RYL E-MAGAZINE, #125

UVODNIK

ZAGRLJAJ

Da li veću moć ima zagrljaj kojeg primate ili kojeg dajete? Zagrljaj koji dajete često ima veću moć – jer u tom trenutku vi ulažete deo sebe, svoje topline i pažnje, otvarate srce i birate da nečije postojanje učinite lepšim. Kada primate zagrljaj, on može biti moćan i utešan, ali njegova snaga zavisi od davaoca. Snaga davanja je kreativna i transformativna. Šta dobijate kroz zagrljaj?

Zagrlila sam svetlost, a ona mi je donela unutrašnju jasnoću i tišinu u kojoj sam prvi put precizno čula sebe, oslobođenu od straha, sumnji i svega što me je sputavalo da budem ono što zaista jesam. I svetlost me je obasjala.

Zagrlila sam nebo, a ono mi je donelo put, osvetljen zvezdama snova koje šapuću tajne univerzuma, vodeći me ka mestima gde moje srce konačno može da pronađe svoj mir. Jer “onaj ko je više video, želi videti još više”, pisao je Predrag Matvejević.

Zagrlila sam sunce, a ono mi je donelo toplinu koja je rastopila sve sumnje u meni, njegovi nežni zraci obasjali su moj put i hrabrost da kročim ka novim horizontima, neustrašiva i slobodna. A sloboda nije za svakoga, samo za one koji je mogu podneti i poneti.

Zagrlila sam mesec i dobila sam novu transformaciju, osvetlivši me srebrnim zracima, rasvetlivši skrivene delove moje duše i probudivši moć da se obnavljam iznutra, poput noći koja se stalno rađa iz tame. Mesec me je naterao da zaronim u unutrašnje ponore u koje ne volimo da zalazimo.

Zagrlila sam pustinju, a ona mi je donela beskraj, snagu ljubavi u tišini, kao u filmu Engleski pacijent – svaki zrak sunca i svaki vetar nose priču srca koje voli uprkos svemu.

Zagrlila sam okean a on me je odvukao u svoje dubine koje su bile i moje, shvativši da su svi odgovori u nama. Njegove struje uveukle su me u nepoznato koje me je čekalo.

Zagrlila sam muziku i ona mi je obojila dušu i pretvorila je u melodiju.

Zagrlila sam putovanja, jer nema heroja koji sede. “Onoga koga vole Bogovi, pošalju ga na put”, rekao bi naš čuveni putopisac Stevan Pešić, a svaki korak na tom putu mi je otkrivao nepoznate svetove, ljude čija su srca poput otvorenih knjiga i trenutke koji ostavljaju trag večne mudrosti u duši. “Putovanje je ne samo slika duge nomadske istorije čovečanstva, već i izraz njegove budućnosti.”

Zagrlila sam reč, ne da bi me “ubila prejaka”, kako bi rekao Branko Miljković, nego da bih našla onu izgubljenu. Onu koja spašava, zaceljuje, umiruje, osnažuje, potvrđuje, vodi i voli. Zagrlila sam tajnu, onu koja nosi težinu neizrečenih istina.

Zagrlila sam lepotu koja mi je donela iskru koja obasjava svaki kutak moga bića, snagu da prepoznam čudesno i mudrost da prihvatim prolaznost svega što volim.

Zagrlila sam sebe, onu koja nosi u sebi svetlost, nebo, sunce, mesec, tajnu, istinu, lepotu, reč, muziku, okean, pustinju i u tom zagrljaju otkrivam beskraj svojih mogućnosti, snagu da volim i hrabrost da kročim putem svoje duše. Jer arhitektura duše je samo ona koja zna da spoji tišinu i zvuk, snove i stvarnost, gradeći unutrašnji svet u kojem svaka emocija, misao i tajna imaju svoje mesto i svrhu.

Anima Mundi

RYL 126

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Danilo Čabrić

Marijana O. Đorđević

Savka Mićić

Aleksandra Đurišić

Dragana Stojić

Ljiljana Krasić

Svetlana Dunjić

Vesna Vukajlović

Milica Straživuk

AUTORI:

Nihad Softić

Goran Ličanin

Danilo Rončević

Kristina Pirković

Željko Đurović

Ana Dornik

Valentina Gagić

Vladimir Kulašević

Jelena Glogovac Savić

Ana Ilić

FOTOGARFIJE: Anima Mundi Unsplash.com

Naslovnica: Radmila Borojević Photo: Nenad Veljović

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

REFRESH YOUR LOVE

UMETNOST JEDNOG ZAGRLJAJA

Svet u grču

Otuđenost, digitalna prezasićenost, strah od propuštanja, rasuta pažnja i ekonomska nesigurnost oblikovali su svakodnevicu u kojoj je unutrašnji mir postao raritet. Samim tim, nije iznenađujuće što je izraz godine za 2025. postao „mamac za bes“ (engl. rage bait). Ova složenica upućuje na sadržaj pažljivo konstruisan da izazove ogorčenje, da nas trgne, razjari, uvuče. Bes je, čini se, postao valuta savremenog sveta.

A uzročno-posledično, naše telo ga poslušno prati. Kortizol i adrenalin preplavljuju organizam, srce ubrzava, krvni pritisak raste, a čovek, čak i kada miruje, iznutra ostaje u stanju pripravnosti. U tom moru nadražaja i unutrašnjih trzaja, nameće se gotovo jednostavno, a suštinsko pitanje: možemo li kolektivno usporiti?

Zagrljaj kao utočište

Naizgled, zagrljaj je tek skroman ljudski čin koji podrazumeva obuhvatanje drugog bića rukama oko vrata, leđa ili struka, kao fizički iskaz bliskosti, pozitivne emocije, utehe ili pozdrava. Uprkos toj formulaciji, neosporno je da, počevši od neonatalnog perioda, dodir umiruje, podstiče lučenje oksitocina i endorfina i stvara osećaj sigurnosti. Kao takav, on predstavlja temelj za ostvarivanje povezanosti, razmenu topline, sigurnosti i podrške, budući da je jedino čulo koje

je po svojoj prirodi uzajamno. Upravo zato zagrljaj može nadići svoju gestikularnu ulogu, a u njegovom prividnom simplicitetu krije se gotovo cela metafizika ljudske potrebe za drugim.

Lica bliskosti

Umetnici su kroz vekove pokušavali da ovekoveče emociju zagrljaja kao otelotvorenje jednog od najdubljih ljudskih iskustava: trenutka u kojem iščezavaju granice između dvoje ljudi, njihove duše se prepliću i makar na kratko bivaju izuzete iz vremena i sveta koji ih okružuje.

Vrlo verovatno jedna od prvih asocijacija na ovako uzvišeno poimanje zagrljaja jeste Klimtov Poljubac. U tom čuvenom prizoru dvoje ljubavnika stoje priljubljeni, dok se obris jedne figure preliva u drugu, stapajući ih u jednu, gotovo amorfnu celinu. Obavijeni su bezmernim zlatom, u prostoru bez horizonta i granica, kao da stoje na samom rubu univerzuma i upravo tu njihov zagrljaj poprima osećaj utočišta. Ornamenti na njihovim haljinama nagoveštavaju susret dva principa: oštri, geometrijski oblici muškarčeve odore i meki motivi na ženinoj haljini uspostavljaju ravnotežu muškog i ženskog načela, koja se poput jin-janga međusobno prožimaju.

Klimt lirično ovekovečava čas sabiranja dve sudbine u jednu, oživljavajući bliskost kao simbol dublje, sakralne ljubavi koja povezuje čitav univerzum.

Ukoliko se vratimo unazad, ka neoklasicizmu, nailazimo na Kanovino remek-delo Psiha oživljena Kupidonovim poljupcem, nastalo 1793. godine i danas sačuvano u Luvru. Maestralno isklesana skulptura evocira mitski susret na međi života i smrti. Psiha, obamrla i gotovo iščezla, podiže se ka Kupidonu, njene ruke obavijaju njegovo telo istovremeno krhko i očajnički, kao da u tom dodiru traži i oslonac i spas. Kupidon se nadnosi nad nju s nežnošću koja je spasonosna. Zarobljeni su u sekundi pre dodira usana, u napetom iščekivanju. Smrtnica vanvremenske lepote i božansko oličenje strasti stapaju se u trijumfalnom zagrljaju isprepletenih tela, prizoru koji predstavlja svojevrsni epilog njihove zabranjene ljubavne priče.

Potpuno drugačiji ton prenosi Renoar u svojoj slici Igra na selu. Kao kontrateža mitskoj i gotovo nadzemaljskoj dramatici, ovde susrećemo toplinu svakodnevice. Dvoje ljudi uhvaćeno je u pokretu, dok plešu, blago nagnuti jedno ka drugom, u ritmu koji ne deluje naučeno, već prirodno, gotovo instinktivno. Žena pogledom dodiruje posmatrača i blago se osmehuje, dok muškarčev zagrljaj odiše sigurnošću i mekoćom. Nema ni trunke idealizacije, u kutku se uočava mali neuredni sto, šešir na podu, tragovi trenutka koji nije isceniran nego proživljen. Upravo u toj nesavršenosti leži osobena lepota. Renoarov zagrljaj beleži kratku, toplu, zemaljsku puninu jednog ljudskog trenutka.

Najbliže miru

Da zagrljaj nikada nije bio shvatan kao puki fizički čin svedoči i jezik. U persijskom, koji odiše izrazitom poetičnošću, za zagrljaj se upotrebljava termin āgōš (pers. آغوش), koji označava „potpuno obuhvatanje drugog bića“ kroz gest gde se obe ruke prepliću oko druge osobe, stvarajući tako zatvoreni krug. U tom kontekstu, zagrliti nekoga ne znači samo dodirnuti ga, već ga

privući u svoj mikrokosmos, obuhvatiti ga celim telom. Sama etimologija ove reči priziva ideju celovitosti kroz potpuno prevazilaženje razmaka između dvoje ljudi u težnji ka ostvarivanju istinske bliskosti.

To simbolično značenje duboko odzvanja i u Platonovoj Gozbi, gde se spominje mit o ljudskim bićima (androginima), koja su nekada bila moćna i robusna stvorenja i posedovala četiri ruke, četiri noge i dva lica. Kada su zbog svoje obesti pokušala da se uzdignu do ranga bogova, Zevs ih je kaznio presekavši ih na pola. Od tada, svaka polovina luta svetom u potrazi za svojom drugom stranom, za izgubljenim delom sebe, za onim bićem uz koje će ponovo osetiti davno narušenu celovitost.

Sličnu snagu zagrljaj poprima i u biblijskom susretu Jakova i Isava. Posle godina otuđenja, bola i razdvojenosti, njihov ponovni susret nije opterećen dugim objašnjenjima, reči naprosto nisu bile svrsishodne. Isav je pohrlio ka Jakovu, zagrlio ga i poljubio, i obojica savladani emocijama zaplakaše. Time dugogodišnje gorko rivalstvo među braćom biva okončano.

Značenje zagrljaja stoga ne može biti usko definisano. On je istovremeno biološka potreba i duhovni čin, uteha i potvrda, podrška i povratak, ljubav i pomirenje. Snižava kortizol i umiruje telo, ali isto tako vida one nevidljive raspukline u čoveku. On može biti virtuozno isklesan u mermeru, obasjan zlatom na platnu, opisan u svetim tekstovima ili razmenjen tiho između dvoje ljudi u običnom danu. Uloga mu je višestruka, ali osećaj koji budi istovetan. U vremenu koje od čoveka traži neprekidnu pripravnost, zagrljaj deluje subverzivno. Ne proizvodi spektakl, ne stvara buku, ne učestvuje u nadmetanju. On jednostavno zaustavlja. A ponekad je upravo to zaustavljanje najbliže onome što nazivamo mirom.

ONA, ŽENA ZMAJ

KO SAM?

FOTOGRAFIJE: NENAD VELJOVIĆ

RADMILA BOROJEVIĆ JE VIZUELNA UMETNICA, EDUKATOR, PREDUZETNICA I OSNIVAČ

DVE OBRAZOVNE USTANOVE, ROĐENA 1977. GODINE U SKOPLJU. NJENO DELOVANJE OBJE-

DINJUJE UMETNOST, OBRAZOVANJE I SAVREMENE DRUŠTVENE TOKOVE SA JASNOM MISIJOM — STVARANJE DRUGAČIJEG, ŽIVOG I SAVREMENIM GENERACIJAMA PRILAGOĐENOG

SISTEMA OBRAZOVANJA.

ZAVRŠILA JE VI BEOGRADSKU GIMNAZIJU, NAKON ČEGA UPISUJE FAKULTET PRIMENJENIH

UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK DIZAJN TEKSTILA. VEĆ POČETKOM 2000-IH, KAO JEDNA OD

NAJMLAĐIH KREATORKI, OSVAJA NAGRADU „SREBRNO LANE“ NA MEĐUNARODNOM SAJMU

MODE, ČIME POTVRĐUJE SVOJ AUTORSKI PO-

TENCIJAL I PREPOZNATLJIV SENZIBILITET ZA MODERAN IZRAZ.

TOKOM STUDIJA, USLED ŽIVOTNIH OKOLNOSTI, U ČETVRTOJ GODINI PRIVREMENO

PREKIDA ŠKOLOVANJE I ZAPOČINJE PROFESI-

ONALNI PUT U OBLASTI NEFORMALNOG OBRAZOVANJA DECE, U OKVIRU ŠKOLE ZA TALENTE PRI UDRUŽENJU ZA MLADE SRBIJE. UPRAVO U TOM PERIODU OBLIKUJE SVOJU KLJUČNU IDE-

JU — DA OBRAZOVANJE MORA DA PRATI VREME, DETE I NJEGOV UNUTRAŠNJI POTENCIJAL, A NE RIGIDNE MODELE SISTEMA.

VOĐENA TOM VIZIJOM, 2010. GODINE OSNIVA SREDNJU UMETNIČKU ŠKOLU ARTIMEDIA, U KOJOJ JE I DANAS OSNIVAČ I MENADŽER. ŠKOLA JE PRI OSNIVANJU VERIFIKOVANA ZA OBRAZOVNI PROFIL LIKOVNI TEHNIČAR, A KROZ

NJEN AUTORSKI I STRATEŠKI RAD RAZVIJENA

SU I ČETIRI POTPUNO NOVA OBRAZOVNA PROFILA U OBLASTI KULTURE, UMETNOSTI I JAVNOG INFORMISANJA, KOJI SU DOBILI ZVANIČNU VERIFIKACIJU MINISTARSTVA PROSVETE REPUBLIKE SRBIJE. TIME AKTIVNO UČESTVU-

JE U MODERNIZACIJI OBRAZOVNOG SISTEMA I UVOĐENJU SAVREMENIH MODELA UČENJA. PARALELNO OSNIVA I VODI INTERNACIONALNU ŠKOLU „VALENTINA TEREŠKOVA“, ŠIREĆI

SVOJE DELOVANJE NA POLJE MEĐUNARODNE SARADNJE I INTERKULTURALNOG OBRAZOVANJA. KROZ RAD NA MEĐUNARODNIM PROJEKTIMA, KAO I KROZ RAZVOJ SAVREMENIH EDUKATIVNIH I KOMUNIKACIONIH MODELA, GRADI MOST IZMEĐU LOKALNOG I GLOBALNOG OBRAZOVNOG PROSTORA. NJENO DELOVANJE OBUHVATA I DRUŠTVENI ANGAŽMAN — INICIRA I UČESTVUJE U PROGRAMIMA PREVENCIJE VRŠNJAČKOG NASILJA, KAO I U PROJEKTIMA

KOJI PODSTIČU RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, SAMOPOUZDANJA I LIČNOG IDENTITETA KOD MLADIH. POSEBAN FOKUS STAVLJA NA STVARANJE SIGURNOG, PODSTICAJNOG I KREATIVNOG OKRUŽENJA ZA UČENIKE.

KAO PREDUZETNICA, RAZVIJA I SNAŽAN SEGMENT MARKETINGA I STRATEŠKE KOMUNIKACIJE U OBRAZOVANJU, PREPOZNAJUĆI

ZNAČAJ NAČINA NA KOJI SE ZNANJE DANAS PRENOSI, PREZENTUJE I DOŽIVLJAVA. NJENE INSTITUCIJE FUNKCIONIŠU KAO DINAMIČNI

SISTEMI KOJI PRATE POTREBE NOVIH GENERACIJA. U CILJU UNAPREĐENJA POSLOVNIH ZNANJA, DIPLOMIRALA JE NA POSLOVNOM I PRAVNOM FAKULTETU U BEOGRADU.

U NJENOM RADU UMETNOST I OBRAZOVANJE

NISU ODVOJENI SVETOVI — ONI SU DEO JEDINSTVENE MISIJE: OSNAŽIVANJE MLADIH DA PRONAĐU SOPSTVENI GLAS I OBLIKUJU SVOJU BUDUĆNOST.

RADMILA BOROJEVIĆ IMAĆE DVE VELIKE IZLOŽBE — 05. DO 17. MAJA U GALERIJI NIKOLA

RADOŠEVIĆ I POČEKOM JULA U KULTURNOM CENTRU U ŠAPCU. PREDSTAVIĆE SE DELIMA IZ CIKLUSA „KO SAM?”.

TVOJA RADNA BIOGRAFIJA JE IZUZETNO SLOJEVITA I INSPIRATIVNA — KAO OSNIVAČ DVE OBRAZOVNE USTANOVE KOJE SI POKRENULA ZAJEDNO SA SUPRUGOM, ALI I KAO MAJKA, SUPRUGA I UMETNICA, USPEVAŠ DA SPOJIŠ RAZLIČITE SVETOVE U AUTENTIČNU CELINU. KAKO BALANSIRAŠ IZMEĐU OVIH ULOGA I NA KOJI NAČIN SE ONE MEĐUSOBNO PROŽIMAJU I OBOGAĆUJU TVOJE STVARALAŠTVO?

Svoje uloge ne doživljavam kao nešto što treba razdvajati i balansirati, već kao jedan isti tok koji menja oblik. U jednom trenutku sam majka, u drugom umetnica, u trećem gradim nešto zajedno sa suprugom — ali suština je ista.

Sve što živim, ulazi u moj rad.

Porodica me uči dubini emocije, ona me sidri, rad sa ljudima i decom me uči razumevanju, a umet-

nost mi daje prostor da to pretočim u formu. Nadam se da će me ubuduće umetnost osloboditi i te forme u smislu ograničavajućeg momenta. Ne razdvajam — ja povezujem.

I mislim da upravo u toj povezanosti nastaje autentičnost.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Ako bih morala da je svedem na jednu misao, rekla bih: Ostati u kontaktu sa sobom, čak i kada je to najteže.

Uspeh ne treba da bude spoljašnja potvrda, već osećaj da ono što radiš ima smisla, da je iskreno i da nekoga dotiče. Rad, disciplina i posvećenost su važni — ali bez unutrašnje istine, sve to ostaje prazno.

KAKO BI OPISALA SVOJE SLIKARSTVO I KAKO JE ONO DOŠLO U TVOJ ŽIVOT?

Slikarstvo kod mene nije počelo kao odluka — već kao potreba.

Iako me je, nakon studija na Akademiji primenjenih umetnosti, život odveo u obrazovanje, na moju radost i taj put je bio ispunjen kreativnošću. Razvoj originalnih obrazovnih ustanova sa autorskim obrazovnim programima je dozvoljavao, ali i zahtevao inovativnost i stvaranje nečeg drugačijeg, a umetnost je bila sveprisutna u svakom segmentu.

U PRIPREMI SU TVOJE DVE VELIKE IZLOŽBE, 05. -17. MAJA U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ I POČETKOM JULA U ŠAPCU. KOLIKO SI DUGO RADILA NA RADOVIMA I ČIME ĆEŠ SE PREDSTAVITI?

Sada me je život nagradio i ostavio dovoljno prostora da se posvetim svojoj umetnosti. Iako sam u zrelim godinama, gledam ovo kao na novi početak.

Svoj slikarski put započinjem kolekcijom slika pod nazivom „Ko sam?”, koja će biti prikazana

na dve samostalne izložbe tokom maja i jula ove godine u Galeriji Nikola Radošević u Beogradu u i Kulturnom centru u Šapcu.

Na ovim radovima radim već duže vreme — ali ne u linearnom smislu.

To je proces koji sazreva, vraća se, menja se zajedno sa mnom.

Predstaviću se delima iz ciklusa „Ko sam?” — kroz različite faze tog pitanja.

Od tišine i introspekcije, do pokreta, zajedništva i energije. Biće tu i slika većeg formata, ali i intimnijih radova — jer mi je važno da se zadrži i širina i blizina.

ŠTA ISTRAŽUJEŠ KROZ SVOJE SLIKE — DA LI SU TO SLOJEVI UNUTRAŠNJIH STANJA, TRAGOVI SEĆANJA, ODNOSI IZMEĐU VIDLJIVOG I NEVIDLJIVOG, ILI POTRAGA ZA NEČIM ŠTO SE NE MOŽE IZGOVORITI, VEĆ

SAMO NASLUTITI KROZ BOJU I FORMU?

Rekla bih da moj slikarski izraz karakteriše intimna introspektivnost i simbolika ženskog principa, najčešće izražena kroz kombinovane tehnike — ulje na platnu, tekstilne intervencije i slojevite teksture. Kompozicije se kreću između figuracije i apstrakcije, sa naglaskom na harmoniju boje, ritam linije i narativnu tišinu.

U fokusu je žena kao nosilac sećanja, stvaranja i preobražaja — kao arhetip naše prošlosti. Ona je tiha čuvarica onog što nas oblikuje i povezuje. Kroz kombinaciju elemenata tradicije i savremenog izraza, sa snažnim simbolizmom i naglašenim osećajem nacionalnog identiteta, nastojim da otvorim prostor u kojem se lično i kolektivno prepliću.

U okviru ciklusa “Ko sam?”, moje slikarstvo je posvećeno duhovnom pamćenju naroda. Tradicija, nošnja i dukati nisu samo estetski izbor, već oslonac identiteta i most između prošlosti i sadašnjosti. Kroz ovaj ciklus, istražujem kolektivnu emociju narodne igre kola, snagu ženskog identiteta, ritam pokreta i mitološki duh zajedništva. Radim u tehnici ulja na platnu u velikim formatima, s fokusom na detalj, teksturu i unutrašnju simboliku svakog pokreta i pogleda.

VELIKI FORMAT SLIKE VS. MALI FORMAT?

Veliki format mi daje slobodu tela — tu slika postaje pokret, disanje, energija. Mali format je intimniji — kao šapat. Ne biram između njih, već slušam šta sam motiv i kompozicija traže.

DA LI POSTOJI BOJA KOJU DOŽIVLJAVAŠ KAO SVOJ LIČNI LAJT-MO -

TIV: TON KOJI SE, SVESNO ILI NESVESNO, PROVLAČI KROZ TVOJA

DELA I POSTAJE SVOJEVRSNI POTPIS TVOG SENZIBILITETA?

Često mi se vraćaju tonovi purpurne, zlatne i duboke tamne osnove. Purpurna nosi emociju i unutrašnji svet. Zlato za mene nije dekoracija — već energija, trag svetlosti, nasleđe, sugeriše vrednost, a tama je prostor iz kog sve nastaje. KAKO VIDIŠ ESTETIKU

SVOJIH DELA — DA LI JE DOŽIVLJAVAŠ KAO PROMIŠLJEN LIKOVNI IZRAZ KOJI GRADIŠ

KROZ VREME ILI KAO SPONTANI ODRAZ UNUTRAŠNJIH STA-

NJA I EMOCIJA KOJE SE PRENOSE NA PLATNO?

Rekla bih da je spoj. Postoji unutrašnji impuls koji je potpuno spontan, potpuno intuitivan, ali kroz godine rada razvija se i svest o jeziku kojim govoriš. Tako da estetika kod mene nije planirana unapred — ali nije ni slučajna. Ona se gradi kroz sam proces rada i iskustvo.

NEKE TVOJE SLIKE KAO DA PREVAZILA-

ZE GRANICE VIZUELNOG — U NJIMA SE OSEĆAJU I ZVUK, I BOJA, I OBLIK, PA ČAK

I REČ. KAKO NASTAJE TA SLOJEVITOST

IZRAZA I KOLIKO TI JE VAŽNO DA DELO

KOMUNICIRA I IZVAN SAMOG LIKOVNOG JEZIKA?

Možda zato što ne doživljavam umetnost kao samo vizuelnu.

