RYL E-MAGAZINE, #120

UVODNIK

TIŠINA IZMEĐU REČI

Vek u kojem živimo ima svoju novi luksuz, a to je tišina. Tišina koja mora nadvladati buku oko nas i u nama. Tišina koja je neprocenjiva u svakom kontekstu. Ljudi se razumeju i u tišini. Ne moraju reč da kažu, a da razumevanje bude u potpunosti kroz pogled, u pokretu ruku, u tom prisustvu prepoznaju ono što nose u sebi. Njima nije potrebno objašnjenje jer oni čuju i tvoju tišinu.

Tišina je najdublji govor. U njoj nema maski, pretvaranja, lažnog sjaja, preterivanja. Tišina ogoljava suštinu. Ko ume da razume, razumeće i tvoje reči, ko ne ume, neće shvatiti ništa, ni u tvom ćutanju ni u tvom govoru. Jer reči bez tišine lako postaju praznina, a tišina bez razumevanja samo muk.

Reči su most koji gradimo prema drugome. Most drži prostor između stubova. Tako i svaka izgovorena reč stoji oslonjena na tišinu. Pažljivo biram ljude pred kojima ćutim. Jer najdublje razumevanje krije se u tišini – između reči – tamo gde se ne govori, a sve je rečeno. Tišina ima svoju vibraciju, nikada nije prazna. Ona ima ritam, energiju i puls života. Kada zastaneš i oslušneš, u tišini čuješ sopstveni dah, šum sveta oko sebe i melodiju misli. Vibracija tišine nije bučna, ali je moćna. Ona nas vraća sebi i uči strpljenju i otvara prostor da čujemo ono što često što ne možemo zbog buke i brzine svakodnevice. Postoje ljudi koji prepoznaju tu vibraciju i vreme koje je podržava.

Najsnažniju tišinu čula sam nakon buđenja u konaku manastira Gračanica na Kosovu i Metohiji. Bilo je negde posle ponoći. Iz svoje sobe izašla sam na terasu konaka i ugledala manastir osvetljen u tišini. Stajao je monumentalno. Tišina je odjekivala. Čula sam je. Sve je bilo veoma snažno. Snažna energija prostora eksplodirala je u meni. A ta tišina je imala snagu molitve. Tu istu tišinu čujem i u Subotici, među širokim ravnicama gde i nebo diše. Čuje se kao najlepša i najumilnija melodija sveta. Tišina je novi luksuz. Tišina se razgovara, ona

se živi, ona se nosi, ona se vidi, oseti. U njoj otkrivamo ritam sveta, šum vetra, dah zemlje, otkucaje srca. Ona je dragocenost koju pronalazimo kada se sklonimo od buke. Ona je ogledalo, početak i kraj svake misli.

A tišina između reči je kao nevidljivi most koji spaja misli i osećanja. One daju rutinu, dubinu i značenje svemu što je rečeno. Ona akcentuje i podvlači neizgovoreno.

Tišina je danas skupa u svemu. Mistična, zavodljiva, sa više značenja, ima moć, ima snagu, ima potvrdu.

Kažu i da sreća voli tišinu. Kada ste najsrećniji, budite u tišini.

Tišina ima svoju cenu, ona je luksuz i nije odsustvo zvuka, već prisustvo suštine. U njoj se sklapa univerzum bića.

I zato pssstttttt!!!

Anima Mundi

RYL 120

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

Dijana Krtinić, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Tanja Ćalasan

Prof. dr Silvana Đurašević

Tanja Stupar

Boris Bjelica

Sanita Lisica

Ivanka Novaković

Danijela Jurčak

Milja Hinić

Đurđa Papazoglu

Sofija Stojković

Prof. dr Nebojša Knežević (Dr Nick)

Svetlana Marjanović

Jelena Krecković

AUTORI:

Milorad Laketić

Ružica Vukosavljević

Danka Dimitrijević

Tanja Pikula

Kristina Bulešić

Žaklina Milenković

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Ružica Vukosavljević

Photo: Jakov Simović

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

PROF. DR SILVANA ĐURAŠEVIĆ

PROF. DR NEBOJŠA KNEŽEVIĆ

REFRESH YOUR COMMUNICATION

ŠINE U KOMUNIKACIJI

PIŠE: IVANKA NOVAKOVIĆ, PSIHOLOG & POSLOVNI KONSULTANT FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ

Za svakog od nas postoje neke šine koje dobro poznajemo.

Uskočimo u njih, vozimo se i sve je ok.

Jer smo na taj put, na tu trasu navikli.

Takve šine postoje u svakoj oblasti našeg života - šine u koje uskočimo ujutru kad ustanemo, šine u koje uskočimo kad stignemo u kancelariju, šine u koje uskočimo kada se vratimo kući s posla, šine u koje uskočimo kad se spremamo negde da idemo…

Nema ništa loše u tim šinama. One postoje jer je jednom delu našeg bića potrebno da mu je put poznat, da su predeli kroz koje se vozimo tim šinama poznati. To nam daje osećaj bezbednosti i ušuškanosti.

Radeći 25 godina sa ljudima prepoznala sam još jednu vrstu sličnih šina - šine u komunikaciji.

Ni te šine nisu nužno loše.

Nekada one voze u divne, poznate razgovore.

Nekada nam olakšaju situacije u kojima nemamo ideju šta da kažemo pa se držimo ustaljenih šina i nekako prebrodimo.

Međutim, umeju da budu problematične kada ljudi žele da promene ili unaprede odnose do koji him je stalo a koji “škripe”.

Tada te šine postaju problem. Jer ako stalno na isti način komuniciramo ne možemo da očekujemo drugačiji rezultat od onoga koji smo već toliko puta dobili.

Takođe sam primetila da su te šine čvrste, otporne, često nepopustljive. Nikako neće da se pomere, promene trasu, promene oblk.

To je zato što se one naslanjaju na šine u našim mislila i šine u našim emocijama.

E te šine su najopasnije. Jer su najnepopustljivije.

Kako da unapredim neki odnos ako ne mogu da promenim trasirane šine mojih misli vezanih za tu osobu koje se nadovezuju na trasirane emocije koje se u meni uzburkaju i onda samo nastave da se izražavaju trasiranim šinama reči koje na isti način, istim redosledom, sa istom porukom i u istoj energiji izgovaram?

Možda prvo kroz TI(ŠINU).

Tišinu u kojoj prvo pogeldam tebe pa onda sebe – zato se zove TI(ŠINA).

Tišinu u kojoj se zaustavim da ne komuniciram iz ljutnje jer znam da je ljutnja odbrana nečega što mi je važno.

Tišinu u kojoj se zaustavim da ne komuniciram iz osuđivanja jer znam da je osuđivanje odbrana nečega što mi je važno.

Tišinu u kojoj se zaustavim da ne komuniciram iz tuge, povrede, bola jer znam da su sva ta osećanja odbrana nečega što mi je važno.

U tišini pitam sebe: ŠTA TO TAČNO BRANIM? I kada sebi odgovorim šta je to što branim to je ono što treba da kažem.

A to onda mogu da kažem sa ljubavlju i prema sebi i prema drugoj osobi. Nakon tišine.

TI(ŠINA) između reči može da izleči. Odnos.

PHOTO: UNSPLASH.COM

ONA, ŽENA ZMAJ

PORODIČNA SNAGA I VOJNIČKA DISCIPLINA USPEHA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: JAKOV SIMOVIĆ

RUŽICA VUKOSAVLJEVIĆ, ROĐENA 1998. GODINE U BEOGRADU. DIPLOMIRANI JE

INŽENJER RUDARSTVA. ZAVRŠILA JE RUDARSKO-GEOLOŠKI FAKULTET U BEOGRA -

DU. PRI KRAJU JE MASTERA NA EKONOMSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU.

NJENU KARIJERU OBLIKOVALO JE VIŠE RAZLIČITIH ISKUSTAVA KOJA SU JE DOVELA U PORODIČNU KOMPANIJU „MET“, GDE DANAS RADI KAO SPECIJALISTA ZA

RAZVOJ POSLOVANJA. U RADU NAJVIŠE CENI KONTAKT S KLIJENTIMA: KROZ RAZGOVOR OTKRIVA STVARNE POTREBE, ZAJEDNIČKI OBLIKUJE REŠENJA I PRATI NJIHOVU PRIMENU — TO JE PROCES KOJI NE PRESTAJE DA JE MOTIVIŠE. FOKUS JOJ JE NA ŠIRENJU MEĐUNARODNE MREŽE I USKLAĐIVANJU POSLOVNIH PROCESA SA SAVREMENIM ZAHTEVIMA, SA POSEBNOM PAŽNJOM NA NAFTNU I GASNU INDUSTRIJU.

ZA NJU JE VAŽNIJE KAKO NEŠTO RADIŠ NEGO ŠTA RADIŠ — NJEN PRISTUP SE RUKOVODI UČENJEM, PRIHVATANJEM IZAZOVA I DOSLEDNOŠĆU SOPSTVENIM VREDNOSTIMA.

ŽENA KOJA NASTAVLJA TRADICIJU PORODIČNE KOMPANIJE I KOJA JE USPELA DA POVEŽE NASLEĐE, INOVACIJE, USMERAVAJUĆI FIRMU U PRAVCU SAVREMENIH IZAZOVA I BUDUĆIH DOSTIGNUĆA.

VAŠA KOMPANIJA IMA PORODIČNU

TRADICIJU OD 1983. GODINE. KAKO JE SVE POČELO? I KO JE BIO VIZIONAR?

Naša priča počinje vizijom mog dede — čoveka koji je umeo da vidi dalje od trenutka i prepozna kada se rađa budućnost. Diplomirao je fizičku hemiju i godinama radio kao tehnički direktor u industriji kompresora i železara. U vremenu velikih društvenih promena, imao je hrabrosti da veruje da dolazi novo doba i da je pravi trenutak da se krene sopstvenim putem. Tako je 1983. godine nastala naša porodična firma — iz želje jednog čoveka da stvori nešto trajno, rođena je tradicija koja traje više od četiri decenije.

Prvi proizvodi bili su delovi za fabriku kompresora, a ubrzo su stigli i aksijalni ventilatori koji se i danas koriste u raznim industrijama. Kako su godine prolazile, u posao su ulazile i naredne generacije – moja mama kao inženjer metalurgije i moj ujak kao mašinski inženjer. Još tokom studija, vođen podrškom svojih profesora, ujak je zakoračio u svet naftne industrije. Taj korak je

odredio pravac razvoja firme i postao deo njenog identiteta.

Danas, iako smo tokom godina razvijali proizvode za mnoge industrije, posvećenost i ljubav prema naftnoj industriji ostaju naš najčvršći oslonac.

KOJA

JE TVOJA FORMULA USPEHA I UNUTRAŠNJA SNAGA KOJA TE POKREĆE?

Za mene uspeh nikada nije imao jednoznačnu formulu. Verujem da svako nosi svoju — jedinstvenu i ličnu. Moja se temelji na istrajnosti i neprekidnom istraživanju, ali i na hrabrosti da pomeram sopstvene granice i otkrivam nova prostranstva.

Još od detinjstva nosim u sebi nemirni duh koji me podstiče da učim, rastem i širim horizonte. Ta radoznalost, spojena sa disciplinom koju sam nasledila od dede — čoveka čiji je život oblikovala vojnička posvećenost redu i radu — postala je moj putokaz.

Taj unutrašnji motor stalno me gura napred, otvara mi nova vrata i pokazuje koliko snage ima u istrajnom traganju za rešenjima. Zahvaljujući njemu, moja karijera nije statična linija, već niz iskustava koja su me oblikovala i dovela do uloge u kojoj sam danas.

KAKO SI NAŠLA SVOJE MESTO U PORODIČNOM BIZNISU?

Od trenutka kada sam završila fakultet, nisam odmah pronašla svoje mesto u porodičnom biznisu. Još tokom studija počela sam da radim i ovog oktobra navršava se deset godina mog profesionalnog puta. Sve je počelo 2015. angažmanom u protokolu Sava centra, nastavilo se kroz rad na organizaciji kongresa i niz različitih poslovnih prilika, a jedno leto provela sam i u Americi, u okviru programa Work and Travel.

Svako od tih iskustava oblikovalo me je na svoj način i naučilo važnim lekcijama — da se za svoje mesto moraš izboriti, da je važno zastupati sebe i da je konačno svaki uspeh ili neuspeh isključivo tvoja odgovornost. Iako su mi ta iskustva dala širinu i zrelost, dugo sam osećala potrebu da povežem tehničko obrazovanje sa radom sa ljudima. U porodičnom biznisu našla sam upravo taj spoj — mesto gde mogu da primenim znanje, gradim odnose i zajedno sa timom razvijam dalje ono što su prethodne generacije započele.

MLADA SI PREDUZETNICA — SA KOJIM IZAZOVIMA SE SUSREĆEŠ U SVOM RADU I POSLOVANJU?

Posao u kojem se nalazim obuhvata ceo proces — od tehničkog dela proizvodnje, preko trgovine i plasmana na tržište, do saradnje sa partnerima. Upravo ta raznovrsnost čini da svaki dan donese nešto novo i drugačije. Najveći izazov za mene je kako u tradicionalnu porodičnu firmu, sa već ustaljenim načinima poslovanja, uneti i prilagoditi savremene metode i standarde.

Kako sam po obrazovanju rudarski inženjer, rad sa opremom koja se pretežno vezuje za naftnu industriju za mene je izazov, ali i prilika da spojim tehničko razumevanje sa poslovnom perspektivom. Svakodnevno učim o alatima i njihovoj primeni, što mi omogućava da bolje razumem potrebe klijenata i tržišta. Kao specijalista za razvoj poslovanja, posebno mi je dragoceno što učestvujem i u unapređenju postojećih rešenja za klijente, jer tu dolazi do izražaja rad sa ljudima: kroz slušanje, pitanja i zajedničko promišljanje nastaju rešenja koja donose konkretnu vrednost.

Dodatnu težinu ovom procesu daje činjenica da sam deo porodičnog biznisa, gde znanje koje stičem ima neposrednu primenu u razvoju firme i njenog odnosa sa partnerima. U svom radu posebno težim tome da tehnička stručnost ne ostane sama za sebe, već da bude pretočena u poslovne odluke i rešenja koja doprinose i klijentima i dugoročnoj strategiji kompanije.

Sa mnom je došla i nova energija — otvorenost ka inostranim tržištima, standardizacija procesa i želja da se tradicija obogati modernim pristupima. To je ponekad zahtevno jer promene nisu uvek lake, ali verujem da upravo spoj iskustva starijih generacija i nove perspektive može doneti dobre rezultate.

RECI NAM VIŠE O SAMOJ KOMPANIJI I ŠTA BI IZDVOJILA KAO GLAVNE STUBOVE MET-A?

MET je porodična kompanija sa tradicijom dugom više od četiri decenije. Danas poslujemo kroz proizvodnju i trgovinu opreme

i delova za industriju, pri čemu je naš glavni fokus na proizvodnji. Posebno smo usmereni na naftnu i gasnu industriju, koja za nas predstavlja strateški pravac razvoja. Ono što nas izdvaja jeste spoj porodičnih vrednosti i savremenog poslovanja — čuvamo tradiciju, ali istovremeno pratimo nove tehnologije i inovacije. Naš cilj nije samo da isporučimo proizvod, već i da pružimo sigurnost, stručnost i podršku našim partnerima, jer verujemo da se kvalitetno poslovanje meri dugoročnim odnosima i poverenjem. Glavni stubovi MET-a su porodična tradicija, kvalitet proizvoda i usluga, znanje koje kontinuirano prenosimo i razvijamo, pouzdanost i sigurnost koju pružamo našim kupcima. Upravo zahvaljujući tim vrednostima, MET danas sarađuje sa partnerima iz različitih, ali izuzetno zahtevnih industrija.

KO SU VAŠI KLJUČNI KLIJENTI I PARTNERI U POSLOVANJU?

Naši klijenti i partneri dolaze iz različitih, ali ujedno veoma zahtevnih industrija. To su, pre svega, kompanije iz naftne i gasne, kao i petrohemijske i hemijske industrije, zatim fabrike cementa i čeličane. Radimo i sa proizvođačima cevi i alata za specijalizovane industrijske procese, kao i sa kompanijama koje se bave proizvodnjom opreme i materijala za velike infrastrukturne projekte poput auto-puteva. Ono što sve te partnere povezuje jeste potreba za sigurnim, kvalitetnim i pouzdanim rešenjima — i upravo to je ono što MET pruža. Na taj način, vrednosti o kojima smo govorili dobijaju svoju punu potvrdu kroz dugoročne odnose sa našim klijentima.

AKO BI MORALA DA DEFINIŠEŠ

SUŠTINU MET-A KROZ JEDNU OD TRI DELATNOSTI — PROIZVODNJA, TRGOVINA, PRENOS ZNANJA — KOJOJ BI DALA PRIORITET I ZAŠTO?

Naša snaga leži upravo u spoju proizvodnje, trgovine i znanja — to je celina koja nam daje širinu i omogućava da pratimo potrebe tržišta. Ipak, ako bismo morali da izdvojimo srž MET-a, onda su to znanje i proizvodnja. Fokusiramo se na inovacije, nove tehnologije i unapređenje proizvoda.

