Issuu

RYL 1

E - M A G A Z I N E

ISSN 2406-2030

REFRESH YOUR LIFE BROJ #130, SEPTEMBAR 2026.

U FOKUSU SRĐAN STANKOVIĆ, GALERISTA, ANTIKVAR E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

UVODNIK PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

U FOKUSU U 21. veku fokus je nova supermoć. Neće pobediti onaj ko ima najviše informacija, već onaj ko ima fokus. Tamo gde je naš fokus, odlaze naša energija, emocije, naše vreme i, na kraju, sam život. U svoj život ulažem iskustvo. U putovanja koja me menjaju. U ljude i susrete. U umetnost koja me budi i oplemenjuje. U kreaciju kroz reč, fotografiju i nove ideje. Moj fokus je jasan. Ne želim da budem svuda. Želim da budem tamo gde osećam da treba da budem. Sa ljudima koji me inspirišu. U gradovima koji me pomeraju. U razgovorima koji ostaju dugo nakon što se završe. U trenucima koji ne moraju da budu fotografisani da bi bili stvarni. Sve više verujem da je pažnja jedan od najdragocenijih oblika ljubavi. Ono čemu zaista posvetimo pažnju — negujemo. Ono što stalno gledamo — počinjemo da živimo. Zato pažljivo biram šta puštam u svoj unutrašnji prostor. A taj izbor pravim u skladu sa svojim srcem i dušom. Ne želim više da rasipam energiju na ono što mi ne pripada. Na tuđa očekivanja. Na objašnjavanja. Nekada sam imala volje za beskrajna objašnjenja, a danas je više nemam. Ni sekunde. Samo se okrenem i odem. Prolazim kroz ljude i situacije ne želeći da me dotaknu svojom neistinom. Biram svoj autentični život, koji ne mora svima biti razumljiv. Bitno je da mene moj život drži budnom i živom. Jer nisu svi živi koji dišu. Neki samo postoje, a ja želim da živim. Želim da trošim svoje vreme na jutra koja mirišu na novi početak. Na putovanja posle

kojih više nisam ista. Na umetnost koja me zaustavi usred dana. Na knjige, razgovore i ljude koji otvaraju nove prostore u meni. Na ljubav koja ne traži da se smanjim. Na prijateljstva u kojima mogu da budem potpuno svoja. Na ideje koje još nemaju oblik, ali već imaju srce. I na sve ono što možda nema nikakvu merljivu vrednost, a meni znači sve. Moj fokus danas nije da imam više. Već da osećam više. Da vidim dublje. Da volim slobodnije. Da stvaram hrabrije. Da živim prisutnije. Jer na kraju, nije pitanje koliko smo toga videli, imali, postigli ili obišli. Pitanje je: čemu smo zaista bili prisutni dok smo živeli? Ne tražim savršen život. Tražim stvaran život — onaj koji ima mir, strast, greške, ljubav, putovanja, gubitke i nove početke. Iznad svega cenim prisutnost, istinu, ljubav, dobrotu, nežnost, slobodu i hrabrost da budemo ono što jesmo. Where focus goes, energy flows. Where energy flows, life grows. Tamo gde ide fokus, teče energija. Tamo gde teče energija, raste život. Anima Mundi

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

RYL 130

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

IMPRESSUM E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

FOTOGARFIJE:

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

Anima Mundi Unsplash.com

ART DIREKTOR Boris Cupać

Naslovnica: Srđan Stanković, galerista, antikvar

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Photo: Mia Medaković

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi) TEHNIČKA UREDNICA

KONTAKT

Jelena Ademi

WEB: www.ryl.rs MAIL: rylmagazine@gmail.com

LEKTORI AUTOR KONCEPTA MAGAZINA Anima Mundi SARADNICI U OVOM BROJU: Danijela Marković Jovan Vinčić Zorica Akerman Krume Ivanovski Tamara Mrkalj Tanja Agapy Nada Vodopija Anna Serrano Igor Griznić Jelena Jović Daniela Kraljić Zorana Milenković Wood Play Marija Bubanja Olivera Denić

we are social

AUTORI: Suzana Mihajlović Voja Jovanović

Refresh your life

RYL_MAGAZINE

Xianling Zhang Srđan Stanković Vladislav Đujić

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA!

Maša Dragašević

REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.

Petar Novkovski Blagojče Naumovski

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

LIČNOSTI U OVOM BROJU

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

SUZANA MIHAJLOVIĆ

SRĐAN STANKOVIĆ

MAŠA DRAGAŠEVIĆ

DANIELA KRALJIĆ

XIANLING ZHANG

ERKAL AKSOY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR DECISION

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

FOKUS JE ODLUKA

PIŠE: KRUME IVANOVSKI FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Fotografijom se bavim dovoljno dugo da znam jednu stvar: kad u kadar pokušaš ugurati baš sve, najčešće na kraju nemaš ništa. Previše ljudi, previše detalja, krivo svjetlo, loša pozadina, sve se nekako natječe za pažnju. Onda se malo pomakneš, izbaciš ono što smeta, približiš se i odlučiš što ti je zapravo važno. Tek tada fotografija počne imati smisla. U fotografiji fokus nije samo pitanje toga što će biti oštro. Jednako je važna odluka što će ostati izvan fokusa. To mi je možda i najzanimljivija poveznica s trčanjem i, općenito, načinom na koji danas pokušavam organizirati život. Ne može sve istovremeno biti jednako važno. Ako pokušavaš držati sve u fokusu, vrlo brzo se dogodi isto što i na lošoj fotografiji: ništa se zapravo ne ističe. Trčim već dovoljno dugo da to više nije faza u kojoj kupiš nove tenisice, skineš aplikaciju i tri tjedna svima govoriš da si počeo trčati. Postalo je dio mog života. Imam plan treninga, ciljeve, kilometre koje trebam odraditi, tempo koji želim držati i rezultate koje želim popraviti. Volim brojke, pratim puls, oporavak, kilometražu, spavanje i još nekoliko stvari koje bi normalnog čovjeka vjerojatno počele živcirati nakon pet minuta razgovora. Meni su zanimljive. Kad nešto radim, volim znati gdje sam i mogu li biti bolji. Ali ono što sam kroz trčanje naučio jest da fokus nema previše veze s onim jednim velikim danom. Lako je reći da želiš istrčati bolji maraton. Lijepo izgleda napisati cilj na papir, odabrati utrku i zamišljati prolazak kroz cilj. Problem je što između te odluke i cilja postoji nekoliko mjeseci sasvim običnih dana. Utorak navečer kad treba napraviti intervale. Subota ujutro kad te čeka dugo trčanje. Dan kad si umoran, dan

kad je prevruće, dan kad pada kiša i dan kad ti se jednostavno ne da. Tu se zapravo vidi posvećenost. Ne na fotografiji s medaljom, nego na treninzima za koje nitko osim tebe ni ne zna. Motivacija je odlična stvar kad se pojavi. Problem je što nema nikakav radni raspored. Da čekam da mi se svaki put trči, vjerojatno ne bih odradio ni polovicu kilometara koje danas imam u nogama. Nekad ustanem rano i odradim trening prije nego što počne dan, nekad idem navečer nakon posla, nekad u teretanu uđem s velikom željom, a nekad samo zato što znam da trebam. I ne, ne budim se svako jutro sretan i zahvalan svemiru što me čekaju intervali ili 20 kilometara po vrućini. Tko tvrdi da mu je to svaki put prekrasno, vjerojatno malo laže. Ali gotovo nikada mi nije žao što sam otišao. Maraton je po tom pitanju vrlo pošten. Na startu svi izgledamo dobro. Tenisice, satovi, gelovi, planovi, glazba, publika, adrenalin. Svatko ima neku računicu i neku zamišljenu završnicu. A onda dođe trideseti ili trideset peti kilometar i cijela se priča poprilično pojednostavi. Možeš imati tenisice koje koštaju kao solidan kućanski aparat i sat koji zna koliko si minuta prošle noći proveo u REM fazi, ali ako nisi trenirao, tijelo će te o tome vrlo brzo obavijestiti. Bez prezentacije i bez dobrog PR-a. To mi se kod trčanja sviđa. Rezultat ne možeš baš previše nagovoriti. Naravno da postoje bolji i lošiji dani, vrijeme, temperatura, staza i sto drugih stvari, ali na kraju uglavnom znaš koliko si napravio. Fokus na cilj ne znači razmišljati o njemu svaki dan. Zapravo je skoro suprotno. Znači odraditi ono što treba danas, iako će rezultat toga možda biti vidljiv tek za nekoliko mjeseci.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Mislim da sam tu lekciju počeo primjenjivati i izvan trčanja. Nekad sam imao potrebu ugurati što više stvari u dan. Posao, dogovore, ljude, obaveze, trening, sve. Kao da je pun raspored automatski dokaz da dan nije potrošen uzalud. Danas mi se čini da je važnije odlučiti čemu stvarno želim dati vrijeme. Ne moram biti svugdje. Ne moram prihvatiti svaki posao. Ne moram odgovoriti na svaku poruku iste sekunde. Ponekad nešto jednostavno nije u fokusu i to je u redu. To ne znači da ostatak života stane zbog treninga. Upravo suprotno. Volim hranu, društvo, putovanja, posao, večere, kave i dane kada ne napravim ništa posebno korisno. Nekad preskočim trening. Nekad kasno legnem jer mi je bilo dobro. Nekad pojedem više nego što sam planirao. Nisam zainteresiran za život u kojem je sve savršeno optimizirano. To mi zvuči jednako naporno kao život u kojem je sve kaos. Fokus za mene nije fanatizam. To je prije odluka što je u određenom periodu važno i spremnost da toj odluci daš malo više prostora od ostalih stvari. Ako se pripremam za maraton, neke će stvari nekoliko mjeseci jednostavno biti niže na listi. Ne zauvijek. Samo trenutno. Isto kao u fotografiji: ono što danas ostavim izvan dubinske oštrine nije zbog toga manje vrijedno. Samo nije glavni motiv tog kadra. A posvećenost se, barem kod mene, sastoji od puno vrlo dosadnih detalja. Nema tu spektakla. Dovoljno spavanja. Trening kad je predviđen. Oporavak. Hrana. Ponavljanje istih stvari iz tjedna u tjedan. Jedan odličan trening neće napraviti veliku razliku, baš kao što jedan loš neće ništa uništiti. Razliku napravi ono što radiš većinu vremena. Možda mi je upravo zato trčanje toliko sjelo. U poslu kojim se bavim stalno tražim trenutak. Fotografija često ovisi o djeliću sekunde. O

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

svjetlu koje se pojavilo i nestalo, pogledu, gesti, izrazu lica. Trčanje je potpuno drugačije. Tamo rezultat najčešće nije trenutak, nego zbroj svega što si radio prije njega. Jedna stvar me naučila uhvatiti trenutak, druga me naučila koliko vrijedi kontinuitet. A kako godine prolaze, taj dio mi postaje sve zanimljiviji. Sa skoro pedeset puno mi je draže vidjeti što još mogu napraviti nego pričati o tome što sam mogao prije dvadeset godina. Želim biti brži. Želim biti jači. Želim vidjeti mogu li sljedeći maraton otrčati bolje od prethodnog. I iskreno me zabavlja činjenica da neke stvari danas mogu bolje nego kada sam bio puno mlađi. Ne mislim da sam zbog toga otkrio nekakav recept za život. Niti mislim da bi svi trebali trčati maratone, ići u teretanu ili brojati kilometre. To je samo moj način. Netko drugi će isti osjećaj imati na biciklu, u planini, u radionici, s instrumentom ili negdje sasvim drugdje. Meni su to često tenisice, cesta i sat ili dva u kojima imam vrlo jednostavan zadatak. I usput sam primijetio da mi taj fokus koristi i u svemu ostalom. Kad sam zadovoljan onime što radim, imam više energije i strpljenja za posao i ljude oko sebe. Ne zato što sam nakon jutarnjeg trčanja postao bolja i prosvjetljenija osoba. Samo sam manje nervozan kad znam da nisam stalno odustajao od stvari koje su meni važne. Možda zato danas riječ fokus shvaćam malo drugačije nego prije. Nije stvar u tome da se zatvoriš prema svemu ostalom i gledaš samo jedan cilj. Stvar je u tome da znaš što je u kojem trenutku glavni motiv, a što može ostati malo sa strane. U fotografiji ionako ne može sve u kadru biti jednako važno. Ako pokušaš sve izoštriti, pogled više ne zna gdje treba stati. Moraš odabrati. Čini mi se da ni izvan fotografije nije puno drugačije.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: MILANA JOVANOV E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ONA, ŽENA ZMAJ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

OD POTENCIJALA DO BUDUĆNOSTI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: MILANA JOVANOV

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

NE BIRAMO SAMO FAKULTET – BIRAMO PUT KOJIM ĆE DETE POSTATI ONO ŠTO JESTE

MAŠA DRAGAŠEVIĆ JE PREDUZETNICA

KAKO DA SE OBRAZOVNI PUT NE ODRE-

I OSNIVAČICA KOMPANIJE STUDY ABRO-

ĐUJE SAMO PREMA OCENAMA I TREN-

AD TODAY, A SVOJU PROFESIONALNU KA-

DOVIMA, VEĆ PREMA INDIVIDUALNIM

RIJERU RANO JE USMERILA KA OBRAZO-

SPOSOBNOSTIMA, INTERESOVANJIMA I

VANJU, MEĐUNARODNOM POSLOVANJU

POTENCIJALIMA SVAKOG DETETA.

I RADU SA MLADIMA. PO OBRAZOVANJU

PORED

PREDUZETNIŠTVA,

AUTOR-

JE PRAVNICA, DOK NJENI NAREDNI AKA-

KA JE I VODITELJKA DIVE IN PODCASTA,

DEMSKI KORACI TEK SLEDE – MASTER, A

KROZ KOJI RAZGOVARA SA PROFESO-

POTENCIJALNO I DOKTORSKE STUDIJE,

RIMA, ISTRAŽIVAČIMA, STRUČNJACIMA

KOJE ŽELI DA USMERI KA TEMAMA KAO

I INSPIRATIVNIM LJUDIMA IZ RAZLIČI-

ŠTO SU RANI RAZVOJ DETETA, OBRAZO-

TIH OBLASTI. VERUJE DA JE JEDNA OD

VANJE I RAZUMEVANJE POTENCIJALA

NAJVEĆIH PRIVILEGIJA NJENOG POSLA

MLADIH.

UPRAVO ČINJENICA DA MOŽE DA BUDE

GODINE 2023. BILA JE DOBITNICA PRESTIŽNE NAGRADE U.S. DEPARTMENT OF

MALI DEO VELIKIH ŽIVOTNIH ODLUKA HILJADA MLADIH LJUDI.

STATE ZA MLADE LIDERE, PRIZNANJA

IAKO JE DO SADA GRADILA KARIJERU

KOJE JE DODATNO POTVRDILO NJEN RAD

NA PRESEKU OBRAZOVANJA, PREDUZET-

I ANGAŽOVANJE SA MLADIMA I U OBLA-

NIŠTVA I MEĐUNARODNOG OBRAZOVA-

STI OBRAZOVANJA. KAO OSNIVAČICA

NJA, DANAS SVE VIŠE RAZMIŠLJA O TOME

KOMPANIJE STUDY ABROAD TODAY, TO-

KAKO DA SVOJ NAREDNI PROFESIONALNI

KOM GODINA JE IZGRADILA MREŽU SA-

I AKADEMSKI PRAVAC USMERI KA DU-

RADNJE SA VIŠE OD 200 UNIVERZITETA I

BLJEM RAZUMEVANJU RAZVOJA DETETA

OBRAZOVNIH INSTITUCIJA ŠIROM SVETA.

I NAČINA NA KOJI SE NJEGOV POTENCI-

KROZ SVOJ RAD IMALA JE PRILIKU DA

JAL MOŽE PREPOZNATI MNOGO RANIJE.

ISPROFILIŠE VIŠE OD 5.000 STUDENATA I

NJENA AMBICIJA NIJE SAMO DA PO-

POMOGNE IM DA DONESU NEKE OD PRVIH

MOGNE MLADIMA DA IZABERU GDE ĆE

VELIKIH ODLUKA O SVOM OBRAZOVANJU

STUDIRATI, VEĆ DA DUGOROČNO DOPRI-

I BUDUĆEM PROFESIONALNOM PUTU.

NESE TOME DA JOŠ MNOGO RANIJE NA-

POSEBNO JE ZAINTERESOVANA ZA BUDUĆNOST

OBRAZOVANJA,

RAZVOJ

POTENCIJALA DECE I MLADIH I PITANJE

UČIMO KAKO DA PREPOZNAMO KO SU, U ČEMU SU DOBRI I KAKAV OBRAZOVNI PUT JE ZA NJIH ZAISTA PRAVI

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

VRLO MLADA SI UŠLA U PREDUZETNIČKE VODE. ŠTA TE JE VEĆ TADA PRIVUKLO PREDUZETNIŠTVU I KAKO TE JE ONO OBLIKOVALO KAO OSOBU? Mislim da me je preduzetništvu najviše privukla potreba za slobodom i stvaranjem. Čak i tada, sa 23 godine, oduvek mi je bilo prirodnije da pitam: „Zašto ovo ne bismo uradili drugačije?“ nego da prihvatim da nešto mora da funkcioniše na način na koji je oduvek funkcionisalo. Nisam tada razmišljala o tome da jednog dana želim da budem preduzetnica. Više sam imala potrebu da napravim nešto svoje i da vidim dokle mogu da ga dovedem. Kada počneš veoma mlad, nemaš luksuz da prvo naučiš sve što ti je potrebno, pa tek onda kreneš. Učiš usput, često na sopstvenim greškama. To me je dosta oblikovalo. Naučila sam da ne čekam da se osećam potpuno spremno, da donosim odluke i kada nemam sve informacije i da prihvatim da ne mogu uvek da kontrolišem rezultat. Preduzetništvo me je možda najviše naučilo odgovornosti. KADA DANAS POGLEDAŠ NA POČETAK SVOG POSLOVNOG PUTA, ŠTA BI REKLA DA JE BILA TVOJA NAJVEĆA HRABROST, A ŠTA NAJVEĆA GREŠKA? Najveća hrabrost mi je bila to što sam počela pre nego što sam bila spremna. Danas često mladima govorim da ne čekaju trenutak u kojem će imati potpuno znanje, dovoljno novca, dovoljno kontakata i savršen plan. Takav trenutak uglavnom ne postoji. Ja sam od onih preduzetnika koji ni dan-danas nisu usavršili pravljenje biznis plana, jer ga sama nikad nisam imala. Kada pogledam unazad, shvatam da sam mnogo puta donosila odluke sa vrlo malo informacija. Neke su bile odlične, neke nisu. Ali bez tih odluka danas ne bih bila ovde. Najveća greška mi je verovatno bila to što sam dugo mislila da sve mogu sama. Kada si mlad i ambiciozan, lako počneš da veruješ da je najbolji način da stvari budu urađene dobro – da ih uradiš ti. Vremenom sam naučila da je zapravo suprotno. Danas mnogo više verujem u ljude, delegiranje i sisteme. I mislim da je to jedan od najvećih prelazaka iz faze „ja mogu sve“ u fazu pravog preduzetništva.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

TVOJ POSAO JE USKO POVEZAN SA MLADIMA I NJIHOVIM OBRAZOVANJEM. KOLIKO SE PROMENILA GENERACIJA MLADIH LJUDI KOJOJ DANAS POMAŽEŠ DA NAPRAVI PRVE VELIKE KORAKE KA BUDUĆNOSTI? Promenila se ogromno. Kada sam počela da radim ovaj posao, informacije o studiranju u inostranstvu bile su mnogo manje dostupne. Danas mladi imaju neverovatnu količinu informacija na nekoliko klikova. Mogu da pogledaju fakultet, iskustva studenata, rang-liste, TikTok, Reddit, YouTube, stipendije… Ali upravo tu nastaje novi problem – odjednom imaju previše informacija. Danas mi mnogo češće dolaze mladi koji nisu neinformisani, već preinformisani. Znaju za deset fakulteta, čuli su za petnaest različitih karijera i pogledali su stotine videa o tome šta je „najbolje“. I onda više ne znaju šta je najbolje za njih. Takođe, generacija kojoj danas pomažemo mnogo više razmišlja o smislu, fleksibilnosti, mentalnom zdravlju, kvalitetu života i iskustvu koje će dobiti, a ne samo o tome da imaju određenu diplomu. To je pozitivna promena, ali istovremeno donosi i mnogo veći pritisak da naprave „pravi izbor“. Zato danas naš posao nije samo da damo informaciju. Mnogo je važnije pomoći mladom čoveku da filtrira sve što čuje i razume šta je zaista njegovo. Tokom svoje karijere imala sam priliku da isprofilšem više od 5.000 studenata i pomognem im da donesu jednu od prvih velikih odluka u svom životu – gde i šta će studirati. Mislim da ni sama nisam u potpunosti svesna koliko sam time direktno ili indirektno uticala na živote tih mladih ljudi. Kada razgovaraš sa jednim sedamnaestogodišnjakom o njegovim interesovanjima, sposobnostima i budućnosti, možda u tom trenutku vidiš samo jedan razgovor, jedan savet ili jednu odluku. Ali ta odluka može da odredi gde će živeti, sa kim će se upoznati, kakve će prilike dobiti, čime će se baviti i kakav će život jednog dana izgraditi. To je ogromna odgovornost, ali istovremeno i jedna od najvećih privilegija koje sam dobila kroz svoj posao.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Teško je pronaći reči kojima bih opisala osećaj kada nakon nekoliko godina sretnete nekoga kome ste pomogli da napravi prvi korak, a on vam kaže da je pronašao svoj put, završio fakultet, dobio posao iz snova ili jednostavno postao osoba kakva je želeo da bude. Tada shvatite da se bavite nečim što je mnogo veće od same aplikacije, fakulteta ili diplome. U jednom trenutku shvatite da ste bili mali deo nečije velike životne priče. I mislim da je to najlepši deo mog posla. KOLIKO JE TEŠKO PRONAĆI PRAVI FAKULTET ZA ODREĐENO DETE? DA LI JE VAŽNIJE ŠTA JE TRENUTNO POPULARNO ILI PREPOZNATI ONO U ČEMU DETE ZAISTA IMA POTENCIJAL? Pronaći pravi fakultet za dete mnogo je kompleksnije nego što roditelji često očekuju. Ne postoji univerzitet koji je najbolji za sve. Čak ni najbolji univerzitet na svetu nije nužno najbolji izbor za konkretno dete. Prvo treba razumeti dete: šta ga zanima, u čemu je dobro, kakav način rada mu odgovara, kakve ambicije ima, koliko mu je važna sigurnost, a koliko sloboda. Tek onda možemo da gledamo fakultete. Naravno da tržište rada mora da bude deo razgovora. Ne možemo ignorisati činjenicu da se neka zanimanja menjaju ili nestaju, a neka nova nastaju. Ali mislim da je greška birati studije isključivo prema tome šta je danas „popularno“. Ako dete ima potencijal za nešto i zaista ga zanima određena oblast, naš posao je da pronađemo način da taj potencijal pretvorimo u karijeru. Ne treba svako dete da bude programer zato što je IT tražen. Kao što ne treba svako dete da studira ekonomiju zato što je ekonomija „sigurna“. Najbolji izbor je onaj u kojem se ukrštaju interesovanje, sposobnost i realna prilika.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

