ЗА НАГРАДНИ ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС “БИРАМ ЗНАЊЕ”
КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ Постоји једна жеља ушивена у Сунце, бљештећа када се на круну мојих мисли попне. Затечен и замишљен пловим ка даљинама празним Када нада и вера измучене чекањем окопне. Тамо негде се простире ливада непресушног мира и лековитог цвећа. Постоји неко око које са свезнањем гледа у чежње однесене дахом уснулог пролећа. Не желим се надати већ желим знати колика је граница знања мисли човекове. Знање ми је једина снага док између живота и смрти стоје сати, који се невидљиви протежу кроз васиону и векове. Када неутешно срце низ образе тихо склизне, нараста до облака нека насртљива клетва. Желим знати како се од господара таме бранити да одбраним корене поштеног и часног порекла. У бескрај гледам као домовину своју са неизбежних и сурових смртности бедема. Замак свемира поплочан звезданим варницама као свицима води у недостижна и незаборавна времена. Не желим у превирању страдати, већ желим знати да човечја рука може миловати вечне светове. Желим знање да њиме мирна срца платим путовање без повратка кроз васиону и векове. Ако иза мојих бледих корака остаје стаза, нека је дела човечна поспу мудрошћу и снагом. Ах, кад бих је само могао оставити на дар невином и младом детету свом драгом!