U poslednjih nekoliko godina, osim naših stalnih proizvodnih linija, najviše pažnje posvećujemo alatima i opremi za naftnu i gasnu industriju. To je posebno izazovno jer u našem regionu nema mnogo kompanija koje se time bave. Zato nam je podrška partnera i otvoren dijalog sa klijentima dragocen — oni su razlog zbog kojeg uspevamo da rastemo i odgovaramo i na najkompleksnije zahteve.

KOJI SU VAM CILJEVI NA INOSTRANOM I DOMAĆEM TRŽIŠTU? DA LI SE STRATEGIJA RAZLIKUJE I U ČEMU?

Na domaćem tržištu, naš cilj je da nastavimo da budemo pouzdan oslonac industrijama koje zahtevaju kvalitet i sigurnost. Radimo da kupci uvek imaju najbolji i najkvalitetniji proizvod na svom tržištu, bez potrebe da ga nabavljaju od inostranih kompanija — naš cilj je da budu sigurni da sve što im je potrebno mogu da dobiju upravo od nas.

Na inostranom tržištu, posebno na Bliskom istoku, želimo da pokažemo da i manja kompanija može da stane uz velike globalne igrače. Naša prednost je u tome što smo fleksibilni i brzi — možemo da se prilagodimo specifičnim zahtevima i ponudimo rešenja u rokovima koje velike firme često ne mogu da ispune.

Trenutno nam je prioritet dobijanje međunarodnog API sertifikata, jer on otvara vrata ka globalnim projektima i potvrđuje da naš rad ispunjava najviše standarde.

KAKVA JE VAŠA VIZIJA MET-A U NAREDNIH PET DO DESET GODINA? GDE VIDIŠ KOMPANIJU NA MAPI TRŽIŠTA

I ZNANJA?

Kada razmišljam gde će MET biti za pet do deset godina, vidim firmu koja je zadržala svoju porodičnu srž, a istovremeno postala prepoznata na međunarodnoj sceni po specijalnim alatima za naftnu industriju. Na domaćem tržištu

Za mene, vizija MET-a nije samo u tome da pratimo industriju, već da je obogaćujemo — da naš potpis na alatu bude znak da je neko odabrao kvalitet, sigurnost i poverenje. I mislim da je upravo to poenta: ostati firma sa tradicijom, ali biti dovoljno hrabar da u toj tradiciji pronađemo budućnost.

TEMA OKTOBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „TIŠINA IZMEĐU REČI“. KAKO GLEDAŠ NA SVOJU TIŠINU I SUSRETANJE SA SOBOM? KOLIKO TE MIR I TIŠINA UZDIŽU I INSPIRIŠU ZA NOVE AKCIJE?

želimo da ostanemo siguran oslonac partnerima iz industrija koje traže kvalitet i pouzdanost, a na inostranom da se pozicioniramo u zapadnoj Evropi, na Balkanu i na Bliskom istoku kroz proizvode koji govore sami za sebe.

Na mapi znanja vidim MET kao firmu koja ne nudi samo alat, već razumevanje — razumevanje industrije, partnera i specifičnih izazova sa kojima se oni susreću. To je ono što nas izdvaja i daje nam prednost: spoj iskustva, stručnosti i sposobnosti da pronađemo rešenja tamo gde ih drugi ne vide.

Mir i tišinu doživljavam kao retke, ali dragocene trenutke u kojima moj nemirni duh dolazi do izražaja na drugačiji način. Iako me stalno pokreće pitanje „šta je sledeće?“, upravo u tišini pronalazim prostor da ideje oblikujem i pretvorim u konkretne planove. Za mene je tišina vreme u kojem se rađaju odluke i nastaju nove vizije — i u poslu i u privatnom životu. Ono što mi se uvek potvrdi jeste da bez balansa između ta dva sveta nema ni pravog mira. Tek kada oboje dođu u sklad, tišina postaje izvor snage i inspiracije za nove akcije.

YOUR GLASSES

TEHNOLOGIJA KOJA BRINE O VAŠEM VIDU

HYPERLIGHT EYEWEAR

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE ZEPTER SRBIJA

MILORAD LAKETIĆ, OPTIČAR I OPTOMETRISTA, DIREKTOR JE PROJEKTA ZA DIOPTRIJSKA

STAKLA HYPERLIGHT OPTICS® U KOMPANIJI ZEPTER. SPOJ PRECIZNE DIJAGNOSTIKE VIDA, SAVRŠENO UZVRĐENE DIOPTRIJE I BESPREKORNO UGRAĐENIH SOČIVA SA INOVATIVNIM

TEHNOLOGIJAMA POPUT FULERENA C60 I HYPERLIGHT KONCEPTA, ČINI GA LIDEROM U STVARANJU NAOČARA KOJE OSIM ŠTO ŠTITE VID, PODIŽU CELOKUPNO ISKUSTVO

PERCEPCIJE SVETLOSTI NA NAJVIŠI MOGUĆI NIVO.

Kako si se odlučio da uđeš u svet oftalmologi

je i radu sa naočarima?

Uvek sam imao smisla za pružanje usluga i trgo vinu, a optika mi je omogućila da spojim precizan tehnički rad, koji je u vezi s dijagnostikom i ugrad njom sočiva. Pošto su naočare i modni detalj, izbor nije bio težak. Iz istog razloga sam smatrao da je optičarski svet – moj svet.

Šta je najveći izazov u tvom poslu?

Najveći izazov u mom poslu je obezbediti da svaki klijent dobije naočare koje savršeno od govaraju njegovim potrebama, kako po dioptriji, tako i po obliku i estetici. To zahteva maksimal nu preciznost u dijagnostici i ugradnji sočiva, uz istovremeno razumevanje individualnih želja kli jenta. Najvažnije mi je da je kupac zadovoljan.

Da li Zepter proizvodi Hyperlight naočare i u verziji sa dioptrijom?

Da, Zepter proizvodi Hyperlight naočare i u di optrijskoj verziji. Stakla radimo u indeksu tanje nja 1.67, što znači da su tanja, lakša i estetski lepša, posebno kod jačih dioptrija. Dostupna su u prijatnoj sivoj nijansi od 20%, a izrađujemo ih u varijanti single vision (jednojakosna dioptrija) i progresivnih multifokalnih stakala. Na to smo posebno ponosni jer tako spajamo jedinstvenu Hyperlight tehnologiju sa korekcijom vida.

Šta je inspirisalo gospodina Filipa Zepter da kreira Hyperlight Optics® liniju? I po čemu se razlikuje ova vrsta naočara od standarnih?

Gospodin Filip Cepter je inspiraciju za razvoj Hyperlight naočara pronašao u želji da unapredi

svakodnevni vizuelni doživljaj i zaštitu očiju od štetnog svetla. Kao osnivač Zepter grupe, bio je motivisan potrebom da stvori proizvod koji, osim što štiti oči, poboljšava mentalne funkcije i opšte blagostanje korisnika.

Ključne razlike u odnosu na standardne naočare

U poređenju sa standardnim naočarima, Hyperlight naočare se ističu po sledećim karakteristikama:

• Transformacija svetlosti: Koriste tehnologiju koja svetlost pretvara u korisniji oblik za ljudski organizam.

• Naša stakla eliminišu štetnu svetlost tako što je zapravo trasnformišu u korisnu i tu je ta razlika.

• Poboljšanje mentalnih funkcija: Doprinose boljoj koncentraciji, pamćenju i bržem donošenju odluka.

Ove karakteristike čine Hyperlight naočare jedinstvenim proizvodom na tržištu, koji kombinuje unikatnu funkcionalnost i vrhunski stil.

Koja je osnovna tehnologija koja stoji iza Hyperlight Optics®?

Osnovna tehnologija Hyperligt Optics® naočara zasniva se na jedinstvenim sočivima sa molekulom fulerena C60, alotropskom modifikacijom ugljenika. Ova tehnologija je patentirana i može je primenjivati isključivo kompanija ZEPTER INTERNATIONAL.

Osnovna tehnologija koja stoji iza Hyperlight Optics® naočara je patentirani sistem zasnovan na

molekulu fulerena C60, koji je prepoznatljiv po svojoj savršenoj simetriji i kvantnim svojstvima.

Ova tehnologija omogućava transformaciju štetnih svetlosnih talasa, kao što su UV i visokoenergetsko plavo svetlo, u svetlosne spektre koji su korisni za ljudski organizam, uključujući zelenu, žutu, narandžastu i crvenu svetlost.

Kroz ovaj proces, naočare ne samo da štite oči od štetnog svetla, već takođe optimizuju funkciju mozga, poboljšavaju oštrinu vida i mogu doprineti opuštanju i boljoj koncentraciji.

Ova tehnologija se koristi u okviru Hyperlight Optics® sistema, koji je razvijen u Švajcarskoj i koristi naprednu nanotehnologiju za harmonizaciju svetlosti sa biološkom strukturom ljudskog tela, pružajući tako koristi za fizičko i mentalno zdravlje.

Naočare su dizajnirane za upotrebu, kako u zatvorenom, tako i na otvorenom prostoru, i pružaju zaštitu od štetnog svetla koje emituju elektronski uređaji, LED i neon svetla, kao i prirodne UV i plave svetlosti.

Kako fuleren C60 funkcioniše u ovim staklima i koje prednosti pruža korisniku?

Fuleren C60 je molekul ikosaedarske strukture koji ima sposobnost da apsorbuje i transformiše štetne talasne dužine svetlosti. Kada svetlost prolazi kroz naša sočiva, zahvaljujući kvantnim svojstvima fulerena ona postaje jedinstvena hipersvetlost. Hipersvetlost je blagotvorna svetlost koja istovremeno i štiti i leči. To je svetlost koja je „očišćena“ od štetne ultraljubičaste i plave svetlosti, ali pogoduje svim biohemijskim procesima u našem mozgu i cirkadijalnom ritmu.

Da li stakla pružaju potpunu zaštitu od UVA i UVB zračenja?

Da, hyperlight stakla pružaju 100 % zaštitu od UVA i UVB zračenja.

Nakon prolaska svetlosti kroz hyperlight sočiva ceo spektar ima savršenu strukturu sa poželjnim talasnim dužinama 450–780 nm.

Prekomerna štetna energija značajno je smanjena i transformisana u hiperharmonizovanu strukuturu koja je optimalna za zdravlje. Pomenuo bih i zaštitu od štetnog plavog spektra. Fuleren C60 u idealnoj meri transformiše visokoenergetsko plavo svetlo koje inače stvara naprezanje očiju i može dugoročno da ošteti mreznjaču.

Koje su najčešće reakcije kupaca nakon što isprobaju stakla i ko su vaši klijenti?

Rekcije korisnika su veoma pozitivna, ljudi najčešće primećuju da im se oči manje zamaraju

tokom rada na računaru i pod vestačkim osvetljenjem. Ističu da im je san kvalitetniji, kao i da su im boje prijatnije i prirodne. Generalno opisuje se osećaj većeg vizuelnog komfora, smirenosti i boljeg fokusa. Naše naočare su namenjene svakome ko brine o sebi, naporno radi i vodi aktivan život. Studentima, policajcima, profesorima, pilotima, vojnicima, vozačima, sportistima, poslovnim ljudima, političarima, deci. Baš svima. Svi mi smo svakodnevno izloženi štetnom veštačkom osvetljenju kao i zračenju sunčeve svetlosti.

Kako se Hyperlight Optics® uklapaju u filozofiju Zepter brenda o zdravlju i kvalitetu života?

Hyperlight Optics® se savršeno uklapa u Zepter filozofiju jer je osnovna misija kompanije da unapredi zdravlje, kvalitet života i dugovečnost ljudi kroz inovativne i naučno zasnovane proizvode.

Kao što Zepter uređaji za svetlosnu terapiju koriste kontrolisanu svetlost za dobrobit organizma, tako i Hyperlight naočare koriste patentiranu tehnologiju sa fulerenom C60 da transformišu štetne talasne dužine u blagotvornu svetlost. Na taj način one ne štite samo oči, već doprinose i opštem osećaju balansa, energije i vitalnosti, što je u samom srcu Zepter filozofije života.

Kakva je budućnost Hyperlight tehnologije? Kada govorimo o budućnosti Hyperlight tehnologije, vidimo je pre svega kao dugoročno rešenje koje doprinosi zdravlju i produktivnosti korisnika. Nije u pitanju prolazni trend, već nam je cilj da ljudima pružimo alat koji štiti oči, smanjuje naprezanje i omogućava veću efikasnost i udobnost u svakodnevnom radu. Noseći Hyperlight stakla, ne nosite samo naočare – nosite tehnologiju koja brine o vašem vidu.

YOUR POEM

ULTRAZVUK TIŠINE

Sabila sam strah u džep mantila putnice, rezervisala bolju kartu za svoj sve-mir u tom lijepo upakovanom, pomalo filmskom raskoraku između prvog srka kafe, vode i opet kafe, pa sam u nanosekundici zaboravila da tu možda stanuje tihost. Jedina prava.

Zalutala na betonskom, dobro markiranom putu za ubiranje pobjedica zapostavila ćošak iza rebara, onaj najnasušniji i umirila ga bukom dizel motora. On najbolje buči i rastjeruje.

Još ih ima po balkanskim kaldrmama, u koje sočno uranjaju jutarnje psovke, kinjenje sebe što ne izgledam kao nekada i što opet dan prije, pa opet dan prije toga dana nisam odregovala kako se savjetuje.

Red nerazumljivih meditacija, sloj čudno akcentovanih vijesti, uglavnom brzozaboravnih, pa splet liste sa pravilima koraka za taj dan u koji su usuti samopodrazumjevajući jedino-mogući-pozitivni -ishodi.

Ŝta ću sad?

Svjesna, s gravitacijom uma da se usudim usporiti i začuti tišinu, odajem počast lingvistici što je tako očigledno, nepogriješivo fleksibilna i u pravu, da mi jedino preostaje da joj kažem:

U tišini čujem samo šuštanje svoga srca. Kao na ultrazvuku. Prave pravcate tišine.

U instragramskoj svakodnevici, pojačanoj gotovo nevidljivim slušalicama, da mi ne promakne šuštanje trnova na stabljici ruže, između vreline življenja, cifri preživljavanja i ideja za budućnost, utonula je buka i grli se kao nikada do sada sa svakim od nas. Tako je umiljata da sam

dopustila da zaživi u eustahijevoj cijevi i da pravi štimung za svaki dan, nisam primijetila kako se samo rasrdi i krivi, čim posegnem za tišinom.

Porasla je dovoljno da sam prevejana shvatila kako mi je najskuplje u životu postalo: kidnuti u sebe da umirim u sebi sebe.

Um se buni, prijeti bankrotom života i propasti skupo skrojenog dobrog imidža, izdaje sve moje tajne za dobru dnevnu energiju i tako mi postaje najveći nesaveznik.

Na mojoj majici piše da je neslana šala otrcana šala i da nije baš dobro rugati se haosu

jer je bio pozvani gost pošto sam se bojala zalupiti mu vrata kad mi je bilo teško i započeti svoj san baš u tom čarobnom trenutku prve kafe izgužvane košulje zagrljaja bliskih ramena sa mikroisješcima moje mašte da je možda ovaj dan kao stvoren za svašta pa ništa

i da buki isplazim jezik. Možda sebi i da napišem pravi tekst, ispeglan, miran i skroman: Hej, ti, čovječe, budi frajer i momčina i po, odguraj glasove poziva savjesti da uvijek može bolje. Naravno da može. Ali što će ti to, ionako je najveća čarolija življenja biti neozbiljan u ozbiljnom, posebno kada ti vrijeme otiče u preglasno predvorje svemira. Hej, ti isti čovječe, plati dobro taj tiket za tišinu, pjevuši svoju omiljenu i napadni tu jurnjavu iz kontre. Juriš se najbolje odbradi ako mu se izmakneš korakom unazad i dopustiš mu njegovu uobrazilju bitnosti i snage. Daj dobar novac, jer samo on može da ti spasi spokoj kardiovaskularnih spojnica u tijelu. Sama si, Tatjana, čovječe, dopustila da vražja glasnost proždre tvoju tihost. I kako to da je nikako ne pušta? Opet, tebi a sebi čovječnoj, govorim: sjedni na pod, ščepaj jedva čujni pianissimo potreba i samo kaži akceleraciji življenja: Idem u hlad čempresa da spavam i prekrojim sutra. Kao nekada davno, nekada davno u karlici, nešto bliže pupku majke!

Piše sve u ultrazvuku tišine.