Slojevitost nastaje upravo iz potrebe da slika ne bude samo viđena, već doživljena. Da u sebi nosi dodir, šum, melodiju i neku unutrašnju reč koju možda ne umemo odmah da izgovorimo. Za mene slika ima ritam, zvuk, tišinu.

Ponekad možeš da „čuješ“ sliku pre nego što je razumeš. Važno je da delo komunicira i van forme — da te dotakne na nekom dubljem, možda nesvesnom nivou, da probudi osećaj ili sećanje koje nismo znali da postoji. Jer kada bi slika dotakla sva naša čula, onda ne bi postojao čovek— posmatrač koji bi ostao nem pred njom.

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZI -

NA NOSI NAZIV „ZAGRLJAJ“. ŠTA JE ZAGRLJAJ ZA TEBE I KOGA TVOJE UMETNIČKE RUKE GRLE NAJSUPTILNIJE?

Zagrljaj je za mene prostor u kom prestaje razdvojenost. To je trenutak sigurnosti, ali i prepoznavanja.

Ne samo između ljudi — već i između čoveka i sebe, čoveka i svog porekla, svojih predaka, čoveka i života. Moje umetničke ruke, rekla bih, najviše grle upravo to — ono nevidljivo u nama što traži da bude viđeno i prihvaćeno.

ON, OSTVAREN USPEŠAN

RAJSKA BAŠTA JEDNOG SLIKARA

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ŽELJKO ĐUROVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR, ROĐEN U DANILOVGRADU, GDE JE POHA -

ĐAO OSNOVNU I SREDNJU ŠKOLU. STUDIJE SLIKARSTVA, KAO I POSTDIPLOMSKE STUDIJE, ZAVRŠIO JE NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU.

ŽELJKO SE UBRAJA MEĐU NAJISTAKNUTIJE PREDSTAVNIKE SAVREMENE FANTASTIČNE UMETNOSTI U REGIONU. U SREDIŠTU NJEGOVOG STVARALAŠTVA NALAZI SE EROTIKA KAO VITALNA, POKRETAČKA ENERGIJA ŽIVOTA, DOK SE ŽENSKI AKT POJAVLJUJE KAO NJEN KLJUČNI SIMBOL I NOSILAC ZNAČENJA. ORGANSKE FORME, NAGLAŠENA TEKSTURA I SMELI, NEKONVENCIONALNI KOLORIT GRADE NJEGOV AUTENTIČAN VIZUELNI JEZIK – UDALJEN OD NATURALIZMA, A BLIŽI UNUTRAŠNJIM PEJZAŽIMA TELA I EMOCIJE. ĐUROVIĆEVE SLIKE NE PRIKAZUJU STVARNOST, VEĆ JE TRANSFORMIŠU, PRETVARAJUĆI JE U SENZUALNO I SUGESTIVNO ISKUSTVO. FONDACIJA MIHAJLOVIĆ FENIKS PREDSTAVLJA IZLOŽBU SLIKA OD 34 RADA ŽELJKA ĐUROVIĆA, DO 9. MAJA 2026. GODINE, U LIKOVNOJ GALERIJI ZADUŽBINE ILIJE

M. KOLARCA U BEOGRADU.

U LIKOVNOJ GALERIJI ZADUŽBINE ILIJE M. KOLARCA PREDSTAVIO SI SE SA 34

DELA KOJA SU NASTALA TOKOM 10 GODINA INTENZIVNOG STVARANJA I KONTINUIRANOG UMETNIČKOG RADA. FORMATI, NE MANJI OD DVA METRA, OTVARAJU

PROSTOR ZA MONUMENTALNE NARATIVE KOJI GOVORE O ŽENI I NJENOM SENZIBILITETU. POTREBNO JE OSVRNUTI SE NA RADOVE KOJI ŽIVE ŽIVOT U ATELJEU, ČEKAJUĆI NA SVOJ TRENUTAK U GALERIJSKOM PROSTORU. UPRAVO TU ONE KO -

MUNICIRAJU MEĐUSOBNO, KAO I SA POSMATRAČEM.

Može se reći da je ovo izbor slika nastalih poslednjih desetak godina. Zadatak slikara je da svoju obavezu u ovom životu izvrši u miru i tišini. Dođe trenutak kada svoj rad mora predstaviti publici, kada prestane lična komunikacija autora i slike, kada energiju koju je uložio u sliku, ona mora da vrati posmatraču. Ta povratna energija čini da slika živi i da se energija vraća stvaraocu. ODRASTAO SI U MEDITERANSKOJ PRIČI.

IZMEĐU ZETSKE RAVNICE I PLANINSKIH VENACA KOJI OKRUŽUJU DANILOVGRAD,

DETINJSTVO TI JE TEKLO U SKLADU SA PRIRODOM. SEĆANJE NA DEČAČKE DANE – BOSONOG HOD PO TRAVI, TAMO GDE JE SVE MIRISALO I CVETALO – OSTALO JE

KAO TRAJNI ZAPIS U TEBI. RAJSKA BAŠTA BILA JE TVOJ PRVI SVET. TAJ MIRIS, TA TIŠINA I TA MAGIJA NISU NESTALI –PRESELILI SU SE NA TVOJA PLATNA. SLIKE ŽELJKA ĐUROVIĆA DANAS MIRIŠU NA ČEDNOST, NEŽNOST I SNENOST. Rođen sam u raju i na rođenju su me anđeli dotakli krilima. Odrastao sam u Bjelopavlićima, u mirisnoj, nezagađenoj ravnici, koja je obilovala florom i faunom. Leta sam provodio na ulcinjskim plažama i sve je to ostavilo traga na meni, jer se ogromna količina materijala akumulirala u pećinama sećanja iz kojih se crpi inspiracija i koje je skoro nemoguće potrošiti. U to doba naslikana žena ili naslikani pejzaž su bili za mene stvarniji

nego stvarni motiv tako da meni danas slikanje i crtanje služi kao zamena za život koji vodim, a koji je sasvim drugačiji od onog koji sam zamišljao kao dijete koje odrasta u rajskoj atmosferi. Oduvek je za mene umetnost bila čulna i emocija. Može se reći da sam ja slikar koji sve vreme slika jednu sliku sa ljudskom figurom kao ključnim motivom istorije umetnosti. Vredno sam gradio svoju likovnu poetiku, stil i kolorit, sa akcentom na kolorističku energiju boje. Želim da se na mojim platnima prepozna ukus, miris i boja Mediterana. Vreli morski pesak, flora i fauna rodnog kraja, igre u plavetnilu neba i mora, morska pena, slani kamen, susret sa obnaženim i golim

KAO SLIKAR SE NISI TRAŽIO. JOŠ OD STU-

DENTSKIH DANA ZNAO SI DA JE ŽENA TVOJ MOTIV I INSPIRACIJA, DA JE EROTIKA ŽENE

TA KOJA BUDI I NOSI. OSLONIO SI SE NA

NJEN LIK.

Ljudski lik, figura (u mom slučaju žena), ključni je motiv umetnosti, uvek nov i svež, uvek potreban elemenat za saznanje o svetu u kom živimo. Ja tu erotiku i čulnost žena na svojim slikama doživljavam poprilično stvarno, skoro fizički. Od potrage za ljubavlju i potrage za umetnošću napravio sam misiju i trudim se da istrajem u toj potrazi sa istom strašću koju sam imao kada sam počinjao da ulazim u svet umetnosti.

ženskim telima, senzualnost butina, stomaka i grudi, miris čempresa, ali sa ženom kao ključnim motivom. Trudim se sačuvati čulnost, duh, iskonsku lepotu i krik žene, Eve i Lilit. U svakom delu slike naglašavam snagu obojene površine, a vibriranje svetla omogućava ženskim figurama graciozne lelujave pokrete, zaustavljene u samom činu. Mediteranac sam po čulnosti, erotizmu, estetizmu i svim drugim elementima i nekako mi je normalno da su žena, žensko telo, voda, sunce i kamen utisnuti u moj genetski kod.

U celom mom stvaralaštvu dominantna je telesna nadraženost, sija požudni eros zdrave ljubavi, daleko od prljavštine i trulosti savremenog sveta. Žena koja stoji na izvoru i utočištu života, erotična i poželjna, plodna, rasplamsana od vatre iskušenja ili smirena talasanjem mora. Tu toplinu Mediterana, ujedinjenu sa lepotom i toplinom žene, pokušavam da prenesem i posmatraču.

SLIKAŠ SENZUALNU ŽENU NALIK NA MORSKU NIMFU, KOJA JE PRIVLAČNA, ALI I OPASNA KAO NEPREDVIDIVO MORE I KRIJE TAJNE POPUT NJEGOVIH DUBINA. TVO -

JA ŽENA NEMA PRIRODNU BOJU KOŽE. ZAŠTO?

Oduvek sam se pitao zašto moje slike kod posmatrača izazivaju utisak da slikam podvodni svet čuda i ženskih čari, iako nikad nisam slikao decidirano podvodni svet. Očigledno da odgovor leži u plavetnilu mog kolorita, lelujavosti i spiralnosti stalnog kretanja prirodnih formi flore i faune. Od početka sam fasciniran bojom, bojom u svom izvornom obliku, i verujem da je ona glavni pokretač pri doživljaju slike i sa drugim elementima je u čvrstoj vezi.

Kolorit koji ne pripada realnom svetu doprinosi da motiv postane čudnovat, izmešten iz realno-

se da li će nas pamtiti (ako nas uopšte budu pamtili) po ranim radovima ili po delima koji trenutno radimo.

Pitam se šta bi bilo da ostane samo jedna moja slika. Da li bi na osnovu nje mogao da se donese vredonosni sud o mom stvaralaštvu. Trudim se da to bude moguće i ne bih se ljutio da se sud o mom stvaralaštvu donese na osnovu te slike. Zato se zalažem da uvek radim sliku dajući najbolje od sebe tog trenutka. Svaki slikar je tajna za sebe. Stvarajući pokušava da je otkrije više postavljajući pitanja nego dajući odgovore i svoja otkrića, sumnje nudi na uvid publici tražeći potvrdu i razgovor. Ako ste ozbiljan stvaralac i

sti i smešten u drugu dimenziju. Ti neočekivani sudari boja i način slikanja koji sam razvijao čine da slika deluje fluorescentno. Dok slikam, želim da posmatrač dobije želju da zakorači u sliku, u taj prostor, i da se kreće predelima mojih snova. Motivi kojima se bavim, odnosno tema, nisu traženi. Oni su mi dati.

DA LI SE TVOJE SLIKARSTVO MOŽE OPISA-

TI KROZ JEDNU SLIKU? I DA LI JE TO SLIKA

„DOK SU BOGOVI HODILI ZEMLJOM“?

Mi umetnici se često pitamo da li ćemo za sobom ostaviti dublji trag, a to svi želimo, pitamo

kreativac, morate stalno živeti sa sumnjama u svoj rad, inače ostaje na istom mestu. Morate se stalno kretati, jer na kamen koji se kotrlja ne hvata se mahovina.

POSLEDNJIH 5-6 GODINA SI PROMENIO KOLORIT. SVE ŠTO SE DEŠAVA U SVETU I NA BALKANU DELUJE NA TEBE I TVOJ SENZIBILITET. UŠAO SI U SIVE I CRNE SLIKE. A ZNAŠ KAKO KOLORIT UTIČE NA LJUDE. KOLEKCIONARI VOLE I OVU TVOJU STRANU. Volim da kažem da su moje slike koloristički i energetski portali kroz koje se ulazi i gleda u

onostrano, izmaštano, u fantazmagorične prizore i bajkovite predele „onog tamo“ i možda odatle potiče to uverenje publike da mi slike nisu sa „ovoga“, već su od „onoga“ sveta, iz prostranstva one začudne galaksije u kojoj me je anđeo dotakao krilom.

U poslednje vreme, došlo je do promene kolorističkih senzacija na mojim radovima, ali to nije odustajanje od kolorita po kojem sam decenijama bio prepoznatljiv, već pokušaj da se u okviru odabranog kolorita pronađe nešto drugačiji iskaz. Verujem da je to posledica opšteg stanja u društvu gde je zavladalo negiranje ljudskih vrednosti.

NE EKSPERIMENTIŠEŠ MNOGO. ZNAŠ SVOJ

TEMATSKI PROSTOR I U NJEMU SE KREĆEŠ

SIGURNO, GOTOVO INSTINKTIVNO. IGRAŠ SE BOJOM KAO EMOCIJOM, A ŽENU NAJLEPŠE VOLIŠ NA PLATNU. GLORIFIKUJEŠ

JE, UZDIŽEŠ I ŠTITIŠ OD PROLAZNOSTI.

IZNOSIŠ JE U NJENOJ PUNOĆI – KAO NEŽNOST, KAO SNAGU, KAO TAJNU.

Žena koju tražim je taj elemenat oko koje se sve vrti. Majka, žudnja, ljubav, lepota i to nikada neće prestati. Tu lepotu želim da stalno potenciram i da se lepotom i svetlošću borim protiv propasti.

U svim mojim fazama, od početka do danas, žena je moja opsesija, ona je izvorište i arhetip žudnje i lepote, ljubavi mudrosti, plodnosti i erosa. Moja tajna, koja je i posle 30 godina slikanja njene lepote neotkrivena. Moderni umetnik je usled brzine i želje za obožavanjem i uspehom siguran da će ako bude što smeliji, apsurdniji i nepristupačniji biti više priznat, zaboravio je religiju i izgubio vezu sa sakralnim. Sreća je da sve to preživljava u našem nesvesnom. U tim nadiskustvenim, podsvesnim segmentima, simbolici oblika i boja tražim estetske dubine, umetničke dragocenosti.

TVOJI FORMATI SLIKA SU VELIKI. SAVLADAVAŠ PROSTOR KROZ PRIČU. A PRIČA

JE JEDNOSTAVNA. BOJE SU KOMPLEKSNE.

U pitanju je korišćenje boje u svojoj elementarnoj vrednosti sa količinom potrebnom da vas zaslepi i opije. Kolorit za mene nije mućkanje i mešanje boje, već dejstvo koje ona izaziva. Moj odnos prema boji je posvećen, sakralan, maksimalno je poštujem u njenoj količini, snazi i lepoti. Zato mi odgovara veliki format. Boja je devičanski element slike, suprotna muževnom crtežu, koji ponekad ima nešto demonsko i surovo. Postoja moja dva ostrva spasa – carstvo čiste boje i carstvo crteža. Uveo sam magiju u svet boje, misticizam i duhovnost u kolorističko, a da su pritom druge vrednosti ostale netaknute i sliku koncipiram na akademskom mehanizmu i zagovornik sam integralne slike i crteža.

DA LI ZNAŠ ČIME SI OSVOJIO SVOJE KOLEKCIONARE? DA LI ZNAŠ SOPSTVENU FORMULU USPEHA?

Na to pitanje nemam odgovor. Barokno treperenje slika čini da se moje slikarstvo doživljava stomakom, voli se ili negira. Ako se prihvati i doživi, slike se usvajaju kao retke vrednosti i is-

tinska dragocenost. To je ljubav na prvi pogled. Kontinuirani i iskren rad, sa stalnim preispitivanjem i željom za napretkom, kao i svežina svakog novog rada, čini da se nit sa kolekcionarima ne prekida.

Tvoje slike su pune energije, gotovo vulkanskog karaktera. Iz tog žara nastaje život na platnu –pokret, ritam, emocija.

„Tvoje slike su pune energije, gotovo vulkanskog karaktera. Iz tog žara nastaje život na platnu –pokret, ritam, emocija“ daje odgovor gde je možda formula uspeha mog slikarstva.

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ZAGRLJAJ“. RECI NAM NEŠTO O ZAGRLJAJU TVOJIH ŽENA NA PLATNU.

Od samog početka rada na platnu, blagog milovanja platna rukom, do skidanja gotove slike sa dve raširene ruke i samog modelovanja ženskog tela dok se slika – sve je u znaku zagrljaja.

YOUR IDEA

ZAGRLJAJ ZA DAMJANA

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Neke ljude ne zaboravite ni kada dugo ćute. Ne zaboravite ih ni kada ih nema na naslovnim stranama, ni kada se povuku iz javnosti, ni kada ih viđate samo u fragmentima: u nekoj slici, u nečijem sećanju, u rečenici koju je neko usput izgovorio. Damjan Đakov je za mene bio taj. Možda mi se zato čini da je izložba Na prestupni dan bila više od izložbe. Bila je to prilika da ga još jednom sretnemo, da ga pogledamo pravo u oči, da ga, na neki način, ponovo zagrlimo.

Tema ovog broja je zagrljaj, a o zagrljaju mislim upravo tako: ne kao o gestu koji služi da nešto ulepša, nego kao o trenutku i činu u kojem potvrđujemo bliskost. Kao o povratku onome što je važno. Izložba Damjana Đakova u Beogradu bila je baš to. Povratak. Ne samo njegovih slika, već i celog jednog duhovnog prostora koji je godinama postojao negde između Srbije i Italije, između

njegove unutrašnje tišine i velikog međunarodnog odjeka koji je imao.

Moj prvi susret sa Damjanom nije bio ličan. Desio se mnogo pre nego što smo se upoznali, na policama skriptarnice Fakulteta političkih nauka. Njegov rad je bio na koricama knjige Ribari ljudskih duša Đura Šušnjića. Nisam imala novac za knjigu, ali sam joj se vraćala, listala je kao relikviju, zadržavala pogled na toj slici i na imenu koje mi je tada zvučalo veliko, daleko, skoro pa biblijski: Damjan Đakov. Mnogo godina kasnije, život me je doveo u situaciju da bude gost likovne kolonije Pigmalion, a potom i moj prijatelj. Kupio me je odmah i zauvek lakoćom, jednostavnošću, šarmom čoveka kome kao da je svejedno, a zapravo mu je stalo do suštine. Plenio je obrazovanjem, znatiželjom, interesovanjem za sve. Bio je jedan od retkih pored kojih ne morate da se trudite da razgovor bude dobar. Uvek je bio.

Kada se danas govori o Damjanu, nemoguće je odvojiti ga od Italije. Još kao student, odlazio je tamo tokom osamdesetih, a sredinom te decenije odlazi definitivno. Taj odlazak nije bio hir ni potraga za boljim životom u banalnom smislu. Bio je to odlazak nekoga ko je osećao da ga nešto duboko vuče. U intervjuima je i sam govorio o Italiji kao o zemlji sunca, svetlosti, boja, muzike, hrane i istorijskog nasleđa, zemlji koja ga je formirala. U tom prostoru je sazreo njegov izraz. Važno je razumeti i kakva je to Italija bila. Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, tamo se već oseća snažan talas onoga što će istorija umetnosti nazvati transavangardom. Bio je to povratak slici, figuri, subjektivnosti, mitu, energiji rukopisa i slikarskoj slobodi. To nije bio jedinstven stil, već klima u kojoj su slikari ponovo počeli da veruju u boju, u znak, u ličnu ikonografiju, u sliku koja ne objašnjava sve do kraja. Takvu klimu Damjan nije samo zatekao, on sa njom ulazi u plodan sudar. U Italiju je odneo nešto što je bilo duboko njegovo i duboko

naše: iskustvo srpske i vizantijske freske, ikone, hijeratičnosti figure, osećanje za unutrašnju svetlost slike. U dodiru sa Mediteranom, sa italijanskom kulturom slike i sa živom scenom tog vremena, nastala je sasvim posebna poetika. Nije ličio ni na koga do kraja, a opet je mogao da stoji uz najveće. Početak italijanske priče nije bio glamurozan. Naprotiv. Bio je filmski. Godine anonimnosti, oskudice, gladovanja, testenine koja se meri na grame, borbe da se opstane dovoljno dugo da talenat dobije priliku. Onaj deo biografije koji publika često ne vidi kada pred sobom ima već formiranog umetnika. A baš tu se lepo vidi karakter. Damjan je imao talenat, izdržljivost, ljubav i podršku. I sposobnost da sluša. Kontakt sa Pierom Karinijem, galeristom iz Firence, doneo mu je ne samo priliku, nego i važne, praktične savete: gde nabaviti platna, koje boje koristiti, kako napraviti blag, ali presudan otklon od tema kojima se bavio u Srbiji — ne da bi izdao sebe, nego da bi sebe jasnije izveo pred zahtevnu publiku.

A italijanska publika je bila zahtevna! Osamdesetih i devedesetih to je scena na kojoj ozbiljni galeristi i trgovci umetninama ulažu u mlade umetnike, gde raste krug kolekcionara, gde postoji apetit za novim. Kada je Damjan stigao do svog hibridnog, raskošnog, potpuno ličnog izraza, otvorila su se vrata koja se ne otvaraju slučajno. Susret sa Karlom Katelanijem iz Modene bio je sudbinski. Katelani je prepoznao ono što je vredelo prepoznati. Ne egzotičnost samu po sebi, nego umetnika velike snage. Posle toga stvari počinju da se slažu u pravcu koji danas izgleda logično, a tada sigurno nije bio lak. Izložbe, kolekcije, institucije, važna imena, međunarodna publika. Posebno mesto u tom italijanskom uspehu pripada i Veneciji, gde započinje saradnju sa uglednom galerijom Bugno Art Gallery, koja je prepoznala vrednost njegovog slikarstva i, ustupanjem radova za ovu izložbu, omogućila da se važan deo tog opusa ponovo vrati pred beogradsku publiku. Damjanovi radovi stajali su uz radove najvećih umetnika,

o njegovom opusu su pisali ozbiljni kritičari, a o njemu se govorilo ne samo kao o srpskom slikaru u Italiji, već kao o autoru koji ravnopravno pripada savremenoj evropskoj sceni. Politika beleži da su ga italijanski galeristi spajali sa De Kirikom i Vorholom, a drugi tekstovi iz vremena njegovog uspona svedoče o mestu koje je već tada imao u važnim privatnim kolekcijama i na međunarodnoj galerijskoj mapi.

Ono što je mene kod Damjana uvek fasciniralo jeste što sav taj uspeh nije nosio kao ukras. Nije mu služio da pravi mit o sebi. Naprotiv. U njemu nije bilo potrebe da impresonira. Bio je tih, duhovit, lak, ponekad gotovo nehajan, kao da stoji malo iskosa u odnosu na sopstvenu biografiju. Njegove slike jesu bile u društvu velikih. Njegov rad jeste bio potvrđen. Njegov italijanski period s pravom se smatra zenitom. Ali nikada nisam imala osećaj da razgovaram sa čovekom koji želi da bude zvezda. Više sa čovekom koji želi da bude i ostane slobodan.

Početkom novog milenijuma, odlazi na Šri Lanku, okreće se čaju i razvija Tea Gallery, još jedan neobičan i autentičan rukavac svog života. A onda se vraća u Beograd. U jednom intervjuu, rekao je da se vratio da bi ponovo potražio sebe. Danas mi se ta rečenica čini strašno važnom. Jer objašnjava i njegov kasniji život bez pompe, bez potrebe za reflektorima, u ateljeu na Adi ili u Zemunu, mirno, povučeno, posvećeno. Kao da mu spoljašnja potvrda više nije bila potrebna. A ipak, i tada je u Srbiji odzvanjao eho njegovog italijanskog uspeha. I

kad nije bio često na repertoaru domaćih galerija, znao se njegov status. Znao se kvalitet. Znao se Damjan.

Zato je ova izložba u Beogradu bila tako dostojanstvena i lepa. Ne samo zato što je prikazala više od četrdeset radova iz njegovog italijanskog perioda, niti zato što je prvi put u Srbiji na jednom mestu viđen tako celovit korpus tog opusa. Važna je zato što je ispunila Damjanov san: da se slike nastale u Italiji jednog dana vrate u Beograd. Važna je i zato što

je pokazala koliko publika prepoznaje istinu kada joj se ona ponudi bez kalkulacije. Za dve nedelje, izložbu je pogledalo više od 4000 ljudi. Interesovanje je bilo, ali stvarno, nezapamćeno. Ali ono što brojke ne mogu da objasne jesu reakcije ljudi. Javljali su se poznati i nepoznati, sa porukama da su ih slike razvalile, da su ih usisale, da ne mogu da se odvoje od njih. Jedna gospođa pisala je da je izložbu pogledala dvanaest puta. Jedna Damjanova bliska osoba rekla je nešto što mi sada otežava da napišem tekst: da je imala osećaj da je deo njenog života spakovan u tu izložbu i fizički donet u Srbiju. I kao da nema tačnijeg opisa. Jer Damjanove slike nikada nisu bile samo slike. One su dnevnički zapisi jednog složenog i slojevitog unutrašnjeg sveta. Iz njih izlaze figure, anđeli, ribe, stepeništa, ogledala, tihe sobe, prozori, svetlost, teskoba, nežnost, ironija, slutnja. U njima su i freska i Mediteran. Vizantija i pop. San i stroga kompozicija. Misterija i disciplina. Ti radovi nisu nastajali naporom koji se vidi. Oni su, kako su govorili oni koji su ga dobro znali, izlazili iz njega manijački i s lakoćom. Damjan je otišao prerano. Za mnoge iznenada. Ostavio je veliku tugu i glupi osećaj nezavršenog razgovora. Potrebu da mu kažemo još nešto. Da ga pitamo još nešto. Da ga još koji put zagrlimo. Možda je baš zato ova izložba bila tako snažna. Jer nije bila samo reprezentativna, nego i intimna. Nije bila samo omaž, nego susret. Nije vratila Damjana među nas, naravno. Ali jeste vratila njegov rad tamo gde oduvek pripada. U Beograd. Pred njegovu publiku. U razgovor o važnim slikarima ovog prostora.

