RYL E-MAGAZINE, #125

UVODNIK

MY NEW ERA

Svakih deset godina postajemo nova osoba i naše se želje menjaju. Menja se naš sistem vrednosti, ambicija je drugačija, tolerancija postaje suptilnija, a način na koji volimo i biramo ljude prilagođava se novom senzibilitetu.

Sigurna sam da ne postajemo neko drugi — samo se presložimo drugačije.

Želje se menjaju jer se menja svest, a svest se menja iskustvom. Zato nova era nije dramatičan rez, ona dolazi kao prirodna evolucija. Ona ima svoj tok. Tihi, ali neumoljivi tok ka nečem zrelijem, snažnijem, lepšem, drugačijem, svrsishodnijem.

Zatvorila sam oči. Oko mene je mir. Dišem svesno. Mislim oštrije. Neki moji prijatelji kažu: „Brža si od vremena.“ A ja samo drugačije čujem boje, vidim zvuk i osećam na vrhu nepca reči. Reči kojima ću sve preoblikovati — pa i sebe. Ne odustajem od svog mikrokosmosa, tog unutrašnjeg sveta satkanog od večite težnje ka boljem, dostojanstvenijem i lepšem. I možda je upravo to moja nova era — ne promena identiteta, već njegova kristalizacija. Važna mi je aristokratija duha i lepota tela. Ne ona nametnuta, već ona koja se prepoznaje u držanju i srcu lavice-kraljice.

Osećam da je moja transformacija započela novim poglavljem u životu. Ne znam tačno kada se dogodila. Nije bilo vatrometa, nije bilo dramatičnog trenutka. Samo sam se jednog dana zatekla na višoj ravni sopstvene svesti — kao da sam diskretno prešla na sledeći nivo sopstvenog unutrašnjeg sveta. Moram da priznam da se ovde korača lakše. Ne zato što je put jednostavniji, već zato što je teret manji. Možda sam shvatila sebe i razumela svoj kȏd. Kȏd Medakovića, Ličana, kamena, oranica, neba i zemlje. Moja baka Bosiljka, majka sa tatine strane, bila bi ponosna na mene. Uvek je govorila “Budi mudra” kada M od mudrosti nije bilo, kada o mudrosti nisam znala gotovo ništa. Imala sam brzinu, imala sam strast, imala sam viziju — ali mudrost je došla ka-

snije. Zato što mudrost ne prati mladost, već iskustvo. Možda sam tek sada stigla do tog mesta. Mudrost, shvatam, nije u tome da znaš sve. Već da znaš šta ne treba da diraš. Koga ne treba da zadržiš. Gde ne treba da ostaneš. Možda je moja nova era upravo to — ispunjenje jedne davno izgovorene rečenice.

Moja nova era započela je promenom geografije. Promenila sam prostor, a prostor je promenio mene. Jer geografija nije samo mapa sveta — ona je mapa svesti. Unutrašnja i spoljašnja, vidljiva i nevidljiva. Kada se horizont proširi, proširi se i vizija. A kada vizija sazri, u naše polje ulaze samo oni koji mogu da hodaju tim novim pejzažom sa nama. Važno je hodati, ali su važni i pejzaži.

„I dođe dan kada je rizik da ostaneš zatvoren u pupoljku postao bolniji od rizika da procvetaš.“ — Anaïs Nin

Moja nova era započela je i kroz jezik. Mađarski. Intenzivno sam ga učila poslednje dve i po godine. Učila sam ne samo reči, već ritam, mentalitet, strukturu misli. Novi jezik nosi novi ton i novu mene. Jer mi smo različiti i drugačiji u zavisnosti na kojem jeziku govorimo. Mi nismo isti na svakom. Na jednom smo mekši. Na drugom precizniji. Na jednom emotivniji. Mađarski je dopunio moj vojvođanski šmek.

Moja nova era započeta je osnaživanjem moje energije koja je uvek bila i ostala vulkanska, samo sada malčice stilizovanija. Svesna svoje snage. Ona je strateška, gotovo kraljevska. I shvatila sam da nije važno ko vas prati kroz vašu energiju, nego da li može da vas isprati.

I neka počne moja nova era ženstvenosti i nežnosti. Kao svila preko čelika.

Moja nova era kroz: kȏd, energiju, jezik, ženstvenost i nežnost povlači za sobom kompletnu redefiniciju i redizajn Anime Mundi.

Anima Mundi

RYL 125

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Dr Tatjana Mrkić

Zaratrustra

Sofija Sretenović

Sandra Miltenović

Ivan Stamenković

Dragana Stojić

Ivana Marinković

Dragana Vujović Mihić

Savka Mićić

Aleksandra Hercl

Sanja Cvetićanin

Ranka Jugović

Lejla Alomerović

AUTORI:

Sandra Gnjatović

Suzana Jelovečki

Miomir Milić

Suzana Perić

Marija Iva Gocić

Maja Cvetković Sotirov

Goran Gocić

Nikola Pršendić

Tamara Matejić

Maja Cvetković Sotirov

FOTOGARFIJE: Anima Mundi Unsplash.com

Naslovnica: Suzana Jelovečki

Photo: Renata Sedlar Videomix

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

REFRESH YOUR YES

IZMEĐU DVA „DA”

FOTOGRAFIJE: NIKA MARINKOVIĆ

Oduvek sam se pomalo pribojavala pretencioznih naslova. A i pretencioznih života koji ih ispunjavaju. Da li su ti svi ljudi zaista sami sa sobom osvešćeni i srećni? Delovalo je kao da će me ta velika slova i visoka očekivanja pojesti, a neumetno sam njima težila. Nanos životnih okolnosti ili ličnih ambicija, nisam sigurna da bih mogla reći. Linija je tanka.

I eto me, na toj tankoj liniji, živeći spolja gledano pretenciozan život, drugačiji spram društvenih normi koji podsvesno sabijaju ženu 40+. Iznutra gledano, živeći život koji nije lak, ali je posledica odluka iza kojih čovek mora da stane. Pa u ovu ili onu stranu – to je ta iščekivana “nova era” u koju se ne zna da će ličnost u jednom životnom trenu uploviti.

Razvod sam doživela baš teško. Desio se u isto vreme kada i smrt oca. Gubitak muškog principa sa obe strane zatekao me je i sasekao u mestu. Taj osećaj gubitka oslonca razorio me je kao nuklearka koja raznese tako duboko da pomisliš da daljeg života na toj zemlji biti neće. Tešenja i rečenice “ma, sve je to život/sve je to za više dobro/sve ima svoj viši cilj” nisu delovale. Još više sam krivila sebe kako jake žene brže isplivavaju iz emotivne krize, kako ne dozvoljavaju sebi da pokleknu i padnu. A, eto, ja nisam bila “ta”. Ja sam pala. Duboko, do rascepa identiteta. Sve ono što sam znala o sebi kao poslovnoj ženi, naučnici, supruzi i majci, razbilo se u paramparčad. Bam! Nakon praska nije usledila sloboda, već tiha smrt postojećeg habitusa. Moralo se naći načina da se ponovo živi, a snage za uspostavljanje ponovnog poretka nisam nalazila.

Jedino što sam mogla i umela u tom trenu je da preživim. Iz dana u dan, obavljajući dosadne i operativne radnje “odnesi-donesi-vrtić-škola-posao-kuća”. I tako ukrug. Satima. Danima. Godinama. Govorili su – šta to radiš, posao će ti propasti, dete će ti ostati gladno, od čega ćeš da živiš. Gde je tvoj entuzijazam, kamo idejna rešenja, kuda sa tolikim teretom? Brzo se povrati. A povratak voza na kolosek nije ni brz niti lak.

Zadubljena u egzistencijalnu krizu, prolazeći kroz proces oprosta sebi i drugom, naučila sam da se prepustim Životu samom. Veri bez dokaza, Bogu bez pojavnosti. Možda mi je sve vreme baš to i falilo – osećaj da sam vođena i da će moje (šta god da je i poslovno i privatno) doći. Nasuprot egzaltaciji ega i spoljašnjem dokazivanju, otišla sam u tihovanje. U trancendentiranje kroz molitvu, proučavanje hodnika sopstvene duše uz svest da svakodnevne obaveze i majčintvo čuvaju moj ovozemaljski deo.

Paralelni proces se odvijao spolja. Godinu dana posvetila sam intenzivnom pisanju doktorske teze kao eskapizmu i konstrukciji usled unutrašnjeg pritiska. Nije bilo ni prijatno, a bogme ni lepo. Bilo je zahtevno, iscrpljuće i na granici fizičke izdrživosti. Po zavšetku kad su spale lovorike i čestitanja, sa diskus hernijom koju sam sa “pobedom sebe” ponela, pomislila sam – Fuck, ponovo sam “uspela”. Da li sam taj nepopravljivi ačiver koji smisao nalazi samo dokle se penje na planinu? Šta se u tom trenu dešava sa mojim duhovnim svetom, da li sam uspela da ga ispunim?

Ispunjenje ne najvećih socijalnih titula, već ličnih težnji, rodilo je novu iskru. Plamen koji nije mogao da zgasne. Želju za životom samim i tiho samopouzdanje koje se ugradilo u novi sloj ličnosti. Osećala sam da je pitanje trenutka kada će jedno da pogura drugo i da zastoj poslovnog protoka leži u mom kočenju preduzetne energije. Shvatila sam poentu. Moraš ljubavlju spojiti duhovno i materijalno, moraš postojati u ovom telu, u ovom životu sa svime što jesi uz molitvu i metafiziku koja ti samo osvetljava put nadalje. Oberučke sam prihvatila lekciju. Konačno sam mogla da budem oba. I duhovno i materijalno biće, bez griže savesti.

Nakon pet godina od tačke procepa, stojim u sebi izvan tuđih očekivanja. Ne zato što sam nešto “postigla” nego što sam sebe dostigla. Žiška slobodnog duha ovaplotila se u novu ideju, u novi projekat, u novu “bebicu” . Zakazala sam u St. Regisu, 14. marta, svoj prvi MasterClass za buduće mlade “Između dva DA”, želeći da devojke naučim svemu i olakšam im proces organizacije njihovog važnog dana. Godine iskustva pretočila sam u znanje koje želim da prenesem drugima da ne moraju da prolaze stranputice i dobiju odmah “znakove kraj puta”. Neko mora da vam ih pokaže. Želja za takvom figurom u životu oblikovala me je u ono što sam želela, a nisam imala. Oformila sam se i stasala kao predavač, mentor, edukator u različitim oblastima života. Zakoračila sam u novu eru ličnog postojanja. Iza koje mogu celim svojim bićem da stanem. Tako da nisam ni premalo ni previše, već sasvim taman.

Ovo nije priča o pobedi niti o snazi. Nisu motivacione biznis floskule pokrivene pompeznim naslovima. Nije ni sjaj, putovanja, fini ručkovi po gradu, lagodan život bez stresa i “kako da iz krize isplivaš jača” uz pleme koje te podržava.

Ovo je priča o dubokom ličnom zaceljenju i ponovnom rađanju. Ono što se ne vidi, što se samo oseti kada imate osobu prekoputa. Priča o čupanju iz korena svega što je za vas bilo važno i nalaženju ponovnog smisla za život u ljubavi i suštini.

I za kraj – naši životi nisu pravolininijski. Oni su krivudavi, zahtevni, kameniti i trnoviti. Čudno je kako na takvom tlu uzgajamo najlepše cveće. Otkrivamo svu ljubav da poderanih kolena i raščupanih misli i osećanja, korak po korak i mic po mic, ni od čega i ni iz čega – ponovo gajimo svoju baštu. Svoj vrt mudrosti i ludosti koji nas čini realnim ljudskim bićima u kojoj god eri života postojali.

“Kad cveće ne bi venulo, ono ne bi bilo cveće, ono bi bilo nešto veštačko. Ali uvenuli cvetovi imaju korenove i u svakom korenu život teče dalje, život se nastavlja. I taj tok je jedino što je važno; treba živeti i dopustiti drugima da žive, voleti i dopustiti drugima da vole. Ljubav ne zna za svrhu.” (“Tajne Feniksa”, D. H. Lorens)

I zaista ne zna. Jer sam život nije stvar svrhe nego pitanje toka.

ONA, ŽENA ZMAJ

TAČKA RAVNOTEŽE

PUT ENERGIJE OD NEW YORK-A DO ZAGREBA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: RENATA SEDLAR VIDEOMIX, JAŠA JAREC I TINA LEE ODINSKY ZEC

SUZANA JELOVEČKI JE ROĐENA I ODRASLA U ZAGREBU. ZAVRŠILA JE

KLASIČNU GIMNAZIJU, A POTOM STUDIJE

KROATISTIKE. NEKOLIKO GODINA RADILA

JE KAO PROFESOR HRVATSKOG JEZIKA

I KNJIŽEVNOSTI, DA BI SE KRAJEM 90IH PROŠLOG VEKA ODSELILA U SAD, GDE

JE PROVELA GOTOVO 20 GODINA. U NYC

JE ZAVRŠILA MAGISTARSKE STUDIJE

AKUPUNKTURE (MS OF ACUPUNCTURE) I

BILA FULL TIME MAMA. SVOJ SAMOSTALNI

KLINIČKI RAD U PODRUČJU KINESKE

MEDICINE ZAPOČINJE U ITHACI (DRŽAVA

NEW YORK), GDE OTVARA SAMOSTALNU

PRAKSU NATURE BOUND WOMAN, VOLONTIRA KAO AKUPUNKTURISTA U ITHACA FREE CLINIC, RADI KAO SPOLJAŠNJI

SARADNIK U RASA WELLNESS CENTRU

I SARAĐUJE SA LEKARSKOM PRAKSOM

ITHACA PRIMARY CARE, DRŽI PREDAVANJA

U LOKALNIM ZAJEDNICAMA O AKUPRESURI

I DIJETALNIM TERAPIJAMA. KONTINUIRANO

SE EDUKUJE POD PALICOM PROGRAMSKOG

DIREKTORA FORMALNOG STUDIJA DR

JEFFREY C. YUENA. U RADU S KLIJENTIMA

KORISTI AKUPUNKTURU, DIJETALNU

TERAPIJU U KONTEKSTU KINESKE MEDICINE

I AKU AROMATERAPIJU. GODINE 2017. SE

VRAĆA U RODNI ZAGREB I OTVARA MIKRO

PRAKSU AKUPUNKTURA ZAGREB U KOJOJ

JE I DANAS AKTIVNA. VOLI KUVATI, PLESATI

I VRTLARITI. ŽIVI NA SELU I ČESTO BORAVI

U PRIRODI I SA PRIRODOM. OBOŽAVA

DRUŽENJA SA SVOJOM ODRASLOM I

SAMOSTALNOM DECOM.

TVOJ PROFESIONALNI PUT KRENUO JE IZ SVETA JUGOSLOVENSKE I HRVATSKE KNJIŽEVNOSTI, A ODVEO TE JE U OBLAST AKUPUNKTURE I KINESKE MEDICINE. GDE SE TA DVA SVETA DODIRUJU — U JEZIKU, TELU ILI RAZUMEVANJU ČOVEKA?

U gimnazijskim danima ozbiljno sam se pripremala na studij medicine ili biologije (ekologije), ali mi je nedostajao element emocija i duha, onog nečeg što tijelo nosi, ali nije pojavno, a utječe na cijelo biće. Studij književnosti je bio utjeha dijelu mene koji želi čuti čovjeka, a susret s kineskom medicinom je objedinio istraživačku znatiželju i potrebu da na naš ljudski život gledam holistički. Kako svijet oko nas i u nama djeluje na nas, pa onda i na tegobe ili ljepote koje život nosi.

U kineskoj medicini nema apsoluta! „Živim u kruzima koji se šire“ — stih E. M. Rilkea možda poetski opisuje „nepisani ugovor“ terapeuta kineske medicine s kineskom medicinom.

ŠTA TE JE PRVOBITNO PRIVUKLO AKUPUNKTURI I ISTOČNIM MEDICINSKIM TRADICIJAMA?

S kineskom medicinom i akupunkturom sam se prvi put susrela kad mi je dvogodišnja kći imala učestale dišne tegobe. Pomogla joj je Rachel Koenig, jedna od u to doba najpoznatijih akupunkturistica u NYC, koja je prepoznala moje holističke svjetonazore i preporučila mi da krenem studirati na fakultetu kojem je programski direktor bio dr. Jeffrey Yuen. I tako je počelo moje novo životno i akademsko putovanje.

ŠKOLOVALA SI SE I ŽIVELA NA RELACIJI AMERIKA—HRVATSKA. KAKO SU TA KULTURNA I OBRAZOVNA ISKUSTVA OBLIKOVALA TVOJ PRISTUP LEČENJU I RAZUMEVANJU KLIJENTA?

Da, USA je moja druga domovina! Tamo sam aktivno živjela, zasnovala obitelj, akademski se obrazovala i radila kao akupunkturist. Zvuči možda kao istrošena fraza,

no u New Yorku je zaista sve moguće, pa tako i studirati po programu kojeg na akademskoj razini nije bilo nigdje na svijetu. Majstori kineske medicine obično biraju nekolicinu učenika i odgajaju ih u duhu svoje tradicije, a gospodin Yuen je poklonio slojevito drevno znanje svima nama koji smo izabrali taj kurikulum. Profesionalna jasnoća i granice kreiraju sigurnost i povjerenje. U tom pogledu mi Amerika svakodnevno nedostaje. Američki klijenti su osvješteniji i, usudila bih se reći, razumniji kad traže pomoć u okvirima alternativne medicine. Nekako su spremniji prihvatiti da radimo zajedno, i klijent i terapeut, da postoji interferencija i da terapeut nije božanstvo. U ovim je krajevima alternativna medicina, čini mi se, dugo vremena bila definirana čudesnim moćima i nosila veo mističnosti, pa klijenti u “alternativi” traže slamku spasa, ad hoc iscjeljenja, a često negiraju i validitet medicinskog sustava. Svjesnost o komplementarnim/alternativnim metodama u Hrvatskoj se uvelike promijenila na bolje posljednjih godina.

No bilo kako bilo, u multikulturalno-transkontinentalnom terapeutskom iskustvu jedno je izvjesno i prekrasno — da smo svi ljudi krvavi ispod kože i da imamo slične tegobe, bolesti, emocionalna previranja i da smo tu jedni za druge kad nam je potrebna pomoć. Bol je univerzalno ljudsko iskustvo, tegoba ili bolest je uvijek tu da nas podsjeti da nešto treba promijenti.

NA KOJI NAČIN RAZGOVARAJU

ZAPADNI MEDICINSKI SISTEM I ISTOČNA MEDICINA?

U suvremenom svijetu ništa ne zamjenjuje medicinsku skrb. Akupunktura, te u ponekim zemljama i fitoterapija, komplementira liječenje u okvirima zapadne medicine. Sve je više liječnika koji prakticiraju tzv. medicinsku akupunkturu u kojoj se propisani recept točaka koristi za određenu medicinsku dijagnozu ili simptom. “Fiksni set” točaka može se donekle uklopiti u znanstvena istraživanja. Zadnjih desetak godina, pogotovo u okvirima funkcionalne medicine, govori se o cirkadijskom ritmu koji je, primjerice u kineskoj medicini, opisan već prije 2000 godina. Kineska ga medicina opisuje meridijanima, a zapadna endokrinim i neurološkim aktivnostima u tijelu. Na sav glas se u novije vrijeme govori o mikrobiomu i zdravlju GI sustava. Li Dong Yuan, famozni liječnik iz 12. stoljeća, osnivač tzv. Škole elementa Zemlje, napisao je podulji traktat na temu koliko hrana i potisnute emocije utječu na zdravlje GI trakta. Njegova biljna formula i danas je najveći hit u tretiranju GI trakta u TKM (tradicionalnoj kineskoj medicini), a nama “klasičarima” poznata je i njegova akupunkturna receptura.

AKUPUNKTURA SE ČESTO DOŽIVLJAVA KAO ALTERNATIVA. DA LI JE ONA ZA TEBE DOPUNA SAVREMENOJ MEDICINI ILI POTPUNO ZAOKRUŽEN SISTEM ZNANJA?

Akupunktura je u zapadnom civilizacijskom krugu uvijek komplementarna, jer ništa službeno ne zamjenjuje liječničku skrb. U radu s klijentima poštujem takva načela.

Akupunktura je potpuno zaokružen sistem znanja unutar kineske medicine ukoliko se koriste svi raspoloživi sistemi meridijana. Kao takvu koristim je isključivo za osobnu kultivaciju i metodu samopomoći.

RAD SA ENERGIJOM TELA PODRAZUMEVA SUPTILNO SLUŠANJE ČOVEKA. ŠTA SI NAUČILA O

LJUDSKOJ PRIRODI KROZ TAJ PROCES?

Ljudska priroda je čarobna. Fiziologija u kontekstu biomedicine ili meridijani u kontekstu kineske medicine opisuju moćni živi organizam. Tijelo je naša jedina prava kuća. Moderni čovjek ju rijetko posjećuje, a ona neprestano biva s njim.

U terapeutskom radu u kontekstu kineske medicine, najsuptilnije “slušanje” čovjeka događa se kroz pulsnu dijagnostiku. Opipavanjem bila na zapešću imate priliku “osluhnuti” kako čovjek živi, što osjeća, na kojim energetski razinama ima zastoja energije itd. Nježnim prebiranjem prstima po teorijom zadanim notama otvarate put da se tijelo harmonizira i potraži svoje optimalno stanje. Bilo nam daje uvid u kojem ćemo smjeru krenuti s terapijom.

Uvjerenja sam da ništa ne može zamijeniti ljudski dodir jer jedno srce sluša drugo. Slušanje ritma života za mene je najsvetiji dio terapeutskog rada. Nakon 20 godina intenzivnog terapeutskog rada i dalje osjećam poštovanje, poniznost i čast kad klijent s povjerenjem podijeli svoju priču tijela, emocija i duha sa mnom.

U VREMENU UBRZANOG ŽIVOTA I HRONIČNOG STRESA, KOJE SU NAJČEŠĆE TEGOBE SA KOJIMA TI SE LJUDI OBRAĆAJU?

Najčešće su to neurovegetativne tegobe pod čije skute potpada niz simptoma koji nažalost nakon duljeg vremena postaju i ozbiljniji problemi (gastrointestinalne smetnje, ginekološke tegobe, anksioznost, umor, burn out sindrom). Endokrini i živčani sustav kalibriraju naše aktivnosti i prenapregnuti su u pokušajima da slijede ritam života koji je diktiran tehnološkim napretkom i svim drugim dostignućima zapadne civilizacije.

Promjena puta, smjera, pogleda na život je uvijek dobrodošla. Akupunktura pokreće energiju i kreativnu snagu tijela, uma i duha.

ŽIVIŠ ONO ŠTO RADIŠ I RADIŠ ONO ŠTO ŽIVIŠ — IMAŠ SVOJU BAŠTU U KOJOJ SI U KONTAKTU SA ZEMLJOM I BILJKAMA, SVOJU PRAKSU U ZAGREBU. ŽIVIŠ IZBALANSIRANI ŽIVOT. ŠTA BI REKLA MODERNOM ČOVEKU KAKO DA NAĐE SVOJ BALANS?

Nekako si time svima želim ugoditi. U terapeutskom radu sam u intenzivnim i intimnim kontaktima s klijentima, pa je vrt i boravak u prirodi moja terapija. Družim se s mojim kućnim ljubimcima, biljkama, zemljom, elementima, usput si uzgojim povrće što me posebno veseli. Da bih se balansirala, izabirem fizičke aktivnosti i kreativni rad koji utihnu pretjeranu mentalnu aktivnost. Dok kopaš zemlju, samo jesi,vrlo brzo nestaju misli, brige, uznemirenost.

indijanskoj tradiciji izrazito se poštuju ratnici i iscjelitelji (liječnici, medicinske sestre, akupunkturisti). Kad služiš zajednici kako bi bila zaštićena i zdrava, motiviran si nesebičnim djelovanjem. Posjeduješ urođenu osobinu da pomažeš, što je različito od naučene. U tom svjetlu sam inicirana i nema tu ničeg pompoznog niti nikakvog new age luksuza za partijanja ega. Moji životni putovi su intenzivni i privatno i poslovno, no postoji snaga i hrabrost da prihvatim život takav kakav jest, djelujem u tišini, slu-

šam ritam Zemlje, ritam ljudskog srca, promatram, poštujem i naprosto živim život u svim bojama sa suosjećanjem za drugo ljudsko biće i sva bića na planeti Zemlji. U ceremonijama se i možda dotaknu druge dimenzije postojanja, no u tome kako živiš svaki dan krije se najveći oblik duhovnosti.

Moderni čovjek se treba otjelesiti, vježbati suosjećanje i zahvalnosti, što manje mudrovati, a što više djelovati. Kad ste u kreaciji, malo je mjesta za reakciju! Ameri bi rekli: “Mind Your own bussiness!”

INICIRANA SI OD STRANE SEVERNOAMERIČKIH INDIJANACA. NA KOJI NAČIN SI SARAĐIVALA SA NJIMA I ŠTA SI OD NJIH NAUČILA?

Jesam. U Ithaci sam volontirala na klinici za socijalno ugrožene skupine, pa sam tako pomagala i mnogim indijanskim zajednicama. Dobila sam mnoge počasti za višegodišnji volonterski rad. U

TVOM UČITELJU DOKTORU YUENU ORGANIZUJEŠ DOLAZAK I GOSTOVANJE U OPATIJI U MAJU 2027. GODINE. ŠTA SI SVE ZAMISLILA I KAKO ĆE IZGLEDATI NJEGOVA PRIČA?

Da, to mi je velika čast. Dr. Yuen je odista među najtraženijim predavačima kineske medicine na zapadu. Pristao je doći u Hrvatsku jer sam njegova učenica. Eruditskim poznavanjem drevnih kineskih medicinskih kanona dr. Yuen vas vodi na same početke razvoja kineske medicine i kineske filozofije i time tumači moderne teorijske koncepte. Dvodnevni će seminar biti u prvom dijelu posvećen utjecaju

daoizma na razvoj ishodišnih teorija kineske medicine, dok će u drugom dijelu predavati o aromaterapiji za emocionalnu ravnotežu u kontekstu kineske medicine. Dr. Yuen je pionir aplikacije esencijalnih ulja na akupunkturne točke i nešto od tog znanja će ponuditi publici u našim krajevima. Veselim se inicirati i kreirati multikulturalnu i multinacionalnu zajednicu čija je poveznica ljubav prema kineskoj medicini. Vidjet ćemo kako će se to sve odvijati!

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “MY NEW ERA”. DA LI SI TI ZAKORAČILA U SVOJU NOVU

ERU ILI ONA TEK DOLAZI?

Životnu mudrost definiram time da znam svoju snagu i svoju krhkost! Povjerenje opravdavam kredibilitetom i iskrenošću, a motivaciju za kreaciju crpim iz otvorenih i toplih interakcija koji grade ljubazniji svijet. Moja nova era će biti era međupovezanosti i odnosa.