DA LI MLADI DANAS IMAJU VIŠE MOGUĆNOSTI NEGO RANIJE I ŠTA IM DONOSE STUDIJE U INOSTRANSTVU? Imaju ih neuporedivo više. Danas mlada osoba iz Srbije može da razmatra univerzitete u Londonu, Milanu, Amsterdamu, Budimpešti, Madridu, Bostonu ili Singapuru. To je ogromna promena. Ali studiranje u inostranstvu nikada ne bih posmatrala samo kao odlazak po diplomu. Kada dete ode sa 18 godina u drugu zemlju, ono prvi put mora da funkcioniše bez poznatog sistema, roditelja i ljudi koji ga poznaju od detinjstva. Mora da nauči da organizuje vreme, novac i obaveze, da upozna ljude iz različitih kultura i da se snađe kada nešto ne ide po planu. I mislim da je upravo to jedna od najvećih vrednosti studiranja u inostranstvu – naučiš da veruješ sebi. DANAS SU SE MLADI PODELILI U DVA TABORA. IMA MNOGO ONIH ZAGOVORNIKA KOJI NEGIRAJU FORMALNO OBRAZOVANJE. ŠTA TI KAŽEŠ? Mislim da je debata „fakultet da ili ne“ potpuno pogrešno postavljena. Da, postoje ljudi koji su napravili fantastične karijere bez fakulteta. Ali postoje i profesije u kojima bez formalnog obrazovanja jednostavno ne možete da radite. Lekar, arhitekta, advokat, istraživač – ne možete sve naučiti kroz YouTube i nekoliko onlajn kurseva. Sa druge strane, diploma sama po sebi danas više nije dovoljna. Možete

završiti najbolji fakultet na svetu, a da ne znate kako da komunicirate, radite u timu, rešavate problem ili primenite znanje. KOJA OSOBINA TI JE NAJVIŠE POMOGLA DA OPSTANEŠ U PREDUZETNIŠTVU – DISCIPLINA, UPORNOST, INTUICIJA, HRABROST ILI SPOSOBNOST DA PREPOZNAŠ PRAVU PRILIKU? Upornost, ali ne ona romantična verzija upornosti u kojoj samo nastaviš da radiš isto. Zatim, intuicija. Preduzetništvo je svet u kojem vrlo često ne postoji dovoljno informacija da biste mogli da budete potpuno sigurni. Nekada morate da odlučite da li ćete verovati čoveku, prihvatiti saradnju, promeniti pravac ili prepoznati priliku, mnogo pre nego što možete da imate bilo kakvu garanciju da će se to isplatiti. U takvim trenucima intuicija mi je mnogo puta bila važnija od bilo koje tabele ili analize. Danas upornost i intuiciju kombinujem sa iskustvom, znanjem i podacima. Neke od najboljih odluka koje sam donela počele su upravo – kao osećaj koji sam odlučila da shvatim ozbiljno. Mislim da mi je pomogla i velika radoznalost. I danas imam potrebu da istražujem, učim, razgovaram sa ljudima iz različitih oblasti i gledam šta se dešava van mog tržišta. IMAŠ I SVOJ DIVE IN PODCAST, GDE RAZGOVARAŠ SA PROFESORIMA SA ZNAČAJNIH I VODEĆIH FAKULTETA. Dive In Podcast je nastao iz moje želje da obrazovanje približim ljudima na malo drugačiji način.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Kada mlad čovek čuje profesora sa vodećeg univerziteta kako govori o svom istraživanju, karijeri ili nekoj velikoj ideji, obrazovanje odjednom prestaje da bude samo „upis fakulteta“. Kroz podcast sam imala priliku da razgovaram sa zaista fascinantnim ljudima. I ono što sam možda najmanje očekivala jeste koliko sam i sama kroz te razgovore naučila. Volim razgovore u kojima ne dobiješ samo odgovor, nego izađeš sa još tri nova pitanja. KOJA JE TVOJA DEFINICIJA USPEHA? Dugo sam uspeh merila rezultatima. Koliko smo studenata poslali, koliko smo univerziteta povezali, koliko je kompanija porasla, koji smo novi projekat napravili. I dalje mi je to važno. Ambiciozna sam i neću se pretvarati da mi rezultati nisu bitni. Ali danas uspeh definišem malo drugačije. Za mene je uspeh da napraviš život koji ti je po meri. Da radiš nešto što te intelektualno izaziva, da imaš slobodu da biraš kako ćeš provoditi svoje vreme, da možeš da putuješ, da imaš ljude koje voliš oko sebe i da osećaš da ono što radiš ima neku svrhu. I možda najvažnije – da ne moraš da žrtvuješ ceo svoj život da bi napravio uspešnu karijeru. Ne želim jednog dana da pogledam unazad i kažem: „Napravila sam veliki biznis.“ Želim da mogu da kažem: „Napravila sam život koji sam želela.“

Na kraju, biznis će možda promeniti vlasnika, industrija će se promeniti, projekti će doći i proći. Ali ljudi kojima smo pomogli i trag koji smo ostavili u njihovim životima ostaju. Volela bih da iza mene ostane upravo to – ti ljudi koji su zbog nečega što sam uradila ili rekla otišli korak dalje nego što su mislili da mogu. TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „U FOKUSU“. ŠTA JE ZA TEBE U FOKUSU OVIH DANA? U fokusu mi je prelazak iz faze u kojoj sam stalno nešto gradila u fazu u kojoj želim da odlučim šta zaista vredi graditi dalje. Mislim da je to prirodna faza svakog preduzetnika. Na početku ti je cilj da dokažeš da možeš. Onda želiš da rasteš. A posle nekog vremena počneš da se pitaš: „Dobro, ali šta želim da ostane iza mene?“ Zato me trenutno najviše zanimaju dugoročni projekti, tehnologija, obrazovanje i načini na koje možemo da napravimo nešto što će imati mnogo veći uticaj nego što jedna osoba može da napravi sama. A paralelno sa tim, u fokusu mi je i privatni život. Mislim da je to nešto što se često izgubi kada si izrazito ambiciozan – stalno gledaš sledeću stvar koju treba postići, a zaboraviš da pogledaš gde se trenutno nalaziš.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ON, OSTVAREN USPEŠAN

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

GALERIJA 888 SRĐAN STANKOVIĆ O UMETNOSTI, ANTIKVITETIMA, KOLEKCIONARSTVU I NOVOM ŽIVOTNOM POGLAVLJU

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

SRĐAN STANKOVIĆ ROĐEN JE U BEOGRADU, GRADU SA KOJIM JE DUBOKO POVEZAN I U KOJEM JE ZAPOČEO SVOJ PROFESIONALNI PUT. DVE DECENIJE PROVEO JE U BANKARSKOM SISTEMU, GRADEĆI KARIJERU U SVETU FINANSIJA, DA BI VREMENOM NAPRAVIO VELIKI ZAOKRET I SVOJ PROFESIONALNI ŽIVOT USMERIO KA UMETNOSTI, ANTIKVITETIMA I KOLEKCIONARSTVU. DANAS JE VLASNIK ANTIKVARNICE VASILION I SUVLASNIK GALERIJE 888 NA DEDINJU, PROSTORA KOJI OKUPLJA LJUBITELJE UMETNOSTI, KOLEKCIONARE I SVE ONE KOJI U PREDMETIMA PROŠLOSTI PREPOZNAJU PRIČE, VREDNOST I TRAG JEDNOG VREMENA. NJEGOV RAD ZASNOVAN JE NA SPOJU LIČNE STRASTI PREMA UMETNOSTI, POZNAVANJA ANTIKVITETA I ŽELJE DA SE KULTURNO NASLEĐE SAČUVA, PRIBLIŽI PUBLICI I DOBIJE SVOJE MESTO U SAVREMENOM ŽIVOTU GRADA. PRELAZAK IZ BANKARSKOG SISTEMA U SVET UMETNOSTI NIJE BIO SAMO PROMENA PROFESIJE, VEĆ I PROMENA ŽIVOTNOG PRAVCA. DANAS, KROZ RAD SA UMETNIČKIM DELIMA, STARIM PREDMETIMA I KOLEKCIONARIMA, SRĐAN STANKOVIĆ GRADI PROSTOR U KOJEM SE SUSREĆU PROŠLOST I SADAŠNJOST, TRADICIJA I SAVREMENI POGLED NA UMETNOST.

KAKO JE NASTALA IDEJA DA OTVORIŠ GALERIJU UPRAVO NA DEDINJU? Ideja za otvaranje galerije na Dedinju nastala je kao prirodno proširenje postojeće antikvarnice, koja već pet godina posluje na istoj lokaciji. Ukazala se mogućnost da se iskoristi dodatni prostor u okviru antikvarnice i da se njegova namena proširi na galerijsku delatnost. Na taj način nastala je ideja da postojeći prostor obogatimo i ponudimo posetiocima još jedan sadržaj posvećen umetnosti i kulturi. KOJI JE TO BIO TRENUTAK KADA SI SHVATIO DA SVOJ SAN I IDEJU MORAŠ REALIZOVATI, I NAČINITI JE VIDLJIVOM? Presudan je bio osećaj da je došao pravi trenutak da se napravi korak dalje. Kroz godine rada sa antikvitetima, knjigama, predmetima i ljudima koji nam dolaze, umetnost je sve više

postajala prirodan deo moje svakodnevice. Galerija se zato nije pojavila kao unapred planiran projekat, već kao ideja koja je sazrela vremenom. Kada sam sa svojim kolegom i prijateljem prepoznao da imamo priliku da je ostvarimo, odlučili smo da je ne odlažemo. KAKO BI OPISAO FILOZOFIJU I IDENTITET GALERIJE 888? Filozofiju i identitet nove galerije zasnivam na spoju umetnosti, kulture i tradicije. Želim da galerija bude prostor u kojem će umetnička dela imati svoje posebno mesto, ali i prostor koji će posetiocima pružiti mogućnost da otkriju nešto novo i drugačije. Imajući u vidu iskustvo koje sam stekao kroz pet godina rada antikvarnice, cilj mi je da negujem autentičnost, kvalitet i odnos prema umetnosti, uz stvaranje prijatnog i otvorenog prostora za sve ljubitelje umetnosti.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PO ČEMU ĆE SE GALERIJA 888 RAZLIKOVATI OD DRUGIH GALERIJA U BEOGRADU? Naša galerija će se razlikovati pre svega po tome što prirodno proizlazi iz iskustva koje smo stekli kroz pet godina rada antikvarnice. Želimo da spojimo svet antikviteta, kolekcionarstva i umetnosti i da posetiocima ponudimo drugačiji doživljaj – prostor u kojem se tradicija i savremena umetnost međusobno dopunjuju. Sigurni smo da takav koncept i spoj, u okviru jednog prostora, ne postoji u Beogradu, a ubeđeni smo da je veoma teško pronaći nešto slično i šire. Posebnu pažnju posvećujemo izboru dela, njihovoj autentičnosti i kvalitetu, kao i ličnom odnosu prema svakom posetiocu i kolekcionaru. Upravo taj spoj iskustva, autentičnosti i pažljivo osmišljenog prostora predstavlja ono što će našu galeriju izdvojiti. KOJA ĆE BITI PRVA IZLOŽBA I ZAŠTO STE UPRAVO NJU IZABRALI ZA POČETAK RADA GALERIJE?

Za početak rada galerije ne planiramo klasičnu izložbu posvećenu jednom autoru, već ćemo predstaviti izbor slika i skulptura iz našeg fundusa. Reč je o delima znamenitih umetnika sa ovih prostora, među kojima su Miloš Šobajić, Marko Čelebonović, Ljubica Luković, Đorđe Ivacković, Miloš Sarić, Aleksandar Cvetković, Radomir Damnjanović Damnjan, Petar Lubarda, Dado Djurić, Vladimir Veličković, Olga Jevrić i mnogi drugi. Smatrali smo da je upravo ovakav izbor najbolji način da predstavimo identitet galerije od samog početka – kroz različite umetničke poetike, generacije i pristupe, ali sa zajedničkim imeniteljem koji čine kvalitet, autentičnost i značaj umetnika. Želimo da posetiocima već na prvoj izložbi pokažemo širinu našeg fundusa i ono što će biti jedan od temelja rada galerije. KOLIKO JE DANAS TEŠKO VODITI GALERIJU U BEOGRADU I ISTOVREMENO GRADITI PUBLIKU KOJA KUPUJE I KOLEKCIONIRA UMETNOST?

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Rekao bih da je danas pre svega izazovno voditi galeriju u Beogradu i istovremeno graditi publiku koja kupuje i kolekcionira umetnost. To je proces koji zahteva vreme, kontinuitet i poverenje. Smatram da publika postoji i da interesovanje za umetnost i kolekcionarstvo raste, ali je važno umetnost približiti i ljudima koji su na početku i često imaju utisak da je za ulazak u svet umetnosti potrebno određeno predznanje. Verujem upravo suprotno – čim znate šta vam se dopada i koje delo u vama budi emociju, već imate dovoljno „predznanja“ da napravite prvi korak. Naš cilj je da galerija bude otvoren i pristupačan prostor u kojem će svako moći da pronađe nešto za sebe, bez osećaja da mora prethodno da bude poznavalac umetnosti. Dugoročno želim da gradim odnos sa publikom i kolekcionarima kroz kvalitetnu ponudu, neposredan pristup i poverenje koje se stvara vremenom.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ŠTA ZA TEBE LIČNO PREDSTAVLJA UMETNOST — INVESTICIJU, EMOCIJU, NAČIN KOMUNIKACIJE ILI NAČIN ŽIVOTA? Za mene umetnost nije samo investicija – ona je pre svega lični izbor, emocija, način komunikacije i deo svakodnevnog života. Umetničko delo biram zato što me privlači, budi određenu emociju ili u njemu prepoznajemo nešto svoje. Naravno, ono može biti i dobra investicija, ali smatramo da njegova prava vrednost prevazilazi tržišnu cenu. Želim da umetnost približim ljudima kao nešto lično i prirodno, što treba da bude deo našeg prostora, života i svakodnevice. KAKO ZAMIŠLJAŠ GALERIJU ZA PET GODINA? ŠTA BI VOLEO DA SI DO TADA IZGRADIO? Za pet godina voleo bih da galeriju vidim kao zaokružen i prepoznatljiv prostor u koji ljudi dolaze pre svega zato što se u njemu prijatno osećaju. Voleo bih da postane mesto na koje se svraća i bez posebnog razloga, iz čiste radoznalosti da se vidi šta je novo – bilo da su u pitanju slike, antikviteti, nameštaj ili predmeti iz novijih epoha. Najvažnije mi je da izgradimo prostor koji će ljudi doživljavati kao mesto susreta sa umetnošću, dizajnom i kulturom, gde će uvek moći da otkriju nešto novo i drugačije – od slika i skulptura, do lampi, lustera, vaza, nameštaja i svih drugih predmeta koji svojim dizajnom, istorijom i estetikom čine deo umetničkog sveta. TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “U FOKUSU”. ŠTA TI JE U FOKUSU OVIH MESECI? U fokusu mi je novi prostor i ideja da kroz njega spojimo ono što smo do sada radili sa nečim novim. Pre svega, u fokusu je taj autentičan spoj umetnosti, antikviteta, dizajna i kolekcionarstva, koji želimo da predstavimo na prirodan i drugačiji način. Želim da to bude prostor u kojem se različite epohe, umetnički izrazi i predmeti susreću i međusobno dopunjuju, ali istovremeno i mesto u kojem će se ljudi prijatno osećati, biti radoznali i želeti da se vraćaju. Upravo stvaranje takvog prostora – živog, autentičnog i drugačijeg – jeste ono što mi je trenutno najviše u fokusu.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR AI

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ČOVEK I(LI) AI DA LI ĆE ČOVEKA UGROZITI SOPSTVENA IDEJA O AI (VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI)?

PIŠE: NADA VODOPIJA OBRADA ZA ČASOPIS: DRAGAN KOVAČEVIĆ, DIZAJNER, DINA BEOGRAD

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

U svetu i svetu umetnosti, gde se granice između stvarnosti i imaginacije prepliću, nedovršeno platno koje sam oslikala kao tinejdžerka služi kao vremenska kapsula mog duha. Pitanje postavljeno na platnu, u vidu slike, „preživelo“ je skoro pola veka. Pitanje koje i danas intrigira: „Gde vodi ovaj svet?“ Te 1982. godine, na času umetnosti, u srednjoj školi u mestu Del Mar u Kaliforniji, svoje promišljanje o tadašnjem svetu pretvaram u sliku na platnu. Na slici se vide gigantske biljke-mozgovi koje izranjaju iz leda, govoreći o osećaju nesigurnosti u postojanje empatije, ali i o nadi u Čoveka i njegov rast. Svest o originalnosti, kreativnosti, emociji i intuiciji mene-tinejdžerke u tom vremenu ostala je sačuvana u ovom nedovršenom radu. Slika-pitanje, sačuvana gotovo pola veka, danas za mene predstavlja veoma intimnu vezu sa detinjstvom i jednim važnim delom mene. Pored gigantskih „biljaka-mozgova“, na slici postoji i „Velika Ruka“ koja nosi biljku čiji je pupoljak u obliku srca. Njena simbolika predstavlja plodnost ljudskih emocija u vremenu kada ih prekrivaju nove tehnologije – ledeni slojevi kore iz kojih rastu „biljke-mozgovi“. One deluju sirovo, anatomski. Racio. Hladnoća. Led. Usamljenost. Nedostatak reči, pogleda, stiska, zagrljaja, mirisa… Šume nestaju, planina se pretvara u beživotne, nepregledne dine. Samoća hladnih belina se širi… Sećanje na pitanje-senzaciju. Kada sam ga prvi put naslikala, osetila sam duboku potrebu da izrazim energiju i osećanje koje nijedna mašina ne može zameniti. Iako veštačka inteligencija (AI) čini neverovatne korake i nesporno donosi dobre rezultate, njen razvoj je istovremeno slika prepuna pitanja o čovekovom moralu i svrsi; o kreaciji i uništenju, pohlepi i humanosti, surovosti i empatiji, kopiranju i autentičnoj ideji… Da li programi i algoritmi ikada mogu dostići duboku ljudsku intuiciju, onu koja se najbolje izražava kroz kreativnost?

Dok se svet suočava sa neodoljivom snagom tehnologije, veštačka inteligencija može biti, neosporno, korisna: od olakšavanja svakodnevnih zadataka i unapređenja dijagnostike u medicini, pa sve do razvoja robota koji mogu donekle ublažiti posledice fizičkog invaliditeta i olakšati čoveku život. Ona može, uz pomoć IT dizajna, uspešno posložiti robu u magacinu ili odvesti automobil od tačke A do tačke B. Ali AI ostaje zavisna od instrukcija. I uprkos njenim prednostima, postavlja se pitanje: može li AI zaista razumeti ljudsku emotivnost? Može li biti intuitivna? Može li stvarati ni iz čega, poput čoveka? Ili će zauvek ostati „zavisna od čoveka“? A ako ne, kako bismo mogli zamisliti da se AI „poveže“ sa Tvorcem na način intuitivan poput čovekovog? Moguće je da ono što nas čini ljudskim izgubi svoj značaj u vremenima kada mašine postaju središnje mesto u našim životima. Zato u centralni kadar slike ulazi Velika Ruka. Čovekolika. Ali, da li je ta ruka Čovek ili Bog? Moja nedovršena slika, kao i moje emocije, danas su podsetnik da je umetnost poziv. Ne samo poziv na kreativnost, već i na povezanost sa svima onima koji veruju i onima koji ne veruju da nikakva mašina, pa čak ni najnaprednija veštačka inteligencija, ne može zameniti ljudsku maštu. Ono što je toj mojoj devojčici tada „nedostajalo“, danas znam, bila je svesnija povezanost ili moguća bliskost sa idejom o čistoj Ljubavi. Čoveka prema Čoveku. Da, i tada kao devojčica, i sada kao odrasla, svesna sam da je moj talenat za boje ključ za ravnotežu mog postojanja. Znam da ću uvek biti umetnica – slobodna i inspirisana, ona koja slika poruke o svetu. I pita se. Istražuje. Bez straha.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Jer ko pita, ne boji se da ne ume, već pokušava da uči, sazna i reši „glič“ u, pre svega, sopstvenom algoritmu jedinstvenosti ideje i svrhe. Moja slika je preživela mnoge seobe. Putovala je gotovo pola veka, a sada se vraća meni kao podsećanje na vrednost, na hrabrost pitanja i radost stvaranja novog. S ponosom gledam na sebe-devojčicu koja je sanjala da postane umetnica. Danas znam da je oduvek to bila. Zato danas, kroz kreativnu igru sa mašinom, dodajem nove „AI verzije“ svom platnu, nastavljajući ovu interakciju sa svetom, ali i sa „Velikom Mašinom“, znajući da mašina ne može bez mene. AI ne može bez Čoveka. Veštačka inteligencija može da imitira, ali da li će ikada moći da stvori original ni iz čega? Može li dostići dubine ljudske svesti, intuicije ili senzibiliteta dodira tela, mirisa cveta, osećaja bliskosti ili prepoznati srodnu dušu? Moje nedovršeno platno je most između mog detinjstva i sadašnjeg trenutka, simbol moje borbe da ostanem verna sopstvenoj kreativnosti. Talentу. Boji. Mom jeziku. Crtežu. Slici. Kolažu. U svetu gde mašine sve više preuzimaju ulogu čoveka, važno je da se setimo jedne istine: nada, vera, kreativnost i empatija jesu sile najveće na svetu i ne mogu biti zamenjene. Čovek je jedinstven, ali nije sam i nije jedino biće. Zato se, sa puno ljubavi, prepliću boje i linije na mom nedovršenom, ali savršenom platnu. One predstavljaju osećanja svih nas koji tragamo za smislom i moralnim kreiranjem novog – veštačke inteligencije koja će nama, Čoveku, biti dopuna, a ne zamena. Naša kreativnost i originalnost jesu ono što nas definiše, ali nikada ne smeju da nas učine gordim. U vremenu „mašina“, Čovekov zadatak je da ih koristi moralno – nikada da bi pokorio, ukrao ili kopirao. Jer na taj način se udaljava od prave i jedine svetlosti, od puta svesnosti i razloga postojanja čoveka na Zemlji. A taj razlog je Ljubav. Slika je ujedno pitanje i odgovor. Mašina ili Ljubav? Odgovor je u Suncu – veri i nadi – na horizontu, u kome se pojavljuju obrisi embriona Novog, Svesnijeg Čoveka koji se rađa.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR EXHIBITION

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

БРУТАЛИСТ

ПИШЕ: МИА МЕДАКОВИЋ ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

„БРУТАЛИСТ“, заједничка изложба Благојче Наумоског – Бане и Петра Новковског која ће бити постављена у Галерији 73 у Београду и чије је отварање 09. септембра у 19 часова. На пресеку геометријске апстракције, неопластицизма и брутализма, овај пројекат отвара питања о форми, материји, структури и простору, али и о човеку који у свету непрестаних промена покушава да успостави ред, равнотежу и смисао. Благојче Наумоски – Бане је рођен 2. априла 1985. године у Кичеву. Дипломирао је 2007. године на Факултету ликовних уметности при Универзитету „Св. Кирил и Методиј“ у Скопљу, на педагошком одсеку, смер сликарство, у класи проф. Рубина Корубина. Године 2009. стиче звање магистра сликарства код проф. Јована Шумковског. Од 2007. године члан је Друштва ликовних уметника Македоније (ДЛУМ), а од 2009. године члан групе Арт И.Н.С.Т.И.Т.У.Т, у чијим пројектима активно учествује. Од 2015. године члан је колектива АД АКТА. Од 2012. године ради на Факултету за арт и дизајн при Европском универзитету Републике Македоније, најпре као асистент, а од 2016. године као доцент. Данас је редовни професор и декан Факултета за арт и дизајн. Наумоски је излагао у бројним европским и светским културним центрима, међу којима су Берлин, Њујорк, Љубљана, Париз, Хаифа, Праг, Софија, Приштина, Беч, Отава, Тирана и Београд, као и на бројним ликовним колонијама. До сада је реализовао двадесет три самосталне и бројне групне изложбе. Иако је изградио препознатљив и аутентичан израз у области савременог сликарства, његова уметничка пракса није ограничена искључиво на овај медиј. У свом раду развија мултимедијалне и мултидисциплинарне пројекте који обухватају широк спектар савремених уметничких форми, од сликарства и просторних инсталација, преко перформанса и видео-арта, до комплексних мултимедијалних изложби.