A to mesto mu pripada bez rezerve. Ne iz sentimenta, već po meri dela. Damjan Đakov nije umetnik kojeg treba pamtiti iz sažaljenja što je prerano otišao. Treba ga pamtiti zato što je bio veliki. Zato što je iz našeg nasleđa umeo da napravi savremen, prepoznatljiv, međunarodno razumljiv jezik. Zato što je imao dar, disciplinu i hrabrost da ode daleko, a da ne izgubi sebe. I zato što je, uprkos svemu, ostao čovek neobične lakoće.

Meni je ova izložba bila zagrljaj sa zakašnjenjem. Ali ponekad i takvi zagrljaji stignu na vreme. Stignu da potvrde ljubav i vrate dug. Stignu da kažu volimo te, nismo zaboravili, tvoje mesto je ovde, sa nama i u nama si.

YOUR HOPE

зидина где људе зближава љубав,

,,када волиш ближњег, већ си га загрлио и срцем и душом“, како је рекао Свети Јован

Златоусти. Било ми је веома необично што

ове речи стижу пре овог текста. Тада сам

схватила да је то заправо увод, али и нешто што је много дубље, а то је да загрљај има

огромну улогу у односима, чак и међу готово

непознатим људима.

Тело има своју мудрост, баш као што га има и срце.

Моје сопство је продисало пуним плућима

када сам разумела суштину божанског у нама, као и да руке које грле тело

представљају милост којом је потребно да

обухватимо једни друге. Већ сам почела да замишљам мислима малог детета

неопходности човека да не буде сам

да нико други не остане сам, јер је загрљај додир који без речи преноси да се људи осете вољено, прихваћено и повезано. Мисли су ми потом отишле у

животу често тихо“.

Загрљај је један од њих, јер његова снага не лежи у покрету руку, већ у осећајима који стоје иза њих.

Када између људи речи изгубе своју снагу, када ни

најлепше реченице не могу да опишу оно што осећа људско срце, тада говор преузима он.

Пошто има карактер, он може и да говори. ,,Мој глас није гласан, већ је топао и стрпљив, баш

све савршено, долазим онда када је људима

REFRESH

YOUR ART

KRAJ SVETA, JOŠ JEDAN DAN

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: VLADIMIR POPOVIĆ

KRISTINA PIRKOVIĆ, ROĐENA 1991. GODINE, IZ SMEDEREVSKE PALANKE. DIPLOMIRALA JE 2014. GODINE NA FILOLOŠKO-UMETNIČKOM FAKULTETU U KRAGUJEVCU, NA ODSEKU ZA PRIMENJENU UMETNOST, SMER ZIDNO SLIKARSTVO, U KLASI REDOVNOG PROFESORA ŽELJKA ĐUROVIĆA. MASTER STUDIJE JE ZAVRŠILA 2015. NA ISTOM FAKULTETU, SMER ZIDNO SLIKARSTVO, POD MENTORSTVOM PROFESORA ŽELJKA ĐUROVIĆA I KOMENTORSTVOM JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. UČESTVOVALA NA 15 SAMOSTALNIH I VIŠE GRUPNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. NAGRAĐIVANA JE ZA CRTEŽ, SLIKARSTVO, NAJBOLJEG STUDENTA, PORTRET I AUTOPORTRET. ČLANICA JE UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE OD 2018. DOBITNICA JE DRUGE NAGRADE ZA CRTEŽ FONDACIJE VELIČKOVIĆ ZA 2020. GODINU.

Tvoja izložba „Kraj sveta, još jedan dan“ postavljena je u Muzeju grada Beograda od 13. marta do 12. aprila 2026. godine. Naziv izložbe je pomalo apokaliptičan. Šta za tebe predstavlja „kraj sveta“, a šta još jedan dan kroz ovaj umetnički opus?

Naslov izložbe je proistekao iz onoga što je naša stvarnost, nažalost. Odnosno, prvi deo naziva se odnosi na sliku sveta u ovom trenutku. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se gotovo svakodnevno otvaraju frontovi, da se dehumanizacija vrši u „osvešćenom“ XXI veku, dok se u „mirnim delovima sveta“ i dalje ponašamo kao da se ne dešava ništa i kao da je naš mikrosvet miljama udaljen od devastiranog i raslabljenog morala na globalnom nivou, onda su taj distopijski pejzaž i ljudska otupelost zaista nalik kraju sveta. Jer, šta nam onda ostaje? Verujem i nadam se — još jedan dan. Dan kada ćemo shvatiti da nas nebriga o drugom čoveku, o egzistenciji drugog bića, o zdravlju naše planete i prirode iz koje smo proistekli, može samo još dublje gurnuti u provaliju ljudske propasti. Još jedan dan je vreme koje možemo da iskoristimo za oporavak i revitalizaciju, pa mislim da bi to trebalo da nam bude vodilja.

Izjavila si: „Na ovoj izložbi sam predstavila slike i crteže iz dve poslednje serije koje sam radila proteklih nekoliko godina. U pitanju su ciklusi „Veliki Kreator“ i „Šume“. Oni se nadovezuju prirodno jedan na drugi. U fokusu je savremeni čovek koji u sebi nosi tradiciju, koja ga na kraju i definiše.“ Kako je tekao ra-

zvoj ova dva ciklusa i gde se oni međusobno prepliću?

Sve moje serije slika se nastavljaju jedna na drugu i međusobno prepliću. Glavni predmet mog razmišljanja je čovek, tako da je čovek kroz istoriju, kroz evoluciju, kroz sve promene kojima je bio izložen i, naravno, čovek sadašnjice i našeg vremena, u stvari, onaj sveprisutni motiv koji me okupira. Ono što ove dve serije radova razlikuje jeste ambijent, odnosno prostor u kome je smeštena radnja. Na slikama Velikog Kreatora zbivanje se pretežno odigrava u imaginarnom prostoru, u pejzažu koji je opredeljen prema samoj temi, sa uporištem u jednom već potvrđenom, kanonizovanom pristupu mešanja planova, obrnute perspektive, ponekad plošnosti. Radnja u seriji Šume dešava se, kao što i sam naziv kaže — u snežnim šumama, realnom prostoru, u predelima koji zaista negde postoje. Na taj način, čoveka vraćam prirodnom okruženju, odnosno tlu sa kojeg je potekao.

U fokusu je savremeni čovek koji u sebi nosi tradiciju. Na koji način ta tradicija izbija na površinu u tvojim radovima?

Tradiciju spominjem kao fenomen koji definiše čoveka. Svi mi nosimo u sebi naše pretke, njihovu prošlost, njihove promene. To je ono što jesmo, ali i ono što ostavljamo kao nasleđe budućim naraštajima. Sve ono što nas oblikuje, anticipirano je u prošlosti, pa se zato kroz svoje slike osvrćem na prapočetak, ali i na čoveka današnjice koji je i aktuelan i aktivan.

Kako prostor Muzeja grada Beograda utiče na čitanje tvojih radova? Da li si postavku prilagođavala samom prostoru?

Salon Muzeja grada Beograda je izuzetan izlagački prostor. Iako sam imala bojazan kako ću savladati toliko prostranstvo, sam Salon je jako zahvalan za tip postavke koji odgovara mojim radovima. Prvi put sam imala priliku da sagledam ovoliko mojih slika na jednom mestu, prvi

put sam imala priliku da osetim kako funkcionišu zajedno. Moj utisak je da izloženi radovi koji obuhvataju slike, crteže i objekte, dišu kao jedan organizam, iako su predstavljena dva ciklusa. I to me naročito raduje, jer nemam često priliku da ih postavim tako da me okružuju i da mogu

da napravim dovoljno veliku distancu kako bih posmatrala te slike na pravi način.

Koliko ti je važan dijalog sa posmatračem i da li smatraš da umetnost danas ima odgovornost da komunicira direktnije nego ranije?

Umetnost je uvek nosila sa sobom odgovornost prema posmatraču. Jedan od glavnih zadataka umetnosti jeste upravo komunikacija sa publikom. Da li će otvoriti neko goruće pitanje, ili je

tu da pobudi neka lepa osećanja u posmatraču, možda da se bavi nekom od aktuelnih tema, ili da obrađuje univerzalna i svevremenska pitanja... Ali svakako ima veliku ulogu u ovom našem svetu. Nikada nisam verovala da umetnost može da pokrene revoluciju, ali imam čvrsto ubeđenje da može da ukaže na nešto od velike

važnosti. I ovo se ne odnosi samo na likovnu umetnost, već na sve umetničke discipline i relacije. Zato smatram da čovek koji sebe lišava umetnosti i onaj koji je zanemaruje zapravo biva udaljen od nekih novih saznanja i mogućnosti da nešto promeni, makar na ličnom nivou.

Ako bi trebalo da opišeš ovu izložbu jednom rečenicom — šta bi bio njen suštinski unutrašnji narativ?

Ovo je komplikovan zadatak. Možda bih mogla da pokušam da definišem kroz dve reči — nemir i tišina. Nalaziš se u intenzivnoj stvaralačkoj fazi. Da li dolazi iz potrebe, discipline ili nečeg dubljeg?

Uvek sam imala opsesiju prema kreaciji uopšte, ali i prema narednom delu. Jedan crtež ili jedna

slika daju mi svežinu za sledeći rad. Mislim da je “opsesija” najbolja definicija nevidljive niti koja vodi onoga ko nešto stvara. Svakako, postoji i odgovornost prema onome što mi je dato, disciplina koju sam stekla na fakultetu, a koju zaista nikada ni za šta drugo nisam imala, kao i potreba da likovnim jezikom iskažem ono što me okupira. Pretpostavljam da se i pristup stvaranju menja kako se menja sam stvaralac, i fizički

i misaono, pa je važno da budemo usklađeni sa datim trenutkom životne dobi.

Tvoje putovanje kroz maštu i stalno preispitivanje oblikuje bogat likovni jezik koji teži savremenom razumevanju stvarnosti. Kako nastaje taj balans između imaginacije i realnog?

Oduvek me je zanimalo šta se dešava oko mene. Kako se ljudi ponašaju, kako se menjaju, kako se ophode prema drugima i okolini, kako se razvijamo, i to me prati od detinjstva. Imam utisak da mi je nekada vreme potpuno drugačije teklo i da sam imala više prostora da dugo obraćam pažnju na spoljašnji svet. Verujem da ono kako sam doživljavala određene pojave, i kako ih i danas osećam, utiče na moje likovno izražavanje. Mislim da je to definisalo moj umetnički put. Svakodnevica, dokolica, preobražaji naše stvarnosti, čovek u centru svega toga. Pretpo-

stavljam da se kakofonija, potresi i šumovi koji dolaze spolja sudaraju sa unutrašnjim poimanjem svega toga, pa se tako i sama slika razvija i teče.

U slici „Kraj sveta i još jedan dan“, koja je nastala 2025. godine, otvaraš prostor između kraja i trajanja. Kako se ta tenzija reflektuje kroz likove i kolor?

Slika Kraj sveta i još jedan dan okuplja, ali i sublimira i pretače sve one važne elemente koje ova izložba nosi i predstavlja. Na njoj se nalazi

dramatični, vatreni pejzaž, koji nagoveštava kraj sveta i ovo turbulentno vreme u kojem smo se zadesili, ali istovremeno i praskozorje, buđenje novog dana kao simbol obnove. Ona u sebi nosi sve one predstave rađanja i preporoda koji drugi deo naziva nagoveštava. Iz ove slike potekla je ideja o naslovu čitave izložbe, koji je, čini mi se, adekvatan trenutku. Tako da je tenzija prisutna i, moguće, najosetnija upravo na ovoj slici.

Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Zagrljaj”. Kada “grliš” svoje slike te-

mom, snagom, duhom, ljubavlju — kakav je osećaj?

Upotpunjen, ali moram da istaknem kako u početku svaku novu sliku najčešće osećam kao neku vrstu stranog tela i potrebno mi je vreme da počnem da je prihvatam. Kada je prihvatim i posmatram kao nešto što je proisteklo iz mene, osećam da sam ispunila ono što se od mene tražilo. Neku svoju sliku volim više, neku malo manje, ali su, u svakom slučaju, one deo mene i najbolji reprezent mog bića.

YOUR EXHIBITION

ONA KOJA PROMIŠLJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: NEBOJŠA TOVARIŠIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE

JELENA GLOGOVAC SAVIĆ JE ZAVRŠILA VIŠU

ŠKOLU LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU 2004. GODINE, U KLASI PROF. MIRJANE VOJNOVIĆ, NA ODSEKU ZA

DEKORACIJU U ENTERIJERU. DRUGI CIKLUS STUDIJA ZAVRŠILA JE NA NUBL FAKULTET

LIJEPIH UMJETNOSTI BANJA LUKA, NA ODSEKU ZA SLIKARSTVO, U KLASI PROF. MILICE KOTUR, DOBIVŠI ZVANJE MASTER SLIKARSTVA 2021. GODINE.

IZLAGALA JE SAMOSTALNO 14 PUTA U ZE-

MLJI I REGIONU, A IZA NJE JE I VELIKI BROJ

KOLEKTIVNIH IZLOŽBI U MUZEJIMA I GALERIJAMA, REALIZOVANIH KAO REZULTAT PRODUKCIJE UNUTAR RAZLIČITIH KONKURSA, ČLANSTAVA I MEĐUNARODNIH LIKOVNIH KOLONIJA.

OSIM SLIKARSTVA I IKONOPISA, AKTIVNO

SE BAVI PROMOCIJOM I PRODUKCIJOM U KULTURI I UMETNOSTI KROZ PUBLIKOVANE ESEJE, RECENZIJE, LIKOVNE OSVRTE, KAO I UMETNIČKE PROJEKTE. ZAPOSLENA JE KAO

KOORDINATORKA ZA KULTURU I UMETNOST U JU „KSC” GACKO.

NJEN RAD KARAKTERIŠE SNAŽAN SIMBOLIZAM I IZRAŽEN MOTIV ŽENE KAO CENTRALNE FIGURE UMETNIČKOG IZRAZA. RAZVILA

JE AUTENTIČAN LIKOVNI JEZIK U KOJEM SE PREPLIĆU MIT, TRADICIJA I SAVREMENI OSEĆAJ SVETA. NJENE SLIKE NISU SAMO PRIZORI, VEĆ STANJA — ŽENSKA FIGURA U NJIMA POSTAJE ČUVARKA UNUTRAŠNJIH SVETOVA, NASLEĐA I NEIZGOVORENIH ISTINA. JELENA GLOGOVAC SAVIĆ IMAĆE IZLOŽBU SLIKA „MATRISARH”U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ OD 19. APRILA DO 3. MAJA 2026. GODINE.

Ko je ONA koju slikaš?

Ona, kao odraz, osoba koja promišlja o svojoj budućnosti, tačno i istinito, sa potpunim saznanjem o prošlosti kao putokazom, mapom sa ucrtanim mjestima koja predstavljaju bogatstvo identiteta, akumulaciju ljepote, istorije i znanja. To je žena koja ima rešenje problema i koja je sama simbol tog rešenja. Ne radi se tu o samodovoljnosti i uobraženosti, žena na mojim slikama (kakvi god joj simboli bili pridruženi) ispunjava prostor slike jednak sopstvenom univerzumu i uvijek je ona odgovor, ma kakvo pitanje bilo postavljeno. Žena koja zna da život čine male stvari, ali je takođe duboko svjesna da je život sam po sebi velika stvar da bi se zanemario njegov kontinuitet i da se ne bi istražila njegova čudesnost.

U tvojim radovima oseća se snažna veza sa prirodom. Kakvu simboliku priroda ima u tvom slikarstvu? Da li se može pobeći od hercegovačkog kamena?

Istina, samo u Hercegovini je nebo tako plavo i kamen tako topal! Da li prirodu posmatraš kao prostor slobode, povratka sebi ili metaforu života?

Na mojim slikama je uvijek prisutan pejzaž, ekspresivno riješen, neophodan, direktna veza sa Zemljom, beskompromisna zelena, tirkiz kao uzemljenje, kamen i voda i nebo, neomeđen prostor koji nagovještava slobodu i, naravno, figura koja se prepliće sa tim prostorom, često bez margine, kao potvrda te iste slobode.

Vladanje elementima, ne kao vradžbina, nego kao vještina koje se treba sjetiti i tiho saznanje da je sve (u stvari) tvoje, ako tako odlučiš, kao kruženje života unutar vremena.

Šta bi volela da žena prepozna na tvojim slikama kada ih posmatra?

Izbor, mogućnost, opredijeljenost, hrabrost, odlučnost... Na mojim je slikama prikazan arhetip žene (svaka od nas), kakav god život da živimo i kakve god su nas životne okolnosti oblikovale.

Koliko su duhovnost i vera prisutne u tvom umetničkom jeziku?

Rekla bih da je duhovnost nešto što se prožima kroz sve forme stvaralaštva, bilo da se stvara zbog duhovnosti kao takve ili da je duhovnost utisak o nastalom djelu. Bitnija mi je veza sa prirodom postojanja, načinom i evolucijom življenja. Religija u mojim slikama je pomisao, kao vremenska kulisa, sjaj dobre namjere, do idućeg neophodnog, evolutivnog pomaka.

Tvoje slike su povezane sa slovenskom mitologijom. Koji su mitovi ili simboli najviše uticali na tvoj rad?

Fascinantno mi je koliko živimo simbole prošlosti, ponavljamo radnje koje smo nekad vidjeli, izgovaramo fraze čijeg značenja nismo ni svjesni, a u stvari se ispostavlja, čak i kad nazdravljamo jedni drugima, da je to slavenski običaj. Čitajući o običajima i njihovom kontinuitetu, navikama, estetici naroda na našim podnebljima, nazivima biljaka, glavnim karakterima u bajkama, koje se na sličan način prepričavaju i kod Srba i kod Rumuna, Rusa, Ukrajinaca, ponekad čak i Kelta, sve to je donekle uticalo na vizuelni karakter mojih slika, slatka poetika Zemlje, koja je, u stvari, na kraju, ozbiljna mapa življenja. Naslovi tvojih slika – „MatrisARH“, „Мokoš“, „Кupala“, „Мagnamater“, „Suspiria“, „Syrin“, „Оskoruša“, „Čekajući Đorđa“ — prizivaju veoma stare slojeve kolektivnog sećanja. Kako nastaju ti naslovi i kakvu priču otvaraju?

Opet bih se vratila na simbole koji su vidljivi u nasleđu našeg poneblja, svaki od ovih naziva, to jest svaka od ovih slika je u stvari jedna od mogućih interpretacija o ljudima i događajima, osjećanjima i životnim lekcijama. Recimo „Če-

kajući Đorđa” je priča o tome kako je moguće ukrotiti zmaja.

Da li tvoje slikarstvo možemo posmatrati kao pokušaj rekonstrukcije ili reinterpretacije kolektivnog pamćenja prostora u kojem živimo?

Moje slikarstvo, način na koji materijalizujem zamišljeno je podstaknuto željom da razjasnim opšte, duboko nerazumijevanje prirode, života i postojanja, istorijsko zanemarivanje kontinuiteta evolucije ličnosti žene, ženskog genijalnog preobražaja unutar prirodnih procesa i naše neosporne mudrosti i pronalaženja mehanizama za prevazilaženje generalnog zapostavljanja i nedostatka mogućnosti izbora.

Kad kažeš reinterpretacija, tu se feminizam javlja kao nota neophodnosti, ali u suptilnom simboličkom kontekstu, kao pojam staranja o pravilnom poretku stvari.

Izložba „MatrisARH” biće postavljena od 19. aprila do 3. maja u Galeriji Nikola Radošević u Beogradu. Kako će izgledati koncept i čime ćeš se predstaviti beogradskoj publici?

Veoma se radujem izložbi „MatrisARH”, koja je organski nastavak prethodnog ciklusa slika „Askurđela” i istražuje ono nedorečeno ili pretpostavljeno unutar moje poetike. Predstaviću se slikama koje govore bojom, simbolima, prostorom, prisutnom figurom i nadam se kreativnom dijalogu sa beogradskom publikom u predivnom prostoru Galerije Nikola Radošević.

Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Zagrljaj”. Koga grliš kada grliš i šta zagrljaj znači za tebe?

Zagrljaj je mjesto gdje se skoro dodiruju srca osoba koje se grle. Grlim ljude koje volim.

YOUR GALLERY

GALERIJA

MESTO OTKRIVANJA UMETNIČKIH SVETOVA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: LJUBOMIR TEŠIĆ

U samom srcu Knez Mihailova ulica, na uglu Delijske 3 i Uskočke 5, nalazi se prostor koji ne pristaje na prosečnost. Galerija „Nikola Radošević“, pod vođstvom Vladimir Kulašević, postala je mesto susreta ideje, forme i snažne umetničke poruke.

Svojim intenzivnim radom i jasnom vizijom, Vladimir Kulašević je oživeo ovaj izlagački prostor, pretvarajući ga u tačku gde umetnost ne služi samo da bude viđena — već da bude doživljena. Ovde izlažu umetnici čiji radovi nose slojevitost, multidimenzionalnost i autentičan glas, oslobođen kompromisa.

U razgovoru koji sledi, otkrivamo šta stoji iza ovog jedinstvenog art koncepta, kako se gradi prostor sa integritetom i zašto je danas važnije nego ikada stvarati umetnost koja ima šta da kaže.

Mnogi sanjaju da imaju i otvore galerije. Kakav je život jednog galeriste?

Život galeriste predstavlja dinamičnu sintezu kreativnog rada, organizacionih sposobnosti i stalnog intelektualnog usavršavanja. Galerijska delatnost podrazumeva razumevanje umetnosti ne samo kao estetske pojave već i kao kulturnog,

društvenog i komunikološkog fenomena. Savremeni galerista mora istovremeno biti kustos, producent, edukator i medijator između umetnika i publike. Pored fizičkog prostora galerije, jednako je važna prisutnost u digitalnoj sferi i medijima, gde se oblikuje savremeni diskurs o umetnosti. Kontinuirano učenje, istraživanje i otvorenost ka novim teorijskim i tržišnim modelima čine osnov ove profesije. Zbog toga galeristika prevazilazi okvire zanimanja i postaje način života zasnovan na posvećenosti kulturi i javnom dijalogu. Poziv umetnicima „Predstavite jedno delo“ –ko je sve stao ispred kamere i predstavio svoje delo i šta to znači za umetnika?

Kada umetnik lično interpretira sopstveno delo, publici se otvara autentičan sloj značenja koji prevazilazi vizuelni doživljaj. Takva forma prezentacije omogućava neposredan uvid u kreativni proces, estetske odluke i misaone tokove autora. Doprinos likovnih kritičara dodatno produbljuje recepciju dela kroz teorijski i analitički okvir. Uloga galeriste u tom procesu jeste kuratorska — stvaranje konteksta, prostornog i simboličkog, u kojem delo ostvaruje pun komunikacijski

potencijal. Serija kratkih video formi tako postaje edukativna platforma koja široj publici približava umetničko delo kroz spoj narativa, analize i vizuelnog iskustva.

Šta nas očekuje u izlagačkoj sezoni 2026?

