Natalija Kocić 1. mesto - Kroz vasionu i vekove

Кроз васиону и векове Видокруг постаје мали, свемир светиљке пали. Високо на небеском своду када векови у неповрат оду, погледом ломим пурпур, распаљујем последњи цик руменила плавог сомота, одмотавам део по део космичког омота. Оштро светло откида делове неба, расте вулкан прашине сред свемирске тишине. Посртање Земље то је кроз васиону и векове. -----------На крилу космоса тихује свемир и два тренутка небеске шетње... На космичкој ливади устрепталој шапуће земља, разуздани огањ пламти, где теку реке далеких светова... Путник кроз царство озвездано и лепота што сија кроз векове у кутку месечине открише азур и белину и отказано бекство хладног, обнаженог јутра... Ноћ је засута кораком у млечном ињу док се звук одбија од галаксије до галаксије, чује се песма црне рупе, а јато звезда се усталаса у централној области галактичког јата, у сазвежђу загонетног космоса... Далеки лет кроз векове, старе светове, давно нестале, бескрајна васиона и древна прошлост је окитила, открива се природа оку немирном боје акварела враћају се у атеље космодрома, небески пол и поларна звезда на карти неба, у бестежинском стању нова маглина вреба, буктиња светли кроз таму жаром небеске границе гледа пламом, из космопупољка настају нове звезде... Свемир, васиона, васељена, космос, свет, васиона, лепота, хармонија... ------Крени са мном у небеске даљине, остaви за собом осећај глади и немаштине, попуни срце и празнине, укради мало небеске прашине. Поздрави метеоре и комете, велике и мале планете, иди што даље и више, не дозволи да време границе избрише, додирни бисерне тачке, завири у књигу прошлости, одагнај тугу, осети зачаране области.