Петар Новковски – Inchronax(2002, Скопље, Северна Македонија) мултидисциплинарни је визуелни уметник и дизајнер чија пракса одражава нову генерацију аутора који померају границе између савремене уметности, дизајна, технологије и визуелне културе. Делујући у областима визуелне уметности, фотографије, графичког дизајна, креативне режије и 3D world-buildinga, Inchronax развија имерзивне визуелне језике кроз које истражује људску природу, митологију, идентитет, перцепцију и замишљене реалности. Његова пракса слободно се креће између физичког и дигиталног, при чему сваки медиј третира као различит инструмент за конструисање значења. Његов све обимнији опус дубоко је повезан са савременом културом и културним наслеђем. Сарађивао је са културним институцијама и креативним платформама, међу којима су Музеј Македоније, за чију је прву публикацију „Стрип Арт“ радио дизајн, и Институт за фолклор „Марко Цепенков“, са којим оснива колектив Blue Deer Collective, усмерен на модернизацију и промоцију македонског фолклора. Коаутор је пројекта „Текстилне метаморфозе – од традиције до савремености“, представљеног у оквиру Fashion Weekend Skopje, у поновној сарадњи са Институтом за фолклор „Марко Цепенков“. Потписује креативну режију, визуелни идентитет и дизајн пројекта „Фемина 8“ за ДЛУМ, као и визуелни идентитет прве изложбе колектива Пресек – креативног колектива за промоцију младе уметничке сцене у Македонији, реализоване у сарадњи са Галеријом ОСТЕН. У оквиру МКЦ Скопље потписује дизајн изложбе „Професори + Студенти“. Од 2019. године Inchronax је успешно реализовао више од четрдесет корпоративних и freelance пројеката.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Како би описали ваш рад и синергију којом ћете се представити на изложби у Галерији 73 у Беогаду чије отварање ће бити 09. септебра 2026. године? Петар: Свој ауторски рад бих описао као ритуал комуникације између мене, као уметника, и публике, која је активни део друштва. Моје стваралаштво није намењено томе да демонстрира интелектуалну супериорност или да импресионира публику. Напротив, своја животна искуства преливам у универзалне, чисте емоције. Из њих стварам визуелне светове у којима публика може да се осети схваћено и прихваћено, да пронађе сопствено самопоуздање, инспирацију и подстицај да тежи непрестаном узбуђењу и радозналости у животу. Иста уметничка, али и животна филозофија, примењена је и у овој изложби. На изложби „Бруталист“ одлучио сам да преузмем визуелни идентитет брутализма

као метафору за наша животна искуства, трансформишући их у оклоп који нас штити и пружа нам стабилност. „БРУТАЛИСТ“ се налази на пресеку геометријске апстракције, неопластицизма и брутализма. Како је настао овај пројекат и шта је био његов први импулс? Бане: „БРУТАЛИСТ“ је настао из потребе да геометрију посматрам не као нешто коначно и статично, већ као живу структуру која може да се мења, трансформише и добија нова значења. Први импулс био је управо осећај да између реда и хаоса не постоји јасна граница, већ стална напетост и могућност преласка једног у друго. У почетку ме је занимала сама геометријска структура – њена строгост, чистота и способност да успостави ред у простору. Али, како је процес напредовао, почео сам да размишљам шта се дешава када се тај ред наруши, када форма почне да се помера, преклапа, губи своју првобитну јасноћу и поново гради.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Шта за Вас данас значи реч „бруталист“? Да ли је то пре свега естетика, архитектонски принцип или одређени однос према материји, простору и животу? Петар: По мом мишљењу, „Бруталист“ представља својеврсни архетип који се може препознати у различитим дисциплинама, карактерним особинама и животним околностима. Брутализам је, у извесном смислу, антипод традиционалном схватању естетике. Као пракса и правац, он не ставља естетику у њеном конвенционалном облику у први план, већ наглашава снагу, издржљивост и сам процес изградње стабилности као суштинске елементе одређене друштвене структуре и система. Ова терминологија присутна је и у свакодневном говору и може се препознати у бројним изразима, као што су: „брутално искрен“, „брутално се понашаш“, „брутално добро“ и многи други. Као што можемо приметити, појам брутализма

у овом контексту не односи се искључиво на естетику, већ пре свега на непосредност, снагу и транспарентност на емоционалном, материјалном и духовном нивоу. У Вашем пројекту геометрија није статична, већ жива и енергетска појава. Када сте почели да је доживљавате на тај начин? Бане: То се није догодило одједном, већ постепено, кроз сам процес рада. У једном тренутку геометрија је престала да ми буде само систем линија, површина и правилних односа. Почела је да функционише као сила која има сопствени ритам и напетост. Када се форма помери, преклопи или понови, она више није само један облик. Она ствара однос са другим формама и отвара простор између њих. Тада почиње да се дешава нешто што ме веома занима – геометрија постаје динамична. Мислим да је важно да форма не буде затворена у једно коначно значење. Ако је

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

оставимо отвореном, она може да се мења пред посматрачем. Нешто што је у једном тренутку стабилно, у другом може да делује као да се распада или ишчезава. Зато геометрију у „БРУТАЛИСТУ“ доживљавам као живу енергију. Она истовремено гради и разграђује, успоставља ред и ствара могућност да се тај ред преиспита. Управо та двојност ми је један од најважнијих елемената целог пројекта. Шта се дешава са формом када престане да буде коначна? Да ли је распадање форме за Вас заправо њен нови почетак? Петар: Моје гледиште на ову тему прилично је једноставно и логично. У уметности, деконструкција представља трансформацију форме и њено претварање у нови почетак. Ми, као визуелна бића, имамо потребу да своје емоције визуализујемо кроз одређене трансформације форме, користећи их као симбол онога што у одређеном тренутку доживљавамо. Од пећинских цртежа па све до данас, овај принцип присутан је у нама, можда чак и на подсвесном нивоу. Са животног аспекта, желео бих да се надовежем на ову тему. Имамо само један живот, а лепота наше трансформације произлази из две чињенице: релативности времена и онога што смо проживели. Реалност живота је наша смртност „Memento mori“. Када се, као људи, суочимо са свешћу о сопственој пролазности, она нас може усмерити ка тежњи да пронађемо и остваримо сопствени животни позив и смисао. Једино што на известан начин може да превазиђе границе појединачног живота јесте допринос обликовању и унапређивању културе, као и све оно што води ка трансформацији, развоју и образовању наредних генерација. Истинско трајно богатство, по мом мишљењу, није финансијско, већ оно које остављамо иза себе кроз стварање, идеје и културни допринос. Дела која стварамо трају све док живе у сећању, култури и људима који их доживљавају и преносе даље. „Siempre viva“ увек живо

Може ли грубост бити лепа? И да ли сте кроз „БРУТАЛИСТ“ покушали да покажете лепоту нечега што на први поглед делује хладно, тешко или недовршено? Бане: Може, и мислим да грубост понекад може да буде лепа управо зато што је искрена. Лепота не мора увек да буде у глаткоћи, савршенству или декоративности. Понекад је много снажнија онда када се виде траг, тежина, несавршеност и сам процес кроз који је нешто настало. То је једна од ствари које ме привлаче у брутализму. Његова вредност није само у визуелном изгледу бетона, већ у томе што материја остаје присутна и што се конструкција не прикрива. Она показује своју снагу, али истовремено и своју рањивост. У „БРУТАЛИСТУ“ покушавам да ту идеју пребацим у апстрактни визуелни језик. Не желим да грубост буде само естетска категорија. Занима ме шта она може да значи и на унутрашњем, готово психолошком нивоу Брутализам се често повезује са бетоном, масивношћу и грубом материјалношћу. Ви, међутим, идете корак даље — ка његовој филозофији. Шта Вас је у суштини брутализма највише привукло? Петар: Лично, као младог уметника, посебно ме привлачи постојаност ставова и идентитета, али и начин на који се снага и знање користе. Сваки човек, на одређен начин, током свог развоја наилази на отпор околине према сопственим способностима и амбицијама, као и на уверење да је немогуће успети у свему. Управо тај отпор мени лично даје снагу да будем храбрији и истрајнији. Исте карактеристике препознајем и у брутализму, у снажној и стоичкој структури која не одступа од своје позиције и свог циља. Брутализам функционише по принципу да форма следи функцију, а управо из тог принципа произилази његов својеврсни бунт и „инат“ према свакој сили која намеће конформизам. Чак и сам аспект бетона и процес његове трансформације од флуидне, течне мате-

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

рије до чврсте и постојане структуре може се посматрати као метафора наше дуалности као људских бића. Постављам реторичко питање на које, верујем, сви већ знамо одговор: „Шта ће се догодити када обичан предмет дође у судар са неуништивом материјом?“ Још један аспект који ме привлачи јесте начин на који се грубост у брутализму може перципирати у позитивној конотацији. По мом мишљењу, грубост је понекад само неприхваћена истина, док је лаж често маскирана слаткоћом и удобношћу. Управо та лаж може постати опасно оружје, коме настојим да одузмем снагу. Лепота се, по мом мишљењу, налази у потпуној транспарентности и истини. Да, понекад нас она може повредити и довести у стање нелагоде, али нас истовремено може учинити снажнијима. Целокупна привлачност брутализма за мене лежи у избору структуре и суштине пре свега, а не у површно схваћеној естетици. Исту поруку желим да пренесем и својој публици: највећа лепота произилази из става и идентитета који су независни, постојани и слободни од конформизма. Да ли апстракција може да буде лична исповест, чак и онда када у њој нема препознатљивих фигура, лица или предмета? Бане: Апсолутно. Мислим да апстракција може да буде веома лична управо зато што не нуди готову причу. Када нема фигуре, лица или конкретног предмета, остаје више простора за оно што је унутрашње – за ритам, напетост, тишину, немир или равнотежу. Мој рад није покушај да представим конкретан догађај. Више ме занимају стања и односи. Нешто што је унутра тешко именовати може да се преведе у форму, линију, површину или простор. Зато геометрија може да буде лична, иако на први поглед делује потпуно рационално и безлично. У начину на који постављам форму, у ономе што остављам празним и у ономе што намерно нарушавам, постоји и мој лични однос према свету. У „БРУТАЛИСТУ“ се та лична линија највише види у односу према реду и хаосу.

Постоји потреба да се успостави структура, али истовремено и свест да ниједна структура није трајна. Мислим да је то нешто што свако на свој начин препознаје у савременом животу. Тема септембарског издања RYL magazina носи назив „У фокусу“. Шта Вам је у фокусу, чему се надате и шта радите? Бане: У фокусу ми је даље истраживање – не само форме, већ и односа између форме, материје, простора и човека. „БРУТАЛИСТ“ за мене није завршна тачка, већ једна фаза у истраживању које се наставља. Надам се пре свега да ће изложба отворити разговор. Не бих волео да публика добије само једно објашњење шта треба да види. Више ми значи када дело остави питање, осећај или неку врсту унутрашње реакције која настави да траје и после изложбе. Посебно ми је важан сусрет са простором Галерије 73 и са публиком у Београду, али и сам дијалог са Петром Новковским. Два аутора могу да имају различите приступе, али управо у том разликовању може да настане занимљива целина. Тренутно радим на даљем развијању свог визуелног језика и на истраживању граница између реда и хаоса, конструкције и распадања, материјалног и духовног. Мислим да се управо на тим границама налази простор за нове радове. Петар: У мом фокусу је, пре свега, наставак ширења и развоја моје публике на глобалном нивоу. Посебно место у том процесу имаће сарадња са већим бројем дистрибутерских компанија, које би омогућиле да моја уметност постане део јавног простора и доступна широј публици. Значајан фокус биће и на мом аналогном стваралаштву, коме желим да посветим више времена кроз продукцију слика, уз интервенције футуристичких елемената који су присутни у мом визуелном језику. Такође, један од мојих циљева јесу и изложбе у Француској, пре свега у Паризу, као и у Кини.Наравно, у средишту пажње свих нас требало би да буду и издања часописа RYL Magazine, који континуирано доприноси едукацији јавности и пружа подршку талентованим ауторима и визионарима.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR ENERGY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

DODIR BALANSA

ENERGIJA KAO PUT DO RAVNOTEŽE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

VLADISLAV ĐUJIĆ JE BIOENERGETIČAR I OSNIVAČ KONCEPTA DODIR BALANSA, A RADOM SA LJUDIMA I ENERGIJOM BAVI SE GOTOVO TRI DECENIJE. SVOJ DAR NIJE ODMAH PRETVORIO U PROFESIJU; NJEGOV PUT RAZVIJAO SE POSTEPENO, KROZ SUSRETE, ISKUSTVO I RAD SA LJUDIMA KOJI SU TOKOM NAREDNIH TRIDESET GODINA OBLIKOVALI NJEGOV DANAŠNJI PRISTUP. POČETKOM DEVEDESETIH, U VREME VELIKE EKSPANZIJE INTERESOVANJA ZA BIOENERGIJU I ENERGETSKO ISCELJIVANJE, PREKO POZNANIKA UPOZNAJE DR DEKIJA, JEDNOG OD PIONIRA BIOENERGIJE NA PROSTORU TADAŠNJE JUGOSLAVIJE. TAJ SUSRET DOŽIVLJAVA KAO SVOJEVRSTAN BOŽJI USUD. BUDUĆI DA JE SVAKI POJEDINAC PRIČA ZA SEBE I DA NE POSTOJE UNIVERZALNI ŠABLONI, OD SAMOG POČETKA OPREDELJUJE SE ZA INDIVIDUALNI RAD – JEDAN NA JEDAN, SA ZASEBNIM TERMINOM I PRISTUPOM PRILAGOĐENIM SVAKOM ČOVEKU. U TAKVOM PRISTUPU VAŽNU POLAZNU TAČKU PREDSTAVLJAJU POSTOJEĆI NALAZI, REZULTATI PREGLEDA I MIŠLJENJE ZVANIČNE MEDICINE, JER CILJ NJEGOVOG RADA NIJE DA IH OSPORI, POTISNE ILI ZAMENI, VEĆ DA SVOJIM PRISTUPOM POKUŠA DA DOPRINESE DODATNOM BOLJITKU ČOVEKA. VAŽNA ETAPA NJEGOVOG PROFESIONALNOG PUTA BIO JE I ODLAZAK U ŠVAJCARSKU, PO PREPORUCI, GDE NASTAVLJA DA STIČE ISKUSTVO I POTVRĐUJE SVOJ INDIVIDUALNI NAČIN RADA.

Kada si prvi put shvatio da imaš osećaj za energiju?

pristup – individualan, jedan na jedan, prilagođen svakom čoveku.

Teško mi je da odredim trenutak kada sam to shvatio – jednostavno sam oduvek znao. Verujem da se rađamo sa mnogo više sposobnosti nego što ih kasnije koristimo, a način života, okruženje i zaboravnost vremenom ih potisnu. Onda tokom života ponovo učimo da prepoznamo nešto što je možda sve vreme bilo u nama. Kod mene je osećaj za energiju jednostavno ostao prisutan.

Sve je energija. Vladaš njome i isceljuješ. Data ti je. A da li je data svima?

Ko je najviše uticao na tvoj razvoj? Bez dileme, dr Deki. Susret sa njim početkom devedesetih za mene je bio svojevrstan Božji usud. Bio je jedan od pionira bioenergije na prostoru tadašnje Jugoslavije i čovek koji mi je pokazao koliko mogućnosti ovaj rad može da ima. Od njega je krenuo važan deo mog puta, ali sam kroz godine iskustva izgradio sopstveni

Energiju posedujemo svi i mnogi mogu da nauče da je usmeravaju, ali, kao i u svemu, postoje gradacije, talenat i lični pečat. Svi mogu da pevaju ili igraju fudbal, ali neće svi postati vrhunski pevači ili fudbaleri. Znanje i tehnika mogu da se uče i usavršavaju, ali talenat je nešto što nosite u sebi. Na kraju, rezultat je jedino pravo merilo. Koliko traje isceljivanje putem bioenergije? Sam tretman najčešće traje od 30 do 45 minuta, ali trajanje procesa oporavka ne može se unapred odrediti. Zavisi od početnog stanja čoveka, problema sa kojima dolazi i načina na koji njegov organizam reaguje. Kao što ne postoje dva ista čoveka, ne postoje ni dva potpuno ista procesa oporavka. Sve je individualno.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Možeš li da osetiš nečiju energiju bez fizičkog kontakta? Naravno. Mi smo svi energetska bića, a fizičko telo je samo odelo koje koristimo. Energiju mogu da osetim bez fizičkog kontakta, zato dodir nije neophodan da bih prepoznao ono što mi energetsko polje čoveka pokazuje. Kako izgleda jedan tvoj tretman od početka do kraja? Prvi susret počinje razgovorom i uvidom u postojeću medicinsku dijagnozu i nalaze. Zatim detektujem anomalije u energetskom polju i upoređujem ono što osećam sa onim što je utvrdila zvanična medicina. Ako primetim nešto što zahteva dodatnu pažnju, preporučujem proveru kod lekara. To nam daje polaznu tačku za individualni rad i praćenje oporavka. Kako bi objasnio šta nam je „Dodir Balansa“? Dodir Balansa je, pre svega, individualno sagledavanje čoveka – njegovih jakih strana, ali i slabosti i zastoja koji mogu narušiti ravnotežu. Kroz individualne pakete oporavka radimo na tim zastojima, sa idejom da preventivno podržimo organizam pre nego što se problem razvije. Kod postojećih hroničnih stanja i dijagnoza, radom na energetskom polju pokušavamo da ublažimo tegobe i doprinesemo boljem kvalitetu života. Nije zamena za medicinu, već jedan od načina da čovek dodatno radi na sebi i svom oporavku. Kako ljudi najčešće reaguju nakon tretmana?