Izlagačka sezona koncipirana je kao programski spoj domaće i međunarodne scene, sa ciljem uspostavljanja dinamičnog kulturnog dijaloga. Već u prvom kvartalu realizovane su četiri izložbe sa više od trideset autora različitih poetika i generacija. Centralni događaj biće izložba posvećena naučnom i civilizacijskom nasleđu Nikola Tesla,

Galerijski prostor doživljavam kao istraživačku platformu savremenih umetničkih praksi. Zanimaju me autori koji umetnost razumeju kao polje promišljanja društva, identiteta i vremena u kojem stvaraju. Posebno su dragoceni umetnici koji razvijaju prepoznatljiv vizuelni jezik i čiji radovi poseduju teorijsku utemeljenost, slojevitu simboliku i istraživački pristup mediju. Galerija treba da bude mesto susreta estetskog iskustva i intelektualne refleksije. Tvoji umetnici aktivno učestvuju i izlažu u Njujorku u okviru Tesline fondacije. Šta se očekuje još ove godine u Filadelfiji?\

pod nazivom „Doprinos Tesle razvoju sveta i doprinos Teslinog naroda razvoju Amerike“. Projekat povezuje umetnost, istoriju i nauku, ukazujući na interdisciplinarni karakter Teslinog nasleđa. Nagrađeni radovi biće predstavljeni tokom međunarodne manifestacije obeležavanja 250 godina od potpisivanja Deklaracija o nezavisnosti, čime umetnost postaje deo šireg kulturno-istorijskog narativa. Poseban akcenat biće stavljen na autore koji se prvi put predstavljaju beogradskoj publici, sa ciljem afirmacije novih umetničkih praksi i savremenih vizuelnih jezika. Proleće donosi novo buđenje, nove radove, nova izlaganja. Koga bi voleo da vidiš u svojoj galeriji na zidu?

Učešće na međunarodnim manifestacijama predstavlja važan segment kulturne diplomatije i međunarodne afirmacije savremene umetnosti. Galeriji je ukazana čast da selektuje radove koji će biti predstavljeni tokom centralne proslave jubileja potpisivanja Deklaracije o nezavisnosti 4. jula u Filadelfija. Na događaju učestvuju delegacije iz 190 zemalja, čime ova manifestacija prevazilazi kulturni i poprima širi civilizacijski značaj. Predstavljeni radovi tematizuju lik i delo Nikole Tesle kao deo zajedničkog istorijskog i naučnog nasleđa, ukazujući na vezu između umetničke interpretacije i naučne inspiracije.

Da li ljudi kupuju umetničko delo srcem ili razumom?

Percepcija umetničkog dela predstavlja kompleksan psihološki i estetski proces u kojem su emocija i racionalna procena neraskidivo povezane. Emotivna reakcija omogućava neposrednu identifikaciju sa delom, dok razum doprinosi razumevanju konteksta, umetničke vrednosti i dugoročne kulturne relevantnosti. Tek sinergijom ova dva principa umetničko delo dobija pun smisao i trajnu vrednost za vlasnika.

Koliko je važno gde je umetničko delo izloženo – da li prostor galerije menja način na koji ga doživljavamo?

menu koja pokreće čitav galerijski proces. Izložba je rezultat timskog rada i sinteze ideja, dok prodaja dela potvrđuje njegovu komunikacijsku uspešnost i društvenu relevantnost. Ipak, suština galerijskog rada ostaje u stvaranju mostova između umetnika, publike i kulturnog konteksta. Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Zagrljaj“. Šta je on za tebe?

Zagrljaj doživljavam kao univerzalni čin prihvatanja i razumevanja — simbol otvorenosti prema čoveku, ideji i izazovu. U prenesenom značenju, zagrljaj predstavlja spremnost na dijalog, razmenu mišlje-

Prostor izlaganja ima ključnu ulogu u formiranju estetskog iskustva. Ambijent, osvetljenje, zvuk i način postavke utiču na percepciju i interpretaciju dela, jer umetnost nikada ne egzistira izolovano već u odnosu na prostor i posmatrača. Galerijski prostor funkcioniše kao interpretativni okvir koji usmerava pažnju publike i omogućava potpunije razumevanje umetničke poetike. Na taj način izložba postaje prostorno-vizuelna studija umetničkog izraza. Šta vas najviše raduje u radu galeriste – susret sa umetnikom, izložba ili trenutak kada delo pronađe novog vlasnika?

Najveću vrednost vidim u procesu otkrivanja umetničkih svetova i dijalogu sa autorima. Taj susret predstavlja intelektualnu i kreativnu raz-

nja i susret različitih iskustava. U galerijskom prostoru on simbolizuje povezivanje umetnika i publike u zajedničkom kulturnom iskustvu, gde umetnost postaje medij komunikacije, empatije i zajedništva.

YOUR LINGERIE

MOĆ I NEŽNOST, SNAGA I ŽENSTVENOST

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Valentina Gagić je direktorka kompanije Lisca za srpsko tržište i jedna od upečatljivih liderki savremene modne scene i brend menadžmenta u regionu. Na čelu Lisce Srbija, ona oblikuje strateški pravac razvoja brenda, vešto ga pozicionirajući i prilagođavajući dinamičnim zahtevima savremenog tržišta.

Posvećena modernizaciji, Valentina neguje suptilan balans između nasleđa i inovacije – između bogate tradicije brenda i senzibiliteta današnjeg vremena. Pod njenim vođstvom, Lisca prevazilazi okvire klasične modne komunikacije, razvijajući projekte i kampanje koje ne prodaju samo proizvod, već grade odnos – osnažuju žene i stvaraju autentičnu, emocionalnu vezu sa publikom.

Vođena uverenjem da brend u 21. veku mora imati dušu, Valentina Gagić u svaki segment poslovanja unosi autentičnost, suptilnost i izraženu ženstvenost – kao vrednosti koje ne prolaze i koje se prepoznaju. Zato ona ne upravlja samo tržištem, nego oblikuje i način na koji žene doživljavaju sebe.

Kako biste opisali svoj profesionalni put do pozicije direktorke kompanije Lisca?

Moj put na tržištu Srbije građen je kroz više od 20 godina iskustva u retailu. To je bio proces stalnog učenja o potrebama žena i psihologiji kupca. Kao NLP trener, oduvek sam verovala

da biznis ne čine samo brojke, već ljudi i energija. Od početaka do pozicije direktorke, vodila me je jasna vizija: spojiti tradicionalni kvalitet Lisce sa modernim, strateškim marketingom koji zahteva današnje vreme.

Koji ključni momenti su vas oblikovali kao lidera?

Ključni su bili momenti transformacije i hrabrih odluka – od redefinisanja vizuelnog identiteta brenda na domaćem tržištu do vođenja tima kroz izazovne periode promene kupovne moći. Oblikovale su me situacije u kojima je trebalo balansirati između empatije prema zaposlenima i stroge poslovne logike. Liderstvo na našem tržištu zahteva autentičnost, odlučnost i sposobnost da se vizija sprovede u delo.

Šta za vas danas znači biti žena na vodećoj poziciji u modnoj industriji?

U Srbiji, to znači nositi odgovornost za to kako se žene osećaju u svojoj koži. Kroz društveno odgovorne projekte poput kampanje „Hrabra i lepa“, pokazujemo da moda ima dublju svrhu i da smo tu za žene u njihovim najvažnijim životnim bitkama. Biti žena na čelu ovakvog brenda za mene je prilika da pokažem da moć i nežnost idu ruku pod ruku.

Lisca je prepoznatljiv brend sa dugom tradicijom – kako se čuva autentičnost, a istovremeno prati savremeni trenutak?

Autentičnost čuvamo beskompromisnim kvalitetom materijala koji naše žene prepoznaju decenijama. Istovremeno, modernizujemo se kroz „editorial“i minimalistički pristup koji odgovara savremenoj estetici. Mi ne menjamo DNK brenda, mi ga samo prevodimo na jezik nove generacije kroz moderne krojeve i kampanje koje imaju dušu i bezvremenski stil. Koji su najveći izazovi u industriji donjeg veša u ovom trenutku?

Najveći izazov u Srbiji je održavanje premijum standarda u uslovima ekonomske nestabilnosti i pritiska brze mode. Industrija donjeg veša ne trpi greške u konstrukciji i tu nema mesta za kompromise. Izazov je ostati veran vrhunskoj izradi i graditi odnos poverenja sa kupcem koji se ne zasniva samo na trendu, već na trajnoj vrednosti.

Kako digitalizacija menja način na koji komunicirate sa kupcima?

Digitalizacija nam omogućava da budemo prisutni u svakom trenutku života naših kupaca, ali insistiram na tome da ta komunikacija ostane topla i lična. Koristimo digitalne kanale da ispričamo priču i inspirišemo žene. Iako tehnologija donosi brzinu, naš cilj je personalizovan pristup gde se svaka žena oseća uvaženo i prepoznato. Danas brendovi više ne prodaju samo proizvod, već iskustvo. Kako Lisca kreira taj emotivni doživljaj kroz svoje evente?

Naši eventi su osmišljeni kao prostori u kojima kreiramo specifičnu atmosferu – mističnu, premijum i ekskluzivnu. Želimo da se svaka zvanica poveže sa brendom na nivou vrednosti koje delimo. Kroz pažljivo birane detalje i saradnju

sa autentičnim ličnostima, mi gradimo svet u koji žene u Srbiji žele da uđu.

Koji su ključni elementi jednog uspešnog Lisca događaja?

Ključni elementi su jasna estetika, autentičnost i osećaj da je svaki gost poseban. Uspešan događaj je onaj na kojem se oseća „raw“energija i emocija, gde poklon koji gost dobije jasno poručuje: „Cenimo te.“ Detalji poput ambijenta, svetla i muzike moraju biti u savršenoj harmoniji sa vizijom brenda.

Kako danas definišete stratešku poziciju Lisce na tržištu – između masovnog i premijum segmenta?

Lisca u Srbiji zauzima poziciju „accessible premium“. Mi nismo masovni brend, mi smo brend

za ženu koja ceni estetiku, tradiciju i vrhunski dizajn. Naša strategija je jasna: ne takmičimo se kvantitetom, već emocijom i kvalitetom koji se vidi i oseća pod rukom.

Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Zagrljaj”. Kakav je Liscin zagrljaj?

Liscin zagrljaj je onaj koji vam pruža sigurnost, a istovremeno slavi vašu slobodu. To je najfiniji dodir čipke na koži koji vas podseća na vašu sopstvenu snagu i ženstvenost. To je zagrljaj koji u Srbiji traje generacijama – topao, pouzdan i uvek elegantan. On poručuje svakoj ženi da je u svakom trenutku lepa, hrabra i svoja.

YOUR BREAKFAST

DIGITALNA TRANSFORMACIJA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

NA DORUČKU SAM SA DVA IZUZETNA INTELEKTUALCA, GORANOM LIČANINOM I DANILOM RONČEVIĆEM, ČIJE SU BIOGRAFIJE ISPISANE BOGATSTVOM

ISKUSTAVA, POSLOVNIH I OBRAZOVNIH USPEHA. RADISSON COLLECTION

OLD MILL HOTEL JE PRAVO MESTO ZA

SUSRETE I RAZMENU IDEJA I ISKUSTAVA, A OVAKVI TRENUCI PODSEĆAJU

KOLIKO JE DRAGOCENO BITI U DRUŠTVU LJUDI KOJI INSPIRIŠU SVOJIM

ZNANJEM I POGLEDOM NA SVET. GORAN LIČANIN JE SVOJU PROFESIONALNU KARIJERU GRADIO KROZ

RUKOVODEĆE, KONSULTANTSKE I PREDUZETNIČKE ANGAŽMANE, TOKOM KOJIH JE VIŠE OD 25 GODINA

DOSLEDNO POVEZIVAO STRATEGIJU, TEHNOLOGIJU I ORGANIZACIONE PROMENE U RAZLIČITIM POSLOVNIM

I DRUŠTVENIM OKRUŽENJIMA. BOGATO MEĐUNARODNO ISKUSTVO STICAO JE NA TRŽIŠTIMA SEE I CEE REGIONA, NORDIJSKIH ZEMALJA, SAD I CIS-A, ŠTO MU JE OMOGUĆILO DA RAZVIJE

ŠIROKU UPRAVLJAČKU PERSPEKTIVU I DUBOKO RAZUMEVANJE ODNOSA IZMEĐU BIZNISA, LJUDI I VELIKIH TRANSFORMACIJA. U SREDIŠTU NJEGOVOG RADA NALAZI SE POVEZIVANJE LJUDI, PROCESA I TEHNOLOGIJE, SA CILJEM DA ORGANIZACIJAMA POMOGNE DA RASTU, INOVIRAJU I POSTANU OTPORNIJE U SVETU STALNIH PROMENA. RADIO JE NA PROJEKTIMA ZA ORGANIZACIJE KAO ŠTO SU EXXONMOBIL,

NIPPON STEEL, SHELL, GAZPROM, NIS, EPS, PIO FOND, RFZO, NKOSK I INSTITUT ZA VEŠTAČKU INTELIGENCIJU

SRBIJE, KAO I ZA BROJNE DRUGE DOMAĆE I MEĐUNARODNE KOMPANIJE I INSTITUCIJE. KAO EKSPERT, RADIO JE ZA WORLD BANK, KPMG , USAID I KOMPANIJU ASSERT, ALI I KAO NEZAVISNI KONSULTANT NA PROJEKTIMA KOJI SU ZAHTEVALI ŠIROKU VIZIJU I PRECIZNO SPROVOĐENJE. ZNAČAJAN

DEO MEĐUNARODNOG ISKUSTVA STEKAO JE KROZ RUKOVODEĆE ULOGE U KOMPANIJI HUAWEI, NA NIVOU CEE REGIONA, UKLJUČUJUĆI NORDIJSKE

ZEMLJE, UKRAJINU I TURSKU, U OBLASTIMA CLOUDA, VEŠTAČKE INTELIGENCIJE, IOT-A I POSLOVNOG RAZVOJA.

DANAS KAO KONSULTANT RADI SA KOMPANIJAMA KOJE PREPOZNAJU DA DALJI RAST VIŠE NIJE MOGUĆ BEZ OZBILJNE PROMENE U NAČINU RAZMIŠLJANJA, ORGANIZACIJE I RADA. KAO OSNIVAČ I GENERALNI DIREKTOR

IT EXCELLENCE GROUP, OSTAVIO JE SNAŽAN PREDUZETNIČKI TRAG, VODEĆI PROJEKTE ZA FORTUNE 500 KOMPANIJE I DRŽAVNE INSTITUCIJE U RUSIJI, SAD I SRBIJI.

DIPLOMIRAO JE I MAGISTRIRAO NA MOSKOVSKOM DRŽAVNOM TEHNIČKOM UNIVERZITETU „N. E. BAUMAN“, A TRENUTNO NA FAKULTETU ORGANIZACIONIH NAUKA U BEOGRADU

RADI NA DOKTORSKOJ DISERTACIJI IZ OBLASTI STRATEŠKOG UPRAVLJANJA

I ORGANIZACIONIH STUDIJA, ISTRAŽUJUĆI KAKO SE STRATEGIJA PREVO -

DI U REZULTATE KROZ USKLAĐIVANJE

LJUDSKIH MOTIVA, ORGANIZACIONOG

DIZAJNA I TRANSFORMACIONOG POTENCIJALA KOMPANIJE. PARALELNO

RAZVIJA SOFTVERSKI SISTEM NOVE

GENERACIJE KOJI STRATEŠKE CILJEVE PREVODI U SVAKODNEVNI RAD, ODGOVORNOST I MERLJIVE ORGANIZACIONE REZULTATE. DODATNO SE USAVR -

ŠAVAO KROZ PROGRAME MIT SLOAN I COLUMBIA UNIVERSITY, I VOLI DA KAŽE

DA SE VELIKE IDEJE DOKAZUJU STVARNIM REZULTATIMA.

PROF. DR DANILO RONČEVIĆ JE EKSPERT ČIJU SU PROFESIONALNU

KARIJERU OBELEŽILI RUKOVODEĆI, STRUČNI I AKADEMSKI ANGAŽMANI

KROZ KOJE JE DOSLEDNO GRADIO REZULTATE, POKRETAO PROMENE I UNAPREĐIVAO SISTEME RADA. BOGATO ISKUSTVO STICAO JE KAKO U JAVNOM TAKO I U PRIVATNOM SEKTORU, ŠTO MU JE OMOGUĆILO DA SAGLEDA POSLOVANJE IZ VIŠE UGLOVA I RAZVIJE ŠIROKU UPRAVLJAČKU PERSPEKTIVU.

POSEBNO JE USMEREN NA DIGITALIZACIJU POSLOVNIH PROCESA, JER VERUJE DA JE SAVREMENO I ODGOVORNO UPRAVLJANJE DANAS NEZAMISLIVO BEZ SNAŽNE TEHNOLOŠKE PODRŠKE. U SVOM RADU KONTINUIRANO PODSTIČE PRIMENU MODERNIH

DIGITALNIH ALATA KAO KLJUČNIH IN -

STRUMENATA ZA VEĆU EFIKASNOST, TRANSPARENTNOST, DOSTUPNOST I KVALITET USLUGA.

DIGITALNU TRANSFORMACIJU DOŽIVLJAVA KAO STRATEŠKI PRAVAC RAZVOJA, A NE KAO PROLAZNI TREND, JER ONA MENJA NE SAMO ALATE KOJE KORISTIMO, VEĆ I NAČIN NA KOJI RAZMIŠLJAMO, ODLUČUJEMO I VODIMO. TOKOM KARIJERE, BIO JE USMEREN NA POVEZIVANJE ZNANJA, INOVACIJA I LJUDI, SA CILJEM STVARANJA ODRŽIVIH, FUNKCIONALNIH I DUGOROČNO VREDNIH REŠENJA. PORED UPRAVLJAČKOG ISKUSTVA, POSEBAN ZNAČAJ PRIDAJE RAZVOJU LJUDI, PRENOŠENJU ZNANJA I OSNAŽIVANJU PROFESIONALNIH POTENCIJALA, JER VERUJE DA SU LJUDI NAJVAŽNIJI KAPITAL SVAKE USPEŠNE ORGANIZACIJE. NJEGOV PROFESIONALNI PRISTUP ZASNIVA SE NA ODGOVORNOSTI, STRATEŠKOM PROMIŠLJANJU, OTVORENOSTI ZA PROMENE I SPOSOBNOSTI DA VIZIJU PRETVORI U MERLJIVE REZULTATE. SMATRA DA SE ISTINSKO LIDERSTVO NE POTVRĐUJE TITULOM, VEĆ SNAGOM ODLUKA, KVALITETOM ODNOSA I PROMENAMA KOJE OSTAJU IZA NAS. NJEGOVA PROFESIONALNA MISIJA JESTE DA KROZ ZNANJE, ISKUSTVO I DIGITALNE INOVACIJE DOPRINESE RAZVOJU MODERNOG, EFIKASNOG I PERSPEKTIVNOG POSLOVNOG OKRUŽENJA.

Kako biste, iz svoje perspektive, definisali digitalnu transformaciju u kontekstu savremenog društva — ne samo kao tehnološki napredak, već i kao proces koji menja način na koji radimo, komuniciramo, donosimo odluke i gradimo sopstveni identitet?

Goran: Digitalna transformacija je verovatno jedna od najbržih i najdubljih promena koje je savremena civilizacija doživela u uslovima svakodnevnog života. Ona više nije samo tehnološki napredak, već proces koji menja način na koji čovek radi, komunicira i odlučuje, ali i način na koji izražava sopstveni identitet. Za većinu ljudi odnos sa tehnologijom postaje sve intimniji i, kao i u svakom intimnom odnosu, svaki pojedinac njegovu meru mora da odredi za sebe. Čovečanstvo zato polako počinje da živi u dve paralelne stvarnosti: fizičkoj i virtuelnoj, pri čemu virtuelna više nije samo bekstvo od sveta, već sve više njegov ravnopravan produžetak, sa sopstvenom ekonomijom, pravilima i logikom vrednosti. Istovremeno, čovek psihološki još nije dovoljno sazreo da te dve stvarnosti jasno razluči, pa virtuelna realnost lako može postati oblik zavisnosti i svojevrsni opijat savremenog

života. Upravo zato se danas mnogi više bave slikom o sebi nego samima sobom, neretko mešajući virtuelni imidž sa ličnim identitetom.

Danilo: Digitalna transformacija koju danas doživljavamo jeste nešto što je čovečanstvo u istoriji uvek definisalo kao industrijsku revoluciju. Svaka od navedenih revolucija je unapređivala svet. Od načina razmišljanja do načina rada, jer nam je uvodila neke nove alate sa kojima smo morali da se upoznajemo, da o njima učimo i da se prilagođavamo. Svi ti alati su često ubrzavali život i dovodili do novih ideja. Tako je i danas. Brzo prikupljanje podataka i njihovo još brže deljenje nam daje mogućnost da brže i lakše nego ranije donosimo odluke. Digitalni alati su omogućili neprekidnu i neverovatno brzu komunikaciju u odnosu na svet pre četrdeset i više godina.

Gde se danas, po vašem mišljenju, zaista rađa ideja — unutar čoveka kao izvora kreativnosti i intuicije, ili u dinamičnoj interakciji sa tehnologijom koja oblikuje naše misli, procese i perspektive?

Goran: Dugo smo verovali da se ideja rađa isključivo u čoveku kao izraz njegove kreativnosti,

intuicije i unutrašnje slobode, možda i zato što nas alternativa uznemirava. Danas više nisam siguran da je ta granica tako jasna. Tehnologija već jeste svojevrsni koautor naše kreativnosti. Što se više oslanjamo na nju, ona ne utiče samo na to šta radimo, već i na način na koji mislimo. U savremenoj teoriji ta međuzavisnost čoveka i tehnologije opisuje se kao sociomaterijalnost. Iako čovek možda i dalje ostaje onaj koji pravi istinski iskorak u mišljenju i stvaranju, više nije usamljen u tom procesu. Ideja se danas sve češće rađa upravo na granici između ljudske svesti i tehnološkog okruženja koje je sve više oblikuje.

Danilo: Mišljenja sam da će ideje uvek nastajati u nama i našoj kreativnosti. Računari i veštačka inteligencija koja je danas uzela maha će za razliku od našeg mozga uvek koristiti neki algoritam za pripremanje nekog odgovora. Naravno, zbog količine informacija kojima raspolaže će moći da nam pomogne da naše ideje dalje i dublje razvijemo. Sa informacijom koju dobijemo kao odgovor od veštačke inteligenicije, mi nastavljamo da gradimo naše ideje. Ako smo dovoljno svesni da iza veštačke inteligencije stoji algoritam kome je cilj da nam pruži „neki“ odgovor, nećemo nikada dozvoliti da nam ona oblikuje misli. To moramo uvek sami da radimo. Koje ključne veštine današnji čovek mora da razvije?

Goran: Ključna veština današnjeg čoveka jeste sposobnost da uči, da naučeno pretvara u delovanje i da prihvati promenu kao stalni okvir života. Svet oko nas menja se brže nego ranije, a osećaj trajnosti i sigurnosti, na koji smo navikli, sve više postaje izuzetak, a ne pravilo. Uz to, u vremenu preobilja informacija kojima smo svakodnevno izloženi, rasuđivanje postaje podjednako važno, jer se upravo ono gradi na spoju znanja i životnog iskustva. Možda je zato najveća veština savremenog čoveka ne samo da se prilagođava svetu koji se menja, već da u tom menjanju ne izgubi sebe.

Danilo: Danas više nego ikada, veština koju moramo da razvijemo jeste permanentno učenje i prilagođavanje razvoju. Više nije presudno samo šta znaš danas nego koliko brzo možeš da

O LD MILL BE

usvojiš nešto novo sutra. Takođe, u tom učenju moramo sebe da naučimo i da kritički razmišljamo, jer neverovatna količina informacija koju danas primamo često može biti u potpunosti irelevantna za naš život i rad, te ona predstavlja buku za naš mozak. Od te buke moramo da znamo da se zaštitimo. Isto tako, ne bi trebalo da stvaramo buku kroz način na koji komuniciramo. Moramo naučiti veoma jasno komunicirati, a da pri tome sačuvamo svoj integritet.

Da li smo, kao pojedinci i kao društvo, zaista spremni za budućnost koju sami ubrzavamo?

Goran: Nismo. Mislim da još nismo dorasli ni sadašnjosti.

Danilo: Mislim da tehnološki napredujemo mnogo brže nego što sazrevamo kao društvo. Kao pojedinci, često jesmo spremni da koristimo nove mogućnosti, ali ne i da razumemo sve njihove posledice. Kao društvo, još učimo kako da uskladimo brzinu razvoja sa odgovornošću, etikom i ljudskim vrednostima. Zato bih rekao da budućnost ubrzavamo brže nego što se za nju pripremamo. Tome svedoče razna ponašanja ljudi koje možemo videti na društvenim mrežama.

Na koji način je digitalizacija promenila vaš svakodnevni radni proces?

