „Ајде, брате, на сунашце јарко,
да се јарка сунца нагрејемо
и лепоте красне нагледамо,
како језде кићени сватови!
Благо двору у који ће доћи!
Чиј’ ли ће и’ двори дочекати?
Чија л’ мајка даром даривати?
Чиј’ ли братац вином напојити?
Чија л’ сеја међу њима бити?”
Братац сеји тијо одговара:
„Сејо моја, буди ми весела!
Наши ће и’ двори дочекати,
наша мајка даром даривати, а ја ћу и’ вином напојити, ти ћеш, сејо, међу њима бити.”
(Из Сријема)
I
Заспала лепа Милка мајци на крилу; мајка је буди, у очи љуби, у очи љуби, тијо беседи: „Пробудите се, очице чарне,
па погледајте на беле дворе, на двору су ти кићени свати –свекрови редом стоје, дара чекају.”
Али беседи Милка девојка:
„Свекрови, родитељи, опростите мени!
Мајка ме тајом дала, нисам знала, па сам јој зато јутрос заспала.”
II
Сад мајка Милку по
љуби: „Ој косо
Смиљина браћа пред коњма стоје, пред коњма стоје, за узде држе, за узде држе, марамом машу,
марамом машу на сунце јарко: „Лакше, полакше, сунашце јарко, док нам се сеја с родом изљуби, с родом изљуби, с мајком подели.”
Шта је описано у песми Кад сватове задржавају ? Зашто се
Смиљина
Кад путују са дјевојком
I
Гором иду Петрови сватови,
гором иду, гора јектијаше;
пољем иду, поље звечијаше;
селом иду, село страх имаше
од љепоте господе сватова.
II
Гором иду Јовови сватови,
у гори их ноћца застанула;
сви сватови на поље заспали, ђевер с снахом под жутом наранчом.
Ђевер спава, а снаха не спава,
него руни цвијет од наранче;
један јој се цвијет омакнуо,
па ђеверу на лице пануо.
Тад се ђевер од сна разабрао,
па је својој снахи говорио:
„Снахо моја, од злата јабуко, што ће тебе цвијет од наранче?”
Ма ђеверу снаха говораше: „Ој ђевере, мој златни прстене, у Јова ми доста рода кажу, мало сам им парићала дара; ако буде рода господскога, примиће ми цвијет за дарове.”
Шта закључујеш
Кад се помоле сватови
Иде соко, води соколицу; благо
Наук дјевојци
Лепо ти је под ноћ погледати
где девојка седи код девера,
испод венца младожењу гледи!
Њој говори млади младожења:
„Што ме гледаш, драга душо моја?”
„Ја те гледам, суђен господару,
какав ћеш ми сада наук дати,
како ћу ти мајци уговети.”
„Лако ћеш ми мајци уговети:
доцне легни, а рано устани, двор помети и воде донеси, и очешљај своју русу косу.”
(избор)
Збирка песама Ђулићи има 71 песму, које немају наслове
већ су само означене римским бројевима. Наслов збирке
долази од турске речи ђул, што значи ружа, па би се наслов могао превести и као ружице, као метафора за песме љубави,
посвећене песниковој породици. Сви мотиви ове збирке
песама повезани су са осећањем среће, испуњености, радости и љубави. То су стихови који на
живот породице у 19. веку, а представљају сцене из живота,
VII Месечина,
XVII
Хоћу ли: душо,
Или: моје драго,−
Кажи ми какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена, и лепа,
Којима Србин
Своме злату тепа.
Ал’ ја бих провео
Читав један век
Тражећи лепше,
Милије и слађе, −
Дичније име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
XXXVII
Празан је листак овај, Не пише ништʼ на њему, –
Алʼ сад ће песма бити, Осећам то по свему. Ах, преварио сам се, Сагрешио
XLII
Песмо моја, закити се цветом,
Песмо моја, замириши светом;
Још сва срца охладнела нису, -
Познаће те, песмо, по мирису!
Познаће те да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља
Да си рада певати о сласти,
Разумеће што не умеш каз’ти.
Песмо моја, већ си на полету,
Поздрави ми све на овом свету,
Поздрави ми славље и голубе,
LXXI
Питаћеш ме, моје чедо,
(одломак)
Мили Боже, чуда великога!
Кад се жени Милић Барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
Према себе не нађе ђевојке:
Главит јунак свакој ману нађе;
Женидбе се проћи хотијаше;
Но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
Поранио Милић Барјактаре
На јутрење Миљешевци цркви,
Пред црквом га намјера намјери
На јунака војводу Малету
Од бијела Колашина града,
Па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић Барјактаре!
Ти обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
А по ћуди не нађе ђевојке,
Но ти хоћу једно чудо казат:
Ено за те љепоте ђевојке
У Загорју украј мора сиња,
У онога Вида Маричића;
Чудо људи за ђевојку кажу:
Кад се шеће као пауница;
Побратиме, сва ти је гиздава, Далеко јој, веле, друге није, А Виде је красан пријатељу,
Према тебе, према дома твога;
Сва је слика, мио побратиме!
А и Виду није за те криво,
Без ријечи даће ти ђевојку;
Нит’ је проси, ни јабуке даји, Већ ти купи кићене сватове,
Пак ти иди Виду по ђевојку”.
Томе Милић одмах каил био,
Па из цркве оде двору своме, Те он купи кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи и Котару равну;
Све јунаке младе нежењене, Добре коње прије нејахане:
Јарко ми је омрзнуло сунце, А црна ми земља омиљела,
Бог би дао, те би добро било!” Цвили, пишти ђевер до ђевојке: „Стани куме, стани стари свате! Стани, побро, Милић Барјактаре! Уставите свирке свеколике, Угасите сватске даворије, Уз
Ђевер скиде са коња ђевојку,
Па је спусти на зелену траву,
Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић Барјактаре;
Ђувеглија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом!"
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише лијепу ђевојку
Откуда се јасно сунце рађа;
Посуше је грошим’ и дукатим’;
Чело главе воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадише ружу с обје стране:
Ко ј’ уморан нека се одмара;
Ко је млађан, нек се кити цв’јећем,
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић Барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
Начини ми заручници лада;
Кукавицо, рано је не буди, Нека с миром у земљи почива!”
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићени сватови!
Хај’те, браћо да ми путујемо,
Хајде сваки, како који може,
ја идем, како коњиц може
„Чедо моје, Милић Барјактаре!
Ђе су свати, ђе ти је ђевојка?
Водиш ли ми замјеницу, сине,
Која ће ме јутром зам’јенити, Двор помести, воде донијети,
Поређати господске столове?”
Ал’ бесједи Милић Барјактаре:
„О старице, моја мила мајко!
Иду свати, не воде ђевојке:
Остала је твоја замјеница
Ни код мога ни код свога двора,
Ни код моје ни код своје мајке,
До у гори под јелом зеленом!
Но, старице, моја слатка мајко!
Брзо трчи двору бијеломе,
Па ми стери мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку,
Јер ти дуго боловати нећу.”
Проли сузе Милићева мајка, Поврати се двору кукајући,
Брже стере мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку.
Како дође Милић Барјактаре, Он се спусти на меку постељу, Док се спусти, он душу испусти.
Док дођоше кићени сватови, Дотле с’ Милић мртав належао; Кад то вид’ли кићени сватови, Наопако копља окренуше, Наопако коло поведоше, Жалостиву пјесму запјеваше; Сабљама му сандук сатесаше, Наџацима раку ископаше, Саранише Милић Барјактара Куда јарко смирује се сунце. Оста јадна саморана мајка, Она кука како кукавица, А преврће
те веће брати неће!”
Када буде на заходу сунце,
Тад излази Милићева мајка,
Па говори, а за сунцем гледа: „Благо мене и до Бога мога!
Благо мене, ето сина мога!
Ето г’ мајци, ђе из лова иде, Носи мајци лова свакојака!”
Ни би сина, ни од сина гласа.
Кад буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара:
„Благо мене, ето ми снашице!
Иде с воде, носи воде ладне, Хоће мене стару зам’јенити!”
Ни би снахе, ни од снахе гласа, Веће мајка кука од жалости, Кука тужна како кукавица, А преврће како ластавица, И кукаће до суђена дана.
. Шта
он моли природу?
Како сватови изражавају патњу за Љепосавом?
Зашто је Милић тражио од мајке да му
његов захтев наговештава у даљем току радње?
Шта излазеће и залазеће сунце представљају за Милићеву мајку? Како она изражава своју
Мини-квиз
1. Која од наведених песама не припада истој врсти песама?
а) Драги и недраги;
б) Српска дјевојка; в) Наджњева се момак и дјевојка
(Заокружи тачан одговор.)
2. Која од наведених песама није свадбена?
а) Кад се испроси девојка; б) Кад дјевојку чешљају;
в) Момак опчињен обрвама.
(Заокружи тачан одговор.)
3. Која је стилска фигура: мој румени цвет?
а) симбол;
б) метафора.
(Заокружи тачан одговор.)
4. Здравица припада:
а) породичним песмама;
б) епским песмама;
в) обичајним песмама.
(Заокружи тачан одговор.)
5. Песме Јована Јовановића Змаја су:
а) Зимско јутро;
б) Ђулићи увеоци;
в) Разболео се Пепо Крста;
г) Јутутунска јухахаха
(Заокружи тачне одговоре.)
6. Песма у којој се слави љубав
а) балада; в) химна; в) романса.
(Заокружи тачан одговор.)
7.
а) мемоаре;
в) дневник; в) аутобиографију.
(Заокружи тачан
8. Тужбалица припада:
а) породичним песмама;
б) баладама;
в) обичајним песмама.
(Заокружи тачан одговор.)
веком
ВУКОВИ ПЕВАЧИ,
АЛИТЕРАЦИЈА, ПРИГОДНА ПЕСМА, РЕФЛЕКСИВНА ПЕСМА
до беспослица којекаких? Ако ти
је само до песама
кад
живи
на рачун другога, који искоришћава, израбљује друге људе
глоба ‒ порез
зулум ‒ насиље, угњетавање, тиранија
божји угодници ‒
светитељи, свеци
вргоше (од гл. врћи) ‒
ставише, сместише
земан ‒ време
Од Трипуна до светога
Ђурђа ‒ од 14.
фебруара (Св. Трифун)
до 6. маја (Св. Ђорђе)
хватати се (о Месецу)
– помрачивати се (о Месецу, Сунцу)
Од Ђурђева до
Дмитрова дана ‒ од
6. маја (Св. Ђорђе)
до 8. новембра (Св. Димитрије)
барјак крвав ‒ комета
Часне вериге ‒ црквени празник који се
обележава 29. јануара
Боже мили, чуда великога!
(одломак)
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити турскога зулума;
И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о, ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
И прилике различне метати
Виш’ Србије по небу ведроме;
’Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до Светога Ђурђа
Сваку ноћцу мјесец се ваташе,
Да се Србљи на оружје дижу, Ал’ се Србљи дигнут не смједоше.
Другу
се вата, А три пута игра на истоку. То гледају Турци Бијограци,
Алија, И два брата, два Фочића млада, Мемед-ага и шњиме Мус-ага, Мула Јусуф велики дахија, Дервиш-ага грацки таинџија, Старац Фочо од стотине љета.
Све седам се састало дахија Бијограду на Стамбол-капији, Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе: „Ала кардаш! Чуднијех прилика! „Оно, јолдаш, по нас добро није.” Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава, На Небојшу кулу изнесоше, Наврх куле вргоше тепсију, У тепсију зв’језде по’ваташе, Да гледају
Виш’ Србије по небу ведроме,
Ев’ од онда пет стотин’ година,
Тад је српско погинуло царство,
Ми смо онда царство задобили,
И два влашка цара погубили:
Константина насред Цариграда
Украј Шарца, украј воде ладне,
И Лазара на пољу Косову;
Милош уби за Лазу Мурата,
Ал’ га добро Милош не потуче,
Већ све Мурат у животу бјеше,
Док ми српско царство освојисмо.’
Онда себи везире дозива:
„Турци браћо, лале и везири!
Ја умријех, вама добих царство,
Него ово мене послушајте,
Да вам царство дуговјечно буде:
Ви немојте раји горки бити,
Веће раји врло добри буд’те;
Нек је харач петнаест динари,
Нек је харач и тридест динари;
Не износ’те глоба ни пореза,
Не износ’те на рају биједа;
Не дирајте у њихове цркве,
Ни у закон, нити у поштење;
Не ћерајте освете на раји,
Што је мене Милош распорио,
То је срећа војничка дон’јела:
Не може се царство задобити,
На душеку све дуван пушећи;
Ви немојте рају разгонити
По шумама, да од вас зазире,
Него паз’те рају к’о синове,
ће вам дуго бити царство;
зулум чинит’ раји,
Сад су ’наке постале прилике,
Сад ће нетко изгубити царство;
Не бојте се краља ниједнога, Краљ на цара ударити неће,
Нити може краљевство на царство,
Јер је тако од Бога постало;
Чувајте се раје сиротиње;
Кад устане кука и мотика,
Биће Турком по Медији мука,
У Шаму ће каде проплакати,
Јера ће их раја уцв’јелити.
Турци браћо све седам дахија!
Тако наши инџијели кажу,
Да ће ваше куће погорети,
Ви дахије главе погубити;
Из огњишга пронић’ ће вам трава,
А мунаре попаст’ паучина,
Неће имат’ ко језан учити;
Куд су наши друми и калдрме,
И куда су Турци пролазили
И с коњскијем плочам’ задирали,
Из клина ће проникнути трава,
Друмови ће пожељет’ Турака,
А Турака нигде бити неће.”
[...]
Не пониче Фочић Мемед-ага, Не пониче, већ јунак покличе:
„Дишер море, хоџе и ваизи!
Мол’те Бога и језан учите
Сваки данак а све по пет пута, Не бринте се нама дахијама:
Док је нама здравља и памети, И док нам је биоградског града,
Кад Турчина у кнежини нађе, Топузом му ребра испребија,
А кад Турчин стане умирати,
А он виче на своје хајдуке: ’Море, слуге! Тамо пашче бац’те
Ђе му гавран кости наћи неће’.
А кад нама порезу донесе, Под оружјем на диван изиђе, Десну руку на јатаган метне,
А лијевом порезу додаје:
’Мемед-ага, ето ти порезе, Сиротиња те је поздравила,
Више теби давати не може!
Ја порезу започнем бројити,
А он на ме очима стријеља: ’Мемед-ага! Зар ћеш је бројити
Та ја сам је једном избројио!’
А ја више бројити не смијем,
Већ порезу украј себе бацим,
Једва чекам, да се скине б’једа,
Јер не могу да гледам у њега;
Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим кнеза Грбовића
Из лијепа села Мратишића,
Он је паша, а ја сам субаша.’