Reakcije su individualne i razlikuju se od osobe do osobe. Najčešće se javljaju smirenost i pospanost, promene u metabolizmu, a kod nekih i prolazna nelagodnost ili bol na mestima gde već postoje problemi. Prvi tretman je obično najzahtevniji – čovek se susreće sa nečim nepoznatim i često se nesvesno „brani“, pa su senzacije tada najčešće i najslabije. Ali sam osećaj tokom tretmana nije merilo njegovog efekta – rezultat je ono što pratimo kroz vreme. Šta radiš kada se sam osećaš energetski iscrpljeno? Iskreno, veoma retko se osećam energetski iscrpljeno. Verujem da je razlog u tome što ono što savetujem drugima pokušavam i sam da živim – disciplina, kretanje, pravilna ishrana, odmor i odnos prema sopstvenoj energiji deo su moje svakodnevice. Ne čekam da se ispraznim da bih počeo da brinem o sebi – preventiva je i ovde najbolji odgovor. Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „U fokusu“. Šta ti je ovih meseci u fokusu i na čemu radiš? U fokusu mi je razvoj Dodira Balansa i pokušaj da napravimo nešto što kod nas još nema jasno utaban put – individualne programe regeneracije, gostovanja i jedan drugačiji model rada sa čovekom. Pokušavamo da budemo pioniri u tom pristupu, ali i da vidimo koliko on može da pređe granice Srbije. Prvi kontakti i reakcije koje dobijamo iz inostranstva pokazuju nam da je koncept prepoznat kao zanimljiv, drugačiji i ekskluzivan. Ne želim da rastemo po svaku cenu – cilj mi je da sačuvamo individualnost i kvalitet na kojima je Dodir Balansa i nastao.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR BREAKFAST

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ŽIVETI IZ SRCA O LEPOTI AUTENTIČNOSTI I SNAZI UNUTRAŠNJEG GLASA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

U ČARBNOJ LETNJOJ ATMOSFERI HOTELA RADISSON COLLECTION OLD MILL U BEOGRADU UGOSTILA SAM NA DORUČU SUZANU MIHAJLOVIĆ KOJA NAM JE STIGLA IZ AUSTRALIJE I VOJU JOVANOVIĆA KOJI NAM JE DOŠAO IZ VALJEVA. SUSRET JE BIO MNOGO VIŠE OD PRIJATNOG JUTARNJEG DRUŽENJA. RAZGOVARALI SMO, SMEJALI SE UZ DIVAN DORUČAK I NA ZA SAM KRAJ SMO OSTAVILI FOTOGRAFISANJE U LOBIJU HOTELA. SUZANA MIHAJLOVIĆ JE MEĐUNARODNO PRIZNATA PERFORMANCE I SUCCESS COACH, AUTORKA VIŠE BESTSELERA I OSNIVAČICA KOMPANIJE YOUR2MINDS, KROZ KOJU DANAS RADI SA LJUDIMA ŠIROM SVETA NA RAZVOJU LIČNOG POTENCIJALA, PROMENI NAČINA RAZMIŠLJANJA, SAMOPOUZDANJU, SAMOSLICI I OSTVARIVANJU PROFESIONALNIH I ŽIVOTNIH CILJEVA. NJENO ISKUSTVO U RADU SA LJUDSKIM POTENCIJALOM TRAJE VIŠE OD TRI DECENIJE, UZ VIŠE OD 27 GODINA ISKUSTVA NA LIDERSKIM POZICIJAMA. KROZ YOUR2MINDS SUZANA DANAS PRENOSI PRINCIPE KOJE JE RAZVIJALA KROZ SOPSTVENO ISKUSTVO, OBRAZOVANJE I RAD SA PROCTOROM. POSEBNO SE BAVI PITANJIMA KOJA ČESTO ODREĐUJU GRANICU IZMEĐU ŽELJE I NJENOG OSTVARIVANJA: KAKO RAZMIŠLJAMO O SEBI, KOJE GRANICE SAMI SEBI POSTAV-

LJAMO I KAKO PROMENA UNUTRAŠNJEG ODNOSA PREMA SEBI MOŽE DA PROMENI REZULTATE KOJE OSTVARUJEMO. NJEN PROGRAM THINKING INTO RESULTS ZASNOVAN JE NA PROCTOROVOM KONCEPTU I OBUHVATA 12 LEKCIJA KOJE POVEZUJU NAČIN RAZMIŠLJANJA, CILJEVE, AKCIJU I REZULTATE. MR VOJISLAV VOJA JOVANOVIĆ JE AKADEMSKI FOTOGRAF, DUGOGODIŠNJI POZNAVALAC UMETNOSTI I NEKADAŠNJI DIREKTOR MODERNE GALERIJE VALJEVO, USTANOVE KULTURE OD NACIONALNOG ZNAČAJA. NA NJENOM ČELU PROVEO JE OD 2016. DO 2023. GODINE, KADA JE OTIŠAO U PENZIJU. KAO FOTOGRAF, A POTOM I KAO ČOVEK DUBOKO POSVEĆEN LIKOVNOJ UMETNOSTI, JOVANOVIĆ JE TOKOM GODINA IZGRADIO POSEBAN ODNOS PREMA UMETNICIMA I NJIHOVIM DELIMA. KAO DIREKTOR MODERNE GALERIJE VALJEVO RADIO JE NA PROGRAMIMA KOJI SU AFIRMISALI SRPSKU UMETNOST, POSEBNO UMETNOST MEDIALE I PRAVAC FANTASTIČNOG SLIKARSTVA, PO KOJIMA JE OVA GALERIJA PREPOZNATLJIVA. NJEGOVA PRIČA JE PRIČA O ČOVEKU KOJI JE KROZ OBJEKTIV PRVO NAUČIO DA POSMATRA SVET, A POTOM KROZ UMETNOST DA GA RAZUME — SA POSEBNOM PAŽNJOM PREMA ONOME ŠTO SE NALAZI IZA VIDLJIVOG.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

SUZANA MIHAJLOVIĆ

VOJISLAV VOJA JOVANOVIĆ

Šta znači videti čoveka, ali zaista ga videti? Suzana: Za mene, istinski videti čoveka ne znači samo gledati ga fizički. To znači primetiti ga na dubljem nivou, kako bismo mogli da otkrijemo njegovu potpunu istinu i celokupnu lepotu — jer svi je u sebi imamo. To podrazumeva da se udaljimo od sopstvenih interesa, ega i potrebe da budemo saslušani ili primećeni i da postanemo potpuno prisutni uz drugu osobu. Kada utišamo sopstvene misli i pređemo iz usmerenosti na sebe u potpunu prisutnost sa drugim, tada zaista možemo da ga vidimo. To znači biti unutrašnje miran i istinski slušati. Znači biti radoznao i iskreno zainteresovan za drugoga, umesto da sami pokušavamo da budemo zanimljivi.

Istinski slušati, kako bismo zaista „čuli šta nam druga osoba govori“, nešto je sasvim drugačije od slušanja sa namerom da bismo odgovorili. Kada smo potpuno prisutni uz drugoga, pružamo mu priliku da bude poštovan, da učimo od njega i da ga, naposletku, zaista i iskreno vidimo. Najveći dar i čast koju možemo pružiti drugom čoveku jeste upravo to — da ga zaista vidimo. Ne samo na površnom nivou, ne samo kroz reči koje izgovara, već da mu pružimo trenutak u kojem će spustiti gard i otvoriti se. A to se nama vraća kroz osećaj dublje povezanosti, razumevanja i mogućnost da otkrijemo jednu dublju lepotu — onu koja nadilazi površinski sloj i vodi ka istinskoj vidljivosti i dubljoj povezanosti.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Voja: Videti čoveka znači pogledati mu dušu kroz oči, pokrete, osmeh i ponašanje. Iako sam vizuelni tip i volim da vidim lepu i dobro obučenu osobu, često me oduševe ljudi koji imaju plemićke manire u radnom odelu. Lepo vaspitanje i iskrenost ostavlja duži i jači utisak nego dobro odelo. Da li verujete ono što primećujemo kod drugih više govori o nama nego o njima? Suzana: Verujem da moramo imati otvoreno srce da bismo mogli da primetimo lepotu u drugima. Kada živimo iz srca, postajemo svesni da smo svi jedno. Mislim da upravo perspektiva iz koje posmatramo drugog čoveka određuje da li ga zaista vidimo onakvim kakav jeste. Ako našim odnosom prema drugima dominiraju ego ili strah, u drugoj osobi ćemo prepoznati njene mane. A to nam zapravo mnogo više govori o nama samima, jer te mane možda uopšte nisu u drugoj osobi — možda potiču iz naših sopstvenih, još uvek nezalečenih rana. Isceljen čovek, onaj koji je sposoban da bude potpuno prisutan uz drugoga, verovatnije će primetiti više lepote nego mana. A upravo to otkriva istinu — o oboje: i o osobi koju posmatramo i o osobi koja posmatra. Voja: Pošto sam, kao fotograf i dugogodišnji direktor umetničke galerije, po prirodi posla navikao da prvo primetim lep kadar, dobru fotogra-

fiju ili nešto lepo kod drugih i na drugima, pre bih to smatrao profesionalnom navikom nego tražio neko dublje psihološko tumačenje u svojoj podsvesti. Šta je za vas autentično? Kako prepoznajete da je neko zaista svoj? Suzana: Za mene, živeti autentično znači živeti u dubljoj povezanosti sa svojim srcem (ljubavlju), a ne sa svojim egom (strahom). Srce ima način da nam pokaže ko smo zaista i autentično. Ono nam takođe pokazuje da li smo usklađeni sa sopstvenom istinom, sa svojim iskrenim i potpunim autentičnim izrazom. Znate da je vaša lična vrednost neprocenjiva, jer je upravo vaša jedinstvenost ono što je ovom svetu potrebno. Voja: Autentično je kada se vidi da neko iskreno radi sve u životu. Ne možete slikati veliku ljubav ako je niste osetili ili ako ne zračite ljubavlju. Najautentičnija su deca jer su najiskrenija i još uvek nisu ograničena pravilima sveta. I veliki umetnici su smatrali da je dečji crtež najviša umetnost i tome su težili. Koliko je tišina važna u vašem radu i životu? Suzana: Tišina i unutrašnji mir za mene su od suštinskog značaja. Upravo u trenucima samoće i tišine pronalazim ljubav, povezanost sa duhom i inspiraciju. Ti trenuci su mi potrebni i

OLD MILL BELGRADE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

da bih ostala prizemljena i uspostavila pozitivniji i opušteniji tok energije, za koji verujem da ga i drugi mogu osetiti. Bez vremena koje posvećujemo tišini, lako možemo da se izgubimo u buci sopstvenih misli, a to često nije dobro ni za nas same ni za ljude oko nas. Naučila sam da unesem tišinu i mir čak i u užurbane dane ili periode kada mi je društveni kalendar potpuno ispunjen. To mi omogućava da budem prisutnija i da ostvarim dublju povezanost sa sobom, ali i sa divnim ljudima sa kojima biram da podelim svoje dragoceno vreme. Voja: Autentično je kada se vidi da neko iskreno radi sve u životu. Ne možete slikati veliku ljubav ako je niste osetili ili ako ne zračite ljubavlju. Najautentičnija su deca jer su najiskrenija i još uvek nisu ograničena pravilima sveta. I veliki umetnici su smatrali da je dečji crtež najviša umetnost i tome su težili. Šta je za vas danas uspeh? Suzana: Za mene, uspeh znači živeti autentično i raditi ono što volite. Znači dozvoliti sebi da vas vodi sopstveno srce, a ne buka sopstvenih misli. Znači umeti da utišate buku sveta i mišljenja drugih ljudi i da najpre budete istinski ukorenjeni i slobodni u sebi, a potom i u odnosu sa drugima. Iako novac može biti deo uspeha, uspeh se ne meri samo time koliko novca imate ili koji automobil vozite. On se ogleda u radosti i ispunjenju koje osećate kada živite i dišete svoju svrhu u ovom svetu.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Zato uspeh, na kraju, znači služiti svetu na svoj jedinstven, lep i ispunjavajući način — kroz ono što imate da pružite, kroz svoj doprinos i služenje drugima. Voja: Uspeh je ostati fizički i psihički zdrav i sačuvati porodicu. Pored toga ako imate bar jednog pravog i iskrenog prijatelja vi ste verovatno najuspešnija osoba koju poznajete. Pored toga mi je sreća kada delim uspeh moje druge kuće Moderne galerije Valjevo. Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „U fokusu“. Šta vam je poslednjih meseci u fokusu? Suzana: Tokom proteklog meseca razmišljala sam o dve stvari. Prva je posao: kako mogu da ostvarim veći uticaj u svetu? Kako da Your2Minds zaista izgradi globalnu zajednicu koja će biti još povezanija? Moja kompanija će sledeće godine napuniti deset godina i osećam da je vreme za novi nivo razvoja. Moj uzbudljiv izazov sada je kako da organizujemo događaje uživo, seminare i okupljanja u različitim delovima sveta i tako dodatno povežemo našu zajednicu. Druga tema je lična. Vreme je za promenu u životu i pitam se da li će to značiti da ću imati dva doma — u Melburnu i Beogradu. Videćemo gde će nas život odvesti. Život ume da bude pun iznenađenja. Voja: Poslednjih meseci i uopšte otkad sam u penziji mi je porodica u fokusu i da pomognem deci koliko god mogu. Iz istog razloga imam vremena da pratim uspehe meni dragih ljudi, prijatelja i umetnika i da se radujem sa njima. Znači u fokusu mi je sreća!

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR TRAVEL

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PUT SVILE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: IGOR GRZINIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

„Mnoga prekrasna područja skrivaju se na Zemlji, dragi moj Simije, jer planeta Zemlja nije po svojoj prirodi ni po svojoj veličini onakva kakvom je geografi prikazuju.“ Sokrat, prema Platonu, dijalog Fedon 108* Stojeći na raskrsnici puteva u Taškorganu, gde levo možeš prema Pakistanu i Avganistanu, desno prema istočnoj Kini i Mongoliji, a pravo je Tadžikistan, razmišljao sam kako je to bilo Marku Polu kada je nakon meseci putovanja došao u tu kamenu utvrdu i važan drevni grad na Putu svile. Reći nekome da „ideš na kraj sveta“ ovde dobija puno značenje. Put svile nije bio samo put. Bio je san. Hiljadama kilometara protezao se preko planina, pustinja i stepa, povezujući narode koji nikada nisu govorili istim jezikom, a ipak su se razumeli kroz trgovinu, radoznalost i želju za daljinama. Tu su odzvanjali koraci kamila, konja i putnika. Karavane su polako nestajale iza horizonta, noseći svilu iz Kine, začine iz Indije, zlato iz Persije i priče iz svih krajeva poznatog sveta. Svaka oaza bila je susret kultura. Put svile nije povezivao samo gradove. Povezivao je ljudske snove. Njime su prolazili trgovci koji su tražili bogatstvo, monasi koji su tražili mudrost, ratnici koji su tražili slavu i putnici koji su tražili sebe. Između pustinja i planinskih prevoja čovek je shvatao koliko je svet veliki, a koliko su ljudske želje slične. Noću, dok bi karavane logorovale pod zvezdanim nebom pustinje Gobi ili u senci planina Pamira, pričale su se priče o dalekim carstvima, o gradovima od mermera i zlata, o morima koja niko od prisutnih nije video. I upravo su te priče bile najvrednija roba Puta svile. Jer svila se mogla potrošiti. Začini su nestajali. Zlato je menjalo vlasnike. Ali priče su putovale dalje. Zato Put svile nije ostao zapisan samo na mapama. Ostao je zapisan u ljudskoj mašti kao simbol vremena kada je svet bio veliki, nepoznat i pun obećanja. Put svile i danas

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

živi kao poziv čoveku da krene dalje, ka nepoznatom, vođen istom onom radoznalošću koja je vekovima pokretala karavane kroz pustinje, planine i beskrajne daljine. O Pamiru Marko Polo piše: „Ovde se nalaze najviše planine i visoravni koje čovek može videti.“ Taškorgan je dom Tadžika, ponosnih sinova orla. Svojim plesovima oponašaju let orla i tvrde da samo oni i orlovi mogu preživeti u planinama

Karakoruma i na visinama iznad 3500 metara. Vazduh je tamo redak, te su na svakom koraku priručne maske za disanje. Planine koje nadvisuju taj kraj surove su i visoke, dok se život odvija u malim gradovima u dolini između dva prevoja. Tokom leta tu protiču reke koje se spuštaju sa vrhova, a pašnjaci hrane stada jakova i kamila. A moderna Kina prodire kroz planinske prevoje – snažno, brzo, nemilosrdno.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Naš put počinje na kraju puta Marka Pola. Krenuli smo ploveći Žutom rekom iz Lanjžoua kroz kanjone ka Tibetu. Putem nas prate budistički hramovi i tridesetmetarski kipovi Bude uklesani u stene kanjona. Ako pomisliš da je nešto veliko – nije veliko, u poređenju sa veličinama i daljinama unutrašnje Kine. Kipovi su visoki, reka je ogromna, široka i duga, putevi su širi, zgrade su više. Osećaj koji mi Evropljani

imamo za veličinu ovde ne važi. Važe sasvim druga pravila i mere. Manastir Labrang jedan je od šest velikih manastira Gelugpa – žute škole tibetanskog budizma. Impozantan je svojom veličinom, kipovima i dugim koridorima molitvenih točkova. Uprkos snegu koji je tog jutra padao, monasi ogrnuti samo tamnocrvenim haljinama, mnogi i bosi, žure na jutarnje zajedničke molitve. Zajed-

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

nička molitva odvija se u velikim prostorijama, gde njihovo mistično mrmljanje dovodi u trans. Napuštamo Tibet vozeći se regionalnim vozom ka severu. Čeka nas pustinja Gobi, koja se proteže kroz Mongoliju i Kinu. „Kada vam budem pripovedao o tim zemljama, činiće vam se kao da slušate o čudima“, pisao je Marko u svojoj knjizi Il Milione. Pustinja Gobi je more peska i kamena. Ona je tišina koja traje vekovima. Prostranstvo toliko veliko da čovek, gledajući ka horizontu, ima osećaj da posmatra rub sveta. Kroz tu surovu lepotu, vekovima su prolazile karavane. To nije pustinja bez života, i lako je zamisliti kako se na horizontu pojavljuje karavana i kamile koje polako napreduju ka oazi, noseći svilu, začine i vesti iz dalekih zemalja. Možda je upravo zato Gobi toliko fascinantna. Stari narodi su govorili: „Uđeš li u Taklamakan, nećeš se vratiti.“ I upravo zato ova pustinja vekovima izaziva strahopoštovanje. Leteći iznad nje postajem svestan tih reči. Nalazi se u sredini Tarimske zavale i okružena je visokim planinama Pamira, Tjen Šana i Kunluna. Kroz sva ta prostranstva proteže se Veliki kineski zid. Skupina zidova, koja zajedno čini preko 25.000 kilometara, štitila je Kinu od upada nepozvanih došljaka i hordi plemena. S druge strane zida nalaze se nepregledna prostranstva divljine, dok je sa druge Kina sa svojim bogatstvom, učenjem i znanjem. Prve velike delove zida dao je da sagradi kineski car Ćin Ši Huang 221. godine pre nove ere. Kasnije dinastije su ga širile i obnavljale, a najveći deo današnjeg zida potiče iz perioda dinastije Ming. Visina zida varira od 6 do 10 metara, dok je širina na vrhu uglavnom između 4 i 5 metara, dovoljno da se njime kreću vojnici, konjanici i opskrbna kola. Duž sistema nalaze se hiljade stražarskih kula i utvrđenja. Kule su bile raspoređene tako da omogućavaju vizuelnu komunikaciju dimnim signalima danju i vatrenim signalima noću.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Građen je od nabijene zemlje i šljunka, dok su se u planinskim oblastima koristili kamen i opeka, uz posebne mešavine kreča i lepljivog pirinča. „Ovo što ću vam ispripovedati prava je istina“, napisao je Polo. Put nas dalje vodi ka severu Kine, gde se dižu veličanstvene Tjen Šan planine, čije ime znači „Nebeske planine“. Njihovi vrhovi dosežu više od 7000 metara visine, a sneg na njima ostaje tokom cele godine. Ti snežni vrhovi služili su kao prirodni orijentir putnicima i karavanama između Kine i Zapada. Južno od njih uzdiže se još impresivniji Pamir, često nazivan „Krov sveta“. Ovde se susreću najveći planinski lanci Azije – Himalaji, Karakorum, Hindukuš i Tjen Šan. Između planina i pustinje Taklamakan razvila se kultura Ujgura. Ujguri su turkijski narod čiji je jezik bliži turskom nego kineskom. Tokom vekova bili su trgovci, zanatlije i posrednici između Istoka i Zapada. Njihova kultura nastala je pod uticajem kineske, persijske, mongolske i islamske civilizacije. U njihovim gradovima čuli su se deseci jezika, a na pijacama su se prodavali svila, žad, začini, tepisi, ovce, goveda i konji. Središte tog sveta bio je legendarni grad Kašgar. Smešten na zapadnoj ivici pustinje Taklamakan, Kašgar je više od dve hiljade godina bio jedno od najvažnijih čvorišta Puta svile. Karavane koje su dolazile iz Persije, Indije, Arabije i Kine ovde su se odmarale pre nastavka puta preko Pamira ili kroz pustinje Tarimske zavale. Stari Kašgar bio je grad uskih ulica, džamija, karavansaraja i živopisnih tržnica. Ovde su se susretali budistički monasi, muslimanski učenjaci, kineski izaslanici i evropski putnici. Kada je Marko Polo prolazio ovim krajevima na putu ka dvoru Kublaj-kana, Kašgar je već bio poznat kao jedna od velikih stanica Puta svile. Za putnike iz Evrope, grad je predstavljao vrata ka Istoku. Srce starog Kašgara bila je njegova legendarna pijaca. Na bazaru imaš osećaj da si zakoračio nekoliko vekova unazad. Proda-

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ju se tepisi, začini, suvo voće, čaj, noževi, tradicionalne kape i ručno izrađeni predmeti. Miris sveže pečenog hleba, jagnjetine sa roštilja i začina širi se vazduhom, dok trgovci glasno pregovaraju kao što su to činili njihovi preci vekovima ranije. Posebno je poznata stočna pijaca sa stadima ovaca, koza, konja i kamila. Kupci i danas pregledaju životinje, cenjkaju se i dogovaraju poslove. To nije samo trgovina, već i društveni događaj koji okuplja ljude iz cele regije. Pored toga, postoji i druga strana grada. Moderni Kašgar raste velikom brzinom. Široke avenije, novi stambeni kompleksi, poslovne zgrade i savremena infrastruk-

tura menjaju njegov izgled. Cela zemlja se menja brzo i temeljno. U samo nekoliko decenija izgrađeni su novi gradovi, autoputevi, luke, aerodromi i industrijske zone. Mesta koja su nekada bila sela postala su metropole sa milionima stanovnika. Ono što najviše fascinira jeste kontrast stare i nove Kine. U istom danu možeš šetati drevnim ulicama Kašgara, a nekoliko sati kasnije voziti se brzim vozom ka futurističkom gradu nebodera, veštačke inteligencije i digitalnih tehnologija. I kažem vam… „Nisam ispričao ni polovinu onoga što sam video.“

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR ART

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

THE LANGUAGE OF THE SOUL ART AS A BRIDGE BETWEEN INNER WORLDS

INTERVIEW PREPARED BY: MIA MEDAKOVIC PHOTOS: COURTESY OF THE PRIVATE ARCHIVE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Ms. Zhang Xianling is a distinguished Chinese artist, art educator, and Master of Fine Arts whose work and professional career bridge artistic creation, education, and international cultural exchange. She serves as a Director of the Shandong Contemporary Chinese and Western Painting Academy and as an Art Advisor to the New Zealand Artists’ Alliance. She is also a member of the Foreign Cultural Exchange Committee of the China Association for Art Vocational Education, where she holds the positions of Senior Teacher and National Fine Arts Examination Examiner. Her professional affiliations further include the Shandong Artists Association, the Shandong Oil Painters Association, and the American Society of Portrait Artists. Throughout her career, Ms. Zhang has devoted herself passionately to both art education and the creation of oil paintings, achieving significant recognition in both fields. Her artistic practice reflects years of dedication, research, and a deep commitment to the language of painting.