ON, OSTVAREN USPEŠAN

FOTOGRAF KOJI JE IZGRADIO UČIONICU U AFRICI

MIOMIR MILIĆ JE ISTORIČAR UMETNOSTI, PREDUZETNIK, FOTOGRAF I KREATIVNI DIREKTOR, ČIJI PROFESIONALNI PUT OBELEŽAVAJU DUGOGODIŠNJE ISKUSTVO I PREPOZNATLJIV AUTORSKI IZRAZ. NAKON DIPLOMIRANJA ISTORIJE UMETNOSTI NA FILOZOFSKOM

FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU, KAO I OSVAJANJA BROJNIH MEĐUNARODNIH

PRIZNANJA, SVOJU STRAST I ZNANJE USMERAVA KA FOTOGRAFIJI — MEDIJU U KOJEM

UBRZO IZRASTA U JEDNOG OD NAJISTAKNUTIJIH FOTOGRAFA U SRBIJI. POSLE NIZA OBJAVLJENIH RADOVA I REALIZOVANIH KAMPANJA, MILIĆ ŠIRI GRANICE

SVOG STVARALAŠTVA I ULAZI U SRODNE OBLASTI — VIDEOGRAFIJU I DIZAJN. OVAJ

KREATIVNI ISKORAK VODI GA KA NOVOJ DIMENZIJI IZRAŽAVANJA, GDE SE UMETNIČKI SENZIBILITET SUSREĆE SA TRŽIŠTEM — U PROSTORU SAVREMENE KOMERCIJALNE

UMETNOSTI.

NJEGOVO AUTORSKO ISTRAŽIVANJE SVETA PRETOČENO JE I U FOTOGRAFSKE PUBLIKACIJE KOJE FUNKCIONIŠU KAO VIZUELNI DNEVNICI PUTOVANJA I SUSRETA. U COFFEE-TABLE KNJIZI MY FIRST VISIT TO JAPAN, MILIĆ BELEŽI SUPTILNE KONTRASTE

SAVREMENOG JAPANA — IZMEĐU TRADICIJE I URBANOG RITMA — KROZ PROMIŠLJENU, ESTETSKI DISCIPLINOVANU FOTOGRAFIJU. OVAJ NARATIV NASTAVLJA U PUBLIKACIJI WHEN I MET MAASAI: KENYA IN FRAMES, GDE KAMERA POSTAJE SREDSTVO DOKUMENTOVANJA KULTURE I ZAJEDNIŠTVA, ALI I MOST KA DRUŠTVENOJ ODGOVORNOSTI — DEO PRIHODA OD KNJIGE USMEREN JE NA PODRŠKU LOKALNOJ ZAJEDNICI. OVE KNJIGE NE PREDSTAVLJAJU SAMO ZBIR FOTOGRAFIJA, VEĆ AUTORSKI OBLIKOVANE PRIČE O PROSTORU, IDENTITETU I SUSRETU SA DRUGIM SVETOVIMA. CILJ KOJEM JE TEŽIO, USPEŠNO JE OSTVARIO — IZGRADIO JE SVOJU PRVU UČIONICU ZA DECU U SELU UKUNDA U KOJOJ DECA UČE I BORE SE ZA SVOJE SNOVE.

KOLIKO JE VELIKO TVOJE SRCE HUMANISTE, FOTOGRAFA, ISTORIČARA UMETNOSTI, VELIKOG DEČAKA ŠIROKIH HORIZONATA?

Ne umem da govorim o veličini sopstvenog srca niti da ga merim rečima, ali znam da me kroz život vodi tiha potreba da razumem svet oko sebe i da mu, koliko je u mojoj moći, vratim deo dobrote koju od njega dobijam. Fotografija, istorija umetnosti i putovanja za mene nikada nisu bili samo profesija ili skup interesovanja, već način postojanja, način da ostanem otvoren, radoznao i prisutan u vremenu u kojem živim. Možda je to ono dete koje i dalje nosim u sebi, dete koje veruje da jedan susret, jedan pogled ili jedna iskrena razmena između ljudi može da pomeri granice sveta makar za nijansu. Ako u svemu što radim postoji nešto humano, to je upravo ta vera da bliskost među ljudima ima snagu promene.

ŠTA JE BILA POČETNA ISKRA U IZGRADNJI JEDNE UČIONICE U AFRICI? DA LI JE TO BIO KONKRETAN SUSRET, KADAR ILI PRIČA?

Sve je počelo tokom posete maloj školi u selu Ukunda. To nije bio neki poseban kadar niti unapred zamišljena priča, već susret sa decom, njihovim pogledima, radoznalošću i osmesima, uprkos uslovima u kojima odrastaju. Tada sam prvi put jasno osetio da postoji nešto konkretno što mogu da učinim i u meni se javila inicijativa da pokrenem projekat izgradnje učionice, što sam na kraju i uradio.

Kasnije mi je palo na pamet da bi bilo lepo da u tu priču uključim i druge ljude, pa sam dodatni novac prikupljen od prodaje knjige usmerio upravo tamo kao dodatnu podršku školi.

KOLIKO JE PUTOVANJE U KENIJU BILO TRANSFORMATIVNO ZA TEBE?

Kenija me nije promenila naglo nego postepeno, kroz iskustva koja sam tamo doživeo i razmišljanja koja su došla tek nakon povratka kući. Boravak u prirodi i svakodnevni život ljudi koje sam upoznao pomogli su mi da jasnije sagledam koliko su jednostavne stvari zapravo važne i koliko ih u savremenom načinu života često zanemarujemo. Susret sa Masai zajednicom dodatno je produbio to razumevanje, jer sam u njihovom načinu života video snažan osećaj zajedništva, dostojanstva i unutrašnjeg mira koji ne zavisi od materijalnih uslova.

To iskustvo je ostalo sa mnom kao trajni podsetnik na ono što je zaista važno.

KOLIKO SREDSTAVA JE POTREBNO ZA IZGRADNJU UČIONICE I KAKO SI SVE ZAMISLIO?

Dok sam bio tamo, obećao sam im da ću konkretno pomoći, iako u tom trenutku još nisam znao na koji način će se to desiti. Tokom povratka kući, shvatio sam da bih mogao da podignem učionicu, pošto su mi slike uslova u kojima su deca učila stalno bile u mislima. Kada sam kasnije napravio knjigu, došla je i ideja da kroz nju na jednostavan i prirodan način uključim i druge ljude koji žele da pomognu. Najdragoceniji deo cele priče za mene je trenutak kada sam se vratio na otvaranje učionice i video šta je sve iz toga nastalo. Taj osećaj me je snažno podstakao da razmišljam o novim projektima koji bi mogli da imaju sličan smisao.

Na kraju, možda su sredstva u svemu tome najmanje važna. Verujem da čovek koji ima iskrenu želju da pomogne uvek pronađe način da to i učini. Za mene je suština u nameri i energiji koja se aktivira — kada se dobra energija jednom pokrene, ona prirodno stvara nešto veće od nas samih.

ŠTA TI JE DONELO BAVLJENJE FOTOGRAFIJOM I DA LI SI ODLUČIO DA DAŠ SVOJ DOPRINOS SVETU?

Fotografija me je naučila da gledam sporije, pažljivije i dublje nego ranije. Kroz nju sam shvatio da umetnost ne treba da postoji samo kao estetski objekat namenjen posmatranju, već kao živa veza između ljudi, kao prostor u kojem se susreću emocija, razumevanje i odgovornost.

Zbog toga danas osećam potrebu da ono što stvaram ima i stvarni, ljudski smisao. Ako fotografija može da pokrene makar jednu misao, jedan susret ili jedno dobro delo, verujem da tada ispunjava svoju najvažniju svrhu.

KOJI TRENUTAK NA TERENU NOSIŠ KAO

NAJDUBLJI I NAJTRANSFORMATIVNIJI?

Najdublji trenutak koji nosim sa sobom nije vezan ni za pejzaž, ni za ritual, ni za vizuelnu snagu prostora, već za susret sa decom u školi. U njihovim pogledima video sam istovremeno krhkost i snagu, potrebu i nadu, tišinu i ogromnu životnu energiju. Taj susret je promenio pravac cele priče i dao joj smisao koji prevazilazi fotografiju, jer je pokazao da umetnost može da postane most ka nečemu stvarnom i dobrom.

ŠTA JE VAŽNIJE — SAVRŠEN KADAR ILI EMOCIJA?

Sve više verujem emociji, jer tehnička savršenost može da zadivi pogled, ali samo emocija može da dotakne čoveka iznutra. Vremenom sam shvatio da fotografija ne mora biti besprekorna da bi bila istinita, a istina je ono što joj daje trajanje. Zato danas biram trenutke koji nose osećaj, čak i kada nisu savršeni — upravo u toj nesavršenosti prepoznajem život.

ŠTA BI NA SVE REKLA TVOJA POKOJNA BAKA MILKA?

Hvala na pitanju o mojoj baki. Da je danas živa, verujem da bi bila ponosna već na to što je javno pominjem i što je u ovom kontekstu spominjem kroz jedno ovakvo pitanje. Ona je lokalno bila prepoznata kao veliki humanitarac i veliki deo svog života je provela dajući drugima i

zaista pomažući tamo gde je mogla. Siguran sam da bi bila ponosna. Pripadala je generaciji koja je vrednovala rad, skromnost i dobrotu koja se pokazuje delima, a ne rečima. Možda bi samo rekla da je najvažnije ostati čovek u svakom vremenu i svakoj okolnosti — mislim da ta jednostavna rečenica govori sve.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “MY NEW ERA”. DA LI OSEĆAŠ DA DOLAZI PROMENA I TVOJE NOVO POGLAVLJE ŽIVOTA? U KOM PRAVCU GLEDAŠ

NA SVE?

Ovaj projekat je otvorio prostor u kom sve jasnije vidim pravac kojim želim da razvijam svoj rad u budućnosti. To ne mora uvek biti humanitarno u istom obliku, ali svakako želim da bude vezano za kulturu, ljude i promociju različitih svetova koje upoznajem.

Imam osećaj da dolazi period promena i da u njega ulazim mirnije i sigurnije nego ranije, sa više poverenja u proces i u sopstvene odluke. Ako već govorimo simbolično, kažu da smo ušli u eru Vodolije, a pošto sam i sam Vodolija, čini mi se da dobro plivam u tim promenama i da je ovo možda baš vreme u kojem treba da budem tu gde jesam.

ONA, ŽENA ZMAJ

KAPETANICA FLOTE

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

TAMARA MATEJIĆ, PR & SALES MANAGER KOMPANIJE ARGO NAVIS BESPOKE YACHTING, ROĐENA JE U BEOGRADU, GDE JE ZAVRŠILA OSNOVNU ŠKOLU, XII BEOGRADSKU GIMNAZIJU I FAKULTET ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI MENADŽMENT. ODRASLA JE U BEOGRADSKOJ PORODICI U KOJOJ SU SE PREPLITALI INŽENJERSTVO, EKONOMIJA I MEĐUNARODNA SARADNJA. PRABAKA JE BILA BRODOVLASNICA I KAPETAN REČNOG BRODA, DEKA DIREKTOR ČUVENE JUGOSLOVENSKE FIRME RUDNAP I ČLAN PRVE DELEGACIJE KOJA JE POSETILA KINU I USPOSTAVILA MEĐUNARODNE ODNOSE DVEJU ZEMALJA, A BAKA ŠEF RAČUNOVODSTVA U VELIKOM DRŽAVNOM SISTEMU. OTAC JE

MAŠINSKI INŽENJER KOJI JE RADNI VEK PROVEO ODRŽAVAJUĆI NAJVEĆE ENERGETSKE SISTEME U ZEMLJI, DOK JE MAJKA EKONOMISTA I BANKARKA. STARIJI BRAT JE

RUKOVODILAC FINANSIJA U SISTEMU KOJI OTPAD PRETVARA U TOPLOTNU ENERGIJU. U TAKVOM OKRUŽENJU AMBICIJA, ODGOVORNOST I RADNA DISCIPLINA SU SE PODRAZUMEVALI.

NAKON FAKULTETA, PROŠLA JE RAZLIČITE POSLOVE — OD BANKARSTVA I PRODAJE

NEKRETNINA DO SOPSTVENOG BIZNISA. KAO PRIVATNIK, VODILA JE PREMIJUM SALON LEPOTE U POSLOVNOM CENTRU NA NOVOM BEOGRADU, SA JASNOM NAMEROM

DA GA RAZVIJE I PRODA, SVE DO DOLASKA PANDEMIJE KOJA JE NJEN BIZNIS ZAUSTAVILA PREKO NOĆI. TAJ PERIOD OPISUJE KAO TEŽAK, ALI SUDBINSKI PREOKRET.

UPRAVO TADA OTKRIVA NAUTIKU — NAJPRE IZ POTREBE DA SE NAKON BANKROTA DISTANCIRA I PRONAĐE NOVU ENERGIJU, A POTOM I KAO PROFESIONALNI PRAVAC. U ARGO NAVIS DOLAZI SA IDEJOM DA RAZVIJE SOPSTVENO PLOVILO ZA PRODAJU I RENTIRANJE, ALI VEĆ PET GODINA OSTAJE KAO DEO MENADŽMENTA KOMPANIJE. DANAS JE DEO TIMA KOJI IZ SRBIJE PROJEKTUJE I PROIZVODI UNIKATNA PLOVILA I OPREMU PO MERI ZA SUPERJAHTE ŠIROM SVETA. UČESTVUJE U ORGANIZACIJI PROIZVODNJE, RAZVOJU I PRODAJI SERIJSKOG MODELA BULLDOG 600, KAO I U NASTUPIMA NA NAJPRESTIŽNIJIM SVETSKIM SAJMOVIMA NAUTIKE.

JOŠ OD DETINJSTVA, UZ BAKU JE BILA UKLJUČENA U HUMANITARNE AKTIVNOSTI, A KAO ODRASLA POSTAJE ČLAN ROTARY KLUBA, MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ČIJA

JE SUŠTINA ALTRUIZAM I POVEZIVANJE PROFESIONALACA RAZLIČITIH OBLASTI. TRENUTNO JE ČLAN UPRAVNOG ODBORA I DOLAZEĆI PREDSEDNIK ROTARY KLUBA BEOGRAD — STARI GRAD.

ODUVEK SPORTSKI TIP, IGRALA JE BALET I TRENIRALA ODBOJKU, A DANAS IGRA TENIS I REDOVNO PLIVA, JER VERUJE DA SU FIZIČKA KONDICIJA I MENTALNA IZDRŽLJIVOST OSNOVA PROFESIONALNE I LIČNE STABILNOSTI.

ZA SEBE KAŽE DA JE TEK U NAUTICI PRONAŠLA INDUSTRIJU I FIRMU U KOJOJ SE OSEĆA „NA SVOM TERENU“ — TAMO GDE SE SUSREĆU EKONOMIJA, INŽENJERSKA PRECIZNOST I SLOBODA PLOVIDBE.

TVOJA

PRABAKA

PETAN. TVOJ

JE

IMALA BROD

I

BILA

KA-

OTAC JE INŽENJER PO STRUCI. TI SI U BRODOGRADNJI. U TVOM SLUČAJU JE SIGURNO DA IVER NE PADA DALEKO OD KLADE.

Istina, od malih nogu sam obožavala brodove i jahte, svaki put na moru sam kao magnetom privučena obavezno jurila ka marinama i svetionicima da gledam brodove. Tata je inženjer mašinstva, oduvek se bavi održavanjem velikih energetskih sistema poput rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, kao i vojnih skladišta goriva. Šumadinac koji voli prirodu i selo, usput nije neki ljubitelj vode, pa kupovina broda nikad nije bila ni u razmatranju. Odrastala sam uz njegove crteže, tehnička objašnjenja koja su mi tada delovala beskrajno dosadno. Danas radim sa tridesetak mašinskih inženjera i preko 100 majstora zanatlija, i jako mi je zabavno. Tek sada razumem oca i njegovu ljubav prema svom poslu, a kolege doživljavam kao familiju jer se osećam kao kod kuće. Sada shvatam da sam od njega nasledila ono najvažnije — sposobnost da razmišljam konstruktivno i da u svakom problemu tražim rešenje, a ne dramu. S druge strane, mama je bankarka, deda je uvek govorio kako je najlepše godine mladosti proveo na Dunavu, dok je prabaka, sestra mamine bake, imala brod i bila kapetan. Kada su došli komunisti i počeli nacionalizaciju imovine imućnih građana, prabaka je ostala i bez broda 60-ih godina prošlog veka. Međutim, pošto niko nije znao da upravlja, onda su nju angažovali da radi kao kapetan na svom brodu — za platu. Ona se nikad nije udavala, pa sam sa godinama zaključila da sam izgleda na nju povukla u svakom smislu. Ja takođe imam dozvolu za upravljanje plovilima do 20 metara za reku i za more, tako da sam i ja kapetanica, ali nemam svoj brod, već još bolje — imam službene brodove, da ne kažem flotu, u čijoj proizvodnji učestvujem. Ne samo da se bavim proizvodnjom u organizacionom i delimično razvojnom smislu, već redovno prisustvujem testiranjima i organizujem probne vožnje za klijente. Kažu da je brodogradnja muški svet, a ja u njemu ne pokušavam da budem „muškarac“, već plivam

ženski — tiho, precizno i sigurno — i stvaram ono što drugima deluje nestvarno. Možda je to donekle spoj porodičnog nasleđa, a svakako je moj profesionalni put. Razumem i inženjere i klijente, razumem proračun, ali i želju za slobodom i uživanjem koju brod i plovidba omogućavaju.

PRE NEGO ŠTO SI ZAKORAČILA U ARGO NAVIS, VEĆ SI PROŠLA ONO ŠTO MNOGI PREDUZETNICI DOŽIVE KAO LIČNI PORAZ — BANKROT. IPAK, ONO ŠTO JE PROPALO BIO JE BIZNIS, ALI NE I TVOJA ENERGIJA. KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU ŽENE PRE TOG ISKUSTVA I ŽENE KOJA SI DANAS?

Kao privatnik, naučila sam šta je odgovornost, da ne odustajem i da neuspeh nije opcija. Međutim, kovid je doneo bankrot, uprkos mojim analizama, biznis planovima, ulaganjima i trudu.

U odnosu na moje dane kada sam bila vlasnica biznisa, sada imam drugačiji nivo odgovornosti, ali na isti način pristupam i poslu i obavezama — nisam od onih što hvataju krivine i čekaju prvi u mesecu da prime platu, već firmi donosim promet i profit, spadam u malu grupu koja ‘gura i vuče’. Ustajem u 5 časova ujutro, vozim 40 kilometara do posla, često radim i vikendima i praznicima, idem na službene puteve. Kada su aktuelni sajmovi, tada nema stajanja od jutra do kasnih večernjih sati — najpre ceo dan na sajmu, posle obavezno večera, pa party — zahtevan je to tempo koji malo ko može da izdrži i razume. Moji prijatelji uglavnom misle kako se ja samo slikam po jahtama, uživam i putujem, a nisu svesni šta sve moj posao podrazumeva. Srećom, ja sam profesionalac koji obožava svoj posao i navikla sam na disciplinu tako da uspešno realizujem svaki projekat. Bankrot me je naučio da cenim svaki zarađeni dinar/evro, da promene mogu preko noći da se dese, a da garancije za uspeh ne postoje.

Iskreno, odmorila sam se od kako nisam privatnica, manje me boli glava. Biznis u Srbiji je ipak muški posao, živimo u muškom svetu iako se svuda priča o ‘ženskim pravima’, o ‘osnaživanju žena’ i slično. Realnost je drugačija i zato se divim svakom ko ima svoj uspešan biznis, jer znam šta

znači biti odgovorno lice, posebno ženama preduzetnicama. Znam da nije lako, iako lepo izgleda, nije nimalo jednostavno.

Sa ove distance, bankrot je na prvi pogled delovao kao kraj sveta, a zapravo je bio nešto najbolje što je moglo da mi se desi — danas znam da se sve dešava sa razlogom.

KOJA JE FORMULA TVOG USPEHA?

Ne mislim za sebe da sam nešto preterano uspešna, ali stvari su prilično jednostavne — nađi posao koji voliš i nećeš raditi nijedan dan. U mom slučaju je to više — nađi posao koji voliš i nećeš imati slobodan dan. Zabluda je verovati u uspeh preko noći. Iza svakog rezultata stoje rad, ulaganje, energija, znanje, istrajnost i brojni kompromisi. Ko to ne razume, teško da može daleko da dogura. Ako već treba da definišem neku formulu, onda je to sledeće: ne treba gubiti nadu — kada padneš, ustaneš, a ako ne možeš odmah da ustaneš, odmoriš se, pa nastaviš dalje, ali uvek samo napred.

KAKO BI OPISALA ARGO NAVIS, SRPSKU KOMPANIJU U OBLASTI BRODOGRADNJE I NAUTIKE, FOKUSIRANU NA DIZAJN, INŽENJERING I PROIZVODNJU SPECIJALNIH PLOVILA I OPREME ZA SUPERJAHTING?

Jedinstvena. Ne samo u regionu, već i globalno. U superyacht industriji firme se najčešće bave ili projektovanjem ili proizvodnjom. Argo Navis radi i jedno i drugo — dizajn, inženjering, razvoj i proizvodnju. Sve je pod istim krovom, in-house: i projektni biro i proizvodnja, što je retkost i na svetskom nivou. Često kada prođem kroz projektni biro ili proizvodnu halu u Batajnici, ne mogu da se ne zapitam kako je moguće da u Srbiji, zemlji bez mora, postoji firma koja pravi plovila i opremu po meri za vlasnike najluksuznijih jahti na svetu. Na početku su osnivači planirali da se bave isključivo projektovanjem i dizajnom. Onda je stigao prvi upit za limo tender — luksuzno pomoćno plovilo za transfer gostiju sa jahte do obale. Tako je sve

počelo. Kvalitet, inženjerska preciznost i rešenja koja su nudili brzo su ih izdvojili i pozicionirali. Sve što su zarađivali, vraćali su u firmu — u prostor, opremu i ljude, uključujući i mene. Sve što danas znam o brodogradnji naučila sam od njih. Od ‘garaže’ sa nekoliko zaposlenih, za manje od deset godina, firma je narasla na preko 5000 kvadrata i više od 160 ljudi. To nije rezultat marketinga, već kvaliteta i stalnog ulaganja u znanje i razvoj. Argo Navis je firma u kojoj nijedan projekat unapred nije nemoguć. Svaki proizvod, bilo da je reč o custom opremi ili tenderu za superjahtu, rezultat je ozbiljnog proračuna, preciznosti i upornosti. Ja sam deo te faze rasta. Učestvujem u prodaji, pregovorima, organizaciji projekata, sajmovima i testiranjima. Srbija nema more, ali ima znanje. Ima ljude koji znaju da projektuju i prave plovila za superjahte najvišeg nivoa — i to ne kao podizvođači, već kao firma koja sve radi sama. To je retkost, ne samo kod nas, već i globalno.

IZLAŽETE NA NAJPRESTIŽNIJIM SVETSKIM SAJMOVIMA NAUTIKE — U MONAKU, DIZELDORFU, KANU I MAJAMIJU. JEDINA STE KOMPANIJA IZ REGIONA KOJA KAO PROIZVOĐAČ IZLAŽE U MONAKU. ŠTA ZNAČI STATI RAME UZ RAME SA SVETSKOM ELITOM NAUTIKE?

Na prvi pogled, to je zaista kruna uspeha i potvrda da pripadate tom malom i zatvorenom krugu koji čini superyacht industriju današnjice — svega 500-600 firmi na celom svetu. Da biste uopšte mogli da budete izlagač, treba najpre da imate ostvarene rezultate, portfolio sa svetskim klijentima, kao i da prođete veoma rigoroznu proveru — nije dovoljno da imate želju i mogućnosti da platite štand. Međutim, to je samo početak — da biste opstali u tom svetu, neophodan je kontinuirani kvalitet, sposobnost da se ide u korak sa svetskim inženjeskim trendovima, pa čak i da budete sposobni da ih sami kreirate. Svake godine kada stignemo u Mo-

nako, sve nas obuzme poseban ponos, jer se tada podsetimo da smo i mi deo najboljih među najboljima, sa bazom u Bataji. Svake godine poslednje nedelje septembra smo tamo — već pet godina zaredom. To nam je najvažniji poslovni događaj u godini. Monako Yacht Show je jedini sajam superjahti (jahti preko 50 metara veličine) i tendera (pomoćnih plovila za superjahte), kao i propratne opreme. Svi ostali sajmovi su sajmovi nautike gde možete naći sve tipove plovila od pet do 30 metara. Da biste shvatili razliku između Monaka i ostalih sajmova, to je najpre cena ulaznice.

Za Dizeldorf, Kan, Majami i sve ostale svetske sajmove nautike, cena ulaznice je od 15 do 30 evra, a za Monako Yacht Show je cena ulaznice 700 evra za jedan dan. Mi kao izlagači uvek imamo određen broj propusnica za svoje goste, partnere, klijente, kao i VIP propusnice koje uključuju curtesy car na teritoriji Monaka, šampanjac u VIP loungu, VIP shuttle boat, s obzirom na to da je marina u kojoj se sajam održava jako velika i da postoje linije za transfer posetilaca sa jednog kraja na drugi.

Ove godine smo u Dizeldorfu prvi put izlagali jedini čamac koji imamo u serijskoj proizvodnji Bulldog 600. Boot Dizeldorf je najveći svetski sajam nautike na zatvorenom i najvažniji događaj za proizvođače i dilere za plovila do 30 metara. Kan i Majami su za sada u našem kalendaru na nivou posete, ali u planu su nam izlaganja i tamo u narednom periodu. Kan najviše volim jer idem samo u posetu, bez obaveza oko organizacije izlaganja. Obično u dva dana imam više od 20 sastanaka, pa iskoristim priliku da iznajmim helikopter ‘na račun preduzeća’ do aerodroma — heli taksi. Vlasnik firme, koji je ujedno i direktor, hoće da me ubije, ali s obzirom na rezultate koje uvek imam — toleriše heli. Takođe ne propušta priliku da se našali i žali klijentima i partnerima kada nam dođu u posetu da plaćam helikopter firminom karticom. Generalno, na nivou firme veoma dobro funkcionišemo kao tim, ne samo kao

menadžment, poštujemo jedni druge, uvek smo tu jedni za druge — odnosno za posao, odlično se poznajemo, tako da u takvom okruženju mogu postojati samo pozitivni rezultati.

ČIME STE SE IZDVOJILI NA TRŽIŠTU I PO ČEMU STE PREPOZNATLJIVI ŠIROM SVETA?

Izdvojili smo se najpre stručnošću i inovacijama, potom mogućnošću i brzinom izrade i isporuke, kao i cenom, a što je najvažnije uslugom održavanja (after sales). Da se razumemo, svako može da dizajnira, problem je napraviti to na način da se ne naruši taj savremeni dizajn i inovacija. Naš dizajn nikada nije samo estetika — on je uvek inženjerski razrađen do poslednjeg detalja. Custom tenderi su specifični jer je svaki projekat poseban, radi se prvi i najčešće poslednji put, svaki je drugačiji. To znači da svaki put praktično razvijate prototip koji istovremeno mora biti i finalni proizvod, a to zahteva ogromno znanje, preciznost i iskustvo. Ali ono po čemu smo zaista prepoznatljivi širom sveta jeste after sales. U superyacht industriji poverenje je sve. Klijenti znaju da ako se bilo šta desi — a govorimo o plovilima koja su ručno izrađena i tehnički kompleksna — mi reagujemo odmah. Naši tehničari putuju tamo gde je jahta u tom trenutku — Barbados, UK, Sejšeli, Azurna obala, Njujork, lokacija nije prepreka, ne nudimo izgovore, već rešenja. Mislim da je upravo ta kombinacija — inovacija, brzina izrade i globalna podrška — razlog zašto smo iz Srbije postali prepoznatljivo ime u superyacht industriji.