Goran: U tri dimenzije: u brzini, kvalitetu i kapacitetu delovanja. Mada je kod digitalizacije uvek zanimljivo to što nijedan dobitak ne dolazi bez nove cene, rizika ili dileme.

Danilo: Kao što sam na početku rekao, prvenstveno je olakšala rad, olakšala organizaciju

BE LGRA D E

zadataka, ubrzala procese rada, ubrzala komunikaciju, ali i povećala obim posla koji danas obavljam. Razni digitalni alati i prikupljanje podataka veoma su mi pomogli da lakše donosim kvalitetnije odluke. Istovremeno, donela je veću potrebu za prilogođavanjem, što meni ne pada teško jer volim promene i novine, pogotovo u radu.

Kako digitalizacija utiče na privredu, građane i državu kao infrastrukturu građana?

Goran: Tehnologija danas utiče na privredu, građane i državu onoliko duboko koliko menja njihove stvarne obrasce funkcionisanja. U privredi donosi brzinu, efikasnost i konkurentnost, ali istovremeno menja tržište rada i ruši iluziju da su neka zanimanja zauvek sigurna. Kod građana se njen uticaj vidi kroz svakodnevne navike, očekivanja i odnos prema uslugama koje sve više očekujemo da budu brze, jednostavne i dostupne. Kada je reč o državi, ona nije samo korisnik tehnologije, već okvir kroz koji građani ostvaruju svoja prava i usluge. Mislim da je naša digitalna infrastruktura danas razvijenija nego što je stvarno koristimo. Zato je ključno da digitalnu transformaciju ne merimo brojem platformi koje imamo, već brojem problema koje smo uspeli da uklonimo iz života građana i privrede, odnosno time koliko smo skratili put, vreme i broj koraka do usluge. Ako iskreno pogledamo gde smo danas, još uvek deluje da smo kao društvo prilično bezbedni ako nestane struje. To zvuči kao šala, ali u tome ima ozbiljne istine: društvo nikada ne ide potpuno pravolinijski i upravo zato još postoji prostor da stvari ispravimo i unapredimo.

Danilo: Digitalizacija utiče na sve. Uzmite samo primer uticaja eUprave Republike Srbije na privredu i građane. Od rođenja i upisa deteta u matične knjige, upisa u vrtić, upisa u školu. Zatim, legalizacije stambenih i poslovnih objekata kroz digitalnu platformu „Svoj na svome“. Privreda danas kroz različite digitalne sisteme kreira i pribavlja nove informacije. Evo dva sjajna primera: centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja i novi digitalni alat pod nazivom eBolovanje. Nabrajanje bih mogao da nastavim skoro unedogled. Sva ta digitalizacija nas čini mnogo efikasnijima, a umnogome i smanjuje razne troškove koje smo pre imali bez ovih alata. Na kraju, državi omogućava moderniju i dostupniju infrastrukturu usluga, veću transparentnost i bržu administraciju.

Kada kao država i društvo zaista iskreno zagrlimo transformaciju — da li je to trenutak strateškog prihvatanja promena ili dubokog preispitivanja naših kolektivnih vrednosti, institucija i pravca razvoja?

Goran: Kada država i društvo iskreno prihvate transformaciju, to nije samo strateško prilagođavanje promenama, nego baš trenutak dubokog samopreispitivanja. Transformacija nije pitanje isključivo tehnologije, već smisla, vrednosti i pravca razvoja. Ona nas tera da odgovorimo ne samo kako ćemo se menjati, već i ko želimo da postanemo kroz te promene. Što je vreme brže, to su potrebe za unutrašnjim kompasom, institucionalnom zrelošću i jasnim vrednostima veće. Zato je svaka strateška transformacija, u suštini, ispit zrelosti jednog društva.

Danilo: Mislim da je to simbioza oba. Svaka prava transformacija počinje kao strateško prihvatanje promena, ali ne može uspeti bez dubokog preispitivanja vrednosti, institucija i pravca u kom društvo želi da ide. Kada država i društvo iskreno prihvate promene, tada više nije pitanje kako da budemo moderniji, već i kakvi želimo da budemo kao zajednica. Ovde se ne radi samo o tome da li ćemo digitalno napredovati, nego i da li ćemo sačuvati vrednosti na kojima smo se razvijali.

REFRESH YOUR STORY

LEPOTA ZAGRLJAJA

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGA ZA LIČNI RAZVOJ KREIRANJE RADOSTI

„Zagrljaj je lek za sve“, rekoh Loli, koja je već neko vreme dolazila kod mene zbog svog nedovoljno dobrog osećaja sebe. Bila je najbolji student u klasi, imala je manire, stidljiva a jasna. Iz porodice koja je brinula o deci, reklo bi se. Ali mučilo je što se nikako nije uklapala sa svojim vršnjacima, utapajući se u talasima stida i vlastite neprihvaćenosti.

Sa svojim bratom takođe nije mogla da izgradi skladan odnos poverenja i razumevanja. Radile smo već neko vreme na emocijama koje su joj bile teške. Plakala je često u osećaju odbačenosti. Susreti su prolazili. Nekada je dolazila sa ljutnjom, nekada sa tugom. Svađe sa bratom su bile česte, ali činilo mi se da iza tih ružnih reči izgovorenih u besu stoji nešto mnogo veće što nije imalo veze sa tim odnosom. Iza te njene bujice nezdravih, blokirajućih emocija sakrivala se bol i tuga. I suze su bile posledica.

Pitanje po pitanje, odgovor po odgovor, stigle smo do odnosa sa tatom.

„Ma njega baš briga za mene“, rekla je jednom.

„Zašto tako misliš?“, pitala sam.

„Zato što ne može da mi kaže ni zdravo kad uđem u kuću dok gleda u novine“.

Ostala je tišina između nas.

Čekala sam.

Lola je vrtela maramicu u ruci. Pogled joj je bio na prstima koji su prevrtali mali papirni ubrus tražeći suvi deo kojim će obrisati oči.

„On čak ne spusti ni novine da me vidi kada prolazim pored njegove fotelje.“

„A šta mu ti kažeš?“, pitam.

„Ništa, šta imam da mu kažem, ljuta sam.“

Analizirajući tu situaciju, zaključile smo da se nekako ta njena ljutnja na njenog oca preliva na brata i da se onda stvara sukob. U suštini, postojao je strah da reaguje na očevo „ne vidim te“ ponašanje.

„Šta bi ti najviše volela da se dogodi kad uđeš u kuću i vidiš njega kako čita novine?“, pitala sam u jednom od susreta.

Nasmešila mi se. Lice joj se ozarilo. Raširila je ruke, ustala i rekla: „Volela bih da me on zagrli, da me pita kako sam, da mi nešto lepo kaže.“

„Da li postoji drugačiji način sagledavanja te situacije? Šta bi se desilo da zagrliš ti njega?“

„To uopšte ne dolazi u obzir“, odmahivala je rukama.

Videla sam da nije spremna. Nekoliko susreta smo provele otapajući otpor prema zagrljaju sa ocem.

U svetu koji se sve više ubrzava i u kome su komunikacija i odnosi često svedeni na kratke poruke i površne susrete, zagrljaj ostaje jedan od najjednostavnijih, ali za mene i najmoćnijih načina ljudskog povezivanja. To nije samo fizički kontakt – on je simbol podrške, prihvatanja i prisutnosti.

On govori ono što reči ponekad ne mogu: „Tu sam za tebe.“

Zagrljaj je prirodni izraz da smo prihvaćeni, sigurni i da imamo razvijeno poverenje.

Zagrljaj je i tiha poruka razumevanja. Radile smo na razumevanju ponašanja njenog oca. Njen otpor se topio dok je pričala kako je rastao bez oca i koliko je to bila njegova bolna tačka.

„Zamisli koliko bi tvom ocu dok je bio dete značilo da je mogao da zagrli svog oca“, iznenadih je.

Složila se.

„Mislite da bi mom ocu značilo da ja zagrlim njega?“

„Šta ti misliš, da li bi mu značilo?“

Na trenutak mi se činilo da se njen otpor na ideju zagrljaja sa ocem topio poput sante leda.

„To se nikada neće desiti“, viknu Lola, „zašto ja njega da grlim, ja sam dete, on mora mene da grli.“

„Zamisli koliko je on kao dete želeo da zagrli oca koga nije bilo, a ti imaš privilegiju da svog zagrliš“, gledala me je ispod oka s nevericom i otišla.

Nije još bila spremna da stvori taj mali prostor sigurnosti, prostor u kome bi mogla bar na trenutak da spusti svoje ograde i otpore. Trebalo je još vremena da prihvati da zagrljaj može biti trenutak u kome će prvi put osetiti da je njena ranjivost dozvoljena.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Kada je dopustila sebi da ranjivost pokaže, zagrlila je oca. U prvi čas, on se zbunio, ni sam nije znao kako da reaguje. Kasnije joj je priznao da već dugo misli da nije dobrodošao u njenom životu i da se zato povlačio. U tom zagrljaju je po prvi put osetila da joj se telo opušta, disanje smiruje, a unutrašnja napetost popušta. Kao da je na trenutak spustila sav teret koji je godinama nosila. Osetila je da postoji u zatvorenom očevom svetu, da je važna i da nije sama.

Shvatila je da zagrljaj ne traži savršen trenutak, niti posebne uslove, a ni pažljivo birane reči. Jednostavno je sela na fotelju pored oca, uzela mu novine i rekla: “Dođi da te zagrlim.” U tom trenutku, osetila je da lek zvani zagrljaj deluje, da joj disanje postaje mirnije, a da srce počinje da se otvara. Osetila je da telo dobija dozvolu da se odmori od stalne borbe.

Prestali su i sukobi sa bratom, a gle čuda – i susreti s vršnjacima postali su radost. A zagrljaj je postao lek za sve.

YOUR POEM

Tišina, blizina dva srca i mesto gde na trenutak svet stane dok sve brige niz ramena skliznu kao kapi kiše

Postati jedna nema nežnost dve zvezde koje su se stopile u nemirnoj noći

A reči često ne umeju, jer ono što tela pokažu pruža sigurnost i kada je um bučan

(Ne postoji prepreka u tom jednom dodiru)

A ima i mostova koji ne traju dugo ali u njima ostaneš celog života Ljiljana Krasić

YOUR EMBRACE

STALNO BIH SE GRLILA

Pri pomisli na zagrljaj, prvo što mi pada na pamet jeste ljubavni zagrljaj. Onaj koji briše granice između dva tela i dva sveta. A zatim dolaze i svi drugi – prijateljski, bratski, oni slučajni na ulici, oni poslovni koji deluju spontano, oni poslednji, oni prvi, oni koji su nas sastavili i oni koji su nas razdvojili. Upamćeni ili utkani u sistem. Zagrljaji koji su me izgradili. I oni koje sam ja kreirala –kao kadar koji čekaš, pa ga pustiš da se desi, pa ga ne prekidaš, iako znaš da traje duže nego što bi trebalo.

S obzirom na to da sam u duši dokumentarista, terenista, volim da pitam, da opipam, da se približim, da posmatram iz daljine, da pustim da traje, tako i sa zagrljajima – puštam ih da traju.

Jer zagrljaj o nekome često otkriva više nego razgovor.

Tada se oseti sve. Bojimo li se nečega. Jesmo li brzopleti ili staloženi. Jesmo li produhovljeni ili dobro uvežbani. Dajemo li ili kalkulišemo. Jesmo li fleksibilni ili rigidni. Jesmo li tu ili smo nekud otišli. Jesmo li povezani sa sobom i, ako verujemo, sa nečim većim od sebe.

Zagrljaj ne laže. Ali reči umeju.

I onaj ko se kratko i nervozno grli kao da izbegava da sazna više. Kao da beži od informacija koje telo već ima, ali um još ne želi da obradi. A radoznalost je divna osobina. Ona mi je omogućila da ostanem mlada. Ne u smislu godina, nego impulsa. Još želim da dodirnem svet, ne samo da ga razumem.

I sad, dok ovo pišem u Parizu, između dva grada i dva ritma – Beograda koji mi je u kostima i Pariza koji me posmatra kao da o meni već zna sve – razmišljam gde su nestali zagrljaji.

Ne fizički. Njih još ima. Na aerodromima, u barovima, na sastancima gde se ljudi grle jer su tako naučeni. U Londonu sam gledala zagrljaje koji su trajali koliko i poslovno interesovanje.

U Parizu su lepi, stilizovani, no često kao da nedostaje kap iskrenosti, neki mikropokret u kojem bi se duša stvarno približila.

Beograd je drugačiji. Tamo se zagrljaji dešavaju kao sudar. Kao sudbina. Sve je sabijeno u reči „Gde si, bre! Je l’ si živ?” i onda stisak kao da proverava jesi li stvaran. Možda zato što smo navikli na gubitke, pa kad nađemo, držimo. Možda zato što smo naučili da emocija ne mora da bude savršena da bi bila istinita. I sad stižem do pitanja koje me kopka više nego ma koje drugo.

Ima li zagrljaja bez dodira?

Jer ako je zagrljaj razmena prisutnosti, priznanja, nečega što nema ime, onda sam ih doživela mnogo i bez dodira. U pogledu koji se zadrži sekundu duže nego što je pristojno. U rečenici koja dođe tačno kad treba. U tišini koja ne traži objašnjenje. Možda je to nova vrsta zagrljaja. Ili možda najstarija.

Ali ne pristajem na svet bez pravih zagrljaja.

Ne pristajem na to da toplinu kože zamenimo notifikacijama, bliskost emodžijem, da dodir racionalizujemo kao izlišan.

Jer telo zna. Telo pamti. Telo traži. I nije to slabost. To je možda poslednji dokaz da smo živi.

Poznajem ljude koji se ne grle. Koji stoje na distanci, uredni, kontrolisani, precizni. Životi su im često besprekorni. Rečenice im savršeno složene. Ali u njihovim zagrljajima, ili njihovom odsustvu, postoji pukotina. Kao da život struji kroz njih, ali ih ne dotiče.

A ima i onih drugih. Nesavršenih. Glasnih. Pomalo haotičnih. Oni se grle kao da će se svet završiti za pet minuta. Kao da sutra neće svanuti. Kao da je svaki susret mali praznik opstanka.

Što se mene tiče, očigledno sam bliža drugoj grupi.

Možda zato što sam majmunče. Možda zato što sam odrasla na kaldrmi gde se ljudi gledaju u oči. Možda zato što vozim vespu i verujem da vetar ima pamćenje. A možda zato što sam putujući i živeći shvatila nešto jednostavno.

Zagrljaj nije gest. Zagrljaj je odluka. Odluka da budeš tu. Odluka da ne pobegneš. Odluka da nekog pustiš da te doživi, bez montaže, bez režije, bez distance.

Ipak, ponekad boli. Jer svaki pravi zagrljaj sa sobom nosi rizik da ćeš osetiti više nego što si naumio. Da ćeš se otvoriti više nego što bi trebalo. Ali ima li alternative?

Živeti život bez dodira, bez rizika, bez tog kratkog, intenzivnog trenutka u kojem se sve poklopi?

I sad, da ne pomislite da sam odlutala u metafiziku i da ovde promovišem New Age pokret zagrljaja, hajde da se prizemljimo. Tokom zagrljaja telo luči oksitocin, hormon povezivanja. Zvuči romantično, ali je u suštini hemijski trik prirode da nas natera da verujemo jedni drugima. Uz to pada kortizol, stres se smanjuje, srce usporava, disanje se produbljuje. Nervni sistemi se usklađuju kao dva stara muzičara koji su toliko toga prošli zajedno da bi

sad svirali svako za sebe.

Sve je, dakle, konkretno. Merljivo. Krajnje nepoetično.

Zagrljaj je, između ostalog, i biohemijski dogovor.

Maleni, tihi dogovor dva organizma.

„Smiri se, bezbedno je.”

„Možeš da spustiš gard.”

„Nećeš umreti.”

Sad stižem do nezgodnog dela.

Ako nas tako sitna stvar, poput zagrljaja, može uravnotežiti, šta to govori o životu koji živimo dok se ne grlimo? Koliko smo daleko otišli od sopstvenog tela kad nam treba drugi čovek da nas podseti da smo živi?

Možda se i nismo izgubili. Možda smo prosto dali primat kontroli. Odveć smo precizni. Previše smo promišljeni. A zagrljaj je kvar u sistemu. Trenutak kad sve to stane. I kad se, bez bogzna koliko umovanja, setimo kako se zapravo živi.

I možda je zato pravi zagrljaj danas nedostižan. Ne zato što ga nema, nego zato što od nas zahteva da budemo stvarni. Jer naposletku, kad se računi svedu, kad se strategije i planovi privedu kraju, posete gradovi, postignu uspesi – ono što ostaje nisu reči koje smo izgovorili.

Ostaje način na koji smo nekog držali i način na koji je neko držao nas.

YOUR SELF

BUDI DIVNA PREMA SEBI

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Ani Dornik dijagnostikovan je invazivni karcinom dojke tokom rutinskog pregleda 2020. godine. Nakon šoka zbog dijagnoze, odlučila je da bolest prihvati kao izazov i aktivno se bori protiv nje.

Posle oporavka, odlučila je da svoje iskustvo iskoristi kako bi pomogla drugim ženama koje prolaze kroz sličnu situaciju, a danas je aktivistkinja u oblasti borbe protiv raka dojke. Ana Dornik je osnivačica udruženja „Žena uz ženu”, čiji je cilj podizanje svesti o raku dojke, edukacija o prevenciji i psihološka podrška ženama koje se leče ili su preživele bolest. Kroz humanitarne akcije i događaje prikuplja sredstva za zdravstvene ustanove i opremu za onkološka odeljenja. Ponosna je na brojne humanitarne aktivnosti, ali pre svega na činjenicu da je sve što postoji u pet godina rada udruženja put koji je nastao iz ličnog bola.

Autorka je autobiografske i motivacione knjige „Ti si ta” – u kojoj opisuje svoju borbu sa bolešću

i daje psihološku podršku ženama, kao i knjige „Ožiljci od meda”.

Kao NLP trener, svoje životno iskustvo je oblikovala u strukturu koja danas pomaže drugim ženama da svoja iskustva sagledaju, razumejau i prožive na način koji im donosi snagu i smisao. Otvorila je vrata svog života i kroz pozorišnu monodramu „Ožiljci od meda”, koja govori o emocionalnim ranama, ljubavi i snazi.

Prošlo je tačno pet godina kako je nastalo udruženje „Žena za ženu”.

Danas, posle pet godina, znam da „Žena uz ženu” nije samo udruženje – to je prostor u kojem žene pronalaze snagu, razumevanje i veru da čak i iz najtežih iskustava može nastati nešto dobro. I zato verujem da je najveća vrednost našeg udruženja to što svakoj ženi poručuje: nisi sama, tvoja priča ima smisao i tvoja snaga je veća nego što misliš.

Ako smo za ovih pet godina postigle nešto važno, onda je to da smo mnogim ženama pomogle da svoje iskustvo ne dožive kao kraj, već kao početak novog, svesnijeg života. Jer kada se žene podrže i prepoznaju jedna u drugoj, tada i najteže životne priče mogu postati priče o snazi, rastu i novim počecima.

Koji je osnovni cilj udruženja i na koji način pomažete ženama koje prolaze kroz istu borbu?

Osnovni cilj udruženja „Žena uz ženu” jeste povezivanje žena koje prolaze kroz iskustvo bolesti, ali i stvaranje prostora u kojem nijedna žena neće imati osećaj da je u toj borbi sama. Ideja je nastala iz vrlo ličnog trenutka – onog kada sam i sama ostala sama sa dijagnozom u rukama, noseći kući jedan papir koji je u tom trenutku značio potpuno novi život. Na putu od klinike do kuće, suočavala sam se sa prolaznošću života i mislila da sam u toj priči potpuno usamljena.

Upravo tada, rodila se želja da jednog dana budem žena koja će drugim ženama reći da nisu same. Da ovo iskustvo ne bira godine, vreme ni mesto, kao i da nije kazna, već životna lekcija koju svako od nas uči na svoj način. Verujem da je razumeju oni koji uspeju da kroz sve ostanu strpljivi, tihi, mirni i verujući.

Kroz udruženje danas pružamo podršku ženama na različite načine – kroz razgovore, susrete, edukacije i međusobno deljenje iskustava.

Najvažnije je to što stvaramo zajednicu u kojoj žene mogu da pronađu razumevanje, ohrabrenje i snagu da kroz svoje iskustvo prođu dostojanstveno, sa više nade i vere u sopstvenu snagu.

Koje aktivnosti udruženja sprovodite na godišnjem nivou?

Tokom pet godina rada, udruženje „Žena uz ženu” razvilo je niz aktivnosti koje povezuju prevenciju, edukaciju i međusobnu podršku žena. Posebno sam ponosna na projekat „Budi divna –pregledaj se”, karavan preventivnih pregleda koji već petu godinu obilazi Srbiju i koji je do sada organizovan 16 puta, omogućavajući ženama besplatne ultrazvučne preglede dojki i podsećajući ih koliko je važno da budu odgovorne prema svom zdravlju.

Na godišnjem nivou, organizujemo i četiri do pet tribina na kojima učestvuju renomirani stručnjaci iz oblasti medicine, psihologije i psihoterapije, sa ciljem da otvorimo razgovor o holističkom pristupu zdravlju i psihosomatskoj povezanosti emocija i tela. Važno nam je da govorimo ne samo o bolesti, već i o ženi – njenom iskustvu, snazi i načinu na koji može drugačije da razume ono kroz šta prolazi. U okviru udruženja organizujemo i manje radionice sa psihoterapeutima, kao i zajednička druženja i dvodnevne izlete nekoliko puta godišnje. Ti susreti jačaju zajednicu među ženama i podsećaju na našu osnovnu poruku – da nijedna žena ne mora sama da prolazi kroz svoje iskustvo. Udruženje je i autor pozorišne predstave „Ožiljci od meda”, koja kroz umetnost govori o ranjivosti, ali i o snazi žene da iz najtežih iskustava stvori novi početak. Pored toga, organizujemo i brojne humanitarne aktivnosti za podršku onkološkim odeljenjima, kao i projekat „Vrt nade – putokaz sećanja”, koji simbolično čuva sećanje, ali i šalje poruku nade i zajedništva. Suština svih naših aktivnosti je ista – da žene povežemo, osnažimo i podsetimo ih da u svojoj priči nikada nisu same.

Šta bi poručila ženama koje stalno odlažu mamografiju ili ultrazvuk?

Ispričaću to kroz svoju životnu priču. I sama sam dugo odlagala preglede, gurajući ih od sebe kao ono zvono na budilniku koje stalno pomeram za još pet minuta. Ali život nije budilnik koji možemo beskonačno odlagati – jednoga dana on zazvoni i može biti prekasno.

Možda nećemo „zakasniti” svaki put, ali dovoljan je jedan trenutak da promašimo šansu koja može biti presudna. Moja bolest me je naučila da

ne odlažem svaki „alarm” koji nam telo šalje, već da ga posmatram kao priliku da se probudim iz letargije, straha i izgovora. Svaki pregled, svaka briga o sebi, nije samo mera zdravlja, već čin ljubav prema sebi i svojoj životnoj priči. Kada se na kraju osvrnem, mogu reći da sam, čak i u strahu, živela svesno i trudila se da dostojno živim svoj život Život se ne živi na odloženo. Svaki trenutak je šansa da se probudimo, poslušamo sebe i donesemo odluke koje mogu spasiti život – i to je poruka koju želim da svaka žena dobije.

Kako izgleda život nakon izlečenja – da li se čovek ikada vrati potpuno na staro?

Daleko bilo da se vratimo na staro. Bolest nikada ne treba da bude poziv na povratak prethodnom životu, već poziv da se oprostimo od stare verzije sebe. Žena koja dobije bolest dobija je s razlogom – često zato što je vodila život prekriven tuđim vrednostima, tuđim očekivanjima i obavezama, zanemarujući sebe. Upravo o tome govori moja predstava „Ožiljci od meda” i moje dve knjige – o otkrivanju sopstvene snage, razumevanju svojih osećanja i redefinisanju životnog puta.

Bolest otvara vrata nečemu novom. Ta vrata može otvoriti samo osoba koja je spremna da prizna i razume dublju svrhu, koja ostaje mirna, tiha i strpljiva pred lekcijama koje život donosi. To je žena koja se ne plaši da postane verzija sebe koju tek treba da otkrije. Svako iskustvo, pa i najteže, prilika je da se probudimo i pozovemo sebe na istinski život. A ako to ne učinimo sada, kada ćemo?

Da li ti je ova životna borba donela i neke neočekivane darove ili spoznaje?