YOUR EXHIBITION

PREDEO EKSTAZE

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DANKA DIMITRIJEVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA, ROĐENA JE U KRALJEVU. DIPLOMIRALA JE I MAGISTRIRALA SLIKARSTVO NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, GDE JE 2012. GODINE I DOKTORIRALA POD MENTORSTVOM PROF. VELIZARA KRSTIĆA. DO SADA JE REALIZOVALA 23 SAMOSTALNE I VIŠE OD 40 GRUPNIH IZLOŽBI U SRBIJI I INOSTRANSTVU. UČESTVOVALA JE NA REZIDENCIJALNIM PROGRAMIMA I UMETNIČKIM SIMPOZIJUMIMA U FRANCUSKOJ, ŠPANIJI, BELGIJI, SLOVAČKOJ I SLOVENIJI, A IZLAGALA JE I NA MEĐUNARODNIM UMETNIČKIM SAJMOVIMA U NEMAČKOJ I GRČKOJ. NJENI RADOVI DEO SU KOLEKCIJA WIENER STÄDTISCHE, COPELOUZOS FAMILY ART MUSEUM, KAO I BROJNIH PRIVATNIH ZBIRKI ŠIROM SVETA. ČLAN JE ULUS-A I SAMOSTALNI UMETNIK. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

Tvoja izložba pod nazivom „Predeo ekstaze“ biće postavljena u oktobru, u lobiju hotela Radisson Collection Old Mill u Beogradu. Deo od prodaje radova ide i u humanitarne svrhe. Čime ćeš se predstaviti publici i koja dela ćemo imati prilike da vidimo?

Dela koja ću izložiti pripadaju seriji radova koje sam započela prošle godine, a neke od njih sam već predstavila u Kulturnom centru Zlatibor. Tu seriju sam nastavila da razvijam, pa će posetioci na izložbi u Radisson hotelu imati priliku da vide i nove radove na papiru i slike-skulpture. Ovi radovi se referišu na glečere i ledene bregove, oblikujući dijalog između prirode i čoveka, između trajanja i prolaznosti. Njima pokušavam da otvorim prizor koji pulsira lepetom krila argentinskih kondora koji se utapaju u kristalne mase leda i prelamaju kroz odbleske Sunca koje se neprestano rađa i gasi na horizontu, stvarajući tako ekstatički utisak. Kakva je koncepcija izložbe i na šta se oslanja?

Ova serija oslonjena je i na delo Milutina Milankovića „Kanon osunčavanja”, u kojem se matematička preciznost pretvara u viziju ritmova i ciklusa prirode. Milanković je svojim proračunima obuhvatio kosmičke zakonitosti Zemljine putanje i promene klime, a ovi radovi tragaju za kanonom vizuelnog jezika, načinom da se uhvati trenutak

prirodne transformacije i pretoči u formu koja govori svetlošću. Kao inicijalno polazište za forme mi je poslužio glečer Perito Moreno, jedan od retkih aktivnih ledenih tela današnjice. Pretočila sam ga u tela ptica i time postavila kao metaforu vremena u kojem živimo, vremena ubrzanih klimatskih promena i narušenih ravnoteža. Led, u svojoj monumentalnoj postojanosti, svedoči o vekovima, neuhvatljivim trenucima nestajanja i obnavljanja.

Kako si odlučila da motiv tvojih skulptura budu krila, odnosno ptica?

Intuitivno. Ptica je kroz čitavo čovečanstvo važila za snažan simbol i zauzimala posebno mesto u različitim kulturama — od mita i religije do savremenih interpretacija. U mom opusu, ona se pojavljuje u više značenja — kao sloboda, transformacija, ali i kao podsećanje na krhkost postojanja. Upravo ta višeznačnost me privlači, jer svaka ptica nosi drugačiju priču i asocijaciju. Tokom boravka na umetničkoj rezidenciji u Barseloni, sa prozora studija na vrhu Sagrade Familije videla sam skulpturu drveta sa malim pticama. U tom trenutku iznad njih proletelo je pravo jato. Taj spoj stvarnog i umetničkog, prolaznog i trajnog, duboko me je inspirisao. Poželela sam da napravim korelaciju između ptice koja je simbol i ptice koja postoji u trenutku.

Od čega obično praviš svoje skulpture? Koliko je izazovno raditi sa materijalima kojima stvaraš krila?

Tehnika koju koristim je kombinovana ne samo u materijalu nego i u disciplini. Nešto je između slike, skulpture i crteža. Izazov je uvek veliki, jer nikada ne znam da li će me vajarski segment rada odvesti na jednu stranu ili će slikarski deo preovladati. To je kao neka igra — malo veštine, malo brzine i puno slučaja.

Krila obično predstavljaju oslobađanje i transcedenciju. Da li kroz njih izražavaš svoje lične i unutrašnje putanje?

Svoju pticu koristim kao stalkera kroz zone u kojima umetnost postaje posrednik između nauke i imaginacije, iskustva i onostranog, gde se u zamrznutom trenutku ogleda i prošlost planete i slutnja njene budućnosti. Kroz njih izrazavam sva opažanja i unutrašnja proživljavanja.

Da li imaš rituale ili trenutke tišine koji te vode u proces stvaranja?

Ne. S obzirom na okolnosti i tempo života, na obaveze kojih kao majka imam puno, nažalost nemam privilegiju da uspostavljam rituale u procesu stvaranja. Kada uđem u atelje, presvlačim se u svoje azbestno odelo i uranjam u svoj opasni posao, dušom i telom. Pokušavam da svaku misao usmerim u pravcu stvaranja. Atelje je moje borilište, mesto gde se odvija drama, ali i slatka pobeda. Pošto stvaranje ne podrazumeva samo fizički čin, već i mentalno naprezanje i promišljanje, imam tu sreću da živim sa umetnikom i da stalno pričamo o umetnosti dok vodimo decu u parkić, dok kuvamo, dok posećujemo izložbe i ateljee drugih umetnika. Kod nas se posao praktično ne prekida kad zatvorimo vrata studija, radimo kao dragstor.

Koliko je važno obrazovanje u umetnosti, a koliko talenat i unutrašnja potreba da se stvara?

Sve je bitno i ne samo ovo navedeno. U slučaju umetnika nije ključna jedino akademija, već i široko obrazovanje, muzičko, književno... Značajnu ulogu igra i filozofija, duhovnost i putovanja. Neophodno je informisati se o dnevno-političkim dešavanjima, biti aktivan u društvenim strujanjima. Živeti život sadašnjice i to oslikavati ličnom poetikom kroz umetnost. Talenat je neophodan, ali se taj element veoma brzo definiše još na prijemnom ispitu. Međutim, on nije preduslov za kontinuirano bavljenje umetnošću. Mnogi odustanu iz egzistencijalnih razloga ili životnih prilika, pa bih pre rekla da je pored talenta neophodna disciplina i požrtvovanost, odricanje

od udobnosti koje vam nude neki konvencionalniji pozivi. Bavljenje umetnošću podrazumeneva izvesnu vrstu asketizma. Još jedan od jako bitnih elemenata je upornost i otpornost umetnika na kritiku. A sve se urušava kao kula od karata ako nemate vere u sebe i malo sreće.

Kako vidiš položaj akademskih slikara u današnjem društvu i na umetničkom tržištu?

Učestvujući na internacionalnim rezidencijalnim programina i umetničkim sajmovima, zaključila sam da je položaj inostranih umetnika, iako ne najsjajniji, ipak za par lestvica bolji nego kod nas. To se odnosi na njihov status u akademskoj zajednici i mogućnost rasta. Kod nas je situacija za umetnika na oba nivoa na inferiornijem mestu. Kroz državne institucije je sve teže delovati na globalnom nivou u smislu izlaganja, prodaje, studijskih putovanja. Iako se više stvari realizuje kroz sad već veliki broj privatnih galerija i fondacija, ipak je tendencija da su kustosi, galeristi i

ostali radnici u kulturi na bitnijem položaju od umetnika. Skoro sam slušala jedno gostovanje Nikole Đurička u kome kaže da danas filmove reklamiraju imenom producenta, jer više nije glavna stvar ko je glumac i reditelj. Pitam se šta bi od kulturnog sadržaja uopšte moglo da se realizuje bez umetnika.

Koja je tvoja poruka ljubiteljima umetnosti koji se prvi put susreću sa tvojim radom?

Onaj ko se prvi put sretne sa mojim radom automatski, bez greške postavi pitanje: od čega je ovo napravljeno? Moja je poruka da pipnu, osete, ne razmišljaju o procesu stvaranja (to je moj posao), da utonu u vajb koji stvara moje delo, u ono što ih vozi kroz misaoni proces. Da promene ugao posmatranja, da osmisle svoj odgovor na pitanje: „Šta je ovo?”

Van Gog je rekao „Sanjam svoje slike i onda slikam svoje snove“. Kako je kod tebe?

Uh! Od svih tvojih pitanja, ovo je najkompleksnije i mogli bismo se isključivo njim baviti kroz čitav nov intervju. Ukratko, snovi zauzimaju značajno mesto u mom životu. Oni ne samo da utiču na moje stvaralaštvo, na putokaze i simbole koji umnogome utiču na svakodnevicu, već i na životne odluke. Dovoljno je da kažem da smo i imena ćerkama dali po mojim snovima. Snovi nisu neka zarobljena imaginacija koja ostaje na jastuku, oni žive kroz moje slike i celo biće. Sanjam najluđe moguće konstelacije, u snovima letim, vozim, gušim se, plivam, osećaji i situacije su ponekad toliko intenzivni da pomešam stvarnost i san, a često su i predviđački. Jako mi je žao ljude koji se ne sećaju svojih snova, jer u mom slučaju mislim da bih bila pola osobe bez njih.

YOUR SOUL

KAKO ZNATI KOJI MIR PRIJA VAŠOJ DUŠI?

PIŠE: PROF. DR NEBOJŠA KNEŽEVIĆ „DR. NICK”

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

U vremenu u kojem živimo, mir postaje retkost i najveći luksuz koji čovek može da priušti sebi i svojoj duši. U svetu u kojem se iz dana u dan ubrzava ritam, u kojem tehnologija, obaveze i očekivanja neprestano podižu frekvencu i vibraciju, sve ređe nalazimo trenutke u kojima možemo da zastanemo, udahnemo i oslušnemo sebe. A upravo u tim tihim trenucima krije se najdublja istina – kakav mir je potreban našoj duši.

Mir nije isti za svakoga

Većina ljudi zamišlja mir kao tišinu, odsustvo buke i obaveza. Ali mir je mnogo složeniji i ličniji od toga. On je stanje unutrašnje usklađenosti u kojem osećamo da smo „kod kuće“ u sebi, bez obzira na spoljašnje okolnosti.

Za nekoga je mir šetnja u šumi i crvrkut ptica u rano jutro. Za drugoga je šetnja pored reke, dok mu voda odnosi teret misli. Za nekoga, mir je vreme provedeno u tišini, sa knjigom, u molitvi ili meditaciji. Nekome će mir doneti razgovor sa dragom osobom, kao razmena pozitivne energije, gde osmeh i blizina izbrišu nemir dana. Neko mir otkriva kroz stvaranje –pisanje, slikanje ili muziku.

Svakodnevno smo preplavljeni informacijama kako poznate i uspešne osobe nalaze svoj mir, pa ljudi često vole da prate „recepte“ svojih omiljenih sportista, glumaca, pevača, ali je važno razumeti da ne postoji univerzalan „recept“ za sve. Ono što jednog čoveka umiruje, drugome može biti izvor nemira. Zato se potraga za sopstvenim mirom svodi na introspekciju i prepoznavanje onoga što nas same vraća sebi.

Mir se može skrivati u malim ritualima: u prvoj jutarnjoj kafi ispijenoj bez žurbe, u vremenu

provedenom bez mobilnog telefona, u jednostavnom posmatranju izlaska ili zalaska sunca. Može se pojaviti i u kontaktu sa ljudima – u iskrenom razgovoru, u pogledu punom topline i razumevanja ili u zagrljaju koji ako traje dovoljno dugo može da izbriše svu buku ovog ubrzanog sveta.

Gde se krije mir naše duše?

Kao neko ko je prozvan „doktorom za telo i dušu”, ja sam srećan što se sve više pominje termin duše i što sve veći broj ljudi hoće da dođe do njene spoznaje i da oslušne šta im duša poručuje.

Ali ukoliko smo pod hroničnim stresom, nije moguće biti povezan sa svojom dušom. U svom naučnom radu koji je publikovan pre manje od dve godine, a već citiran preko 340 puta u svetu, pokazali smo da je prevencija hroničnog stresa i njegovo upravljanje jedan od stubova očuvanja zdravlja u 21. veku, tako da pronalaženje sopstvenog mira nije samo duhovni izbor, već i biološka potreba organizma. Kada se nalazimo u miru, aktivira se parasimpatički nervni sistem – odgovoran za regeneraciju, odmor i oporavak tela. Smanjuje se nivo kortizola, hormona stresa, usporava srčani ritam, poboljšava varenje i jača imuni odgovor.

Ono što mir čini dragocenim jeste to što on nije bekstvo od stvarnosti nego povratak sebi. On je trenutak u kojem prestajemo da bežimo od sopstvenih misli i osećanja i učimo da ih prihvatimo. Upravo tada duša počinje da diše slobodnije, a mi postajemo otporniji na spoljne turbulencije. Mir se rađa u samom trenutku kada naučimo da prihvatimo sebe – sa svim svojim vrlinama, manama i nesavršenostima.

Da bismo znali koji mir prija našoj duši, potrebno je svesno usporiti i posvetiti pažnju sopstvenim reakcijama. To može biti kroz vođenje dnevnika, kroz kratke pauze u toku dana ili kroz tehnike disanja i relaksacije. Svaki put kada pronađemo trenutak u kojem osećamo rasterećenje, zahvalnost i lakoću – to je znak da smo u kontaktu sa mirom koji hrani našu dušu.

Individualna priroda mira

Važno je istaći da mir nije univerzalno definisan. On je subjektivan i zavisi od ličnosti, životnog iskustva i trenutnih potreba. U individualnom radu, svojim pacijentima pomažem da usklade fizičko i mentalno zdravlje, kao i da prepoznaju signale sopstvenog tela i nađu put ka svom miru.

Odgovor je uvek u osluškivanju. Obratite pažnju na trenutke u kojima osećate lakoću. Kada vam mišići postanu opušteniji, disanje sporije, a misli se smire – tu se krije vaš mir. Možda ga pronađete u prirodi, možda u umetnosti, možda u tišini sopstvenog srca. Nije važno gde je, važno je da ga pronađete i dozvolite sebi da ga živite.

Jer mir nije bekstvo. On nije praznina. Mir je povratak sebi. A kada ga pronađete, kada ga negujete i kada mu dozvolite da postane deo vaše svakodnevice, shvatićete da je to dar koji ne koristi samo vama, već i svima oko vas. Vi spuštanjem svoje frekvence i smirivanjem vibracije zračite, utičete na druge ljude – porodicu, partnere, prijatelje, saradnike. Duša koja je u ravnoteži postaje izvor snage i inspiracije za sve oko sebe.

Duša koja je u miru zrači snagom, ljubavlju i smirenošću koje menjaju svet.

Istinski mir ili prividni mir?

PHOTO: UNSPLASH.COM

Nije svaki mir koji osetimo zaista lekovit. Ponekad ono što nazivamo „mirom“ može biti samo povlačenje od sveta – tišina koja zapravo skriva tugu, iscrpljenost ili depresiju.

Istinski mir je stanje u kojem osećamo povezanost sa sobom. On donosi lakoću, budi osećaj smisla i zahvalnosti, iako spoljne okolnosti možda nisu savršene. U takvom miru telo se opušta, disanje postaje dublje, a unutrašnji glas jasniji. To je mir koji hrani i daje snagu za život.

Prividni mir, s druge strane, često je stanje unutrašnje praznine. Možemo ga prepoznati po osećaju ravnodušnosti – ništa nas ne raduje, ništa ne dotiče, a tišina je zapravo bekstvo. Dok pravi mir donosi toplinu i vitalnost, prividni mir iza kog se može kriti depresija nosi hladnoću i osećaj odsečenosti od sebe i drugih.

Osnovna razlika je u tome što istinski mir obnavlja, dok prividni mir iscrpljuje. Ako nakon trenutaka „mira“ osećamo više energije, inspiracije i blagosti prema sebi i drugima, znamo da smo povezani sa sobom. Ako, međutim, iza te tišine ostaje težina, osećaj praznine ili bezvoljnosti, to može biti znak da je potrebno potražiti dublju podršku i oslonac – najbolje u razgovoru sa terapeutom.

Kako znati koji mir prija vašoj duši? Tako što ćete sebi dati priliku da je čujete. Možda kroz tišinu, možda kroz bliskost, možda kroz pokret ili stvaranje – ali ključ je isti: zaustaviti se i oslušnuti. Mir koji tada pronađete je dar. Dar koji leči, obnavlja i širi se dalje – jer duša koja je u miru postaje izvor mira i za druge.

REFRESH

YOUR ART

TRAŽEĆI EKVILIBRIJUM

FOTOGRAFIJE: JOVAN VIDAKOVIĆ

TANJA PIKULA, ROĐENA U MOSTARU. FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI ZAVRŠILA JE

U PRIŠTINI, U KLASI PROF. ZORANA JOVANOVIĆA – DOBROTINA. SVOJE STVARALAŠTVO

PREZENTOVALA JE NA 18 SAMOSTALNIH I VELIKOM BROJU KOLEKTIVNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I REGIONU. ČLANICA JE UDRUŽE -

NJA MEĐUNARODNE LIKOVNE KOLONIJE

“KOLO”I SELEKTOR LIKOVNE KOLONIJE GACKO – KLINJE OD 2013. GODINE. DOBITNIK JE

POHVALE ZA RAD NA PRVOM TIVATSKOM

SALONU PEAN – SINDIK, KAO I NAGRADE ŽIRIJA TESLINE NAUČNE FONDACIJE.