KADA KLIJENT DOĐE SA VIZIJOM, KAKO TA VIZIJA PROLAZI KROZ VAŠ TIM — OD CRTEŽA DO TRENUTKA KADA DOTAKNE MORE?

Zavisi od projekta, klijenta, budžeta i željenog roka isporuke. Kada je u pitanju full custom limo tender, klijenti ga najčešće naručuju paralelno sa izgradnjom superjahte, kako bi rokovi isporuke bili usklađeni. Takav projekat može da tra-

je i po dve i po godine. Proces kreće od crteža i definisanja finalnog dizajna, zatim sledi detaljna inženjerska razrada, izrada modela i kalupa, i na kraju samog plovila — koje je istovremeno i prototip i finalni proizvod. Nakon toga dolaze testiranja, najpre na suvom, pa na vodi. Tokom proizvodnje, odvijaju se i redovne kontrole. Klijent gotovo nikad ne dolazi lično, već angažuje Yacht Management kompaniju koja ga zastupa. To su timovi inženjera, kapetana i stručnjaka iz superyacht industrije koji u ime vlasnika tehnički kontrolišu ceo proces. Kao što imate advokata koji vas zastupa na sudu, tako vlasnici superjahti imaju eksperte koji zastupaju njihove interese kod proizvođača. Kako se projekat bliži kraju, kontrola postaje gotovo mikroskopska. Koriste se reflektori i lupa, proverava se svaki milimetar plovila. Testiranja traju danima, često i više puta pre isporuke. Tender mora da ispuni estetske zahteve, vrhunski kvalitet izrade, performanse i udobnost, ali i tehničke parametre — težinu zbog nosivosti jahte, tačne dimenzije zbog garaže u kojoj boravi kada se ne koristi, kao i mogućnost jednostavnog prebacivanja iz garaže superjahte u more i obrnuto.

Poenta svega je da kada vlasnik krene sa svoje superjahte ka obali bude jasno da je limo tender njen produžetak — „mini me”, superjahta u malom, deo iste flote i izraz poslednjih inženjerskih i dizajnerskih trendova.

Nakon isporuke, kalup se uništava kako bi plovilo ostalo unikat — jedino na svetu. Jedan ovakav full custom tender može da košta od 500.000 do dva miliona evra.

KOJA JE VAŠA PREPOZNATLJIVA LINIJA I DA LI JE BULDOG 600 OSVOJIO SVE, PA I NAŠE LJUDE? ZA KOGA JE BULDOG 600?

Bulldog 600 nije nastao kao serijski čamac, prvobitno je razvijen kao open day tender za jednu superjahtu od 55 metara. Imao je brodski motor i drugačiji raspored sedenja. Nakon tog projekta, zaključili smo da uz određene izmene i optimizaciju materijala i cene može da se prilagodi tržištu i uđe u serijsku proizvodnju.

Tako je nastao Bulldog 600 — dnevni čamac od šest metara za osam osoba, namenjen priobalnom morskom pojasu, ali podjednako dobro funkcioniše na rekama i jezerima.

Premijerno smo ga predstavili na Sajmu nautike u Beogradu 2023. godine — beogradski sajam ne propuštamo. Zatim smo ga izlagali u Biogradu 2024, na Palma International Boat Show 2025 u Španiji, a ove godine i u Dizeldorfu 2026, koji je najvažniji svetski sajam nautike u zatvorenom prostoru, i veoma smo ponosni zbog toga. Imamo dilere u Španiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, a nakon Dizeldorfa i zainteresovane dilere iz drugih evropskih zemalja. Bulldog 600 je odlično prihvaćen i kod domaćih i kod stranih klijenata, najviše zbog odnosa kompaktnosti i prostranosti, dizajna, ali iznad svega performansi i stabilnosti koju pruža za tu veličinu.

To je čamac za celodnevno uživanje — za porodicu, za društvo, za vodene sportove, ali i za rentiranje.

Upravo smo se vratili sa sajma u Zagrebu, a tokom 2026. planirani su Split, Beograd, Trogir, Palma de Majorka, Barselona i ponovo Biograd. Bulldog 600 je povoljniji u odnosu na superyacht tendere, ali je jednako ozbiljno razvijen. To se najbolje vidi po reakcijama poznavalaca, koji uvek sa oduševljenjem primete detalje i završnu obradu koje drugi čamci u toj kategoriji veličine i cene nemaju. Upravo ti detalji ga izdvajaju. Posebnu vrednost daje i mogućnost da klijent sam bira boju i materijale, pa čamac može u određenoj meri da prilagodi sebi. Ta kombinacija ozbiljnog razvoja i personalizacije čini Bulldog 600 prepoznatljivim na tržištu.

ŠTA DA OČEKUJEMO NA SAJMU NAUTIKE U BEOGRADU? ČIME ĆETE SE PREDSTAVITI?

I ove godine na Sajmu nautike u Beogradu izlažemo Bulldog 600, ali u verziji sa krmenom klupom, što je novitet. Do sada je bio sa krmenim sunbedom, tako da će publika prvi put imati priliku da vidi drugačiju konfiguraciju.

Ovo je četvrti put da domaća publika može da vidi Bulldog kao rezultat domaće pameti, projektovanja i proizvodnje. Nije što je naš, ali kada ga uporedim sa modelima stranih proizvođača u istoj kategoriji, zaista se razlikuje modernim linijama i nekim praktičnim rešenjima, kao na primer dizajn trupa koji omogućava prostranost i širinu pramčane zone, čime se stiče utisak da ste na dosta većem plovilu. Beogradski sajam nam je uvek važan. To je

prilika da se vidimo sa kolegama i dobavljačima iz domaće nautike, da dočekamo postojeće i potencijalne klijente i da pokažemo šta smo novo uradili tokom godine.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “MY NEW ERA”. KAKO GLEDAŠ NA SVOJU NOVU ERU I DA LI JE POČELA? I DA LI JE ARGO NAVIS SVOJIM STILOM, SNAGOM, ZNANJEM, VEĆ U BUDUĆNOSTI

SA SVOJIM KLIJENTIMA?

Moja jedna era se završila dolaskom korone, a ‘My New Era’ otpočela je mojim otkrićem nautičke industrije. Mogu da kažem da uveliko živim i uživam u svojoj novoj eri, posebno od kako sam deo Argo Navisa. Potpuno sam pronašla sebe u ovoj industriji i firmi — radim ono što volim, imam punu slobodu i poverenje, sjajne kolege i mentore — di-

rektor često kaže da sam postala i inženjerka, šta sam sve naučila od kako sam počela da radim u AN — što je aposlutna istina, ne prođe dan da ne naučim nešto novo. Ponekad imam utisak da bih samostalno znala da sklopim plovilo.

Što se tiče Argo Navisa, i tu ulazimo u novu eru, jer upravo finalizujemo selidbu u novi proizvodni pogon koji će omogućiti bolje uslove za rad, uvećanje kapaciteta proizvodnje, kao i dodatno podići opšte raspoloženje među kolegama, što će se sigurno pozitivno odraziti na aktuelne i dolazeće projekte.

Znanje i ideje nam nikad ne nedostaju, uvek idemo u korak ili ispred vremena. Tu smo da odgovorimo na sve zahteve klijenata i da nadmašimo njihova očekivanja.

Budućnost je već tu, s obzirom na to da nam je proizvodnja uvek po 2-3 godine unapred prodata.

YOUR ERA

IZMEĐU „SMEDEREVCA” I ALGORITMA

PORTRET GENERACIJE X U NOVOJ ERI

PIŠE:

SAVKA MIĆIĆ FOTOGRAFIJA: STEFAN SOKOLOVSKI

Tkanje između digitalnog sutra i mirisa detinjstva, pisan iz perspektive generacije koja jedina ima privilegiju da autentično živi u oba sveta.

Ko zapravo čeka novu eru? Dok se svet ubrzava do neprepoznatljivosti, hvatam sebe kako stojim tačno na sredini, u onom dragocenom međuprostoru gde se staro i novo dodiruju. Dopada mi se ovde. Imam tu retku veštinu da se u trenutku prilagodim analognom miru prošlosti, a već u sledećem prebacim u digitalni vrtlog budućnosti. Ali ne želim samo novo. Ne želim svet koji je isključivo linearan, suviše razuman i sterilno očišćen od emocija.

U mojoj novoj eri mora biti mesta za miris bakinih lepinja i mladog kajmaka pored „smederevca”, u onoj jedinoj toploj sobi dok stiže zima. Želim taj „mali haos” osećaja, onu božanstvenu neizvesnost gde ne razumeš svaki momenat razumom, ali znaš da je put ispravan jer te vodi intuicija. Mi smo naučili da čitamo svoje telo kao mapu: strah koji steže grudi, bes koji udara u glavu, sramotu na obrazima i tugu koja se gnezdi u grlu. Naučili smo da je intuicija u stomaku, a sreća u celom telu. To je znanje koje se ne može „apgrejdovati” kao softver. Mladi danas žive u uzbuđenju koje se graniči sa anksioznošću. Od malih nogu su trenirani da stalno nadograđuju sve – telefon, outfit, imidž, sopstvenu vrednost. Njihova pažnja je oblikovana segmentima od 90 sekundi, brzim rezovima koji ne ostavljaju prostor za disanje. Kod mene je, pak, sve „sporo-brzo”. Može sve, ali ne sve odjednom i ne odmah. U ovoj eri me neizmerno raduje dostupnost znanja; to što su jezici, slikanje ili kuvanje nadohvat klika. To je rad na sebi koji zahteva samo fokus – onu dragocenu valutu koju svet polako gubi, a koju mi,

pripadnici Generacije X, još uvek ljubomorno čuvamo.

Često nas zovu „srednjim detetom” istorije ili MTV generacijom. U 2026. godini, mi smo postali primarna klasa negovatelja, ona „sendvič generacija” pritisnuta između dece koja se još nisu osamostalila i roditelja čiji se svet polako gasi u magli kognitivnog pada. Naš najveći strah nije sopstveni kraj, već logistički haos koji bismo mogli ostaviti iza sebe. Plašimo se da ne postanemo teret, da ne ostavimo „nered” od neotključanih šifri i nerešenih testamenata. Želimo čiste račune jer znamo koliko nered boli. Ali, u tom pritisku, mi smo postali najprilagodljiviji. Naučili smo kako da zadovoljimo druge, a da pritom ne izgubimo sebe. Prva smo generacija koja je zaista počela da brine o svom psihičkom i fizičkom zdravlju, odbijajući da sredovečnost dočeka u depresiji. Mi se radujemo što naša deca postaju nezavisni ljudi, ne zato što ih manje volimo, već zato što je došlo vreme da konačno postanemo glavni likovi u sopstvenoj priči, a ne samo logistička podrška drugima. Dok se mlađi bore sa krizom identiteta u digitalnom ogledalu, mi u 2026. godinu ulazimo samouvereno. U svetu prepunom AI generisanog sadržaja, naš ponos je naša „ulična inteligencija” i praktično iskustvo. Za nas je ova nova era zapravo velika prilika za „čišćenje buke”. Radujemo se jednostavnosti, efikasnosti i unutrašnjem rastu. Putovanja, prijatelji i miris toplog hleba – to je naša definicija napretka. Mi ne čekamo novu eru; mi je živimo pod sopstvenim uslovima, uživajući u svakom momentu, jer smo konačno naučili da je svaki od njih, bez obzira na broj godina, neopisivo dragocen.

YOUR BOOK

TESLINA LETELICA

MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: SAŠA DANILOVIĆ, © TESLA SCIENCE FOUNDATION USA, 2026 NEW YORK, NEW YORKER I IZ PRIVATNE ARHIVE

MAJA CVETKOVIĆ SOTIROV JE SRPSKA KNJIŽEVNICA ZA DECU I MLADE I PROFESORKA SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI. ROĐENA JE 1980. U PIROTU, GDE JE ZAVRŠILA GIMNAZIJU, A POTOM STUDIJE SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI (I MASTER) NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U NIŠU. LICENCIRANI JE PROFESOR, GOVORI ENGLESKI I RUSKI JEZIK, DEO ŽIVOTA JE PROVELA U NIŠU I BEOGRADU, A KASNIJE I U FRANCUSKOJ. TRENUTNO JE PROFESIONALNO ORIJENTISANA KA SJEDINJENIM DRŽAVAMA ZBOG SVOG KNJIŽEVNOG I NAUČNOG RADA. MAJA CVETKOVIĆ SOTIROV OBJAVILA JE VIŠE KNJIGA, MEĐU KOJIMA SU ŠTAMPANA I ELEKTRONSKA IZDANJA: „ČAROBNI JEDRENJAK — PRIČA O NIKOLI TESLI”, KOJA JE OBJAVLJENA U NJUJORKU I NALAZI SE NA SAJTOVIMA ŠIROM SVETA POD NASLOVOM „MAGICAL SAILS — A NIKOLA TESLA STORY”, „FRANCUSKA AVANTURA (PRIČA O BLEZU PASKALU)”, „DEČAK KOJI NIJE ŽELEO DA POSADI DRVO“, „DEČAK I VILA”, „NOĆ UOČI BOŽIĆA SA TESLOM”, „SNEGUROČKA I SRCE OD PAHULJE”, „MAČAK KOJI NIJE ŽELEO DA PERE RUKE”, „DEVOJČICA KOJA JE UPOZNALA PINOKIJA”, „KNJIGA SLEPLJENIH KORICA”...

MAJA PRIPADA ONIM AUTORIMA KOJI KNJIŽEVNOST NE POSMATRAJU SAMO KAO UMETNIČKI IZRAZ, VEĆ KAO PROSTOR SUSRETA OBRAZOVANJA, MAŠTE I VREDNOSTI KOJE OBLIKUJU MLADE ČITAOCE. KAO NAGRAĐIVANA AUTORKA ZA DECU I MLADE I NEKADAŠNJA PROFESORKA KNJIŽEVNOSTI, SVOJ RAD GRADI NA SPOJU PEDAGOŠKOG ISKUSTVA I PRIPOVEDAČKE IMAGINACIJE. NJENE KNJIGE, MEĐU KOJIMA SE POSEBNO IZDVAJA PRIČA O DETINJSTVU NIKOLE TESLE, PRELAZE GRANICE LOKALNOG ČITALAŠTVA I PRONALAZE PUT DO MEĐUNARODNE PUBLIKE, POTVRĐUJUĆI UNIVERZALNOST TEMA KOJE OBRAĐUJE — RADOZNALOST, STVARALAŠTVO I VERU U POTENCIJAL DETETA.

Tvoja najnovija knjiga nosi naziv „Teslina letelica1 — Bajka o slomljenom srcu (i Da Vinčijevoj tajni)”. Ovaj roman spaja dve velike istorijske ličnosti — Nikolu Teslu i Leonarda da Vinčija. Šta te je inspirisalo da ih dovedeš u isti književni prostor?

Nikola Tesla i Leonardo da Vinči su u mojim očima nekadašnji dečaci koji su gledali u nebo i verovali da je moguće dotaći ono što drugi još ne vide. Inspirisala me je njihova hrabrost da maštaju. Obojica su često bili korak ispred svog vremena. Ponekad neshvaćeni, ponekad osporavani, ali nikada bez vere u ideju. Iako u mojoj bajkovitoj prozi postoje izmaštani slojevi, bajkoviti elementi i junaci, ne koristim taj prostor kao mesto direktnog i fizičkog susreta istorijskih ličnosti, naprotiv, njihove živote postavljam od-

1Pravopis srpskog jezika Matice srpske beleži: „letilica, letilište, nije od neknjiževnog „letiti“ nego sistemski pravilna tvorba (produktivnost formanta -il-, up. predilica, pletilja); naporedne varijante: ek. letelica, letelište, ijek. letjelica, letjelište (izbor prema jez. osećanju).

Milan Šipka se (sa normativnog stanovišta) opredeljuje za oblik letelica kao standardno prihvaćen u savremenom srpskom jeziku. https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/7765?show=full

vojeno, ali ih povezujem simbolima, naukom i uz pomoć glavnih junaka, koji ih spajaju u jedinstvenu avanturu odbrane sveta od zla. Motiv letelice došao je prirodno, let kao simbol oslobađanja. Spojila sam Teslu i Da Vinčija kako bih rekla da je redu biti drugačiji, sanjati i čuvati srce, čak i kada svet još ne razume tvoje snove. Moje knjige žive u meni još od najranijeg detinjstva. Ko su zaista junaci u letećoj mašini?

Moje knjige spajaju nauku, kulturu, istoriju, nauku, emociju. Slojevitost i hibridnost se verovatno najviše vidi kada razgovaramo o junacima (Francuska avantura, Čarobni jedrenjak), tako je i u novoj knjizi Teslina letelica:

• savremena deca — Luka i Lana (pridružuje im se Oven)

• istorijske ličnosti — Nikola Tesla, Leonardo da Vinči (u Francuskoj avanturi Blez Paskal)

• bajkovita bića (čuvar-vila nauke Anđelina, zla vila Gromlina)

• (anti)junaci koji su presek svih skupova ličnosti (zli naučnik, vilinski robot Viloid).

Istorijska mesta, istorijski predmeti i pronalasci, bajkoviti pronalasci: Kolumbov jedrenjak Santa Marija, Teslina letelica, letelica Leonarda da Vinčija, Teslin kalem, vilinska letelica Šklopocija.

Savremena deca u mojim knjigama postavljaju pitanje Zašto? (Luka), spajaju svet (Oven) i ne zaboravljaju emocije (Lana). Istorijske ličnosti prikazujem u knjigama onako kako su ih prikazali literatura i izvori, zato je potrebno mnogo istraživačkog rada da bi nastala jedna knjiga poput Čarobnog jedrenjaka ili Tesline letelice — tu su istorijski podaci, pronalasci i izmaštana priča večite borbe dobra i zla u kojem učestvuju vile, vilinski naučnici.

Kada si shvatila da je deci potrebno ponuditi knjigu koja ima i praktičnu, primenjivu vrednost — koja ne samo da ih inspiriše, već i podstiče na delovanje?

Odrasla sam uz knjige i dekine priče. Rano sam naučila da čitam — našla sam se između priča o Pčelici Maji, o detinjstvu Nikole Tesle i priča iz prošlosti dekine porodice, ali i o istoriji naše zemlje. Sve teme koje sam upila kao devojčica pratile su me tokom školovanja, a nisu nestale ni kada sam postala mama. Privrženost korenima je i danas snažna, ne prestaje, bez obzira gde me život postavi, pošalje ili preseli (a selio me mnogo puta). Upravo ta privrženost me je navela da primetim šta nedostaje savremenom detetu, ali i nama roditeljima. Posmatrajući svog sina, okolinu, različite porodice u inostranstvu i zemlji, sva preispitivanja vodila su ka velikom pitanju: Gde pronaći svet koji spaja naše detinjstvo (ono što nedostaje savremenom detetu) i detinjstvo naše dece (ono što savremenom roditelju nedostaje, gde uključujem i sebe)?

Shvatila sam da knjiga može biti most između naših korena, privrženosti porodici i spoljnih uticaja, posebno dinamičnih ekrana. Inspiracija za takvu knjigu koja povezuje, nastala je usred Francuske (2016/2017), gde sam se preispitivala da li je važno ostati sa porodicom u stranoj zemlji ili uraditi nešto drugačije. Lukino interesovanje za okolinu pobedilo je sve moje sumnje i istraživačni rad — zanimali su ga spomenici, zgrade, ulice. Da bi razumeo okolinu, bilo je važno da upozna istoriju, kulturu, gde se preselio, ali isto tako da raste sa znanjem o zemlji, ljudima i porodici iz koje potiče — najlakši put razumevanja

velike svetske slagalice života. Počela sam da mu pričam priče, baš kao nekada moj deka „maloj Maji”, samo što u tom trenutku glavni junak mojih priča nije bilo detinjstvo Nikole Tesle, već detinjstvo Bleza Paskala i njegova prva mehanička mašina za računanje. Nešto kasnije, Luka i njegova sestra od strica upoznali su se sa fotografijama iz arhive njihovog deke (a mog svekra), zabeleženim kraj spomenika Nikole Tesle na Nijagari iz 1987. i tada se probudila priča o Nikoli Tesli iz mog detinjstva, nadograđujući se sadržajem prilagođenim savremenom detetu.

Na nama je, kao roditeljima, da tu savremenu knjigu pružimo detetu, kroz nju se povežemo sa svojim naslednicima, jer dete koje zna odakle potiče, ali i zna u kakav svet ulazi, rasadnik je samopouzdanja, takvoj deci pripada savremeni svet.

U tvojoj savremenoj poetici dečje književnosti prisutan je motiv deteta koje se pita. Koja pitanja ono postavlja — sebi, svetu i budućnosti?

U savremenoj poetici dečje književnosti dete nije pasivni primalac poruke, već aktivni subjekt mišljenja. Ono se ne zadovoljava gotovim odgovorima — ono pita. Pre svega, pita sebe: Ko sam ja? Odakle dolazim? Šta me čini vrednim? Da li je u redu što sam drugačiji? Mogu li i ja da stvorim nešto veliko? Ta pitanja nisu znak nesigurnosti nego početak identitetskog sazrevanja. Dete koje poznaje svoje porodično i kulturno nasleđe ne pita iz straha, već iz radoznalosti. Ono traži kontinuitet — mesto u priči koja je počela pre njega.

Zatim, pita svet: Zašto stvari funkcionišu tako kako funkcionišu? Da li je znanje samo moć ili i odgovornost? Može li tehnologija služiti ljubavi, a ne dominaciji? Može li različitost biti bogatstvo, a ne pretnja? Ova pitanja pokreću kritičko mišljenje. U njima se spajaju nauka i etika, radoznalost i empatija. Najzad, dete pita budućnost: Kakav svet želimo da gradimo? Šta ćemo nadograditi iz onoga što smo nasledili? Kako da budemo bolji od svojih grešaka, a verni svojim korenima?

U toj dimenziji, pitanje postaje čin stvaranja. Pitanje je prvi izum, pre svih pronalazaka o kojima govorim u svojim pričama.

U mojoj poetici dete koje pita nije buntovno radi otpora, već radoznalo radi razumevanja. Verujem da je najvažniji pedagoški cilj savremene dečje književnosti osposobiti dete da postavlja dobra pitanja. Jer dete koje pita razvija mišljenje. Dete koje misli razvija odgovornost, a dete koje povezuje znanje, kulturu i empatiju — ono stvara svet u kojem želi da živi.

Ova pitanja postavljaju moji junaci: Lana, Oven i Luka.

U svom stvaralaštvu, okrenula si se velikom Nikoli Tesli. Odakle ta ljubav prema ovom „čarobnjaku” koje moderno doba sve više shvata i poštuje?

Moja ljubav prema Nikola Tesla nije nastala iz fascinacije genijem, već iz susreta sa pričom. Još kao dete, slušala sam priče o njegovom detinjstvu, o Smiljanu, o majci Đuki i ocu Milutinu, o dečaku koji je gledao u nebo i zamišljao svet drugačiji od onog koji vidi. U tim pričama sam videla dete koje misli, sanja i ne odustaje. Videla sam da su moji snovi, strahovi, ponekad i usamljenost veoma bliski onom dečaku Nikoli Tesli iz dekinih priča. Kasnije sam shvatila da je upravo u tome njegova veličina. Tesla nije samo simbol naučnog napretka — on je simbol hrabrosti da ostaneš veran svojoj ideji, čak i kada je svet ne razume.

Savremeno doba ga sve više poštuje, jer počinje da razume širinu njegove vizije — bežičnu komunikaciju, globalno povezivanje, energiju dostupnu svima. Ali mene je više od tehničkih dostignuća privukla njegova misaona disciplina i njegova etika. Njegovo uverenje da znanje mora služiti čovečanstvu.

U svom stvaralaštvu nisam želela da Teslu predstavim kao nedodirljivog genija. Želela sam da ga približim detetu. Da pokažem da iza svakog velikog izuma stoji radoznalost, upornost i duboka povezanost sa porodicom i poreklom. Možda je zato za mene Tesla most — između nauke i mašte, između tradicije i budućnosti, između deteta koje pita i odraslog koji još uči.

I upravo tu, u tom prostoru između, sačuvano je i moje detinjstvo, ali se rodila i moja književna ljubav prema njemu.

Tvoji mladi čitaoci kroz knjige putuju kroz istoriju nauke i ideja. Koliko traje tvoj istraživački put, a koliko sam čin pisanja, dok se iz tog procesa ne „rodi“ nova knjiga?

Moj istraživački put uvek traje duže od samog pisanja. U jednoj knjizi se pojavi stotine novih termina iz nauke koje bi trebalo objasniti jezikom dece. Kada se bavim temom poput života i ideja Nikola Tesla, istraživanje traje mesecima, a ponekad i godinama. Čitam biografije i naučne radove, proučavam istorijski kontekst, promišljam porodične odnose i kulturni okvir epohe. Važno mi je da razumem vreme u kojem je živeo, ali i unutrašnju logiku njegovog mišljenja. Tek kada osetim da mogu da uđem u tu misaonu strukturu, dozvoljavam sebi da počnem da pišem. Saradnja sa Tesla Science Foundation USA donela mi je neke zanimljive trenutke u svetu inspiracije u vezi sa novom knjigom „Teslina letelica — Bajka o slomljenom srcu (i Da Vinčijevoj tajni)”. Tokom istraživačkog rada, imala sam priliku da sarađujem sa osnivačem Fondacije Nikolom Lončarom i njegovom suprugom Morin, ali i da posmatram njihovo druženje sa unucima, način na koji im prenose znanje. Dok je Nikola izvodio eksperimente sa svojim unukom Ovenom, strpljivo objašnjavajući Teslin kalem i bežične sijalice, podsetio me je na vreme koje sam provodila sa svojim dekom. I mi smo učili kroz razgovor, kroz priče, kroz radoznalost. Tada sam shvatila da Teslino nasleđe nije samo u arhivama i patentima, ono živi u prenosu znanja sa generacije na generaciju.

Iz tog iskustva, rodila se ideja o dečaku Ovenu koji postaje Lukin prijatelj, tačnije, njih dvojica i Lana zajedničkim snagama zaustavljaju zlo u novoj knjizi Teslina letelica — Bajka o slomljenom srcu (i Da Vinčijevoj tajni). Oven je i u stvarnosti i u priči rođen u Americi, sa srpskim korenima, a njegov deka je iz krajeva iz kojih potiče i Tesla. I bez obzira što su Ovenovi roditelji rođeni u Sjedinjenim Državama, tokom razgovora sa njim shvatila sam koliko razume Teslin život i rad. Oven nije samo književni lik, junak — on je most koji pokazuje da poreklo nije ograničenje, već veza da znanje o sopstvenim korenima ne zaključava dete u prošlosti nego mu daje sigurnost da pripada i Srbiji i Americi, celom svetu. Kroz Ovenov lik sam želela da prikažem kako istorija, porodica i nauka mogu zajedno obli-

kovati savremeno dete — dete koje izvodi Teslin eksperiment sa svojim dedom u Filadelfiji, a istovremeno razume priču o Smiljanu. U tom spoju, rodio se deo moje knjige.