Ova borba, tokom pet godina koliko postoji udruženje „Žena uz ženu”, donela mi je mnogo više

od izazova – donela mi je spoznaje koje nisam očekivala. Kada sam završila prvu fazu bolesti i došla u remisiju, shvatila sam da ni jedno životno iskustvo samo po sebi nije loše. Sve zavisi od toga kako ga doživimo i kako odlučimo da živimo kroz njega.

Postoji jedna divna misao koja kaže: „Ne živimo život onakav kakav jeste, već onakav kakvim ga mi vidimo.” Tu leži sva suština – način na koji doživljavamo iskustvo oblikuje nas i razlikuje jednog pojedinca od drugog. Svaka teškoća, svaki izazov, svaka prepreka može postati dar, ako smo spremni da je vidimo kao priliku za rast, introspektivnu spoznaju i transformaciju.

Za mene je bolest postala učitelj – naučila me je kako da cenim život, kako da ostanem mirna pred neizvesnošću i kako da vrednost trenutaka prepoznam i u najjednostavnijim stvarima. Naučila sam da upravo mi biramo perspektivu, a perspektiva određuje kvalitet našeg života.

Šta danas za tebe znači hrabrost?

Za mene hrabrost nije nešto što bolest donosi –bolest samo podseća koliko smo zaista hrabri. Ne volim kada mi kažu da sam bila hrabra ili heroj, jer hrabrost nije opcija, već naša dužnost prema životu koji nam je dat. Nemoguće mi je živeti život površno, trošiti ga na ono što nije u skladu sa sopstvenim vrednostima i dubinom duše.

Ako bih morala da odgovorim kratko i jasno, hrabrost danas za mene znači ostati smiren i strpljiv pred životnim izazovima, suočiti se sa borbama i odnosima koji zahtevaju srčanost i integritet, biti dosledan sopstvenim uverenjima i Božjim zapovestima. Hrabrost je živeti svesno, sa smirenošću i prisutnošću, prepoznati snagu u svakom trenutku, čak i kada je teško.

Koja je najvažnija lekcija koju te je bolest naučila?

Strpljen, spašen. Istina je da me je bolest učila onome što mi je najviše trebalo – strpljenju.

Šta bi želela da svaka žena u Srbiji zapamti kada je zdravlje u pitanju?

Svaka žena treba da zapamti da zdravlje nije samo stanje tela. Prava osnova zdravlja dolazi

od načina na koji brinemo o sebi – svom mentalnom, emocionalnom i duhovnom biću. Briga o fizičkom zdravlju, kao što su pregledi i fizička aktivnost, treba da bude četvrti korak, koji nadograđuje ovu unutrašnju snagu. Kada se brinemo o svojoj unutrašnjoj ravnoteži, telo i zdravlje prirodno prate – to je holistički pristup koji menja način na koji živimo i kako doživljavamo život.

Kada pogledaš unazad, šta bi rekla onoj Ani koja je tek dobila dijagnozu?

Rekla bih joj isto što sam rekla pre pet godina –kada sam sama sebi postavljala pitanje: „Zašto baš meni se ovo dešava?” Tada sam stajala na raskrsnici između straha i potpune emotivne, duhovne i fizičke iscrpljenosti. Danas znam da odgovor ne dolazi odmah i da je važno imati strpljenja i poverenja da će vreme doneti razumevanje.

Rekla bih joj da ostane strpljiva, da oprosti sebi sve odluke koje je do tada donosila i da shvati da ni za šta što se dešava nije kriva. To što je bolest došla u njen život ne znači da je ona pogrešila – već da je učinila najbolje što je u tom trenutku znala.

Važno je da prošlost ostavi iza sebe i da se ne osvrće na ono što je bila, osim da vidi koliko je od te Ani napredovala i koliko joj je to iskustvo pomoglo da postane žena koja je danas. Svaka rana, svaka greška, svaka borba – sve to je deo puta koji je oblikovao njenu snagu, mudrost i mir koji danas nosi.

Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Zagrljaj”. Šta je za tebe zagrljaj i koga najviše grliš?

Zagrljaj za mene nije samo fizički kontakt – on je izvor energije, duhovne i emotivne obnove. Statistika kaže da je potrebno najmanje osam zagrljaja dnevno za preživljavanje, dok je za potpunu emocionalnu i duhovnu obnovu potrebno oko 12 zagrljaja. Kada se zagrlimo sa nekim, naše srce i srce druge osobe zapravo postaju jedno – pola nas i pola njih spajaju se u celinu, stvarajući osećaj potpune povezanosti. Najviše volim da grlim svoju decu – to je najiskreniji i najautentičniji oblik bliskosti. Ali zagrljaj nije samo za druge – učim se da ga koristim i kao nežni čin prema sebi, način

da osetim svoju unutrašnju toplinu, brigu i ljubav, da se dopunim kada mi treba snaga, nežnost i sigurnost. Za mene, zagrljaj je mala, ali moćna praksa koja povezuje, isceljuje i podseća nas na važnost prisutnosti i ljubavi – prema drugima, ali i prema sebi.

REFRESH YOUR WORLD

TOPLINA IZMEĐU

DVA OKEANA

SUSRET NJUJORŠKOG ULIČNOG PLESA I BEOGRADSKOG ZAGRLJAJA

PIŠE: SAVKA MIĆIĆ

Postoji nešto duboko melanholično u tom unutrašnjem raskolu, u stalnom boravku u međuprostoru dveju metropola, gde u Njujorku obitavam kao stranac, dok u Beogradu koračam kao povratnik koji sopstveni grad posmatra očima došljaka. Oba mi pripadaju i ja pripadam njima, ali je suštinska razlika u načinu na koji u njima postojim. Čovek često napušta svoj grad s

nadom da će se preobraziti u nekog drugog, ali mu se uvek vraća gonjen neugasivom željom da makar na kratko dodirne ono što je nekada bio.

Specifična njujorška nežnost prisutna je u toj dozvoli da budete ko god želite. Grad vas ne osuđuje, on vas jednostavno pušta da neometano bivate. Ipak, postoji nešto što mi Njujork uskraćuje, a što pronalazim isključivo u svom Beogradu — to je iskonska moć zagrljaja.

U svom delu Touch: The Science of Hand, Heart, and Mind, Dejvid Dž. Linden objašnjava da zagrljaj nije puki društveni gest, već biološka nužnost koja se direktno obraća našem nervnom sistemu. Socijalni dodir za ljude nije luksuz nego bazična potreba, signal da smo bezbedni i da nismo sami. Ovde nije reč o zagrljajima onih najbližih, već o onim spontanim susretima sa starim prijateljima koji mi ispune srce dok šetamo Beogradom ili provodimo sate uz gusti sok od breskve. To je ona vrsta bliskosti utkana u samu srž grada.

Linden dekonstruiše „magiju“ zagrljaja kroz niz naučnih, ali duboko humanih istina, objašnjavajući da naša tela poseduju specifična C-taktilna vlakna — nerve dizajnirane isključivo za nežnost. Ovi biološki receptori reaguju samo na spor, blag pritisak, svesno zaobilazeći logičke centre mozga kako bi informaciju o bliskosti dopremili direktno u naše emocionalno jezgro. U tom trenutku, zagrljaj postaje najefikasniji „ubica stresa“: dok nivo kortizola naglo opada, mozak preplavljuje oksitocin, hormon poverenja koji utišava unutrašnje nemire. U svetu koji često pulsira hladnoćom velikih metropola, takav dodir postaje ljudsko sidro — fizička potvrda koja tvom telu i duši šapuće: „Ovde si, primećen si i tvoje postojanje ima težinu.“

U Njujorku su socijalni rituali strogo kodirani pogledom, ući u lift znači obavezno susresti tuđe oči i uputiti kurtoazan pozdrav. U svojim dvadesetim, još uvek neprilagođena tim nevidljivim barijerama, nisam razumela težinu fizičkog kontakta u ovom društvu. Sećam

se jednog druženja u baru, treperenja smeha i trenutka apsolutne spontanosti kada sam, zasmejana do suza, spustila ruku na zglob prijatelja. Taj gest, koji je za mene bio tek produžetak zajedničke radosti, u sekundi je transformisao atmosferu. Uhvatila sam njegov pogled — bio je fiksiran na moju ruku s nekom novom, zbunjujućom ozbiljnošću. Energija se nepovratno promenila. Te večeri, drugarica mi je s hirurškom preciznošću objasnila moju grešku: u svetu gde je privatni prostor nepovrediva tvrđava, moj dodir nije bio znak prijateljstva, već dešifrovan kao jasan, možda čak i neprimeren signal privlačnosti. Decenije provedene u društvu koje svaki dodir stavlja pod lupu ostavile su dubok trag na moju intuiciju. Dvadeset godina kasnije, kada me je klijent na kraju uspešne saradnje iskreno i bezazleno zagrlio, osetila sam kako mi se telo skamenilo. Ta trenutna paraliza nije bila odraz nepoverenja prema njemu, već refleks naučene uzdržanosti — bila sam toliko zbunjena prodorom u moj „bezbedni prostor“ da sam zaboravila kako da na ljudskost odgovorim ljudskošću.

U Beogradu, u tom istom liftu, uglavnom ćutim i ne pozdravljam nikoga, noseći u sebi onaj poznati balkanski osećaj nelagode u tišini. Ali onog trenutka kada počne razgovor, bilo sa starim prijateljem ili potpunim strancem, sve te rigidne socijalne norme iščezavaju. U Beogradu dodir ne nosi teret sumnje niti zahteva prethodnu analizu. Tamo je zagrljaj oslobođen protokola, on je podrazumevani deo ljudske razmene, bezazlen i neuslovljen. Tamo ne moram da dešifrujem dodir, tamo on služi onome čemu je oduvek i namenjen — da nas poveže.

Dok su u Beogradu rituali bliskosti rezervisani za krug poznatih, Njujork nudi potpunu, nepredvidivu spontanost sa strancima. Možete zaplesati uz ritam uličnog pevača u metro stanici ili se nasmejati anegdoti koju vam neko potpuno nepoznat poveri u redu prodavnice. Obožavam što levitiram u tom međuprostoru, u stalnom dijalogu između ova dva sveta. Svaki od njih je postao neraskidiv deo moje duše i to iskustvo ne bih menjala ni za šta na svetu. Njujorška sloboda i beogradska toplina sada duboko prožimaju moj DNK, čineći me bićem koje se neprestano vraća sebi kroz druge.

REFRESH YOUR TRAVEL

U ZAGRLJAJU BUDIMPEŠTE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

Moj prvi susret sa metropolom bio je 1984. godine i moj prvi odlazak u Budimpeštu. Nama sa severa Vojvodine je ona nekako bila logična, prirodna i na putu. Imala sam tada 14 godina i ceo život me prati fotografija iz Vaci ulice na kojoj su moji roditelji, brat i ja, jedemo sladoled i poziramo. Letnji je period. I sećam se osećaja kako je sve divno i kako bih volela nekada da duže vremena provedem u gradu kojeg ne razdvajaju, već spajaju — mostovi koji se pružaju preko Dunava kao tihe linije susreta između dve obale, dva ritma, dve energije koje zajedno čine celinu. Budim i Pešta.

Budimpešta je grad koji spaja prošlost i sadašnjost, eleganciju i energiju, umetnost i svakodnevni život. Nastala je 1873. godine ujedinjenjem Budima, Pešte i Obude, i od tada predstavlja jednu od najlepših evropskih metropola — grad mostova, svetlosti i kulture.

Na prvi pogled, Dunav deli grad, ali u njegovom toku nema razdvajanja — postoji samo kretanje, protok, stalna promena koja uči da su suprotnosti

zapravo deo iste priče. Mostovi, elegantni i čvrsti, nisu samo arhitektonska rešenja, oni su simboli povezivanja — ljudi, vremena, emocija.

Budimpešta je oduvek bila šik metropola, nosila je u sebi duh starog evropskog sjaja u kojem su se susretali umetnici, mislioci i ljudi koji su obeležili jedno vreme. Hodajući njenim ulicama, imate utisak da je svaki korak deo neke veće priče, da su generacije pre vas već ostavile trag u tom istom prostoru — i da vi, makar na trenutak, postajete deo tog kontinuiteta.

Sve mi se svidelo — i taj spoj starog i novog, moja prva art deco flaša kupljena je kasnijih godina upravo u glavom gradu Mađarske, mađarski Cigani jednog popodneva svirali su mi na uvce za rođendan. Bila sam devojčurak, ali već tada gradile su me metropole i učile stilu, zanosu, lepoti, stavu i nekoj neobjašnjivoj lakoći postojanja koju veliki gradovi nose u sebi.

Sećam se tog popodneva kao da je ostalo zarobljeno u vremenu — muzika je bila više od zvuka, bila je emocija koja se uvlači pod kožu i ostaje tu kao tihi podsetnik da lepota često dolazi nenajavljeno. U tom trenutku, nisam razumela sve slojeve onoga što doživljavam, ali sam osećala da je važno. Da se nešto u meni oblikuje.

Budimpešta me je učila bez reči. Zgrade, hoteli, mostovi, opera, parlament, sinagoga, muzeji, banje, priroda, trgovi, ulice, hrana me je učila da lepota u detalju — u ornamentu na fasadi, u tišini pred večernjim svetlima, u načinu na koji se dan preliva u noć nad Dunavom.

Budimpešta je bila učiteljica. I, na neki način, početak razumevanja onoga što danas zovem stilom, ali zapravo je mnogo više od toga.

I tako, neke gradove ceo život nosite u sebi, oni vas oboje, nesvesno vam se uvuku pod kožu, zavolite ih iz ko zna kog razloga, mada ljubav nikada ne pita za razlog.

Proleće je i ja jedva čekam taj brzi voz Beograd—

Budimpešta, da se ode na kafu, pređe iz Pešte do Budima preko Lančanog mosta koji počinje i završava se skulpturama lavova, čekam taj trenutak da sa lakoćom kao nekada opet zagrlim Budimpeštu, sada kao žena sa stilom i stavom.

„Az igazi az, ami megmarad.” Sándor Márai (Istinsko je ono što ostaje.)

Budimpešta živi u svojoj istini.

YOUR BOOK

ŠTO NE RAZUMEMO, TO LOMIMO

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Dr. sc. Nihad F. Softić rođen je 13. marta 1972. godine, u Gračanici (Bosna i Hercegovina), gde je proveo detinjstvo i ranu mladost. Nakon završetka srednjoškolskog obrazovanja, upisuje Fakultet za fizičku kulturu u Sarajevu. Usled ratnih zbivanja, na drugoj godini prekida studije. Aktivno se bavio košarkom, nastupajući za više klubova u Bosni i Hercegovini. Sportski put odvodi ga 1995. u Italiju, gde boravi tri godine. Po povratku u Bosnu i Hercegovinu, pokreće vlastiti biznis i postaje vlasnik jedne od vodećih računarskih kompanija u regionu. Godine 2006. proglašen je menadžerom godine u Bosni i Hercegovini. Globalna ekonomska kriza 2009. godine označava kraj tog poslovnog poglavlja, kada javno saopštava nesolventnost kompanije i nemogućnost daljeg poslovanja.

Taj period predstavlja prekretnicu u njegovom životu. Ličnu krizu pretvara u proces unutrašnje transformacije kroz nastavak obrazovanja i pisanje. Kako sam navodi: „Taj period moga života pamtit ću kao rasulo duhovnog, fizičkog i emocionalnog tijela. Anarhija u meni, koja se preslikavala prema vani u pakao.“ Psihologija, koja je započela kao interesovanje, postaje njegova profesionalna orijentacija. Nakon završenog Pravnog fakulteta i magistarskog studija iz menadžmenta i poslovne ekonomije, završava doktorske studije iz poslovne psihologije. Specijalizaciju iz strateškog planiranja i upravljanja preduzećima i ljudskim resursima završava 2012. godine na The George Washington University (BSC Institute), Alexandria, VA, SAD.

Iz lične borbe nastaju knjige duhovne i psihološke tematike, s posebnim fokusom na psihologiju uspeha, motivacije i fenomen prosečnosti. Godine 2014. objavljuje knjigu „Pola čovjek, pola Bog — Početak svega“, dok drugi deo, „Tajna svega“, izlazi šest godina kasnije. Doktorsku disertaciju 2022. pretače u knjigu „Ja, narcis“, u kojoj istražuje psihičke sile koje determinišu proces samoaktualizacije.

Iste godine započinje pisanje knjige „Što ne razumijemo, to lomimo“, koja je u početku nastajala kao niz bezazlenih beleški o prosečnosti — fenomenu koji ga je godinama pratio, intrigirao i

izazivao. Ono što je započelo kao lično promišljanje, postepeno prerasta u sistemsku analizu društvenih, porodičnih i psiholoških obrazaca koji proizvode prosečnost kao dominantni model življenja. Knjiga postaje njegova četvrta autorska celina i unutrašnja potreba da razotkrije mehanizme koji oblikuju uspešnu, prosečnu i neuspešnu decu. U tom procesu, autor ne kritikuje pojedinca, već propituje sistem vrednosti koji često, nesvesno, oblikuje granice dečjeg potencijala. Danas je preduzetnik, pisac i govornik. Osnivač je i predsednik uprave School & School, obrazovne ustanove posvećene razvoju individualnih potencijala dece i mladih. Suosnivač je Spectrum Academy, centra za decu u spektru autizma, te osnivač centra Life Tomorrow, usmerenog na harmonizaciju zdravog i smislenog življenja. Srećno je oženjen profesorkom engleskog jezika Almom Softić, s kojom ima dvoje dece i tri unuka.

Naslov tvoje knjige „Što ne razumijemo, to lomimo“ nosi snažnu poruku. Kako je nastala ideja za ovu knjigu?

Često razmišljam o ljudima koje sam poznavao dok sam odrastao. Imao sam mnogo idola i ideala — među vršnjacima, starijom generacijom, među onima koji su tada obećavali. Oni su imali sve: talenat, energiju, inteligenciju, šarm. A danas, kad pogledam njihove živote, vidim mnogo neuspješnih priča.

Ne mislim pritom na materijalni neuspjeh — nego na onaj dublji, ljudski, duhovni, intelektualni. Na neostvarene potencijale, ugašene snove, na ljude koji su pristali na prosjek. Pitao sam se često: Šta se dogodilo tim ljudima?

Kako su od obećanja postali prosjek?

Zašto su mnogi, iako pametni, sposobni, talentovani — ostali nedorasli sebi?

Ko je uvjerio sve te ljude da ne mogu?

Kada se čovjek propituje o tim pitanjima, ne može a da si ne postavi ključno pitanje:

Ko odgaja uspješnu, ko prosječnu, a ko neuspješnu djecu?

Isti obrazac danas vidim u novim generacijama.

Djeca koja imaju sve — informacije, mogućnosti, slobodu — ali su, paradoksalno, sve praznija. Kao da su rođena u svijetu koji ih unaprijed priprema na osrednjost. Na emocionalni, intelektualni i duhovni mediokritet. Govorim o neiskorištenom potencijalu. O djeci koja ne postaju ono što mogu biti. O ljudima koji žive ispod vlastitih mogućnosti, jer su još — u djetinjstvu — naučili da je bolje ne rasti previše. Godinama posmatram i izučavam djecu. Posmatram njihove početke, njihove pokušaje, njihove male pobjede i njihovo tiho odustajanje. I sve češće sam imao osjećaj da nešto nije u redu. Ne sa djecom. Sa nama. Tada sam shvatio — djeca ne pate od nedostatka potencijala, nego od nedostatka razumijevanja odraslih šta s tim potencijalom učiniti. I tako je nastala ova knjiga. Naslov „Što ne razumijemo, to lomimo“ nije nastao kao ideja. Nastao je kao zaključak. Kao nešto što sam vidio bezbroj puta — u porodicama, u učionicama, u razgovorima s roditeljima. Kada ne razumijemo dijete, ne ostavljamo ga na miru. Mi ga oblikujemo. Usmjeravamo. Korigujemo. I u tom procesu — lomimo. Ne iz zle namjere. Nego iz nerazumijevanja. Kažeš da većina dece ne postane ono što je mogla postati. Šta je, po tvom mišljenju, najveća prepreka razvoju njihovih talenata?

Ovo je jedno od najtežih pitanja koje sam sebi postavio. Jer odgovor nije jednostavan. I nije ugodan. Svako dijete dolazi na svijet sa određenim potencijalom. Neka djeca sa izuzetnim, neka sa stabilnim, ali nijedno dijete ne dolazi bez mogućnosti da postane više nego što jeste. Pa zašto onda većina ne uspije? Zato što potencijal nije ono što određuje ishod. Okruženje je. Dijete koje raste u okruženju koje ga razumije — raste. Dijete koje raste u okruženju koje ga pokušava prilagoditi — postaje prosječno. Ne zato što je to njegov maksimum. Nego zato što je to njegov plafon.

Da li smatraš da obrazovni sistem dovoljno prepoznaje i razvija individualne potencijale dece?

Obrazovni sistem, kakav danas postoji, nije kreiran da razvija različitosti. On je kreiran da ih kontroliše.

To znači da dijete koje razmišlja drugačije, koje postavlja pitanja, koje ne prihvata stvari zdravo za gotovo — često ne bude prepoznato kao dar nego kao problem. A problem se ne razvija. Problem se rješava. I tu počinje prva velika greška. Umjesto da razvijamo ono što dijete nosi u sebi, mi ga učimo kako da se uklopi. Kako da ne odstupa. Kako

da ne bude „previše“. I dijete vrlo brzo nauči jednu stvar: da je sigurnije biti prosječan nego autentičan. To je možda i najveća tragedija savremenog odgoja.

Koliko je uloga roditelja ključna u otkrivanju i razvoju talenata kod deteta?

Svaki roditelj, bez izuzetka, želi da mu dijete bude uspješno! To sam se nebrojeno puta uvjerio na roditeljskim sastancima postavljajući jedno jednostavno pitanje: “Molim vas, neka podigne ruku svako ko želi da njegovo dijete uspije u životu.“

Svi bi podigli ruke.

I to je prirodno. Bez obzira na obrazovanje, zanimanje ili status, svi roditelji u sebi nose istu želju — da njihova djeca dosegnu najviši nivo života u kojem čovjek ne radi iz potrebe, već iz svrhe i ljubavi. Dakle, da imaju veliku porodicu, da budu bogati, imaju lijepu kuću, krasno auto, posao iz snova...To je san svakog roditelja.

Pa ipak, stvarnost je drugačija — 83% djece ostaje prosječna!

Djeca ne ostaju prosječna zato što nemaju potencijal. Ostaju prosječna zato što odrasli ne vjeruju da taj potencijal postoji.

Roditelji žele uspjeh za svoje dijete. Ali ne vjeruju u njegov kapacitet. Jer negdje duboko — ne vjeruju ni u vlastiti.

S djecom uzrasta od osam do jedanaest godina hodao sam deset kilometara dok su odrasli sumnjali. Na kraju smo, u jednom danu, za 13,5 sati prešli 43 kilometra. I dalje nisu vjerovali. Tada sam shvatio da problem nikad nije bio u dječijim nogama. Problem je bio u granicama koje su odrasli postavili u vlastitim glavama. I razlog za to je jednostavan — mnogi nikada nisu razvili vjeru u vlastiti kapacitet. I tada počinje ono što nazivam nesvjesnim lomljenjem. Roditelj ne kaže: „Ti ne možeš.“ Ali svojim postupcima šalje upravo tu poruku. Previše kontrole. Previše zaštite. Previše korekcije. Dijete tada ne gubi ljubav. Gubi povjerenje u sebe. Zato ovo nije knjiga o uspjehu. Ovo je knjiga o odgovornosti. Ako vjerujemo da dijete može više — morat ćemo i mi postati više. Šta najčešće „lomimo“ u deci — radoznalost, samopouzdanje ili kreativnost?

Kada govorimo o odgoju, često mislimo da oblikujemo ponašanje. Ali, u stvarnosti, mi oblikujemo unutrašnji svijet djeteta. I ono što najčešće lomimo nisu loše navike. Mi lomimo ono najbolje. Lomimo radoznalost — jer nam postavlja previše pitanja. Lomimo kreativnost — jer ne prati pravila. Lomimo hrabrost — jer želimo da dijete bude sigurno. I na kraju, lomimo samopouzdanje — jer ga stalno mjerimo, procjenjujemo i upoređujemo.

Dijete tada ne prestaje biti talentovano. Ono prestaje vjerovati da ima smisla pokušavati. Da li talenti propadaju zbog nedostatka podrške ili zbog pogrešnih očekivanja okoline?