Док погубим и Алексу кнеза
Из лијепа села Бранковине,
И Јакова брата Алексина:
Цар и ћесар кад се завадише,
Код ћесара обрштери бише,
И носише од злата кашкете,
Попл’јенише све турске паланке,
Поробише, ватром попалише,
и ћесар кад мир учинише, А они се цару предадоше, И код цара кнезови посташе,
Турке цару опадаше,
„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
Твоја памет пашовати може,
Ми ћемо те пашом учинити,
Тебе ћемо свагђе послушати.”
Старац Фочо поче говорити:
„Нуто момка! И нуто памети!
С којом р’јечи на пашалук сједе!
Узми синко, Фочић Мемед-ага, Узми сламе у бијелу руку,
Мани сламом преко ватре живе:
Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
Или ћеш је већма распалити?”
[...]
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
„Господару Фочић Мемед-ага!
Поклони ми живот на мејдану,
Ево теби шесет кеса блага.”
Мемед-ага говори Алекси:
„Не могу те, Алекса, пустити,
Да ми дадеш и сто кеса блага.”
Ал’ бесједи Бирчанин-Илија:
„Господару, Фочић Мемед-ага!
Ево теби и сто кеса блага,
Поклони ми живот на мејдану.”
Вели њему Фочић Мемед-ага:
„Не будали, Бирчанин-Илија!
Тко би горског упустио вука?”
Мемед-ага викну на џелата,
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;
А Алекса сједе на ћуприју, Па овако поче говорити:
убио сваког ’ришћанина,
устанку.
Полећела два врана гаврана
са Мишара, поља широкога,
а од Шапца, града бијелога,
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена.
Прелећеше сву богату Мачву,
валовиту Дрину пребродише,
и честиту Босну прејездише,
те падоше на крајину љуту,
баш у Вакуп, проклету паланку,
а на кулу Кулин-капетана;
како па’ше, оба загракташе.
Ту излази када Кулинова,
излазила, те је говорила:
„Ја два врана, два по богу брата,
јесте л’ скоро од доње крајине,
од Мишара, поља широкога,
а од Шапца, града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску
око Шапца, града бијелога,
и у војсци турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара,
господара, Кулин-капетана,
кој’ је глава над сто хиљад’ војске
и који се цару зарекао
ћ’ Србију земљу умирити
од раје покупит хараче:
Иде ли ми Кулин-капетане,
води л’ војску од Босне поносне,
иде ли ми, хоће л’ скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
не води ли српскијех робиња,
које би ме вјерно послужиле?
Каж’те мене кад ће Кулин доћи, кад ће доћи, да се њему надам?”
Ал’ бесједе двије ’тице вране:
„Ој, госпођо, Кулинова љубо, ради бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо скоро од доње крајине,
а од Шапца, града бијелога, са Мишара, поља широкога,
виђели смо млогу турску војску
око Шапца, града бијелога,
и у војсци турске поглавице, и вид’ли смо твога господара,
господара Кулин-капетана,
и вид’ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару, пољу широкоме; У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба,
а у твога Кулин-капетана, у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака.
Ту смо били, очима гледали, кад се двије ударише војске у Мишару, пољу широкоме, једно српска, а друго је турска; пред
Нити иде Кулин-капетане,
нити иде, нити ће ти доћи,
нит’ се надај, нити га погледај!
Рани сина, пак шаљи на војску –
Србија се умирит не може!”
Кад то зачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна ’вако говорила:
„Јао врани, – да зла тога гласа!
још ми каж'те, два по богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадете ли још ког по имену
поглавара кој’ је погинуо
од честите Босне камените?”
Говоре јој двије тице вране:
„Знамо сваког, госпо Кулинова, сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мемед-капетане
од Зворника, града бијелога,
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Китогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
Добрави одс’јече му главу.
Турак’ на Саву удари,
утекло!”
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч-капетане, лудо д’јете, одмах се препаде, аџи-Мосто, намах обумрије; ту долеће Цинцар са Мутапом, Мутап Мосту одсијече главу, Цинцар Јанко Оштроч-капетану; утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао, ал’ у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана, ту Србини како мрки вуци
у Њемачкој пред бијелом крчмом, не стиде се цара ни ћесара.”
Кад то зачу Кулинова када, љуто цвили, до бога се чује, јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљињати стаде:
„Бјео Шапцу, не бијелио се, већ у живој ватри изгорјео, јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те бог убије!
Откако си ти закрајинио, млогу ти си мајку уцв’јелио, а љубовцу у род опремио, и сестрицу у црно завио, и мене си јадну уцв’јелио, јер ми згуби мога господара, господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо, јер погуби пашу Синан-пашу, који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила, јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц’јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те бог убије, твоји двори пусти останули, јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочеко, јер погуби мулу сарајевског, који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
те фигуре постигао народни
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије –
мало јада по Турћији радиш, ја шта тражиш по земљи Њемачкој? –
јер погуби Оштроч-капетана, лудо д’јете, јединца у мајке?”
То говори Кулинова када, то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде, већ и она црче од жалости.
БОЈ
НА ЧОКЕШИНИ
Полећеше два врана гаврана
Са врх Цера изнад Чокешине
Крвавијех кљуна до очију
И крвавих ногу до кољена:
Салећеше у богату Мачву,
Те падоше насред Прњавора
На бијеле Крсманове дворе,
Баш Крсмана кнеза Вуичића.
Ту излази љуба Крсманова,
Излазила, па је говорила:
„Ја два врана, два по Богу брата!
Јесте л’ скоро са Цера планине?
Јесте л’ вид’ли цркву Чокешину
И у цркви славна игумана, Игумана Аџи-Костантина?
Јесте л’ вид’ли Ћурч’ју арамбашу, Који чува
робља из Поцерја?
Јесте л’ вид’ли мога господара, А Крсмана кнеза Вуичића?
Јесте л’ вид’ли Ваљевца Јакова,
Та Јакова Српског комендата?
Је ли дош’о Ваљевац Јакове? Је
Отиш’о је Крсман пред Јакова, Да дочека војску Јаковљеву,
Сву је Мачву тама попанула:
Није тама ода зла времена,
је тама од пра’ пушчанога.” Ал’ бесједе двије тице вране: „О госпођо,
Чиста свила до земље спушћена,
А кадифа у краћем скројена,
Све оружје у злато облито,
У рукама пушке једнолике,
Једног арча, од дванаест драма,
На глави им капе кадифлије,
Златне ките бију по појасу;
Јадној мајци, сви ти су једнаци!
Када дође Ваљевац Јакове,
Када дође и доведе војску,
Под Јаковом Крсман коња прими,
Добра коња крилата ђогата;
Како дође Ваљевац Јакове,
Како дође и доведе војску,
Те се Јаков саста са Ћурчијом,
У образ се они пољубише,
Ал’ за здравље питат’ се не ћеше,
Веће одма кавгу заметнуше:
’Вако рече Ћурч’ја арамбаша:
Та Јакове, Српски комендате!
’Оћеш, болан, више довест’ војске?
Ако л’ не ћеш више довест’ војске,
Ја се први с Турци бити не ћу:
Јер ја нисам дрво врбовина,
Кад пос’јеку, да с’ омладит могу,
Па да будем врба, к’о и била,
Већ Ћурчија горски арамбаша,
Кад пос’јеку, омладит’ се не ћу;
Ја сам јунак душу огр’јешио
И уз часне посте омрсио,
У Љешници три ноћи ноћио,
И три дана по њојзи одио, Док сам Турску уводио војску, С Турцима сам мрсно вечерао,
мрсно и ручао,
Турцима сам иш’о у џамију,
Да погубе Аџи-Костантина.’
Ал’ бесједи Ваљевац Јакове: ’Ти Ћурчија, један пржибабо!
Ни стари ти четовали нису, Већ чували краве по Сријему.
Ласно ти је море бабе пржит’
У поноћи, кад нико не види,
Ал’ је мучно мејдан дијелити
У по подне св’јету на видику:
Не ћу, море, више купит’ друштва, С ово брата дочекаћу Турке.’
Истом они у ријечи бише, Кренуше се Турци из Љешнице:
Бубњи бију, а свирале свире,
Сва се земља испод Цера тресе,
Право Турци иду Чокешини.
Кад то виђе Ћурч’ја арамбаша, Он докопа пушку по средини,
Обазре се, рече три ријечи:
’Моја браћо, до триста другова!
Ко ће са мном, нека иде за мном: Ја се први с Турци бити не ћу.’
Што бијаше огња пламенита,
Са Ћурчијом оде у планину.
Кнез Мијајло Ружичић пошао
Из лијепа села Метковића,
И он води три хиљаде војске;
Кад Мијајло опази Ћурчију, Ђе Ћурчија струже уз планину, Препаде се Ружичић Мијајло,
На мах своју распустио војску:
’Моја
Није треба да с’ у боју деси:
Костантин се игуман уклони;
А чича се Јаков препаднуо,
Посједнуо крилата ђогата,
Голу сабљу држи у рукама,
Па дружини ’вако говораше:
’Браћо моја, три стотине друга!
Да црквену затворим’ авлију,
Да бусије себе поградимо,
Па да овђе дочекамо Турке.’
Ал’ бесједе два брата Недића:
’Чича Јашо, што си полуђео?
Ми нијесмо једне женске главе,
Под затвором женски да помремо,
Па да цркву крви обојимо,
Да костима цркву потрусимо,
Већ хајдуци, убојни јунаци,
Што замећу по крајини кавгу
Измеђ’ цара и измеђ’ краљева;
Да идемо, да сретемо Турке,
Да се далек’ с њима побијемо,
Ђе је свему св’јету на видику.’
То рекоше, па се послушаше,
Сви шарене пушке потпрашише,
Па Недићи напријед пођоше,
А за њима Дамњан Кутишанац,
За Дамњаном Дамњановић Панто,
А за Пантом дружина остала.
Чича Јаков на ђогату јаше,
Голу сабљу у рукама носи,
Иде виђет’, побит’ како ће се.
На далеко сусретоше Турке,
Повисоко од бијеле цркве,
Оба брата извр Вуковија,
Оба брата, оба барјактара,
млада,
Оба па’ше, ногом не макоше, Барјаци им пусти остадоше;
Земљи паде Дамњан Кутишанац, Земљи паде, пушци огањ даде, И он уби у Турској ордији
Из Зворника Асан-барјактара, Асан паде, барјак му остаде; Земљи паде Дамњановић Панто, Земљи паде, пушци огањ даде; Пантелија уби у ордији Из Брчкога Глибан-барјактара, И он паде, ни ногом не маче. На ма пуче од триста Србова, На ма пуче триста џевердана, Мртвих паде за триста Турака; Од Турака седам хиљад’ пуче, Магла паде од неба до земље, Нит’ се види неба
У два брата, два Недића млада!
Ђе с Турцима завргоше кавгу, Триста Срба са седам хиљада: Два Србина уд’риш’ на педесет, Четворица на стотину Турак’, Осморица на двјеста Турака. Бој чинише пуно и за млого, Ја у дану пуно седам сата; Све разбише Турке на буљуке. Сташе Турци натраг
Они вичу, рек’о б’, вино пију, Око себе Србадију рабре, Пушке пуне, на Турке бацају.
Ђе је срећа ту је и несрећа: У Недића нестаде џебане,
не могу на ноге устати, Да потраже по друштву вишека,
Већ из гласа сташе дозивати: ’О дружино, браћо Србадијо!
Није ли се у ког догодило
Ја вишека, да нама докучи:
Празне су нам пушке у рукама,
Још видимо према себе Турке;
У кога се вишек’ догодило,
За вишек му ево по жут дукат, Ако му се и то мало чини,
3а вишек му ево десет дукат’
Доста злата, ал' џебане нема.’
Стаде викат један до другога, Ни у једног није се десило;
се бране и
пушкама; Изломише пушке на седморо, Ев’ тукући око себе Турке; А кад танке пушке изломише,
Сваки Србин вата по Турчина, Како који докопа Турчина, Сваки паде по Турчину своме: Сваки Србин мори по Турчина, А Србина по двадест Турака.
Погибоше два Недића млада, И погибе Дамњан Кутишанац, И погибе Дамњановић Панто, Погуби га Дервиш од Зворника:
Јањи донесоше Пет стотина, онђе укопаше,
Вергијаша ни носили нису.
И данаске стоји коштурница Од Србаља
Цвјетоносије ијек. (застарела реч) ‒ православни хришћански празник који се обележава у недељу уочи Ускрса, Цвети
царевини
прикучити се – при-
ближити се
пустимичке – замахујући
свом снагом
кумбара – врста
старинског топа
изранити се – задобити
ране, повреде,
израњавити се
тане – пушчано зрно или
топовско ђуле
калајни – који је од
калаја (од метала
сребрнастобеле боје)
талијер – старински
европски сребрни
талир
сербски)
којима стоји топ
(ијек.) – са стране, попречно
потребовати – чинити
да неко или нешто буде неопходно
потребно, тражити надбијен – побеђен, надвладан
војвода – онај који
предводи војску, војсковођа
одликовати – овде: издвајати, истицати
кокошар – безвредан, безначајан човек
чест – част, поштење
што сам топовски метак у шумар
измакнуо, а чујем где мој стриц с брда виче: „Ај, Матија, ај, Матија, чекај!” Ја причекам, он ми
каза да Турци посекоше кнезове. То је овако било.
Турци свежу мога оца и Бирчанина, а Милована Грбовића пусте. Кад почну
у овом одломку?
Каква је улога Проте Матеје у догађајима о којима приповеда?
Због чега је Фочић Мехмедага желео да јавно погуби кнезове?
Како се понашао Фочић Мехмедага пре,
вања кнезова?
(одломак)
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју
ИГУМАН СТЕФАН Јесте ли их, ђецо, наложили, у пријекрст кâ треба метнули?
ЂАЦИ
Наложили, ђедо, кâ требује, пр'есули их бијелом шеницом, а залили црвенијем вином.
ИГУМАН СТЕФАН
Сад ми дајте једну чашу вина, ма доброга, и чашу од оке, да наздравим старац бадњацима.
(Дају му чашу вина; он наздрави и
попи је.)
ИГУМАН СТЕФАН (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле, душа ми их ваистину
него игда, прострта је слама испред огња, прекршћени на огњу бадњаци; пушке пучу, врте се пецива, гусле гуде, а кола пјевају, с унучађу ђедови играју, по три пâса врте се у коло, — све би река једногодишници, све радошћу дивном наравњено. А што ми се највише допада, што свачему треба наздравити!
ВЛАДИКА ДАНИЛО Срећан ли си,
ВЛАДИКА ДАНИЛО Љепше ствари нема на свијету
него лице пуно веселости, особено ка што је код тебе: са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а лице ти глатко и весело. То је управ благослов вишњега.
ИГУМАН СТЕФАН Ја сам проша сито и решето,
грдни свијет испитао,
му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
год дође ја сам му наредан.
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљу. Ти си млад јошт и невјешт, владико!
Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније.
О да знадеш што те јоште чека!
Св'jет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
у њ ратује душа са тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратује живина с живином,
у њ ратује народ са народом,
у њ ратује човјек са човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у тијелу.
Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!
ВЛАДИКА ДАНИЛО Добра ватра, а јошт боље вино; мало си се, ђедо, угријао, па пречишћаш свијет на решето!
ИГУМАН СТЕФАН
Ђе си био данас, аманати, те си дома тако позно дошâ?
Стојâ у лов толико нијеси; раније си свагда доходио.
И ђе су ти тјелохранитељи, два Новака1 и барјактар Пима?
Не био их пуштават од себе.
Био дозват, док ти Божић прође,
два три сина старога Мартина, ере ти се ја све бојим, синко,
да ће Турци тебе изгубити.
Двадест тридест да ноћас ударе,
како ти се кућа осамила, што би шћели, то би учинили!
ВЛАДИКА ДАНИЛО
Не бој ми се, ако Бог да, ђедо!
Не мисли се о томе Турцима, зле су мисли и на њих напале.
Па и да би дошли и стотина, имам овде десетак ђачади, у кућу се бисмо затворили, ми се били, а ти би нам пјевâ.
ИГУМАН
* * *
Дижу се пред зору и иду у цркву. Свршила се летурђија, излазе. Ђаче прича Игуману Стефану пред црквом.
ЂАЧЕ
Слушај, ђедо, да ти нешто кажем.
Кад су прва звона зазвонила,
дигâ сам се да идем у цркву,
али јеку нечесову чујем, те ја стрчи брже накрај поља.
Иако је лијепо вријеме,
мишљах скаче вода у Понору.
Кад присједох мало украј поља,
али није оно што ја мишљах,
но то брдо накрај поља јечи
како да ће прснут у облаке.
Пушке грме, небеса се ломе,
фиска стоји младе убојнике!
Те ја брже боље преко поља.
Када дођи при Ђинову брду,
ал’ у брдо нигђе ништа нема,
но се негђе бој крвави бије,
па одзивом брдо узјечало.
ИГУМАН СТЕФАН
Муч, будало, да ли Божић није?
Већ је троје појало пјевацах:
то брдо ка шупља
ВЛАДИКА ДАНИЛО Причајте ми што је тамо било: ал’ сте вуци али сте лисице?
ВОЈВОДА БАТРИЋ Весели су гласи, господаре, клањамо се Богу и Божићу.
Најприђе ти Божић честитамо, честитамо Божић Гори Црној!
Ми пет братах пет Мартиновићах и три твоје слуге највјерније са соколом Бориловић-Вуком покласмо се синоћ са Турцима.
прекрсти се крстом христјанскијем, узесмо га за својега брата.
Куће турске огњем изгорјесмо,
да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага.
Из Цетиња у Ћеклић пођосмо.
Ћеклићки се разбјежаше Турци, мало кога од њих посјекосмо, ма њихове куће попалисмо;
од мечета и турске џамије
направисмо проклету гомилу, нека стоји за уклин народу.
ВЛАДИКА ДАНИЛО
Благо мени, моји соколови,
благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах!
Скида се с коња Владика, те грли и целива јунаке који су почели бој
с Турцима, и тако иду низ поље
пјевајући и пушкама весеље чинећи.
Када дођоше близу цркве, али је
Игуман Стефан пред црквом и јошт
један калуђер, који држаше свети
путир у руке.
ИГУМАН СТЕФАН
приправе и без испов’јести, а ја мичем све
КОЛО
облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула,
пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у пештере —
бојаху се сунца и мјесеца;
бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода,
кâ кад зраке умру на планину
кад утоне сунце у пучину.
Боже драги, свијетла празника! Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале!
Играју се на бијела јата, како јата дивних лабудовах
кад се небом ведријем играју
над образом свијетла језера.
Соколови пет Мартиновићах,
које једна прса задојише
а одњиха једна колијевка,
два Новака с барјактаром Пимом, и витеже Бориловић Вуче,
који први удристе на Турке, —
ко умије вама сплести в’јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена свобода!
поради ‒ због
халак ‒ вика, граја
данас ће им најмилије бити, од Косова нигда као данас.
Обилића, Кастриота Ђура, Зриновића, Ивана, Милана, Страхинића, Рељу Крилатога, Црновиће Ива и Уроша, Цмиљанића, војводу Момчила, Јанковића, девет Југовићах, и Новака — поради халака, и остале наше витезове! На небу им душе царовале ка им име на земљи царује!
Изједоше оно кољиво, ручаше и свак дома одлази.
Ђура Јакшић
ОТАЏБИНА
И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама, О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слáгали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.
– И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит, можда, поганом.
Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим
Песма Светли гробови је декламована на скупу који су приредили
ђаци Више београдске гимназије, 25. јануара 1879. године, у корист
породице Ђуре Јакшића. Зато, имајући на уму околности у којима је настала, обележавање годишњице смрти Ђуре Јакшића, за ову
песму кажемо да је и пригодна песма.
Бејасте ли, браћо моја млада, Да л' бејасте ви на гробљу када, Ај, на гробљу, на голему? − Та увек смо ми на њему.
Гробље ј’ земља кôм се ходи;
Гробље ј’ вода кôм се броди;
Гробље − врти и градине;
Гробље − брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију;
Гробље − књиге што се штију;
Повесница свих земаља,
Староставник царâ, краљâ,
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека.
Све ј' то гробље −
Ал' је и колевка. Нема броја ни имена У
Ил' су
Својом зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају −
Кад се умље у прошлост удуби, У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете,
У давнине и свете и клете,
Да ти мис’о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ’ се из даљних еона
У поворци оној дугој −
Досветљујућ’ једна другој
Струјом која напред лети, Тежећ’
На гробове ове светле, Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј’ живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив’о:
„Где ја стадох − ти ћеш поћи!”
„Што не могох − ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам − ти ћеш доћи!”
„Што ја почех − ти продужи!”
„Још смо дужни − ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни’
Спајајући громким јеком
И божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба, (Баш к’о горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице, стара нада,
Ново цвеће, стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; −
Ту се слег’о живот млади
Да се с гробом разговара.
И ти паде, драги брате! −
„Нисам, децо, вас док траје!”
Је л’ ти борба била тешка? −
„Покушајте, милина је!”
Шта си хтео? − куд си пош’о? −
„Тамо куд се стићи мора!”
Зар је вера тако јака? −
„Увек јача од злотвора!”
Мало нас је кој’ би смели. −
„Ал’ вас јака сила креће!”
Зар ко може стићи цели? −
„Ко посумња, никад неће!”
А ко беху они диви
нема више лета Над облаком мрака густа, Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
Живот празан − младост пуста!”
Око сваког светлог гроба
Прикупљ’о се живот нови, Наследници светог жара,
Купили се соколови,
Пијућ’ душом светле зраке. −
Јест, тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, −
Ал’ је син’о гробак нови, −
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П’ онда горе, п’ онда у се; Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум’у се.
Да л’ то снага ниче нова? –
Даруј, боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с’ купе
Око гроба Ђуринога!
Мини-квиз
1. Вук Караџић је песму Бановић Страхиња забележио од: а) Филипа Вишњића; б) Тешана Подруговића; в) Старца Милије.
(Заокружи тачан одговор.)
2. Вук Стефановић Караџић је од Филипа Вишњића забележио следеће песме: а) Марко Краљевић укида свадбарину;
б) Бој на Чокешини;
в) Бој на Мишару; г) Почетак буне против дахија (Заокружи тачне одговоре.)
3. Песму Светли гробови написао је:
а) Ђура Јакшић; б) Јован Јовановић Змај.
(Заокружи тачан одговор.)
4. Која стилска фигура се јавља у песмама
дахија, Бој
а) персонификација;
б) словенска антитеза;
в) ономатопеја.
(Заокружи тачан одговор.)
5. Житије Ајдук Вељка Петровића је:
а) аутобиографија;
б) биографија.
(Заокружи тачан одговор.)
6. Ко у Горском вијенцу изговара следеће стихове: Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег
на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише.
ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у сурутку? Зар не видиш да господини
имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу.) А ти, лопове један, дош’о
СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш?
ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.
СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове?
ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове.
СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје?
ДАВИД: Тужим га славном суду, јер ми је изио читаву њиву куруза.
Тужим га и тужићу га што се даље и теже море!
СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој
будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ево је права будала, будала над
будалама! Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш?
ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није
ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој
мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је
по закону, а шта јопе’ није. [...]
СУДАЦ:
убио?
ДАВИД: Како сам будаласт, море бити
и
брат овог лопова. У’вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти.
ПИЛИПЕНДА
Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров,
покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још
троножних сточића. И то бјеше цијело
У дворишту, домаћица, Јела
па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти
смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово поље, стаде оправљати и градити путове,
плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше
Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше
доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао
у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари, изнемогли поп настојаше
једном зараколи
валај ‒ вала, богме, одиста, заиста
укочањити се ‒ укочити
се, стати мирно као кип
поганија ‒ зли, опаки људи
изимити ‒ прехранити,
одржати током зиме
нејач ‒ оно што је
беспомоћно, немоћно
опоро – грубо
блејати ‒ блебетати,
говорити глупости
перваз ‒ руб, ивица
Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер
с
лицем. Одоше и оба практиканта, с Марком столаром, свадивши се
најпре с гостионичаром што им је точио још прошле среде отворено
пиво. Пођоше и кочијаши, нудећи се да по два гроша возе у варош; али
већина, „ради апетита” или „опружања ногу”, оде пешице, заметнувши
прут на раме а палац од леве руке за шпаг од пршњака. Ни жена Маринка
магазаџије не хтеде сести у кола, већ
од облачка поврх ње.
Замало још, и свет се сасвим разиђе. Осим слугу и чиновника паробродских, на обали стајаху још само
чакширама, други у мундиру и мамузама. Онај у фесу − Благоје казанџија − цео дан нестрпљиво ходаше: сваки час запиткиваше кога
Јоле, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма! У две борбе,
сасвим
Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На
− ово ће народ позлатити! Је ли тако, браћо?
Сви прискочише одобравајући. − Ето ја, − рече капетан − ја први дајем... − он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара − ја ево дајем сахат и ланац. На!
− Хвала, господин-капетане! − рече војник, исто онако поздрављајући капетана. − Држи, тата! Ја немам руке. − Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди
дуката − рече Стево, практикант. − Хвала, браћо! Држи, тата! − Ево ти да купиш дувана! − рече Маринко магазаџија,
неколико дуката.
Војник, с муком придржавајући штаку, скиде
магазаџији да тури у њу новце.
− Хвала, браћо! Држи, тата!
Благоје узе капу у обе руке, метну у њу сахат, лулу и дукате.
Народ поче редом спуштати у капу. Међу путницима
Војник се захваљиваше непрестано
је
у часу жагором, новим униформама, мирисом новог сукна и коже... Четири стотине младих људи, четири стотине правника, филозофа, техничара, сликара, учитеља, ђака смејало се под својим новим жутим поднаредничким звездицама и ремењем, тискало, тражило своје или познате; они који нису имали никога, већ беху нагрнули на бифе и чаше са пивом. Ненад
маневришући, завијају у шиштећу пару, учествовала у песми. Све је
певало. Ветар се играо власима гологлавих људи, женама су, док су певале дигнутих глава и широко отворених очију, сузе полако текле низ озбиљна
лица. Ненад се осети као у цркви.
присуством. И од сад нам буди спас..
клицање. Из
потиљак.
Данас нама кажу, деци овог
светлих и грозничавих
Мали плави наредник
старамајку, милујући је по рамену:
рога. Пуштена бела пара. Прво црвена
свако
себе,
руке што машу; онда се све споји у једну једину
лица и руку, помешаних, стопљених. У даљини се, изнад празних трачница, нагло смањивало црвено око сигналног фењера. Уши су им биле још заглухнуте када се нађоше
старамајку испод руке. Ненаду се учини погрбљенија и мања.
Улица је под светлошћу
следеће приповедачеве речи: Радост која би им се
Аритон Големовић
Целога живота спремао се за срећу.
Био је домаћин човек
Говорио је са нагласком И достојанством
Истичући речи.
Студирао је не трудећи се прекомерно
Не напрежући мозак до краја.
Није био ни рђав друг Мада је радије давао савете.
Побожан, чак и сујеверан, Он је с пуним правом очекивао
закриљен ‒ заклоњен,
Више силе биле су у обавези
Да Аритона чувају и штите.
Када смо прелазили Албанију
У глади, студи, грозотама
Када су нас ваши јеле
И обарале једног по једног
На сваком конаку,
Када смо безбродне реке пролазили
Држећи се за руке
Прозебли и пропали
Гинући, страдајући
И грчевито испливавајући
Аритон је знао
По сто ситних чињеница
Да је закриљен.
Једне ноћи Студене
срећу, највећу срећу
које може доћи смртни човек
Где није допирала ватра
И месо се претварало у лед.
И Аритон је мислио и мислио
Какво је чудо потребно
За потпуну бескрајну срећу
Да се топлота укаже са обе стране
А не само где је окренут ватри –
Молио се својој слави
И другим божјим угодницима, И сањао, премирући од миља
Како неки безмерни пожар
Обузима цео свет
Планине и небеса – И леђа.
Стара војничка труба,
Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпēва труба.
То иза гора и вода лелек је рушне сељанке.
Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је.
Откини зумбул с груди,
погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.
Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.
Откини зумбул с груди,
погни главу. Негде зàпēва труба.
1. Повежи
2. Које од наведених
3. Иронија је стилска фигура у
б) исказане
4. Повежи ликове и књижевна
5. У текстовима: Пилипенда, Све ће
пролази приповедач је:
а) свезнајући;
б) субјективни;
в) комбинација свезнајућег
(Заокружи тачан одговор.)
6. Радња приповетке Симе Матавуља
(Заокружи тачан одговор.)
7. Момчило
4. Култура сећања
дружине, где су се те две
девојке и упознале.
Друго писмо је написано два дана касније, 9. децембра, и садржи прве утиске о животу у логору. Упућено је Мирјани Петровић, још једној
написано око 13. децембра. У њему Хилда открива да ће јој се чланови њене породице ускоро
запуштеној кафани
7. XII
и ја. Посла има доста, људи, то јест жене падају у несвест итд. Али се у већини случајева држе више него јуначки.
Ретке су сузе. Нарочито код омладине. Једино што ми
недостаје јесте пристојна могућност за умивање. Нама
ће доћи још 2.500 особа, а има свега 2 лавабоа, тј. чесме.
Постепено ће све доћи у ред и у то нимало не сумњам. Болница ће бити у једном другом павиљону. Броје нас често, из
жицом. Нимало не жалим што сам дошла, већ сам задовољна својом одлуком. Ако
неколико месеци), крај ће бити
познанстава, искуства, упознајем људе са њихове праве
Управа логора је у банатским рукама, систем непотизма, односно љубавницизма, али ми Београђани смо сувише питоми, а они то користе, јер ко први девојци ономе и девојка. Сваких сто људи има
Вертера, Хајнеа, Паскала, Монтења, енглески и хебрејски уџбеник.