Sam čin pisanja je intenzivan — ponekad traje devet, ponekad dvanaest meseci — u zavisnosti od složenosti priče. U toj fazi, istraživanje i imaginacija počinju da se stapaju. Najlepši trenutak je kada likovi počnu da govore sopstvenim glasom. Tada znam da se knjiga rađa. Zato verujem da knjiga ne nastaje onog trenutka kada je napisana, već onda kada su istraživanje, promišljanje i emocija sazreli u jedinstvenu celinu.

Tvoji stvaralački projekti okupljaju značajne saradnike iz različitih oblasti. Da li je taj izbor spontan ili promišljen proces traganja za pravim glasovima i energijama?

Kada radite književne projekte koji povezuju književnost, nauku, istoriju i pedagoški rad, jasno je da jedan glas nije dovoljan. Potrebni su različiti pogledi, različite kompetencije, ali i zajednička vrednosna osnova. Zato je izbor saradnika uvek bio promišljen proces, ali proces u kojem sam slušala energiju, ne samo biografiju.

Važno mi je da ljudi sa kojima sarađujem razumeju suštinu ideje: da knjiga nije proizvod, već odgovornost. Da naučno nasleđe nije dekor, već temelj. Da rad sa decom zahteva ozbiljnost i poštovanje. Tako su se prirodno formirali krugovi saradnje — od ilustratora, recenzenata i lektora, do stručnjaka iz oblasti nauke i obrazovanja. U svakom projektu tražila sam ne samo stručnost, već i integritet. Rekla bih da je to traganje za pravim glasovima zapravo traganje za istim unutrašnjim uverenjem: da stvaramo nešto što nadilazi pojedinca.

Neizmerno sam ponosna na stručnjake sa kojima sarađujem i na novoj knjizi (kriterijum navođenja je azbučni red): Miroslav Aleksić i Amalija Vitezović — recenzenti, Jelena Vitezović — recenzent i prevodilac, prof. dr Milutin Đuričković, Jovana Ignjatović — Pertini STEM-edukator, Vladimir Mančić — ilustrator.

Kako vidiš današnje mlade čitaoce — šta ih najviše pokreće i na koji način se tvoj autorski pristup prilagođava njihovom svetu?

Dečja književnost pripada svima nama jer uvek tragamo za odgovorima. Sve generacije tragaju za odgovorima o tome ko su, gde pripadaju i kuda idu. U svom autorskom pristupu ne pojed-

nostavljujem ova pitanja, već ih činim otvorenim za promišljanje, povezivanje i razgovor. Nauka, istorija i porodica nisu dekor, to je prostor u kojem dete i čitalac uopšte može da prepozna sebe. Istinski sazrevamo tek kada preuzmemo odgovornost za svoju decu i tada, kroz roditeljstvo, razumemo kroz šta su prolazili naši roditelji — to je pola našeg puta u pronalaženju odgovora na pitanja ko smo i gde pripadamo, mnogo kasnije saznajemo kuda idemo. Upravo zato verujem da je dečja književnost svet koji pokreće, gradeći most između generacija — podseća odrasle i osnažuje decu. Ona nas sve uči da pitanja nisu slabost, već početak pokretanja unutrašnjih svetova.

Možemo li uskoro očekivati nove projekte ili teme koje će otvoriti drugačije horizonte istraživanja i čitanja? U kom pravcu te trenutno vodi kreativna radoznalost?

Novi projekti su u pripremi, jer kreativna radoznalost kod mene nikada ne miruje. I dalje me vodi spoj nauke, porodice i identiteta, ali iz novih uglova — kako nastaje hrabrost, kako se gradi karakter i kako dete uči da odgovorno koristi znanje. Zanima me i odnos savremenog deteta prema tehnologiji, ali kroz prizmu etike i empatije. Želim da otvaram unutrašnje horizonte —

pitanja pripadnosti, smisla i samopouzdanja. Ukratko, moj sledeći pravac vodi ka temama koje pomažu detetu da razume svet, a odraslima da ga ponovo vide očima deteta.

Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Kako vidiš svoju novu etapu života?

Pre mnogo godina, kada sam pitala supruga šta je to presudilo, osim ljubavi i vrednosti koje delimo, da poželi da postanem njegova supruga, rekao mi je rečenicu koja mi tada i nije bila mnogo jasna: „Imaš ogroman potencijal duhovnog rasta i razvoja!“ Ne smem ni da pomislim da sam skoro bila ljuta zbog njegovog odgovora, međutim, uzimajući u obzir da je njegov posao menadžera oslonjen na pitanje ljudskih resursa i razvoja jedne internacionalne firme, reći ću samo da me je bolje razumeo nego ja samu sebe u tom trenutku.

Danas, iz ovog ugla, za mene je svaki period mog obrazovanja i životnog ciklusa bio nova era. Menjala sam se, sazrevala, posmatrala svet sa (ne)razumevanjem i nadam se da će svaki novi korak biti moja nova era — prava, ispunjujuća i smislena.

YOUR BEOGRAD

BEOGRAD – MOJ GRAD

Beograd ima tu neku čar da ga je voleti lako, a napustiti teško. Možda zato što svaki njegov kamen nosi priču, svaki trg i svaka ulica svedoče vekovima. Tu su ostaci rimskog Singidunuma, koji podsećaju da je grad kroz istoriju uvek bio na raskršću – ljudi, kultura, carstava. Kalemegdan, s pogledom na ušće dveju reka, čuva tajne osvajanja i odbrane, dok utvrđenja šapuću o hrabrosti i gubicima, o ljubavi i izdaji, o vremenu koje Beograd ne zaboravlja. Beograd voli one koji ga vole. Ljubav uvek mora biti osbostrana, jer ako nije, nije potpuna. Zato i slika ovoga grada je iz ljubavi načinjena. I lakim i lepim perom napisana. Volim Beograd jer je romantičan. Volim ga zato što u njemu osećam život u punoj snazi – njegov puls se čuje u ritmu tramvaja, u smehu ljudi na ulici, u zvuku reka koje ga okružuju. Volim ga jer je grad kontrasta: staro i novo, mirno i haotično, tugom i radošću ispunjeno mesto koje ne prestaje da te iznenađuje. Volim da kažem da je Beogard Holivud. Svaki dan je neki novi film, a ti si glavna junakinja u njemu.

Beograd je priča za sebe, grad za sebe. Pun nekog dostojanstva ali i samilosti. Beograd nije gord, nije smešan, nije tužan. On je

kao neki gorostas koji u svoj zagrljaj prima svakoga ko mu priđe — bez pitanja ko si, odakle dolaziš i šta nosiš sa sobom.

U njegovom naručju ima mesta i za pobednike i za one koji tek traže svoj put, za umorne putnike, za sanjare, za umetnike i buntovnike. Njegova snaga ne leži u savršenstvu, već u slojevima vremena koje nosi na sebi — od tvrđave koja je gledala smenu carstava, do bulevara koji danas odzvanjaju savremenim korakom.

On ne traži da ga razumeš odmah. Dovoljno je da ga osetiš — u vetru sa ušća, u koracima preko Kalemegdana, u svetlima koja se pale kad padne veče. I tada shvatiš da Beograd nije samo grad. On je stanje duha, prostor u kome se istorija i sadašnjost susreću i tiho te prihvataju kao svog.

Ako mu okreneš leđa i odeš, tvoji koraci će odzvanjati balkansom ulicom, kao što se čuju hiljade i hiljade koraka onih koji su u njega došli baš tu, penjući se Balkanskom ulicom.

I zato Beograd se nosi urezan u srcu zauvek gde god da si. Beograd je grad koji te nauči da pripadaš, a da ostaneš slobodan. A sloboda nema cenu i nenapušta se.

REFRESH

YOUR ART

VERTIKALA DUŠE

FOTOGRAFIJE: MILAN RADOVANOVIĆ, NEMANJA MARAŠ

DUŠICA PEJIĆ JE UMETNICA KOJA U SVOM STVARALAŠTVU ISTRAŽUJE DINAMIČAN ODNOS VIZUELNE UMETNOSTI, POKRETA I PSIHOLOŠKIH STANJA. NJENA DELA NOSE SNAŽAN PEČAT NESVESNOG I POZIVAJU NA INTROSPEKCIJU. KROZ APSTRAKTNU UMETNOST, BAVI SE DUBINSKIM PSIHOLOŠKIM PROCESIMA, UKAZUJUĆI NA TO DA UPRAVO IZ UNUTRAŠNJIH NAPETOSTI NASTAJE PROSTOR ZA RAZVOJ I DRUGAČIJE RAZUMEVANJE SEBE, A SAMIM TIM I PODLOGA ZA NJENU UMETNOST. OSNOVNE I MASTER STUDIJE SLIKARSTVA ZAVRŠILA JE NA AKADEMIJI UMETNOSTI U NOVOM SADU, A SPECIJALISTIČKE STUDIJE SLIKARSTVA NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. PREPOZNATA JE KAO JEDNA OD OSAM NAJISTAKNUTIJIH APSTRAKTNIH SLIKARA SRPSKE UMETNOSTI NAKON 2000. GODINE U OKVIRU PROJEKTA ISTORIČARA UMETNOSTI I LIKOVNOG KRITIČARA VASILIJA B. SUJIĆA. NJENA DELA NALAZE SE U JAVNIM I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, UKLJUČUJUĆI WIENER STÄDTISCHE ART COLLECTION, MONO COMPANY (BUDIMPEŠTA), MANDARIN ORIENTAL SAVOY (CIRIH), ALEX LAKE (CIRIH), VILLA KENNEDY (FRANKFURT), KAO I DRUGE KOLEKCIJE. ZA SVOJ RAD DOBILA JE VIŠE PRIZNANJA, MEĐU KOJIMA SU ZAHVALNICA SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI – OGRANAK NOVI SAD (2018), PRIZNANJE TESLA ART FONDACIJE U BEOGRADU (2017), PRIZNANJE ZA SARADNJU SA ART FEST AT DORAL U MAJAMIJU (2014) I NAGRADA ZA CRTEŽ INTERKOMERC BANKE U BEOGRADU (1998).

KROZ PEDAGOŠKI I UMETNIČKI RAD, KAO PROFESOR NA INSTITUTU ZA UMETNIČKU IGRU U BEOGRADU POVEZUJE RAZLIČITE UMETNIČKE DISCIPLINE, DOK JE NJENO STVARALAŠTVO LIČNO U POLAZIŠTU, A UNIVERZALNO U ZNAČENJU.

DUŠICA PEJIĆ JE ZNAČAJNA PREDSTAVNICA SAVREMENE SRPSKE UMETNOSTI, SLIKARKA ČIJI OPUS OBUHVATA ISTRAŽIVANJE UNUTRAŠNJIH KONFLIKATA, PSIHIČKIH STANJA I ODNOSA SVESNOG I NESVESNOG KROZ GESTUALNI I APSTRAKTNI IZRAZ.

Kako bi definisala svoju umetnost?

Suprotnosti su ono što me pokreće u životu, pa i u umetnosti. Svoju umetnost vidim kao snažan, ali tih govor duše koji kao takav postoji. Ta tiha postojanost, upravo zato što je tiha, nosi veliku pokretačku snagu. Čovek je biće polarnosti.

Ti si umetnica koja je iskustvo baleta kroz pokret spojila sa platnom.

Balet, kao i mačevanje, predstavljaju fantastična iskustva i moje velike ljubavi. To su umetnosti koje se, možda pre svega na duhovnom nivou, povezuju sa mojim radom u vizuelnoj umetnosti. Sve se one na jednom gotovo arhetipskom nivou povezuju i spajaju kroz kretanje, snagu, izdržljivost i hrabrost.

Balet je pitanje stava, kao i umetnost: graciozno, naizgled lako, a zapravo stabilno i snažno, iza čega stoji ozbiljan rad. Dakle, ta povezanost postoji na duhovnom i na fizičkom, pokretačkom i konceptualnom planu.

Mnogo puta mi je bilo teško da racionalno definišem značaj onoga što radim i sve je delovalo nepovezano. Ipak sam osećala da je to za mene važno. Sve što nam je istinski važno, makar delovalo nepovezano, u nekom trenutku se poveže na dublji način, kao slagalica duše.

Zašto je kretanje – duhovno, fizičko i mentalno značajno za tvoje stvaralaštvo?

Sve što radimo u životu vezano je za kretanje. Kretanje je život. Vrlo je važno da se krećemo duhovno, mentalno, emotivno, telesno, kako god. Kada stojimo, mi ne stagniramo. Tada nazadujemo, u regresiji smo.

Mnogo puta kada odem u atelje, ne slikam. Potrebno mi je da razmišljam, da osećam. Da ulazim u svoj unutrašnji prostor. To je izuzetno važno, kao i samo slikanje. Jer kretanje nije uvek samo akcija slikanja. Aktivno, a ne pasivno, stihijsko, unutrašnje kretanje značajnije je od same fizičke aktivnosti rada. Ako smo u tom kretanju, i sam rad se kreće. Moj aktivni rad na slikama može trajati kratko, ali je on rezultat dugog duševnog kretanja.

U tvom radu često se naslućuju slojevi simbolike i unutrašnjih pejzaža. Kada si prvi put došla u dodir sa Jungovom psihologijom i kako je ona oblikovala tvoj umetnički jezik?

Interesovanje za psihologiju nastalo je iz potrebe da upoznam i pomognem sebi. Pre više od 20 godina, doživela sam anksiozne napade panike. Tada je to bilo teško iskustvo, ali sam kasnije, posle više godina, shvatila da je to jedna od najvažnijih stvari koje su mi se dogodile u

životu. To je dovelo u pitanje moje stavove i donelo duboke promene mog odnosa prema sebi i životu.

Moje interesovanje za apstraktnu umetnost postojalo je i pre toga, tako da se interesovanje za psihologiju prirodno nadovezalo na moje stvaralaštvo. Apstraktna umetnost možda i više od bilo koje druge omogućava neposredan dodir sa nesvesnim i unutrašnjim prostorom.

Pored raznih autora koje sam čitala, Karl Gustav Jung je ostavio najdublji uticaj na mene. On je fantastičan mislilac, neko ko ide u dubinu. U vertikalu života, ne horizontalu. Mnogo je inteligentnih i obrazovanih ljudi, ali je malo mudrih. Jung je svakako jedan od njih.

Jung je smatrao da su simboli most između svesnog i nesvesnog — da li sliku doživljavaš kao prostor tog susreta?

Moje slike jesu prostor gde se susreću svesno i nesvesno. Gde dodirujem i pokušavam da zahvatim deo nesvesnog sadržaja. To nije racionalan proces, ali zahteva duboko promišljanje koje nije vezano za sam akt slikanja, već mu prethodi. Onog momenta kada krenem da slikam, to je relativno brz proces i nema puno prostora za razmišljanje. Tada je važno da sve

pustim. Da greška nije greška, da sve što nastane i nađe se na tom platnu bude deo slike. Da sve bude otvoreno. Tu nema popravljanja. Dakle, tada sve ono što jesam, što sadrži taj moj unutrašnji prostor, postaje vidljivo. I što dublje uspem da uđem u taj prostor, da zaronim, to će ono što iznesem prestati da bude samo lično i postati deo svih nas, deo kolektivnog iskustva koje svi nosimo u sebi.

Ako bi morala da izdvojiš jednu Jungovu ideju koja te najviše prati kroz stvaranje, koja bi to ideja bila i zašto?

„Čovek je uvek individua, ali nije uvek to što jeste.“ K. G. Jung, Intervjui i susreti, str. 115. Ko smo mi zapravo? Ne šta smo, već ko smo? Šta stoji iza svega? Koliko smo zaista ono što jesmo i šta nam pogled ka unutra otkriva?

Iza svake naše aktivnosti, dakle onoga što radimo, što govorimo, pa čak i mislimo, uvek postoji još nešto čega nismo svesni. Čak smo toliko sigurni da ne postoji da ga ni ne dovodimo u pitanje. Upravo to „ još nešto“ smo zapravo mi. To je ono do čega pokušavam da dođem i vizuelno prikažem. Serija slika Konflikt je jedan od načina tog istraživanja. Šta je to što nosi sve ostalo? Slika daje šansu tom prikazu.

Koliko dugo je sazrevao performans Kinetički crtež i na koji način bi opisala to iskustvo — kao dijalog tela, linije i energije koja oblikuje prostor?

Performans Kinetički crtež, iako drugačiji način izraza od slikarstva, duboko je vezan za njega u idejnom i psihološkom smislu. Sva moja iskustva crtanja, slikanja, baleta, mačevanja, u momentima kada su se dešavala su mi delovala naizgled nepovezano, ali su imala mnogo dublji uticaj nego što sam toga bila svesna. Moje angažovanje na Institutu za umetničku igru u Beogradu mi je donelo sjajno i inspirativno iskustvo sa mladim profesionalnim igračima, gde se i moje interesovanje za vizuelno delo i pokret jednostavno, lako i prirodno spojilo u nešto što je tada bilo zrelo da se dogodi, a to je performans Kinetički crtež. To je vizuelno dokumentovanje pokreta u kojem se brišu granice između pokreta i vizuelne umetnosti, tela i linije. Performans u sebi nosi dubok arhetip. Crtež nastaje kroz intuitivan i improvizovan pokret nesvesnog koji nije kontrolisan. Kao takav, u sebi nosi i lično i kolektivno nesvesno. Taj trag koji ostavljam za sobom na podlozi na kojoj se moje telo kreće može da odražava arhetip koji se u datom momentu dešava u mom nesvesnom. Sam proces nastanka Kinetičkog crteža u sebi nosi i nešto ritualno. Moja priprema, fokus na sopstveno telo i oslobađanje kontrole takođe predstavlja arhetip. Tvoja izložba Konflikt bila je tokom februara predstavljena publici u Prodajnoj galeriji Beograd — prostoru koji već decenijama okuplja savremene umetničke glasove i otvara dijalog između umetnika i posmatrača. Kroz ovu postavku, otvorila si slojevitu temu unutrašnjih i spoljašnjih napetosti, istražujući konflikt ne samo kao stanje suprotstavljenosti, već i kao pokretačku silu transformacije i samospoznaje. Kako je nastajala ova izložba i koji su ključni impulsi oblikovali njen koncept?

Najsnažnije je ono što je autentično. Dakle ne originalno, jer taj pojam u profesionalnoj umetnosti ne postoji, već baš autentično. A autentično je ono što iskustveno proživljeno nosimo u sebi.

Rad na seriji Konflikt je započeo kao poces kroz koji sam i sama prolazila. Nema drugog načina da nešto istražimo, a da sami kroz to ne prolazimo, da uđemo u to. Ipak, ovde se ne radi

o predstavljanju mojih ličnih konflikata. Oni su samo povod, materijal koji mi služi u nameri kako pokrenuti dublje iskustvo i osvešćivanje. Onoliko koliko je nekoga, na bilo koji način, pomerila moja slika, toliko sam uspela u toj nameri. Kako bih bila u neposrednijem kontaktu sa sobom, autentičnijem, potrebno mi je da ulazim u sebe. Da tražim „to iza“. Da se spuštam u taj prostor nesvesnog.

Kako bih što neposrednije mogla da to iznesem na platno, onoliko koliko je moguće, i koliko sam u stanju da to uradim, važno mi je da što manje kontrolišem taj proces. Tako da radim suprotnom rukom od one koju inače koristim. U početku je to bilo vrlo neobično, ali interesantno i korisno iskustvo. Vidim forme koje nastaju, a koje svesno nisam planirala. Takođe, važna je i distanca. Što manja kontrola, a što veća fizička i mentalna distanca. Četke vezujem na dugačke štapove kako bi mi to omogućilo dodatnu distancu i manju kontrolu.

Svoj slikarski izraz oblikuješ kroz velike formate. Otkrij nam tajnu velike forme.

Veliki format doživljavam vrlo prirodnim i bliskim sebi. Veliku ulogu u tome imao je moj profesor Milan Blanuša, koji nas je suočio sa značenjem velike površine. Šta je ona i zašto je važna.

Iako delujem mirno, staloženo i introvertno, u sebi nosim snažnu energiju koja traži pokret, gest i prostor. Ako posmatramo iz ugla tajne, to je ništa drugo do velika stvaralačka energija. Fantastičan je osećaj imati tako veliku površinu ispred sebe. Nemam strah ni od kakvog praznog prostora, već veliko nestrpljenje i neverovatno moćan osećaj tog prvog poteza. Strah imamo samo kada nam namera nije jasna i kada se bojimo greške. Onog momenta kada grešku prihvatimo kao podjednako važan deo procesa, da greška nije greška nego važan deo onoga što nosimo u sebi, tada strah nestaje.

Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „My New Era“. Kako vidiš svoju novu etapu, novu eru koja počinje u svemu?

Vidim je ozbiljno, duboko, daleko. Ne kao početak nečeg novog, već kao produbljivanje i pronalaženje onoga što je duboko i oduvek tu. Jer taj prostor uvida je zapravo prostor slobode, a to znači i više odgovornosti prema onome što mi je dato i što nosim u sebi.

THE VERTICALITY OF THE SOUL

WORDS: MIA MEDAKOVIĆ

PHOTOS: MILAN RADOVANOVIĆ, NEMANJA MARAŠ

DUŠICA PEJIĆ IS AN ARTIST WHO, THROUGH HER WORK, EXPLORES THE DYNAMIC RELATIONSHIP BETWEEN VISUAL ART, MOVEMENT, AND PSYCHOLOGICAL STATES. HER PAINTINGS CARRY A STRONG IMPRINT OF THE UNCONSCIOUS AND INVITE INTROSPECTION. THROUGH ABSTRACTION, SHE EXPLORES DEEP PSYCHOLOGICAL PROCESSES, SUGGESTING THAT INNER TENSIONS OPEN SPACE FOR GROWTH AND FOR A DIFFERENT UNDERSTANDING OF ONESELF, AND THAT THIS IS WHERE HER ART BEGINS. SHE COMPLETED HER UNDERGRADUATE AND MASTER’S STUDIES IN PAINTING AT THE ACADEMY OF ARTS IN NOVI SAD, AND HER SPECIAL-

IST STUDIES IN PAINTING AT THE FACULTY OF FINE ARTS IN BELGRADE. SHE HAS BEEN RECOGNIZED AS ONE OF THE EIGHT MOST PROMINENT ABSTRACT PAINTERS IN SERBIAN ART AFTER 2000 IN A PROJECT BY ART HISTORIAN AND CRITIC VASILIJE B. SUJIĆ.

HER WORKS ARE PART OF PUBLIC AND PRIVATE COLLECTIONS IN SERBIA AND ABROAD, INCLUDING THE WIENER STÄDTISCHE ART COLLECTION, MONO COMPANY (BUDAPEST), MANDARIN ORIENTAL SAVOY (ZURICH), ALEX LAKE (ZURICH), VILLA KENNEDY (FRANKFURT), AMONG OTHERS. SHE HAS RECEIVED SEVERAL AWARDS AND ACKNOWLEDGMENTS FOR HER WORK, SUCH AS

AN AWARD FOR COLLABORATION WITH ART FEST AT DORAL IN MIAMI (2014), AND THE INTERKOMERC BANK AWARD FOR DRAWING IN BELGRADE (1998), AS WELL AS RECOGNITION FROM THE SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS, NOVI SAD DIVISION (2018), AND FROM THE TESLA ART FOUNDATION IN BELGRADE (2017).

THROUGH HER PEDAGOGICAL AND ARTISTIC WORK AS A PROFESSOR AT THE BELGRADE DANCE INSTITUTE, SHE CONNECTS DIFFERENT ARTISTIC DISCIPLINES, WHILE HER OWN CREATIVE PRACTICE BEGINS IN THE PERSONAL AND UNFOLDS INTO THE UNIVERSAL.

DUŠICA PEJIĆ IS AN IMPORTANT REPRESENTATIVE OF CONTEMPORARY SERBIAN ART, AN ARTIST WHOSE ARTISTIC PRACTICE EXPLORES INNER CONFLICTS, PSYCHOLOGICAL STATES, AND THE RELATIONSHIP BETWEEN THE CONSCIOUS AND THE UNCONSCIOUS THROUGH GESTURAL AND ABSTRACT EXPRESSION.

How would you define your art?

Opposites are what move me in life, and in art as well. I see my art as a strong yet quiet voice of the soul, a voice that simply exists. That quiet persistence, because it is quiet, holds great power. The human being is a polar being. You are an artist of movement, someone who has brought the experience of ballet into dialogue with the canvas. Ballet, like fencing, represents a profound experience and one of my great loves. These are arts that, perhaps above all on a spiritual level, connect deeply with my work in visual art. They meet and merge on an almost archetypal level, through movement, strength, endurance, and courage. Ballet is a matter of attitude, just like art: graceful, seemingly effortless, yet stable and powerful, supported by serious work. That connection exists both spiritually and physically, on the level of movement and on the conceptual plane. Many times it was difficult for me to rationally define the meaning of what I do; everything seemed disconnected. And yet I felt it was essential for me. Everything that truly matters to us, no matter how disconnected it may seem, comes together at a

certain moment on a deeper level, like pieces of a soul’s puzzle.

Why is movement — spiritual, physical, and mental, so important to your creation?

Everything we do in life is connected to movement. Movement is life. It is crucial that we move, spiritually, mentally, emotionally, physically, in every way. When we stand still, we do not remain where we are. We regress.

Many times I go to the studio and do not paint. I need to think, to feel. To enter my inner space. That is as important as the act of painting itself. Movement is not only the physical act of painting. Active, not passive, inner movement is more significant than physical activity. If we are in that movement, the work itself moves. My active work on a painting may last a short time, but it is the result of long inner movement.

In your work one often senses layers of symbolism and inner landscapes — when did you first encounter Jungian psychology, and how did it shape your artistic language?

My interest in psychology emerged from a need to understand and help myself. More than twenty years ago, I experienced anxiety and panic attacks. At the time it was a difficult experience, but years later I realized it was one of the most important things that happened to me. It questioned my beliefs and brought deep changes to my relationship with myself and with life.

My interest in abstract art existed before that, so psychology naturally continued my creative path. Abstract art, perhaps more than any other, allows direct contact with the unconscious and with the inner space.

Among many authors I have read, Carl Gustav Jung had the deepest impact on me. He is a remarkable thinker, someone who goes into depth, into the vertical axis of the horizontal. There are many intelligent and educated people, but few who are truly wise. Jung is certainly one of them.

Jung believed that symbols are a bridge between the conscious and the unconscious — do you experience painting as a space of that encounter?

My paintings are spaces where the conscious and unconscious meet. Where I touch and attempt to grasp a fragment of unconscious content. It is not a rational process, yet it requires deep reflection that precedes the act of painting itself.