NJENA IZLOŽBA “TRAŽEĆI EKVILIBRIJUM”

POSTAVLJENA JE U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ OD 26. SEPTEMBRA DO 16. OKTOBRA 2025. GODINE.

Ovo je tvoja druga samostalna izložba u Beogradu, šta si želela da pokažeš i podeliš sa beogradskom publikom?

Na izložbi su prikazani radovi nastali u poslednje tri godine, objedinjeni pod nazivom “Tražeći ekvilibrijum”, koji predstavljaju ljudske forme unutar kojih se poigravam teksturom i bojom, tražeći rješenja koja bi najbolje predstavila unutrašnja previranja i traganja. Svaka slika je pokušaj da se uhvati trenutak kada se unutrašnje stanje preliva u vizuelni oblik – to su zasebne priče, univerzumi koji se prepliću, sudaraju, smjenjuju.

Portret je zanemaren, više me interesuje figura i njen položaj kroz koji možemo da naslutimo njenu borbu. Prostor unutar nje je mjesto gdje se tijelo susreće sa duhom, a materija sa beskonačnim. Tražim načine da izrazim one unutrašnje tihe impulse i nemire koji oblikuju naš svijet. Pozadina je nedefinisana i bezvremena, ona je prostor prelaza, međuprostor između onoga što jeste i onoga što tek postaje. Prenaglašene ruke vode dijalog između svjesnog i nesvjesnog. Kroz njih objašnjavam, osjećam i težim ka ravnoteži i samospoznaji. Ova izložba nije završena priča, ona je bezbroj pitanja i traganje za nedokučivim. Svaka slika demistifikuje ono najdublje u nama i daje prostor za ličnu interpretaciju.

Ko je čovek kojeg slikaš?

On nema lik, nema portret, tako da postaje univerzalan, simbolizuje svakog čovjeka i njegovo unutrašnje putovanje. On nije oduvijek bio ovakav. Pojavio se kao silueta, kao pasivni posmatrač. Vremenom, kroz slikarski proces se mijenjao, dobijao na snazi i formi, jasno iznoseći svoje stavove i sve unutar njega. U njegovim obrisima vidim sebe, prepoznajem ljude koje volim, a i slučajne prolaznike.

On posmatrača tjera da se fokusira na njegovo unutrašnje putovanje, a ne na spoljašnji izgled. On je svjedok, ali i pitanje, njegova svijest pulsira u nekom drugom sloju postojanja. On osluškuje vlastiti ritam, ali i upija energije oko sebe. U isto vrijeme je snaga, molitva, haos i tišina. To je čovjek koji je stalno u dijalogu sa sobom, sa drugima, sa onim što nadilazi razum. Osjeća vrijeme koje protiče kroz njega, ali i vječnost koja mu izmiče ne tražeći odgovore već smisao. On je metafora, prostor između jasnog i nejasnog.

Koliko dugo radiš na jednoj slici i da li unapred znaš šta ćeš naslikati ili te vodi kreativni proces?

Stvaranje se najprije odvija unutar mene kao ideja, potreba. Rad na platnu ne počinjem sa jasnom, konačnom slikom u glavi. Ne mogu da predvidim kuda će me početna forma odvesti. U odnosu na nju, svaki naredni potez se rađa intuitivno, dozvolim da me kreativni proces vodi. Volim kada slika iznenadi i mene samu kad na njoj prepoznam nešto novo.Volim da je posmatram, osluškujem, pustim da u meni odjekne. Često razmišljam o njoj i van ateljea, dok pokušavam da budem prisutna u svakodnevnici – misli me vraćaju formi, boji, rješenju. Sam proces stva-

ranja nije lagan. Radim slojevito, nanoseći podlogu koja mi u najvećoj mjeri odredi dalji tok slike. Ima trenutaka kad vas boja ne sluša, kada sve što stavim na platno izgleda pogrešno, kao da ne pripada tu. Linija bježi izvan zamišljenog, forma se gubi, ruka kao da nije moja. I umjesto da se približim slici, svakim potezom se sve više udaljavam. Naučila sam da je i to dio procesa, da je i to faza u razvoju slike. Tada dam prostora sebi, platnu i sačekam da slika bude spremna odgovoriti na moje pozive. Nekad rad na njoj traje danima, nekad sedmicama, a nekad nastane u dahu. Bez obzira na period nastanka, sam završetak je uvijek isti – mir i zadovoljstvo. Taj osjećaj je neprocjenjiv kada se smiri sve što je u meni treperilo, a svaka misao dobije oblik. Tada

slika počinje da diše samostalno i komunicira sa svima koji stanu ispred nje.

Koje je doba dana ili noći kada stvaraš?

Noć nosi posebnu vrstu tišine. Volim taj mir, pa mogu slobodno reći da je noć moja, oduvijek je bila, i da mogu birati, mijenjala bih dan za nju. Sve utihne, smiri se, misli su suptilnije, a intuicija jasnija. Telefon ne zvoni, nemam vremenskih ograničenja i sama sam sa slikom. Tada svaku svoju figuru i njen unutrašnji svijet jasno vidim u punoj snazi. Mada volim i dnevno svjetlo, volim kako boje izgledaju na njemu. Zapravo stvaram kada osjetim da je pravo vrijeme, bez obzira na sat.

Kuda se pliva snagom stvaralaštva?

U svijet koji nema granica. Tamo gdje imate slobodu izraza, misli, a svaka misao je staza. Umjetnost nije linija od tačke A do tačke B, a nije ni cilj koji se mora dosegnuti, to je prostor za istraživanje. Tražim puteve ne da bih stigla, već da bih vidila šta ću usput otkriti. Svaki pokušaj, svaka promjena pravca, svaka greška – sve je to dio procesa. Stvaralaštvo je neprestano kretanje, sloboda da se u tom kretanju oblikuje sopstveni univerzum. Mi biramo kakvim oblikom ćemo ga predstaviti, kojom bojom ga obojiti, kako ćemo ga viditi, do nas je. Kao u Matrixu – crvena ili plava pilula. Ja biram crvenu, uvijek!

“Nisu to šake i obrisi, to su univerzumi isprepleteni tako da ti objasne ono nedokučivo između, ono koje živiš dok čekaš carstvo nebesko.” Duše koje se susreću u prostoru...

Bezvremenog, unutrašnjeg pomjeranja, gdje slika prestaje biti slika i postaje ono što živimo. Te šake i obrisi su putokazi ka našem oslobođenju i prepoznavanju osjećaja, stanja i relacija. Svaka figura, svaka linija, tekstura i boja imaju funkciju. To je refleksija svijesti i emocijonalnih slojeva, a ne doslovan prikaz stvarnosti. Slikanjem istražujem međuprostorne zone između poznatog i nepoznatog, između opaženog i naslućenog. U suštini, moje djelo je istraživanje prisutnosti i od-

nosa: kako unutrašnji život oblikuje percepciju i kako prisutnost jednog može uticati na drugog. Slika je prostor u kojem se ti odnosi vizuelno manifestuju.

Koliko je tvoj senzibilitet i proces stvaranja ovih slika bio potraga za unutrašnjim mirom ili istraživanje spoljnog sveta?

Kod mene je uvjek spoj unutrašnjeg i spoljnog. S jedne strane, svaki potez, svaka boja, svaki oblik je način da istražim svoje biće, da sagledam previranja, emocije, sumnje i pokušam da pronađem ravnotežu. Slike su za mene sredstvo pomoću kojeg definišem ono nedefinisano,

ono što još nisam razumjela a osjetim prisustvo, da otkrivam neotkriveno. Svaka figura je moj doživljaj i predstava misli, moja potreba da sve pretočim u neki oblik izraza i smirim svoje nemire. Ali one nastaju i iz kontakta sa spoljnim svijetom čiju energiju upijam – iz onoga što posmatram, osjećam ili naslućujem u ljudima ili prostoru. Svaka figura nosi u sebi odjek stvarnosti koja me okružuje, ali filtrirana kroz moj senzibilitet, tako da sliku gradim na tački susreta unutrašnjeg i spoljnog svijeta, gdje introspektivno putovanje susreće univerzalne motive i priče koje svako od nas može prepoznati. Istražujem spoljni svijet, dok istovremeno osluškujem sebe i sve oko sebe – to su nerazdvojivi svijetovi.

Koliko su tvoje slike autobiografske, a koliko univerzalne?

Svaka slika je, naravno, lična jer se najprije rađa u meni, prolazi kroz moju misao i moje ruke. Ona je dio mog bića. Ponekad mi se čini da ništa nije ostalo skriveno u meni, da sam dala sebe na uvid svima. Ali to je samo subjektivan osjećaj. Lično prelazi u univerzalno jer – identitet, prolaznost, unutrašnji nemir, traganje za smislom – teme su koje nisu samo moje. To su pitanja sa kojima se susreće svaki čovjek bez obzira na vrijeme, prostor ili kulturu. Ja ih predstavljam na svoj način kroz figuru koja daje dovoljno prostora za ličnu interpretaciju svakog djela. U njima

se mogu pronaći svi, doživiti ih na svoj način i prepoznati nešto što ja nisam mogla.

Ako bi jednom rečju mogla da opišeš osećaj koji želiš da publika ponese sa izložbe, koja bi to reč bila?

ODJEK! Zato što ne želim da se izložba završi onog trena kada se pogled odvoji od platna. Istinska snaga slike leži u onome što ostaje poslije – u tom odjeku koji se zadrži u unutrašnjem prostoru posmatrača. To je onaj suptilni nemir, misao koja se vraća, emocija koja se tek kasnije otvara. To je ono što vas tjera da se opet vratite u galeriju i gledate ponovo. Želim da moji radovi ne budu samo vizuelni doživljaj u izložbenom prostoru, već da pokrenu nešto u vama, da ostave prostor za razmišljanje, za prepoznavanje. Odjek nije nametljiv, ali se ne zaboravlja. On je prisutnost koja traje, čak i kada više niste svjesni gdje je tačno nastala. Upravo takav trag – tih, postojan i ličan – želim da moji radovi ostave u svakom ko im se približi.

YOUR FAITH

нејасно у тишини?

ли различите врсте тишина, макар колико и

људи различитих има? Данас се враћамо методама старих

философа који кажу – важно је како

постављамо питање. Рекла бих – важније

је коме постављамо питање, а најважније

какав одговор дајемо. Није одговор везан за

јасноћу питања или колико год их има, већ за

поменуту тишину после Речи.

Свет не може да се сети тишине пре

стварања, односно не можемо да се „сетимо”

непостојања. Реч и стварање је од Бога, а он је увек без тишине, јер Отац, Син и Дух Свети не престају да говоре, а тиме и стварају. Дакле,

искуство тишине и може да се описује једино

после

увек) о цвету – нарцису. Зује

уши од информација и нових сазнања, но

достојанствен је то цвет, нигде наговештаја

од имењака из приче. Сто шеснаест

признатих врста, име од речи која се преводи

са омамити, користи се и као заштита у

одгајању других врста, тера глодаре и све који уништавају

YOUR ANNIVERSARY

10 GODINA LEPE & SREĆNE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: LEPA &SREĆNA

ŽAKLINA MILENKOVIĆ, GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA MAGAZINA „LEPA&SREĆNA” POVODOM 10 GODINA POSTOJANJA ZA RYL U SVEČANOM TONU O RADU I MISIJI.

ŽAKLINA JE PRETHODNO RADILA KAO NOVINAR-UREDNIK U ČASOPISIMA „LISA”, „STIL BOOK” I „STIL MAGAZIN”. BILA JE I UREDNICA RUBRIKE „PUTOVANJA” U DNEVNOM LISTU „GLAS JAVNOSTI”, KAO I REPORTER-VODITELJ TV EMISIJE POSVEĆENE TURIZMU „PUTNA TORBA”. OBJAVLJIVALA JE AUTORSKE TEKSTOVE U NEDELJNICIMA POPUT „ILUSTROVANE POLITIKE” I „NIN”-A, A DOBITNICA JE I PRIZNANJA „YU TRAVEL MAGAZINA” ZA DOPRINOS U TURISTIČKOM IZVEŠTAVANJU.

Deset godina je veliki jubilej. Kada pogledaš iza sebe, šta smatraš najvećim postignućem magazina „Lepa&Srećna”?

U godini kada „Lepa&Srećna” slavi deset godina postojanja, taj broj je više od simbolike, to je put ljubavi, snage i istrajnosti! Punih deset godina slavimo jedinstvenost, lepotu, mudrost i snagu žena, inspirišemo ih pričama, praktičnim savetima i idejama, koji obogaćuju život čineći ga zdravijim i srećnijim. Ponosni smo na to što trajemo svih ovih godina kao snažan oslonac i nadahnuće ženama, kao utočište u kojem, po završetku posla i porodičnih obaveza, svaka od njih može pronaći mesto za sebe. To je najveći uspeh i misija našeg magazina.

Kažu i da je ljubav sila koja pokreće sve(t)! Zato u ovom posebnom rođendanskom izdanju poznati glumci, pevači, TV voditelji, influenseri, parovi iz sveta mode i baletske umetnosti otkrivaju šta je za njih prava ljubav i strast koja ih pokreće u životu, kada se osećaju lepo i srećno... Tako su se na našoj glamuroznoj naslovnoj stranici našli poznati parovi: Jelena Tomašević i Ivan Bosiljčić, Bojana Barović i Nikola Rokivć, Marija i Milan Popović, Tina Grabež i Milan Vučićević, Katarina i Milan Gromilić.

Kao glavna i odgovorna urednica, kako vodiš uređivačku politiku – da ostaneš verna viziji magazina i da istovremeno pratiš potrebe i očekivanja čitateljki?

Jedan do naših važnih zadataka jeste upravo to da pratimo potrebe i očekivanja čitateljki. Vrlo često se dešava da njihova pitanja upućena redakciji postanu tema naših rubrika, čime inspirišemo žene da pronađu odgovore za svoje trenutne probleme i postanu svoja najbolja verzija. Da li se ta vizija promenila u toku vremena?

Posle toliko naslovnih strana, tekstova, sagovornika, otkrivenih istina, javljaju se nove ideje koje sledimo. To je isto kao s ličnim razvojem koji nam omogućava da spoznamo svoje potencijale i svoju pravu prirodu, a može postati i moćno sredstvo na putu uspeha. Kada razumemo na koji način funkcionišemo, prestajemo da se stavljamo u kalupe koji nam ne odgovaraju i počinjemo da radimo u skladu s onim što je najbolje za nas. Tada postižemo prave rezultate.

Časopis nosi snažnu poruku – biti lep i srećan. Kako redakcija balansira ta dva pojma u sadržaju koji nudi čitateljkama?

Većina naših rubrika zapravo daje konkretne savete o tome kako u životu dostići istinsku lepotu i sreću. To pitanje upućujemo i našim brojnim sagovornicima. Međutim, čini se kao da postoji onoliko oblika sreće koliko ima i ljudi. Za jedne je to skladna porodica, za druge uspešna karijera... Jednu od najlepših definicija, po mom mišljenju, dao je Duško Radović, koji je rekao da, pre nego što počnete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.

U ovih deset godina, koji trenutak je bio najizazovniji za redakciju i kako si ga prevazišla?

Kada nas vode ljubav i strast, sve prepreke se prevazilaze. To potvrđuju i brojne životne priče poznatih i uspešnih ljudi o kojima pišemo svih proteklih godina.

Publika ženskih magazina se menja – nove generacije drugačije prate medije. Kako se „Lepa&Srećna” prilagođava digitalnoj eri i novim čitalačkim navikama?

Pored veb izdanja, i naše društvene mreže namenjene su novim generacijama. Naravno, tu je i naša brojna čitalačka publika koja je s nama svih ovih godina. Kažu da jedva čekaju 17. u mesecu kada se magazin pojavi na ksiocima, da uz kafu pročitaju neke zanimljive i edukativne tekstove, saznaju korisne savete. Na događajima koje organizujemo, imamo priliku i da se lično upoznamo, čujemo od njih reči pohvale ili kritike, što nam daje vetar u leđa da nastavimo uprkos mnogim iskušenjima.

Da li bi izdvojila neku priču, intervju ili izdanje koje je za tebe imalo poseban značaj?

Za proteklih deset godina, iza nas je ostalo na stotine naslovnih strana, još veći broj rubrika i sagovornika. Sećam se jednog rođendanskog broja kada su naša urednička mesta zamenile poznate ličnosti iz sveta filma, muzike, književnosti... Njihova kreativna, umetnička energija stvorila je nezaboravan sadržaj tog broja našeg magazina.

Kakva je budućnost magazina „Lepa&Srećna“, gde ga vidiš u narednih deset godina?