Тако мала библиотека, а чини ми се ипак од огромне користи.
Надо моја, не пишем то само зато што ми је жеља, већ чврсто
убеђење: видећемо се ускоро. Ја немам намеру да овде летујем, а
надам се да ће они (са великим О) узети моје намере на разматрање.
Решење њихово очекујем ускоро.
Надо моја, морам да спавам, сутра ћу се рано дићи, а снагу хоћу да
чувам. Здраво, мила моја, бојим се да мислим на тебе у овој прљавој штали да не кварим ону светињу
латрина ‒ тоалет, клозет (обично војнички)
кадавер ‒ леш, мртвац. a propos (франц.)‒ апропо, у вези с тим, поводом тога
МАРИЈА РИГО: Ти, Анди, збиља претерујеш... увек си био склон фантазијама, као твој покојни отац, опрости
рећи, али ипак мало претерујеш...
искључио је апарат): Нешто си рекла?
МАРИЈА РИГО:
ЕМИЛ: Како да не... то је била она црнка, с
бар сасвим јасно, Анди... Деца памте своје
учитеље, а ако је неко још и строг учитељ, као што је био Емил...
ЕМИЛ: Не мислиш, збиља, Марусја, и ти, као друг, да сам ја... како
сте оно рекли...
МАРИЈА РИГО: Бубатао...
ЕМИЛ: Да сам ја бубатао ђаке печатним прстеном...
МАРИЈА РИГО: Забога, Емиле, па можда си ипак некада... знајући
за твоју нервозу...
ЕМИЛ: Али то је ипак фантастично, скоро несхватљиво...
МЛАДИЋ: Носили сте тамну кравату, можда је била и црна...
МАРИЈА РИГО: Анди, извини што те прекидам, сећаш ли се како сам ти једном дала Антонове ципеле, па си морао да их режеш
позади, јер су ти биле мале... Био си
попила памет...
заједно.
offa) сценски су знакови који су забележени у дидаскалијама.
David Albahari
MAMAC
(odlomak)
Pripovedač se nalazi u Kanadi. Sreće se s piscem Donaldom i razgovara s njim o pisanju romana. Nejasno je da li je Donald izmišljeni junak ili je pripovedačevo drugo ja, neka vrsta dvojnika. Pripovedač je davno snimao magnetofonom majku kako pripoveda o svom životu. Želeći da napiše roman o majci, posle mnogo godina ponovo preslušava snimke, razmišlja o procesu pisanja, seća se, razgovara s piscem Donaldom u Kanadi i vodi borbu sam sa sobom dok se istovremeno prilagođava načinu života u Kanadi, koji se veoma razlikuje od njegovog života u Zemunu i tadašnjoj Jugoslaviji. Vreme odlaska u Kanadu poklapa se s ratnim vremenima 90ih godina 20. veka, a s nestajanjem Jugoslavije, nakon smrti roditelja, pripovedač želi da započne novi život. Svi pripovedački glasovi (majka, pripovedač, Donald) i vremena (vreme pred Drugi svetski rat, sam Drugi svetski rat, posleratno vreme i vreme ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, vreme u Kanadi) o kojima se pripoveda su pomešani, isprepleteni i čine pripovedanje dinamičnim, zgusnutim i veoma dubokim, i to kako u smislu onoga o čemu se pripoveda, tako i u smislu načina na koji se pripoveda.
Majka se nakašljala; uvek se neko nakašlje posle duge tišine; i rekla: „Bila sam srećna kada si se ti rodio.” Zaustio sam nešto da kažem, ali ona me je prekinula. „Bila sam srećna i kada se rodila tvoja sestra”, rekla je. „I pre rata, i tada sam bila srećna. Kada sam upoznala prvog muža, za koga tada nisam znala da će mi biti muž, bila sam srećna. I uz našu decu, i kada su njegovi roditelji pristali da nas vide sve zajedno, i dok sam čekala da se on vrati s posla, bila sam srećna. A onda, kada je sve počelo da se zatvara, sreća je prestala. Ne možeš da budeš srećan kada vidiš kako svetlost iščezava u tami. Možeš možda da se nadaš, ali nada nije sreća, jer znaš da ono što se jednom zatvori nikada više ne može da bude isto, čak ni kada se ponovo otvori. Nisam bila srećna kada sam se udala za tvog oca. Kako sam mogla da budem srećna kada se tada više nisam ni nadala? Posle sam se navikla. Rekla sam mu: Nemoj ništa da tražiš od mene, a ja ću ti dati sve što mogu. I on je to razumeo. Ne znam da li ćeš ti razumeti, ali ne možeš da budeš srećan kada je prošlost sve što imaš i kada ne odustaješ od uspomena. Živeli smo u svetu koji je, ma koliko pričao o svetloj budućnosti, samo tapkao u mestu, koji je, ma koliko se trudio da zaboravi, postojao samo da bi pamtio, koji je, ma koliko
tvrdio da smo svi isti, samo pokazivao koliko se svi razlikujemo. Kada smo prvi put posetili Izrael, niko od ljudi koje sam srela nije govorio o onome što se desilo pre osnivanja Izraela, pre njihovog dolaska. Život je počinjao onog trenutka kada su napustili palubu broda, ili izašli iz aviona, i stupili na tlo Izraela. Ono što je bilo pre toga pripadalo je drugom, okončanom vremenu. Nije bilo zaboravljeno, već se jednostavno nije pominjalo, bilo je istorija. U tome je stvar: onaj ko živi sa istorijom, ne živi sa životom, mrtvac je čak i kada je živ. Život se kusa velikom kašikom ili srče iz male, ali ne može se samo sedeti i gledati u njega. Ono što je u tanjiru možeš da pojedeš ili da ne pojedeš, treće ne postoji, zar ne?” Nije sačekala da odgovorim, i dobro je što nije, jer tada sam neprekidno čitao knjige o misticizmu, zen budizmu, materiji i antimateriji, običnim i paralelnim svetovima, i da sam počeo da govorim, verovatno se ne bih zaustavio sve dok traka ne bi iscurela, možda čak ni onda, a to što smo snimali trebalo je da govori o njoj, mislim, ona je trebalo da priča o sebi, ne ja o meni, kao što bi knjiga, kada bih uspeo da je napišem, trebalo nju da prikaže, nikako mene, nisam ja od onih koji se na svakoj fotografiji guraju u prvi red. Majka je samo odmahnula rukom i nastavila: „Posle toga, sve je bilo lako. Kada izabereš, sve nestaje kao rukom odneseno. Kada se odlučiš, to je sreća. Kod nas ljudi nisu nikada uspeli da savladaju tu veštinu, i uvek su ostali neodlučni, nesigurni kom carstvu da se privole, i tako nisu pripadali ni sadašnjosti ni prošlosti, o budućnosti i da ne govorimo. Uvek im se činilo da je jedno lepše od drugog, pogotovo ono što im više nije bilo dostupno. A ja sam, kada sam došla iz Izraela, sve lepo složila i svemu našla mesto. Fotografije iz predratnog albuma, rekla sam sebi, samo su komadići specijalnog papira koji polako počinju da žute; spomenici su komadi granita ili mermera koje izrađuju posebni majstori i koji ne rastu ni iz čijeg srca; pismo je kao pečat, možeš da ga čitaš dok ne izbledi a posle toga ništa ne vredi. E, sada ti možeš da kažeš da mi je za tako jednostavnu odluku trebalo čak petnaest godina, i da je to užasno dug period, što je tačno, ali to je samo zato što živiš u vremenu u kojem, hvala Bogu, nisi suočen sa takvim izborom. Za tebe ne postoje pre i posle, za tebe postoji jedino sada, ovaj trenutak, kao što je za mene, onda, u prvom braku, postojao samo taj trenutak i stalno sam se čudila ljudima koji su pričali o tome kako je nekada, u doba Austro-Ugarske, bilo fino i mirno, i kako se znalo ko je ko i gde je čije mesto. Život je izgledao kao neprekidno tugovanje za onim što je prošlo, što više ne može da se vrati. A kada tako misliš, onda to, kao neki slatki otrov, prenosiš svima oko sebe. Nisam želela da budete takvi, ni ti ni tvoja sestra. Nije to želeo ni tvoj otac. Ako sam ja trpela bol, ako je on trpeo bol, zašto biste vi morali da osećate bilo kakvu odgovornost za to? Zbog toga smo činili sve što možemo da dođemo u Beograd, koji je već tada bubreo kao pasulj u vodi. Veliki grad oslobađa, što sam prvi put osetila u Zagrebu, bez obzira što se
više nikada ne bih vratila u njega. U Ćupriji sam stalno imala osećaj da mi je oko glave vezana čalma koja se steže, u Peći sam bila srećna što uopšte mogu da vidim nebo, i tek sam u Beogradu, prvi put posle rata, počela doista da dišem. Doduše, nismo došli u Beograd nego u Zemun, i u prvi mah, što je, u stvari, potrajalo nekoliko godina, pomišljala sam da se ništa nije izmenilo, možda sam umesto čalme imala maramu ali i ona me je stiskala; a onda sam uvidela da su to dva dela iste celine, da su samo prividno razdvojeni, i da jednom moraju da se spoje. Ali nikada nisam mogla da zaboravim, nisam ni htela da zaboravim, da ih spaja staro Sajmište, koje je polako, lepo se to videlo iz trolejbusa ili autobusa, postajalo središte tog novog, velikog grada. Nisam, naravno, više mislila na one koji su nekada bili na tom mestu, u logoru, odakle su odvođeni na streljanje ili ulazili u dušegupku, njih ionako više ništa nije moglo da vrati, ali nisam mogla u sebi da prikrijem slutnju da ih taj novi grad, odbijajući da obeleži njihovo odsustvo, zapravo ponižava. Ne znam zbog čega je tako moralo da bude, ali tako je bilo. Najbolja stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš i pamtiš. Ono što je u tebi niko ne može da ti oduzme, a ono što je izvan tebe svejedno nije tvoje.
Pripovedačeva majka svoju priču započinje sećanjima o trenucima sreće. Koji su povlašćeni trenuci njenog života? Šta je nju sprečavalo da bude srećna kada se udala za pripovedačevog oca?
Objasni šta za majku znači uverenje da se ne može samo sedeti i gledati u život.
Kog časa je majka odlučila da ponovo sebi dozvoli da bude srećna? Šta je sve uradila da bi bila srećna? Šta misliš o njenoj snazi da uprkos patnji i strahu nastavi život?
Objasni zbog čega je majka odlučila da s decom i drugim mužem započne novi život u Beogradu. Kako razumeš njene reči da je posle Drugog svetskog rata počela da diše tek u Beogradu?
Zašto ne može i neće da zaboravi da stari i novi deo Beograda spaja Sajmište? U kakvoj su vezi to prisustvo i sećanje na mesta stradanja sa odlukom da deca imaju pravo da ne trpe roditeljsku bol? Objasni da li je ta njena odluka dobra.
Pripovedač je želeo da snimanjem majčine životne priče pronađe građu za svoj roman o majci. On preslušava snimke, seća se i razmišlja o procesu samog pisanja i nastanka romana. Šta misliš da je za pisanje romana presudnije: dokumentarna građa ili pripovedačeva mašta? Obrazloži svoj stav primerima iz ovog odlomka.
Obajasni kako razumeš naslov romana i u kakvoj vezi taj naziv može biti s likovima o kojima se pripoveda.
Odrastao sam u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. I otac i majka su podsticali našu ljubav prema čitanju. Rođendanski pokloni su uvek bili u obliku knjiga, ništa drugo nije dolazilo u obzir. Otac nam je, sestri i meni, kupovao svako novo izdanje najboljih dečjih biblioteka, kao što je sarajevska „Lastavica”, a kuća je bila puna predratnih izdanja dečjih knjiga u edicijama „Zlatna knjiga” i „Kadok”. Bili smo pretplaćeni na dečji časopis „Zmaj”, i redovno sam slao svoje „rane radove” na njihove konkurse. I dandanas imam negde uramljene diplome, kao i knjige Branka Ćopića i Mire Alečković, koje sam tada dobio. Na knjige sam bio posebno ponosan jer su bile potpisane. Ali pravo kretanje ka pisanju počelo je tokom mojih gimnazijskih dana, kada su i moji književni horizonti počeli da se šire. Tada je počela i moja opčinjenost Viljemom Foknerom, opčinjenost koja je potrajala dugi niz godina (i koja se ponajviše vidi u mojim pričama u „Nepažljivom proroku”, drugom delu Porodičnog vremena). Uzgred, kada sam završio gimnaziju, hteo sam da studiram biologiju, ali nisam bio primljen, pa sam u naknadnom roku upisao engleski jezik i književnost na Višoj pedagoškoj školi, i ta slučajnost je zapečatila moju sudbinu.
Tada sam već ozbiljno pisao, ali ne toliko priče koliko pesme. Nosio sam dugu kosu i osećao se kao buntovnik. Bio je to kraj 60ih. Ništa nisam znao o tome kako funkcioniše književni svet, ali desilo se da je moj otac poznavao nekoga ko je nešto znao o tome, i tako sam jednog dana otišao u redakciju „Mladosti” sa svežnjem mojih priča i pesama. Tada je književni urednik „Mladosti” bio Milan Vlajčić, i on je prvi objavio nešto od moje proze.
Odlomak intervjua koji je David Albahari dao Mihajlu Pantiću preuzet je sa sajta: http://sveske.ba/bs/content/umetnikjepoprirodistvariizgnanik
Napravi spisak reči koje smatraš važnim kada treba da opišeš svoju porodicu ili svoje prijatelje. Razmišljaj o čulnim doživljajima: mirisima, bojama i zvucima koji oblikuju sliku o nekome.
David Albahari (1948), pisac jevrejskog porekla, piše kratke priče, romane i eseje na srpskom jeziku. Prevodio je sa engleskog, ali je nastavio da piše na srpskom jeziku i nakon preseljenja u Kanadu. Za roman Mamac dobio je 1996. godine Ninovu nagradu. O tome šta je sve pisao možeš pročitati na sajtu: https://www.davidalbahari.com/biblio.html
1. Одлике
2. Данило Киш је написао:
3. Живот се куса великом кашиком
4.
5. Ко се коме смеје?
Молијер
ГРАЂАНИН
ПЛЕМИЋ
(одломак)
ПРВИ ЧИН Појава II
Пређашњи, Журден, слуга.
ЖУРДЕН, у домаћој хаљини с ноћном капицом.
ЖУРДЕН: Дакле, господо, шта је? Де, покажите ми те ваше комендије!
УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Како? Комендије!?
ЖУРДЕН: Да, како оно зовете: онај ваш певачки и играчки пролог, дијалог, шта ли?
УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Е, е, е!
УЧИТЕЉ МУЗИКЕ: Изволите, ми смо готови!
ЖУРДЕН: Дуго сте ме чекали, а то стога што се данас
баш као права господа. Мој кројач ми је послао
ЖУРДЕН: Молим
њему.
УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Учинићемо све што заповедите.