The moment I begin to paint, the process is relatively fast and leaves little space for thought. Then it is important to let everything go. A mistake is not a mistake. Whatever appears on the canvas must remain part of the painting. Everything must stay open. There is no correction. At that point, everything I am, everything contained within my inner space, becomes visible. And the deeper I manage to enter and dive into that space, the more of what I bring forth ceases to be merely personal and becomes part of all of us, part of the collective experience we all carry within.

If you had to single out one of Jung’s ideas that guides you most closely in your creative process, which would it be and why?

“Man is always an individual, but not always himself.”

C. G. Jung, C. G. Jung Speaking: Interviews and Encounters, p. 87.

Who are we, truly? Not what we are, but who we are? What stands behind everything? How much are we truly ourselves, and what do we see when we look inside?

Behind every action what we do, say, even think, there is always something more of which we are not conscious. We are often so certain it does not exist that we never question it. And yet that “something more” is actually us. That is what I try to reach and to express visually.

The series Conflict is one way of exploring this. What is it that carries everything else? Painting gives that possibility a form.

How long did the performance of Kinetic Drawing envolve, and how would you describe that experience — as a dialogue between body, line, and the energy that shapes space?

The performance of Kinetic Drawing, although different from painting in form, is deeply connected to it conceptually and psychologically. All my experiences, drawing, painting, ballet, fencing, once seemed unrelated, yet they had a much deeper im-

pact than I was aware of. My engagement at the Belgrade Dance Institute brought inspiring work with young professional dancers, where my interest in visual work and movement naturally merged into something that was ready to happen, the Kinetic Drawing performance.

It is a visual documentation of movement in which the boundaries between movement and visual art, body and line, dissolve. The performance carries a deep archetype within it. The drawing emerges through intuitive, improvised movement of the unconscious, uncontrolled. As such, it carries both the personal and the collective unconscious. The trace I leave behind on the surface across which with my body moves may reflect the archetype active in my unconscious at that moment. The very process of creating a Kinetic Drawing contains something ritualistic. My preparation, the focus on my own body, the release of control, all of that is itself an archetype.

Your exhibition Conflict was presented in February at the Sales Art Gallery Belgrade in Belgrade — a space that for decades has gathered contemporary artistic voices and opened dialogue between artist and viewer. Through this exhibition you explored the layered theme of inner and outer tensions, exploring conflict not only as opposition but as a driving force of transformation and selfknowledge. How did this exhibition come into being, and what impulses shaped its concept?

What is strongest is what is authentic. Not original, because originality in professional art does not truly exist, but authentic. And authenticity is what we have lived and carry within ourselves.

The work on the series Conflict began as a process I was going through personally. There is no other way to explore something without entering it yourself. Yet this is not about presenting my personal conflicts. They are merely the material, the starting point that allows me to open a deeper experience and awareness. As much as someone is moved by

my painting, in any way, I have succeeded in that intention.

To be in more direct, authentic contact with myself, I must enter inward. To search for “what lies behind.” To descend into that space of the unconscious. In order to bring that onto the canvas as directly as possible, as much as I am capable, it is important for me to control the process as little as possible. I paint with the opposite hand from the one I normally use. At first it was unusual, but also interesting and useful. Forms appear that I did not consciously plan. Distance is also important, as it means less control with more physical and mental distance. I tie brushes to long sticks to create additional distance and reduce control.

You shape your painterly expression through large formats. Reveal the secret of the large form.

Large format feels completely natural and close to me. My professor Milan Blanuša was very important in this, confronting us with the meaning of a large surface, what it is and why it matters.

Although I appear calm, composed, and introverted, I carry a strong energy that longs for movement, gesture, and space. If there is a secret behind it, it is simply a great creative force.

It is an extraordinary feeling to stand before such a large surface. I have no fear of emptiness, only impatience and a powerful sensation of the first stroke. Fear exists only when our intention is unclear and when we are afraid of making a mistake. The moment we accept that a mistake is not a mistake, but an essential part of what we carry within, fear disappears.

The March issue of RYL Magazine carries the theme “My New Era.” How do you see your new phase, the new era that is beginning in everything?

I see it as serious, deep, far-reaching. Not as the beginning of something new, but as a deepening and a discovery of what has always been there. That space of awareness is in fact a space of freedom, and with it comes a greater responsibility toward what has been given to me and what I carry within.

YOUR CHANCE

ŠANSA I IZBOR

Dok pijem jutarnju, sada već drugu, kafu, stiže poruka: „Da li možeš da napišeš članak „My New Era“ za martovski broj RYL magazina i da mi pošalješ fotografiju? Rok 22. 2.“ Poruka od Mie. Odgovoram: „Tek smo se upoznali, a već moja nova era. Kakvo samopouzdanje.“ Jedan osmeh na ekranu i nada da sam se sporazumeo na daljinu preko kratkih poruka sa nekim novim hijeroglifima koji su se pojavili zadnjih deset godina i koji bi kao trebali da pomognu taj proces.

Nisam ja za pisanje. Još više ne o sebi.

O kojoj novoj eri da pišem? Posle raka? Prvi ili drugi put? Posle toga kada su bliski ljudi oko mene bili ljudi. Slabi i povodljivi? Konstanta. Posle operacije srca? Kada sam otišao opet za inostranstvo ili kada sam se vratio? Kada sam završio ugovor sa Svetskom bankom ili posle ovog u EPS-u? Posle upoznavanja sa Miom ili posle prve kafe? Ili ipak nova era uz nove aktivnosti osvešćivanja nacionalne svesti?

Ne znam, znači i ne treba da pišem. Ali nešto me nagoni da kažem — često nezahvalni i ne razumemo svoju sreću. Zatrpavamo se procesima učenja, posla, čak i druženja, bežeći od samog sebe i sučeljavanja da na miru prihvatimo sebe jer još nismo dostigli sopstvene ambicije i često nerealna očekivanja. Neko je rekao da su očekivanja majka razočarenja. A stalno nezadovoljstvo sobom krijemo u zadovoljstvu u poslu — neko u krizama koje sam iskonstruiše, neko beži u decu, neko u obaveze, neko u depresiju. Uvek ima gde da se pobegne. Ne bih sada i o porocima.

Mogao bih naravno da pišem o svojim uspesima u karijeri, izazovima koje sam prebrodio ili o onome što me je učinilo boljim. Ali bih voleo više o zahvalnosti i prihvatanju sebe u svojoj današnjoj eri. Zašto? Ja, recimo, nisam imao izbora. U stvari, nije istina.

Čovek u svom životu uvek ima dve stvari. Šansu i izbor. Moj izbor je bio da prihvatim situaciju koja je nastala sklopom okolnosti i nastavim da-

lje što bolje mogu. Onako da znaš da si šta god radio i danas dao sve od sebe.

Moja nova era su moji izbori u prepoznavanju šansi koje pruža svaki novi dan.

IZBORI

JA. Od svega što mi se ponudilo, izabrao sam sebe. Ne sebično nego iskreno i onako kako znam. Počeo sam da više poštujem svoje vreme, svoj trud, svoje resurse, ljude oko sebe i svoje zadovoljstvo. Setio sam se sporta, ljudi, umetnosti i prirode. Svega onoga što sam voleo. Privremena amnezija zaposednuta poslom i borbom za život me je najzad napustila i setio sam se stvari i ljudi koji mi prijaju i koji me vole. Setio sam se i da ja volim njih.

LJUDI. Koliko su mi sa naučne strane ljudi postali interesantni toliko sam prestao da ih puštam lako u lični prostor. Malo je mesta i vremena ostalo za ljude. Retki su ljudi.

PRIRODA. Šuma. Stara šuma, ne šiblje, i koliba bez ljudi u blizini. To su jedine životinje koje ne bih da vidim u prirodi.

MIR. Neko meša mir, samoću, usamljenost. MIR. Velika vrednost da si u miru sa samim sobom i sa svojim okruženjem. Dublje osećaš život, ljude i ono što se dešava oko tebe. Sve ima neku lepšu notu i rasterećen si.

VREME. Nemam ga. Ni za sebe, tebe, njega i nju. Ali ću ga naći ako želim ili je potrebno. Sutra ću ga imati manje tako da mi je važno kako ga trošim.

LJUBAV. Majka i dete. Otac i dete. Deda i unuci. Baba i unuci. Pas i čovek. Kućni ljubimci. Ljubav između ljudi? Mislim da su ljudi izgubili tu prelepu umetnost u jurnjavi za boljim sutra koje se reklamira. Suviše su očekivanja, interesa, lepih slika sa Instagrama i kurseva gurnuli u taj pojam definišući da je ljubav isključivo zadovoljstvo. Zaboravili smo osnovna pravila prirode i suštinu zajednice. Ljubav postaje porok i naivnost u

današnjem materijalnom svetu. Nije. To je kraljevska umetnost koja se uči i jedino osvešćeni ljudi mogu da je dožive. I to nema veze sa pameću, inteligencijom, parama ili bilo čim drugim. To je viši nivo svesti. Razlog i suština koji prerastaju u duhovnu vezu na bazi poštovanja i prihvatanja sebe i života.

PARE. Imaš, nemaš. Nema više pravila. Trebaju, ali nisu obavezne u velikoj količini. Novi skup sat ili skupa kola, hotel od šest zvezdica, nije sreća. Been there, done that. Meni, recimo, pare služe da bih još više stvarao.

UMETNOST. Sloboda i hrabrost da budeš to što jesi.

AMBICIJE. Pokretač i potrošač našeg života.

SEKS. Samo sa nekim ko me intelektualno privlači i daje mi makar privid mira i poštovanja. Osećaj da si bezbedan, potreban i željen, barem u tom momentu kada izgubiš osećaj za vreme.

HRABROST. Izbor da ne vrtiš filmove „šta bi bilo kad bi bilo“ nego dejstvuješ.

STRAH. Osećaj da će neko da te povredi ako se opustiš i prepustiš svojim osećanjima.

GLUPOST. Sastavni deo života svih ljudi.

ISKRENOST. Porok današnjeg doba.

OTVORENOST. Neopreznost, naivnost i glupost u očima drugih ljudi.

UČENJE. Večiti učenik sebe, života, onoga što nauka tvrdi da je uspela da objasni.

I možemo tako još dugo koračajući kroz šanse.

To je danas. Moja nova era. Ne znam kakva će sutra da bude. Možda napišem iz perspektive kako da se ljudi motivišu na osnovu njihovih primarnih motiva (što je tema mog doktorata u 51. godini i preko 27 godina radnog staža). Možda budem profesionalno krut i pišem o karijeri i kako raditi na sebi kroz prizmu onoga što se meni čini kao uspeh, ne spominjući naravno neuspehe koji su prethodili ili bili druga strana i posledica istih tih uspeha.

Ko zna? Ja ne. Znam samo da sam sutra na početku svoje nove ere. Dobro jutro!

REFRESH YOUR CONVERSATION

RAZIGRAVANJE –IGRA SUDBINE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ALEKSANDRA HERCL

Poluvreme

Mojih prvih 50 godina života je bilo prilično intenzivno i živopisno. One čuvene ‚80, koje su obeležili maksimalizam i optimizam, moje studije, putovanja i druženja, clubbing, pravosudni ispit, advokatura. Zatim gotovo dve decenije koje su počele analogno, pa masovno prešle u digitalno i gde se moj profesionalni put u finansijskim korporacijama razvijao uzlaznom putanjom. Gradila sam karijeru profesionalno i predano, ali sam stekla i sjajne prijatelje kroz posao. Istovremeno sam imala svoju najvažniju životnu ulogu – biti najbolja mama mojoj Milici. Danas je moja ćerka – posvećena majka, a ja sam postala „razigrana bajkica sa naočarima“.

To je to?

Nakon te 50. godine, moja radoznalost se nije smanjila. Postavila sam sebi pitanje: Da li je to zaista to? Spojler – naravno da nije.

Gledajući ljude oko sebe, osećala sam da u meni postoji još prostora za rast, kreativnost za nešto novo. Život me je tada neočekivano pogurao da napravim taj iskorak i izađem iz sveta korporacija i bankarstva. Dala sam sebi vreme da zastanem, oslušnem i sagledam šta želim dalje, da probudim onu razigranost koju sam negde usput, u raznim životnim fazama, svesno ili nesvesno utišala.

Od konvencionalnog do spontanog

Tako je nastalo „Razigravanje“ – jedinstven koncept u kojem povezujemo ljude kroz autentične susrete, zanimljive razgovore, otvorene uvide i definitivno nova iskustva.

Na prvoj večeri sam okupila svoje prijatelje koji se do tada nisu međusobno poznavali. Veče je bilo lagano, neopterećujuće, iskreno, čarobno. Pričali smo o životu, sinhronicitetu, biznisu, deci, astrologiji, eteričnim uljima, buvljaku, gramofonskim pločama... O svemu što nas pokreće, razigrava i zanima. Bez maski i titula.

120+ i dalje brojimo

Već nakon nekoliko večera, gosti više nisu bili samo moji prijatelji nego i njihovi prijatelji i prijatelji prijatelja. Razigravanje je raslo spontano i prirodno. Za ove tri godine koliko se razigravamo, susrelo se više od 120 ljudi.

Te večere su postala druženja i prepoznavanja nakon kojih ideš kući raspoložen sa osmehom na licu ili nastavljaš da razmišljaš o pričama i o ljudima koje ste upoznali ili o ljudima koje možeš da upoznaš na drugim večerima Razigravanja.

Svi ti susreti su promenili i moju percepciju pogleda na život i ljude. Shvatila sam da dešavanja nisu slučajna, da nas svaki susret nečemu uči i da znakovi pored puta postoje – ali su vidljivi tek kada usporimo.

Dugovečnost

Upoznavajući druge, najviše sam upoznala sebe i otvorila put za nove prilike. I baš tada u pravo vreme i na pravom mestu pojavila se moja nova profesionalna uloga. Danas sam menadžer Longevity klinike u Beogradu gde razvijamo savremeni i proaktivni koncept prevencije i dugovečnosti – kako živeti što duže, ali pre svega zdravo i vitalno. Neko bi rekao i razigrano.

Sada vidim jasnu nit koja povezuje sve što jesam i što sada radim – iskustvo iz velikih sistema, razigravanje ljudi i života i dugovečnost kao životna filozofija.

Serendipity

„Serendipity” na srpskom jeziku nema definisan ili direktan prevod. Najčešće ga opisujemo kao srećnu slučajnost, otkrivanje nečeg lepog slučajno ili igru sudbine. Trenutak neočekivanog otkrića ili susreta koji donosi radost.

Sve su to priče o rastu i o tome da najlepše stvari u životu počinju onda kada sebi damo slobodu i otvorimo se prema novim iskustvima ispunjenim posebnim ljudima. Rečju – Razigravanje.

REFRESH YOUR FINANCE

TREJDING I INVESTIRANJE

KAKO EMOCIJA I ZNANJE POKREĆU TRŽIŠTE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIRKO TABAŠEVIĆ

OD REVIZORSKOG STOLA DO SVETSKIH FINANSIJSKIH TRŽIŠTA — PUT OVE ŽENE JE

PRIČA O POSVEĆENOSTI, ZNANJU I STALNOM UČENJU. SANDRA GNJATOVIĆ, DIPLOMIRALA

JE NA EKONOMSKOM FAKULTETU U BEOGRADU, A SVOJU KARIJERU ZAPOČELA JE U INSTITUTU ZA EKONOMIKU I FINANSIJE (IEF) KAO REVIZOR. SLEDEĆIH ŠEST GODINA RADILA JE U AUSTRIJSKOJ KOMPANIJI TELETRADER AG, GDE JE STICALA ISKUSTVO I ZNANJE KOJE ĆE

KASNIJE OBLIKOVATI NJEN SAMOSTALNI POSLOVNI PUT. OD 2014. GODINE POTPUNO SE POSVEĆUJE TRGOVANJU NA FINANSIJSKIM TRŽIŠTIMA. NJENA STRAST PREMA UČENJU I DELJENJU ZNANJA DOVELA JE DO NOVE ULOGE — EDUKATORA U PROGRAMU TRADING MENTORS.

KONTINUIRANO SE USAVRŠAVALA KROZ RAZLIČITE EDUKACIJE IZ NLP-A I KOUČINGA, KAO

I KROZ MEĐUNARODNE SEMINARE I KONFERENCIJE U KINI, FRANKFURTU, LONDONU I KUALA LUMPURU. POSLEDNJE DVE GODINE PREPOZNATA JE I KAO PREDAVAČ NA KONFERENCIJAMA TEHNIČKE ANALIZE, PRE SVEGA U ZAGREBU, GDE SVOJE ISKUSTVO I STRUČNOST PRENOSI MLADIM TREJDERIMA I PROFESIONALCIMA IZ SVETA FINANSIJA.

ONA NIJE SAMO TREJDER — ONA JE MOST IZMEĐU TEORIJE I PRAKSE, IZMEĐU DOMAĆIH I SVETSKIH FINANSIJSKIH ISKUSTAVA, PRIMER KAKO ZNANJE I UPORNOST OTVARAJU VRATA NOVIH PRILIKA.

Majka si pet ćerki, preduzetnica, jedna od retkih žena u trejdingu, investicijama, baviš se edukacijom. Kada si shvatila da je lopta konačno u tvojim rukama i da je tvoj put tržišta, strategije i mindseta došao na red?

Godina 2014. je bila prekretnica u mom životu. Sve je bilo sjajno i bajno, izobilje svega je bilo oko mene, a u mojoj duši neka čudna praznina. Nešto je falilo u mom životu — svrha. Imala sam uloge koje sam igrala, ali ne i pravi identitet. U tom trenutku nisam prepoznavala šta je taj glas u meni — ali uskoro mi je univerzum poslao krizu koja me je izbacila iz zone komfora i probudila me. Moj brak je bio u krizi, bila sam emotivno nedostupna svojoj deci i raspadala sam se iznutra. Moj poziv na buđenje je došao u obliku kriza, a spas je bio u formi knjige za tehničku analizu finansijskih tržišta Džona Dž. Marfija. Čitajući knjigu sam shvatila da je to moj poziv i osetila sam se življe i mlađe nego ikada u svom životu. Kako sam nova ja rasla, stara Sandra je polako nestajala. Da skratim priču, moj novi identitet i poziv su mi dali svrhu koja je nedostajala, a moje ćerke su napokon dobile majku koja je od tada pa nadalje uvek dostupna za njih.

Koliko ti je u životu važan self-image?

Smatram da sve kreće od naše slike o sebi, jer je to način na koji mi sebe opisujemo ko smo i kakvi smo. Moj self-image sada je mnogo drugačiji od onoga pre bavljenja berzom. Ulaskom u svet trejdinga nisam bila svesna šta me sve čeka. Pored zarađivanja i gubljenja para — kao rezultat celog procesa dobijete i mentalnu transformaciju. Shvatite da vam samopouzdanje ne dolazi iz toga kada pobeđujete, već kako se nosite sa situacijom kada gubite. Zanimljivo je to da sve te situacije u kojima se nađete ogule sa vas sve mekano i predvidljivo, ali ono što ostane je nepobedivo. Prestanete da se nadate da će život biti lakši, nego da ćete vi biti jači. Na kraju svega je najvažnije u šta mi verujemo — ako verujemo da smo uspešni, naći ćemo način da uspemo, a ako ne verujemo — naći ćemo način da ne uspemo. Jedna od stvari koju sam shvatila vrlo dobro jeste da mi ne možemo da nadmašimo svoj self-image. Self-talk je način kako se sebi obraćamo i to je isto jedna od stavki koja mnogo utiče na self-image.

Kako izgleda tipičan radni dan trejdera i edukatora?

Moj tipičan dan počinje rano — u pet ujutro. Imam svoje jutarnje rituale, zeleni čaj sa medom, limunom i kurkumom, kafa, meditacija i trening. Nakon toga sam spremna za dan. Prepodnevni časovi su rezervisani za praćenje tržišta i spremanje ručka za ćerke. U popodnevnim časovima obično čitam, analiziram i trudim se da odem u dugačku šetnju i slušam neku od mojih knjiga. Trejding je vrlo specifičan — slobodan si što se tiče obaveza spolja, ali se zato unutrašnje borbe vode neprekidno. Najveći deo vremena provodim čekajući da se tržište namesti, to jest da tržište dođe meni. To je ujedno i najteži deo posla — razviti strpljenje. Kao trejder, tokom dugog niza godina, uverila sam se da su raj i pakao u nama. Uspešan trejder sam prvo postala u glavi (moj self-image), a tek onda i u stvarnosti. Od nedavno sam postala i edukator jer želim da pomognem početnicima u trejdingu da odmah budu na pravom putu i da što pre nauče da pravilno koriste stečeno znanje. Znanje je moć tek kada ga primenimo. Ja razumem kako se osećaju u poziciji u kojoj se trenutno nalaze, a isto tako vro dobro znam (sada) šta je meni falilo da bih napredovala. Kada znamo šta nam je problem, to je relativno lako rešiti i većinu stvari možemo sami. Međutim, problem je kada ne znamo šta nam je problem i tu dolazi do izražaja uloga mentora i edukatora.

Mi smo finansijski nepismeni. Koliko smemo da ulažemo kapital u akcije na tržištu i prave aktuelne stvari?

Nikome ne bih preporučila da ulaže bilo kakve pare, a da se makar i minimalno ne informiše o celom procesu investiranja — šta su rizici i kada bi bio dobar momenat da uložite. Ulažete da biste zaradili. Uzeću primere bitkoina i zlata. Nije isto da li smo ušli pre šest godina ili sada: BTC je tad otprilike bio 10.000 američkih dolara, a nedavno je bio 120.000 američkih dolara. Ušavši na 10.000 ste strategijom buy and hold zaradili 12 puta. Ulaskom na 120.000 ste izgubili 35% svog kapitala, jer je trenutno nešto ispod 80.000 američkih dolara. Slična priča je i sa zlatom —

pre šest godina je zlato bilo 2000, a sada je negde oko 5000 američkih dolara. Ja uglavnom trgujem fjučerse roba (nafta, kakao, šećer) i valutne parove. Japanski jen mi je trenutno vrlo interesantan.

Koliko je važno da osoba koja se bavi investicijama mora da se bavi i sobom i svojim duhovnim razvojem?

Smatram da svaka osoba koja se ozbiljno bavi svojom profesijom mora da se takođe ozbiljno bavi sobom i svojim ličnim rastom i razvojem. U mojoj profesiji su zapravo tri aspekta neophodna za uspeh: prvi je znanje i to je lakši deo posla, morate da naučite da gubite (malo je kontraintuitivno) i poslednja stavka je da kontrolišete emocije da one ne bi kontrolisale vas. Ceo taj proces je uticao na mene i ja sam postala mnogo bolja verzija sebe. Mnogo sam osvešćenija, zahvalna sam na svemu i mnogo više uživam u životu. Osećaj da napredujem me neizmerno raduje i čini srećnom. Zaboravila sam da spomenem značaj ciljeva — jer nije bitna brzina kojom idemo, već pravac gde smo pošli. I najveća brzina nema smisla ako ne znamo kuda idemo.

Kada gledaš na tržište, šta te više motiviše: izazov ili prilika?

Oduvek sam želela mnogo toga i berza je idealno mesto za mene. To je neograničeno polje mogućnosti, ali i ogromne opasnosti. Prilike su me oduvek privlačile, ali sam najbolje lekcije naučila iz grešaka. Sada sam zahvalna i na prilikama i na greškama u svom životu. Zahvaljujući i jednom i drugom sam tu gde jesam. Svaka nova greška me je terala da napredujem.

Šta za tebe znači biti uspešan u finansijama, ali i u životu?

Uspešan u finasijama znači biti sposoban da sebi obezbediš željeni lifestyle i slobodu izbora. Uspeh u životu je sve to plus emotivna ispunjenost, živeti svoju svrhu, dragi ljudi oko mene, zdravo telo, duhovni i mentalni razvoj. Vrlo mi je važna kultura, sve vrste umetnosti, knjige, putovanja i izgrađen stil oblačenja. Obožavam modu i svesna sam da načinom svog oblačenja poručujemo šta zapravo mislimo o sebi.

Da li treba da se plašimo neuspeha i šta je zapravo neuspeh?

Strah od neuspeha je najčešći razlog zašto ljudi ni ne pokušaju. Dugo vremena sam bila pod uticajem te vrste straha. Sve se to promenilo kada sam doživela svoj najveći privatni neuspeh i razvela se. Suočavanje sa tim strahom, koji je postao moja realnost, donelo mi je toliko toga. Nije važno šta nam se dešava, nego kako mi na to reagujemo. To je promenilo moju relaciju sa strahom — više me ne sprečava da uradim stvari kojih se i dalje pomalo plašim. Neuspeh je sastavni deo života i obično nosi sa sobom dragocene lekcije. Takvim načinom razmišljanja oslobodila sam sebe i naučila da prihvatam to što ne mogu da promenim. Nije cilj da nikada ne gubimo, već da ustanemo što pre nakon poraza.

Koju strategiju koristiš da ostaneš smirena kada tržište postane nepredvidivo?

Glavna lekcija na berzi koju sam naučila jeste da ne utičemo na ishod nego samo na proces. Šta to konkretno znači? Jedini način da zaštitim sebe i svoj kapital jeste da unapred odredim pravila, pridržavam ih se i kada tržište krene protiv mene — jer ovo je ipak igra verovatnoće, izađem sa minimalnim gubicima. To je vreme kada mi je strah koristan. Kada je tržište na mojoj strani, trudim se da ostanem što duže u poziciji, dok ne dobijem signal za izlazak. Da bih bila smirena i reagovala racionalno, iz logičkog mozga, trudim se da se dovedem u balansirano stanje. Dovoljno spavam, meditiram, zdravo se hranim, vežbam i čitam. Zvuči kao floskula, ali ne postoji bolji recept za balansiranost.

Ako bi mogla poslati jedan savet svim početnicima u investicijama, koji bi to savet bio?

Najbolji savet bi bio da znaju tri činjenice pre nego što to sami pokušaju.

1. Najskuplja stvar u trejdingu je — neznanje.

2. Većinu vremena ćete gubiti (važno je da ograničite gubitke da budu minimalni).

3. Moraćete da se promenite da biste bili uspešni.

Koja je najveća zabluda koju ljudi imaju o trejdingu i investiranjima?

Trejding izgleda kao nešto lako, a to je zapravo najteži način da zaradite lake pare.

Možeš li podeliti primer situacije kada si pomogla nekom da potpuno promeni svoj pristup ulaganjima?

Ljudi najveće rizike preduzimaju iz najvećeg neznanja. Jedan od mojih klijenata je izgubio značajnu sumu para i tada je shvatio koliko je važno znanje i da edukacija mnogo manje košta od škole koju je on platio zbog neznanja. Kada se edukujemo, mi zapravo ne trošimo novac, nego ga investiramo u buduću verziju sebe i štedimo i vreme i kapital.

Koji trend ili inovacija na tržištu te trenutno najviše fasciniraju?

Mene jako zanimaju manije i psihologija rulje na berzi. Grafikon je vizuelni zapis tržišnih emocija. Fascinantno je posmatrati kako se stvori manija za nekom akcijom ili robom. Zlato i bitkoin su dobri primeri toga. Sitni ulagači zapravo najmanje znaju i vrlo često kupuju na samom vrhu i prođu na samom dnu. Svi tržišni baloni imaju kraj i interesantno je gledati kako nešto što su svi jurili da kupe po što višim cenama sada panično prodaju po što nižim cenama. Opšte poznata izreka je da pohlepa i strah pokreću berzu.

Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Kako tvoja izgleda?

U oktobru sam napunila 50 godina i to je donelo neki poseban osećaj u mom životu. Mnogo više cenim svoje vreme, samu sebe i posvećena sam svojim ciljevima. Ratnik u meni je spremniji i borbeniji nego ikad. Mađioničar je kreativan i pretvara u magiju i najobičniji odlazak na kafu. Ljubavnik u meni voli i sebe i ljude i svoj prelepi posao. Kraljica u meni je srećna i smirena. Radujem se svakom novom danu i svemu što me čeka. Nekad su me promene plašile, a sada im se radujem.

YOUR GRAVITY

TIHA PROMENA GRAVITACIJE

Postoji trenutak u muzici kada dirigent spusti ruke, a zvuk nastavi da lebdi u prostoru.

Ne kao ton. Više kao sećanje na ono što nikada nije otišlo.

Tišina tada nije praznina.

Tišina je prostor u kojem shvatiš da si oduvek bila dovoljno velika, samo što si se povukla u naviku.

Nova era ne počinje odlukom.

Počinje kada shvatiš da ti je koža postala pretesna.

Ne zbog krize.

Ne zbog gubitka.

Već zato što tvoja unutrašnja sila traži novi oblik.

Možeš menjati gradove.

Ljude.

Kontinente.

Ali ako ne promeniš izvor, svet će ti vraćati iste priče u drugim scenografijama.

Snovi ne umiru.

Snovi menjaju oblik.

Ponekad su tiši.

Ponekad manji.

Ali uvek istinitiji.

U poslednje vreme primetila sam kako se povlačim iz buke bez objašnjenja, iz gomile događaja, iz brzine koja obećava kretanje, ali ne nužno i promenu.

Život može izgledati kao kretanje.

Ali kretanje nije uvek transformacija.

Ono što napuštaš nije gubitak.

To je oslobađanje od svega što ti oduzima prostor da dišeš, da osećaš, da stvaraš.

Možda najveća hrabrost nije u tome da ideš napred.

Možda je u tome da ostaneš u tišini dovoljno dugo da čuješ sopstvenu istinu.

Nova era nije dodavanje poglavlja.

Ona je promena unutrašnje gravitacije.

Manje dokazivanja.

Više prisustva.

Manje očekivanja.

Više hrabrosti da budeš ono što jesi, čak i kada put nije vidljiv.

Kada se stara verzija sebe sruši, sve što ostaje je prostor u kojem može da nastane sve.

Citat:

Ne rastemo zato što dodajemo više života. Rastemo kada prestanemo da održavamo ono što nas više ne širi.

YOUR BREAKFAST

IZMEĐU TEKSTA, PLATNA I TELA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

VEĆ OSEĆAM PROLEĆE, IAKO JE SREDINA FEBRUARA 2026. NEKE STVARI PRIZIVAMO OSEĆAJIMA. DORUČAK JE SPREMAN, ŠVEDSKI STO U RADISSON COLLECTION OLD MILL HOTELU U BEOGRADU. ZAHVALNA SAM MENADŽMENTU HOTELA KOJI PREPOZNAJE IDEJU I PODRŽAVA MOJU VIZIJU REFRESH YOUR BREAKFAST. SVAKOG MESECA OKUPIM DIVNU EKIPU INTELEKTUALACA SA KOJIMA UŽIVAM U SVAKOM ZALOGAJU UZ RAZGOVOR I TAKO VEĆ 11 GODINA. DANAS SU SA MNOM OPET NEKI DIVNI LJUDI, NEKI LEP SVET. MARIJA JE UMETNICA, NIKOLA JE SLIKAR, GORAN JE PISAC. SRBIJA IMA ČIME DA SE PONOSI. IMA TAKVE LJUDE, BRILIJANTNE MOZGOVE, DUŠE KOJE SU ŠIROKE KAO RUSKA STEPA, SRCA PUNA LJUBAVI.

MARIJA IVA GOCIĆ (1998) JE UMETNICA IZ BEOGRADA, ČIJI RAD OBJEDINJUJE PERFORMANS, INSTALACIJU, SITE-SPECIFIC INTERVENCIJE, KAO I PARTICIPATIVNE I KOLEKTIVNE PRAKSE. U SVOM RADU ISTRAŽUJE POVERENJE — KAKO SE ONO GRADI I ODRŽAVA MEĐU LJUDIMA, ALI I KAKO NASTAJE I NESTAJE U ODNOSU PREMA MEDIJIMA, PERCEPCIJI I DRUŠTVENIM SISTEMIMA. KROZ SVOJ RAD, NASTOJI DA OBLIKUJE DRUGAČIJI UNUTRAŠNJI PEJZAŽ, ZASNOVAN NA NEŽNOSTI, PAŽNJI I OBZIRNOSTI PREMA DRUGIMA I SVETU. STUDIRA FILOZOFIJU NA UNIVERZITETU U BEOGRADU I ČLANICA JE KOLEK-

TIVA SISTERS HOPE, NAGRAĐIVANE PERFORMANS GRUPE SA SEDIŠTEM U KOPENHAGENU. IZLAGALA JE I IZVODILA PERFORMANSE U SRBIJI, ŠIROM EVROPE, KAO I U AZIJI I JUŽNOJ AMERICI. MEĐU NJENIM NAJSKORIJIM RADOVIMA IZDVAJAJU SE PERFORMANS HOME, IZVEDEN OVE GODINE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI KUNSTEN U ALBORGU U DANSKOJ, ZATIM VEŽBA ULJUDNOSTI, PREDSTAVLJEN 2025. U GALERIJI U10 U BEOGRADU, SWAMP SPELL, IZVEDEN ISTE GODINE U VALONIJA-BRISEL CENTRU U PARIZU, U OKVIRU FESTIVALA PERFORMISSMA, KAO I SISTERS ACADEMY, REALIZOVAN U PALATI PALAZZO DEL PRINCIPE NASELLI U ARAGONI, U OKVIRU PROGRAMA ITALIJANSKE PRESTONICE KULTURE ZA 2025.

NIKOLA PRŠENDIĆ (1979), SAVREMENI UMETNIK, AKADEMSKI SLIKAR IZ VELIKOG GRADIŠTA, KOJI ŽIVI I STVARA U BEOGRADU. DIPLOMIRAO JE 2005. NA AKADEMIJI UMETNOSTI U NOVOM SADU, ODSEK GRAFIKA. TRI GODINE KASNIJE SE

PRESELIO U RIM NA SPECIJALISTIČKE STUDIJE SLIKARSTVA, NA GRADSKOJ AKADEMIJI LEPIH UMETNOSTI. DOBITNIK JE PRVE NAGRADE NA KONKURSU UMETNOST I SPORT 2010. U RIMU. IMAO JE DVE SAMOSTALNE IZLOŽBE U GALERIJI L’AFFICHE U MILANU. NIKOLA JE SARAĐIVAO SA ITALIJANSKIM VAJAROM I FILMSKIM REDITELJEM ĐOVANIJEM ALBANEZEOM, PRUŽAJUĆI MU KREATIVNE KONSULTACIJE I KURATORSKU POMOĆ. IZLAGAO JE U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. GORAN GOCIĆ JE KOAUTUR PEDESETAK ZBORNIKA, UZ PISCE KAO ŠTO SU HAROLD PINTER I MIHAIL EPŠTAJN. NJEGOVU PRVU STUDIJU ENDI VORHOL I STRATEGIJE POPA (1997) ILUSTROVAO JE AMERIČKI FOTOGRAF BILI NEJM. INTERNACIONALNI AKADEMSKI HIT KULT MARGINE: FILMOVI EMIRA KUSTURICE (2001) MOŽE SE NAĆI U BIBLIOTEKAMA ŠIROM SVETA I NAJCITIRANIJA JE FILMSKA STUDIJA KOJU JE NAPISAO NEKI SRPSKI AUTOR. BESTSELER TAI (2013) OSVOJIO JE NIN-OVU NAGRADU I JEDAN JE OD TRI NAJNAGRAĐIVANIJA SRPSKA ROMANA. U POTONJIM GOCIĆEVIM AUTOFIKCIJSKIM ROMANIMA POSLEDNJA STANICA BRITANIJA (2017), ČOVEK IZ NEHATA (2021) I FIKSER (2026) TAKOĐE DOMINIRAJU EMIGRANTSKE TEME I POTRAGA NE SAMO ZA IDENTITETOM, VEĆ I ISKUPLJENJEM. GOCIĆ JE OBJAVIO I KNJIGU POEZIJE ELEN (2017). DOBITNIK JE OSAM NAGRADA ZA PISANJE. OD 1987. DO DANAS, NJEGOVE JE RADOVE OBJAVILO ILI EMITOVALO TRIDESETAK MEDIJSKIH KUĆA NA 13 JEZIKA, UKLJUČUJUĆI POLITIKU, RTS, KANAL 4 I BI-BI-SI.

Šta za vas znači stvarati danas, u vremenu prezasićenom slikama i informacijama. Kako zaustaviti pažnju baš na vaše delo?

Marija: U svom radu se često bavim upravo tim pitanjem. Kako da izađemo na kraj s prezasićenjem, kako da razlučimo šta uopšte želimo, šta nam je potrebno, šta je istinito, a šta je samo buka. Publiku ne pokušavam dodatno da stimulišem, već joj nudim nešto drugo, ne spektakl, već odmor, možda momenat jasnosti. Ne trudim se da joj izađem u susret, već se skrivam, usporavam, izazivam je. Publika mora da odluči da zastane, da posveti vreme, da zakorači dublje. Taj čin pažnje tada postaje njen, a ne moj uspeh.

Nikola: Mislim da je sadašnje vreme perfektan i zapravo jedini momenat za stvaranje. Nikada vremena nisu savršena, a godine prolete. Tako da iskoristimo današnji poklon, to jest sadašnje vreme da sa puno koncentracije probamo da postanemo ono što možemo.

Goran: Slažem se da smo prezasićeni. Mediji nas preplavljuju lažnim slikama, prepariraju banalnostima i bombarduju dezinformacijama. Ta šuma vešto zapakovanih budalaština s kojom se, hteli — ne hteli, svakodnevno susrećemo, postojano nam zlorabi emocije i zamagljuje rasuđivanje. Doći do osoba, ideja i sadržaja koji nas nadahnjuju, sve je veći izazov.

No najpouzdaniji put do javnosti oduvek je bio i zanavek će ostati onaj najteži: koristan, trajan i vredan doprinos opštem dobru. Trudim se da energiju fokusiram na to. Kad završim novu knjigu — a ove godine mi izlaze dve, roman Fikser i studija Crnotalasovci — gledam samo da obavestim javnost da one postoje. Agresivno reklamirane stvari su po sebi sumnjive. Ja niti znam kako se manipuliše publikom, niti želim da to naučim.

Može li umetnik sebi priuštiti tišinu i povlačenje — ili je prisustvo na sceni postalo deo same umetničke prakse?

Marija: Tišina i povlačenje meni vrlo brzo dosade. Potrebna mi je intenzivnija tišina, dublje povlačenje, više od introspekcije — gotovo ekstremni odmor. Još nisam potpuno dosegla to mesto, ali osećam da mi je potrebno. S druge strane, među ljudima se intenzitet suviše brzo dostiže. Potrebno je naučiti kada treba istupiti, a kada se povući, kada se ponuditi, a kada čekati poziv, kada prisustvovati, a kada biti odsutan.

Nikola: Sve može, ali svako „može” nosi par „moram” satelita. Možemo da živimo na splavu, ali moramo da trpimo ljuljanje zbog vode. Šteta je da se ne pojavljujete na sceni, to svakako pomaže. Kroz ljude bolje vidite šta ste sve rekli. Nekada nismo ni svesni šta smo rekli nekim delom.

Goran: Idealno, prisustvo na sceni je zasnovano na radu i kreativnosti, konkretnim delima i opipljivim dostignućima, a ne prosipanjem pameti i pačanjem u sve i svja. Postoji zlatno pravilo koje važi za sva vremena, pa i ovako smutna kakvo je današnje, i za sve ljude, pa i za umetnike. Čovek mora da nađe vremena za tihovanje i introspekciju ne bi li nekako dopro do vlastite duše. Tu leže i ključna pitanja i odgovori na njih.

Proces stvaranja retko je linearan. Kako prepoznajete trenutak kada je delo završeno — i postoji li on uopšte?

Marija: Osećam ovako: delo nastaje iz svojevrsnog naštimavanja ili usklađivanja sa univerzumom. Ne znam da li su to prave reči, ali to je najbolja formulacija koju imam. Znaci za to su suptilni: odjednom se stvari poklapaju, imaju isti ritam, pojavljuju se slike i osećaj da se čitav svet kreće u željenom smeru. Kako se delo nastanjuje u fizički svet, mnogo toga utiče na njegovu formu: prostor i vreme, mogućnosti, drugi ljudi. Sve to je deo njegovog života i potrebno je pustiti da mu se sve to dogodi i oblikuje ga. A kada je performans završen? Da li je gotov kada je spreman za izvođenje?

Ne, jer njegov tok mora da ostane otvoren, dopuštajući da se desi nešto magično i neočekivano.

Da li je onda gotov po završetku izvođenja? Mislim da čak i tad nastavlja da traje u sećanju i dobija novo značenje i smisao kroz vreme.

Nikola: Uporedio bih to sa spremanjem hrane. Postoji faza kada bi valjalo da se stane i obrok je spreman. Bolje je možda stati i ranije, nego da sve zagori. Fazu završavanja ne vidim kao nekakav vrh ili špic, već više kao visoravan.

Goran: Neki autori su čitav život doterivali jednu knjigu, poput Vitmana; drugi su stigli da objave čitave biblioteke. Trenutak kad je knjiga objektivno gotova ne postoji. Moguće je popraviti čak i Don Kihota ili Božanstvenu komediju. Svaki motiv, svaka tema, svaka ideja je početna tačka jednog beskraja. On se pretvara u konačnost kad autor jednostavno odluči da zatvori krug. Završavanje je stoga stvar intuicije: autor oseti da je u nekoj apstraktnoj ambiciji, težeći samo njemu znanom, intimno zacrtanom cilju dostigao kulminaciju. Lično se veselo, čak i lakoumno upuštam u razne projekte, ponekad i one koji nisu za mene, a opako se mučim da okončam najvažnije među njima. Moj perfekcionizam je istovremeno i dar i kletva. Jednu studiju o odnosu bolesti i umetnosti radim preko 20 godina i još nisam zadovoljan njom. Svaka umetnička odluka nosi određeni rizik. Koji najvažniji rizik ste morali da prihvatite da biste ostali verni sopstvenom izrazu?

Marija: Svaka odluka je rizik, ako je izlazak iz poznatog u nepoznato. Svima je teško da razluče šta je veliki, a šta mali rizik, koji je više, a koji manje važan. I možda je baš ta nemogućnost da precizno izmerimo rizik ono što nam omogućava da uopšte donosimo odluke. Kao i da stvaramo. Rizik je u prepuštanju, on je kao neko stalno stanje kretanja. Postojao je period kada sam pred izložbe i performanse osećala snažan strah i paniku. Taj strah je nestao nakon mog prvog dugotrajnog performansa, koji je trajao nedeljama bez prekida. Tada sam prešla sopstvenu granicu izdržljivosti. Izgubila sam strah od „scene” i izvođenja. Od tog trenutka, ni rizik više nije imao oblik panike.

Nikola: Teško pitanje, ali može da bude to da nisam prihvatio neke poslovne ponude kada sam shvatio da bih zbog radnog vremena bio slikar samo rekreativno.

Goran: Lično mi je najveća dilema i najriskantnija odluka bila oko prelaska na fikciju. Da li da postanem umetnik? Kad sam to konačno razrešio u svojoj pedesetoj, sve ostalo je bilo lakše. Umetnost je po sebi profesija visokog rizika. Ako čovek ne zalazi u teritorije izvan mape, ako se ne upušta u eksperimente, ako se boji da antagonizuje publiku, ako zazire od napipavanja sindroma u nastajanju — rečju, ako igra na sigurno — sva je verovatnoća da neće ni dobaciti do titule umetnika. Ko nije spreman da bude Džoni Hazard, bolje je da pronađe neko solidnije zanimanje.

Koliko je ego neizbežan deo stvaranja — i da li je moguće odvojiti umetničku ambiciju od potrebe za priznanjem?

Marija: Impuls vođen slavom je nemiran i hitar, u njemu postoji stalno merenje, poređenje i potreba za dokazivanjem. Impuls vođen stvaranjem je drugačiji: sabran, fokusiran, ponekad gotovo vanvremenski. Ipak, želja da budemo viđeni i priznati sama po sebi nije pokvarena. Potreba za publikom može dolaziti iz čežnje za razumevanjem i susretom, a ne iz taštine. Umetnost je relacijska, ona traži drugog, traži prostor razmene. Ambicija i potreba za priznanjem moraju biti razdvojene. Ambicija je unutrašnja, usmerena ka dubljem izrazu, većoj jasnoći, preciznosti i snazi. Priznanje je spoljašnje, deo profesionalnog života i dijaloga s publikom i institucijama. Važno je da ambicija ostane vezana za kvalitet rada, a da priznanje ne bude jedina potvrda sopstvene vrednosti.

Nikola: Ego je aktivni organizator adaptacije na stvarnost. Tehnički gledano, to nam je kao neki termostat za kontrolu emocija i odnosa sa okolinom. Mislim da je najvažnije da nam je taj termostat ispravan, onda nema brige.

Goran: Za umetnike su ono što Frojd zove superegom, egom i idom praktično sredstva za rad, kao za kovača čekić, kov i nakovanj. A pisanje proze je potreba da se vlastita biografija, scena, narod ili epoha samere i artikulišu kroz pripovedanje. Ako su nam pak snovi o slavi, uspehu i bogatstvu osnovni motiv i pokretač — maksima koju nam nameće liberalni kapitalizam — onda je čovek unapred osuđen na neuspeh.

Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Da li ste započeli svoju novu eru, novo poglavlje u životu, i kako ona izgleda ili će tek izgledati?

Marija: Moja nova era je počela! U njoj se mnogo manje brinem, a mnogo više se prepuštam.

Nikola: Mislim da na svakih pet godina počinje neka nova era. Ne znam zašto, ali tako smo valjda baždareni. Očekujem uvek pomak u dubljem izražavanju. Nešto kao pojas u karateu, idemo na novi, još jači DAN.

Goran: Uvek nam se čini da smo na pragu nove ere, vazda deluje da nam blistavi uspesi kucaju na vrata. Svoju novu eru vidim u kreaciji na neočekivanim mestima: u muzici, na filmu, na slici.

Moj prvi roman Tai će ove godine imati novog izdavača po imenu Kosmos i osmo srpsko izdanje. Zbog korekcija sam ga pročitao prvi put posle 13 godina. Divim se čoveku tako otmenog stanja duha. U pitanju je notorna sreća u nesreći. Sreća je što je on odlučio da zabeleži svoje meditacije 2011. godine, nesreća je što ja još nisam dobacio ni blizu njega.

YOUR FESTIVAL

PIŠE/FOTOGRAFIJE: PRESS PONTA LOPUD

Od juna do septembra, Lopud postaje centar umetnosti kroz program koji okuplja istaknute umetnike i strastvene ljubitelje kulture, sve u kulisi jednog od najlepših jadranskih ostrva. Smešten u srcu Elafitskog arhipelaga, Lopud i 2026. godine potvrđuje svoju ulogu ostrva na kojem umetnost prirodno živi u mediteranskom ambijentu. Kroz tri ustaljena festivala – Ponta Lopud Film Festival, Ponta Lopud Jazz Festival i Ponta Lopud Book Bridge – ovaj čarobni kutak Jadrana ponovo će okupiti filmske autore, muzičare i književnike iz Hrvatske, regiona i ostatka sveta, stvarajući jedinstveni centar kulturnog dijaloga. Sezonu će u junu otvoriti Ponta Lopud Film Festival, koji će od 25. do 28. juna po šesti put ugostiti filmske stvaraoce i stručnjake. Kroz masterklasove uglednih filmskih autora, radionice i projekcije na otvorenom na atraktivnim lopudskim lokacijama, festival pruža prostor za učenje, profesionalno povezivanje i kreativni rast. Svaki razgovor, svaka prikazana priča i svaki novi susret doprinose boljem razumevanju filmske umetnosti i podstiču ideje koje će oblikovati regionalnu kinematografiju u godinama koje dolaze. Mlade nade filma i ove godine imaće priliku da budu deo festivala i uče od velikih svetskih imena, o čemu će detalji biti poznati u periodu koji sledi. „Lopud nije samo ostrvo, već stanje duha. Kada umetnost susretne ovakvu prirodu i ovakve ljude, događa se nešto što je teško opisati rečima, a još teže zaboraviti. Upravo je to suština onoga što gradimo kroz Kreativnu platformu Ponta Lopud –ne samo programe i festivale, već iskustva koja ostavljaju trag. Svake godine iznova se uverimo da su najvrednije stvari koje sa ostrva ponesemo upravo one koje se ne mogu spakovati u kofer“, istakla je osnivačica Kreativne platforme Ponta Lopud, Tilda Grossel Bogdanović.

Od 27. do 29. avgusta Lopud će po četvrti put biti u znaku džeza. Ponta Lopud Jazz Festival u idiličnom mediteranskom okruženju ponovo će stvoriti posebnu intimnost između izvođača i publike koja se prepušta svakom tonu. Festival od svojih početaka okuplja svetski priznate džez legende i stavlja ih rame uz rame sa mladim profesionalnim muzičarima, koji će i ove godine svoju priliku moći da izbore učešćem na predstojećoj onlajn audiciji.

„Ponta Lopud Jazz Festival funkcioniše kao fokusirana mentorska rezidencija u kojoj mladi profesionalni muzičari imaju direktan pristup umetnicima svetske klase, učestvuju u masterklasovima i nastupaju na intimnim jam session okupljanjima koja podstiču njihov umetnički razvoj i ubrzavaju profesionalni napredak, prevazilazeći uobičajeni festivalski format. Povezujući mlade regionalne i međunarodne profesionalce sa rotirajućim rezidencijalnim džez masterima i međunarodnim mentorima u inspirativnom, multikulturalnom okruženju, festival podstiče stvaranje trajnih profesionalnih mreža, razvoj zajedničkih projekata i sticanje dragocenog uvida u muzičku industriju, što je ključno za dugoročni napredak u karijeri“, naglasila je umetnička direktorka Ponta Lopud Jazz Festivala, Thana Alexa.

Književni program dolazi na red u jesen sa festivalom Ponta Lopud Book Bridge, koji će od 17. do 19. septembra u svom trećem izdanju okupiti renomirane autore, naučnike, univerzitetske profesore, kritičare i ljubitelje književnosti. Kroz razgovore, panele i predstavljanja knjiga, festival gradi mostove između različitih književnih tradicija i svežih, uzbudljivih glasova, pretvarajući Lopud u prostor za promišljanje i kreativnu razmenu, gde svaka stranica otvara novu mogućnost. Književnica i profesorka hrvatskog jezika Staša Aras, koja u programu Book Bridge

učestvuje od samog početka, ove godine preuzima ulogu umetničke direktorke festivala: „Lopud u septembru pruža nam iskustvo lepote i susreta i omogućava fokus na teme priča i stvaranja priča, kako kroz predstavljanja autora publici i moderirane razgovore, tako i kroz ohrabrivanje i pružanje podrške onima koji žele da se upuste u avanturu književnog teksta. Savremene prakse pisanja i kritike izazov su i autorima i čitaocima, pa Book Bridge festival otvara aktuelne društvene, tehnološke i filozofske teme, prepoznaje kritične tačke i kroz susrete iskustava nastoji da ojača stvaralaštvo“, istakla je.

Tri festivala, svaki sa svojom prepoznatljivom ličnošću, ponovo će potvrditi Lopud kao nezaobilaznu destinaciju kulturnih susreta. Uz nestrpljivo iščekivanje novih izdanja, ono što ih nadilazi jednako je vredno – izgradnja zajednice koja diše kroz umetnost. Lopud će i ove godine obogatiti filmsku, muzičku i književnu scenu i u njihovom međusobnom prožimanju obeležiti i sačuvati trenutke koji ostaju dugo nakon što festivali završe.

Kreativna platforma Ponta Lopud predstavlja tri letnja kulturna programa 2026. godine i spremno dočekuje sve zaljubljenike u umetnost, pre svega film, muziku i književnost. Ponta Lopud Film Festival prvi je od tri događaja i održaće se od 25. do 28. juna, posvećen filmskoj umetnosti. Drugi događaj, koji će od 27. do 29. avgusta na ostrvo privući ljubitelje muzike, jeste popularni Ponta Lopud Jazz Festival, dok će Ponta Lopud Book Bridge od 17. do 19. septembra ostrvo pretvoriti u književno utočište i time zaokružiti letnje manifestacije.

Sve informacije o programu i pratećim sadržajima biće dostupne na www.pontalopud.hr kao i na društvenim mrežama Kreativne platforme Ponta Lopud.

YOUR FASHION

ODELO SA STAVOM

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Postoje dizajneri koji prate trendove – i postoje oni koji oblikuju stav. Suzana Perić pripada ovoj drugoj kategoriji. Njena odela nisu samo komadi garderobe, već izjava – o snazi, strukturi, jasnoći i ženskoj odlučnosti. U vremenu kada se moda često kreće između ekstravagancije i prolaznosti, Suzana ostaje dosledna formi. Čiste linije, precizan kroj i boje koje variraju od moćnih, intenzivnih tonova do sofisticiranih neutralnih nijansi čine njene modele prepoznatljivim. Njena odela ne „prate“ ženu – ona je uokviruju, osnažuju i naglašavaju njenu poziciju u prostoru. Ovo je moda koja govori o disciplini i eleganciji, ali i o hrabrosti da se zauzme mesto. Žena u odelu Suzane Perić nije slučajna prolaznica – ona je svesna sebe, svoje uloge i uticaja koji ostavlja. U razgovoru koji sledi, otkrivamo kako nastaje taj formalni minimalizam sa snažnim karakterom, zašto je odelo postalo njen zaštitni znak i šta za nju znači oblačiti ženu koja zna ko je. Tvoja odela za žene izazvala su pravi odjek na modnoj sceni. Kako je nastala ideja da upravo taj komad postane tvoj prepoznatljiv autorski potpis?

Odelo je nastalo iz mog života.

Kada sam otišla u Dizeldorf, bila sam mlada žena iz Sarajeva koja je morala da se izbori za svoje mesto. Učila sam konstrukciju, disciplinu, proporciju. Tamo sam shvatila da kroj nije ukras – kroj je karakter.

Kasnije, kada sam sama gradila brend, bez zaštite, bez velikih sistema iza sebe, odelo je postalo moj lični simbol. Ramena koja stoje čvrsto. Struk koji drži formu. Stabilnost čak i kada je spolja nestabilno. Zato je odelo moj potpis. To sam ja.

Koliko je za tebe žensko odelo pitanje estetike, a koliko pitanje stava, samopouzdanja i identiteta žene koja ga nosi?