Protekle decenije naš magazin je pronašao put do svoje čitalačke pubike i verujem da će tako ostati i u budućnosti. Kažu da ako želiš da ideš brzo, idi sam, ali ako želiš da ideš dugo, idi s nekim. Mi smo odabrali da idemo zajedno sa svojim čitaocima svih ovih godina. Ostaje nam još samo da ih pozovemo da nas prate i narednih deset!

Kako vidiš budućnost ženskih magazina u Srbiji?

Zaključak poslednjih istraživanja jeste da će inoviranje, kao jedini održivi model razvoja medija, omogućiti njihov opstanak. Ženski štampani mediji moraju iskoristiti sve svoje prednosti i mogućnosti kako bi zadržali stalne čitaoce, ali i pridobili nove. To su uglavnom oni iz mlađe generacije koja se danas najviše informiše putem interneta. Stoga bi sadržaj trebalo prilagoditi mladima, pridobiti ih bonus izdanjima ili poklonima. Procenjuje se da će izdavanje dnevnih novina utihnuti, a da će mesečni časopisi ili magazini, koji nude najbolje sadržaje i štampaju se u luksuznim izdanjima, opstati upravo zahvaljujući posvećenosti čitaocima i bliskom odnosu s njima.

Tema oktobarskog izdanja magazina RYL je „Tišina između reči“. Šta tišina u ovoj buci znači za tebe i kako je postižeš?

Tišina je utočište i svetlost unutrašnje spoznaje, potrebna kao sam vazduh. U ovom našem užurbanom vremenu, kada smo prinuđeni da gledamo samo napred, prema nekim novim ciljevima i rezultatima, to je trenutak kada zastanemo i pogledamo unazad – šta smo postigli i gde smo danas. Verujem da svako oko sebe ima mnogo toga vrednog na šta je možda u ovoj žurbi zaboravio. Tišina ima moć da nas na to podseti.

YOUR HOTEL

TEKST: PROMO

Beograd je dobio novo gastronomsko utočište. U okviru Radisson Collection

Hotela Old Mill Belgrade otvoren je Senjak Bistro & Bar – restoran koji spaja najbolje iz sveta kulinarstva sa jedinstvenom pričom o tradiciji, kulturi i identitetu grada. Smešten u zgradi starog mlina, hotel je već postao simbol Beograda u kojem industrijska prošlost dobija novo lice kroz moderan dizajn i vrhunske standarde ugostiteljstva. Upravo u tom kontrastu, u spoju grubih industrijskih elemenata i sofisticirane elegancije, nastao je Senjak – restoran koji nosi ime po jednom od najlepših i najelitnijih beogradskih kvartova.

Senjak. Ušuškani deo Beograda. Miran. Elegantan. Otmen - sa vilama, kaldrmom po kojoj truckaju točkovi i osećajem vremena koje kao da stoji. Upravo ta atmosfera pretočena je u novi bistro – spoj starog Beograda i savremenog duha, opuštenog i zavodljivog, ali i kosmopolitskog i razdraganog.

Senjak Bistro & Bar osmišljen je kao prostor gde se susreću dve dimenzije Beograda: industrijski duh stare fabrike i buržoaska prefinjenost nekadašnjih vila. Dok zidovi čuvaju priču o prošlim vremenima, enterijer i atmosfera odišu modernim dizajnom.

Ponuda restorana zasniva se na pažljivo biranim, svežim i lokalnim namirnicama, spojenim sa modernim tehnikama kuvanja. Meni kombinuje internacionalne kulinarske trendove sa autentičnim domaćim ukusima, stvarajući iskustvo koje je istovremeno poznato i iznenađujuće. Svako jelo prenosi priču – priču o Beogradu koji je oduvek bio raskrsnica kultura, ideja i ukusa. „Naša vizija bila je da stvorimo prostor koji gostima pruža više od gastronomskog užitka. Želeli smo da spojimo duh starog mlina – industrijskog simbola Beograda – sa prefinjenošću i šarmom kvarta Senjak. Verujemo da će upravo taj susret industrije i buržoazije učiniti Senjak Bistro & Bar mestom na kojem se tradicija i savremenost prirodno prepliću, a Beograd poka zati svoje pravo lice – kosmopolitsko, elegantno i autentično“, izjavio je Marko Isaković, Generalni direktor Radisson Collection Hotela Old Mill Belgrade. Senjak Bistro & Bar nije zamišljen samo kao restoran, već i kao novo mesto susreta – idealno za poslovne ručkove, opuštena druženja, večernja okupljanja i posebne prilike. Svaki detalj, od ambijenta do servisa, osmišljen je tako da gost oseti posebnost – kao da prisustvuje novom poglavlju priče o Beogradu.

Senjak to je svet u kojem se tradicija i savremenost susreću u harmoniji ukusa, mira i elegancije. Na svega deset minuta od centra, Bistro Senjak pruža iskustvo izdvojenosti i uživanja, osmišljeno za ljubitelje vrhunske hrane i pića – Beograđane, posetioce hotela i sve hedoniste spremne da preporuče i podele doživljaj.

Dobrodošli u Senjak Bistro & Bar – mesto gde tradicija i savremenost, ukus i stil pričaju jednu priču. Priču o Beogradu.

NEW LUXURY

LUKSUZ TIŠINE

Kažu da su riječi mostovi među ljudima. Gradimo ih svakodnevno – ponekad nespretno, ponekad sa preciznošću arhitekte, a ponekad tek kao tanke daske koje vode od mene ka tebi. Ali ono što ne laže, ono što odjekuje najdublje, jeste tišina među riječima. Nije to tiha predaja, već razumijevanje bez izrečenog. Prostor u kojem osjećaji caruju, a riječi odmaraju. Kao što u muzici pauza vrijedi koliko i ton, tako i u govoru neizgovorena odsutnost nosi svoju draž. Bez pauze, melodija bi bila bučna rijeka koja melje sve pred sobom. Bez tišine, riječi bi bile samo bujica glasova, bez obale.

Ponekad mi se čini da je pauza između riječi ono što nas spašava od površnosti. Ona odvaja istinu od fraze, suštinu od dekoracije. U toj tihosti osjećamo ono što nije izrečeno, a što se podrazumijeva: pogled koji traje duže od rečenice, ruku koja zadrhti dok ćuti, osmijeh koji premošćuje hiljade nesigurnih slogova. Taj smiraj između riječi ogledalo je našeg unutrašnjeg svijeta. Otkriva koliko umijemo da slušamo. Slušati ne znači čekati svoj red da govorimo. To je vještina koja nam omogućava da uronimo u tuđu riječ, dopustimo joj da odjekne, i da nas promijeni. U tome i jeste moć tišine –daje nam slobodu u kojoj tiho rastemo, oblikujući novo ja.

Tišina nije samo odsustvo zvuka. Ona ostavlja unutrašnji pečat. U njoj prebiva smisao koji nas čeka da ga otkrijemo. I kao što je Martin Hajdeger govorio da je “jezik kuća bitka”, tako je temelj jezika – sama tišina. Jer jezik bez tišine ne bi mogao da stoji. U porodici, u prijateljstvu, u ljubavi, često se najviše razumijemo upravo onda kada ne govorimo. Tada riječi gube bitku, a pogled, zagrljaj ili miris postaju prevodioci onog neizrečenog. Taj mir između riječi dozvoljava nam da čujemo nečije srce. Srce govori jezikom koji riječi nikada ne bi dosegle.

Moj život je od najranijih dana bio satkan od riječi – u porodici, školi, ljubavi i kasnije u profesijama. Pisane i izgovorene, one su gradile moje djetinjstvo, oblikovale mladost, pratile rad kroz govore, projekte, marketinške kampanje, strategije, knjige… Danas, sa ove distance, jasnije mi je nego ikad da su podjednako važne bile i tišine. One tišine između telefonskog zvona i javljanja. Tišine pred potpisivanje ugovora. Tišine nakon aplauza. Tišine koje sam dijelila sa djecom dok su spavala, ili sa studentima dok su čekali da moj pogled potvrdi njihovu hrabrost da postave pitanje.

U mojim profesijama, u svijetu marketinga, turizma i medija – sve počinje i završava se komunikacijom. Pritom logotipi, slogani, brendovi i poruke uvijek ostavljaju prostor za lični doživljaj. Oni ne zatrpavaju, oni otvaraju. Snaga projekta Montenegro –Novi imidž turizma Crne Gore, čiji sam autor, prevazilazi zbir slogana, slika i muzike. Očituje se u prostoru između – u tišini koja svima daje priliku da dožive svoj lični Mediteran. Bajagina prepoznatljiva pjesma dodatno osnažuje to iskustvo, a spot koji je prati i danas budi osjećaj ljepote i pripadnosti zavičaju.

U akademiji, tišina je postala moj saveznik. Nije svako pitanje zahtijevalo brz odgovor; neka su tražila da zastanemo, da zajedno udahnemo, da osjetimo kako znanje pulsira iznutra. Ponekad je moj najiskreniji odgovor studentu bila upravo ta tišina, koja mu je otvarala put da sam pronađe svoj svemir. Univerzitet postaje mnogo više od učenja – to je prostor u kojem ljudi uče da budu svoji, a otkrivaju ljepotu zajedništva i povezanosti. U vremenu globalizacije i infodemije, kada informacije često preplave i zbune, gradimo svijest o sopstvenim vrijednostima i tradiciji, ali i o potrebi zajedništva i uravnoteženosti. Ko na taj način nauči da postane “tih”, biće sposoban da ćuti tišinu.

Tragajući za prostorom između rečenog i zapisanog, sjećam se djetinjstva, roditelja, učionica, politike, napisanih zakona, putovanja, hotela, katedri, konferencija, pozorišta, festivala… Sjećam se trenutaka kada je buka bila sveprisutna, a ipak sam tražila pukotine tišine. Možda zato što sam intuitivno osjećala da se u tim pukotinama krije smisao. Danas, kada algoritmi diktiraju tempo, a rečenice se mjere lajkovima, tišina postaje luksuz.

Ponekad je tišina bogatija od svih riječi koje nosimo. Taj luksuz tišine za mene je dragocjeniji od svega što prolazi i nestaje. To je prolazna iskra u kojem se svijet povuče, a srce progovori. Omogućava mi da usporim, da se zaustavim, da u unutrašnjem filmu života premotam najljepše trenutke. U toj tišini smjenjuju se slike – osmijesi najbližih, mirisi djetinjstva, rukopisi prijatelja, studentske oči koje traže put, boje koje ne blijede. Tišina je moj lični album, projektor sjećanja koji vraća snagu, hrabrost i smisao.

Kao što fotograf u tišini prati igru svjetlosti i sjenke, čekajući trenutak kada slika sama progovori, tako i ja dopuštam svom unutrašnjem svijetu da se poigra. Da išeta na površinu, zastane i oslušne, a duša progovori bez riječi – trenutak kada tišina postaje moj “master class”. Ona otkriva ono što riječi nikada ne bi znale nazvati. U tom trenu tišina uči, vodi i oslobađa –oblikuje, pročišćava, preobražava.

I tu, u unutrašnjem prelistavanju slika, prepoznajem i svoju pasiju – fotografiju. More je moja trajna inspiracija. U njegovoj

beskrajnoj igri svjetlosti i tame, u horizontu koji spaja nebo i vodu, pronalazim isti osjećaj kao u tišini između riječi: prostor slobode, mogućnost da pogled ide odozdo ka gore i obratno, da sve što je ograničeno nađe izlaz ka beskonačnom. Objektiv u ruci i more pred očima postaju produžetak mog unutrašnjeg osluškivanja. Svaka fotografija je pokušaj da uhvatim neuhvatljivo, da sačuvam trenutak tišine u kojem je more reklo sve, a nije izgovorilo ništa.

Na horizontu ćutanja uvijek se rađa novi početak. U tim slikama, u tim perspektivama, stanuje i energija koja me pokreće. More je moj učitelj tišine. Njegov šum je zvučna pratnja pauzama koje mi trebaju, njegovi talasi daju ritam mom disanju, a njegova širina podsjeća da uvijek postoji nešto iznad i ispod onoga što trenutno vidimo. Zahvalna sam što živim u prostoru gdje more neprestano pripovijeda o beskonačnosti, što kroz objektiv mogu upiti sve njegove nijanse, a kroz tišinu ih pretočiti u smisao. Zahvalna sam što sam naučila da se sreća nalazi u tihim, skromnim, a dugim trenucima.

Možda će jednog dana sve riječi koje sam izgovorila i napisala izblijedjeti. Ali će tišina između njih ostati. Ona nije samo prostor – ona je suština. A u toj tišini, između riječi i slika, možda prebiva i ono što nazivamo – vječnost.

REFRESH YOUR TRAVEL

JAPAN

PIŠE/FOTOGRAFIJE:

BORIS BJELICA

Japan je zemlja koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Onima koji ga posete, poput putnika sa dalekog Balkana, često ostaje zauvek urezan u sećanje. To nije samo destinacija, već iskustvo – jedinstveni spoj discipline i harmonije, tradicije i futurizma, tišine i vreve. Japan se ne razume odmah, niti se može opisati samo jednom rečju. On se otkriva kroz detalje, prizore koji traju svega nekoliko sekundi, ali zauvek ostaju u oku posmatrača.

Japanci se prema prirodi, životinjama i ljudima odnose sa najvećim poštovanjem i zahvalnošću, a tradicija je u osnovi njihovog postojanja, pa tako blizina drevnih hramova i najsavremenijih tehnoloških zdanja odaje utisak potpunog

sklada. Zbog svega ovog imate osećaj da tehnologija postoji da bi služila čoveku, a ne obrnuto.

Putovanje u Japan je bilo porodično, na inicijativu našeg sina Davida koji je još i pre putovanja bio očaran ovom zemljom. Dok smo putovali od Osake, preko Nare, Kjota, Hirošime, Miadžame do Nika i Tokija, beležio sam fotoaparatom, telefonom i INSTA360 kamerom priču, ali već tada sam imao ideju da ona bude u formi sličnoj klasičnom svitku - likovnoj formi koja se vezuje za umetnost Japana i Kine. Sa druge strane izduženi vertikalni format asocira na sve one priče koje svaki dan gledamo na našim mobilnim telefonima.

Beležio sam poglede prolaznika, dinamiku kretanja ljudi na ulici, igru svetla između staklenih nebodera i drevnih hramova od drveta. U tom kontrastu između starog i novog, užurbanog i spokojnog, možda nisam ni bio svestan, ali sam pronalazio svoje male ravnoteže. Fotoaparat i telefon su mi bili produžetak oka, a svaka fotografija zapis osećaja. Japan me očarao na prvi pogled i teško je rečima dočarati osećaj kada zakoračite u Tokio, kada se izgubite u ritmu njegovih ulica, a zatim pronađete mir u tišini zen bašte. Sve je toliko drugačije, a opet neočekivano blisko. Shvatio sam da je Japan mnogo više od destinacije – on je iskustvo koje menja pogled na svet.

Od velike količine snimljenog materijala zaista nije bilo lako odabrati tridesetak fotografija koje su bile izložene u galeriji „Čubrilo“ u kuli Gardoš od 17 do 30.septembra ove godine. Veliku zahvalnost dugujem Đorđu i Borki Čubrilo na prilici da utiske o Japanu kroz fotografije predstavim baš u njihovoj galeriji. U odabiru i štampi, izradi kataloga prvo mi je pomogao prijatelj, Milan Živković, kome sam zaista zahvalan. Nakon toga mi je prijateljica Ivane Brezovac, profesorka fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, savetima pomogla oko postavke izložbe i otvorila moju izložbu, na čemu sam joj zahvalan.

Izložba ima dva sloja gornji je svetovni u kojem vertikale nosi energiju kretanja, snagu i ritam grada, a drugi sloj su kvadrati, jedno skriveno blago koji na intimniji, topliji i smiruje način unose sklad i mir, baš kao što Japan ume da uradi sa svakim svojim prizorom.

Izložba „Japan“ u galeriji Čubrilo u kuli Gardošu moj je pokušaj da podelim to iskustvo. Nisam želeo da napravim vodič kroz Japan, već da zabeležim priču – trenutke koji su na mene ostavili snažan utisak. Ono što je nekada živelo na ekranu telefona i fotoaparata, tokom septembra je imalo svoje fizičko trajanje u prostoru.

Bilo bi mi drago ako su i posetioci, dok su stajali ispred fotografija, osetili ono što sam i ja osetio dok sam snimao, od šuma bambusove šume, buke Tokija, spokoja u hramovima bilo da su budistički ili šintoistički ili boje Tokija. Možda će nekog ko je već bio u Japanu, fotografije podsetiti na njihova putovanja, kod onih koji još nisu bili možda će probuditi želju da se otisnu put ove destinacije. U svakom slučaju, verujem da će u njima pronaći makar delić sklada koji sam otkrio i zabeležio na fotografijama.

Japan je dalek, ali zahvaljujući fotografiji, postaje blizak. Nadam se da sam uspeo da „donesem“ izložbom „JAPAN“ ovu jedinstvenu zemlju u srce Gardoša, u galeriju Čubrilo, i pružim priliku publici da ga doživi na svoj način. Vertikale i kvadrati nisu samo formati – oni su metafore pogleda, načina na koji posmatramo svet i čuvamo ono što nas je dotaklo.