Her works have been presented in numerous important exhibitions in China and internationally, receiving multiple awards and distinctions. Today, her paintings are held in private collections, continuing to resonate with audiences across cultures and geographical boundaries. I believe that art is humanity’s only universal language. It can transcend the barriers of geography, race, and culture, allowing souls scattered across different places to recognise one another, understand one another, and ultimately resonate with one another in harmony. This, I believe, is the value of art and its true power. It is also the primary driving force behind my artistic creation. For me, artistic creation is a lifelong journey. An artist must first develop a multifaceted understanding of the world and the environment in which we live, and gradually form an independent consciousness. Only then can one search for appropriate paths and modes of expression through which

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

invisible thoughts, perceptions, and states of consciousness may take visible form through artistic language. For this reason, I strive to master different artistic languages and forms of expression— not to display technical virtuosity, but to search for the key that connects one human heart with another. Through the unique language and possibilities of art, I attempt to slowly sort through the invisible, ambiguous, fragmented feelings, perceptions, and thoughts within me, transforming them into visible images that may resonate with viewers. In the process of examining and organising an image, I encounter myself. Through this dialogue with myself, I have learned how to adjust my state of mind and my way of being in life, gradually moving in the direction I hope to pursue. I have also come to understand what art should be, and through continuous practice I have gradually found approaches and methods that are appropriate to me, allowing my work to fully express my thinking. Therefore, my works are reflections of my life and my mind. The birth of every work records a genuine emotional experience from a particular stage of my life. I have also come to understand clearly that the task of an artist is to transcend geographi-

cal and cultural boundaries, allowing unfamiliar souls to meet sincerely through the bridge of art and communicate with one another. Art enables us to engage in a silent dialogue of the spirit with the world, in our most authentic forms, and under its influence, to continue growing towards the light. I hope art can return to its original mission: to heal the human heart and connect all living beings. For me, therefore, artistic creation is not a momentary impulse. It is the necessity of giving external form to inner perception. It is my way of seeing myself and connecting with others. THE CREATIVE PROCESS This understanding directly shapes my creative process. I usually begin by following the needs of my inner world and conducting extensive research, collecting and organising visual materials. Once the theme has been established, I consider the overall structure of the work—including its scale, proportions, materials, and composition. Only when a clear and definite vision of the work has formed in my mind do I begin to paint. During this process, I do not deliberately follow the actual appearance of the external world. Instead, I construct the image according

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

to the established theme and my intuitive perception. Technique, composition, form, and colour all begin with the theme of the work and my inner experience. For this reason, although my paintings may appear realistic, the emotions and ideas they convey are often surreal. I hope they invite reflection and open possibilities for imagining the future. My inspiration does not arise simply from natural objects themselves. The objects of nature are merely vehicles through which I communicate ideas. My inspiration comes more from the changing rhythms of the seasons, thoughts and understandings accumulated through the passage of time, and those experiences of life that are often difficult to express in words. This philosophy of creation—using external things to express inner feeling—is perhaps most concentrated in one of my series of figurative works. If I were to choose a group of works, or a particular state of mind, to represent my art, I would choose this series. These works are projections of my inner world and external expressions of my artistic ideals. “What Night Is Tonight” Zhang Xianling | Oil on Canvas | 100 × 180 cm

The girl dressed in white in this painting represents not only my emotional state when I first became a mother and entered society, but also the mentality of many people living within particular circumstances. Everyone may be able to see something of themselves in her and hear a call from deep within. Through this painting, I hope to tell people that no matter when or where you are, even when your body is forced to crawl upon the ground of reality, and your hands and feet are bound by worldly expectations and the desire for recognition, your heart can still face towards a wider ocean of life. This work received an award at the Qingweile Graduation Exhibition. It also received the Outstanding Work Award at the 10th Shandong Provincial Arts and Culture Festival and was subsequently included in a provincial touring exhibition. In addition, it received an Award of Excellence in the Realism and Hyperrealism Painting Competition organised by the Humpback Art Museum in the United States. “Not a Fish” Zhang Xianling The girl floating and struggling upwards through the seawater is me, and she is also many others. She represents those who move and struggle through multiple identities—as wives, mothers,

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

and daughters—while continually searching for themselves and refusing to abandon that search. Even when life is difficult, one must struggle towards the surface, breathe freely, and eventually allow oneself to bloom. The fish, meanwhile, observes the girl beneath the water in its own way, perhaps wishing to enter her world. Yet the bitterness and sweetness of life, its warmth and coldness, are ultimately known only to those who experience them. This reminds me of the dialogue between Zhuangzi and Huizi: “You are not a fish. How do you know the joy of a fish?” “The Chair” Zhang Xianling This girl seems to have found a place for herself, yet the space she occupies is too small— almost incapable of containing her. I used the elongated yet extremely slender legs of the chair to create a sense of instability and crisis.

The confined space makes the girl appear constrained and uncomfortable. Through this image, I wish to express a particular state of being: a person may appear to have obtained a good position in life and may therefore believe that they can simply settle down and live comfortably, drifting through life without questioning where they are. Yet if that position is not one you truly like—or if it even makes you uncomfortable—then stepping down from that chair requires courage. “Remaining Landscapes” Zhang Xianling This work is entitled Remaining Landscapes. The woman in the painting symbolises Mother Nature and culture. She appears beautiful yet sorrowful, reaching out in an attempt to save the blue-and-green landscape that has been polluted. Behind her, smoke rises from factories, gradually eroding the image of A Thousand Pines

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

on Ten Thousand Ravines, one of China’s renowned ancient paintings. The blue-and-green landscape she attempts to save was also inspired by another celebrated masterpiece from the Song dynasty, A Thousand Li of Rivers and Mountains. These works represent spiritual and cultural values. My painting emerged from the pain I feel when observing acts in contemporary life that damage both nature and culture. Through this work, I also hope to call upon people not to neglect their responsibility towards nature and culture in the process of pursuing development. True art should arise more from inner perception than from the superficial appearances captured by the eyes. What truly moves the human heart is the consciousness that flows through an image. What art ultimately seeks is the externalisation of one’s inner nature and spirit. Materials and

techniques are merely means. One’s original intention and inner purpose are the true destination of artistic creation. Much of this aesthetic understanding comes from my identification with the profound artistic and cultural traditions of China, as well as my understanding of different Western artistic movements. However, I do not attach myself to any particular school, nor do I simply reproduce the formulas of ancient artists. What I inherit is the spiritual core of Chinese art—its emphasis on artistic conception, atmosphere, and the expression of the spirit. In a series of plein-air landscape paintings, I drew upon the brushwork of Chinese xieyi, or freehand painting, incorporating the expressive, calligraphic movement of the brush. I deliberately reconstructed the structural space of buildings, softening the diagonal lines of their roofs so that whitewashed walls, dark tiles, and blue-grey skies could merge emotionally within the painting.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

I pushed the noise and bustle of the human world into the distance, transforming it into scattered points of colour. I reduced the saturation of the palette and used a technique resembling the textural dotting found in traditional Chinese painting to depict reflections on the water, creating an atmosphere of time passing and things gradually drifting away. The paintings may contain a certain sense of surrealism, yet I have always believed that inner truth is far more important than the appearances perceived by the naked eye. This series of works also carries all of my reflections on tradition, contemporaneity, and the possibility of spiritual communication between people. TRADITION AND CONTEMPORARY ART Respect and reverence for tradition do not mean mechanically reproducing ancient methods. Tradition can only grow into living contemporary art when it is reinterpreted and reactivated within the present. Human thought changes with the times. The pulse of an era, its spiritual core, and our immediate experiences are what contemporary art should truly pay attention to. For this reason, in my works created in Wuyuan, I deliberately moved beyond the traditional habit of pursuing literal accuracy in plein-air painting. Drawing upon Western ideas of flat composition and the colour sensibilities of Impressionism, I transformed real landscapes into expressions of inner states. “The Green of the Banana Leaves” Zhang Xianling | Oil on Canvas | 60 × 60 cm Art fears stagnation above all else. If one rigidly clings to established techniques

and modes of thinking, it is easy to fall into rigidity and conventionality. For this reason, I am willing to embrace change and continually reshape myself. I draw nourishment from both Chinese and Western art, adjusting my modes of expression as my inner state changes. I remain faithful to my own inner nature and continue searching for resonance between human souls. For me personally, this means spiritual freedom within art. In the real world, differences in history, geography, and culture inevitably create barriers between different countries and peoples.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Yet humanity’s longing for happiness, peace, and beauty is universal. I have always believed that art possesses the power to transcend culture and connect human hearts. Even when viewers do not understand the cultural background of the East, they can still perceive the ideas communicated through the unique forms and languages of art and experience a spiritual resonance that crosses mountains and seas. This form of cross-cultural empathy is part of the universal humanistic foundation of art.

Although European art and Chinese art differ greatly in materials and outward appearance, their spiritual cores share something fundamental. Both pursue beauty, seek sincere expression, and celebrate life. The encounter between Chinese and Western art is not a matter of choosing one over the other. It is an encounter of mutual inclusion and enrichment—of learning from one another and achieving something together. I also hope that my work can bring viewers a small moment of peace amid the noise and confusion of the world, allowing them to perceive the original state of life beneath its outward appearances. A MESSAGE TO THE FUTURE If I were to send a message to the future through art, it would be this: The enduring vitality of art does not lie in how elaborate or sophisticated its techniques may be. It lies in the truth of the human heart and in the empathy that exists between people. Times will continue to change, and aesthetic values will continue to evolve Yet sincerity alone can transcend time and space and offer comfort to the human heart. Of course, my exploration has not yet reached its destination. I hope to further strip away the visible traces of technique and allow the inner spirit to flow more naturally—to turn inward and continue my dialogue with myself, while turning outward and connecting with all beings in the world. I will continue searching for a more universal artistic language through which art may fulfil its mission of connecting human hearts through shared perception and emotional resonance. May art become an echo capable of crossing the barriers between souls.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR COUNTRY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ФОКУС КОЈИ ТРАЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА ЉУБАВ ПРЕМА КИНИ

ПИШЕ: ОЛИВЕРА ДЕНИЋ ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

Често се о фокусу говори као о способности концентрације на један задатак, циљ или обавезу. Међутим, истински фокус је много више од тога. Он није вештина која траје неколико минута, сати или дана, већ унутрашња усмереност која може да траје годинама, па чак и читав живот. Фокус је способност да останемо верни ономе што нас мотивише, чак и када нас живот одведе потпуно другачијим путем. Мој лични фокус већ око три деценије одржава љубав према кинеском језику и култури. Љубав према кинеском народу. Љубав према Кини. Та прича почела је много пре првих часова кинеског језика. Још као дете била сам фасцинирана Кином и свиме што је представљала – древном цивилизацијом, богатом културом и језиком који је деловао потпуно другачије од свега што ми је било познато. Посебно су ми пажњу привлачили кинески карактери. Посматрала сам их као необичан систем знакова, готово као кодове који ме дозивају да их „дешифрујем“. У њима је постојала нека врста мистерије која је будила радозналост и жељу да се открије свет из којег потичу. И сам кинески језик звучао је посебно. Његова мелодичност, тонови који једној речи могу да промене значење и привидна немогућност да се савлада чинили су га још привлачнијим. У време када информације нису биле доступне као данас, свака документарна емисија о Кини, сваки текст у енциклопедији и сваки чланак у часопису представљали су мали прозор у један далеки свет. Посебан утисак остављали су призори древних храмова, планинских пејзажа и великих градова, праћени звуцима гуџенга, традиционалног кинеског инструмента чије су мелодије дочаравале лепоту и дубину културе старе хиљадама година.

Када сам сазнала да у Филолошкој гимназији постоји смер за кинески језик, одлука је дошла природно и без икаквог двоумљења. Са четрнаест година напустила сам Сокобању и дошла у Београд како бих уписала школу која ће ми омогућити да следим то интересовање. Био је то први велики корак ка остварењу једног сна, али и први озбиљан доказ колико далеко човек може да стигне када радозналост прерасте у посвећеност. Помало уплашена, али још више узбуђена и срећна, никада нећу заборавити први час кинеског језика у првој години средње школе. Професорка Селена прочитала је лекцију „请喝茶“, а цело одељење се смејало од неверице. Чинило нам се немогућим да ћемо већ за неколико месеци и сами читати истом брзином и са истим жаром. Ипак, управо се то догодило. Неверица се кроз рад и вежбу претворила у стварност. Пут је настављен на Филолошком факултету, где сам дипломирала 2011. године. Као и сваки сложен језик, кинески је захтевао стрпљење, упорност и континуирано учење. Али без најважнијег фактора, све наведено би донело само механички резултат. Управо ту лежи суштина фокуса. Када нешто истински волимо, труд престаје да буде терет и постаје природан део пута. Први сусрет са Кином догодио се 2010. године, на Светској изложби ЕКСПО у Шангају. Земља коју сам годинама упознавала кроз књиге и учење одједном је постала стварност. То искуство донело ми је и посебно признање „Smiling Star“, награду за најљубазнијег водича на читавом сајму. Ипак, оно што је оставило најдубљи утисак нису били ни величанствени павиљони ни технолошка достигнућа. Највећи сјај Кине дају њени људи. Од деце која се играју на улицама, преко гостољубивих домаћина у чајџиницама који

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

ће стрпљиво објаснити традицију припреме чаја, до запослених у највећим компанијама који и у пословном окружењу задржавају људску топлину и срдачност – та вредност осећа се на сваком кораку. Кина фасцинира својим размерама, али се памти по људима и заједничким искуствима. Можда је управо зато један од најлепших утисака који носим из сваке посете осећај добродошлице који Срби уживају у Кини. Готово да није постојала ситуација у којој неко није знао за Србију. Напротив, помињање наше земље најчешће је било праћено осмехом, речима поштовања и искреним интересовањем. Бити Србин у Кини често значи осетити понос због начина на који је наша земља препозната и прихваћена. Тај осећај блискости временом је постао много више од интересовања за једну земљу. Што сам више упознавала Кину, све сам јасније схватала да праву вредност

не чине знаменитости, небодери или историјски споменици, већ људи које срећемо на путу. Управо су разговори, осмеси, мале свакодневне пажње и искрена радозналост са обе стране створили осећај повезаности који је тешко описати речима. Постоје места која заволимо зато што су лепа, а постоје и она која заволимо зато што у њима осетимо добродошлицу. Кина је за мене одувек била и једно и друго. Са сваком посетом расла су не само моја знања о језику и култури, већ и осећај да сам део једне много веће приче која повезује људе различитих традиција, навика и животних искустава. Управо у томе видим највећу снагу културних сусрета. Када истински упознамо друге, почињемо боље да разумемо и себе. Разлике престају да буду препреке, а постају прилика за учење, поштовање и пријатељство. Зато су сва путовања, разговори и године

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

проведене уз кинески језик за мене представљали много више од стицања знања – били су пут ка дубљем разумевању света и људи који га чине. Имала сам прилику да се у то уверим и током студијске посете Кини 2024. године, као део парламентарне делегације. Тада је поново постало јасно колико су културне и људске везе важне за разумевање света у којем живимо. И колико је драгоцено када се иза великих пројеката и статистика налазе стварни људи, њихова радозналост, гостопримство и жеља да се међусобно упознају. Занимљиво је да се током свих тих година нисам професионално бавила пословима који су били директно повезани са Кином. Ипак, веза никада није прекинута. Иако је услед околности мој ниво кинеског језика годинама одлазио у пасивност, моја веза са Кином наставила је да живи кроз пријатељства, путовања, културу и непрестану жељу

за учењем. Прошле године сам, из чистог ентузијазма, поново почела интензивно да учим кинески језик, положила ХСК 3 испит и то ме је мотивисало да наставим и припремам се за виши ниво. То је још један доказ да истинска заинтересованост не познаје временска ограничења. Зато тема фокуса за мене није прича о учењу једног страног језика. Она је прича о способности да деценијама останемо верни једној љубави, једној радозналости и једном осећају повезаности са људима. Прича о томе како се интересовање временом претвара у знање, знање у разумевање, а разумевање у мостове који спајају светове. На крају, можда је управо то највећа вредност фокуса. Он нам не помаже само да стигнемо до циља. Он нас обликује на путу до њега, откривајући нам колико далеко можемо да стигнемо када љубав према нечему постане трајна животна усмереност.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

REFRESH

YOUR VIEW

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

U FOKUSU I OKO FOKUSA

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PIŠE: JOVAN VINČIĆ

Ima li ičega normalnijeg od potrebe da se određeni predmet jasno vidi? Davno još su fizičari otkrili da se svetlosni zraci nakon prolaska kroz sočivo seku u jednoj tački u kojoj je slika najjasnija i najoštrija i nazvali je fokus ili žiža. Na ovoj spoznaji zasniva se čitava optička industrija. Isto tako, čovek kao misaono i društveno biće ima potrebu da i događaje i društvene pojave sagleda i definiše što jasnije. Tim pre ako se u njima pojavljuje kao aktivni učesnik. A to nije uvek ni lako ni jednostavno. Kako usredsrediti misli da se ignoriše ono što realnu sliku zamagljuje? Tu već prirodne nauke nisu dovoljne, tu zalazimo na teren društvenih nauka – filozofije, sociologije, psihologije. Prvo što mi pada na pamet je film Rašomon, u kome svaki od aktera istog događaja ima svoju sliku i opravdanja koja zvuče logično i uverljivo, a krivac je uvek neko drugi. Kako izabrati ispravan ugao posmatranja i usmeriti fokus na bitno kada se nudi bezbroj verzija istog događaja? Nikada više kamera i reportera i nikada više tumačenja. Svako snima ono što mu odgovara, a „istinu“ bira prema sopstvenom nahođenju. Da bih razgraničio bitno od nebitnog, pridržavam se nekog svog sistema vrednosti koji sadrži određene konstante i uokviren je granicama, crvenim linijama koje se ne prelaze bez preke potrebe. A i tada se odluka o prekoračenju granica analizira više puta. Prijatelji u šali kažu: „Ti si kao stena, ne daš se pomeriti.“ Prvo pravilo: biti gospodar sopstvenih misli i osećanja. Ni od koga ne praviti idola, niti mu se klanjati, niti mu služiti. Ne čini drugima ono što ne bi voleo da drugi čine tebi. Ne dozvoliti da izgubiš sebe. Ne potpadati pod uticaj mase ili pučine. Ne reče li Njegoš da je pučina stoka

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

jedna grdna? I kada za sebe traži opravdanje „morali smo“, i kada opravdava prevrtanje kontejnera. Biti svoj, naravno, ima svoju cenu. Sve ima cenu. Vredi li je platiti u vreme opšte rasprodaje? Često se setim svog profesora Ljubiše Adamovića, čije su reči i nesvesno definisale ono što će mi kasnije, u profesionalnom smislu, definisati fokus. Predavao je međunarodne ekonomske odnose, predmet na trećoj godini. Predavač na više stranih fakulteta, stručnjak, šarmer, kozer koji je na predavanjima držao pažnju. Amfiteatar A1, uvek prepun. Dolazili da slušaju i oni kojima predavanje nije bilo po rasporedu. „Vi ste sada na trećoj godini. Veliki broj će završiti. Odavde ćete poneti mnoga znanja. Puno

toga ćete i zaboraviti, uključujući i moj predmet. Od mene želim da zapamtite tri stvari: • Nijednu pojavu, nijednu veličinu ne posmatrajte izolovano, samu za sebe. Uvek ispitujte i tražite sa čim se poredi i na osnovu tih relativnih odnosa donosite zaključak. • Sve se vraća, sve se plaća“ – kroz smeh citira reči, u to vreme velikog hita Tereze Kesovije. „Nema besplatnog ručka, svaki se plaća, bilo novcem, bilo činjenjem, bilo trpljenjem, ali se plaća. • Verovatno ćete tokom karijere imati prilike da raspolažete velikim sumama novca koji ne pripada Vama, nego preduzeću, državi, privatnom vlasniku. Moj savet Vam je da se ne polakomite, a ako ipak odlučite“ – kroz smeh –

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

„neka to budu velike pare“, aludirajući na slučaj, u to vreme čuvenog biznismena Urketa. Kloneći se sumnjivih kombinacija, mimoišle su me velike pare, ali ih je bilo sasvim dovoljno za običan, pristojan život. Ako se uspeh meri materijalnim, da li je moglo bolje? Verovatno. Danas znam da je to cena kojom je plaćen izbor da se ne pripada klanu, partiji, političkoj opciji. Šta za pojedinca znači „biti u fokusu“? Još kao đaci osnovne škole izvodili smo eksperimente. Za vreme vrelih dana uzimali stakla u obliku sočiva, tražili fokus ili žižu, mesto gde se ukrštaju sunčevi zraci, i tu postavljali parče papira. Šta se dešavalo? Papir bi se prvo zasijao kao da govori: „Vidi me kako sam lep i beo.“ Zatim bi se zagrejao, užario i na kraju zapalio, a od

negdašnje lepote ostao bi pepeo. Kamen bi se samo zagrejao, ali ne bi odmah menjao strukturu. Slično je i sa ljudima. Dešava se da se, čak nesvesno, tuđom ili svojom zaslugom, nađeš u žiži dešavanja. Mašinerija te uzima pod svoje. Oko tebe blještavilo i raskoš, crveni tepisi, blicevi i reflektori. U početku ti plješću, podržavaju te. Počinju da te idealizuju. Tvojim uspehom kompenzuju svoje promašaje. Procenjuju, mere svaku reč, svaki pokret. Promašeni, neostvareni, ne dozvoljavaju ti pravo na osrednjost ili na grešku. Istom žestinom kojom su te idealizovali počinju da te blate, ne razmišljajući koliko truda si utrošio i znoja prolio da bi došao do prvenstva Evrope. Čitam ovih dana salve uvreda na račun Angeline Topić. Zaboga, usudila se da ima loš dan i ne osvoji medalju. Od ljubimice nacije do propale atletičarke koja se, zamislite, usudila da se našminka. Šminka je valjda poremetila da fokus usmeri na skok. Srećom, Angelina ima oca i majku i tim koji će, verujem, umeti da je zaštiti da ne sagori. Da bude kamen kao što je i Novak Đoković. Kada sam prihvatio da pišem na temu „biti u fokusu“, na pameti mi je bio jedan drugi mladi sportista, sin mojih prijatelja, juniorski reprezentativac u odbojci, čija uzrečica mi se danima vrti po glavi: – Đole, da li ćeš ti to moći, treninzi i škola istovremeno? – Fokus, mama. Bitno je imati fokus, da rasporediš vreme, sve se može. Đole trenutno ima fokus i sav je usmeren ostvarenju sna da, ne zapostavljajući obrazovanje, jednog dana zauzme mesto Marka Podraščanina ili Srećka Lisinca. Talenat je nesporan. Fizičke predispozicije takođe. Oprema, pripreme, selektori, treneri, maseri kao logistička podrška. A mama i tata? Oni su vetar u jedra da se otisne i plovi uzburkanim morima profesionalnog sporta. Kuća je ona tiha luka koja daje sigurnost da će jednog dana, kada sve prođe, umeti „živeti kao sav normalan svet“. Za pojedine koji su bili u centru društvenih događanja, život u anonimnosti je izazov. Neko se nikada ne navikne i hrani se izazivanjem ekscesa. A neko, kako reče Dine Čolić Anđelković, anonimnost doživljava kao najveću slobodu. Sve je do čoveka.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

100

PHOTO: ZORANA MILENKOVIĆ E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

101

REFRESH

YOUR LIFE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

102

SVET KOJI SAM POŽELELA DA SAČUVAM

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ZORANA MILENKOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