Estetika je lepa, ali nije dovoljna. Odelo je odluka. To je trenutak kada žena prestane da se izvinjava što postoji. Mnogo puta sam u životu morala da budem jača nego što sam se osećala. I naučila sam da spoljašnja forma utiče na unutrašnju sigurnost.

Odelo je identitet. Ono ne skriva ženstvenost, već joj daje okvir. Daje joj ozbiljnost i dostojanstvo.

Tvoj dizajn balansira između snage kroja i elegancije linije. Kako izgleda proces od prve skice do finalnog komada?

Kod mene ništa nije slučajno.

Skica dolazi iz emocije, ali konstrukcija dolazi iz znanja. U Dizeldorfu sam naučila da poštujem zanat. U mom ateljeu se meri, skida, ponovo meri, ponovo koriguje. Ne puštam komad dok ne stoji savršeno. Snaga kroja mora da postoji, ali elegancija linije mora da omekša tu snagu. Žena nije tvrda. Ona je stabilna.

Kada si shvatila da je tvoja estetika prepoznata kao nešto novo i snažno na tržištu?

Nije bilo jednog trenutka. Bile su to godine rada, borbe, tišine, nerazumevanja, osporavanja. Revije u inostranstvu, Pariz, Milano, Dizeldorf i onda povratak kući gde moraš ponovo da se dokazuješ. Ali kada su žene počele da dolaze i da traže baš moje odelo, kada su govorile da se u njemu osećaju drugačije, tada sam znala da se desilo nešto stvarno. Ne „boom“. Već priznanje.

Koliko te inspirišu žene iz stvarnog života?

Potpuno. Ja ne dizajniram za fantaziju. Dizajniram za ženu koja nosi odgovornost. Za majku. Za direktorku. Za umetnicu. Za ženu koja vodi sastanke, brine o porodici, a ipak želi da izgleda dostojanstveno. Njihova snaga i njihova tiha borba su moja inspiracija. U svakoj kolekciji ima i moje borbe.

Moda se stalno menja, ali odelo ima bezvremenski status. Kako ga reinterpretiraš za savremeni trenutak?

Ne jurim trendove. Menjam proporciju, ali ne karakter. Ramena su snažna, struk jasan, pantalone šire, ali linija ostaje čista. U novoj fazi radim i snažne suknje – precizno konstruisane, sa pokretom, ali sa stavom. Savremena žena želi fleksibilnost. Želi da iz kancelarije može na večeru bez promene identiteta. To je luksuz današnjice.

Koji je najveći izazov u izgradnji modnog brenda danas?

Ostati svoj kada te pritiskaju da budeš nešto drugo. Graditi brend bez ogromnog kapitala, bez zaštite sistema, a opstati 25 godina – to je borba. Bilo je trenutaka kada sam bila potpuno sama. Ali nisam pristajala na kompromise koji bi poništili moj potpis. Najveći izazov nije kreativni. Najveći izazov je izdržati.

U kom pravcu vidiš dalji razvoj svog brenda?

Vidim stabilnost i internacionalnu jasnoću. Odelo ostaje temelj, ali razvijam snažnu liniju suknji, kompleta, precizno konstruisanih poslovnih komada. Želim da brend bude još ozbiljniji, još čistiji, još prepoznatljiviji. Ne želim masovnost. Želim autoritet.

Tema “My New Era”. Da li je tvoja nova era počela?

Moja nova era je počela onog dana kada sam prestala da se pravdam. Prošla sam Dizeldorf. Prošla sam međunarodne piste. Prošla sam osporavanja, tišinu podrške, finansijske borbe i lične udarce. I opstala. Danas ne radim iz potrebe da se dokažem. Radim iz zrelosti. Iz mira. Iz snage koja je prošla test vremena. Moja nova era nije glasna. Ona je stabilna. I stoji čvrsto – kao moje odelo.

ČIŠĆENJE I PRIPREMA

Amateri čekaju novu godinu za donošenje odluka koje će im promeniti život. Ljudi kao ja pokušavaju da se prilagode i da te odluke donesu bilo kad, a najbolje sada i odmah. Da stvore novi krug s povodom koji ne mora da čeka 1. januar.

Godine koje su prešle preko mojih leđa vodile su me ka samo dva cilja – zdravlju i miru. Sve ostalo je postalo, recimo, prihvatljivo, ali ne esencijalno. U poslednjih 15 meseci krenuo sam na dug put koji je spolja izgledao kao bajkoviti put oko sveta, a ispod te uglačane površine dolazile su brige i udarci – otac je umro nakon šest i po godina prikovanosti za krevet nakon teškog šloga. Nismo bili potrešeni, bili smo zahvalni što je njegova beskrajna agonija okončana. Na ispraćaju nisam hteo da čitam tekst, pričao sam iz glave, iz srca, dok je svirala „Nedelja”, a ja sam osećao da je period Čišćenja i Pripreme za novi krug u toku. Na to se nadovezao bizarni spiralni lom noge moje trogodišnje unuke koja je ispala direktorki privatnog vrtića iz ruku – period koji je sasekao moju ćerku koja je ponovo zbog brige oko deteta ostala bez posla. Na kraju, veza koju sam iščupao i rukama i zubima završila se na tužan način, odlaskom u inostranstvo osobe koja je trebala biti osovina mog sveta, a ispostavilo se da je pre svega osovina same sebe. Čak ni sopstvenog sina, ali to je druga priča.

Tako dolazi jedno veče i jedno jutro. Veče u kome sam nakon ne znam koliko piva sa drugarima iz fan kluba Intera iz Milana gledao utakmicu i samo želeo da zaspim. U pola deset! Ali naučio sam da slušam telo, da idem da spavam kada telo kaže, bez obzira koliko je u tom trenutku sati. Ustao sam u pet, uradio obračune za posao, dao reklamu, sredio sudove, pustio mašinu veša, zagledao se u sunce koje je izlazilo i vratio se u krevet u pola sedam. Širom otvorenih očiju pitao sam sebe: „Šta dalje?”, jer su me bezbrojni astrološki portali uveravali da je ovo moja godina. Godina Razrešenja. U potrazi za Srećom postoji staro pravilo –moraš uvek ti prvi napraviti korak ka njoj da bi ona napravila dva ka tebi. Zapitao sam se šta me sprečava da se spakujem i idem. Bilo gde. Završio sam sve, prodao očev stan, ćerka je dobila veštačko disanje kroz

uplatu odštete koju je dobila za dete, a vezu sam okončao dostojanstveno, bez mržnje i ogorčenosti.

Dakle, treba otputovati. Ne bežeći od sebe. Tražeći tu sreću, a ne očekujući ništa. Praveći taj korak.

A kada želite da se zarazite tuđom srećom, izbor postaje prilično lak u februaru.

Već godinama se moj glavni odmor odvija u periodu od početka februara do polovine aprila i tada jednostavno ne znate gde biste pre –svaka destinacija je idealna zbog klime u tom trenutku. Moji izbori su bili Mauricijus, Bali, Tajland, Filipini. Što dalje, to bolje.

Možda je to formula – izmaći se što dalje od svoje rutine i promeniti svoj mindset i navike.

Slobodan, u tišini, izbor gde otići se sam nametnuo.

Okrenuo sam telefon agencije i zakazao last minute polazak. Na finale karnevala u Rio de Žaneiru. Zašto?A zašto da ne?

Neki divni ljudi iz Makedonije koje sam upoznao ovde na Kopakabani, dok vam ovo pišem, rekli su mi na kraju razgovora:

„Drugi idu u Rio što žele, ti si došao kao u banju. Jer moraš!”

Znao sam šta moram i zašto sam došao ispod Ekvatora, po prvi put u Južnu Ameriku.

Da se rastavim na sastavne delove i vidim kada se vratim koliko me je put promenio, šta su me ljudi na njemu naučili i koliko sam sebe načinio boljim. I za sebe i za druge. Pa ću te Lego puzzle kocke od kojih sam sastavljen sklopiti bolje za godine koje dolaze.

Zato nema novog kruga, nema novog početka i nove ere, ako se ne shvati esencija života koju je u jednoj rečenici sažeo Darwin:

„Ne opstaje najjača vrsta, već ona koja se najbolje prilagodila.”

REFRESH YOUR FLOW

GO WITH FLOW

Kad malo bolje razmislim, čini mi se da sam ceo život čekala eru Vodolije, eru u kojoj je individualizam obavezan, sloboda se podrazumeva, a nova tehnološka otkrića nam omogućavaju da se povezujemo na raznim nivoima, bez obzira u kom se delu sveta nalazimo. Izgleda da mi se i nije slučajno dogodilo da sam baš sada, tj. pre četiri godine, na kraju svojih 40-ih, osnovala svoj modni brend FLOWwear, jer su se u novoj eri nekako složile kockice koje su me odvele u preduzetničke vode.

Osetivši nalet nove energije imala sam onaj osećaj — sad ili nikad i odvažila se na taj korak za koji sam se, čini mi se, pripemala ceo život, još kad sam kao šestogodišnjakinja odsekla komad zavese kako bih lutki napravila haljinu. Vodolija u meni i tada je znala da će doći vreme kad više neće biti pitanje — zašto nego — kako.

I zaista je u novoj eri sve polako počelo da se menja, pa tako i moda. Sezone i modne kolekcije fluidno su počele da se nadovezuju jedna na drugu bez naglih zaokreta i prekida, pa ćete ono što kupite ove sezone, ukoliko je dovoljno kvalitetno, moći da nosite još pet sezona. Fokus je dakle na kvalitetu i minimalističkom dizajnu koji je za mene, još od 90-ih, uvek bio dobitna kombinacija.

Svoj brend FLOW napravila sam upravo da ima te osobine. Prirodni materijali se podrazumevaju jer traju, lako se održavaju i što je najvažnije — lepi su.

FLOW se u duhu nove ere ne opterećuje veličinama. One su kod nas fluidne, a

odeća je dizajnirana tako da prati liniju tela i naglašava ono što je bitno. Važno je da ne steže, ne ograničava kretanje, a daje osećaj dobro iskrojenog. Sloboda u novoj eri postaje prioritet u svačijem životu. Često se zapitam koja je budućnost FLOW brenda u ovoj novoj eri?

I kao što njegovo ime samo kaže — imam osećaj da će on jednostavno da teče i teško će da se zaustavi, kao i svaka voda. FLOW će uvek nađe put. Neće poznavati nametnute granice, zidove i ograničenja. FLOW će delovati u internet prostranstvu kroz virtualne radnje, pošto će one u novoj eri postati jednako bitne kao i ove zemaljske, ako ne i važnije. Vernost i lojalnost prema brendu će se u novoj eri još više ceniti i kad vas kupci dobro upoznaju, postaćete nezamenljivi a njihova ljubav biće još jača.

Era Vodolije je već tu. Polako ulazi u sve pore našeg društva veličajući slobodu i individualizam, a upravo tako ja vidim i svoj brend FLOW.

Zato se opustite i prepustite se kuda vas tok vodi, jer ste u sigurnim modnim rukama.

Zapratite nas na društvenim mrežama:

Facebook: FLOWwear

Instagram: flowwear_oficial

Tik tok: flow.wear

GO WITH THE FLOW(wear)!

Sanja Cvetićanin

FLOWWEAR

YOUR FORGIVNESS

OPRAŠTANJE KAO NOVA ERA SLOBODE

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGA ZA LIČNI RAZVOJ KREIRANJE RADOSTI I TVOJA NOVA ŠANSA, DUHOVNI TRAGALAC, AUTOR, EDUKATOR, VODI RADIONICE LIČNOG RAZVOJA, TRENER RAZVOJNIH VEŠTINA PO O.L.I. METODU

FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

Davno sam naučila da najveći rad koji možemo da uradimo nije na spoljašnjem svetu nego na unutrašnjem. U tom tihom, često nevidljivom prostoru, opraštanje se pokazalo kao jedan od najvažnijih koraka mog sazrevanja. Shvatila sam da sloboda kojoj težimo nije samo sloboda izbora, odluka ili činjenja, već oslobađanje od emocija kao tereta koji nosimo u sebi.

Postalo mi je jasno da prava sloboda ne dolazi kada se svet oko nas menja. Već kada se menjamo mi.

Sloboda dolazi kada sami odlučimo da pustimo sve što nas zaustavlja, da odvežemo sebe od događaja i od ljudi koji nas vezuju za bol, za tugu, za krivicu i ljutnju.

Da pustimo očekivanja roditelja, partnera i prijatelja, da razumemo tuđa ponašanja, da nam u ušima ne odzvanjaju reči koje su nas zabolele, ranile, razbolele ili ostavile trag na našoj duši.

Reči koje su vezale naš život u hiljadu čvorova.

A taj čvor, jedan po jedan, odvezaćemo opraštanjem.

Mi često razumemo obrasce svojih uverenja, razumemo svoje rane i traume, razumemo svoje mehanizme odbrane. Pokušavamo da razumemo i ljude koji su nas povredili.

Ali ono što je za nas važno i što jeste prekretnica je da znanje o svemu tome nije isto što i oslobađanje.

Kada nas neko povredi, mi reagujemo tiho, povučemo se, analiziramo šta kod nas nije u redu da se neko tako ponaša prema nama. Ali ispod razumevanja drugih, naše unutrašnje dete ostane uplakano. Svaka neoproštena rana postaje kamen u džepu, nevidljiva drugima, ali teška nama.

Zato je meni opraštanje važno. Opraštanje nije potiskivanje bola niti duhovno zaobilaženje emocija. Već prepoznavanje i prihvatanje mesta gde smo povređeni, izdani ili ranjeni. Oprostiti znači imati hrabrost da ostanemo sa sobom dok boli.

Jer bol postane lek.

Da pogledamo koji deo nas želi da okrivi, koji deo da se brani, a koji deo želi da ostane u ulozi žrtve. Koji deo nas osuđuje, a koji želi da odustane od osuđivanja? Koji deo nas i dalje čeka izvinjenje koje ne dolazi?

Ako je istina da najveći rad koji možemo za sebe da uradimo nije u spoljšnjem svetu, onda sam prihvatila da moja sloboda ne zavisi od nivoa svesti osobe od koje očekujem izvinjenje, već da opraštanjem dozvolim da moje emocije tuge, krivice, ljutnje i besa prođu kroz mene. Da prepoznam i osetim svaku. Da je prihvatim i otpustim.

U tom procesu nastaje unutrašnja lična sloboda.

Opraštanje za mene nije događaj nego proces.

To je moj izbor da reagujem iz vlastite zrelosti, a ne iz rane. Da imam hrabrost da otpustim identitet povređene osobe i zakoračim u identitet osobe koja je svesna svoje vrednosti.

Upravo opraštanjem sebi i drugima je počela i moja nova era slobode.

Slobode da budem meka, ali snažna.

Da budem otvorena, ali sa granicama.

Da volim, a da ne izgubim sebe.

Da sam ljubazna, a da imam stav.

Da praštam, a ne da kažnjavam.

Jer kada oprostim, shvatila sam da ne gubim ništa nego tada sebi vratim energiju koju sam ranije nesvesno davala prošlim događajima, ljudima, rečima, postupcima i zaglavljenim emocijama.

Kada oprostim sebi na ranijim izborima, greškama i odlukama, znam da sam u najvišem obliku svoje emocionalne zrelosti. Opraštanje sebi postaje pomirenje sa sobom.

To je trenutak kada preuzimam odgovornost za svoje stanje, bez obzira na svoje postupke iz prošlosti. Tada sam postala spremna da opraštam i drugima.

Kada dozvolim sebi da otpustim ogorčenost, u meni se stvara novi prostor, kao da moje srce i pluća dobiju više vazduha. Svako odmotavanje čvora opraštanjem postaje nit ka ličnoj slobodi u kojoj moja duša diše i voli me.

Za mene je opraštanje postao proces u kome biram svoju reč i misao umesto da reagujem na misli i reči drugih, kada mogu da biram sopstveni rast umesto zamrznutog bola.

Svakog dana kada opraštam sebi i drugima, iznova potvrđujem svoju slobodu da ne budem definisana povredom već sopstvenim razvojem. Tako je nastala i moja lična lepota koja nije fizička.

U tom procesu opraštanja za mene počinje nova era, era unutrašnje slobode.

Probajte i vi, neka nova era slobode počne i vama.

Opraštanjem.

Više o Radosti Opraštanja možete pročitati u mojoj knjizi Kreiranje Radosti.

YOUR AGE

NI BABA NI DEVOJKA

Budim se bez budilnika. Ne zato što nemam obaveze nego zato što sam svoj život organizovala tako da mogu da ustanem kada moje telo odluči da je vreme. Nekada sam živela po alarmima, rokovima i tuđim rasporedima. Danas živim u ritmu koji sam sama postavila. To je mali luksuz koji sam sebi dala i na koji sam tiho ponosna.

Svako jutro započinjem u zagrljaju sa ćerkom Sofijom i našom čivavom Čednom. Taj mali ritual daje snagu, smisao i sigurnost. Koja se prva probudi, dotrči u zagrljaj. Naše malo sveto trojstvo. Nekada samo ćutimo. Nekada razmenimo nekoliko rečenica. Uvek ostaje onaj miran osećaj da sam tačno tamo gde treba da budem.

Jednog takvog jutra sačekala me je poruka drage Mije, urednice RYL-a. Tema za novi broj: Moja nova era. Dugo nisam pisala za RYL i iskreno sam se obradovala. A onda sam zastala.

Dok sam razmišljala šta to za mene znači, Sofija je rekla onako usput: „Mama, ti si na pola života. Napiši svoj primer kako žena može da bude lepa, zavodljiva i zdrava kada ima takav mindset kao ti. Pre neki dan si rekla da si mlađa od same sebe bar 15 godina.“

Nasmejala sam se. Ali njena konstatacija me nije napustila.

Tačno, na pola puta sam.

U proteklom periodu sam imala tiho vreme za sebe, za retrospektivu svog života. Više vremena sam provodila u introspekciji. Sva ispijanja kafe koja me nisu jako motivisala eskivirala sam uljudno, ali iskreno i prvi put bez pravdanja. To me je iznenadilo jer sam vaspitana i smatram sebe kulturnom i ljubaznom osobom.

Dane sam počinjala doručkom i kafom koju oduvek pijem sama sa sobom. Samo čivava Čedna ima tu privilegiju da mi se, ako baš mora, ugnezdi u krilo. Ona ćuti i to mi je dovoljno. U mojoj boho stolici za ljuljanje, na jugoistoku dnevne sobe, sa pogledom na reku, Hram Svetog Save i osvetljene nove nebodere, prolazile su misli, strahovi, delovi prošlosti i projekcije budućnosti. Sedela sam tu sa namerom da pravim nove planove.

A onda razočaranje.

Planovi više nisu ambiciozni. Nema više velikih ciljeva bez kojih ne mogu. Ne interesuje me dokazivanje u poslu niti održavanje pozicije po svaku cenu. Ne maštam više o gospodinu savršenog izgleda, intelekta i šarma koji me obožava. Ne vodi me strast kao nekada, ali mi nije dovoljna ni mirna luka definisana tuđim kriterijumima — zgodan ili dobar provajder.

Želim mirnu luku, ali u meni je još živa devojčica da bih se bez ostatka sklupčala uz sigurnost. Još uvek želim i iskru.

Isprva sam to tumačila kao nedostatak ambicije. Pokušala sam da sebe „disciplinujem“ strategijom prihvatanja. Da odbacim strahove o sutra, o svetu, o pravilima igre u kojima više ne želim da učestvujem. Shvatila sam da nemam snage za korporacijska takmičenja, ali nemam ni potrebu da se vraćam u nepromišljeno ludilo. Ne pripadam više ni jednoj krajnosti.

I tu je nastala tišina.

Posmatram žene oko sebe. Neke se prerano odreknu sebe, kao da su godine dozvola za povlačenje. Druge se grčevito takmiče sa vremenom. Ni jedno ni drugo mi nije blisko. Ne želim borbu sa godinama. Želim savez sa njima. Polako, dan po dan, osetila sam tihu snagu. Ne onu staru, glasnu: „Ja mogu sve.“ Već mirniju: „Ja znam ko sam.“ To je razlika između samopouzdanja i samopoverenja. Više se ne trudim da budem u pravu. Ako osetim da nešto narušava moj mir, distanciram se. Bez drame. Moj mir je dragoceniji od poslednje reči. Stanem pred ogledalo. Vidim promene.

Tonus kože više nije isti. Ima bora — bilo je briga. Ima pega — bilo je sunca i života. Ali u tom licu vidim smirenost. Tihu lepotu koja se stiče, ne dobija. U očima je i dalje iskra.

Zato nisam ni baba ni devojka.

Na pola puta sam.

Ali prvi put bez žurbe.

Bez potrebe da dokazujem.

Bez moranja.

Razmišljam o sledećih 12 do 20 godina kao o novom ciklusu. O vremenu koje želim da iskoristim da sebi obezbedim zdravu, sunčanu, svesnu starost. Onu u kojoj ću piti aperitivo u Parizu, Rimu ili Valensiji, mirna, vesela i svoja. Zato biram zdravlje –fizičko, mentalno i duhovno. Biram trening. Biram brigu o sebi bez preterivanja. Biram veru – u Boga, u život.

Možda ne mogu sve.

Ali mogu mnogo.

Za početak, kupila sam crvenu skijašku jaknu. Ne zato što mi je bila potrebna nego zato što sam je poželela. Vratila sam se na stazu. Mislila sam da idem po mir. Pronašla sam energiju. Dok sam se spuštala niz padinu, shvatila sam da godine nisu oduzele moju sposobnost da osetim uzbuđenje. Samo su mi dale meru.

To je moja nova era.

A kada je trebalo da dam naslov ovom tekstu, shvatila sam da izbor nije tehničko pitanje, već stav. Mogla sam da ga nazovem „Na pola puta“, „Godine između“ ili „Drugo poluvreme“. Sve bi to bilo tačno, pristojno i konceptualno uredno. Ali nijedno od toga ne govori dovoljno hrabro. Jer ja nisam ni povlačenje, ni nostalgija, ni ironija zrelih godina. Nisam ni devojka koja juri, ali nisam ni žena koja se odrekla. Ja sam između – ali svesno između.

YOUR SIMPLICITY

SAMO ZVUČI JEDNOSTAVNO

PIŠE: RANKA JUGOVIĆ

Kako započeti priču o novom dobu?

Da li je već stiglo a da to nismo osetili ili je ovo samo nagoveštaj nečega što ubrzano dolazi?

Dugo nisam pisala, ne računam mejlove i poruke na mob, zbog toga sam bila iznenađena i zatečena predlogom da napišem nešto na tu temu. Uzela sam olovku i rokovnik. Dobre stare navike koje smo odbacili — ne pišemo pisma, razlednice sa putovanja, čestitke za novu godinu.

Nove tehnologije su nam donele nove mogućnosti, brz protok informacija, povezale su nas, smanjile udaljenosti, ali su nas udaljile od nas samih. Razgovor je zamenila komunikacija.

Ja sam svoje lekcije, strahove i dileme rešavala u prirodi. Za veću dilemu, tražila sam više planinske vrhove. Na vrhu planine svi problemi izgledaju mali. Priče o balansu u prirodi su vidlijve na svakom koraku i u svakom trenutku. Priče o različitostima rastu, listaju i cvetaju. Šuma blista, šuma peva.

Sve što je veštačkim putem stvoreno, predstavlja kopiju orginala, božanske tvorevine.

Najvažniji zadatak u vremenu koje dolazi biće da budemo istinski povezani sa prirodom, sa tom čistom božanskom energijom. Onda ćemo moći da koristimo tehnologije kao alatke — uzmemo ih, ostavimo kada nam nisu potrebne i isključimo dok nam ponovo ne zatrebaju.

Zvuči jednostavno.

PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR FAITH

Да ли и како данас кодирамо време, људе, осећања, односе и све остало? Када сам

помислила на тему броја која нас упућује на

нове ере и сфере, моја жеља није могла да мимоиђе Биће коме се дивим, од које учим јер учитељи немају године, имају радост и мудрост у све дане. Као ученик и у својој и њеној Школи осетљивости предајем реч, а сазнаћете како је лако оваквим људима

дати пажњу, а тешко предати нешто што те

генерације већ не поседују. Разговарамо

данима и годинама, а издвајам следеће речи

Биљане Макевић – назваћу је катихетом (онај који подучава вером и у вери), а ви сазнајте зашто.

Уобичајено је данас крити блискост и приврженост некоме, посебно у такозваном професионалном формату, али ту смо да

би могла да

преписујеш као лекарски рецепт за сусрет.

Без задршке говориш о свом путу, улицама у којима, када окупим све податке о теби, нема лутања, просто само путовања. Које

путне станице не би прескочила, које би

улице у булеваре претворила и која би

имена носили?

Сада из ове перспективе никада не бих

прескочила оне станице које су ме највише

болеле. Велике саобраћајне несреће, сударе, раскрснице, панике и депресије, њих

никако не бих прескочила. Сматрам да су ме једино те станице и могле научити да волим, да праштам, да живим, да постојим. Ипак, то је лако рећи сада, када сам спознала вечну љубав. У потпуности разумем сваког човека

који се тражи, који посустаје, коме је мука

од свега и гласно говорим да нема због чега

ни да му буде лепо. То је оно што сматрам

да сви знамо, али да не говоримо, јер често

не желимо да се суочимо са чињеницом

да овај живот, ако је без Бога, нема много тога да нам понуди. Дакле, моји булевари

би дефинитивно носили име: Смрт свету,

колико год можда били празни јер су за многе

„превише радикални“. Прочитала сам твоју књигу „Кула без крова“, као филолог ти, а и редакције,

назвале су је књигом поезије. Мени

као својеврсни буквар вере,

катихизис. У куле су књижевна дела и данашњи човек уградили свој его

живот нечији. Твоја кула ослобођена

YOUR COSMOS

Сви крећемо на путовање са пуном душом,

максималном енергијом и дубоким џепом,

очекујући ништа мање осим ужитка и лепих

околности. Иако, махом, сваки први корак

обећава, док трепнемо – освестимо да смо већ увелико у проблему; са рањеном душом,

незнаним и страшним ситуацијама и потпуно

новчано сломљени!

„Када се то десило? И како? Само што

смо се упустили у мисију!“, питамо се, размишљамо, несвесни да живот не чека, живот тече и нема времена за нас јер нисмо

његова једина брига! Ту су генерације нових људи којима се треба дати. А ми, животом

изграђени, већ имамо довољно материјала и идеја да можемо самостално да пловимо.

Нико не размишља тако док не упадне у

корен олује и изађе из страшног бродолома

мудрији и јачи.

Тако је и ауторка овог текста упловила у

љубавне, пословне и животне воде позитивно, оптимистично и срећно! Предивна, млада,

заљубљена, светски путник леђа о леђа са вољеним, висока и заслужена диплома

се налазила испод руке, огромно звање ПР-а у Служби за сарадњу са медијима тадашњег председника Републике Србије

красило јој је лице! Руковање са светским

лидерима политичке сцене, сарадња са

венчани прстен и чинило се

да је цео свет освојен. Цео свет освојен пре

тридесете године живота. Каква замка!