Svako ko je zakoračio u galeriju postao je putnik. Putnik u zemlji izlazećeg sunca, ali i putnik u sopstvenom sećanju i osećanjima. A to je i najveća moć umetnosti – da nas vodi dalje nego što smo mislili da možemo otići.

Japan je ostao u meni – kao inspiracija i podsetnik da svet treba gledati pažljivije, otvorenije i strpljivije i sigurno ću mu se opet vratiti.

YOUR GONG

TIŠINA IZMEĐU

ZVUKOVA

–PUTOVANJE KROZ ZVUČNU MASAŽU

PIŠE: MINJA HINIĆ

FOTOGRAFIJE: MONIKA PAVLOVIĆ, TIJANA ĐINĐIĆ

U svetu u kome živimo je puno buke – od saobraćaja, telefona, preko razgovora, pa sve do beskonačnog toka misli u našoj glavi – pa sve češće imamo potrebu za pauzom. Tražimo tišinu, ali ne samo spoljašnju, već i onu unutrašnju, tišinu koja nam vraća osećaj mira i povezanosti sa sobom.

Zvučna terapija i masaža po metodi Petera Hessa nude upravo to iskustvo – delikatan susret zvuka i tišine. I dok zvuk balansira telo i um, tišina između zvukova postaje prostor u kojem se naše biće istinski smiruje i regeneriše.

U današnje vreme, sve više možemo videti primenu zvuka, što samo pokazuje šta nam on sve donosi, a povrda o njegovim benefitima stiže i iz naučnih krugova.

Nemački pedagog i istraživač zvuka Peter Hess, koji je godinama proučavao dejstvo tradicionalnih instrumenata iz Nepala i Indije, kreator je metode o kojoj je ovde reč. Njegova početna ideja je bila da drevna znanja i iskustva prilagodi savremenom čoveku – da kroz jednostavne i bezbedne tehnike svako može da iskusi blagodeti zvučne terapije.

U praksi to znači da se na telo pažljivo postavljaju specijalno izrađene zvučne činije sastavljene od 12 metala, čiji tonovi i vibracije nežno prodiru u tkiva, mišiće i ćelije. Zvuk se ne doživljava samo ušima, već celim telom imajući u vidu da zvuk ne poznaje prepreke. Vibracija se širi, oslobađa napetosti i usklađuje unutrašnje procese.

Iako činije i gongovi svojim zvukom stvaraju osećaj topline i sigurnosti, prava magija se otkriva u pauzama. Kada ton prestane, a prostor ispuni tišina, tada vibracija nastavlja da živi u telu, odnosno telo u tom trenutku upija sve dejstvo zvuka.

Upravo u tim trenucima tišine između dva zvuka, ili na kraju seanse, telo se potpuno izbalansira i um samim tim umiri. Tišina između zvukova nije praznina, ona je zapravo puna života. To je prostor u kojem telo integriše doživljeno, a unutrašnja pažnja se usmerava ka sopstvenom centru.

A šta kaže nauka? Savremena istraživanja potvrđuju da zvukovi određene frekvencije utiču na moždane talase, pomažući da iz ubrzanih beta talasa (karakterističnih za stres i napetost) pređemo u alfa i theta talase, povezane sa dubokom relaksacijom i kreativnošću, s tim da se važan deo svega upravo događa u tišini. Kada ton prestane, mozak i telo nastavljaju da obrađuju primljene vibracije. To je faza integracije – slično kao kada posle vežbanja mišić raste u fazi odmora, a ne tokom same aktivnosti. Zvuk pokreće, a tišina dovršava proces.

Tokom zvučne masaže, klijent leži obučen, a terapeut lagano postavlja činije na različite delove tela – stomak, leđa, dlanove, stopala. Svaki udarac činije proizvodi ton koji se širi poput koncentričnih krugova kroz vodu. Budući da je naše telo sastavljeno pretežno od vode, vibracije lako putuju kroz ćelije, oslobađajući napetosti i blokade.

U pauzama, kada zvuk prestane, klijent ulazi u stanje duboke opuštenosti. Tada se često javljaju osećaji lakoće, lebdenja, pa čak i tihe radosti. To je prirodan proces kojim telo i um vraćaju ravnotežu.

Redovno iskustvo zvučne masaže donosi niz blagodeti:

• duboko opuštanje celog organizma,

• smanjenje nivoa stresa i napetosti,

• poboljšanje kvaliteta sna,

• jačanje koncentracije i kreativnosti,

• podršku telu u procesima samoisceljenja.

Naša današnjica je satkana od pregršt informacija, obaveza i buke spoljašnjeg sveta. Veliko ubrzanje nas često zavrti do te mere da nam je teško i da zastanemo i duboko udahnemo. Zato nam pored ostalih tehnika koje nude tradicionalne metode kao što su molitva ili disanje, i zvuk pruža siguran prostor u kojem možemo da se vratimo sebi, osetimo sopstveni ritam i podsetimo se da u sebi nosimo mir i snagu. Zvuk nas dodiruje i pokreće, a tišina između zvukova obnavlja i vraća našu celovitost.

Ako osećate da vam je potreban predah, trenutak u kojem ćete pustiti telo i um da se potpuno opuste, dopustite sebi iskustvo zvučne masaže. Ne morate da „radite ništa“ – dovoljno je da date poverenje onom iz čega smo nastali, a to je zvuk. A zvuk će uraditi sve što je potrebno!

YOUR HUG

TIŠINA U ZAGRLJAJU

Nekada mi je teško da razumem sebe.

Zašto sam rekla baš to? Zašto sam postupila baš tako? Pitam se – ako ne razumem sebe i svoje izbore, kako onda drugi mogu razumeti mene?

Sa strane to može da zvuči kao dosada ili preterano analiziranje. Ili su možda to pitanja koja svako od nas sebi postavi, samo retko naglas.

Neko ima hrabrosti da o tome priča. Neko ne. Neko se plaši. Neko bira da ćuti. Razlozi su različiti, ali iskustvo je isto – preispitivanja su deo svakoga od nas.

Mene su ona izvukla iz tame. Iz tame stvorene očekivanjima drugih, a još više mojom potrebom da se u njih uklopim. Da budem deo „cool“ ekipe. Da uhvatim ritam koji su svi pratili, a na koji sam najčešće stizala kasno. Ponekad ga nisam stizala uopšte.

Dok su drugi gradili porodice i dobijali decu, ja sam bila na drugoj stranici. Prioriteti i životne okolnosti odveli su me na drugu stranu. Jaz između mene i moje generacije bivao je sve dublji. Oni nisu imali vremena za mene, a ja nisam razumela zašto.

Često sam bila sama. I naučila sam da živim s tim.

Ali u tom raskoraku dobila sam priliku da rastem na drugačiji način. Sa ljudima starijim od sebe, slušajući njihove priče. Sa njima sam se smejala i tugovala. Divila im se. Osećala se prihvaćeno sa svim svojim vrlinama i manama. Naučila sam kako može, ali i kako ne mora.

Oni su moja ekipa. Sa njima sam išla u kafane i naučila kako da se ne napijem od prve čaše, mada to i danas ume da bude „kritično“.

U svojoj tišini naučila sam da čujem ljude i bez izgovorenih reči. One koji mi se obraćaju da podele tajnu, zatraže savet, zagrljaj, razumevanje. Divne mlade duše koje me doživljavaju kao svoj najbliži rod. Koje u mom pogledu, i bez ijedne reči, osećaju da mogu da pitaju.

Upravo tada, u toj čudesnoj tišini između reči, u prostoru između zagrljaja, shvatila sam nešto važno – taj prostor nije prazan.

To je prostor tišine koji me vraća sebi, ali mi otvara i vrata ka drugima.

Iza reči ostaje ono što osećamo. Iza reči žive naše srce i naša duša.

Oslušnite i pustite tišinu i zagrljaje da govore više od bilo koje reči.

YOUR DESERT

TIŠINA

“Ušuti, tišino, želim čuti glas svojih misli, Jer on mi se skriva negdje između razuma i grudi.”

Ovako sam počela svoju pjesmu o tišini na arapskom jeziku. Volim tišinu. Zapravo, tišina mi budi uspavane stanice, rasplamsava ideje, inspiriše me. U tišini razgovaram sa sobom, sa svojim manama i vrlinama. Tišina me pokreće, zove na pokret, daje mi krila. Tišina me budi. U tišini čujem otkucaje svoga srca, za koga kuca, osluškujem svoju svijest i savjest. U tišini kristališem ljubav kao staklar koji uljepšava svoju vazu.

U tišini oblikujem svoje misli, tišina me vodi ka sebi samoj. Tišinom spoznajem sebe i ljude oko sebe. U tišini nježno volim. U tišini se molim. Tišina je poziv na molitvu. Snaga vjere mi daje slobodu i krila da se vinem u svoje snove sačinjene u tišini.

Tišina mi pomaže da osluhnem opasnost, baš kao što su pustinjski karavani noćima osluškivali zvuk vjetrova i pustinje.

Završiću ovaj tekst stihovima moje Pjesme pustinje, pustinje čija me tišina asocira na snagu, mudrost i slobodu.

Pjesma pustinje

Ljubičasto nebo pustinjskog praskozorja, Umiva mi lice sa dalekog obzorja. Sjeverni vjetar donosi svježinu, Molitva rana zove na tišinu.

Usred nepregleda pješčanoga molitva je sveta. Zasadila je sjeme radosti i nade.

Osjećaj slobode univerzumom se širi, Nestadoše sprege što strahovi grade.

Jedno zrno pjeska na uho mi šapnu: “Sloboda si ti, ustani i kreni.

Ne boj se, ne tuguj, u srcu je nosiš, idi sa sa svjetlošću, sretno putuj.”

11:11

DA LI SE ČUJEMO?

JELENA KRECKOVIĆ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

„TIŠINA JE JEZIK BOGA, SVE OSTALO JE SLAB PREVOD“

Tišina je oduvek bila više od pukog odsustva zvuka. Filozofi su je videli kao prostor između misli, antropolozi kao kolektivnu pauzu u kojoj zajednica pronalazi ravnotežu, a medicina je danas prepoznaje kao neophodnu hranu za ljudski nervni sistem.

U svetu u kojem dominira buka – od digitalnih notifikacija do ubrzanog tempa svakodnevice –opozit tišini postaje konstantna stimulacija. To je buka koja ne mora uvek da bude spoljašnja; ona je i unutrašnja, u vidu nemira, straha, nesigurnosti. Simpatički nervni sistem, koji se aktivira u stresu, neumorno nas drži u pripravnosti. Nasuprot njemu, parasimpatički nervni sistem poziva na smirenje, obnovu i tišinu. On nas podseća da čovek nije stvoren da bude stalno na ivici, već da pronađe unutrašnju ravnotežu.

U antropološkom smislu, tišina je kolektivni luksuz – nekada vezana za rituale, kontemplaciju ili prirodu, danas je postala skoro nedostižna. A upravo sada, u vremenu preopterećenosti informacijama, čovek je žedniji tišine nego ikad. Proces stvaranja nakita u 11.11 je povezan sa tim unutrašnjim tišinama. Kao što kamen, školjka ili koral nastaju u tišini prirode, tako i svaki komad nakita nastaje u tihom dijalogu između ruku i materijala. To je prostor u kojem kreativnost diše, gde se spajaju suština i forma – u miru, a ne u buci. U tišini se rađa ono što je nevidljivo oku, ali blisko srcu. U njoj kamen pamti vekove, školjka čuva more, a ruke pronalaze oblik koji je oduvek postojao.

Tišina nije praznina, već prostor stvaranja, trenutak kada se čuje sopstveni ritam i kada sve što je suvišno – prestaje.

U njoj nastaje i 11.11, nakit koji nije samo ukras, nego znak da si zastala, udahnula mir i čula sopstveno biće.

Tišina je, dakle, potrebna jer vraća čoveka njemu samom. Ona omogućava telu da se regeneriše, duhu da pronađe smisao i srcu da čuje sopstveni ritam. U vremenu koje nas neprestano poziva na brzinu i glasnost, tišina postaje najdragocenija valuta – dar koji vraća balans i daje snagu da živimo punije, mirnije i istinitije.

Zato ne zameri što ću te pitati: „Da li se Čujemo?!“

Vaša Jeja 11.11

YOUR SILENZIO

GDE DAH ZASTANE, TU SE TIŠINA RAĐA

Sve je u trenutku. Sve lepote i sva posrnuća. Samo zavisi koji će nas to tren zaskočiti, koji ćemo oživeti, a u kojem se zaglaviti. Čitava večnost je sastavljena od niza trenutaka, pa se u taj vrtlog utapaju i sve tišine sveta. Tišine između sevanja i grmljavine – kada se jedino vetar na licu oseti, između noći i svitanja –kada izviru najveća nadahnuća, između dva troma otkucaja na starom zidnom satu – koji nas podsećaju na prolaznost vremena, između razgovora i ničega – a to je tišina koja razara, u kojoj sagore sve nade i snovi.

Doduše, možda jedina tišina u koju stane čitav spektar novoizmišljenih boja jeste ona najkraća – ona koja se desi između dve reči.

Baš zato što se meri sekundama, ta je tišina i najteatralnija. U njoj sve ili puca ili se topi. To nije trenutak praznine, već apsolutne punoće. To je trenutak u kojem balansiramo stojeći na jednoj nozi, umirujemo dah i pronalazimo ravnotežu, to je tren u kojem se rasklopljeni sastavljamo. Moguće da je to u stvari samo naša poniznost pred prepoznavanje pravog momenta i naklon pred trenutnom nam nerečivošću ili pauza u kojoj se sabiramo kako bismo sačuvali ritam i pažnju. Tada umirujemo sve u sebi da bismo održali kontrolu nad svojim rečima, baš kao što bismo pokušali umiriti čamac poljuljan talasima. Ako se kaže da je tišina između dve note ono što čini muziku, da li je onda sva emocija razgovora sabijena u tišinu koja se zna desiti

između dve reči? Ponekad je to trenutak nalik krupnim kapima kiše koje se razbijaju o tlo kao krhke staklene kuglice i u kojem bismo najradije da se preko njih može pretrčati bez posekotina, dok dobro znamo da je nemoguće – zastajemo. Bude to trenutak tišine u kojoj gramzivo odmrzavamo santu leda na koju smo se tako brzopleti nasukali i pokušavamo ublažiti svoju ili tuđu bol pred udar.

Međutim, može ta pauza između reči biti i slatka i topla. Ona u kojoj se isceljujemo, koja nas inspiriše i popunjava svaku pukotinu milinom. Tišina koju koristimo da, provlačeći se kroz strasti, utonemo u njenu potpunu dubinu. Tada nas preplavi doživljaj da se vreme tiho zaustavlja samo za nas, pa tako umireni i opijeni ostajemo u njoj. Onako, ponovo celi. Iščekivanje koje se tada rađa, prepuno je slatkoće vrelog meda, obavijeno je mirisima egzotičnih začina, prošarano prolećnim cvetovima, izoštreno čistim vazduhom nakon jesenje kiše, dok u ušima odzvanja damar. Sve nas to čini da se usnuli napokon probudimo potpuno svesni sebe. Ta ćutnja koja je zaustavljena između udaha i izdaha stvara najlepšu magiju trenutka. Desi se čitav vatromet u glavi, dok na usne ne uspe da se smesti naredna reč. Pretvaramo je u večnost i poneseni tim talasom preplavljeni smo zahvalnošću zbog topline osećaja koji se u nama probudio. Lutamo u sebi i tragamo za onom narednom reči koja neće ništa pokvariti, onom koja će biti dostojna da prekine tišinu.

Ukoliko u njoj uspemo osetiti drugo biće i sam tren kada se energije poravnaju u jednu, svaka provedena sekunda u njoj je blagoslov, oslobađanje i najslađe buđenje. Dobijamo slatki dokaz usklađenosti, pa sa narednim rečima zajedno ulazimo u neku sasvim drugu dimenziju.

Dok su reči mostovi između ljudi, tišina između reči je ta koja svakoj naredno izgovorenoj misli donosi bogatstvo u smislenosti. Tako produbljena tišina neretko govori više od hiljadu pažljivo biranih reči. Bilo da tekući razgovor atmosferu učini ledenom, prijatnom ili pak izazove vrtoglavicu usled opijene magnetičnosti, ona svemu daje na značaju. U tihoj pauzi između reči, bistri nam se pogled, jasnoća se sklapa pred očima i bivamo sve uvereniji u to šta tačno očekujemo kao reakciju od sagovornika.

Tišina nije samo naša, to je i prostor koji drugoj strani daje mogućnost da nam se obrati, te slušajući je u našoj zamišljenosti imamo mogućnost ostati u istom ili se lagano prebaciti na sasvim drugi kolosek. Sposobnost utihnuti i uhvatiti momenat radi užitka u slatkoj ugodnosti onog što gledamo kroz govor tela, pokrete, poglede ili doživljavamo kroz melodičnost glasa koji slušamo –svakako je već posebnost.