Jedna od najvećih zabluda je da talenti „propadaju“. Ne propadaju. Oni se povlače. Dijete koje ne dobije podršku počinje sumnjati u sebe. Dijete koje je pod stalnim pritiskom počinje se bojati greške. I u jednom trenutku, ono ne prestaje biti sposobno. Ono prestaje pokušavati. A kada dijete prestane pokušavati — tada zaista počinje gubitak.

U kojoj meri društvo oblikuje put jednog deteta i njegove budućnosti? Često zaboravljamo da dijete ne raste samo u porodici. Ono raste u društvu. U sistemu vrijednosti koji definiše šta je uspjeh, šta je normalno, šta je poželjno. Ako društvo nagrađuje poslušnost — djeca će biti poslušna. Ako društvo nagrađuje izvrsnost — djeca će težiti izvrsnosti. Ali ako društvo nagrađuje prosjek — onda ćemo dobiti generacije koje ne žele da se izdvoje. Ne zato što ne mogu. Nego zato što ne vide smisao. Postoji li trenutak u detinjstvu kada je najvažnije prepoznati i negovati potencijal?

Većina ljudi misli da se ključni trenuci dešavaju kasnije — u pubertetu, u izboru zanimanja, u školovanju. Ali istina je drugačija. Najvažnije godine su one koje najčešće podcjenjujemo. Prve godine života. Tada dijete ne uči matematiku. Ne uči jezike. Ne uči činjenice. Tada dijete uči sebe. Da li sam vrijedan? Da li smijem pokušati? Da li će me prihvatiti ako pogriješim?

Ako tu izgradimo stabilan temelj — dijete će kasnije moći sve.

Ako tu pogriješimo — kasnije ćemo samo popravljati.

Da li je ova knjiga više namenjena roditeljima, prosvetnim radnicima ili svima koji rade sa decom?

Ova knjiga nije pisana samo za roditelje. Pisao sam je za sve koji imaju uticaj na dijete. Za učitelje, pedagoge, trenere, ali i za društvo koje često zaboravlja koliko je odgovorno za ono što djeca postaju. Jer dijete ne odgaja samo porodica. Dijete odgaja sistem. I ako želimo drugačiju djecu — moramo biti spremni da postanemo drugačiji odrasli.

Gde se knjiga može kupiti?

Knjiga se trenutno može kupiti direktno od autora putem online shopa na stranici https://nihadfsoftic.com/, kao i tokom promocija koje će biti organizovane širom regije. Svjesno sam odlučio da prvi korak ne bude klasična distribucija, nego susret s ljudima — jer ova knjiga nije samo za čitanje, već za razumijevanje.

Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Zagrljaj“. Šta je, po tvom mišljenju, zagrljaj?

Ako bih morao jednom riječju opisati ono što djeci najviše nedostaje — to ne bi bila disciplina. Ne bi bila struktura. Ne bi bili savjeti. To bi bio zagrljaj. Ali ne zagrljaj kao pokret. Zagrljaj kao osjećaj. To je trenutak u kojem dijete osjeti da je viđeno. Da je prihvaćeno. Da ne mora biti drugačije da bi bilo dovoljno. U svijetu koji stalno traži više — zagrljaj je prostor u kojem dijete može biti. I iz tog prostora počinje sve. Samopouzdanje. Hrabrost. Razvoj.

YOUR PHOTOGRAPHY

“STANDING TALL”

“USPRAVNO“

PHOTOGRAPHY

BY DUTCH-AMERICANSERBIAN PHOTOGRAPHER

ADRIAN DE GROOT

For this exhibit, for these 7 wall sections of marvelous red brick between equally marvellous arched French doors, I had the inspiration of combining and uniting the vertical strengths of trees with those of columns. To ponder and even meditate about the symbolism between natural and man-made architecture. They certainly have one thing strongly in common: They Stand Tall. “Standing tall” is an English language idiom, meaning: “To exhibit courage, strength or calm, especially in the face of adversity.”

Well, you could anthropomorphically say that trees are courageous enough to withstand any kind of weather, temperature and inhabitation of animals. They exhibit strength in adversity, and --all things considered-- remain calm. They return to their calmness after a storm shakes their branches wildly about. Nothing truly drastic can really faze them and they certainly never ever complain!

The same can be said for columns; they do not exhibit courage directly, but certainly symbolically as bravely made human creations. They are equally strong and remain calm in any kind of weather. They support beams and thereby roofs. Witness the ancient Greek and Roman columns: They still stand, even though whatever else remains are since ruins.

We live in a world of great adversity, so it makes sense to draw symbolism from trees and columns for us as humans to remain calm, strong, peaceful and not lose courage.

After all, as a fine arts photographer, I am not just pushing shutter buttons on a camera. For me, photography is always very much a zenlike experience, so much more than just walking around taking pictures. It helps me to breathe, to calm down, to renew my courage, my energy and my own strength in the face of the many adversities in today’s world.

Like the English write on cups and T-shirts: “Stay calm and take photos”. And I have the advantage of a special perspective it offers me, as I myself “stand tall” at 193cm. May you enjoy the photos.

YOUR FAITH

Могу ли осећања да напишу књигу, може

ли знање да уради студију, може ли срце

да напише песму...? А шта ради човек у тим

процесима стварања? Прати мозак, срце, осећаје, титраје, одакле они и стваралачки

потенцијал и где је ту он сам, огољен, свој –

незагрљени човек?

Знам да ћу објавити окупљене текстове ове

рубрике и знам да ћу оставити поред наслова

свог текста и тему месеца, односно бројева

којим заиста грлимо људе. Шта год напишем, вуче на песму – рекоше велики песници. А ли пробајте, напишите реченицу о некоме кога волите или не волите и упоредите. И једно и друго ће бити песме, а разликоваће их писац

кога су и како грлили. Загрљај је тема броја, па одатле је мени, од марта (по свему за моју

породицу важног), до васкршњег априла, тема – мајка. Нећу да тражим опроштај

на мајку. Теолошки, онтолошки,

психолошки, социолошки, медицински... како

прво вас питају на прегледима: од чега је

боловала мајка, који вам је матерњи језик,

скривене шифре за неке папире, мамино

девојачко презиме и слично.

Сестра ми је данас јавила све о свом

ноћашњем сну. Тиче се стана у Карађорђевој

у Рашки, каже није га дуго, дуго сањала, није

маму помињала, али није досањала, ни пет

ни шест, јер сам сам је пробудила у крупан сат дана. Психоанализирам – чекала је да се појави загрљај. Тај стан за нас две јесте

Да се вратим на почетак, јер где још можемо

да се враћамо, одакле човеку песма, реч, тема, снага, инспирација...? Генетика, социјалне околности и све друге – да, али

зашто стално додајемо бар једно – али? У

почетку беше...

Загрљај који је човек од Бога добио је свет – цео свет. Од родитеља добијамо још један

свет и савет за могући пут. Не видим смисао тражити бесконачни низ кривица у њима.

Знам да тражимо и од Бога пресуду (непогрешиво у нашу корист), тражимо у њему и кривца за неправде и ратове света

као да их он у своје име води. Он води мир а наше немире допушта јер родитељ сваки допушта по својој могућности, најбоље што

може.

Не познајемо границе могућности Бога

као родитеља нашег; добро познајемо

могућности наше да их препознамо као родитељске опет и само

одрастемо до родитеља.

Моја мама, којој март посвећујем, што због дана у коме ме је родила, што због дана који је у марту изабрала пруженом руком

према некоме или нечему да оде, са надом

на Васкрсење и сусрет. Тата је друге школе, изабрао је школски прави месец да оде, развученог осмеха и бола у глави са речима – нема од овог ништа. Као и многе ствари

нисам о њима дознала, јер деца су увек

REFRESH

YOUR SYSTEM

U ZAGRLJAJU SISTEMA

Postoje stvari koje se ne mogu razumeti samo posmatranjem. Potrebno je živeti ih, biti njihov deo, osetiti njihov ritam i granice. Sistem je jedna od takvih pojava. On nije samo skup pravila, zakona i procedura, već i način razmišljanja, način rada i način na koji se društvo organizuje. Moj profesionalni put doveo me je u posebnu situaciju: imao sam priliku da sistem upoznam iznutra, radeći u gradskoj upravi, ali i spolja, radeći danas u privatnom sektoru, gde sa tim istim sistemom svakodnevno manje ili više uspešno “ratujem”.

Kada se nalazite unutar sistema, on deluje stabilno i čvrsto, gotovo kao velika mašina koja funkcioniše prema tačno određenim pravilima. Pravila naučiš i pridržavaš ih se. Svaki dokument ima svoj put, svaki postupak svoju proceduru, a svaka odluka svoje mesto u hijerarhiji odgovornosti. Na prvi pogled, to može delovati sporo i komplikovano, ali iznutra postaje jasno da takav način rada ima svoju logiku. Sistem je zamišljen da štiti javni interes, a to znači da svaka odluka mora biti proverena, obrazložena i pravno održiva. U takvom okruženju greška ne predstavlja samo lični propust – ona može imati šire posledice koje utiču na rad institucija i poverenje građana. Pod poverenjem građana ne mislim na politiku, koja je neodvojivi deo svakog sistema, već na činjenicu da građani treba da osećaju pravnu sigurnost koju za njih sistem treba da obezbedi. Na kraju krajeva, građani to i finansiraju.

U sistemu se razvija posebna kultura rada. Ljudi se oslanjaju na procedure, poštuju propise i trude se da svaka odluka bude doneta u skladu sa pravilima. Takav način rada ponekad zahteva strpljenje jer mnoge stvari ne mogu biti rešene brzo. Međutim, on donosi i određenu sigurnost. Postoji osećaj stabilnosti jer se zna šta je dozvoljeno, šta nije i ko je za šta nadležan.

Čovek tada ima utisak da je deo šire strukture koja funkcioniše zahvaljujući jasno definisanim pravilima.

Ipak, život unutar sistema donosi i određene izazove. Ponekad se čini da je put do rešenja duži nego što bi morao biti. Odluke prolaze kroz više nivoa, dokumentacija mora biti precizna, a svaka promena zahteva dodatne provere. U takvim trenucima pojedinac može imati osećaj da je deo sporog mehanizma koji teško prihvata promene. Međutim, upravo ta sporost često predstavlja način na koji sistem štiti samog sebe – jer stabilnost institucija zavisi od toga da li se odluke donose pažljivo i u skladu sa pravilima.

Ono što moram da priznam jeste da te sistem nauči da ne moraš da žuriš. Svaki posao ima svoju nedefinisanu dužinu, posebno ukoliko nisi ograničen zakonskim rokovima. Sve deluje kao komotna uravnilovka.

Da zaključim – u principu imaš dovoljno vremena i koristiš sredstva o kojima ne moraš mnogo da vodiš računa. Ona jednostavno postoje jer se sve finansira iz poreza i doprinosa.

Potpuno drugačiju sliku sistema počeo sam da uočavam kada sam se našao izvan njega. Rad u privatnom sektoru doneo je drugačiji ritam i drugačija očekivanja. Tamo se odluke donose brže, a odgovornost je mnogo neposrednija. Rezultati rada vide se u kraćem vremenskom periodu, a efikasnost je jedan od osnovnih kriterijuma uspeha. U takvom okruženju vreme ima posebnu vrednost, pošto svaka odluka utiče na poslovanje, troškove i konkurentnost. Računa se profit i uvek se teži smanjenju troškova, posebno onih suvišnih. Opšta racionalizacija je prioritet. I to je skroz OK.

Upravo tada sistem ponovo ulazi u svakodnevni rad – ali sada iz drugačijeg ugla. Kao neko ko sarađuje sa institucijama, često sam imao prili-

ku da vidim kako procedure koje su mi nekada bile potpuno razumljive sada izgledaju drugačije. Ono što sam ranije posmatrao kao uobičajen administrativni postupak sada ponekad deluje kao prepreka brzom rešavanju problema. Privatni sektor je navikao na dinamiku u kojoj se odluke donose brzo i gde se problemi rešavaju odmah, dok sistem (kako sam prethodno naveo) često zahteva vreme, dokumentaciju i precizno poštovanje pravila.

Ipak, iskustvo rada unutar sistema pomoglo mi je da mnoge stvari sagledam realnije. Razumeo sam da procedure postoje sa razlogom. One štite pravnu sigurnost i sprečavaju donošenje odluka koje bi mogle biti nepravedne ili nezakonite. Upravo zato sistem ponekad deluje sporije – jer mora da bude siguran da su sve odluke donete u skladu sa propisima i u interesu šire zajednice.

Ta dvostruka perspektiva pokazala mi je da između sistema i privatnog sektora ne postoji stvarni sukob, već razlika u načinu razmišljanja. Sistem teži stabilnosti, pravilima i dugoročnom poretku. Privatni sektor teži brzini, prilagodljivosti i rezultatima. Jedan bez drugog ne mogu da funkcionišu. Bez sistema ne bi postojala pravila koja uređuju društvene odnose i štite građane, a bez inicijative i energije privatnog sektora ne bi bilo razvoja i ekonomskog napretka.

Upravo zbog toga saradnja između sistema i onih koji rade van njega predstavlja važan deo funkcionisanja savremenog društva. Kada postoji razumevanje između te dve strane, moguće je pronaći ravnotežu između stabilnosti i efikasnosti. Sistem tada ostaje čvrst okvir koji štiti pravni poredak, dok privatni sektor unosi dinamiku i podstiče promene.

Biti u zagrljaju sistema znači biti deo tog mehanizma i razumeti njegove unutrašnje zakonitosti. Biti izvan njega znači posmatrati ga sa distance i pokušavati da sa njim pronađete zajednički jezik. Tek kada čovek iskusi obe strane, postaje jasno da razlika između „unutra“ i „spolja“ nije samo pitanje položaja nego pitanje razumevanja.

A razumevanje je možda najvažniji korak ka tome da sistem jednog dana bude i stabilan i efikasan – onakav kakav svako društvo želi i kakav svako od nas, na neki način, očekuje.

Pokušaću da zaključim. Razapet sam između poštovanja strukture i pravila sistema i pronalaženja praktičnih rešenja i bržih puteva do cilja. Kada jednog dana uspem da spojim ta dva iskustva moći ću zaista da razumem kako stvari funkcionišu i taj osećaj ne mogu da dočekam. Iz aspekta moje profesionalne filozofije, to će biti prava moć.

REFRESH YOUR MIND

STANI DIŠI, PUSTI PLEŠI

PIŠE: IVA HANZEN

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Lea Ivančić Žic Peša je psihoterapeutkinja, logopedinja i coach specijalizirana za rad s neurorazličitim odraslim osobama, posebno onima koji su kasno prepoznali ADHD i/ili autizam. Kao osoba koja i sama živi s AuDHD-om, u svom radu spaja profesionalno znanje i osobno iskustvo, stvarajući prostor u kojem se znanost susreće sa stvarnim izazovima svakodnevice. Kroz terapijski rad i pisanje bavi se temama kasne dijagnoze, burnouta, emocionalnih obrazaca i života s neurorazličitošću – osobito kod žena i onih koji su dugo ostali “nevidljivi”. Na svojim Instagram i TikTok kanalima otvoreno i neposredno dijeli vlastita iskustva i uvide iz prakse, približavajući kompleksne teme kroz konkretne situacije, humor i svakodnevne primjere koji rezoniraju s njezinom publikom. Njezin fokus je pomoći ljudima da razumiju vlastiti način funkcioniranja i izgrade život koji je usklađen s njihovim ritmom, umjesto s nametnutim normama.

Što je neurodivergentnost (ADHD i autizam su samo malen dio tog spektra) i koja je razlika između neurodivergentnih i neurotipičnih ljudi?

Neurodivergentnost je mnogo više od ADHD-a i autizma. Kada biste zamolili prosječnu osobu da definiše neurodivergentnost, većina bi rekla: „To su djeca koja ne mogu mirno sjediti u školi ili ne govore.” Stvarnost je daleko šira i daleko zanimljivija.

Neurodivergentnost opisuje čitav spektar načina na koji ljudski mozak može biti organiziran i funkcionisati, a da se taj način razlikuje od onoga što medicina i društvo smatraju standardnim razvojem. Pod tim krovom nalaze se ADHD, autizam, disleksija, dispraksija, Touretteov sindrom, OCD, bipolarni poremećaj i niz drugih varijacija u funkcionisanju nervnog sistema. Neurodivergentnost nije bolest koja se liječi. To je drugačija arhitektura mozga sa svim specifičnim prednostima i izazovima koje takva arhitektura nosi. Dati ću slikoviti primjer. Neurotipična osoba kreće kroz svijet s mapom koja odgovara gradu u kojem živi. Neurodivergentna osoba ima jednako dobru mapu, ali za drugi grad.

Koji su najčešći mitovi o neurodivergentnosti?

Dezinformacije o neurodivergentnosti ne dolaze samo od neznanja, dolaze i od toga što su simptomi lako zamjenjivi za karakterne osobine. Kada neko kaže „ADHD je moderna izmišljotina”, ignoriše desetljećima nakupljene neurološke dokaze. Snimci mozga jasno pokazuju razlike u strukturi i funkciji. Genetske studije potvrđuju nasljednost. To nije trend dijagnosticiranja, već bolje prepoznavanje onoga što je oduvijek postojalo. Mit da autistične osobe „nemaju osjećanja” posebno je bolan. Mnoge autistične osobe osjećaju intenzivno, samo to ne pokazuju na način koji drugi prepoznaju kao emocionalan. Razlika je u izražavanju, ne u dubini.

„Ako si završio fakultet, ako imaš posao, ako funkcionišeš, ne može biti toliko teško.” Ova rečenica nanijela je ogromnu štetu generacijama neurodivergentnih odraslih. Funkcionisanje napolju i borba iznutra mogu istovremeno biti apsolutno stvarni. Jedno ne isključuje drugo.

I konačno, mit o etiketi: dijagnoza nije zatvor. Dijagnoza je ključ. Ona ne mijenja ko ste, objašnjava zašto su neke stvari bile toliko teže nego što je izgledalo da bi trebale biti.

Iako i muškarci i žene mogu biti neurodivergentni, kod žena je to veći problem. Možete li objasniti zašto? Također, možete li detaljnije objasniti fenomen „maskiranja” kod žena koji spominjete u knjizi.

Gotovo sve što znamo o ADHD-u i autizmu nastalo je proučavanjem dječaka. To je sistemski propust koji su platile i još uvijek plaćaju generacije žena.

Kada dječak s ADHD-om ustaje usred časa, vrti se i ne može sačekati red, to se primijeti. Kada djevojčica s ADHD-om sjedí mirno, sanja s otvorenim očima i propušta pola nastavnog gradiva jer joj misli stalno odlaze negdje drugdje, to se zove nepažljivost ili sanjarenje i prolazi nezapaženo. Autistične djevojčice uče posmatrati i kopirati vršnjake s takvom preciznošću da izgledaju socijalno vješto. Iza te vještine stoji intenzivan, iscrpljujući rad koji niko ne vidi.

Maskiranje je strategija prilagodbe kojom neurodivergentna osoba svjesno ili nesvjesno potiskuje svoje prirodne reakcije i preuzima ponašanja koja je okolina označila kao prihvatljiva. Za žene, to počinje rano. Djevojčica koja reaguje snažno na buku, teksture ili socijalne situacije, uči da te reakcije sakrije jer pokazivanje nije «pristojno». Ona koja ne razumije zašto se svi smiju šali koju ne razumije ili joj jednostavno nije smiješna, uči se nasmijati u pravo vrijeme. Ona koja bi prirodno provela sve popodne sama, zaronjena u svoju knjigu koja je zanima, uči da to krije i forsira se na interakcije, jer u suprotnom izgleda „čudno”. S vremenom, maska postaje toliko srasla s osobom da ni ona sama ne zna što je ispod.

Možete li reći više o utjecaju neurodivergentnosti na psihičko i fizičko zdravlje?

Stres neurodivergentnih odraslih koji su godinama živjeli bez prepoznavanja nije apstraktan. On se taloži u mišićima, crijevima, imunološkom sistemu i u obrascima spavanja. I kada govorimo o osobama koje godinama funkcionišu uz pojačan napor, to ima konkretne fizičke posljedice. Poremećaji spavanja toliko su učestali kod neurodivergentnih odraslih da ih mnogi doživljavaju kao normalnost ne znajući da postoji veza. Migrene, sindrom iritabilnog crijeva, kronični mišićni bolovi, sve su to stanja koja se liječe godinama, a čiji korijeni ponekad leže u nervnom sistemu koji je stalno u stanju preopterećenosti.

Kod autističnih žena bilježi se veća prevalencija autoimunih bolesti. Hipermobilnost zglobova pojavljuje se češće nego u općoj populaciji. Hormonalni ciklus direktno utiče na intenzitet ADHD simptoma budući da estrogen modulira dopaminski sistem, pa mnoge žene primjećuju dramatično pogoršanje u predmenstrualnoj fazi, u perimenopauzi, nakon porođaja. Na psihičkom planu, anksioznost i depresija gotovo su neizbježni pratioci kada netko godinama ne razumije zašto mu osnovne stvari oduzimaju trostruko više energije nego drugima. Tome se pridodaje RSD, rejection sensitive dysphoria, fenomen posebno čest kod ADHD-a, koji opisuje intenzivan, gotovo fizički bolan odgovor na doživljeno ili zamišljeno odbijanje. Nije dramatiziranje, nego neurološki odgovor.

Možete li reći više o utjecaju neurodivergentnosti na odnose u obitelji, na posao, i na funkcioniranje općenito?

Odrastanje kao neurodivergentna osoba u porodici koja to ne prepoznaje ostavlja specifičan trag. Ne radi se uvijek o pojedinačnim traumatičnim događajima, već o akumulaciji sitnih trenutaka u kojima ste dobili poruku da ste previše, preosjetljivi, neorganizirani, teški i te poruke postaju unutrašnji glas koji je naporno utišati i u odrasloj dobi.

U partnerskim odnosima, izazovi su drugačiji, ali jednako stvarni. Neurodivergentna osoba možda ne čita neizrečena očekivanja onako lako kao partner. Možda joj treba više prostora za regulaciju nakon socijalnog preopterećenja. Možda konflikti eskaliraju brže nego što bi oboje željeli. Sve to ne znači nesposobnost za ljubav ili privrženost, već da odnos treba više svjesne komunikacije i manje pretpostavki i neizrečenih očekivanja.

Na radnom mjestu, osobe s ADHD-om i autizmom često su iznimno kreativne, duboko analitične, sposobne za izuzetnu fokusiranost kada ih tema zanima. Ali sustavi u kojima rade gotovo nikad nisu dizajnirani s njima na umu. Otvoreni prostori prepuni zvukova i prekidanja. Neprestane promjene prioriteta. Nenapisana pravila koja se očekuju, ali ne objašnjavaju. Uspjeh koji se mjeri prisutnošću umjesto rezultatima.

Možete li se osvrnuti na problem burnouta? Ovaj pojam se trenutno tiče svih ljudi na planeti, ali kod neurodivergentnih ljudi to je još veći problem!

Burnout je pojam koji danas koristimo široko i s razlogom. Ali neurodivergentni burnout ima svoju specifičnu dinamiku koja se razlikuje od onoga što većina nas podrazumijeva pod tim pojmom. Nije to samo umor od previše posla. To je iscrpljenje koje dolazi od decenija funkcionisanja u modu koji nije prirodan za vaš nervni sistem. Od stalnog prevođenja svog unutrašnjeg iskustva na jezik koji okolina razumije. Od maskiranja. Od kompenziranja. Od toga da uvijek treba malo više truda za stvari koje drugima izgledaju bezbolno. Neurodivergentni burnout može izgledati kao

potpuna nemogućnost funkcionisanja kod osobe koja je do nedavno izgledala savršeno sposobna. Može doći do gubitka vještina koje su se godinama činile automatskima. Javlja se socijalna povučenost, senzorna preosjetljivost koja se drastično pojačava i nemogućnost da se donese i najjednostavnija odluka. Oporavak od ovakvog burnouta ne dolazi za produženi vikend ili par tjedana bolovanja. Dolazi kroz temeljne promjene u okruženju, u zahtjevima, ili u odnosu koji osoba ima prema sebi i prema vlastitim potrebama.

Kako izgleda život bez dijagnoze i što se mijenja nakon nje?

Bez dijagnoze, prazninu popunjavaju objašnjenja koja su dostupna, a nepravedno se prelome kao kritika karaktera osobe: ljenost, nedovoljna motivacija, emocionalna nezrelost, nedostatak discipline. Budući da ta objašnjenja dolaze i izvana i iznutra, postaju uvjerenja o sebi koja je teško razgraditi.