Од једном, знаци олује. Хладно време пред

велику буру. Мрак. Нешто није у реду. „Гадно је. Разводе ти се родитељи. Дођи у родни

град. Гадно је, сестра је добила нападе

панике, дођи у родни град. Гадно је, нису ти

добри резултати, мораш на лечење. Гадно

је ДВЕ девојчице, близнакиње!

Издржала је терапијски рок!

Деловало је да је сада све како

треба! Али, оно зрно у срцу није

било задовољно. Диплома је

чучала у фиоци. Животни позив је заробљен. Вољени је био још

нервознији и незадовољнији

својом партнерком, иако едукује,

подиже, гине око троје деце,

држећи дом уредним, чистим, сређеним, мирисним од најлепше спремљених домаћих јела.

Тада је таленат прошао кроз

пукотину незадовољства и

ауторка овог текста (у наставку – Поетеса) почела је да ниже стихове! Из бујице стихова

родиле су се рецензије,

позитивне критике и јавне

промоције! Поетеса је годину

за годином (за сада) објавила

чак три збирке песама! Деца

су расла, а незадовољство

вољеног, нарочито након прве

збирке песама, постало је

још веће и врло гласно. Ама,

нешто није у реду. Свако би био

захвалан, срећан и љубазан.

„Не знам шта још да урадим

да бих била боља. Врло је

незадовољан“ – посегнула је

опет за одговорима. „Покупи

децу и бежи у родни град. То ће

га смирити и опаметити“. Има ли

већег благослова од директних

савета Премудрог Космоса?

У целом процесу бежања,

лутања, тражења, Поетесу су

приметили неки људи. Упутили

су је на неке друге дивне људе

који су јој вратили самопоуздање

и веру у своје Ја. Вољени је у

сузама повукао Поетесу назад

у свој дом, заједно са дечицом.

Сада су све шаховске фигуре

GUIDANCE OF THE

We all set out on a journey with full souls, maximum energy and deep pockets, expecting nothing less than pleasure and beautiful circumstances. Although, for the most part, every first step promises, before we blink – we realize that we are already in big trouble; with a wounded soul, unknown and terrible situations and completely financially broke!

“When did this happen? And how? We just embarked on a mission!”, we ask ourselves, we think, unaware that life does not wait, life flows and there is no time for us because we are not its only concern! There are generations of new people who need to be given. And we, built by life, already have enough material and ideas to be able to sail independently. No one thinks like that until they fall into the root of the storm and emerge from a terrible shipwreck wiser and stronger.

That is how the author of this text sailed into the waters of love, business and life positively, optimistically and happily! Beautiful, young, in love, a world traveler back to back with her beloved, a high and well-deserved diploma was under her arm, the huge title of PR in the Media Relations Service of the then President of the Republic of Serbia adorned her face! Shaking hands with world leaders of the political scene, cooperation with famous Serbian media names strung together like pearls on a necklace, a diamond wedding ring followed and it seemed that the whole world had been conquered. The whole world had been conquered before the age of thirty. What a trap!

Suddenly, signs of a storm. Cold weather before big events. Darkness. Something was wrong. “It is not good. Your parents are getting divorced. Come to your hometown. It’s not good, your sister is having panic attacks, come to your hometown. It’s hard, your results are not good, you need treatment. It sucks, your loved one is angry, he says you let him down and he can’t rely on you.”

Priorities became plastic, visible and demanding. In order to save herself, she had to undo her achievements. She quit her job, she put her diploma in a drawer. She changed professions and became a beekeeper. And as usually happens when quality seeds are sown, she found herself in that field. She achieved excellent communication with beekeeping associations. They declared her the PR of the Beekeeping Apitherapy Community. She connected with big world names in that field. She held online conferences at APIMONDI ceremonies and events. She participated in education for treatment with bee products. She made

SUPREMELY WISE COSMOS

an apitherapy house, like a salt room, from oak (because oak is a noble tree that heals) where there were 7 beehives, 3 for special inhalations directly from the beehives and 4 under a wooden bench where patients burdened with numerous ailments lay. The vibrations of the bees also heal.

When she turned thirty, she gave birth to a son! A gift! “Thank you” – she whispered to the Universe, because she was afraid to let her voice out. So that happiness would not turn into pain again. Unfortunately, it turned. They told her that she had to receive painful and agonizing injections for two years in order for her health to stabilize. Hormones were raging. Her beloved became even more demanding and very dissatisfied with his partner. The son grew up with a tense relationship, although everyone tried to make everything look normal. Covered in bruises and swellings from stings, both bee stings and injections, the author of this text received stings from her girlfriend’s family, her husband’s boyfriend’s family, and her lover. In his eyes, she was no longer grandiose, full of charisma, but an ordinary beekeeper, housewife, and classic mother. Exhausted, devastated, broken, humiliated, cut off in her prime, she fell to her knees and cried out: “Please, help me. He is ugly to me. The little flower is not to blame for anything. These injections hurt me. This job does not fulfill me.” Only the Universe could absorb her mental pain, and physically feel how she was struggling and suffering. He helped her in the way that only the Universe can help! He gave her TWO little girls, twins! She endured the therapy period! It seemed that everything was now as it should be! But, that grain in the heart was not satisfied. The diploma was squatting in a drawer. The calling of life was trapped. The beloved was even more nervous and dissatisfied with his partner, although she educates, raises, and dies around three children, keeping the home neat, clean, organized, and fragrant with the most beautifully prepared home-cooked meals.

Then the talent passed through the crack of dissatisfaction and the author of this text (hereinafter – Poetess) began to write verses! From the flood of verses – reviews, positive criticism and public promotions were born! The Poetess has published three collections of poems year after year (so far)! The children were growing up, and the dissatisfaction of the beloved, especially after the first collection of poems, became even greater and very loud. But, something is wrong. Everyone would be grateful, happy and kind. “I don’t know what else to do to make him feel better. He is very unhappy,” she reached out again for answers. “Take the children and run away to your hometown. That will calm him down and make him wiser.” Is there a greater blessing than direct advice from the All-Wise Cosmos?

In the whole process of running away, wandering, searching, Poetess was noticed by some people. They pointed her to some other wonderful people who restored her self-confidence and faith in her Self. Her beloved pulled Poetess back to theirs home in tears, together with her children. Now all the chess pieces are correctly placed. A fourth book of poetry is on the way. Talent has become noticeable. The Poetess has opened up the right path to her life’s calling, but in a way that reconciles both family and work – she is venturing into the online sphere of teaching: holding online classes for foreigners, and domestics as well, who find it difficult to master the Serbian language.

My NEW ERA begins. And the beloved? He will be loved forever. And dissatisfied, but quietly. From the inside.

Written by: Sandra Miltenović, M.A. of Serbian language and literature/ Poet/ Author of three books of poetry (“Just waiting to pass” 2023, “Memento” 2024, “Ordinary Poetess” 2025, publisher: Scero Print)

Photograph: Ana Pandora Igić

REFRESH YOUR MISSION

RAMAZANSKOM TIŠINOM: ŽEĐANJE PRE VODE

PIŠE: LEJLA ALOMEROVIĆ

Post nije samo odricanje od hrane, već povratak meri. U ramazanskoj tišini učimo kako žeđ postaje molitva, a glad put ka slobodi (od sebe).

U ime Tebe, Bože!

Postoje meseci koji ne prolaze kroz vreme, nego kroz čoveka. Ramazan je jedan od njih. On ne menja samo raspored dana i noći, nego unutrašnje pejzaže duše, tiho premešta granice

između tela i duha, između želje i smisla. U svetu koji neumorno traži više, mesec Ramazan, mesec posta nas uči kako da budemo manje opterećeni sobom, a više otvoreni prema Onome koji nas nadilazi: Stvoriteljem.

Često sam postavljala pitanje zašto nas Uzvišeni poučava kroz glad i žeđ. Zar milost ne znači obilje? Međutim, u dubinama islamske duhovnosti, glad nije odsustvo milosti, nego njen

skriveni govor. Ona razotkriva ono što smo naslagali oko sopstvenog bića, navike, strahove, iluziju samodovoljnosti. Kada stomak utihne, počinje govoriti savest, kada se odreknemo želja, prostor zauzima svest budnoga. U toj tišini čovek prvi put jasno susreće sebe. Glad je, paradoksalno, pedagogija slobode.

Savremenost je naučila čoveka da veruje da je slobodan jer može imati sve. Post nas uči suprotnom: sloboda počinje tamo gde prestaje tiranija sopstvenih prohteva. Ego, naviknut na stalno zadovoljenje, susreće granicu i tek tada shvata koliko smo vezani za prolaznost. Post ne slama telo, on slama uverenje da smo centar sveta i da smo sami sebi dovoljni. U tom slamanju ne postoji poniženje, slabost, nego oslobađanje: povratak meri koja čoveka čini dostojanstvenim i smirenim.

U mesecu posta objavljena je Reč, počela je objava Kur’ana. Prva Božja zapovest bila je: “Uči.” Ta koincidencija nije slučajna. Post i znanje pripadaju istom horizontu. Glad ne prazni čoveka, ona ga oslobađa za spoznaju. Kada se čovek odrekne viška, postaje sposoban da čuje ono što je inače prekriveno i zatrpano bukom svakodnevice. Moja nova era počinje upravo tu, u trenutku kada glad za hranom prerasta u glad za smislom, a tišina postaje prostor otkrivanja Njegove tajne i milosti sakrivene obzorjima sopstvenog ega.

Ako ga glad razotkriva, žeđ razotkriva krhkost postojanja. Žeđ je možda najtiši učitelj: ona

podseća da je svaki dah dar, a svaka kap vode milost. U tom iskustvu čovek otkriva sopstvenu stvorenost ne kao slabost, nego kao ontološku istinu. Biti potrebit ne znači biti manji, znači biti svestan i budan prema daru koji dolazi izvan nas.

Ramazan je vreme koje odbija ukočenost sveta i privid trajanja. On svake godine dolazi ranije, prelazeći preko različitih godišnjih doba kao hodočasnik vremena, tiho pomerajući granice prostora i ustaljenog ritma života. Njegovo kretanje podseća da svetost nije vezana za jednu klimu niti mesto, već se otkriva onome ko je spreman da prima sa Izvora. Njegova plovidba kroz kalendar nosi univerzalnu poruku: Božja milost kruži svetom poput svetlosti, ne zadržavajući se ni na jednoj granici, već tražeći svako srce koje je spremno da je prima.

Posebnu dubinu daje činjenica da u ovom vremenu poste i druge religijske tradicije. Katolici, pravoslavci i muslimani dele iskustvo uzdržavanja svako na svoj način, ali sa sličnom čežnjom za unutrašnjim pročišćenjem. U svetu prepunom glasnih razlika, post otvara prostor zajedničke tišine. Možda je upravo ta tišina mesto susreta, ljudskog, tamo gde se vera ne dokazuje rečima, nego smirenošću.

Ramazan ne završava prazninom. Njegov horizont je Bajram, praznik koji tišinu posta dovodi do njenog istinskog ploda, darivanja. Bajramska sofra nije samo obilje hrane, ona je metafora Božje darežljivosti. Nakon dana u kojima smo

učili meru, dolazi vreme deljenja. Kao da Uzvišeni podseća: glad je bila put, ali milost Njegove jednosti je cilj.

Post nas uči i jednoj istini koju savremeni čovek često zaboravlja: da praznina nije odsustvo, već mesto susreta. U danima kada se telo suzdržava, duša počinje da prepoznaje sopstvene pukotine, mesta kroz koja svetlost može da uđe. Misao davnašnjih učenjaka kaže da čovek ne dolazi do Istine snagom svoje punine, nego iskrenošću svoje potrebe. Zato glad nije samo stanje tela, ona je ontološka opomena da nismo izvor sami sebi, već putnici koji se hrane smislom.

U ramazanskoj tišini reči postaju tiše, smirenije, a srce počinje da pamti ono što je zaboravilo. Možda je najveća mudrost posta upravo u vraćanju jednostavnosti, u učenju kako da budemo prisutni bez viška želja, bez potrebe da stalno potvrđujemo sopstveno postojanje kroz imanje. Ono što je istinski vredno ne dolazi kroz posedovanje, niti je istinska snaga u stalnom uzimanju, nego u sposobnosti da se, prašnjav od strasti, odrekneš.

Mudri učitelji su govorili su da je čovek najbliži Istini onda kada postane lakši od sebe. Post nas vodi upravo ka toj lakoći, ka stanju u kojem više ne nosimo teret sopstvene oholosti. U žeđi se rađa skromnost, a u skromnosti sposobnost da prepoznamo milost i tamo gde je ranije nismo od sebe videli. Kao da Ramazan svake godine briše prašinu sa ogledala duše, ne da bismo videli sebe jasnije, već da bismo kroz sebe na-

slutili i otkrili tragove Božje prisutnosti, kako bi smo se prepustili Njegovoj bliskosti, bližoj nam negoli srčani otkucaj.

Moja nova era ne počinje velikim rečima. Ona počinje skidanjem još jednog zastora, u nutrini sebe kada pogled postane blaži, kada reč postane smirena, kada tuđa glad postane lična odgovornost. Post nas ne poziva da pobegnemo iz sveta, nego da ga vidimo jasnije, bez vela sopstvene oholosti.

Možda Uzvišeni ne želi da Njegovi robovi budu gladni zbog gladi same. Možda želi da kroz glad naučimo šta znači sloboda, kroz žeđ šta znači zahvalnost, a kroz Bajram šta znači deliti radost. U tom krugu odricanja i darivanja rađa se nova era — era u kojoj čovek ne traži smisao izvan sebe, nego ga otkriva u sopstvenoj preobraženoj nutrini.

Uči me, kako da izgovorim molitve glasove, kada se tišina razlije kroz vene.

Jer ponekad nas Bog ne vodi ka vodi, nego nas najpre uči kako da žeđamo.

Za vrelom Božje ljubavi.

Žeđam...

REFRESH YOUR TRAVEL

MONT SAINT-MICHEL, OSTRVO LEGENDE, ISTORIJE I TRADICIJE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: DRAGANA VUJOVIĆ MIHIĆ

Mont Saint-Michel je jedno od najposećenijih i najimpresivnijih mesta u Francuskoj, dramatično ostrvo-tvrđava i benediktinski samostan koji se uzdiže iznad močvarne uvale Normandije i Bretanje.

Bilo je važno kroz čitavu evropsku istoriju, od ranog srednjeg veka do danas i ostalo je simbol vere, umetnosti i kulturne baštine. Legenda kaže da je lično arhangel Mihail 708. godine naredio episkopu da podigne svetilište na steni usred plavnog zaliva. Tokom narednih vekova, lokalni monasi i vladari izgradili su ovde veličanstven benediktinski samostan i utvrđeni grad koji je postao cilj hodočašća i kulturni centar u srednjem veku. Njegova impozantna arhitektura svedoči o kombinaciji romaničkog i gotičkog stila izmedju 11. i 16. veka, što ga čini tehničkim i umetničkim čudom. Zahvaljujući svojoj jedinstvenoj lokaciji i istorijskoj vrednosti, UNESCO je Mont Saint-Michel i njegovu uvalu uvrstio na listu Svetske baštine 1979. godine. Toliko o istoriji, iako bi imalo da se kaže mnogo više. Pretpostavljam da vas interesuje kako ostvo izgleda danas? Za sve one koji su se ra-

zočarali posle gledanja fotografija na Instagramu nekog mesta i uživo susreta sa istim, moram vam već na početku reći da su ovo ostrvo i njegova okolina, moćni i mistični, baš kao što deluje na fotografijama, ustvari i više od toga. Jedno od onih mesta gde se jedinstvena priroda i isto tako jedinstvena arhitektura udruže i stvore nešto neponovljivo.

Mont Saint-Michel se nazire iz daljine i u zavisnosti od vremenskih uslova, može biti tek mistična izmaglica, za koju se pitate da li je fatmorgana, ili manastir srastao sa stenom koja se presijava na suncu. U određeno doba dan postaje ostrvo okruženo vodom, a kada se plima povuče, ostrvo okruženo peskom. Posetila sam ga u julu 2025.godine i ispostavilo se da smo imali ludu sreću, tih dana je prolazio Tur de Frans (Toure de France), tako da je bilo malo manje posetilaca no što je inače u julu i avgustu, kada su gužve ogromne. Preporuka je izbegavati pik sezone, juli-avgust i vikende.

Nadomak ostrva postoje parkinzi za veliki broj vozila i šatl autobusi koji od parkinga voze do ostrva. Moguće je preći taj put i pešice, što ima svoje prednosti, jer imate više vremena da uživate u okolini i silueti ostrva-manastira koja se polako obznanjuje. Pazite samo, ovde je plima zaista velika i brza, ako se udaljite od puta kojim ide autobus, lako se možete naći umesto na kopnu, u vodi.

Ja sam se odlučila za autobus, sjajno su organizovani i imaju česte polaske, da bih imala više vremena da razgledam manastir, kao i da uživam u pogledu odozgo. Na ostrvu i u oko -

lini postoji više muzeja koji prikazuju istoriju, religiju i svakodnevni život kroz vekove. Kada se nađete unutar zidina, imate utisak kao da ste se vratili nekoliko vekova u prošlost, razni eksponati govore o prošlosti ostrva koje je u jednom trenutku tokom revolucije, bilo i zatvor. No obogaćuje se i novim eksponatima, posle Olimpijskih igara u Parizu 2024. dopremljen je mehanički konj, skulptura “La Cavalcade de Zeus”, osmislila ga je i izvela ekipa sastavljena od dizajnera i inženjera sa fokusom na pokretnu i kinetičku umetnost, a predvođeni su Atelier Blam, kao glavnim dizajnerima projektnog koncepta.

Ukoliko odvojite malo više vremena i para preporučujem da prespavate na ostvu. Postoji nekoliko malih hotela unutar zidina. Smeštaj je ograničen i skup, sobe su male i jednostavne (plaća se lokacija i doživljaj), ali ćete zato moći da uživate u ostvru bez turista i u magičnom jutru. I da, kada krenete pazite da ne zalutate u Englesku, pošto u blizini Kornvola postoji St Michael’s Mount, takođe ostvo sa zamkom i manastirom, oba ostrva su posvećena Arhangelu Mihailu, nastala su u slično vreme i često se nazivaju “blizancima preko Lamanša”.

BEAUTY

NOVA ERA MEDICINE

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

U vremenu kada estetika više nije samo pitanje korekcije, već svesnog odnosa prema sopstvenom telu, balansu i energiji, razgovaramo o onome što nazivamo new era medicine. To je prostor u kojem se nauka i intuicija susreću, gde lepota nije maska nego posledica unutrašnje harmonije.

Ioanna Batsialou pripada generaciji stručnjaka koji razumeju da botoks i hijaluron nisu dovoljni ukoliko telo, hormoni, emocije i životni ritam nisu u skladu. U njenom pristupu, korekcija bez harmonizacije nema trajanje — a prava transformacija počinje tek kada se spoje medicina, energija i individualna priča pacijenta.

U ovom intervjuu govorimo o novoj eri lepote, o odgovornosti lekara, o svesnom starenju i o tome zašto je budućnost estetike u integrativnom pristupu, a ne u površinskim promenama.

Kada je počela tvoja nova era?

Svaki dan, kada počne, sa sobom donosi novu eru. Ja to ne zamišljam — ja to živim. Nova era nekada dolazi kroz edukaciju. Nekada kroz terapiju. Nekada kroz novi preparat ili aparat. Ali suština nije u tehnologiji, već u svesti da uvek postoji sledeći nivo razumevanja. Za ljude koji su aktivni, inovativni i koji neprestano ulažu u sebe, posao i život, stagnacija ne postoji. Svaki dan je izazov, istraživanje i nadogradnja. Ja sam edukator za stimulaciju kolagena, profesor na fakultetu i neko ko ne prestaje da postavlja pitanje: Da li smo sagledali sve aspekte čoveka? Ne samo estetiku. Ne samo podmlađivanje. Već i imunitet, psihološko stanje, mentalnu i duševnu ravnotežu. Danas znamo da rezultat terapije ne zavisi samo od tehnike, već od balansa. Od razumevanja celog sistema. Čovek nije samo lice. Nije samo koža. Nije samo biološki proces. On je spoj fizičkog, hormonskog, emocionalnog i energetskog.

Kada sam počela da se bavim estetikom, radila sam botoks i filere. Zatim sam se posvetila mezoterapiji. Danas se bavim stimulacijom kolagena i regenerativnim pristupom. To nije bila promena pravca — to je bila evolucija. Svaki dan medicina ulazi u novu fazu. Novi aparati, nove mašine, nove metode. Nauka, tehnologija i informatika razvijaju se brže nego ikada. Ali

uprkos toj brzini, najvažnije ostaje isto — razumevanje čoveka. Zato je svaki pacijent poseban. Svaka terapija je nova priča. Svaki susret je nova era. Mi živimo u vremenu ubrzanog razvoja, ali istinska vrednost nije u brzini — već u dubini razumevanja. I zato verujem da nova era ne dolazi spolja. Ona počinje iznutra.

Da li u ovom kontekstu govorimo o harmonizaciji ili korekciji?

Nema korekcije bez harmonizacije. U estetskoj medicini danas više nije dovoljno uraditi tehnički savršenu korekciju. Nema dugotrajnog rezultata bez harmonizacije organizma. Možemo uraditi botoks, hijaluron, mezoterapiju ili bilo koji vid stimulacije kolagena, ali ukoliko nismo sagledali hormonski status, psihičko stanje, kvalitet sna, nivo energije i opšte zdravstveno stanje pacijenta — rezultat neće trajati. Ne zato što terapija nije dobra, već zato što organizam nije u balansu. Estetska intervencija je podrška telu. Ona ne može nadomestiti unutrašnji disbalans. Pacijent sa hormonskim poremećajem često ima opadanje kose, hroničan umor, nesanicu, promene raspoloženja, smanjenu regeneraciju kože. U takvom stanju, svaka korekcija ima ograničen domet. Efekat može biti kraći, slabiji ili neadekvatan.

Zato savremeni pristup podrazumeva integraciju:

• hormonskog balansa,

• nutritivnog statusa,

• kvaliteta sna,

• mentalnog i emocionalnog stanja,

• regenerativnih procedura.

Estetika bez medicine je površna. Medicina bez razumevanja psihe je nepotpuna. Prava korekcija počinje iznutra.

Imam veliku ljubav prema čoveku. Vera i ljubav idu zajedno. Juče sam bila u crkvi u Grčkoj na kojoj piše velikim slovima: “Vera bez dela je mrtva vera.” Dela su ta koja nam daju snagu i energiju i pacijenta moramo da sagledamo jer on nema samo čelo ili usne, već kompleksni ceo organizam. Harmonizacija mora da se dovede u balans kako bi korekcija imala dugoročniji smisao.

Gde je granica između prirodnog i veštačkog u savremenim tretmanima?

Nažalost, IG i FB prave lažnu sliku lepote. Svi izgledaju ultralepo i savršeno. Različita vremena, različiti trendovi. Na primer, nekada su bile popularne fox eyes, cat eyes, sva životinjska carstva su bila prisutna, onda ruschen lips, raznorazne „budalaštine“ koje zaista nemaju smisla. I podvući ću još jednom — čovek koji je završio pravu školu nikada se neće upustiti u sve to.

Završila sam svoju školu u Francuskoj i pre 25 godina nisi mogla da prođeš ispit ako profesor vidi da si svom modelu radio usta. Sve je moralo i tada da bude prirodno i da se ne vidi. Kod nas je jedno vreme bio trend da se vide usta, jagodice i slično. Ja to nisam dozvoljavala svojim pacijentima. Svaki doktor ima zasluženo pacijente koje je sam oblikovao. Doktori koji vole prirodu imaju pacijente koji izgledaju prirodno. Doktori koji vole naglašene stvari su i sami po sebi takvi. Granica je tanka i svako ima svoju publiku.

Lepota i identitet. Da li estetska medicina danas menja način na koji žena doživljava sebe?

Duhovne žene imaju osećaj — hoću da starim lepo. Ili prirodno. Nega ne znači da vi ne starite. Niko na svetu nije zaustavio starenje. Ali žena može da izgleda negovano, lepo. Sada je na primer post. Imam jako puno pacijenata koji poste, ali ne žele da dođu na tretman jer je post. A to nema nikakve veze. Šta to znači — da kada je post ne perete zube ni kosu? Osnovne stvari mogu da se rade i u toku posta. Nemojte da

budete isključivi. Ako hoćete da starite prirodno, zašto farbate kosu ili skidate brkove? Ako je čovek duhovan, on zaista vodi računa i o telu i o duhu. Ne možemo da kažemo da vodimo samo računa o telu ili samo o duhu. Doktor mora da objasni svom pacijentu da postoje prirodne stimulacije kolagena od argana, od ruže, od lososa. Svi ti prirodni preparati čuvaju lice. I ako neko ne želi ništa da radi, imate lasere, radio-frekvencije, aparaturu koja će sačuvati integritet kože, ojačati je, podići mišićni tonus i stimulisati sve na prirodan način.

Koliko je važno očuvati autentičnost lica u vremenu uniformisanih trendova?

Autentičnost treba da čuvamo u svemu, ne samo u licu. I u oblačenju, ponašanju, učenju, na poslu. Svaki čovek je poseban, ima svoju harizmu, vrline i mane. Mi treba da težimo da popravljamo sami sebe. Autentičnost moramo da sačuvamo. Moramo biti zadovoljni za sve što nam je Gospod Bog dao i podario i da se trudimo svakog dana da budemo bolji.

Da li smatraš da veštačka inteligencija ima mesta u estetskoj medicini?

Ima ako se ne zloupotrebi. Veštačka inteligencija i svaki napredak tehnologije ima svoje mesto. Moramo je pravilno koristiti. Sve ima svoje granice i mesto, preko toga ne.

Da li budućnost pripada minimalno invazivnim tretmanima?

Apsolutno da. Ranije sam radila velike tretmane, jer nisam imala ove aparate koje imamo danas — na primer, radili smo 2-3 kubika hijerulona, sada preko 0,5 ne radim nikome. Idemo ka tome da popravimo kožu, teksturu, izgled, sjaj i da koristimo što manje preparata. Anti-aging medicina danas propagira da nam treba 30% materijala manje. To je uspeh medicine ako se sprovede po merilima koja su potrebna za regeneraciju.

Da li je tvoj pristup pacijentu više medicinski ili umetnički?

U estetskoj medicini ako doktor nije umetnik, ne može ni da uspe. Mora biti jaka veza da kada vidiš pacijenta imaš viziju šta može da se desi i kako da mu pomogneš najviše i kako da izgleda najbolje. Tu su znanje, ljubav — pacijenti su ispred ličnog interesa. Ako uklopim sve ovo, ja sam umetnik koji kreira, a pacijent mora da bude strpljiv.

NADA

Nada je nežni vetar koji nosi listove naših snova, čak i kad su oblaci tmurni.

Ona je tiha ruka koja nas podiže kada padnemo, i svetionik u magli koji pokazuje put kad gubimo smer.

Nada je uverenje da iza svake tame čeka svetlo, da svaki kraj skriva novi početak.

Ona nas uči strpljenju, hrabrosti i poverenju u život, i u svakom otkucaju srca šapuće: “Ne prestaj, još uvek je moguće.”

Piše: Sofija Antonijević