103

Još kao mala volela sam stvari koje su me podsećale na neka druga vremena. Posebno su me očaravale balske haljine, dvorci, balovi i čitav taj svet koji sam u svojoj glavi nekako uvek vezivala za Englesku. Maštala sam o tome da ću jednoga dana obući jednu takvu, pravu viktorijansku haljinu i posetiti mesta na kojima su takve priče mogle da se događaju. Volela sam i priče koje su me u taj svet uvodile. Jedna od najdražih iz detinjstva bila mi je „Božićna priča“ Čarlsa Dikensa. Ostao mi je u sećanju čitav njen svet: kuće ušuškane u snegu, svetlost sveća, konjske kočije, porodice okupljene u domovima i ona posebna toplina koja se oseća kada ljudi zaista praznuju zajedno. Kasnije sam počela da čitam Džejn Ostin i da gledam filmove smeštene u taj period i shvatila da me ne privlače samo haljine i lepi enterijeri. Privlačila me je atmosfera. Oduvek sam volela stari nameštaj jer mi je delovao kao da ima dušu. Kada vidim neki stari predmet, ne vidim samo njegovu funkciju, već zamišljam život koji je nekada bio oko njega. Ljude koji su sedeli za stolom, razgovarali, pili čaj. Možda upravo zato i volim viktorijanski period – jer u njemu prepoznajem sve što mi je oduvek bilo blisko: porodicu, toplinu doma, praznike i male rituale koji životu daju poseban smisao. Vremenom sam poželela da deo tog sveta napravim i u svom domu. Moja dnevna soba danas ima cvetne tapete, stari sekretar za kojim pišem i detalje koji me podsećaju na ono što volim. Kada stignu praznici, volim prirodnu jelku, grane, pomorandže, mirise koji me podsećaju na stare praznične razglednice. Gledala sam i „Božićnu pesmu“ i ponovo razmišljala o onome što nam Dikens zapravo govori: da bogatstvo praznika nije u stvarima, već u ljudima, bliskosti, dobroti i ljubavi. Prošle godine sam prvi put posle mnogo vremena imala osećaj da su praznici zaista bili

praznici. Radovala sam se Božiću i Novoj godini, iščekivala ih i uživala u svakom detalju. Sve je počelo mnogo ranije – od dekoracije, mirisa, muzike, filmova i priča koje sam ponovo otkrivala. Tada sam shvatila da ne moram da živim u nekom drugom veku da bih sačuvala ono što mi se u njemu dopada. Mogu da stvorim svoj mali svet u sadašnjem vremenu. A onda sam poželela da taj svet podelim i sa drugim ljudima. Tako je postepeno nastao i moj Instagram nalog. U početku nisam razmišljala o tome da pravim neku veliku priču. Počela sam od onoga što sam volela – recepata, kuvanja, doma, dekoracije. Ali sam vremenom shvatila da mi nije dovoljno samo da pokažem šta sam napravila. Želela sam da ispričam i zašto me nešto podseća na detinjstvo, neki miris ili ukus, na vreme provedeno sa porodicom. Tako su moji recepti počeli da postaju male priče. Ako me neko jelo podseća na detinjstvo, ispričaću kako smo ga nekada jeli. Ako me neki miris podseti na kuću u kojoj sam odrasla, reći ću to. Ako me jesen vrati u neki poseban period života, i to će postati deo priče. Nisam želela da ljudi samo gledaju šta kuvam. Želela sam da se na trenutak osete kao da su ušli u moj dom. Kako je vreme prolazilo, taj svet se sve više gradio. Od recepata su došli snimci dekoracije stola, zatim različiti detalji doma, posuđe, cveće i praznici. Malo-pomalo počela sam da stvaram svoju verziju engleskog stila. Toliko da su me ljudi ponekad pitali da li zaista živim u Engleskoj. To mi je bilo posebno zanimljivo, jer nisam pokušavala da napravim kopiju nečega što sam videla. Samo sam uzimala ono što volim i prilagođavala ga svom životu. Moja Engleska je moja verzija tog sveta.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

104

A onda su počele da stižu poruke koje su mi pokazivale da se dešava nešto mnogo važnije. Ljudi su mi pisali da ih moji snimci podsećaju na detinjstvo. Na bake, na majke. Na neke lepše dane koje su gotovo zaboravili. Govorili su mi da vole da me slušaju i da uz moje video-snimke na trenutak zaborave na današnjicu. Tada sam shvatila da ono što stvaram nije samo moja lična potreba. Ako jedan recept nekoga vrati u kuhinju njegove bake, ako ga jedan prizor podseti na detinjstvo ili mu jedan video pruži nekoliko minuta mira, onda je ta priča dobila smisao i van mene.

Možda upravo zato danas toliko volim da pričam dok snimam. Meni nije dovoljno da nešto samo pokažem. Volim da svemu dam priču, jer verujem da se ljudi najlakše povežu sa nečim kada u tome prepoznaju sebe. A onda je taj svet počeo da izlazi iz ekrana i prelazi na papir. Počela sam da crtam. Iz moje ljubavi prema starinskoj estetici, prirodi, životinjama, praznicima i svim tim malim stvarima koje čine moj svet nastale su ilustracije. Potom su došli bookmarkeri, čestitke, a sada i kalendar.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

105

Odjednom ono što sam nosila u glavi više nije bilo samo nešto što mogu da snimam. Mogla sam da ga nacrtam i dam nekom drugom da ponese sa sobom. Ne želim samo da napravim lepu ilustraciju. Želim da neko pogleda u nju i oseti nešto. Da ga mala slika podseti na jesen, praznike, kuću iz detinjstva, životinju koju je voleo ili knjigu koju je čitao. Zato su za mene bookmarkeri više od papira sa ilustracijom. I kalendar je više od kalendara. Oni su mali delovi sveta koji sam godinama gradila oko sebe.

Danas živimo brzo. Navikli smo da sve bude dostupno odmah, da prelazimo sa jedne informacije na drugu i da stalno negde žurimo. Ne mislim da treba da pobegnemo od savremenog života ili da živimo kao ljudi iz nekog drugog veka. Ali mislim da možemo da iz prošlosti sačuvamo ono što nam je važno. Za mene su to mali rituali. Praznik koji se iščekuje. Jelka koja se bira sa posebnom pažnjom. Miris pomorandže i prirodnih grana, knjiga, šolja čaja. Porodica za stolom. Recept koji nosi uspomenu. Komad papira na kome je nešto nacrtano rukom. Možda ne možemo da vratimo neko prošlo vreme. Ali možemo da sačuvamo osećaj koji nam ono budi. I upravo to pokušavam kroz svoj dom, kroz ono što snimam, kroz svoje priče i kroz ilustracije koje stvaram. Želim da čovek koji dođe na moj profil na nekoliko minuta zaboravi na sve što ga čeka van tog ekrana. Da se seti nečeg lepog. Da ga nešto podseti na dom, detinjstvo ili nekoga koga voli. Možda je to i najjednostavnije objašnjenje zašto već toliko godina gradim taj svoj mali, pomalo engleski, pomalo viktorijanski, a ipak potpuno moj svet. Ne želim da pobegnem iz ovog vremena. Samo želim da u njemu napravim mesto za nešto što ne želimo da zaboravimo.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

106

PHOTO: JELENA JOVIĆ E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

107

REFRESH

YOUR IDEA

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

108

JASNIJE VIĐENJE ŽIVOTA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: JELENA JOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

109

Godinama slušamo koliko je važno fokusirati se, postaviti cilj, napraviti plan i odrediti prioritete. Savetuju nas da izaberemo jedan pravac i držimo ga se, da ne rasipamo energiju, ne skrećemo i ne odustajemo. Sve to zvuči vrlo razumno. Ali, ako sam iskrena prema sebi – ja nikada nisam tako funkcionisala. Mene je uvek zanimalo još nešto. Dok radim jednu stvar, već mi pada na pamet druga, a čim nešto naučim, poželim da probam nešto potpuno novo. Jedna ideja rađa drugu, pa treću, a onda shvatim da sam već na nekom drugom mestu. Dugo sam smatrala da je to moja slabost. Čak sam imala osećaj da bih, kada bih bila samo malo disciplinovanija, organizovanija i fokusiranija, verovatno mnogo više postigla. A onda sam jednog dana shvatila jednu pomalo ironičnu stvar. Sedamnaest godina radila sam u marketingu. Profesionalno sam savetovala ljude i kompanije kako da pronađu fokus. Ko su? Kome se obraćaju? Šta žele da kažu? Po čemu se razlikuju? Koja je njihova ciljna grupa? Koja je njihova glavna poruka? Brend bez fokusa teško može da bude prepoznatljiv. Ali čovek? Da li i čovek mora da bude brend? Da li i mi moramo da imamo jednu ciljnu grupu, jednu nišu, jednu profesiju, jednu životnu ulogu i jednu savršeno definisanu strategiju? Što sam starija, sve više mislim da – ne moramo. Možda je jedan od razloga zbog kojih se toliko ljudi oseća izgubljeno upravo taj što pokušavaju da pronađu jednu stvar koja će ih definisati. Jedan posao, jednu strast, talenat, poziv ili cilj. A šta ako ih imamo više? Šta ako nas ne definiše jedna stvar, već način na koji povezujemo sve ono što smo prošli? Kada pogledam svoj život, ni meni samoj nije uvek jasno kako su se sve te tačke povezale. Marketing. Fotografija. Kreativnost. Putovanja. Rad sa ljudima. Lični razvoj. Život na drugom kontinentu. Zanzibar. Pisanje. Moda. Ideje o novim poslovima. Želja da putovanje ne bude samo odlazak na lepo mesto, već transformativno iskustvo. Možda postoje ljudi koji imaju jednu duboku strast i celog života je razvijaju. I to je predivno.

Ali postoje i oni koji su radoznali. Koji žele da probaju, istraže, promene, počnu ponovo i spoje ono što drugima deluje nespojivo. Živimo u vremenu u kojem se fokus gotovo pretvorio u moralnu vrednost. Ako si fokusiran – ozbiljan si. Ako menjaš pravac – ne znaš šta hoćeš. Ako imaš mnogo interesovanja – rasipaš se. Ako poželiš nešto novo sa 40 ili 50 godina – ljudi se pitaju zašto jednostavno ne budeš zadovoljan onim što već imaš. Ali život nije poslovni plan. Ne mora svako novo interesovanje da postane biznis, niti svaka ideja mora da bude realizovana. Možda je sasvim u redu da neke stvari jednostavno proživimo. Da nešto naučimo zato što nas zanima. Da odemo negde zato što nas tamo nešto vuče. Da napravimo fotografiju zato što nam se dopada trenutak. Da upoznamo ljude koji će promeniti naš pogled na svet.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

110

Možemo nešto započeti, a zatim shvatiti da ipak nije za nas. I promeniti mišljenje. Promena mišljenja nije neuspeh. Vrlo često je dokaz da smo nešto naučili. Nedostatak fokusa ne znači nužno da ne znamo šta želimo. Ponekad znači da želimo više od jedne stvari. Problem nastaje tek kada pokušavamo sve da radimo istovremeno. Tu sam i sama morala da napravim razliku. Možda ne moram da imam jedan fokus za ceo život, ali mogu da imam fokus za ovu fazu života. U tome je velika razlika. Ne moram zauvek da znam gde idem. Dovoljno je da znam šta mi je sada važno. To može biti zdravlje, novi posao, porodica, putovanje, mir, kreativnost ili učenje. Kada se to promeni, mogu da promenim i fokus – bez osećaja da sam izdala neku staru verziju sebe. Danas mi je posebno zanimljiva ideja da fokus možda nije isto što i odricanje od svega ostalog. Ne moramo da ugasimo sve druge delove sebe da bismo se posvetili jednom. Možemo ih samo privremeno staviti u drugi plan. Kada danas razmišljam o svojoj navodnoj „nefokusiranosti“, više ne želim da je popravljam

po svaku cenu. Radije pokušavam da razumem šta mi ona govori. Možda govori da sam radoznala. Da volim da učim. Da me ljudi, mesta i iskustva pokreću. Da volim nove početke. I da možda moja najveća potreba nije da se konačno „skrasim“ u jednom identitetu, već da pronađem način da sve svoje različite delove spojim u nešto što ima smisla. To je verovatno i razlog zbog kojeg me danas toliko privlači ideja putovanja kao transformacije. Putovanje nije samo promena lokacije. Kada promenimo mesto, često promenimo perspektivu. A kada promenimo perspektivu, promenimo i ono što nam je važno. Promenimo fokus. Možda fokus nije uvek u tome da suzimo svoj život, već da ga jasnije vidimo. Život je veoma nalik fotografiji, jer u kadru nikada nije sve oštro. Nešto je u fokusu, nešto ostaje u pozadini, a ponekad upravo ono što je na ivici kadra daje celoj slici smisao. Zato danas, kada pomislim da nikada nisam imala fokus, više to ne doživljavam kao priznanje poraza. Možda moj problem nikada nije bio nedostatak fokusa. Možda sam samo pokušavala svoj život da uguram u definiciju fokusa koja nikada nije bila moja.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

111

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

112

PHOTO: ANNA SERRANO E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

113

REFRESH

YOUR ART COLLECTION

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

114

ERKAL AKSOY, THE GUARDIAN OF ISTANBUL

TEXT AND PHOTOS: ANNA SERRANO

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

115

Along the steep slopes and the coming and going of antique dealers in the Çukurcuma neighbourhood, down Faik Paşa street, named in honour of the Italian Francesco Della Suda, pharmacist and Ottoman pasha, a three storey façade guards a secret courtyard and rooms overflowing with treasures. This is the art and antiques gallery A la Turca House: a free zone where the hustle of Istanbul surrenders helpless before beauty and calm. The legendary Erkal Aksoy stands at the helm of this bastion, preserving and passing on a unique way of understanding existence, applying Dostoevsky’s maxim ‘Beauty will save the world’ to his own life with both discipline and poetry. The door opener An exquisitely mannered host, he welcomes everyone to his door with true Turkish hospitality, greeting guests with a warm smile, traditional kurabiye pastries, freshly brewed tea, aromatic coffee, artisanal cheeses, dates, and local delicacies. Mr. Erkal is no ordinary antique dealer. He is a navigator of memory, a diplomat, an art dealer, a patron, who has spent his life restoring what was seemingly broken. He builds invisible bridges between the elegance of the Ottomans, the modern cosmopolitan style, and the deep earthy roots of Anatolia, connecting East and West much like Kintsugi, the Japanese technique that repairs cracks with gold rather than hiding them. As Kavafis advised in his poem Ithaka: “Stop at Phoenician trading posts / and buy fine merchandise / mother of pearl and coral, amber and ebony / and sensual perfume of every kind.” Such is the universe of A la Turca House. Crossing the threshold brings the certainty of entering a magical realm, like Alice stepping through

the mirror. Because Mr. Erkal is many things, but above all, he is a ‘door opener’. Alice in Wonderland In the days of the Ottoman Empire, high dignitaries were received after passing through the Sublime Porte (Bâb-ı Âli). Today, another extraordinary door exists at number 4 Faik Paşa. Erkal Aksoy: a kilim rugs collector, an antique dealer, a former hotelier, a contemporary art curator, born to a Georgian father with roots in the Ottoman Empire and an Anatolian mother. He was born in Istanbul, grew up here, and remains bound by its spell with an almost physical devotion: ‘I cannot stay away from this city for more than a week’ he confesses with a mix of pride and resignation. Love at first sight Thirty years ago, when Çukurcuma was merely a decaying and forgotten labyrinth, far from the cosmopolitan pulse that defines it today, Mr. Erkal arrived searching for a corner to give shape to his dream. He started with a small space in the heart of the neighbourhood, but the cramped quarters constrained his vision. ‘I wanted a garden...’ where stone and shade could converse. Love at first sight as he puts it: ‘...the building chose me a bit, and I chose it.’ The Eclectic Universe in the Depths of Çukurcuma The building underwent a year and a half restoration. In an act of pure audacity, he decided to remove the floor of the top level. He sacrificed usable walking space for monumental height, allowing streams of light to bathe the interior and create a chiaroscuro atmosphere.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

116

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

117

It was there where he began to unfold his vision: fostering a harmonious dialogue between the Ottoman history and the emerging Turkish and international talents. Everything stands in the right place, everything exists in a calculated dance. The Dance of Objects On the ground floor, the antique kilim rugs. Woven on the looms of Konya or Sivas, their natural dyes and ancient geometries burst into a polyphony of colour that defies the passage of centuries. Mr. Erkal’s romance with wool began when he was sixteen in Bodrum, on the Aegean coast, when he acquired a piece of an antique fabric that he still keeps so as not to forget. His passion led him years later to the Turkish edition of the prestigious Hali magazine, a Sotheby’s publication, which he edited for over a decade. During this time, he traveled through the most remote corners of the country running after sacred pieces.

For Mr. Erkal, the kilim holds a pure form of art and a secret language. ‘Village women expressed themselves through the loom,’ he recalls. ‘If they were in love, they would hide a rolling paper between the threads. If they wove the silhouette of a teapot, they were announcing a pregnancy.’ That same focus on detail shapes every other room, where each corner reflects a seamless synthesis. It is a true blend, Mr. Erkal explains with an alchemist’s precision. Bringing such different elements together takes work, as Ottoman pieces, items from the seventies, and contemporary art originate from completely separate worlds. When I buy something, selling it never crosses my mind. I picture how it fits into the broader space. If an object catches my eye, I immediately imagine what I will pair it with so the pieces can speak to each other. The past is still protected and cradled by oil portraits from the late Ottoman period, cabinets adorned with églomisé calligraphy, and Kütahya ceramics. And in the basement, among bare stone walls and an almost liturgical half light,

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

118

cobalt urns from Anatolia, Aegean water vessels with metallic sheen, clay jars, and medallions rescued from old mosques. Yet A la Turca is also the home of modern art, Turkish above all, but international as well. It is the place where nowadays artists find refuge. Contemporary art is everywhere. So much so that, to exhibit even more works, he has acquired a new space a few steps away and named it A la Turca Modern. Serkan, the flawless assistant Behind this architecture of objects stands his loyal assistant Serkan, a sort of Turkish Batman butler. An equally exquisite man who, from the quiet background, keeps the gallery machinery running. Their bond goes far beyond a simple working relationship after more than twenty years side by side. ‘I know three generations of his family,’

Mr. Erkal notes, recalling the days when Serkan’s father and uncles washed and repaired his rugs. Stepping into this refuge of gentle souls is a true privilege. The collector I first came to A la Turca House in 2007, alone, stepping out on my own for a few hours from the official schedule of a press trip. I have kept coming back ever since, and these days, if I take too long to return, Mr. Erkal scolds me for it. Three pieces of my own hang among these walls chosen by a man who chooses everything with the same care. In an age dominated by haste, obsolescence, and voracious consumption, A la Turca House is a declaration of silent resistance. Here fireplaces are lit in winter, tea is served unhurried, and leisurely conversations stretch on without a glance at the clock.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

119

‘This profession is a terrible passion. All these objects are like my children. I do not forget anything I buy. It is hard for me to choose, but when I acquire something, it is almost impossible for me to part with it. Sometimes I take it home for five or ten years. I contemplate it, live with it, enjoy it. But there are pieces I will never be able to part with.’ The Bosphorus and the map of memory Istanbul changes, accelerates, and becomes concrete at a rapid pace. Yet for Mr. Erkal, the essence of the city remains unchanged: ‘when I think of Istanbul, I think of the Bosphorus. It is what I love most. There are still small untouched redoubts, corners where nature and history have not been devastated. When I go out for breakfast or a walk, I always look for those places.’ For anyone arriving in the city searching for its authentic soul, Mr. Erkal is clear: ‘start with

the museums, of course. The new ‘Istanbul Modern’ by Renzo Piano is an architectural wonder that gives an incredible energy to the city. But if you want to feel the real Istanbul you have to get lost in its neighbourhoods: Balat, Sarıyer, Kuzguncuk, the Princes’ Islands... Streets that still keep their memory and their dignity despite everything.’ The storyteller A la Turca House is a refuge, and a living cultural platform beating in the very heart of Istanbul. ‘I do not consider myself a simple antikacı (antiquarian). I feel like a storyteller, a promoter, and an ambassador trying to build a bridge between past and future, between East and West. I want to leave a clean trace for new generations. To remind them that the old is not dead, but the sacred root of everything to come.’ Mr. Erkal: one of the silent guardians of Istanbul.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

120

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

121

REFRESH

YOUR PERSPECTIVE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

122

IN FOCUS, OR THROUGH A FILTER?

WORDS: DAGA CYBRUCH WWW.IBIZATHERAPIST.COM PHOTOS: FROM THE PRIVATE ARCHIVE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

123

HOW UNCONSCIOUS BIAS GOVERNS OUR ATTENTION

Picture this: it’s early evening, somewhere in the Mediterranean, a woman, let’s call her Kathy, is sitting on a lounge chair on a terrace overlooking the sea, swirling a glass of her favourite rosé, a light breeze carrying the scent of figs and jasmine, the golden hour warming the landscape. In this moment, Kathy’s friend, let’s call her Lucy, says: ‘What a terrible day, I wish this year was finally over, I feel like my life is falling apart.’ ‘What happened today?’ asks Kathy. And then she learns that there are legal issues in one of Lucy’s deals, the event planner for her 20th wedding anniversary party has resigned, and she’d had a big argument with her husband. Kathy nods with sympathy and pats Lucy’s arm, as if to say: ‘It’s hard, but I’m here.’ And then Lucy says: ‘I wish I were you. You seem to be so happy. Like you never have problems.’ Kathy seems taken aback. Thoughts flashing through her head: her book has been rejected by another publishing house. Her rent went up, so she has to move out — she can’t afford to stay where she’s been for several years. Next week is the third anniversary of her divorce. And yet, she does feel happy. That thought strikes her — she’s not as lucky as her friend Lucy, the owner of the gorgeous house they’re enjoying right now, but she is more content with her life. Why is that? Isn’t it fascinating that some people seem to have it all and yet experience a sense of lack and emptiness, while others who seem less fortunate are happier? This isn’t new — psychologists, sociologists and writers have long tried to explain it, and there’s no shortage of theories. The question is complex and every case unique, but I’ve noticed some common denominators in people who genuinely feel happier. In this article, I’d like to explore one of them: attention.