ЖУРДЕН:
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Драге воље, помоћи ћу вам.
ЖУРДЕН: Јелте да ће то бити галантно?
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Дабогме! Хоћете ли да јој пишете у стиховима?
ЖУРДЕН: Не, не; не у стиховима.
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Добро, онда у прози.
ЖУРДЕН: Немојте, нећу ни у стиховима ни у прози.
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Па мора једно или друго.
ЖУРДЕН: Зашто то?
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Зато, господине, што се мисао може изразити само у прози или у стиховима.
ЖУРДЕН: Е-не! Само у прози или у стиховима?
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Сасвим тако: све што није проза, то је стих, а што није стих, то је проза.
ЖУРДЕН: А кад се говори просто, као сад ја с вама, шта је то?
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: То је проза.
ЖУРДЕН: Шта, шта? Кад ја, на пример, кажем: „Николија, донеси ми папуче и дај ми моју спаваћу капу", зар је то проза?
УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Јест, господине!
ЖУРДЕН: О, Господе! Онда има
ЖУРДЕН:
ТРЕЋИ ЧИН Појава I
Журден, две слуге.
ЖУРДЕН: Пођите са мном. Хоћу да се у новим хаљинама прошетам по
граду. Идите за мном у стопу, нека свако види да мени припадате.
СЛУГА: Добро, господине.
ЖУРДЕН: Зовите Николију, да јој нешто наредим... Али, не треба, ево је.
ТРЕЋИ ЧИН
Појава II
Пређашњи, Николија.
ЖУРДЕН: Николија!
НИКОЛИЈА: Заповедајте.
ЖУРДЕН: Слушај.
НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи, хи, хи!
ЖУРДЕН: Зашто се смејеш?
НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи, хи, хи, хи!
ЖУРДЕН: Ама зашто се смеје ова бештија?
НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи! Како сте се накарадили! Хи, хи, хи!
ЖУРДЕН: Доста о томе! То није за казивање. Главно је, ако сам му позајмио, даће он мени дуг подмирити, и то ускоро.
ГЂА ЖУРДЕН: Хоће! Причекај!
ЖУРДЕН: Па рекао ми је.
ГЂА ЖУРДЕН: Не бој се, неће пропустити да не учини.
ЖУРДЕН: Дао ми је своју племићку реч.
ГЂА ЖУРДЕН: Тврду!
ЖУРДЕН: Ала си тврдоглава, женска главо! Кажем ти да ће
реч. У то сам убеђен.
ГЂА ЖУРДЕН: А ја сам уверена
љубазношћу.
ЖУРДЕН: Ћути! Ево га.
ГЂА ЖУРДЕН: Баш у добар час! По свој прилици
зајма. Ах сита сам га.
ЖУРДЕН: Ћути, кажем ти!
француског превео Симо Матавуљ
Јеротије, Вића
ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а?
ВИЋА: Не знам!
ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио?
ВИЋА: Јесам.
ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш?
ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.)
ЈЕРОТИЈЕ (Чита и изненађује се. Загледа депешу са свих страна, погледа Вићу, па опет покушава да чита.): Па добро, шта је ово?
ВИЋА: Не знам.
ЈЕРОТИЈЕ (Чита гласно): „Плава риба” – јест „плава риба”. Буди Бог с нама! (Чита опет.) „Плава риба, кљукана династија.” (Тргне се.) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт...” (Погледа у Вићу па наставља.) „Зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!” (Престаје) Буди Бог с нама, шта је ово! ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се по сата док сам разрешио. ЈЕРОТИЈЕ
фондова на туђе имање.
JEРОТИЈЕ (Уједа се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може
бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио?
ВИЋА: Реч по реч. Видо сам одмах да је нешто врло важно.
JEРОТИЈЕ (Мисли): „Плава риба”! Добро, нека му буде „плава риба”
али „кљукана династија”? Кад се зрело размисли, има ту и увреде,
господине Вићо! То не може друкчије бити, него ти си нешто
погрешио.
ВИЋА: Ево, да донесем шифре, па сами да видите.
ЈЕРОТИЈЕ: Разрешио си доњом, општом шифром?
ВИЋА: Јесте!
ЈЕРОТИЈЕ: А ниси пробао горњом, специјалном?
ВИЋА: Гле! Нисам, бога ми!
ЈЕРОТИЈЕ: Па то ће бити, то ће бити, господине Вићо! ’Ајд
Јеротије, Вића [...]
писма од њега одузму и под јаком стражом спроведе у Београд.
господине Вићо, шта носи ова депеша?
ВИЋА (Слеже раменима)
ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу!
ВИЋА: Вама, господине капетане!
ЈЕРОТИЈЕ: Па мени, дабоме! Уосталом ти, господине Вићо, и не мариш много за класу. Па јест, шта ће теби?
ВИЋА: Не кажем да ми треба класа, али бих волео онако да се средим, да се одомаћим...
ЈЕРОТИЈЕ: Знам шта хоћеш да кажеш. Не брини, господине Вићо; ако овај посао свршимо, мени класа, а теби невеста
II, 17
Капетан, пређашњи
КАПЕТАН: Има ли још какве хартије?
ВИЋА: Има једно писмо.
ЂОКА (Скочи бесно): То не дозвољавам! (Хоће да шчепа писмо.)
КАПЕТАН: Де! (Побегне иза Милисављевог стола. И сви остали поскоче преплашено.)
ЂОКА: Пре ћу погинути но што ћу то дозволити!
КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (Дочепа звонце
и звони.) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! ( јави се Јоса на вратима.)
ЈОСА: Алекса!
КАПЕТАН: Зови га, дођите обојица!
ЈОСА (Мане главом те улази Алекса).
КАПЕТАН: Држите овога!
ЂОКА: Али, господине капетане!
КАПЕТАН: Држите га, кад вам кажем! (
не марим, господо, ни свој живот да дам кад треба послужити држави! Дедер, читај, бога ти, господине Вићо, јер изгледа да сад тек наилази оно што је главно. (Ђоки) Је л’ тако? То писмо те боли, је ли? Е, па онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам. Само, молим те, слово по слово, сваку реч да чујемо.
ВИЋА (Чита): „Душо моја.”
КАПЕТАН (Разочаран): Опет „душо моја!” (Ђоки) Ама, ти си бре нека шушумига.
ЂОКА: Молим вас, ја не дозвољавам да ме вређате!
КАПЕТАН: Е, бога ти! Пази, молим те, шта ми наказива! Да те не вређам, је ли? А ти што вређаш државу то ништа, је ли?
очајно дрекне.): Чекај! (Збуни се, не зна шта ће.) Овај,
(Загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане!
КАПЕТАН: Шта кажеш? То не може бити! Откуд моја ћерка
бити тако писмена?
ВИЋА: Ето, видите потпис, ако не верујете. (Даје му писмо.)
казао да не слушате! Пази, немојте ви да ми платите за све! (Жики) Је'л мора, господин-Жико, да се чита писмо?
ЖИКА: Па оно, мора!
ЂОКА: Боље немојте читати даље.
КАПЕТАН: Ти да ћутиш, јеси ли чуо? (Милисаву)
и ти, господине Милисаве велиш да се мора читати?
МИЛИСАВ: Па јес’!
КАПЕТАН: Добро! Седи, господине Вићо, па настави посао. А писмо читај ти, господин-Жико! (Даје му.) Баш да га не ужива господин Вића. (Грађанима) А ви немојте слушати, јер ће да вас изеде ђаво!
ЖИКА: Је л’ из почетка?
КАПЕТАН: Ама како из почетка? Шта смо чули, чули смо! Читај
оданде где смо стали...
ЖИКА: „А доцније прешао у полицију”.
КАПЕТАН: Одатле, јес’!
ЖИКА (Чита): „Па он и мајка навалили
писара, једног преиспољног клипана који личи на петла, а и
иначе је нитков и лопов првокласни, те цео свет пишти од њега...”
ВИЋА (Плане и скочи.): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо.
КАПЕТАН: Ехе!
ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам!
КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар? Заокупио ту: докуменат, закон, истрага, а оно ено шта испаде! Ама чим
теби паде на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту
нешто наопако изаћи.
ВИЋА: То је срамота да једна госпођица, ћерка нашег
Sju Taunzend
panker ‒ pripadnik pank pokreta (koji sluša pank muziku, nosi specifičnu frizuru i odeću)
TAJNI DNEVNIK ADRIJANA MOLA
(odlomak)
Subota, 10. januar
Prepodne. Sada je i pas bolestan! Povraća non-stop, pa smo morali da zovemo veterinara. Otac mi je rekao da mu ne kažem da je pas bio zatvoren u šupi dva dana.
Stavio sam flaster preko bubuljice da ne bih dobio bacile od psa. Veterinar ga je odveo. Kaže da misli da mu se nešto zapetljalo u crevima i da će morati hitno da ga operiše.
Baka se posvađala s mojom majkom i otišla kući. Našla joj je one džempere sve izrezane u krpe za prašinu. Sramota, a neki nemaju ni da jedu.
Naš prvi komšija, gospodin Lukas, svratio je da obiđe moje, koji su i dalje bili u krevetu. Doneo je čestitku sa „najboljim željama za ozdravljenje” i cveće mojoj majci. Ona je sedela u krevetu u spavaćici koja joj je više pokazivala nego skrivala grudi. Razgovarala je s gospodinom Lukasom maznim glasom. Otac se pravio da spava.
Najdžel je doneo svoje ploče. On je panker, mada ne vidim nikakvog smisla u tome pošto ne mogu da razumem reči. U svakom slučaju, mislim da postajem intelektualac. Verovatno zbog silne brige.
Popodne. Išao sam da vidim kako je pas. Operisali su ga. Veterinar mi je pokazao plastičnu kesu s gomilom kojekakvih drangulija u njoj. Bilo je tu parče uglja, jelkica sa božićnog kolača i figurice gusara sa očevog modela broda. Jedan gusar je mahao sabljom, što je psu sigurno pričinjavalo grdne muke. Sada izgleda mnogo bolje. Za dva dana može da se vrati kući, nažalost.
Kad sam stigao kući, otac se svađao s bakom zbog onih praznih flaša u kanti za đubre.
Gospodin Lukas je na spratu razgovarao s mojom majkom. Kada je otišao, otac se popeo, zakačio se i s njom, tako da se ova rasplakala. Otac je loše raspoložen. To znači da se oseća bolje. Skuvao sam majci čaj, a da je nisam ni pitao. To ju je takođe rasplakalo. Nekim ljudima nikako ne možeš da ugodiš! Još imam onu bubuljicu.
Nedelja, 11. januar
PRVA PO BOGOJAVLJENJU
Sada znam da sam intelektualac. Sinoć sam gledao Malkolma Mageridža1 na televiziji i razumeo sam skoro svaku reč. Sve se slaže. Loše prilike u kući, bedna ishrana, ne volim pankere. Mislim da ću se učlaniti u biblioteku, da vidim šta će da se desi.
Prava je šteta što nema više intelektualaca koji žive u blizini. Doduše, gospodin Lukas nosi štofane pantalone, ali on radi u zavodu za osiguranje. Eto kakve sam ja sreće.
Prva, šta po Bogojavljenju?
Ponedeljak, 12. januar
Pas se vratio. Stalno liže ranu, pa mu okrećem leđa kad jedem. Majka je jutros ustala da bi psu namestila udobniji ležaj dok se ne oporavi. Napravila ga je od kartonske kutije u kojoj su nekada bile kese s praškom za pranje. Otac je rekao da će pas od toga da kija, pa će da mu puknu konci i onda će veterinar da naplati još više kada ga bude ponovo zašivao. Posvađaše se oko te kutije, a onda je otac počeo da pominje gospodina Lukasa. Uopšte mi nije jasno kakve veze gospodin Lukas ima sa psećim ležajem.
Utorak, 13. januar
Otac se vratio na posao. Hvala Bogu! Ne znam kako ga majka uopšte i podnosi.
Gospodin Lukas je svratio jutros da pita majku da li joj treba pomoć u kući. Baš lepo od njega. Gospođa Lukas je napolju prala prozore. Merdevine na kojima je stajala nisu delovale baš sigumo. Pisao sam Malkolmu Mageridžu u BBC zamolivši ga da mi kaže šta da radim kao intelektualac. Nadam se da će brzo da mi odgovori, pošto mi je dojadilo da budem intelektualac sam-samcat. Napisao sam pesmu, i to za samo dva minuta. Čak i slavnim pesnicima treba više vremena. Zove se ,,Slavina”, mada nije reč o slavini, već o nečem daleko dubljem, o životu i sličnim stvarima.
1 Malkolm Mageridž (1903–1990) – filozof, pisac i istoričar (Prim. prev.)
naklapati ‒ neprestano govoriti, lupetati
Pandorina kutija ‒ prema grčkoj mitologiji, kutija u kojoj su se nalazila sva zla ovoga sveta i koju je Zevs poslao Prometeju za kaznu jer je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima
Slavina, Adrijan Mol
Slavina kaplje, ne da mi sna
Ujutru vode biće do kolena. Stradaće tepih, a otac moj, Za novi ima da prolije znoj. Gumicu sredi, tata, ti sad, Nemoj k’o uvek da budeš gad!
Pokazao sam je majci, ali se ona samo nasmejala. Nije baš nešto pametna. Još mi nije oprala šorc za FV, a sutra krećem u školu. Daleko je ona od onih majki s TV-a.
Sreda, 14. januar
Učlanio sam se u biblioteku. Uzeo sam Negu kože, Poreklo vrsta i knjigu od jedne žene o kojoj majka stalno naklapa. Knjiga se zove Gordost i predrasuda, a napisala ju je neka Džejn Ostin. Primetio sam da je bibliotekarka bila oduševljena. Možda je i ona intelektualac kao i ja. Nije mi se zagledala u bubuljicu, što znači da se verovatno smanjila. Krajnje je vreme!
Gospodin Lukas je u kuhinji pio kafu s mojom majkom. Cela prostorija je bila u dimu. Smejali su se, ali su prestali kada sam ušao.
Gospođa Lukas je sada preko puta čistila ispust za kanalizaciju. Nije baš delovala raspoloženo. Mislim da gospodin i gospođa Lukas nemaju srećan brak. Jadan gospodin Lukas!
Nijedan od nastavnika u školi nije primetio da sam postao intelektualac. Biće im žao kad jednog dana budem slavan. Ima jedna nova devojčica u našem razredu. Sedi sa mnom na geografiji. Nije loša. Zove se Pandora, ali voli da je zovu Kutija. Bog te pita zašto. Mogao bih još i da se zaljubim u nju. Vreme je da se zaljubim, ipak ja imam 13 3/4 godina. Preveo s engleskog Zoran Ilić
Zašto je Adrijanu bio potreban dnevnik da bi sebe shvatio?
Kakva atmosfera vlada u porodici Adrijana Mola?
Ko je sve bolestan i ko se s kim svađa? Šta je u njihovom nerazumevanju komično?