Dijagnoza u odrasloj dobi nosi složena osjećanja. Olakšanje, jer konačno postoji objašnjenje. Tuga za sve ono što je moglo biti drugačije da se znalo ranije. Ljutnja na sistem koji nije prepoznao. I, polako, nešto poput mira, jer priča o sebi počinje da se mijenja iz „nešto nije u redu sa mnom” u „moj mozak funkcioniše drugačije”. Zašto je važno o ovim temama govoriti i u manjim sredinama?

U manjim gradovima i sredinama, neurodivergentnost nosi dodatnu težinu. Mreža specijalista je ograničena ili nedostupna. Stigma je intimnija, jer se svi poznaju i svako mišljenje stiže brže do osobe koja se već osjeća izoliranom. Pritisak da se bude „normalan” ili „normalna” intenzivniji je tamo gdje je manje prostora za različitost. Ali upravo zato je razgovor o ovim temama u manjim sredinama toliko važan. Nastavnik koji prepozna znakove. Ljekar opće prakse koji ne odbaci simptome kao anksioznost ili hipohondriju. Roditelj koji ne osudi nego istraži. Svaka takva osoba može biti presudna za nekoga ko je godinama čekao da bude viđen.

Kako si pomoći, kako opstati u svijetu koji priznaje samo neurotipičnost?

Polazna tačka nije popravljanje sebe nego razumijevanje. Kakav je vaš mozak? Šta mu daje energiju, a šta je oduzima? Koje su situacije vaši okidači, a koje vaše utočište? Odgovori na ta pitanja vrijedniji su od bilo kojeg savjeta koji se može primijeniti na sve ljude jednako.

Struktura koja podržava, ne ona koja kažnjava, može biti transformativna. Rutine ne kao zatvor, nego kao skele koje drže zgradu dok se gradi. Vizualni podsjetnici, jasni prijelazi između aktivnosti, ugrađene pauze umjesto reaktivnih.

Zajednica s ljudima koji razumiju iz iskustva donosi nešto što ni najbolja terapija ne može potpuno zamijeniti: osjećaj da nisi jedina ili jedini. Da tvoje iskustvo nije poremećaj nego varijacija.

I na kraju, naučiti tražiti prilagodbe bez krivice. Neurotipičan svijet nudi bezbroj nevidljivih prilagodbi onima čiji mozak odgovara standardu. Tražiti iste za sebe nije zahtijevanje povlastica, već osnovna pravičnost.

REFRESH YOUR STIH

Идем даље, бежим,

Кријем се:

Дете мрака и прашине,

Прати ме у сну и зове на јави,

Успомене на страни, али своје немире,

Као лепљива црна смеса

Која прелива и крије стварност,

Али да их барем не видим,

Барем не чујем,

Прате ме у сну и зову на јави.

Још увек чујем јецаје,

Јер нисам довољно

Далеко да побегнем,

И никад довољно близу да их стишам.

Било је лако гледати преко рамена,

Сада гледам само испред себе,

Не зато што могу да заборавим,

Већ зато што не желим да видим

Своје утабане трагове и црне обрисе

Неког блиског, неког ко је био ја,

Знам, прати ме сваке ноћи,

Окрећем главу да не чујем,

Али ме дозива,

То дете које је плакало,

Дете које сада мрзи

И још

Увек је

Жива од живота.

И са својом армијом ноћних лептира,

Опет ме враћа,

Ја сам поново то дете.

Поново је мрак и поново се бојим,

Али олуја је стала

И сада влада језива тишина.

Више ме не зове,

Јер све што сада чујем је жуборење у

даљини,

И више ме не прати,

Јер ја не идем више даље.

YOUR SONG

Pre ovogodišnje dodele Oskara, pogledala sam filmove koji su bili favoriti, o kojima se pričalo i koji pulsiraju strašnim i dinamičnim pričama. Najviše nominacija imao je film „Siners“ Rajana Kuglera, a najviše Oskara odneo je „Jedna bitka za drugom“ reditelja Pola Tomasa Andersona. Obe filmske priče imaju zajednički imenitelj, temu koja je važna za Ameriku: odnos bele i crne rase. Danima sam razmišljala o tome koliko se društva međusobno razlikuju i koliko su oblikovana na potpuno specifične načine, kroz borbe i sučeljavanje suprotnosti i razlika naroda, rasa, nacija... Neiscrpna tema, jer umetnička poruka bi uglavnom bila uvek humana — najvažnije je biti dobar čovek! Setimo se dela kao što su „Šindlerova lista“, „Život je lep“. Ali da li je to tako jednostavno?

Kao fenomen 21. veka nametnuo mi se rep izvođač Eminem ili Marshall Mathers, jer to je lik koji je prekinuo stereotipe i pobrkao lončiće, srušio barijere i dokazao da čovek kroz svoj izraz i umetnost ne poznaje granice. On čini nemoguće mogućim i može ostaviti trag duboko i daleko. A u njegovom slučaju to je zemljotres i skup okolnosti koje samo život može da isplete.

Eminem je takođe dobitnik Oskara za najbolju originalnu pesmu „Lose Yourself“ u filmu „Osam milja“, sada već daleke 2002. godine. Nije došao na dodelu, jer je na kauču gledao crtaće sa svojom ćerkom. Ali se pojavio 2020. i otpevao je pred filmskim magovima Holivuda, uz naknadnu izjavu: „Izvinite, trebalo mi je 18 godina da dođem.“

Ponikao u Detroitu, u izuzetno teškim socijalnim okolnostima, kao belac je zavoleo rep nadmetanja i družio se sa crnačkom populacijom kojoj je imanentan izraz u pop kulturi upravo rep muzika.

Posebne životne okolnosti, disfunkcionalna porodica, otac kojeg nikada nije video, siromaštvo, problematična majka, devojka i majka njegove biološke ćerke postaju inspiracija i izvor tema

za njegove stihove. Taj životni sinopsis postaje i okosnica filma „Osam milja“, a pesma „Lose Yourself“ koju stvara između setova i tokom snimanja filma postaje kultna numera novog doba. Doba u kojem je belac uspeo da obori barijere i postane najprodavaniji rep izvođač ikada, da u kasnijem periodu osvoji Gremi nagrade, proda milionske tiraže albuma širom sveta i postane najprodavaniji autor u istoriji Amerike.

Život Eminema je stratište borbe sa sobom i sa porodicom, ali i sa društvenim normama. Mnogi su okarakterisali njegovu umetnost kao socijalno neprihvatljivu, natopljenu agresijom i neoprostivom scenom ubistva majke njegove ćerke, vređenjem sopstvene majke... U lokalnim zajednicama raspravljalo se o cenzuri, jer je njegov uticaj na omladinu poguban. Ipak, širi se armija obožavalaca i poklonika njegove umetnosti. Mnogima je spasio život, oblače se i tetoviraju kao on, razumeju ga, obožavaju, veruju njegovoj iskrenosti, kroz njegove stihove proživljavaju katarzu i preživljavaju svoje živote. Prigrlili su ga celim bićem, sa svim manama i vrlinama. Pesma „Stan“ koju izvodi sa pevačicom Dido postaje planetarni hit i upravo govori o obožavatelju koji se poistovećuje sa njim do nemogućih granica.

Kruna ovog fenomena je i to da je 2017. godine reč stan uvedena u Oksfordski rečnik na osnovu Eminemove pesme, uz opis da je to osoba koja je zapravo fanatičan obožavatelj.

Eminem će uvek spomenuti da je reper Dr. Dre njegov mentor, a mnoge izjave i njihovi zajednički nastupi, posebno govor na ceremoniji kada je Eminem primljen u Kuću slavnih rokenrol umetnika 2022. godine, svedoče o neporecivom talentu koji je Dr. Dre prihvatio i prepoznao rizikujući da ugrozi svoju karijeru u crnačkom okruženju. Otpor je bio veliki, jer Marshal je plavook, beo. Ali nije bilo povratka, tada početkom 21. veka, zvezdane staze su bile ucrtane za Eminema, uz uspone i padove neverovatnih razmera.

Jedan od najkritičnijih perioda u Eminemovom životu je od 2006. do 2007. godine kada se po drugi put razvodi od svoje jedine supruge Kim, kada se dešava ubistvo Proofa, njegovog druga iz detinjstva i podrške u umetničkom izrazu, kada je na ivici života posle predoziranja lekovima i drogom.

Sve to je neodvojivo u slučaju Eminema — sam je govorio da je njegova umetnost za njega terapija. Životno važne okolnosti opevao je i pretočio u albume, pesme i rep nastupe. Snagom i iskrenošću zasenio je izvođače i već postojeće rep ikone u Americi.

U tom usponu i nezapamćenom uspehu, bilo je i onih koji nisu izostavili da ga kritikuju i da je porodično nasilje o kojem peva neprihvatljivo, pre svih je istupila javno Kristina Agilera. Ono što je stajalo između Eminemovih redova napisanih neospornim talentom je povređena, emotivna duša, puna ožiljaka i borbe da ne potone. Borbe da ne ponovi greške svog oca koji ga je napustio, borba za egzistenciju, borba za uspeh, ali i glad da ne odustane.

Posle svih albuma: Slim Shady, The Marshal Mathers LP, The Eminem Show, Encore, Relapse, Recovery, Marshal Mathers LP 2, The Death of Slim Shady, nebrojenih koncertnih tura, nastupa, nagrada, došli smo do 2025. i istine koja kaže da ta karijera traje, ali i da se publika menja. Da je njegova umetnost kao tektonski poremećaj ostavila neizbrisiv trag, da je ona pečat jedne generacije, da njegov život i iskustvo čine njegovu poeziju, ali i da sada više nisu u pitanju crnačko-belačke razlike, već na sceni imamo Gen Z!

Možda opada interesovanje i razumevanje, možda se drugačije percipira umetnost čoveka sa tolikom količinom bola, ali tako je kako je! Novo doba, nova omladina, najezda društvenih mreža, drugačije po-

imanje komunikacije, socijalizacije, odnosa u vezama i porodici. Formula nije ista. Eminem kaže na jednom od profila na društvenim mrežama: „Hvala mojim obožavaocima, kome se ne sviđa... f.ck them!“

Ipak, krajem 2025. izlazi dokumentarni film pod nazivom „Stans“, posvećen upravo njegovim svetlim trenucima u karijeri i obožavateljima.

Približiti i ovekovečiti uticaj koji je neoboriv novim naraštajima nije jednostavan. A na kraju dana — u pitanju je i biznis.

Sve što mi pada na pamet je kako čovek postoji na više nivoa, a čovek umetnik i na još nekim nevidljivim.

Privatan raj ili pakao mogu biti stvar pojedinca u njegova u četiri zida, a mogu postati nepresušni izvor univerzalnih istina. Da li ste belac, crnac, ove ili one nacije, jesu činjenice koje mogu obeležiti vaš život privatno, ali i pomeriti granice i približiti kulturi, učiniti da razumevanje i identifikacija budu glavni kriterijum za uspeh u umetničkoj karijeri.

Da li se umetnik može odvojiti od njegovog dela? Večna i zanimljiva tema. Da li se na današnji dan može više govoriti o životu Marshala Mathersa ili o delima koja ostaju iza Eminema?

Da li je moguće da se takav umetnik prilagodi novim okolnostima, podilazi novim slušaocima, novim kulturološkim okolnostima? Ostaje da vidimo, ali ono što je neporecivo je da istina mora biti rečena i mora dopreti do publike. Da li je crna, bela, rođena posle dve hiljadite, sedamdesetih godina prošlog veka... više nije važno. Jer formula trajanja je, izgleda, zapisana u zvezdama.

UNSPLASH.COM

YOUR BEAUTY

ZAGRLJAJ KAO NAJNEŽNIJA ANTIAGING PROCEDURA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DR IOANNA BATSIALOU JE ISTAKNUTA STRUČNJAKINJA U OBLASTI ESTETSKE I ANTI-AGING MEDICINE, SA BOGATIM MEĐUNARODNIM ISKUSTVOM I VIŠE OD DVE DECENIJE RADA. OSNIVAČ JE KLINIKE IOANNA REGEN, PREPOZNATE PO HOLISTIČKOM PRISTUPU KOJI POVEZUJE ESTETIKU, ZDRAVLJE I EMOTIVNI BALANS.

U SVOM RADU NAGLAŠAVA DA PRAVA LEPOTA DOLAZI IZ UNUTRAŠNJE HARMONIJE ORGANIZMA, ZBOG ČEGA SVAKOM PACIJENTU PRISTUPA INDIVIDUALNO, KOMBINUJUĆI SAVREMENE TRETMANE SA DUBLJIM RAZUMEVANJEM TELA I PSIHE.

uticaj na našu kožu. Sve spoljašnje okolnosti –hladnoća, toplota, zagađen vazduh ili boravak u zadimljenim prostorijama – ostavljaju trag na njenom kvalitetu i izgledu. Međutim, podjednako važni su i procesi koji se odvijaju u nama.

Unutrašnja stanja, poput porodičnih izazova, ličnih borbi ili hroničnog stresa, direktno utiču na naš mladalački izgled. Osobe koje žive pod konstantnim pritiskom ili se suočavaju sa zdravstvenim i emotivnim poteškoćama često deluju starije nego što jesu – njihova koža brže gubi tonus, postaje opuštenija, a bore se formiraju izraženije i ranije.

Zato je od ključnog značaja negovati životnu radost i unutrašnji balans. Estetski tretmani i terapije mogu značajno doprineti očuvanju svežine i vitalnosti kože, ali njihov efekat je dugotrajniji i vidljiviji kada su podržani stabilnim emotivnim stanjem.

Da li veruješ da zagrljaj može biti deo anti-anging pristupa?

Naravno da verujem. Zagrljaj nije samo lep gest bliskosti – on je suptilan, ali moćan deo anti-aging pristupa. U trenutku zagrljaja, telo prirodno aktivira hormone sreće poput oksitocina, smanjuje nivo stresa i vraća nas u stanje unutrašnje ravnoteže. Zagrljaj je najjednostavnija forma terapije – anti-stres, anti-anksiozna, i duboko regenerativna. Nije slučajno što novorođenče instinktivno traži zagrljaj: u njemu pronalazi sigurnost, stabilnost i ljubav. Taj isti princip prati nas kroz ceo život. Deci je potreban za razvoj, odraslima za balans, a starijima kao nežna potvrda da nisu sami. U svetu koji neumorno ubrzava i troši našu energiju, zagrljaj nas vraća sebi. Možda ne briše bore na licu, ali sigurno omekšava one nevidljive – u duši.

Koliko su emocije, bliskost i osećaj sigurnosti važni za očuvanje mladalačkog izgleda?

Stres i emotivno stanje imaju izuzetno snažan

U praksi se jasno uočava razlika: kod osoba koje prolaze kroz emotivnu nestabilnost, rezultati tretmana traju kraće, dok kod onih koje su zadovoljnije, smirenije i u balansu, efekti mogu biti znatno dugotrajniji. Lepota kože, na kraju, uvek je odraz unutrašnjeg stanja.

Može li se lepota negovati bez dodira – ili je dodir je dodir njen neizostavni deo?

Ne postoji istinska lepota bez dodira. Lepota je mnogo složenija i dublja kategorija – ona podrazumeva harmoniju svih naših čula. Važan je miris prostora u kojem boravimo, toplina i kvalitet dodira, kao i pažljivo odabrani tretmani i terapije koji deluju na više nivoa. Specijalni preparati, ulja i kreme nisu tu samo da neguju površinu kože – njihova svrha je da, kroz stimulaciju određenih tačaka, utiču na čitav organizam. Delovanje nije samo lokalno, već i unutrašnje, sa ciljem unapređenja psiho-fizičkog stanja. Naše telo funkcioniše kao celina – koža, kao naš najveći organ, duboko je povezana sa svim unutrašnjim sistemima. Kroz mrežu meridijana,

različiti organi imaju svoje refleksije na koži: na licu, tabanima i dlanovima. Tako, na primer, određene zone mogu biti povezane sa plućima, bubrezima ili drugim organima. Upravo kroz dodir – bilo da je u pitanju refleksoterapija, tretman lica ili tela – možemo delovati na te tačke i podstaći procese poput jačanja imuniteta, detoksikacije i obnavljanja životne energije. Dodir tada postaje više od estetskog rituala – on postaje most između spoljašnje nege i unutrašnje ravnoteže.

Da li hormon oksitocin ima i anti – angin efekat?

Hormon oksitocin jedan je od ključnih regulatora našeg emotivnog stanja i unutrašnje ravnoteže. Njegovo prirodno lučenje povezano je sa osećajem sigurnosti, povezanosti i zadovoljstva, što direktno utiče i na kvalitet naše kože.

Postoje i savremeni preparati u vidu sprejeva i kapi koji sadrže oksitocin, sa ciljem da dodatno podstaknu raspoloženje i doprinesu boljoj cirkulaciji i oksigenaciji organizma. Kada je telo dobro snabdeveno kiseonikom, svi procesi regeneracije funkcionišu efikasnije. Upravo ta unutrašnja ravnoteža – detoksikacija organizma, jačanje imuniteta i hormonski balans – stvara osnovu za dugotrajnije i vidljivije efekte anti-aging tretmana. Kada je organizam u harmoniji, rezultati nege nisu samo površinski, već dubinski i postojani. Zato se savremeni pristup lepoti sve više oslanja na sinergiju: spoljašnju negu i unutrašnju stabilnost, jer prava svežina i mladolikost dolaze iz balansa celog bića.

Koliko je važno kombinovati estetske tretmane sa emocionalnim balansom?

Naša klinika prepoznata je po holističkom pristupu svakom pacijentu. Za nas, estetika nikada nije odvojena od zdravlja – naprotiv, posmatramo čoveka kao celinu u kojoj su telo, um i emocije neraskidivo povezani. Pored estetskih tretmana, posebnu pažnju posvećujemo opštem stanju organizma. Ukoliko primetimo disbalans hormona, funkcionalne poteškoće određenih organa ili znakove hroničnog stresa i emotivne iscrpljenosti, pristupamo pacijentu mnogo šire i dublje. U takvim situacijama, uz estetske procedure, preporučujemo dodatnu podršku –razgovor sa psihoterapeutom, rad kroz hipnoterapiju kao efikasan način za unapređenje emotivnog stanja, ili, za one kojima je to blisko, razgovor sa duhovnikom. Naš cilj nije samo trenutni estetski rezultat, već dugoročna ravnoteža i dobrobit pacijenta. Kada se čovek oseća stabil-

no, smireno i u balansu, tada i rezultati tretmana postaju prirodniji, dugotrajniji i istinski vidljivi. Zato verujemo da je prava lepota rezultat zajedničkog rada – stručnog tretmana i unutrašnje harmonije koju svaki pacijent gradi uz adekvatnu podršku.

Može li “sjaj” kože povezati sa kvalitetom odnosa koje osoba ima?

Kod pacijenata se vrlo brzo mogu uočiti unutrašnji disbalansi – bilo da je reč o hormonskim promenama, periodu perimenopauze ili menopauze, kao i o emotivnom stanju. Sve to ostavlja direktan trag na koži: pojavljuju se fleke, depigmentacije, akne i gubitak prirodnog sjaja. Koža u takvim stanjima ne može postići svoj puni potencijal bez ciljane stimulacije kolagena i adekvatne stručne nege. Zato primenjujemo savremene metode poput laserskih tretmana, radiofrekvencije, microneedling-a i mezolifta, koje podstiču regeneraciju i vraćaju koži tonus i vitalnost. Ipak, ključ dugotrajnog efekta nije samo u tretmanima. Rezultat uvek zavisi od unutrašnjeg balansa – hormonskog, emotivnog i opšteg zdravstvenog stanja. Kada se uspostavi harmonija u organizmu, koža reaguje najlepše: postaje blistava, zategnuta i vidno podmlađena.

Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Zagrljaj” Koga ti grliš?

Iskreno volim ljude i svakodnevno nastojim da tu ljubav i pokažem. Zagrljaj je deo mog pristupa – iako to nije uobičajeno za medicinsku profesiju, za mene je prirodan izraz bliskosti, poverenja i brige. Ne odnosi se samo na porodicu, već i na moj tim i pacijente. Taj trenutak pažnje stvara osećaj sigurnosti, kao da su deo jedne šire, tople zajednice.

Možda upravo zato imamo pacijente koji su sa nama više od 25 godina. Dolaze sa poverenjem, ne samo zbog estetskih tretmana, već i za savet u vezi sa drugim zdravstvenim pitanjima. Danas dolaze i njihova deca i unuci – i to poverenje je za mene najveća vrednost. Verujem da zagrljaj ima snagu da razmeni energiju, da umiri i osnaži – i onoga ko ga daje i onoga ko ga prima. To je tiha, ali snažna komunikacija koja prevazilazi reči. Moja energija dolazi i iz duboke unutrašnje povezanosti sa verom. Kroz molitvu pronalazim mir, snagu i obnovu. Postoje trenuci kada sam u tišini, u ličnom dijalogu sa Bogom, i tada osećam kao da sam i sama zagrljena –ispunjena novom energijom i spremna da je podelim sa drugima tokom dana.

ŠPAJZ

Proleće je godišnje doba buđenja — priroda se obnavlja, dani postaju duži, a naše telo prirodno traži laganiju, svežiju hranu. Upravo tada povrće dolazi u svoj najlepši i najzdraviji oblik, bogato vitaminima, mineralima i energijom koja nam je potrebna nakon zime.

Prolećno povrće – prirodni detoks Nakon zimskog perioda, kada je ishrana često teža i kaloričnija, prolećno povrće pomaže organizmu da se “resetuje”. Mladi plodovi poput spanaća, rotkvica, mladog luka i zelene salate deluju kao prirodni čistači organizma, podstiču rad jetre i poboljšavaju varenje. Posebno se ističu:

• Spanać – bogat gvožđem i hlorofilom, idealan za energiju

• Rotkvice – osvežavaju i podstiču metabolizam

• Mladi luk – prirodni antibiotik i saveznik imuniteta

• Kopriva – prava vitaminska bomba, često nepravedno zapostavljena

Sezonska ishrana kao stil života

Birati sezonsko povrće znači jesti u skladu sa prirodom. Takve namirnice su ukusnije, hranljivije i često dostupnije. Proleće nas uči jednostavnosti — salate postaju šarenije, obroci lakši, a telo zahvalnije.

U tom periodu, sve više težimo sirovim ili blago termički obrađenim jelima. Kombinacije svežeg povrća sa maslinovim uljem, limunom i začinskim biljem bude čula i vraćaju osećaj vitalnosti.

Energija koja dolazi iz zemlje

Povrće nije samo hrana — ono je direktna veza sa prirodom. Svaki zalogaj mladog povrća nosi energiju zemlje koja se upravo probudila. U toj jednostavnosti krije se snaga: više lakoće, više kretanja, više života.

Proleće je idealno vreme da oslušnemo potrebe svog tela i vratimo se osnovama — prirodnoj, svežoj i sezonskoj ishrani. Uključivanjem prolećnog povrća u svakodnevne obroke, ne hranimo samo telo, već i duh, usklađujući se sa ritmom prirode.

Ako želiš, mogu da ti napišem i verziju ovog teksta za Instagram (kraću i upečatljiviju) ili za magazin sa jačim umetničkim tonom.

PROLEĆNA SUPA OD MLADOG POVRĆA

Sastojci:

• 1 šargarepa

• 1 tikvica

• šaka mladog graška

• 1 manji krompir

• 1 veza mladog luka

• šaka svežeg spanaća ili koprive

• 1 litar vode ili povrtnog bujona

• 2 kašike maslinovog ulja

• so i biber po ukusu

• malo limunovog soka

• svež peršun

Priprema:

• Na maslinovom ulju kratko proprži sitno seckan mladi luk (samo minutdva da zamiriše).

• Dodaj šargarepu i krompir isečene na kockice, pa nalij vodom ili bujonom.

• Kuvaj oko 10 minuta, zatim dodaj tikvicu i grašak.

• Kada povrće omekša (još 10-ak minuta), ubaci spanać ili koprivu.

• Posoli, pobiberi i kuvaj još 2–3 minuta.

• Na kraju dodaj par kapi limunovog soka i svež peršun.

Prijatno!

LJUBAV

Ona je znala.

On je slutio.

Oni su se voleli.

Ti si mu rekao.

Ona je volela.

On je zažmurio.

Mi smo leteli.

Zajedno su nestali.

Ko zna?

Kada će biti kraj?

Ko zna?

Kada će sve početi?

Retoričko je pitanje sveta.

Piše: Siniša Antonijević