Pogotovo ukoliko smo u obilju neizrečenog, tišina je neophodna kako bismo izdvojili ono što nam je zaista važno od onog suvišnog. Prepustimo li se potpuno momentu, zasigurno ćemo moći osetiti postoji li povezanost naših energija koje lebde nad nama. Te spoznaje su nepogrešive poruke. Ukoliko dobijemo uravnoteženu atmosferu koja se stvara između reči i tišine, slike i zvuka, to nam pokazuje da će nas odgovori zadovoljiti i nećemo se zaglaviti u vrtlogu nedorečenosti. Tišinu između reči – ili umemo stvoriti, prepoznati kod sebe i drugog, iskoristiti je – ili ne umemo.

Umeš li ti?

YOUR PILLGRIM

PUT U MEKKU: TIŠINA NAD TIŠINAMA

IZ DNEVNIKA HODOČAŠĆA U MEKKU

PIŠE/FOTOGRAFIJE: LEJLA H. ALOMEROVIĆ

Ima trenutaka kada duša poželi da prestane da luta i prepozna svoj dom, ne dom od kamena što ga grade ruke, već dom što ga nosi u sebi otkako je stvorena. Tako je bilo kada se pred mojim očima ukazala Kaba — jednostavan crni kubus u moru belih talasa, u središtu sveta kao znak koji nas seća na Jednog.

Put u Mekku — Umra kao ogledalo duše

Put u Mekku nije tek putovanje kroz prostor, to je povratak sebi, ogoljenje pred Onim koji nas je stvorio. Umra (dobrovoljan hadžiluk) nije samo obred, ona je susret duše sa njenim poreklom, početkom i krajem, sa sopstvenom prolaznošću i sa Beskonačnim koji ne prolazi. Za muslimane, Mekka je središte sveta, osveštano mesto gde je prvi čovek, Adem, podigao hram Jednom Bogu i gde se sećanje na zavet sa Bogom čuva kroz prostranstva vremena, Ibrahimovom verom.

Pred Kabom stojimo jednaki, bogati i siromašni, žene i muškarci, i oni koji nose svoje velike terete i oni koji dođu sa tihim molitvama. Svi obučeni u jednostavnost ihrama (1) kojim se ogrne svaki hodočasnik, svedeni na ono što jesmo — duše koje će stati pred Gospodara. Taj trenutak ogoljenosti pred kamenom nije idolopoklonstvo, već podsećanje da je čovek prolazan, da vekovi odlaze, a da Beskonačnost pripada samo Allahu. Kamen je znak, svedok i središte molitve, osovina sveta kroz koju nam On poručuje: „Okreni se Meni, jer Ja sam Ahad — Jedini, i Samad — Onaj o kome svi zavise, a koji sam nezavisan.“ (nadahnuto ajetom iz sure Al-Ihlas 112:2-3)

I dok sam hodila tim putem, imala sam čast da me Gospodar pozove u žaru moje žudnje, upravo na dan kada je rođen Božiji Poslanik, Muhammed, hvaljeni. Nije li to dar iznad svih darova? U času kada se svet seća njegovog prvog daha, i ja sam udahnula novi život. Stajala sam u halki vekova kao jedna od karika što vezuju duše od Ibrahima do danas. Tog dana sam osetila da ništa na ovom svetu nije slučajno nego da Milost dolazi u trenucima koje samo On bira. Uveo me je u odaje gde čežnjom Ašik postadoh, onaj koji od čežnje postaje sam plamen.

Umra nas uči da duša jeste večna, jer dolazi od Njegovog daha, ali da nije beskonačna. Uči nas da sve što gradimo od snova, iluzija, strahova ostaje pred kapijama Harema, u Hram ulazi samo srce.

Put u Mekku je put onostranog. To nije hodočašće tela, već povratak duše svome poreklu. I tu shvatiš — svetost mesta nije u kamenu, niti u vodi, niti u prostoru, nego u Božanskoj Tišini koja se u njima otkriva. Put koji nije od zemlje. To je put kroz sebe, podsećanje da pred Sudnjim danom svi stojimo kao što stojimo pred Kabom... bez maske, bez moći, samo sa onim

što smo uistinu uradili i što je ostalo zapisano. I kao što se tada okrećemo ka Jednom, tako je i ceo život poziv da se svega drugog oslobodiš, a Njemu se vratiš. Čiste i smirene duše.

Kaba, “sveto mesto” nije sveto po sebi, već je Uzvišeni odredio da bude u posvećenosti, središte našeg usmerenja gde ćemo lice okrenuti, čelo spustiti, da bi nam srce postalo

kibla (pravac). I nije samo pravac, već uzdignuće duše tražeći Gospodara, kao što svaka kap traži svoj talas da bi se moru vratilo. Harem — prostor oko Božijeg Znaka diše sa milion duša i uzdaha, a tišina je toliko puna da se čuje kako se rađa molitva. Ne tišina kao odsustvo, već tišina kao prisustvo, prisustvo Glasa koji je rekao „Budi!“ (“Kun”) i sve postade.

Molitve se tkaju na jezicima što su se nekad razdelili, ali se vraćaju u jedan jezik, jezik čežnje, što ga razume i kamen i melek (anđeo). Svako zrno, svaka čestica, svaka kap ga svedoči i ćutnjom kazuju prolaznost pred Beskonačnim.

Kada sam je prvi put ugledala, srce se steglo, suze su me svedočile, a telo postalo lakše od vetra. Kao da me zid njene crnine saterao uz zid mene same. Nisam imala kuda, osim unutra. U istinu.

Tavaf — krug povratka

Sedam krugova oko središta sveta. Tavaf — ples duša što traže povratak Jednom. Hodamo uranjajući u harmoniju Svemira, u kruženje planeta suprotno kazaljki na satu, kao da se opiremo vremenu koje izmiče. Ali nije to prkos, to je povratak u Vreme Vanvremenog, u vreme bez pre i posle, večito sada.

Svaki korak svedoči prolaznost: ovaj kamen bio je tu pre nas i ostaće posle nas, kao što i molitva postoji pre nego što je srce izrekne. U tom krugu, čovek prekriven tugom postaje čovek koji moli, koji vapi, onaj što više ne broji godine, vreme, dukat, nego udah i izdah duše. Dahovi su molitve. Dahovi su tišina. Dah je susret.

Sajj — trčanje nade

Između Safe i Merve ponavljam Hadžerin put bola i nade. Sedam puta prelazim put između očaja i nadanja, kao što je i ona trčala između smrti i života svoga deteta, sina Ismaila. Sajj nije puko sećanje nego življenje — da svi trčimo kroz život tražeći vodu za ožednele duše.

Kad se pod Ismailovim stopalima otvorila vena Zem-Zema, iz utrobe presahle pustinje, otvorio se i znak — da ono što tražimo izvan, već postoji u nama. Ali moramo doći do kraja sebe i sveta da bismo pronašli početak u sebi. Svaka kap nosi sećanje na nemoć i snagu, na čežnju i milost. Svaka kap vode je blagodat duši i telu.

I ja sam tu. Sama, prisutna samo Njemu.

Noćna molitva

Kad se spusti noć nad Haremom, dvorište postaje centar sveta, mesto gde se nebo spušta svojim plaštom da obrgli zemlju. Milioni duša čelom dotiču mramor što pamti molitve davnašnjih vladara i siromaha, milioni srca kucaju u samo jednom otkucaju.

Tu molitva više nije reč, već tišina reči, tišina u kojoj je reč već prepoznata pre nego što je izgovorena. U tom moru sedždi čujem sve molitve vekova: Ibrahimovo „Evo me“, Ismailovo „Spreman sam“, Muhamedovo „La ilahe illa Allah“. (2) Čujem i svoju, koja tek treba da se rodi. Jer u svetom prostoru vreme ne ide pravo, ono kruži kao spirala što se vraća sebi, ali na uzvišenijem mestu.

Ogoljena duša

Pred Kabom nema maski. Nema uloga ovoga sveta. Stojimo sa ogoljenom dušom, bez vela kojim smo je prekrivali. Sva kajanja izlaze na površinu, sva sećanja na propuštene trenutke milosti, sve odluke kada smo izabrali sebe, a ne Njega. Ali ta ogoljenost nije bolna, ona oslobađa. Tek kad odbacimo lažne uloge, duša počinje da diše. Ovde shvatamo da smo ruševina sveta, prolazni, da naš vek nestaje, da smo vekom večni samo dok duša traje, ali ne i beskonačni. Kajanje tada nije rana, već radost ponovnog susreta.

Duše su nadahnute, prsa raširena, nemiri kao polen na vetru rasuti, iz kolevke duše zakletva Gospodaru tišinom Svemira odjekuje. Nema puta ka Kabi dok ne pređeš kroz pustinju sebe i sopstvenog ega.

Povratak koji nema kraja

Kada napuštah Harem, nisam odlazila kući, odlazim ka Kući. Jer Mekka nije cilj, već početak, početak života u kojem se čuva tišina i svedočanstvo Jednog. Nosim u sebi zvuk koraka po kamenu, miris njen, ukus Zem-Zema što podseća na raj, sliku hiljada ruku podignutih ka nebu. Najviše nosim sećanje na to kako je biti deo čežnje koja

teče kroz vekove, pre i posle svih ljudi.

Mekka nas ne menja, ona nas podseća. Podseća nas na ono što jesmo od početka. Dom što ga tražimo u svetu nosimo u sebi. I možda je to najveća tajna Božije milosti — da nas pusti da lutamo, da tragamo, da bismo jednom mogli da budemo pronađeni i pozvani.

„A one koji se trude radi Nas, Mi ćemo sigurno uputiti Našim putevima.“ (Kur’an, 29:69)

Epilog srca

Ko jednom vidi Kabu, shvata da je svaki kamen što ga je nosio na leđima zapravo teret nas samih.

Mekka ostaje u nama kao melodija duše na kojoj će se tkati sve buduće molitve. U toj tišini, nastavlja se pravo hodočašće: ono koje traje dokle god traje i naš dah. I spoznah tada — više nikada nisam sama.

Kibla mog srca je spomen Tvoj.

Duša tavaf čini u sedam krugova, u sedam Tvojih nebesa.

I oslobodi me, svega osim Sebe samog.

Bogu verna Lejla h. Alomerović

1. Posebno stanje duhovne čistoće i odricanja u koje hodočasnik ulazi prilikom obavljanja hadža ili umre, uz određenu odeću i propise kao znak posvećenosti Jednom Bogu. Muškarci nose dva nešivena bela platna, žene odevaju šivenu odeću.

2. Nema drugog božanstva, osim Jednog Boga. Negacija lažnih apsoluta (idola, moći, novca, ideologija, ljudi) i afirmacija jedine stvarnosti — Boga koji jeste, koji je Živ i Neuporediv.

REFRESH YOUR WORLD

ŽENA KOJA SPAJA SVETOVE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

„BOLEST ME USPORILA, ALI NE DA BI ME SLOMILA – VEĆ DA BI ME PROBUDILA.”

KRISTINA BULEŠIĆ – CHRISTINE, MAGISTAR EKONOMIJE, ŽENA KOJA SPAJA SVJETOVE: BIZNIS I DUŠU, REČ I TIŠINU, EMOCIJU I ENERGIJU. MOTIVACIJSKI GOVORNIK, HEAL YOUR LIFE TRENER, EMOCIONALNI COACH, SPIRITUALNI TERAPEUT U SUPERVIZIJI, AUTOR, TRENER DUŠE I PREDUZETNIK, ONA VEĆ VIŠE OD DVE DECENIJE INSPIRIŠE LJUDE DA PRONAĐU SVOJ UNUTRAŠNJI GLAS I VRATE SE POVERENJU U ŽIVOT. NAKON USPEHA KNJIGE “10 DANA – PUTOVANJE KOJE MIJENJA ŽIVOT”, KOJA JE IZAŠLA I U IZDAVAŠTVU BALBOA PRESS/HAY HOUSE, KRISTINA DONOSI SVOJE NAJINTIMNIJE SVEDOČANSTVO – NOVU KNJIGU „ONA“.

KNJIGA JE PRIČA O ISCELJENJU I UVIDIMA, SVEDOČANSTVO DUŠE, OGLEDALO RANJIVOSTI I SNAGE, PUT PREUZIMANJA ODGOVORNOSTI I POZIV DA SE VRATIMO SEBI. INTEGRACIJA.

Kako bi opisala sebe izvan svih titula i uloga?

Prije svega sam žena – mama, partnerica, kćer, prijateljica. Duša. Žena koja je dugo tražila ravnotežu između biznisa i Duše , snage i ranjivosti, riječi i tišine. Moj život je niz lekcija u kojima iskustveno učim kako spojiti materijalno i duhovno, akciju i introspektivnu tišinu. Kako slijediti Dušu. Danas znam da je naša najveća misija otkriti ono što već jesmo – cjeloviti, dovoljno dobri i sposobni voljeti sebe i druge bez uvjeta. Ali do tamo trebamo stići. Prisjećanjem tko mi već jesmo. Upoznavanjem sebe i što je primarno.

Obožavam plivati tijekom cijele godine, pogotovo zimi. A pisanje u tišini i ispijanje kave s voljenom osobom su moja strast.

Tvoja prva knjiga „10 dana – putovanje koje mijenja život” doživela je veliki uspeh. Šta si iz tog iskustva ponela sa sobom?

Pisanje je za mene uvijek bilo iscjeljenje. Ta je knjiga nastala na raskrižju mog života, gotovo u svim životnim poljima, sa ključnim pitanjima: „ Da li ću se razvesti ili ostati u braku, da li ću napustiti top posao ili dati otkaz, da li ću se odseliti ili ostati u Puli?“ Otišla sam 10 dana u tišinu, bez telefona, kompjutera i ljudi, u najmanje mjesto na svijetu, Hum. Da dobijem kroz svoju Dušu odgovore. I krenula sam pisati. Tako je nastala knjiga. Kroz knjigu sam naučila da kad govorimo iz srca, dodirujemo srca drugih. Najljepši dio nije bilo priznanje ili prodaja knjige, nego kada su mi ljudi pisali da su se nakon nje osjećali bolje, manje sami, da su ponovno vjerovali u sebe i život. Tada shvatiš da autentičnost uvijek pronađe svoj put. Korak po korak.

Ponijela sam i poruku da se i najluđi snovi ostvaruju. Naočigled nemogući. Sjećam se tog trenutka na seminaru u Los Angelesu kada sam poželjela da izdavač moje knjige bude Hay House, izdavačka kuća Louise L. Hay. Tri godine nakon, taj „san“ se ostvario. Ponijela sam poniznost prema Dušama i vjeru u „nemoguće“.

„Povjerenje nije došlo odjednom – raslo je kap po kap, kroz tišinu, kroz strah, kroz hrabrost.”

U oktobru izlazi tvoja nova knjiga „ONA“. Šta ona predstavlja?

ONA je moj susret s vlastitim ogledalom. Svjedočanstvo Duše. To je put kroz strah, bol i tišinu bolesti, ali i kroz otkriće unutarnje snage koju nisam znala da posjedujem. Kroz znanje, dosljednost i hrabrost. To se krije u svakom od nas.

ONA je priča o iscjeljenju i uvidima, o ranjivosti, ali i o hrabrosti da se suočimo sa sobom. I dok je to moja priča, dok čitatelj čita ONA, prepoznaje i svoju snagu, svoje rane i svoje male pobjede.

ONA je putovanje otvaranja srca i prihvaćanja kroz integraciju. Ona je pisana i za muškarce i žene. Zašto baš naziv ONA?

Taj mi se naziv božanski „spustio” za vrijeme meditacije. Bez ikakvih dodatnih upita, jednostavno sam osjetila da je to – TO.

ONA nije samo ja. ONA je svaka žena, ali i svaka osoba koja se ikada susrela sa strahom i odlučila ići dalje. ONA je žena, majka, kćerka, kraljica, prijateljica, istovremeno ranjiva i snažna. ONA pokazuje i mušku perspektivu da mogu biti ranjivi i snažni.

Kroz taj naziv želim poslati poruku da snaga ne znači biti nepobjediv – snaga je hrabrost biti ranjiv i opet se podignuti. ONA je svjedočanstvo Duše, što se sve događalo kada sam tumor prihvatila kao „prijatelja“ koji mi donio važnu poruku, koju sam ozbiljno shvatila i krenula ju „realizirati“ umjesto da se borim i ulazim u otpor. Takav mi je pristup mnogo olakšao proces ozdravljenja.

„ONA nije samo ja. ONA je svatko od nas – ranjiv, ali besk rajno snažan.”

Kako si pronašla poverenje usred tame bolesti i straha?

Povjerenje nije došlo odjednom. Došlo je kroz tihe trenutke kada sam sjedila sa sobom i slušala što mi tijelo šapuće, kroz razgovore sa strahom, osluškivanje onog najtišeg glasa, zagrljaje i ljubav „mojih ljudi“ i kroz sate i sate rada sa svo jim duhovnim vodstvima Majom Matenicharskom i Babajii. Koji su me vodili i kroz suze i smijeh. Kroz izražavanje svake emocije. Ne samo one koja mi se sviđa. Kroz „vraćanje” na istinu da nam sve Duša daje. Pa tako i tumor. Kroz vriskanje i „lupanje jastuka“ da izađe ljutnja. I more suza nakon toga.