Na koji način Adrijan kritikuje svet odraslih, šta mu tačno smeta i šta zamera odraslima, pre svega roditeljima?
Na koji način Adrijan zaključuje da postaje intelektualac? Po nje
govom mišljenju – kakve osobine ima neko ko je intelektualac?
Šta je u njegovom shvatanju komično?
Navedi komične situacije u odlomku. Izdvoj jednu koja je tebi najsmešnija. Obrazloži svoj izbor.
Šta sve Adrijan ne zna, a misli da zna?
U kojoj meri se karakter glavnog junaka oblikuje iz njega samog, a u kojoj na njega utiče okruženje? Šta je, po tvom mišljenju, presudnije u razvoju ovog junaka?
Šta bi ti poručio/poručila Adrijanu?
Uporedi ovaj roman sa Autobiografijom Branislava Nušića. Navedi sličnosti i razlike između te dve knjige.
DNEVNIK je hronološki opis događaja u kojima je autor učestvovao u određenom periodu života. Najčešće obuhvata sudbonosna razdoblja, na primer ratna, iako postoje i dnevnici koji su vođeni iz dana u dan i po nekoliko decenija.
HUMORISTA je čovek koji ima smisao za ono što je smešno i koji ono što je smešno na svoj način pokazuje drugima. To je pre svega pisac humorističke literature, koji na duhovit način piše o svojim i/ili tuđim manama.
Pročitaj roman Milovana Vitezovića Lajanje na zvezde. Potom pogledaj istoimeni film.
Sju Taunzend (1946−2014) je romanopisac i autorka pozorišnih komada iz Velike Britanije. Najpoznatija je po serijalu od devet romana koji prate život Adrijana Mola do njegove 46. godine. Kao petnaestogodišnjakinja napustila je školu da bi pisala. Ova odluka lišila ju je formalnog obrazovanja. Nakon dve decenije, proslavila se svojim romanima, a zatim postala i dramaturg Feniks pozorišta u rodnom gradu Lesteru.
Мини-квиз
1. Повежи јунаке са насловима дела којима припадају.
Николија
Жика
Вића
учитељ филозофије
Јеротије
господин Лукас
2. Молијер је живео у:
а) 17. веку;
б) 18. веку;
в) 19. веку.
(Заокружи тачан одговор.)
3. Молијер је написао драмска
а) Избирачица;
б) Дон Жуан;
в) Тврдица;
г) Власт
(Заокружи тачнe одговорe.)
4. Бранислав
а) Кирија;
б) Избирачица;
в) Власт;
г) Аналфабета.
(Заокружи тачнe одговорe.)
5. Прецртај
6. Велике
Сунце зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста
Тамоамо у пругама блиста.
Ој, Дунаво, о, ти, реко силна, Ала си умилна!
Колико сам пута превесео
Са другови у лађицу сео,
За’ватио веслом и десницом,
Отиснуо с’ водом и матицом.
Ни се буре, ни громовне буке
Поплашиле поуздане руке.
Кад гром рикну, када муња севну,
Тада млађан, понајслађе певну.
Север дува, водом пољуљива,
Вода бурна у чун запљускива,
Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац, па га и преврну,
Све у воду – ао красне муке!
Шчекасмо се на ноге и руке,
Па за часак, ето, браћа луда
Догрцаше до брега и пруда.
Млого ли се тако кад и када
У се глава поуздала млада –
Тело чило, а умешна рука,
Сретно сам се ја увек извука’:
Ја сам теби младо тело предô
Кано оцу своме што би чедо,
Јер да ’теде могаше ме једном
Руком својом задржати ледном.
Та кад оно, у води, неука,
Доватила та самртна мука,
Кад се вода нада мноме склопи, Ој, Дунаво, ти ме не утопи!
Ти ме диже, при’вати обала, За то теби до небеса фала –
Од гордог ђавола мучи ме страх, па лажем с осмехом на уснама. А ноћу – мили, далеки, туђи... Ах!
сјај је над шумама!
се окренух према њему, испустивши Стручак Љубави који уздрхта, удари копитом о плочник и управи на нас своје мудре, стрпљиве очи.
– Имам нешто да ти дам – шапну Јан.
И пружи ми малог меду.
– Узми, остављам ти га.
Затим са понешто збуњеним осмехом: – Није баш леп поклон, али...
Нисам могла да одговорим. Држала сам нежну, малу, сиву лоптицу и жељно је миловала. Сутра, то ће
осмех, његову прилику, поглед; вребала сам у вечерњој тишини одјек његовог корака по поплочаном дворишту. Сваким даном сам осећала да је Јан све удаљенији и нестварнији. Измицао ми је, а ја ништа нисам могла учинити да га задржим. Дуго сам
што и јесам, радозналој пред сваком биљком,
Кћи поља и мора, одвећ добро знам да је мала барка која хрли ка пучини унапред изгубљена, и да жито покошено младо никад не даје клас. Јане, ти због кога је први пут
света?
Ристовић
ГЛЕДАЈУЋИ У ДРВЕЋЕ
(страх од тога да нећеш чути)
Здраво, тата. Овде нема ничега новог под небом. Али, процветала је она трешња коју посадисмо пред зградом. Већ допире до четвртог спрата,
а била је обичан прутић. Некада, када би слетео
врабац, тежином би сасвим повио танану грану.
Сада слеће читаво јато, и тек понекад, чујеш,
како тихо зашушти. И с пролећа, ујутру, видиш два-три
бела цвета, а већ предвече, на
сендвиче, и читамо, свако своје. Ти Сенеку, ја лектиру
Примакла се, Љубо, моја сеоба.
Вук Исакович коња ми кује.
Крећем ко лопов, ноћу у недоба,
Још само душу да препакујем.
Тешко је и пчели кад се сели.
Трмка кроз саће пустила жиле.
Хајде покушај небо пресели,
Чућеш како Влашићи цвиле.
Пресели одољен, храст, тополу,
Пренеси мравињак, поље и шеву.
Хоћу ли малу сеоску школу
Икада наћи у Смедереву?!
Чаша извора, нарамак шуме,
Пртина до тора, озебло јање.
Здрав био, Мошо! Како си, куме!
Хоће ли све у пакет да стане?
Пакујем чини петлу под крило.
Глас полазника уз бадњак вежем.
Мајчине сузе (и очевих је било)
Биће у коферу – оном најтежем.
Нада мном гори луча микрокозма.
Световид звездано труње спаја.
Песник ће своју снагу да спозна Тек кад оде из
нарамак, шуме”), воду („Низ Ибар моја Ситница тече”) и небо, своје обичаје („глас полазника уз бадњак вежем”) и
г) Одлике
су: субјективност (изражавање личних осећања), исповедни тон, емоционалност, сажетост, сликовитост, музикалност, ритмичност и изражајност.
2. Рима у Пролетњој песми
Максимовић је: а) обгрљена; б) укрштена.
(Зокружи тачан одговор.)
3. Песма Ивана В.
а) везаном стиху; б) слободном стиху.
(Зокружи тачан одговор.)
4. Песма Васка Попе Очију
а) катренима;
б) терцетима.
(Зокружи тачан одговор.)
5. Поред имена аутора напиши наслове
а) Мошо Одаловић
б) Ана Ристовић
в) Марина Цветајева
г) Десанка Максимовић
д) Иван В. Лалић
6. Испод
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА (одломак)
Ево какову силу имају прве науке у којима се младо срце напоји и
напуни! Млад човек, не имајући никаква искуства, сам не могући право
о стварма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран док
у несвест — „ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити. Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности. Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве приповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш.
Шта је смешно у Доситејевом опирању када му говоре о женидби?
Због чега је Доситеј у овом одломку из аутобиографије користио и прво лице (своја искуства) и треће приповедачко лице (општи примери о младим људима)? Како укрштање ове две
приповедачке перспективе утиче на читалачки доживљај?
Доситеј Обрадовић је веровао у моћ знања, образовања, просве т љења ума, наглашавајући важност целоживотног учења. Шта ти мислиш: да ли је знање моћ?
Откриј колико је језика знао Доситеј Обрадовић, па пронађи
како се на тим језицима каже: књига, учити, знање и моћ.
По чему се језик и стил овог текста разликују од језика и стила других текстова које сте до сада читали?
Зашто приповедач каже да
је сунце на мору пробудило. Корак по корак, дуж реке Темзе, пролеће је улазило у
и ако тај човек зарађује, само једну фунту дневно.
се повлачи у своју собу. Сваки је тамо луд на свој начин. Пар тих странаца, који се населио у Мил Хилу, у ту бедну кућу, свако се вече види, крај огњишта, у тој кући, заједно, и у месецу априлу. Кад се Рјепнин враћа, жена га, пред вратима, у баштици, дочекује брижно. Застиђена и тужна, жена му каже: Зар је то оно што су у Енглеској тражили, кад су овамо дошли? Зар је то што су добили бивши
савезници, руски официри? Да дане проводи у подруму, где ђонови миришу и где заудара од ципела и зноја ногу? Зар то није страшно? Зар није било доста тешко, да су своју земљу, Русију, напустили? Њен
јој каже снуждено, да ни то више не осећа као страхоту. Отупео је на несрећу. Чини му се, уосталом, као да у Енглеској није већ шест година, него да је у Лондон тек стигао, јуче. Цео је Лондон Дикенса, Свифта, Блека, – свих оних које је његов отац тако радо читао, – проводио, тако, дане, као он, – у подруму. Подруми се налазе, за рад, свуд по Лондону, – испод Лондона, – и у центру. У њима се толико лепих успомена скупило. Срце Лондона куцало је у сутерену.
Жели да сакрије да му је тешко?
Није, не крије ништа. С почетка и он је мислио, да је јако нездраво радити у подруму. Да ће бити хладно. Или топло, сувише. Уверио се да у подруму температуре немају промену. Да је у подруму пријатно. Тамо има једно пролеће, које има поднебље, мирно и благо. Једино што не ваља, то је, да ће вид покварити, брзо. Целог дана му Стара фотографија Лондона
сад, у том подруму. Кроз те ципеле, кроз своју преписку са тим женама, које у тој радњи обућу наручују, види свет, па и жене, како их пре није видео. Много што шта зна, сад, о њима, што пре
знао. Пише им писма, на која, и те како, одговарају. Долазе чак да са њим преговарају и усмено. Једна га је питала да ли је истина, да је он неки, руски, принц? Са једном је, јуче, имао једну луду, театралну сцену. То је
јер јој је мати
рођена је у
За оца не зна. Нема права да тражи зараду, и посао, у Лондону, – а боравак јој је одређен на три месеца. Сад јој је јављено, из полиције, да јој дозвола истиче. Не могу да јој продуже дозволу. Била је очајна. Он јој је помогао.
Ви? – пита га жена зачуђено. Како то?
Лепо. Сви су јој саветовали да се прикрије, да мења име, да попуни нову пријаву, лажно. Он јој је саветовао да напише полицији сентиментално писмо. Он јој га је срочио. Добила је продужење. Још
три месеца.
Његова жена се мршти и пита: зашто је то учинио?
младог глумца, – дилему. Он је био приметио
хваљена полиција, у Лондону, иста, као и све друге. Туку. Преко пута стана у
Ордински станује, има полиција, на ћошку. Урличу апшеници кад их туку. Међутим, приметио је и то, да воле све што је сентиментално. А нарочито сентиментална писма, која добијају од оних, који их за нос вуку. Па је саветовао, да она напише, како је то страшно, да она, Енглескиња по оцу, буде Францускиња по мајци, и да се роди у Паризу. Дошла је у Лондон, јер воли своју, очеву, земљу. Диви се Лондону који је тако храбро горео. Има у Паризу стару мајку. Усавршава се у енглеском језику, који је заборавила у детињству. Само зато да се може запослити, као дадиља, код Енглескиња, које живе у Паризу.
Његова жена каже, јетко, да је то инфамија и да је то писмо глупаво. Може бити,
ДЕЦА
остали били смо војска, нестална
недисциплинована, али борбена и грлата. Као у свакој борби, и ту је било привржености и храбрости,
колебања и неверства, суза, и крви, издаје и заклетви. Готово свако предвече, док смо
пазар, у ком се дају и примају ударци, мрзи и ликује,
успеше да упадну у капије својих или туђих кућа, из којих се одмах за нама осуше вриска и клетве јеврејских жена. Четврти, најкрупнији, бежао је као обневидео из улице у улицу, док се не изгуби иза неког белог зида. Кад сам ја пристигао, Миле и Палика су га већ тражили по великој влажној авлији, као керови. Били смо у неком напуштеном, рушевном мектебу. Прођосмо кроз средњи ходник
басамака у једну мању, четвороугаону авлију. Са све четири стране висок зид.
се браним или да му вратим ударац. Овако, стајао сам насред улице и брисао се рукавом, док су њих двојица одмицали, како се мени чинило, невероватно брзо. Изгледало је да они лете, а да време стоји.
Мали људи, које ми зовемо „деца”, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају. Управо, губе их из вида. А кад
хтео да ме види ни да чује
Миле је само ћутао,
Иво Андрић
КЊИГА
стављао је своје примедбе, препоручивао једне књиге, одговарао од читања других. Дечака је бунио његов суви и подругљиви начин говора о тако великим и свечаним стварима, али
Једно је
па да ствар поправи. Шта се ради у сличним приликама?
туткало
стварно и радује, али у тој празнини која је услед наглог и повољног решења одједном
Радује се, али се вуче улицама као испребијан, као после болести. Обузима га осећање неразумљиве ганутости. У грло
Шта дечак осећа према коришћеним уџбеницима?
Опиши дечаков доживљај библиотеке.
Шта би било остварење дечакове највеће жеље?
да се понаша?
Како је дечак
Иво Андрић
ПАНОРАМА
(одломци)
моју срећу. Овако сам, грубо пробуђен из свог заноса, постиђен
панораме, као избачен. Излазио
Где? Каква лепота? Којег света? — питао је Лазар, као да нисмо били у истој панорами и гледали исте слике. На та питања ја нисам могао да одговорим. А
Ја нисам бранио свој свет са слика, али се нисам дао ни
Мини-квиз
1. Ко је на фотографијама?
2.
Радост читања
nada? Objasni kako se osećaš kad imaš nadu u sebi. Dino
Bucati
KOLUMBAR
Kada je Stefano Roi napunio dvanaest godina, zatražio je kao poklon od svoga oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod.
„Kada budem veliki”, rekao je, „želim da plovim morem kao ti. I upravljaću još lepšim i većim brodovima nego što je tvoj.”
„Bog te blagoslovio, sine”, odgovorio je otac. I kako je baš toga dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je dečaka sa sobom.
Bio je divan sunčani dan; more je bilo mirno. Stefano, koji nikada nije bio na brodu, srećan, muvao se po palubi, diveći se komplikovanim manevrima jedara. I postavljao je sva moguća pitanja mornarima, koji su mu, osmehujući se, davali sva objašnjenja.
Kada je stigao na krmu, dečak je zastao i počeo radoznalo da posmatra nešto što se povremeno pojavljivalo na površini, na udaljenosti od dvestatrista metara iza broda.
