Кроз васиону и векове
,, Тако сам увек говорио. Кажем Вам озбиљно! Нисам ја ни геније, али не треба ме ни потцењивати. Имам 37 година и сишао сам право са звезда. Сви смо ми звездани људи, безброј звездица које чине све. Ех! Не гледајте ме тако! Па наравно да знам шта је то Све! А, Ви? Да ли Ви знате? ‘’ Тог дана је говорио превише. Звезда је припекла, а облака нигде, у сали је било несносно, а он је причао и причао. Отишла сам на семинар како бих прикупила материјал за часове. Ученицима је досадило да читају Црњанског и да на часу о говоре о његовом ,, бескрајно плавом кругу и у њему звезду. “ Заправо, они и нису знали шта је тај круг, а шта звезда. Њима је говор био мук. А њихов свет и место у васиони су били, чини се, на некој друштвеној мрежи, у игрици или крај телевизора. Као да се васиона изокренула и ми сви са њом-наопачке. Тог дана, на семинару говор је држао извесни З. З. Теме су биле следеће: Смрт, Живот, Време и Стварање. З. З. Се представио као звездани човек и говорио је о настанку свемира, тачније о чистим претпоставкама. Очајнички сам желела чути нешто ново, мистично, неко веровање или мит. Жудела сам за нечим што би ме истински покренуло. Била сам звезда која одумире. Али, зар се живот може зауставити и након тога поново покренути? Зар васиона икада заустави своје казаљке и седне да се одмори? Питања су се ковитлала у мени, гомилала и постављала се сама од себе ( по неком свом реду или, пак, некој вековној вези). Да ли се васиона одмара од стварања и уништавања ? Да ли кадкад застане? Да ли кује планове или се води случајем? И какву то силу у себи носи која је нагони на непрекидно кретање? Већ сам у годинама, па сваким даном филозофирам више. Нема човека који се није Овде ( кажем Овде, јер шта је то Овде? ) вековима питао: Зашто ? Како ? Када ? Где ? Иако сам у почетку била разочарана говором З. З.-а –покајала сам се. Да није било тог семинара, мој дух би угаснуо, али увек има нешто, нешто што се бори да опстане. ,, Рекох Вам имам 37 година. Да, али шта су године? Ништа. Оне се смењују, одлазе и долазе, као што се смењују људи, звезде, дела...Дела, господо, опстају у простору и времену, не дају се уништити. Трају кроз векове, речи, писмо и сећање. Све може нестати, али дело-јок! Чујем мрмљате о нестанку васионе? Неће нестати, драги моји! Неће! Због дела и делања. Дело је, знате, када се једна звезда угаси и од ње настане друга, исто тако је дело када Сунце пошаље зрак на Земљу, дело је и када затитра нека мајушна звезда на небу и када нађе своју двојницу у нечијем оку; И за нас, чуваре уметности, писана реч је такође дело. Реч живи за оне који виде живот свуда: у углу собе, у нитима паучине, међу рукама девојчице умазане пекмезом, у неком кутку свемира хиљадама светлосних година