Our experience of the world is shaped by how we perceive reality and ourselves, and that perception is tied to where we place our focus. Our senses are constantly stimulated, and our brains filter out what they don’t consider important in the moment. Since what we perceive directly shapes our self-image and how we create meaning, it’s worth noticing what filters we apply, and when we’re running on autopilot. We might discover these filters and ‘automatic settings’ aren’t really ours — we picked them up unknowingly, and end up living a life that doesn’t feel authentic. We train our attention from a young age, usually without realising it. Kathy and Lucy have been friends for life, but even as little girls, they approached misfortune very differently. They met in dramatic circumstances — crashing their bikes into each other, resulting in bruises, tears and torn dresses. Shared misery, plus some effort from their parents, turned out to be the ingredients for a close friendship. Kathy, however hurt and embarrassed, felt excitement at meeting a new friend — dreaming about her new bike’s colour, and the ice cream she’d get as consolation for her scratched knees. Lucy — though pleased Kathy turned out to be a nice, friendly girl — couldn’t let go of her favourite dress being destroyed, and how the kids at school would mock her for being clumsy. She’d often complain to Kathy about the dress, and Kathy would gladly comfort her. Someone might say: different temperaments, personalities, reactions. And that’s true. But it’s also the primary filter through which they perceived reality — what Kathy focused on was possibility; Lucy, on what was lacking. The same thing happened to them, yet each lived a different reality. Which one was true? Probably neither, and both — every human sees the world their own particular way.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

124

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

125

Growing up, unconsciously, both girls strengthened their habitual response to life’s challenges and opportunities. Lucy worked hard to earn her diploma in architecture, interned at respected design studios, and after years of sacrifice, became a partner in a successful company. She always says career is her focus, and yet — she’s never reached a moment when it feels satisfying. It’s not that she hasn’t been focused enough — from the outside, she clearly has. But she hasn’t noticed how every decision she’s made has been fuelled by selfcomparison, worry and “not enoughness”. Kathy, on the other hand, changed careers several times. She never really thought of career as her focus at all — rather, she engaged in projects that felt meaningful, beyond titles or status, and even when some failed, she never felt it was wasted time. These different approaches aren’t fixed traits — they’re the result of small choices, made countless times over a lifetime. The question, and the opportunity, is whether we make those choices conscious. To have a clear focus, we need clarity on what governs our impulses, and what unconscious biases shape our perception. Without awareness of that undercurrent, we can end up confused and dissatisfied with our lives, even after doing everything we thought was right. Other people’s opinions and borrowed perspectives can blur our focus. For Lucy, it might not have been her career that was the real focus — possibly, it was proof that she had power and control over her life. Had she been aware of that, she could have addressed it more helpfully. We need to be radically honest with ourselves about what we look for in the world, what we avoid, and how we relate to ourselves —

sometimes admitting hard truths about how our habitual thoughts and reactions work against our happiness. As we deepen and broaden our awareness, the world starts to offer more choices — not because they suddenly appear, but because we simply couldn’t see them before — and we can discover what’s truly important, and give it our utmost attention. Let’s go back to Kathy, reflecting on her friend’s words. What if happiness — or more accurately, contentment — isn’t about whether she has problems, or about achievement, but about what she chooses to bring her attention to, and the meaning she creates as she does it? She always wanted to be a published author, and that hasn’t happened — so maybe it was never about that. Maybe her attention has simply been on the appreciation and wonder of what life has in store for her, a discovery that came after years of self-reflection, therapy, and a persistent drive to go deeper than the surface. By no means do I want to offer a simplified diagnosis of where all our internal struggles come from. Far from that — Kathy and Lucy are an exemplification, not a formula, of something far more complex. What I hope for is that the next time you feel distracted, not getting where you’d hoped, you allow yourself to slow down and reflect on what unconscious tendency might be interfering with your vision. Sometimes slowing down does just the job. We can lose focus, get lost, and find ourselves again if we pause and question our assumptions. Then, even without knowing why we act a certain way, or where our unconscious patterns come from, we can still choose to be different, and focus on what truly matters.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

126

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

127

REFRESH

YOUR BEAUTY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

128

U MOJIM VENAMA JE GRČKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

129

Kada se uđe u Ioanna Regen kliniku, izgleda kao da smo zakoračili u jedan hram. Vidimo grčko-srpsku zastavu i ugledamo Grkinju, doktorku koja je Grčku donela u Srbiju. Zašto je sve to tako, draga Ioanna? Nisam sigurna ni sama zašto je sve tako. Verujem da je to Gospod otvorio. Ja nikada nisam imala ni želju ni nameru da ostanem u Srbiji. Naprotiv, oduvek sam volela Grčku i, kada sam kao student došla u Srbiju, moja jedina ideja bila je da završim studije, izgradim dobre odnose sa kolegama i vratim se kući. Da mi je tada neko rekao da ću ostati u Srbiji, verovatno bih ga doživela kao svog najvećeg neprijatelja. Za mene je Grčka magična zemlja u svakom smislu. Njen vazduh, zemlja, more, sunce… Plodna je, ima toliko ostrva, a Grci su jedan opušten narod. Mislim da ne postoji čovek u Grčkoj koji može da doživi neku veliku neprijatnost, a da ne pronađe način da je prevaziđe. Naravno, teške stvari mogu da se dogode bilo gde, ali Grci su, kao narod, za mene nešto posebno. To je fantastičan, pravoslavni i pobožni narod koji suštinski veruje u Boga. A kada kažem „suštinski“, mislim da postoji jedan duboko ukorenjen moralni kodeks koji čoveka vodi kroz život. Zato sam uvek mislila da ću se jednog dana vratiti. Ali Gospod je imao drugačiji plan. Kao strani student dobila sam stipendiju Vlade Srbije u Beogradu. Ta stipendija mi je omogućila da završim master studije, specijalizaciju i doktorat. Sve vreme sam verovala da ću, kada završim školovanje, spakovati kofere i vratiti se kući, u Grčku. Međutim, tokom doktorata počela sam da radim. Imala sam sve više pacijenata, sve više ljudi koji su mi ukazivali poverenje, i tako su se moj život i Srbija polako povezali. Valjda nas je sudbina spojila. Danas se, naravno, ne kajem što sam ostala. Srbija je od mene napravila velikog i poznatog doktora. Ovde sam postala i humanitarac, ktitor manastira, krstila sam mnogobrojnu decu i ostvarila život koji nikada nisam planirala.

Ali, bez obzira na sve što sam izgradila ovde — u mojim venama je Grčka. Grci i Srbi često govore o bliskosti dva naroda. Da li si tu bliskost i povezanost osetila od prvoga dana? Mi imamo duboku istorijsku povezanost. Oduvek smo imali veoma dobre odnose i nikada nismo međusobno ratovali. Pravoslavci su i Bugari, ali sa njima nemamo takvu vrstu odnosa. Pravoslavci su i Rumuni, ali ni sa njima ne postoji ta bliskost koju osećamo između Srba i Grka. Srbi i Grci imaju nešto posebno. Možda je ta veza nastajala i kroz Hilandar, kroz Svetog Savu, Cara Dušana… To je jedna vekovna bliskost i povezanost koja se prenosila kroz generacije. Srbi su u Grčkoj uvek dobrodošli. Nedavno sam bila u Grčkoj i prisustvovala jednoj situaciji u taverni. Gosti su rekli da su iz Srbije, a vlasnik je odmah prišao i častio ih. To vam mnogo govori. Ta ljubav nije samo priča — ona se vidi u svakodnevnom životu. Sa druge strane, i Grci su veoma dobrodošli u Srbiju. Grci vole Srbe, a Srbi vole Grke. Naravno, mnogi Srbi su kroz putovanja i letovanja imali priliku da upoznaju Grčku, njeno more, ostrva i kulturu i da sa sobom ponesu lepe uspomene. Ta povezanost postoji i danas, ne samo među ljudima već i kroz poslovne i privredne veze. U Beogradu postoji Helensko-srpska privredna komora, koja okuplja grčke i srpske privrednike i doprinosi razvoju poslovne saradnje između dve zemlje. Mediteranska kultura povezana je sa suncem, radošću i negovanjem sebe. Koliko je to i deo tvoje filozofije? To je u potpunosti deo moje filozofije. Ako pogledamo Staru Grčku, videćemo da su Grci još tada mnogo pažnje posvećivali sebi — negovali su telo, koristili različita ulja, vežbali i vodili ra-

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

130

čuna o svom izgledu i zdravlju. Znali su i koliko su važni odmor i boravak na suncu. Sunce nam daje energiju, utiče na raspoloženje i donosi više radosti. Vodili su računa i o ishrani. Imali su sveže povrće i voće, maslinovo ulje i namirnice koje su bile deo prirodnog mediteranskog načina života. Koristili su i različite prirodne smole i biljke od kojih su pravili mirisna i eterična ulja, kao i preparate za negu i higijenu. Ta filozofija brige o sebi — da negujemo telo, ali istovremeno učimo, razvijamo se i živimo

u skladu sa sobom — bila je jedan od temelja moje ideje kada sam pokrenula estetsku medicinu. Kako te je Srbija promenila kao ženu i kao profesionalca? Rekla si da je Srbija od tebe načinila doktora kakav si danas. Kada živite u inostranstvu, daleko od svoje primarne porodice, sami morate da vodite računa o svemu. Morate da budete obazriviji, odgovorniji i da za svaku situaciju imate alternativu. Kada sam se porodila u Beogradu, nisam imala babu i dedu koji bi mogli da pričuvaju dete.

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

131

Uvek su tu bile dadilje i pomoć sa strane. Takav život vas, hteli-ne hteli, dosta uozbilji. Postanete odgovorniji, ali možda izgubite i deo one spontanosti koju imate kada ste okruženi svojom porodicom. Sa druge strane, Srbija mi je dala ogromnu profesionalnu snagu. Kada idem na kongrese, sa ponosom i dostojanstvom predstavljam Srbiju. Ljudi su prepoznali ne samo moje znanje i profesionalnost već i moju ljubav prema ovoj zemlji. Imam pacijente koji dolaze kod mene i po 25 godina i kojima nikada nije palo na pamet da promene doktora. Dolaze baka, ćerka, pa unuka. To je za mene najveća potvrda svega što sam radila i gradila svih ovih godina. Ja se vezujem za ljude. Vezujem se i za zemlju. Naravno da mi nedostaje Grčka. To je moja domovina, moje poreklo, moj jezik, moje detinjstvo i nešto što nosim u sebi gde god da sam. Ali da li se ovde osećam dobro? Naravno da da. Srbija je i moja zemlja. Samo je nostalgija jaka. Znate li koliko Grci vole svoju zemlju? Ta ljubav se neguje od najranijeg detinjstva. To je svojevrsni sistem vrednosti koji vam se usađuje dok odrastate. Kada ste mali, učestvujete u dečjim paradama, učite da poštujete zastavu i svoju istoriju. Ujutru u školi svi đaci izlaze napolje, a svakog dana jedan učenik predvodi molitvu „Oče naš“. Od malih nogu učite da budete ponosni na svoje poreklo, svoju istoriju i svoju zemlju. I kada tako odrastate, teško je da ne zavolite svoju zemlju još više. Ljubav prema domovini postaje deo vašeg identiteta. Ta ljubav je toliko snažna da čak i Grci koji decenijama žive u Americi ili Australiji često žele da budu sahranjeni u Grčkoj. Ta povezanost sa domovinom ostaje duboka, bez obzira na to koliko dugo živite van nje. Veza sa Grčkom počinje od najranijeg detinjstva i prati vas celog života. Ona nije samo pi-

tanje mesta u kojem živite, već deo vašeg identiteta. A Grčka je posebna i zbog svega što nosi u sebi. Imate toliko toga da vidite, toliko istorije, kulture i duhovnosti. To je sveta zemlja. Srbi su veoma vezani za Svetog Nektarija. Poslednjih godina gotovo da nemam pacijenta koji nije bio na Egini i posetio manastir Svetog Nektarija. Kada vidite koliko ljudi iz Srbije odlazi tamo, koliko vere i emocije nose sa sobom, onda se i sami još više povežete sa tom zemljom. Kroz Svetog Nektarija, Grčka i Srbija kao da se još jednom susreću — kroz veru, ljubav i duhovnost. Rekla si da Grci vole da daruju. A ono što ti praktikuješ jeste upravo „darivanje“ — i ti voliš da poklanjaš. Odakle ta potreba da daješ? To opet sve počinje u porodici. Moja pokojna majka je umela da napravi dve-tri ogromne pite i da ih, za manje od sat vremena, sve podeli. Tako se to uči u kući — kroz primer, a ne kroz reči. Kada je moja majka preminula, gotovo svako ko je došao na sahranu rekao mi je da mu je ona nešto poklonila, pomogla ili dala. Tada sam još jednom shvatila koliko ono što dajemo drugima ostaje iza nas. Kada mi je umro brat, suočila sam se sa spoznajom koliko je ovaj život prolazan. Tada sam se nekako prizemljila i shvatila da je mnogo toga za šta se svakodnevno brinemo zapravo nevažno. Počela sam da razmišljam o njegovoj duši i da činim sve što mogu da pronađe mir. Počela sam da kupujem kandila, svešteničke odežde, da obnavljam ono što je bilo potrebno… I tako sam, kroz taj proces, shvatila nešto veoma važno. Jedino davanje ima taj viši, predivan smisao. Kada dajete drugome, nešto ostaje. Ne samo onome kome ste dali, već i u vama. I možda je upravo to ono što na kraju zaista nosimo sa sobom. Tako i ja darujem svoje pacijente iz puno ljubavi.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

132

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

133

REFRESH

YOUR VOICE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

134

NIKADA NIJE KASNO DA ŽIVIŠ SVOJ SAN

PIŠE: ZORICA AKERMAN FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

135

Sa nedavno krunisanih šezdeset godina, ova tema mi je nekako izmamila osmeh, ali i sećanja. Pričaću iz vlastite vizure posmatranja sveta. Biti u fokusu znači biti usredsređen na neku posebnu situaciju, zadatak, predmet ili određeni cilj… U mladim godinama taj termin, rekla bih, nije ni postojao. Živelo se drugačije. Nekako smo svi odrastali na sličan način, u skladu sa običajima, pre svega. Sa roditeljskim načelima: ne ističi se previše, budi skromna, nikada ne izgovaraj svoje mišljenje jer je to rezervisano za ljude u godinama, sa većim životnim iskustvom. Bavi se onim što ti je zadatak – školom i kućnim obavezama. Ono što sam priželjkivala bilo mi je nekako daleko. Mala sredina, poput predgrađa Beograda, nije imala ono čemu je moj umetnički gen težio, a, nažalost, nije bilo ni dovoljno novca. Baš ta želja postaje cilj, a samim tim i fokus kojem sam počela nekako bojažljivo da prilazim. Ono što mlado biće sputava i čini korake sporim jeste vaspitanje i čitav kofer pravila koje nevoljno moraš da nosiš. Ali ne buniš se, jer ga svi nose… I tako prolazi godina za godinom, u iščekivanju lepih stvari, prilika da se pokažeš i dokažeš. Sa ove vremenske distance rekla bih da smo generacijski pripremani za svet koji više ne postoji. Izgubio se u nekim teškim, turobnim vremenima koja svi želimo da zaboravimo. Živelo se za opstanak porodice i to je bio fokus. Da bi se opstalo, nismo se libili različitih poslova, ali smo i kroz to rasli kao ljudi – sa još po nekim zanatom i vrednim rukama. Bili smo srećni jer se još jedna prepreka prevazišla. Tada se i neke stare želje odlože u fioke koje se dugo nisu otvarale. Mladi ljudi nisu mogli očekivati životne

blagodeti. One su mogle doći kasnije, sa sazrevanjem i učenjem. Tako je i moja želja, moj cilj, čekao. San odsanjan u pedesetoj godini. Prvo veliko, javno pojavljivanje u najgledanijem muzičkom formatu, u kojem su po prvi put ljudi zrelih godina dobili priliku da pokažu svoje muzičko umeće. Ali ne samo to, već i svoju životnu priču, talenat i posebnost. Baš ono što je toliko dugo zrelo u srcu i duši… „Nikad nije kasno“ postala je životna maksima, divna mudrost koja upravo govori da nikada ne treba odustati od svojih želja i ciljeva. Moj fokus u svemu tome nije bila pobeda. Samo sam znala da na ovakvu priliku dolazim spremna da dam od sebe ono najbolje. Toliko divnih pesama je, kažu, savršeno otpevano uz najbolji orkestar regiona, trajno zabeleženo, na ponos cele moje porodice. Vreme za priču i obraćanje eminentnim ljudima u žiriju dopunila sam najlepšim porukama o ljubavi i zajedništvu, porodici, goblenima koje i dalje vredno radim, kao i pričom o tome kako pravim svoje dve galerije – beogradsku i novobečejsku, gde živim poslednjih godina. Ove zlatne godine osvestile su sva moja razmišljanja, iskristalisale odluke od velike životne važnosti i dale apsolutni fokus miru, u kojem nema mesta za brigu i nemir. Ove godine to sebi više ne mogu da oprostim. Deca, poput ptica, imaju svoj let, svoj put i svoje mesto. A ovde, baš u ovom banatskom raju, dvoje ljudi sa psom imaju svoje sveto trojstvo. Jednu predivnu terasu gde, uz gitaru i dva glasa, ponovo dolazimo na svoj početak… Muziku koja leči dušu, zatvara rane i briše loša sećanja.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

136

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

137

REFRESH

YOUR FOCUS

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

138

TRENIRAM FOKUS

PIŠE: TANJA AGAPY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

139

Šta ima novo kod tebe? Kako si? Ja sam ti odlično. Tako sam odlučila. Pa treniram, svaki dan. Šta treniraš? Treniram fokus. Kako? Jednostavno – fokus na sve lepo. Trening traje dugo, baš taj fokus. Sada je već toliko toga da je lista poduža... Zapravo, nema kraja... Znaš kako fotograf lovi svoj motiv? Moj mora biti lep, onaj koji diže raspoloženje. Zašto bih fotografisala ružno? Ima i toga, ali nije moj kadar. Isto tako, samo bez fotoaparata. Kapiraš? Juče na pijaci... Ne znam koja je tezga šarenija, privlačnija! Posebno mesto ipak zauzimaju jabučar i volovsko srce. Znam da ti je smešno, i meni je, ali oduševljava me paradajz ovog leta. Toliko podseća na detinjstvo. Sećaš se onog ukusa? E, baš je takav. Nema dobre salate bez dobrog paradajza. Uz dobru salatu idu i ostale đakonije, a još ako je u sjajnom društvu! Na verandi, vikendica na planini, okupilo se veselo društvance. Slavi se rođendan, slavi se prijateljstvo, slavi se Život. Oduvek, ali ovih dana nekako pojačan fokus na posebno divnim ljudima... Sto nijansi divnoće...

Ma, život je suviše kratak da bismo proveli i jedan dan u nekom lošem raspoloženju. Godinama se nismo videli. On živi u dalekoj zemlji i retko dolazi u Beograd... Pa ipak, pri svakom viđenju sve je isto. Ista topla energija, isti smeh, daljina se istopi u trenutku... Valjda je uvek tako kod pravog prijateljstva. Radost, osnova svake zdrave duše. Postoje ljudi iz kojih prirodno isijava to nešto... POSEBNO. Nije važno ni kako se zove – zadovoljstvo, radost, mir, harmonija... Prirodnost. A kada se više takvih ljudi sretne, udruži, eto magije! Poznajem li takve ljude? Srećom, DA. I to je čista privilegija... Lako se dogovorimo, lako se sastanemo, lako se smejemo, lako dolaze nove ideje, nova druženja i putovanja... Ima nas, zar ne? „OK, hoćemo li na sladoled večeras, naše mesto? Onaj što ti voliš – mango-vanila?“ „O, daaa, ponuda koja se ne odbija!“ Avgust prži bez pauze... Lagana muzika u bašti kafića, žamor ljudi, preplanuli na moru ili Adi, nebitno, lepršave haljine, limunada sa ledom, sladoled se podrazumeva... Muzika u pozadini kao platno na kom se razliva još mnogo smeha, za potpuni ukus leta...

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

140

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

141

REFRESH

YOUR STEP

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

142

FOKUS NA PRVI SLEDEĆI KORAK NIJE STVAR U TOME RADITI VIŠE, VEĆ ZNATI ŠTA JE VAŽNO

PIŠE: DANIELA KRALJIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

143

Živimo u vremenu u kojem nam je pažnja rasuta kao nikada pre, a neprestano nam se govori da moramo biti fokusirani. Fokusiraj se… Ne proveravaj telefon… Ne rasipaj energiju… Postavi prioritete… Radi pametnije… Sve je to tačno, ali posle skoro tri decenije rada sa ljudima došla sam do zaključka da postoji jedno mnogo važnije pitanje: Na šta zapravo želimo da usmerimo svoju pažnju, energiju i život? Jer moguće je biti izuzetno fokusiran, a ipak ići u pogrešnom pravcu. Možemo savršeno efikasno raditi nešto što više ne želimo. Možemo ostvarivati ciljeve koje smo davno prerasli. Možemo imati pun raspored, a prazan osećaj smisla. Zato za mene fokus nikada nije bio samo produktivnost. Fokus je izbor. Kada savladavamo jezik, zapravo savladavamo mnogo više od jezika To vidim u radu sa svojim klijentkinjama. Većina njih nisu žene kojima nedostaje znanje. Naprotiv. One su menadžerke, direktorke, preduzetnice, vlasnice kompanija. Imaju iskustvo, odgovornost i rezultate, a onda se nađu u situaciji u kojoj treba da ih prenesu na engleskom jeziku – na sastanku, prezentaciji, pregovorima ili pred međunarodnim timom. I odjednom se fokus pomeri sa onoga što žele da kažu na ono što ne smeju da pogreše. „Da li je ovo pravo vreme?“ „Da li sam dobro izgovorila ovu reč?“ „Šta ako pogrešim?“ „Šta ako pomisle da nisam dovoljno kompetentna?“ Tu se događa nešto veoma zanimljivo: ne nestane njihovo znanje, već nestane njihov fokus na poruku, na ono što žele da prenesu.

