Кроз Васиону и векове
Кроз кључаоницу срца згрчених капака пиљим иза маске дима и магле их видим, и чујем, кроз душу продируће, вековних тајни шаптаје кроз гробове допируће. Изнад, милионима корака горе, ако погледам заслепљена, одбљесцима таме опијена, можда видим у вртлогу надвијајућу Вавилонску тајну, Зигурат сваким степеником ближи Богу. Јеси ли звезда или само светло заостало у пролазу? Испод вела таме водиља из анахроматског пакла преваром разапета на остацима пропалих експеримената, или си само фалсификована успомена. Не жури, под окриљем ноћи, либрето свемира још се исписује крвљу претходника и историје наше. Златна јабука међу војницима од олова као да прети, плеше, изазива, иза осмеха Ђаконде се крије. Причајући о причи и причању иза златног новчића славе и успеха, валцер времена и простора, у савршеном кругу сплета догађаја, трагаћу, пронаћићу те, бескрајна бајко. Уосталом, и ти си некад постојала, у глини заробљена, негде, за некога, ти си била једина истина, а сада мирисом нектара испод песка прогнана и замењена новим истинама. Ипак, и свака истина је релативна. Кроз своје очи, поведи ме кроз таласе, попуни рупу у мом срцу тајнама. Објасни ми како се родило Сунце, и чије су сузе јутарња роса. Поведи ме кроз Васиону, упознај ме са планетама. Одсвирај ми танго и поведи ме са собом у Недођију. Немој нестати, остани са мном. Остани где си, сатенским нитима везана за светлост и стварај са мном нове звезде, нове истините приче да сијају за нас. Ја без снова не разумем реалност, ја без тебе не разумем ни саму себе, и овај свет се чини сано као бесмислица без тебе, мој Откуцају вечности, без тебе, моја Свемирска олујо.
Дуња Ђурагић 3/1 060/5012377 Ментор: Вера Гикић, професор књижевности Школа: Карловачка гимназија