Mada je brod već leteo, nošen veličanstvenim vetrom, ono je stalno držalo istu udaljenost. I, mada on nije shvatao šta je to, imalo je u sebi nečeg neobjašnjivog što ga je bezmerno privlačilo.
Otac, ne videći više Stefana na palubi, i pošto ga je uzalud glasno dozivao, sišao je sa kapetanskog mosta i pošao da ga potraži.
„Stefano, što si se tu ukipio?”, upitao ga je našavši ga najzad na krmi, kako stoji i netremice gleda u talase.
„Tata, dođi ovamo da vidiš.”
Otac je došao i pogledao u pravcu koji je dečak pokazivao, ali nije uspeo ništa da vidi.
„Tamo je nešto tamno što se povremeno pojavljuje iz talasa”, rekao je, ,,i ide za nama.”
„Mada mi je već četrdeset godina”, rekao je otac, „verujem da još imam dobre oči. Ali ne vidim baš ništa.”
Pošto je sin insistirao, pošao je da uzme dogled i njime počeo da gleda površinu mora. Stefano ga je video kako bledi. „Šta je to? Zašto to lice?”
„Oh, nije trebalo da te slušam”, uzviknuo je kapetan. „Sada se plašim za tebe. To što ti vidiš kako izranja iz vode i prati nas nije stvar. To je kolumbar. To je riba koje se mornari plaše više od svih, u svim morima sveta. To je užasna i tajanstvena ajkula, lukavija od čoveka. Iz razloga koje možda
kolumbar – vrsta morskog psa, ajkule, koja se smatra opasnom
niko nikada neće saznati, on bira svoju žrtvu i kada ju je izabrao, prati je godinama i godinama, ceo život, sve dok ne uspe da je proždere. A čudno je ovo: niko ne uspeva da ga vidi osim same žrtve i osoba njene krvi.”
„Nije li to bajka?”
„Nije. Ja ga dosad nikad nisam video. Ali po opisima, koje sam toliko puta slušao, odmah sam ga prepoznao. Ta njuška bizona, ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju, ti užasni zubi. Stefano, nema sumnje, nažalost, kolumbar je izabrao tebe i dokle god budeš plovio morima neće ti dati mira. Slušaj me: sada ćemo se odmah vratiti na kopno i ti ćeš se iskrcati i nikada se više nećeš odvajati od obale, ni za šta na svetu. Moraš mi to obećati. Zanat mornara nije za tebe, sine. Moraš se pomiriti s tim. Uostalom, i na kopnu ćeš moći da se obogatiš.”
Rekavši to, odmah je naredio da se promeni pravac, vratio ga je u luku i, uz izgovor da mu je iznenada pozlilo, iskrcao sina. Zatim je isplovio bez njega. Duboko uznemiren, dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta. Odatle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izoštrivši pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjala iz vode: „svog” kolumbara, koji je lagano krstario gore-dole, tvrdoglavo rešen da ga čeka.
Od toga dana dečaka su na sve načine odvraćali od želje za morem. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrašnjosti, na stotine kilometara daleko. I izvesno vreme, zabavljen novom sredinom, Stefano nije više mislio na morsko čudovište. Međutim, za letnji raspust se vratio kući i odmah, čim je imao slobodan trenutak, požurio je na obalu, radi neke vrste kontrole, mada je u osnovi to smatrao izlišnim. Posle toliko vremena kolumbar je, čak i da je priča koju mu je otac ispričao istinita, sigurno odustao od opsade.
Ali Stefano je stao zapanjen, srce mu je ludo tuklo. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja, na pučini, čudna riba plivala je gore-dole, lagano, s vremena na vreme podižući njušku iz vode i gledajući prema kopnu, kao da gotovo sa strepnjom gleda hoće li Stefano Roi već jednom stići. Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje, koje ga čeka danju i noću, postalo Stefanova tajna opsesija. I u dalekom gradu mu se dešavalo da se noću probudi uznemiren. On je bio na sigurnom, da, stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. Ipak, on je znao da ga, preko planina, preko šuma i dolina, ajkula čeka. I, čak i da se preseli na najdalji kontinent, opet bi se kolumbar namestio na najbližu površinu mora, s onom neumoljivom upornošću koju imaju oruđa sudbine.
Stefano, koji je bio ozbiljan dečak željan znanja, uspešno je nastavio da uči i, čim je postao čovek, našao je dostojanstveno i dobro plaćeno nameštenje u jednom preduzeću u tom gradu. U međuvremenu, otac mu se razboleo i umro, udovica je prodala njegov veličanstveni jedrenjak i
sin je postao naslednik priličnog bogatstva. Posao, prijateljstva, zabave, prve ljubavi: Stefano je već imao svoj život, ali, uprkos tome, pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna a ipak privlačna opsena; i, kako su dani prolazili, umesto da nestane, činilo se da postaje sve upornija. Velika su zadovoljstva jednog života ispunjenog radom, udobnog i mirnog, ali još veća je privlačnost ponora. Stefano je imao svega dvadeset dve godine kada se, pozdravivši se s prijateljima iz grada i napustivši nameštenje, vratio u rodni grad i saopštio majci svoju čvrstu nameru da se prihvati očevog zanata. Žena, kojoj Stefano nikada nije ni reč rekao o tajanstvenoj ajkuli, radosno je prihvatila njegovu odluku. To što je njen sin napustio more i pošao u grad uvek joj se, duboko u srcu, činilo kao izdaja porodične tradicije.
I Stefano je počeo da plovi, pokazujući velike mornarske kvalitete, otpornost prema naporima, neustrašiv duh. Plovio je, plovio, a iza njegovog broda, danju i noću, po mirnom moru i po oluji, plivao je kolumbar. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda, ali baš zbog toga, možda, nije nalazio snage da se otrgne. I niko na brodu nije primećivao čudovište, osim njega.
„Zar ne vidite ništa tamo?”, pitao bi s vremena na vreme svoje drugove, pokazujući trag broda.
„Ne, ne vidimo baš ništa, zašto?”
„Ne znam. Učinilo mi se...”
„Da nisi možda video kolumbara", govorili su oni, smejući se i kucajući u drvo.
„Zažto se smejete? Zašto kucate u drvo?”
„Zato što je kolumbar zverka koja ne oprašta. I ako bi počeo da prati ovaj brod, značilo bi da je jedan od nas izgubljen.”
Ali Stefano nije popuštao. Neprekidna pretnja, koja ga je progonila, kao da je čak umnogostručila njegovu volju, njegovu strast prema moru, njegovu smelost u časovima borbe i opasnosti.
S novcem koji mu je otac ostavio, kada je osetio da je ovladao zanatom, kupio je s jednim ortakom mali teretni parobrod, a zatim je postao njegov jedini vlasnik, i posle serije srećnih ekspedicija mogao je kasnije kupiti pravi trgovački brod, približavajući se sve ambicioznijim ciljevima. Ali uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duše uklone stalnu opsednutost; niti je ikad, s druge strane, došao u iskušenje da proda svoj brod i povuče se na kopno da bi preduzeo drukčije poduhvate.
Ploviti, ploviti, bila je to njegova jedina misao. Čim bi, posle dugih putovanja, kročio na kopno u nekoj luci, odmah bi ga spopadalo nestrpljenje da ponovo isplovi. Znao je da je napolju kolumbar koji ga čeka i da je kolumbar sinonim za propast. Ništa. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha, iz okeana u okean.
harpun – ribarsko koplje
vezano za dugo uže fosforescentan, -tna, -tno – koji ima svojstvo da u mraku ispušta svetlost
Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac, veoma star; i niko oko njega nije umeo da objasni zašto on, kad je već tako bogat, najzad ne napusti prokleti život na moru. Star i gorko nesrećan, jer je ceo njegov život bio utrošen na to ludačko bežanje morima, da bi pobegao od neprijatelja. Ali veća od radosti udobnog i mirnog života za njega je uvek bila privlačnost ponora.
I jedne večeri, dok je njegov veličanstveni brod bio usidren na pučini ispred luke u kojoj je rođen, osetio je da je blizu smrt. Pozvao je tada drugog oficira, u koga je imao veliko poverenje, i molio ga da se ne protivi onome što se on sprema da uradi. Drugi oficir se zakleo u svoju čast.
Pošto se tako osigurao, Stefano je drugom oficiru, koji ga je zaprepaščeno slušao, otkrio priču o kolumbaru, koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina.
„Pratio me s jednog kraja sveta na drugi”, rekao je, „s vernošću koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaže. Sada sam ja na samrti. I on je sada sigurno užasno star i umoran. Ne mogu ga izdati.”
Rekavši to, oprostio se, spustio u more čamac i seo u njega, pošto je zatražio da mu daju jedan harpun.
„Sada mu idem u susret”, objavio je. „Ne bi bilo lepo da ga razočaram. Ali boriću se svojim poslednjim snagama.”
Umornim zamasima vesala udaljio se od broda.
Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo, na mirnom moru, uvijen u senke noći. Na nebu je blistao mesečev srp.
Nije morao mnogo da se trudi. Iznenada, užasna njuška kolumbara izronila je pored čamca.
„Evo me tebi, najzad”, rekao je Stefano. „Sada je red na nas dvojicu!” I, sakupivši preostalu energiju, podigao je harpun da udari.
„Uh” zaječao je preklinjućim glasom kolumbar, „koliko je bio dug put da te nađem. I ja sam mrtav umoran. Koliko si me terao da plivam. A ti si bežao, bežao. I nikada nisi ništa shvatio.”
„Zašto?”, rekao je Stefano, kao uboden.
„Jer ja te nisam pratio po svetu da te prožderem, kako si ti mislio. Kralj mora mi je samo dao zadatak da ti ovo predam.”
I ajkula je isplazila jezik pružajući starom kapetanu neku malu fosforescentnu kuglu.
Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. Bio je to biser ogromnih dimenzija. I on je prepoznao famozni Morski biser koji, onome ko ga poseduje, daje sreću, moć, ljubav i duševni mir. Ali sada je već bilo kasno.
„Avaj!”, rekao je tužno odmahujući glavom. „Kako je sve pogrešno. Ja sam uspeo da osudim svoj život: i uništio sam tvoj.”
„Zbogom, jadni čoveče”, odgovorio je kolumbar. I zauvek uronio u crne vode.
Dva meseca kasnije voda je izbacila jedan mali čamac na strmi greben. Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prišli. Na čamcu je, još u sedećem položaju, bio beli kostur: a koščicama prstiju stezao je mali okrugli kamen.
Kolumbar je riba velikih dimenzija, užasno ju je videti i veoma je retka. U zavisnosti od mora i ljudi koji žive na njihovim obalama zovu ga još kolomber, kolombre, kahlubra, kalonga, kalu-balu, kalung-gra. Začudo, naturalisti ga uopšte ne pominju. Neki čak tvrde da ne postoji.
Prevela s italijanskog Cvijeta Jakšić
Šta je tebi neobično i zanimljivo u ovoj pripoveci? Obrazloži svoj stav navodeći primere iz teksta.
Nabroj sve fantastične motive koje uočavaš u pripoveci.
U pripoveci postoji motiv sukoba između sveta realnosti i sveta mašte. Navedi šta se i ko se sve sukobljava.
Zbog čega otac ne dozvoljava da Stefano bude na brodu? Šta misliš o njegovoj odluci uzevši u obzir celu pripovetku?
Zbog čega se Stefano ipak vratio moru i plovidbi kada otac više nije bio živ?
Kako reaguju mornari na pomen kolumbara? Šta njih zapravo plaši?
Kako se u pripoveci objašnjava nesporazum koji je Stefano uspeo da čuje od kolumbara? Koji detalj ove pripovetke te podseća na bajke?
Da li je Stefano mogao da postupi drugačije? Obrazloži svoj stav.
Koja osećanja u tebi izaziva saznanje da su u Stefanovim rukama pronašli mali okrugli kamen umesto Morskog bisera?
Zašto nam pripovedač u poslednjem pasusu daje podatak da u stvarnosti ne postoji kolumbar? Da li svaki čovek ima svog kolumbara iz mašte, ali koji je samo za tog čoveka jednako stvaran kao što je i Stefano verovao? Obrazloži svoj stav.
Dino Bucati (1906−1972) bio je italijanski pisac i novinar, pesnik, dramaturg, pisac libreta i slikar. Završio je studije prava, ali je ceo radni vek proveo kao novinar novinske kuće „Korijera dela sera”. Bio je ratni dopisnik i specijalni izveštač u Drugom svetskom ratu. Književnu karijeru započео je 1933. godine romanom Barnabo s planina, ali tek trećom knjigom Tatarska pustinja uspeо је da pridobije čitalačku pažnju. Prodavnica tajni, u kojoj se nalazi i „Kolumbar”, štampana je 1970. godine. Na srpski jezik, osim Prodavnice tajni, prevedene su i: Jedna ljubav, Tajna stare šume i Tatarska pustinja.
Zašto je ljudima neophodna pismenost?
Herman Hese
MAGIJA KNJIGE
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko-aristokratskom uređenju značilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić. Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam „svetog”, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha.
Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju nisku cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam „knjige” izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istrebljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka nametnuti
talisman – predmet koji, prema sujeverju, donosi sreću onome ko ga nosi i štiti ga od zla, amajlija
saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
S nemačkog preveo Vojislav Despotov
Koje svetove je čovek uspostavio svojim umom? Koji od njih, po Heseovom mišljenju, jeste najznačajniji? Zbog čega?
Kako Hese doživljava značaj i ulogu pisane reči?
Zašto je značajna činjenica da je danas svet pisanja i intelekta otvoren svima?
Kako razumeš Heseove reči da je sposobnost čitanja i pisanja: malo više od sposobnosti da se diše?
U čemu Hese vidi jedinstvenost knjige naspram drugih medija?
Kako, po Heseovom mišljenju, znamo da su neka dela vanvremena?
Zašto Hese ističe značaj čitalačkog iskustva?
Šta je za njega magija knjige? Šta je za tebe magija knjige?
Sa 14 godina su Hermana Hesea roditelji poslali na školovanje u internat prestižnе državnе školе, za koju je pripremao naporne ispite. Emotivna iscrpljenost zbog iskustva obrazovanja u ovakvoj školskoj ustanovi kao rezultat je imala njeno napuštanje i premeštanje u lokalnu srednju školu. Odnos s roditeljima zbog ovih događaja ostaće trajno narušen. Međutim, Herman Hese nije odustajao od ideje da živi od književnosti. Iskustvo prolaska kroz tu rigidnu školu, koja slama duh i ubija entuzijazam, pretočio je u fikciju, pronalazeći u tom neuspehu inspiraciju za stvaranje.
Preporuči svom odeljenju nekoliko knjiga koje su na tebe ostavile poseban utisak, a koje ne pripadaju lektiri. Napravi kratku belešku o najvažnijim utiscima koje nosiš u vezi s tim knjigama i razlozima zbog kojih bi ih trebalo pročitati.