I to ne kao kaznu. Nego kao poziv. Kroz preuzimanje odgo vornosti za svoj život i korak po korak izlaženje iz modela žrtve. Svaki put kad sam mislila da nema izlaza, tada bi se pojavila mala iskra – znak da je moguće nastaviti. Vodilja mi je bila misija. Naučila sam da prihvaćanje smrti dovodi do „ostajanja u životu”. Na konkretnom životnom primjeru dobila sam priliku da „vježbam” puštanje. Ozbiljno sam ju shvatila i beskompromisno se tome posvetila.

Tvoj rad spaja materijalno i duhovno. Kako izgleda taj ba lans u praksi?

Balans znači prepoznati kada je vrijeme za akciju i kada za introspektivnu tišinu. Kada integriramo oba svijeta – materijalno i duhovno – život postaje cjelovit, a naš rad autentičan i s misijom. Novac dolazi kao posljedica, a rad je veza Duše, zadovoljstva i posljedice (novca). A ljubav kao osnovni pokretač da bude sveprožeta.

Osoba sam koja ima iskustvo ogromne količine novaca i iskustvo bankrota i financijskog kraha. U tim trenucima sam najviše naučila i dozvolila primanje. Naučila sam lekciju da novac ne dolazi samo kroz „novac“ i poznate načine zarade, nego kroz mnogostruko različitih načina i izvora. Pritom je moja Duša pomogla u otvaranju srca mnogima. Uključujući i mene. Tako da apsolutno sve služi.

Ljudi te zovu “žena inspiracija”. Šta tebe danas najviše inspiriše?

Inspirira me hrabrost ljudi da pogledaju u sebe i zakorače u promjenu. Zaljubljena sam u osobni razvoj i transformaciju. Zaljubljena u povjerenje Duše.

Inspirira me priroda – plivanje u moru tijekom cijele godine, zagrljaj stabla, tišina jutra. Kava sa voljenom osobom. Lakoća u partnerskom odnosu. Zagrljaj, osmijeh i stvaranje fotografija moje djevojčice.

ANcjeljenju, ljubavi i ovjerenju

Inspirira me Škola bezuvjetne ljubavi (koju pohađam sada već treću godinu) i način kako spiritualni terapeuti postoje za druge.

Inspirira me sam Život, sa svim svojim nepredvidivim izazovima i čudesnim trenucima.

Inspirira me jednostavnost i ljubav.

Inspirira me da živim svoju misiju zbog koje sam na planetu Zemlji.

Šta bi poručila ljudima koji se danas osećaju izgubljeno?

Izgubljenost nije kraj. Ona je poziv da zastaneš i poslušaš unutarnji glas svoje Duše. Možda ne znaš sve korake, možda ne vidiš put, ali dozvoli si ranjivost, traži podršku i vjeruj. Čak i kada svijest ne vidi izlaz, Duša zna put i vodi te korak po korak.

„Izgubljenost nije kraj, ona je poziv da poslušaš svoj unutarnji glas.”

Kako danas gledaš na svoje telo koje ti je poslalo tako snažnu poruku?

S ljubavlju i zahvalnošću. Tijelo je učitelj koji nas upozorava, usporava i vodi. Bolest me usporila, ali ne da bi me slomila, već da bi me probudila. Naučila sam da kad tijelo govori, treba ga slušati – kroz njega se rađa iscjeljenje i povratak sebi.

Informacije koje nam tijelo daje su kao „semafor“: narančasto – spremi se i pripremi da prepoznaš poruke tijela. Crveno – zaustavi ubrzani ritam, uspori, uzmi vrijeme da pogledaš „unutra“. A zeleni val te ubrza i podsjeti da sve tri boje zajedno služe i čine „semafor“.

Šta za tebe znači tišina u svakodnevnim trenucima buke? I koja bi bila tvoja poruka za kraj ovog intervjua?

ina B u l e šić

Tišina je za mene prostor u kojem se susrećem sa sobom. To su trenuci kad mogu osjetiti vlastitu Dušu, zagrliti misli, duboko udahnuti i ponovno se povezati sa svojim srcem. Tu mi dolaze odgovori. To može biti i tišina dok perem suđe. U svakodnevnoj buci, tišina je moj sveti kutak, mjesto iscjeljenja i povratka unutarnjem miru. Tišina je prostor u kojem prihvaćam buku. I učim kako su i buka i tišina važni. Integracija.

Poruke za kraj:

„Nisi sam. Nisi sama.

U tebi postoji neizmjerna snaga. Otvori se za primanje i davanje.

Bolest nije kraj. Bolest je poziv. Iscjeljenje nije kraj bolesti –iscjeljenje je povratak Sebi.

Imaj povjerenja i slijedi Dušu.

Preuzimanje odgovornosti je izlazak iz modela žrtve. Ti si kreator. Ne reaktor.“

YOUR LINE

ONO ŠTO OSTAJE

PIŠE: SVETLANA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Nekada ono što ostane neizgovoreno ima veću težinu od svake reči. Ljudi često dođu sa pitanjima o ljubavi, zdravlju, novcu i govore puno, ali u pauzama, u onome što se ne kaže, otkrije se pravi razlog njihovog dolaska. Upravo tamo, između rečenica, kriju se priče koje vode kroz njihove vremenske linije.

Jedna devojka me je pitala da li će pronaći partnera. Govorila je brzo, sa osmehom, pokušavajući da zvuči sigurno i vedro. Ali u njenom tihom zastajanju, dok je tražila sledeću reč, jasno se osećao strah da će ostati sama. To nije rekla, a upravo ta neizgovorena rečenica bila je glasnija od svega što je izgovorila. Kada sam otvorila njenu vremensku liniju, pojavile su se slike prošlih razočaranja i neuspelih odnosa koji su u njoj ostavili osećaj da nije dovoljno voljena.

Sećam se i čoveka koji je pričao o poslu. Govorio je da mu „nije loše“, da je „sve u redu“, ali svaka pauza između tih kratkih rečenica odzvanjala je prazninom. U njegovoj vremenskoj liniji jasno se videlo da ga ne muči samo posao, već i spoznaja da je odavno napustio svoj san da se bavi umetnošću.

Jedna majka je, pričajući o deci, ubacivala rečenice pune ponosa. Ipak svaki put kada bi

zastala, kroz tišinu se provlačila tuga. Njena vremenska linija je otkrila bol iz odnosa sa majkom koji nikada nije bio izlečen, a sada se preslikavao na njen osećaj brige i odgovornosti.

Ima i lepih primera. Kada mladić govori o devojci koju voli, njegove reči su jednostavne i kratke, dok se u prostoru između njih oseća se toplina i iskrenost. U njegovoj vremenskoj liniji zračila je svetlost koja potvrđuje da je ljubav jača od svake izgovorene rečenice.

Dešava se i da neko priča o planovima za budućnost, a između rečenica stoji zid sumnje. Glas kaže jedno, tišina drugo. Tada se najčešće otkrivaju skriveni strahovi koji oblikuju put kojim će osoba dalje ići, iako toga još nije svesna.

U tim malim pauzama između misli krije se više istine nego u hiljadu rečenica. One nas podsećaju da ne slušamo samo ono što je izgovoreno, nego i ono što se prećutkuje. Jer baš tamo vreme ostavlja svoje tragove.

Kako je jednom rekao Miroslav Antić: „Postoje reči koje ne znaju da kažu ono što osećaš, ali postoji tišina koja ume da ti ispriča sve.“

I možda je upravo ta tišina najpouzdaniji glasnik naših istina.

REFRESH YOUR MUSIC

MUZIKA NADE

Muzika nade“ već više od decenije dokazuje da muzika nije samo umetnost, već i put ka zajedništvu, obrazovanju i društvenim promenama. Od lokalnih škola i horova do međunarodnih partnerstava, program povezuje generacije i inspiriše zajednice širom Srbije. Hiljade dece i mladih prošlo je kroz radionice, horove i orkestre, otkrivajući kako muzika osnažuje i ujedinjuje, dok su vrhunski evropski umetnici predavali i sarađivali sa učesnicima u 11 gradova, spajajući lokalne talente sa međunarodnim

iskustvom. Program je prepoznat i podržan od strane EU i vodećih kulturnih institucija, sa fokusom na inkluziju i podršku nastavnicima, jačajući obrazovni sistem i kreativnost u učionicama. „Muzika nade“ nije samo projekat – to je pokret koji menja kulturni i obrazovni pejzaž Srbije. Zato vas pozivamo da zajedno proslavimo rezultate i novu dekadu na svečanosti u Madlenianumu 21. novembra 2025. Pridružite nam se i postanite deo zajednice koja veruje da muzika menja svet!

JAZZ

41. BEOGRADSKI DŽEZ FESTIVAL

22–25. 10. 2025. | DOM OMLADINE

BEOGRADA | KOLARČEVA ZADUŽBINA

Beogradski džez festival, naša najstarija i međunarodno najistaknutija džez manifestacija, ove godine ulazi u novu deceniju razvoja sa svojim 41. izdanjem. Pod sloganom „Na putu džeza“ / „On the Jazz Path“ od 22. do 25. oktobra publiku očekuju premijerna gostovanja, nastupi najaktuelnijih umetnika iz zemlje i sveta, novi i uzbudljivi muzički projekti. Festival ostaje dosledan umetničkom pravcu kojim ide već četiri decenije – putem vrhunskih umetničkih dometa, otvorenosti za muzička istraživanja i stalnog dijaloga sa savremenim džez tokovima. Na tom putu, publika i umetnici zajedno grade prostor susreta tradicije i novih muzičkih izraza, u duhu autentičnosti koja je srž džeza. Beogradski džez festival u sali Kolarčeve zadužbine 22. oktobra otvara Big bend RTS pod vođstvom Stjepka Guta, sa programom posebno pripremljenim za ovu priliku. Obeležićemo stogodišnjicu rođenja pijaniste, kompozitora i aranžera Bore Rokovića i dati omaž ansamblu „Jugoslovenski All Stars bend“ koji je 1972. godine, za drugi Njuport džez festival u Beogradu, okupio Aleksandar Živković – nedavno preminuli prvi umetnički direktor festivala. Iste večeri nastupiće trio legendarnog francuskog kontrabasiste i kompozitora Anrija Teksjea (Henri Texier), miljenika domaće publike, koji je u Beogradu već održao nekoliko nezaboravnih koncerata (poslednji put na BDŽF 2019. godine).

Program se do 25. oktobra nastavlja u Domu omladine Beograda i osmišljen je kao tačka susreta umetnika iz evropske, pre svega mediteranske, škole džeza, i umetnika iz Sjedinjenih Američkih Država.

Publika će premijerno čuti giganta američke avangarde, čuvenog vizionara, trubača i kompozitora Vadadu Lio Smita (Wadada Leo Smith), drugoplasiranog trubača sveta po kritičarima uglednog magazina DownBeat za 2025. godinu. On će na festivalu nastupiti u sklopu svoje oproštajne evropske turneje, sa duo projektom u kome mu je partnerka virtuozna švajcarska pijanistkinja Silvi Kurvoazje (Sylvie Courvoisier). Na ponovni susret sa domaćim ljubiteljima džeza, stiže američki tenor saksofonista i kompozitor Džejms Brendon Luis (James Brandon Lewis), jedan od najznačajnijih savremenih džez muzičara srednje generacije, koji će nastupiti sa svojim kvartetom. Posebno smo ponosni što smo ga na manifestaciji prvi put predstavili 2015. godine, na samom početku njegove karijere. Deset godina kasnije, njegov status vodećeg svetskog džezera, potvrđuje i naš prethodni osećaj. Na ovogodišnjem glasanju kritičara magazina DownBeat, Luis je proglašen za džez muzičara godine (apsolutna kategorija), kao i za najboljeg tenor saksofonistu, dok je njegov kvartet među najboljih deset sastava. Boje Mediterana predstavljaće izuzetna reprezentacija umetnika, od kojih gotovo svi po

prvi put nastupaju na Beogradskom džez festivalu, pokazujući nam put u muzičku budućnost: Roberto Ottaviano Eternal Love (Italija, Velika Britanija), Louis Sclavis & Benjamin Moussay (Francuska), Marta Sanchez Trio (Španija, SAD), Ricardo Toscano Trio (Portugal). Kasni večernji program, na koncertima u sali Amerikana DOB, po tradiciji će predstaviti uzbudljive nastupe mladih svetskih džezera: solo resital Aleksandra Hokinsa (Alexander Hawkins), brtianskog pijaniste ekspresivnog senzibiliteta, i izraelski sastav Shalosh, koji tradicionalno ostvaruje poetsku mešavinu džeza sa bliskoistočnim folklorom. Svako od njih je vizionar na svoj način, doprinoseći tako našoj nameri da ovim izdanjem festivala naslutimo kojim će putem džez ići dalje. Sigurno je da nas očekuje mnogo umetničkih otkrića.

Pored Big benda RTS, srpsku reprezentaciju čine dva projekta: Bosque Sound Community, predvođen basistom i kompozitorom Milošem Bosnićem, kao i kvartet saksofoniste i kompozitora Rastka Obradovića, sa specijalnim gostom, dansko-britanskim kontrabasistom Jasperom Hojbijem (Jasper Høiby), kojeg domaća publika dobro poznaje kao lidera sastava Phronesis (gostovali su na našoj manifestaciji 2011. godine). Bosnić i Obradović će ovom prilikom izvesti program sa svojih aktuelnih autorskih albuma, objavljenih za inostrano tržište.

Uzbudljiva završnica ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala biće džem sešn, koji će voditi pijanista Vladimir Maričić. Njegovo četiri decenije dugo i bogato iskustvo na sceni, te raznovrsnost stilskih interesovanja najavljuju džemovanje u raznim stilskim vodama – od tradicije, preko latina do balkanskog džeza.

Ograničen broj kompleta ulaznica za 41. Beogradski džez festival (komplet važi za 8 koncerata u glavnom programu od 19 časova) može se nabaviti na eFinity blagajni u Domu omladine Beograda.

Pojedinačne ulaznice za sve koncerte su u prodaji na eFinity prodajnim mestima i onlajn. Ulaznice za koncert 22. oktobra mogu se kupiti i na biletarnici Kolarčeve zadužbine.

YOUR ŠPAJZ

Jesen je godišnje doba koje nas uči da usporimo, da se prepustimo mirisima, bojama i ukusima prirode. Dok lišće šuška pod nogama, a vetar donosi hladniji dah, nema većeg užitka nego sesti za sto i prepustiti se tanjiru tople supe. U jesenjim supama sabrana je celokupna raskoš ovog godišnjeg doba – od zlatne bundeve i šargarepe, preko aromatičnih pečuraka, do kestenja i začina koji podsećaju na detinjstvo.

Supe nisu samo hrana; one su ritual i uteha. Njihov miris širi se kuhinjom, okuplja porodicu i vraća nas u neka prošla vremena kada je toplina doma bila merilo bogatstva. Bilo da je u

pitanju gusta krem supa od bundeve, čorba sa pečurkama i divljim biljem, ili bistra supa sa korenastim povrćem, svaka od njih donosi i zdravlje i spokoj.

Nutricionisti često ističu da su jesenje supe pravi dar imunitetu – pune su vitamina, minerala i vlakana. Cvekla osvežava krv, bundeva je bogata beta-karotenom, a pečurke daruju proteine i antioksidanse. Dodamo li tome začine poput đumbira, muskatnog oraščića ili kurkume, dobijamo tanjir koji istovremeno greje i snaži organizam.

Sezonske namirnice za jesenje supe:

• Povrće: Bundeva, tikvice, karfiol, brokoli, praziluk, pečurke, korenasto povrće poput šargarepe i paškanata.

• Voće (u kombinaciji sa povrćem ili kao dekoracija): Kruške, dunje, brusnice, nar.

• Začini: Cimet, muškatni oraščić, đumbir, lovorov list, beli luk, žalfija.

• Žitarice i semenke: Ovas, ovasne pahuljice, kukuruz.

• Ostalo: Kesten.

Ideje za jesenje supe:

• Krem supa od bundeve:

Klasična jesenja supa koja se pravi od bundeve, začina (cimet, đumbir) i često se služi sa malo pavlake ili semenkama bundeve.

• Čorba od pečuraka:

Može biti kremasta ili bistra, sa raznim vrstama gljiva koje su karakteristične za ovo doba godine.

• Supa od tikvica:

Lagana supa, ali se može obogatiti raznim dodacima poput belog luka, začinskog bilja i pavlake.

• Krem supa od karfiola i brokolija:

Bogata i hranljiva supa koja koristi dve popularne jesenje namirnice.

• Supa sa kestenom:

Kesten se može koristiti kao dodatak raznim supama i čorbama, dajući im jedinstvenu slatko-slanu notu.

U svakoj supi je skriven dah jeseni –zlatan, mirisan i nežan.

LJUBAV

Ljubav je tvoj osmeh u mom srcu.

Ljubav je sila svemirska.

Ljubav je snaga uma.

Ljubav je sunce.

Ja sam žena sunca.

Ljubav je tišina oko nas.

Piše: Sofija Antonijević