Herman Hese (1877−1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar. Roditelji su ga sa samo četiri godine ostavili u Evropi da bi se vratili svom misionarskom poslu u Indiji. Dobitniк је Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, a njegove knjige su štampane u milionskim tiražima i došle su do ogromne čitalačke publike. Napisao je više od 40 knjiga, a najpoznatija dela su mu: Sidarta, Stepski vuk, Igra staklenih perli, Demijan, Narcis i Zlatousti.
Да се свет исто тако цепа На месту где се прсти тишине
Усецају у његово месо.
Читајући песме назире се
Дубина слутње да једино
над нама
тебе подстиче да читаш поезију? У којим приликама и расположењима то чиниш?
препоручио свом најбољем пријатељу/ пријатељици? Образложи свој избор.
Мини-квиз
1. Заокружи тачне одговоре.
а)
б)
Бранка Миљковића Критика метафоре написана је у слободном
АЛЕГОРИЈА је стилска фигура којом се у више
стихова или у песничкој слици или у целом
тексту, нпр. басни, исказују пренесена, тј. скри-
вена значења. За њу се каже да је проширена
метафора.
Алегорију можемо разумети ако протумачимо
значење сваке метафоре.
Пример за алегорију у једној песничкој слици
проналазимо у епској народној песми
Ропство Јанковић Стојана: Вила
појмове смрти и рађања.
АНЕГДОТА је укратко испричан, најчешће смешан, доживљај из живота неке личности. Личност из чијег живота је испричан неки догађај може, али не мора бити позната.
АПОСТРОФА је стилска фигура обраћања неживој природи, стварима, одсутним људима
група у низу речи, нарочито у иницијалном положају (на почетку речи):
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата... (Плава гробница, Милутин Бојић).
Алитерацију писци користе како у поезији, тако и у прози.
АЛУЗИЈА је посредно упућивање на неки познати догађај из митологије,
ти, реко силна, / Ала си умилна! / Ој, Дунаво, ти ме не утопи! / Али, збогом остај мени сада!).
АСОНАНЦА је понављање истог самогласника унутар или на крају стихова, чиме се појачавају звучност и изражајност: Над овом светом водом (Плава гробница, Милутин Бојић).
АТМОСФЕРА у књижевном делу веома је важна. На основу ње закључујемо
у употеби језичко-стилских средстава, затим субјективност (изражавање личних осећања), исповедни тон, емоционал-
ност, сажетост, сликовитост, музикалност, ритмичност и изражајност. Главни мотиви су: љубавна чежња, радост, заљубљеност, љубавни
занос, опчињеност вољеним бићем.
АФОРИЗАМ је својеврсна уметничка варијанта
народне ПОСЛОВИЦЕ. Састоји се од сажете
прозне реченице, а може да буде и у облику строфе од два или четири стиха.
је садржина фантастична, а крај срећан. Бајка је добила име по старој
речи бајати, што значи приповедати. Народне
бајке смишљали су непознати поједници из народа. Оне су се, као и народне песме, преноси-
ле усмено – с колена на колено.
ТЕМА: борба добра и зла
ОДЛИКЕ:
• устаљени почетак (Био једном један цар...)
• устаљени завршетак (Живели су дуго и срећно.) • неодређено време радње • неодређено
да брзалица
буде изговорена без грешке, што уопште није
лако. Њихово погрешно изговарање најчешће
изазива смех код присутних. Речи у брзалици
наликују једне другима по звучању. Баш због
тога се често јавља грешка при њиховом бр-
зом изговарању. Брзалице се употребљавају и
у
дечјим играма приликом разбрајања. Иако речи које чине разбрајалицу могу бити и бесмислене, без неког конкретног значења, могу
је стих
се састоји од
ест слогова. Ако има цезуру (видети под
ЗА) после шестог слога, назива се симетрични дванаестерац или александринац Једно твоје
В
испеване у петнаестерцу или шеснаестерцу.
ВЕЗАНИ
је стих од десет слогова. ЕПСКИ ДЕСЕТЕРАЦ је
ДИДАСКАЛИЈЕ
– видети под ОПИСИВАЊЕ
веома корисне глумцима и режисерима.
ДИЈАЛОГ У ЕПИЦИ је разговор ликова у епском књижевном делу. Дијалог у књижевном делу доприноси да радња тече брже. Онда се приповеда живахније, о више догађаја. Дијалог
доприноси и томе да се читалац саживи с јунацима, да их лакше разуме. ДИНАМИЧКИ МОТИВ – видети под МОТИВ ДИТИРАМБСКОМ ПЕСМОМ лирски субјект слави природу, захваљује јој усхићено што може да ужива у њеним лепотама, као и у лепотама живота. Песма којом се славе
сазнајемо из дијалога.
ДРАМСКА ЛИЦА су учесници у догађајима у
2. ЗАПЛЕТ – долази до тзв. сукоба (конфликта), тј. проблема који настаје због различитих мишљења и интереса јунака. Заплет води ка
врхунцу драмске радње;
3. КУЛМИНАЦИЈА је врхунац драмске радње, најнапетији тренутак у драми;
4. ОБРТ (ПЕРИПЕТИЈА) је неочекивана промена која одлаже расплет драме;
5. РАСПЛЕТ је последња фаза драмске радње. У том делу драме разрешева се драмски сукоб.
ДРАМСКИ ПИСАЦ је аутор који пише
које при-
поведач у том призору уочава.
ЕНТЕРИЈЕР је опис унутрашњости неког простора, односно неке просторије.
ЕПИЗОДА је догађај, односно део радње који
представља мање или више заокружену це-
лину, смисаоно повезану са широм целином књижевног дела (драме, романа, приповетке, епске песме). Видети и под одредницом РО-
МАН.
ЕПИКА је један од ТРИ КЊИЖЕВНА РОДА. Назив је добила од старогрчке речи епос, што значи
прича, говор, реч. Књижевна дела која припадају епици деле се
обичајних песама. Одликују се: краткоћом, пренесеним значењем употребљених речи и структурном правилношћу.
и проблемима. Комедије увек имају срећан расплет. Тема
Краљевић
укида свадбарину Косовка Девојка у разговору
с Краљевићем Марком куне црног Арапина:
Драги брате, незнана делијо, А што питаш Арапове дворе?
Што и питаш? – Остали му пусти!
Њена клетва односи се на црног Арапина јер
чини зулум на Косову, насилнички се понаша
према српском становништву. Између осталог, становништву уводи још један намет – свадбарину – коју сиромашни не могу да плате, па се
ступци смешни. У Јазавцу пред судом Петра Кочића комичан јунак је Давид Штрбац.
КОМПОЗИЦИЈА – начин на који писац у делу распоређује и повезује теме, мотиве, догађаје, ситуације и ликове у уметничку целину. Дела која садрже једну епизоду или у којима се пева или приповеда о једном догађају, ситуацији, осећању или опису
једна врста ЛИРСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА. То су народне песме настале у далекој прошлости, у којима се пева
о боговима, дивовима, змајевима, вилама, о различитим појавама у природи које су персонификоване, на пример о надигравању муње и грома, о женидби Сунца и Месеца и слично.
МИТОЛОШКО (ДЕМОНОЛОШКО) ПРЕДАЊЕ –
видети
овако:
на зид, па мало причекај.
Наведени монолог Давида Штрпца је и ИРОНИЧАН јер је Давид исказао супротно од онога што је заиста рекао. Он не сматра да је нестр-
пљив и да је посрљао, као ни то да су судија и
писар заиста господа, а ни да они имају посла.
МОНОСТИХ – видети под СТРОФА МОТИВ у књижевном делу представља најмањи
ступљенија врста народних лирских песама. Ове песме су уједно и најразноврсније. Многобројне теме и мотиви, различита
као и
у баснама, животиње говоре. Сличне су бајка-
ма. Од бајки се разликују по шаљивом тону. Такође, ликови у њима, као и фабула граде се на
основу онога што се може догодити у стварном животу. По томе су сличне народним новела-
ма и шаљивим народним причама.
НАРОДНИ ПЕВАЧ је даровити појединац, усмени стваралац и преносилац народне песме. Песме су казиване или певане (најчешће) уз гусле.
НАРАТИВНИ МОТИВ – видети под МОТИВ
НАРАЦИЈА – видети под ПРИПОВЕДАЊЕ
О
ОБИЧАЈНЕ НАРОДНЕ
жним тренуцима живота (рођење, свадба, породична славља, смрт), па су најзначајније
мисаоне целине у наредну строфу имамо у песми Божур
месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише
ПАУЗА/ЦЕЗУРА
се у дну; // мирно и без пене (Подне, Јован Дучић).
ПЕЈЗАЖ
четврти и сл.).
ПЕСНИК – видети под ЛИРСКИ СУБЈЕКТ
постиже се ИЗРАЖАЈ-
НОСТ стихова (нпр. у песми Смрт Мајке Ју
говића: завриштало, залајало, закликтало). У
и кратак одговор, који је сличан пословици.
Питалице су духовите. Лик који одговара одликује се оштроумношћу, довитљивошћу и духо-
витошћу. Урош Петровић у Загонетним прича
ма користи технике приповедања које постоје
и у народној књижевности.
ПИСМО као форма књижевног изражавања омо-
гућава непосредно сагледавање доживљеног.
Књижевно дело може се састојати само од писама (такав је, на пример,
најлепших низова поређења употребљен је за
опис Љепосавиног портрета:
Кад говори каʼ да голуб гуче, Кад се смије каʼ да бисер сије, Кад погледа, како соко сиви, Кад се шеће као пауница. ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ су краће народне лирске песме које певају о животу у породици или се певају у кругу породице. Главни мотиви у породичним песмама су мајчинска љубав и њена пожртвованост, љубав
посленичке).
ПОСЛОВИЦА је у сажетој форми исказано искуство, као и животна мудрост народа. Пословице увек имају пренесено значење.
ПРИПОВЕДАЧ или НАРАТОР је онај који приповеда причу.
ПРИПОВЕДАЊЕ или НАРАЦИЈА је излагање о јунацима, догађајима и јунаковим доживљајима – размишљањима, расположењима и осећањима.
У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ приповеда приповедач који
не учествује у радњи
Митолошко (демонолошко) предање обухвата веровање у постојање натприродних
садржи тумачење настанка света, небеских тела, природних
да ликове доживе продубљеније, а део је психолошке карактеризације. РЕФЛЕКСИВНА (МИСАОНА) ПЕСМА је песма у којој лирски субјект исказује своја размишљања о свету, животу, људима. Предмет доживљаја у оваквој песми нису свет и појаве у њему, већ мисао
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
РИМА је гласовно подударање речи на крају
стихова или полустихова. Научили смо шта је:
‒ ОБГРЉЕНА РИМА (нпр. римују се први и
четврти и други и трећи стих) abba;
‒
УКРШТЕНА РИМА (нпр. римују се први и
трећи и други и четврти стих) abab;
‒ ПАРНА РИМА (римују се први и други, трећи
и четврти стих) aabb.
Када у стиховима нема система римовања
(гласовног подударања на крају стиха), реч је
о
ИСПРЕКИДАНОЈ РИМИ. Неки стихови у пе-
сми Мирослава Антића Плава звезда римовани
су баш на такав начин.
НАГОМИЛАНА РИМА је рима која се понавља
стихова (нпр. аааа). Римовани крајеви полустихова истог стиха
дају тзв. ЛЕОНИНСКУ РИМУ. Реч пре цезуре римује се с речју на крају истог стиха. Ево
Чудесни свитац: рој
твој; зри – ти; гај – сјај;
жут – пут; знај – тај; лет – цвет;
ЖЕНСКА
дударају два слога.
по-
Примери су из песме Добрице Ерића Чудесни
свитац:
трећи – највећи; прати – препознати; лица –
свица; ноћи – моћи; гнезда – звезда; заголица –свица
удавао. Оне су пратиле сваки од свадбених обичаја: просидба, прстеновање, чешљање и украшавање младе, даривање свадбене
опроштај младе с родитељима, путовање сватова до младожењине куће, дочекивање младе у младожењиној кући и венчање. У тим песмама опевају се лепота девојке, њена стрепња због уласка у
нови дом, пева
догађаја, нпр. ако се неки до-
одиграо у прошлости, може се почети
приповедање као да се тај догађај управо сада
пред нама одвија, а да читаоци открију тек
укрштањем перспектива различитих
песничким сликама знак распознавања који има вишезначност, тако да језик
књижевности чини богатим, слојевитим,
који је видљив (нпр. у песми
Отаџбина то је стена и пирамида од костију
погинулих, као и бусија) и оног што није ви-
дљиво, али је повезано с тим знаком (тако у
песми Отаџбина набројани појмови пред-
стављају симболички постојаност, упорност,
одбрану, чврстину и у вези су са хиперболички
представљеним родољубљем које спаја низ
генерација).
СКРАЋЕНО ПОРЕЂЕЊЕ (видети и под МЕТАФОРА) – У неким песмама, као и у краљичкој песми
људима и сл. Многи песници који пишу социјалне песме
‒
ИРОНИЈОМ, којом се људски пороци представљају као врлине и на тај начин се изврћу руглу, а пример је Јазавац пред судом Петра Кочића;
‒
ХИПЕРБОЛОМ – поступком преувеличавања, на пример Чиновникова смрт Антона Павловича Чехова;
‒
АЛЕГОРИЈОМ, као што је алегоријска сатирична прича Вођа Радоја Домановића. Слика
политичког живота у Србији преноси се у причу о народу
СТИЛСКА ФИГУРА (ЈЕЗИЧКОСТИЛСКО
тзв. језичких украса да би се створило оригинално
МОТИВИ у епским народним песмама о Краљевићу
друго, више и дубље, смисленије него што значе у разговорној употреби.
СТРОФУ чине најмање два стиха (ДИСТИХ), а у ретким случајевима сачињена је и од једног
стиха (МОНОСТИХ). То је целина која је графички издвојена. Строфа од четири
представља један вид похвале. У тужбалици се понекад споми-
за сином и снахом.
неизречено размишљање књижевног лика. УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ у 1. лицу најчешће се одвија када је књижевни лик у некој сложеној, безизлазној ситуацији. Улога УНУТРАШЊЕГ МОНОЛОГА је да истакне психолошко
ћава се унутрашња драма јунака, због њих настаје сукоб и долази до обрачуна.
Неки од покретача фабуле у песми Марко Кра
љевић укида свадбарину су:
• сусрет Косовке Девојке и Краљевића Марка
на Косову;
• мегдан Марка Краљевића
Дизајн и прелом
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
37.016:821-82(075.2)
ЧИТАНКА 8 : за српски језик за осми разред основне школе / [приредила] Mаријана Милошевић. - 1. доштампано изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2021 (Београд : Планета принт). - 246 стр. : илустр. ; 27 cm Текст ћир. и лат. - Тираж 1.500. - Речник књижевнотеоријских појмова (који се обрађују од 5. до 8. разреда основне школе): стр. 231-246.