Zato moj rad sa njima ne počinje pitanjem: „Koje gramatičko pravilo ne znaš?“, već pitanjem: „Šta zapravo želiš da kažeš?“ To je ogromna razlika. Učimo da prvo pronađu glavnu misao, zatim je objasne, povežu sa onim što je važno sagovorniku i završe jasnim zaključkom ili sledećim korakom. Drugim rečima – učimo da se vrate onome što je važno. I upravo tada engleski počinje da postaje alat, a ne prepreka. Fokus nije isto što i kontrola Ovo je posebno važno u profesionalnom životu. Možemo planirati, možemo učiti, možemo razvijati veštine. Možemo pripremiti prezentaciju do poslednjeg detalja, ali ne možemo kontrolisati kako će neko reagovati. Ne možemo kontrolisati promene na tržištu, odluku kompanije, ne možemo znati kada će se otvoriti prilika, niti kada će se neka vrata zatvoriti. To sam naučila i kroz sopstveni život. Živela sam u različitim sredinama, učila jezike, menjala okruženja, izlagala se nepoznatom i mnogo puta počinjala iznova. I što sam više iskustva sticala, to sam manje verovala u ideju da je sigurnost u tome da sve držimo pod kontrolom. Prava sigurnost je u tome da znamo da ćemo se snaći kada kontrolu izgubimo. A za to su potrebni stalni rast, radoznalost i sposobnost da učimo i prilagođavamo se. Na šta smo fokusirani – i šta zbog toga ne vidimo? Ponekad toliko pokušavamo da postignemo sledeći cilj da ne primećujemo da smo već postali osoba koja je nekada sanjala upravo o tome. Ili smo toliko fokusirani na grešku da ne vidimo napredak. Nekada vidimo samo ono što

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

144

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

145

nemamo, pa ne primećujemo koliko toga već posedujemo u svom „arsenalu“ i koliko toga možemo da iskoristimo uz manje korekcije. Često smo previše fokusirani na tuđa očekivanja da više ne vidimo sopstveni cilj. Zato mislim da je jedan od najvažnijih oblika ličnog razvoja upravo preispitivanje fokusa. Ne samo: „Kako da budem bolja?“ Već: „Da li uopšte želim da budem bolja u ovome?“ „Da li je ovo moj cilj?“ „Da li me ovo vodi tamo gde želim da idem?“ To nisu laka pitanja, ali su veoma oslobađajuća. Fokus (kao i strani jezik) trenira se kao mišić Jedna od najlepših stvari koje sam naučila radeći sa ljudima jeste da mozak nije statičan. Neprestano učimo, menjamo obrasce, razvijamo nove načine razmišljanja i reagovanja. Zato ne verujem u rečenice poput: „Ja jednostavno nisam osoba koja može da govori pred ljudima.“ „Nemam talenat za jezike.“ „Previše sam stara da bih sada učila.“ Često ono što nazivamo „svojom prirodom“ zapravo je samo obrazac koji smo dugo ponavljali. A to znači da se mnogo toga može korigovati i promeniti. Zato sa svojim klijentkinjama radim male, konkretne korake: pet minuta dnevno, jedna nova strategija, jedan razgovor, jedna prezentacija, jedan trenutak u kojem će, umesto da ćute, progovoriti. I onda još jedan. I još jedan. Fokus ne nastaje odjednom. Fokus se gradi. A šta ako nam je najveći problem upravo to što želimo previše? Ovo je pitanje koje posebno razumem, jer me istinski pokreće radoznalost. Želim da učim, putujem, istražujem, razgovaram, menjam… Zbog toga sam morala da naučim jednu važnu lekciju: Važno je odlučiti kojem cilju ćemo danas dati svoju energiju. Jer čak i dobre stvari mogu postati distrakcija ako ih ima previše. Novi kurs, nova ideja, novi projekat, nova prilika…

Ponekad najveći znak zrelosti nije kada kažemo „da“, već kada umemo da kažemo: „Ne sada.“ Ne zato što nešto nije vredno, već zato što je nešto drugo važnije u datom trenutku. Profesionalni fokus počinje ličnim fokusom Moje klijentkinje često dolaze želeći da bolje govore engleski, a odlaze sa mnogo više. Sa jasnijom slikom o tome šta im je prioritet. Sa većom sigurnošću da mogu da se izbore za sebe. Sa hrabrošću da kažu svoje mišljenje. Sa sposobnošću da vode težak razgovor. Sa spremnošću da se prijave za poziciju koju su ranije smatrale „prevelikom“. I to je trenutak koji me najviše raduje. Jer tada engleski više nije cilj. On postaje sredstvo. Sredstvo za veću profesionalnu slobodu, za bolje pregovore, za međunarodne kontakte, za veću vidljivost, ponekad i za veću zaradu, ali pre svega – za mogućnost da osoba pokaže svetu ono što već nosi u sebi. Smatram da fokus nije zatvaranje vrata svemu ostalom. Fokus je svesno biranje vrata kroz koja ćemo sada proći. Možda je upravo to ono što nam danas najviše nedostaje – ne još jedna aplikacija za produktivnost, ne još jedan sistem za organizaciju vremena, ne još jedna lista zadataka, već nekoliko minuta tišine i jedno iskreno pitanje: „Šta mi je sada zaista važno?“ Jer život će nas neprestano iznenađivati. Planovi će se menjati, ljudi će dolaziti i odlaziti. Neke prilike ćemo propustiti, neke ćemo prepoznati tek kada budu prošle. Neka vrata će se zatvoriti bez našeg pristanka. I zato ne verujem da je naš najveći zadatak da napravimo savršen plan, već da budemo dovoljno fleksibilni i spremni da ga korigujemo i prilagodimo se kada se okolnosti promene. Ne možemo držati život pod kontrolom, ali možemo učiti i održavati fokus dok nas on pokušava odvesti negde gde još nismo bili. A možda je baš tu najveća tajna profesionalnog i ličnog uspeha: Ne moraš znati tačno gde ćeš završiti, ali moraš znati u kom pravcu želiš da rasteš. I onda – fokusiraj se na prvi sledeći korak.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

146

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

147

REFRESH

YOUR STORM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

148

OLUJA OD SVILE O UMETNOSTI OBRAĆANJA PAŽNJE

PIŠE: TAMARA MRKALJ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATE ARHIVE

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

149

Nekada sam mislila da je fokus nešto drugo Godinama sam verovala da fokus znači izdržati. Završiti započeto. Rešiti problem. Odgovoriti na poziv. Biti oslonac. Stići svuda gde je potrebno i pronaći snagu čak i onda kada misliš da je više nemaš. Živela sam u svetu rokova, obaveza, tuđih potreba, projekata, porodičnih briga i onih malih i velikih požara koje život neumorno pali pred nama. U tom svetu stalne budnosti, fokus nije bio izbor. Bio je način preživljavanja. Gledala sam unapred. U sledeći zadatak. Sledeći cilj. Sledeće rešenje. A onda te život, bez najave i bez pitanja, jednostavno zaustavi. Ne zato da bi odustao, već da bi pogledao. U toj tišini, kada se buka povuče, počneš da primećuješ ono što si godinama zaobilazio. Shvatiš da tvoj fokus možda nikada nije bio usmeren na život. Bio je usmeren na reakciju. I tek tada počinje pravo učenje obraćanja pažnje. Kada život promeni fokus umesto nas Postoje periodi u životu kada se sve ono što smo pažljivo planirali promeni u jednom jedinom trenutku. Tada shvatiš da ni iskustvo, ni disciplina, ni volja ne mogu da zaustave neke oluje. Život ne pita da li si spreman. Ne proverava imaš li dovoljno snage. Jednostavno te suoči sa onim što je došlo. U takvim trenucima fokus se svodi na nešto naizgled jednostavno, a zapravo neverovatno teško. Izdržati još jedan dan. Savladati još jedan sat. Udahnuti. Sve ono što nam je do juče delovalo važno — rokovi, planovi, tuđa očekivanja, sitne brige i nesporazumi — počinje da otpada. Život ti ogoli pogled do same suštine. Naučiš kako izgleda stajati pred gubitkom, razočaranjem ili sopstvenom nemoći, a ipak ostati prisutan. Naučiš da postoje rane koje ne možeš da popraviš i pitanja na koja nikada nećeš dobiti odgovor.

Možeš samo da ih nosiš. I možda je upravo tu skrivena najvažnija lekcija o fokusu. On nema mnogo veze sa onim što gradimo spolja. Mnogo više govori o onome što uspevamo da sačuvamo u sebi. O nadi. O veri. O onoj maloj iskri koja odbija da se ugasi čak i onda kada se čini da je oko nje ostao samo mrak. Kada se iz takvih perioda polako pridigneš, shvatiš da više ne gledaš svet istim očima. Fokus ne postaje snažniji. Postaje dublji. Mekši. I neuporedivo otporniji. Objektiv kao učitelj pažnje Kada iz te tišine ponovo podigneš pogled prema svetu, shvatiš da ti je potreban novi način da ga vidiš. Meni je taj novi pogled donelo usporavanje. Priroda. Tišina. Život koji me je, posle svih oluja, naučio da više ne prolazim pored trenutaka, već kroz njih. Fotografija je postala jedan od načina da to sačuvam. Ne zbog tehnike niti zbog savršenog kadra, već zato što me je naučila nečemu što sam u svoj toj životnoj jurnjavi gotovo zaboravila — kako da zastanem i budem potpuno prisutna. Kada poželiš da sačuvaš jedan trenutak, shvatiš da ne možeš da sačuvaš sve. Moraš da izabereš. Da suziš pogled kako bi ono što je zaista važno došlo u fokus. Tako sam počela da primećujem ono što sam godinama zaobilazila. Svetlost koja se lomi kroz krošnju drveta. Senku stare kapije. Kap rose koja traje tek nekoliko trenutaka. Polje koje sa svakim naletom vetra izgleda drugačije. Male prizore koje lako previdimo, a u kojima se često krije čitav jedan svet. Tada sam shvatila nešto jednostavno. Lepotu ne stvaramo mi. Ona već postoji. Čeka da usporimo dovoljno da bismo je primetili. Fotografija je zato za mene postala jedan od načina da sačuvam trenutke koje više ne želim da propustim. I možda baš zato danas verujem da se život ne menja kada pokušavamo da vidimo više.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

150

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

151

Menja se onda kada odlučimo čemu ćemo zaista pokloniti svoj pogled. Ono što danas hranim svojom pažnjom Kada jednom naučiš da usporiš, svet prestane da bude mesto na koje samo odgovaraš. Postane mesto u kojem ponovo biraš. Dugo sam verovala da je moja vrednost u onome što mogu da izdržim, rešim ili popravim. Danas znam da se život ne meri samo onim što nosimo na leđima, već i onim čemu dopuštamo da dotakne naše srce. Zato danas mnogo pažljivije biram. Biram razgovore u kojima ne moram da budem jača nego što jesam. Ljude pored kojih je tišina jednako dragocena kao i reči. Prisustvo umesto žurbe. Sve više učim da vidim svoju decu u onim malim trenucima koje nekada nisam stizala da primetim. Biram svoj vrt. Dodir zemlje pod prstima, miris lavande, prve pupoljke i smenu godišnjih doba. Priroda me svakodnevno podseća da ništa važno ne raste preko noći. I dalje sam tu za žene čije priče nosim u srcu. Ali danas im prilazim drugačije. Ne iz potrebe da spasavam, već iz želje da budem saputnik na delu njihovog puta. Možda sam upravo tu naučila najvažniju lekciju. Pažnja nije neiscrpan izvor. Ona je najdragoceniji dar koji možemo nekome da damo, pa i sebi. Ono čemu poklonimo pažnju počinje da raste. Zato danas biram da negujem ono što donosi život.

Mir. Lepotu. Stvaranje. Ljude koje volim. I sve one male trenutke koji na kraju postanu naš život. Ono što želim da raste Možda je fokus, na kraju, samo umetnost obraćanja pažnje. Tiha odluka da svoju energiju više ne rasipamo na ono što nas iscrpljuje, već da je poklonimo onome što nas hrani. Danas moj fokus nisu stvari koje moram da kontrolišem. Fokusiram se na ono što mogu da negujem. Na reči. Na trenutke koje poželim da sačuvam. Nekad rečima. Nekad fotografijom. Na ljude uz koje mogu da budem potpuno svoja. Na lepotu koja postoji čak i onda kada život nije savršen. Jer nije. I nikada neće biti. Ali možda lepota i nije u odsustvu oluja. Možda je u tome što, uprkos njima, nastavljamo da primećujemo svetlost. Iz te potrebe nastala je Oluja od svile. Kao mali podsetnik da smo svi satkani od suprotnosti. Od nežnosti i snage. Od rana i zaceljivanja. Od tišine i vetra. Od svile i oluja. Zato danas biram da negujem ono što želim da ostane. Reči. Lepotu. Bliskost. Stvaranje. I svetlost. Uvek svetlost.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

152

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

153

REFRESH

YOUR FAITH

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

154

ИЗМЕЂУ ВИЂЕНОГ И ЧЕКАНОГ

ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ ФОТОГРАФИЈА: АРХИВА

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

155

Потпуно случајно (ако верујете да случајности ипак постоје), баш у овом јесењем, фокусираном броју и теми, расточио ми се фокус, помутио сабраност и поновио тему из претходних бројева. Ево јавне исповести где нефокусираност може одвести, али и довести на полигон – грешке је могуће исправити или, како мој добар пријатељ говори, „увек имамо више решења него проблема”. Читам текст који сам уредништву послала, пун је лета, пријатеља и нових почетака, нових сусрета, упитана зашто нас догађаји, сусрети и лето одвајају од суштинске пажње и на шта заправо треба да изоштримо свој унутрашњи вид када се спољашње кулисе помере. Од свих лета највише у овом сретох пријатеље које је време сакрило, а недостатак тог истог времена удаљио. То није био случајан сусрет, већ свесна одлука да пажњу вратим на прекинуте везе. Оживеле су саге о њима у које сам убацила своје обећање да ћу се јавити и њихово обећање да ће одговорити. Договорили смо се неким новим путем комуникације који још увек не успева да буде сасвим јасан ни савременој технологији (срећом). Неко би рекао да је све то било случајно, а ја знам да је до тога довела јасна намера, жеља и нада – одлука да пажњу не поклонимо дигиталном сазвежђу, већ живом човеку. Зашто лако губимо сабраност, одузимајући себе и све око себе? Често верујемо да нови почеци у нашим бићима почињу гласно, па свој унутрашњи поглед расипамо на велике резове на мапама времена, нове календарске границе и значајне датуме који би требало да умире нашу егзистенцијалну глад. Верујемо да се преокрет мери бројкама, новим догмама и изменом спољашњих кулиса које јефтино купујемо несвесни да тако и ми бивамо на снижењу и да нас за неко вре-

ме ето на истој огласној табли – распродаје. Међутим, истински унутрашњи преокрет људског бића захтева радикалан заокрет: фокусирање на тишину. Оном сабраном, дубоком, евхаристијском тишином у којој срце престаје да куца у ритму пролазности (хронос) и почиње да дише у ритму дароване вечности (каирос). То није бег из стварности, већ искуство ходочашћа свести из оболелог доба празнине на обалу наде и неизрециве, а (пре)познате лепоте. Писати ове редове у празничне дане када Црква дише таворском светлошћу Преображења Господњег, значи препознати на шта нас овај празник заправо позива. У Христу ништа није статично. Сваки празник који заједница слави није тек историјска сценографија из прошлости, већ радикалан, увек актуелни живи позив да се ствари у нама изнова сложе. Сваки празник је позив на преображење пажње. Таворско светло нас учи зашто хришћанска уметност живљења не брише наше ожиљке, падове ни свету меланхолију кроз коју смо прошли – зато што се прошлост не амнезира, нити анестезира; она се преображава када је обојимо правим смислом. Свака суза и свако лутање у данима унутрашњег преображаја постају благословени простор у коме се пројавила Божија намера и човекова спремност на васкрсење сопственог бића. Управо на овом делу лета, док август чудним корацима хита ка јесени, преображење нас очекује тамо где га најмање усмеравамо поглед – у сусрету са људима које познајемо годинама. На шта пажњу скренути у тим неко би рекао обичним данима (има ли таквих!)? На лица чије линије око очију знамо напамет. Седимо често уморни од топлоте сутона, размењујемо исте приче, делимо исти хлеб, а опет се међу нама открива смисао препознавања.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

156

Познајемо се, а изнова се откривамо. Тај дугогодишњи пријатељ, који носи своје утишане битке, одједном постаје (опет) тајна. Гледајући га како мења годишња доба на лицу, како опрашта времену и како чува стечену истину упркос свему, разумемо зашто нам је дат: он није само сведок наше прошлости, већ оживљени позив на сопствену промену. Кроз ту блискост која не тражи велике речи, већ се препознаје у прећутаном, одјекује она тиха спознаја, оно задивљено: Мени су рекли да ви постојите... И заиста постојимо, али само ако смо спремни да свој унутрашњи вид (фокус) усмеримо на другог и кроз њега и сами постанемо нови. Ови летњи разговори нису бег од тежине света, већ својеврсна тиха литургија обичних (!) дана, где се кроз заједничку чашу разговора исцељује усамљеност савременог човека. Пријатељ кога срећемо на прелому годишњих доба доноси нам управо оно што вековима чува светоотачко предање – истину да је преображење увек преображење односа. Наш примарни унутрашњи ум треба (ако жели) бити усмерен на однос, јер је његово присуство огледало у коме се мери наша сопствена спремност да опраштамо и изнова волимо. На тај начин, старо познанство постаје потпуно нова нит, а познато лице – неистражена дубина вере. Уколико пристанемо да будемо доживотни ученици у Школи осетљивости, схватићемо зашто је стварање света у нама незавршено – зато што

ми нисмо неми посматрачи, већ саучесници у лепоти. Човек је по својој природи уметник, а стваралаштво је највиши вид теологије. Кроз стварање, кроз исписану реч, осликано платно или кроз пажљиво неговано пријатељство, ми имамо моћ да преобразимо сивило свакодневице, уносећи дух непролазног у окрњени материјални свет. Како је, као посланице смисла, писао хришћански филозоф Николај Берђајев: „Стваралаштво је прелаз из небића у биће кроз акт слободе.” Преображавајући твар и сопствене односе, ми заправо одговарамо на божји позив да будемо суствараоци и да кроз естетско пронађемо оно најдубље духовно у себи и другоме. Када човек ствара лепоту из сусрета, он лечи расцеп између земље и неба. Уметност је заправо покушај да се у пролазности ухвати сјај оног непролазног дана, да се обична материја озари духом лепоте. Из те уметности унутрашњег покрета рађа се култура сусрета. Велики кападокијски отац Свети Василије Велики оставио нам је у завет истину да је човек „биће створено да живи у заједници”, док је Свети Григорије Богослов подсећао да кроз љубав према ближњем ми материјализујемо љубав према самом Творцу. У његовом веку, ту истину претаче у онтологију савремени теолог митрополит Јован Зизјулас, пишући да „бити као личност значи бити у релацији”. На прагу нашег новог покрета пажње, грех више не видимо као хладно кр-

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

157

шење моралних правила, већ, како каже Христос Јанарас, као „одбијање односа и неспособност да волимо”. Отуда, преображење није ако егоистични пројекат индивидуалног усавршавања. Своју пажњу морамо саосећајно везати за другог, јер је истински напредак одлука да отворимо срце и у пријатељу са којим делимо време препознамо живу, незаменљиву икону божју. Освежити своју веру (Refresh Your Faith) значи прећи на другу обалу, на којој распета и преображена љубав постаје једини хришћански критеријум. Када кроз дубоке летње разговоре одговоримо на деструкцију у којој свет грца и када у себи направимо место за тајну другог бића, есхатон више није далека будућност – он постаје реалност која пулсира у нама управо сада. То је тренутак у коме уметност и теологија постају једно, сведочећи о животу који је јачи од сваког заборава и сваке отуђености. Да закорачимо у јесење доба без страха од географских или душевних неизвесности. Она почетна, наизглед расута пажња са почетка ове приче није била губитак центра, већ његово истинско проналажење. Наша сабраност је наша садашњост – она се не мери спољашњим плановима, већ дозволом да други су први. Она прати ритам задат од неког Другог и зато се, када застанемо, мисли непогрешиво окрену ка Извору. Тамо где свет означимо својом онежњеном уметношћу, преображеним погледом на своје и захвалношћу за људе који су нам даровани, ту се укидају све удаљености, ту се утиша сваки расути шум и ту настаје вечни, непролазни сусрет Бога и човека. Човека и човека у фокусу.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

158

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

159

REFRESH

YOUR BOOK

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

184

ILI, ILI

PIŠE: WOOD PLAY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

185

Između onoga što vidimo i onoga što o tome pomislimo postoji razmak kraći od treptaja. Prekratak da bi se primetio, taman dovoljno dug da se u njega smesti ceo život. Godinama sam mislio da decu treba uveriti da su lepa spolja i iznutra. Danas mislim da ih treba obavestiti od koga im ta lepota stiže i da je pozajmljena. Nama odraslima ta informacija, uzgred, treba hitnije. Ovaj tekst je nastao iz knjige koju smo napisali kao porodica. Zove se Hvala stablu, na koricama piše da je filozofska bajka, i nigde ne piše da je za decu. Nije to previd. Pisali smo je za decu i za dete u odraslom, jer su pitanja ista. Odrasli ih samo više ne postavljaju naglas, nego u tri ujutru. Iza knjige stoji i porodična misija koju smo nazvali Wood Play, igra porodičnog stabla. Zbog papir na kome je knjiga odštampana nosi i misiju. Sve oko misije ćemo na samom kraju zaokružiti, kad bude imalo smisla, jer podatak bez konteksta je samo broj, a brojevi nikoga još nisu ganuli. Poznajem ženu koja sebe prvo potraži na zajedničkim fotografijama, kada se pronađe, obriše ih. Poznajem čoveka koji ćuti na sastancima, ne zato što nema šta da kaže, nego zato što su mu se reči nekada davno saplitale pred razredom i to je dobro zapamtio. Poznajem i ženu koja se i dalje pogne kad ulazi u punu prostoriju ljudi, iako u njoj odavno nije najviša osoba. Nijedno od njih ne misli da govori o detinjstvu. A svo troje govore isključivo o njemu. Postoji staro zapažanje, dosadno jednostavno i baš zato tačno. U svakom trenutku nam je nešto u prvom planu, a sve ostalo je pozadina. Ne vidimo celinu, vidimo ono što smo izdvojili. Ženi je u prvom planu jedna bora, dok su svi ljudi na slici puka scenografija. Ona ne preteruje. Ona samo vrlo pažljivo gleda u pogrešnu stvar. U tome smo, kao kultura, izuzetno dobri. Samokritika je naš najstariji nacionalni sport, sa

najviše učesnika i bez ijedne pauze. Deca to pokupe pre nego što nauče tablicu množenja. Devojčica koja svako veče broji pege po licu ne broji zato što se nada da će ih biti manje. Broji zato što je već primila poruku da se to broji. Onda porastemo i ne promeni se ništa osim rečnika. Ne kažemo više da su nam uši velike, kažemo da nismo dovoljno spremni. Ne brojimo pege, brojimo godine, propuštene prilike i tuđe objave. Isti kadar, samo sa dužom biografijom. Neke tuđe rečenice progutamo cele, bez žvakanja. Ne probamo ih, ne pitamo da li nam prijaju, samo ih primimo i nosimo dalje kao svoje. U svakom odraslom čoveku živi jedno dete koje je jednom čulo da nešto na njemu ne valja i to bez pogovora primilo kao tačno. Ono i dalje čeka opoziv. A dok čeka, tu istu rečenicu prosleđuje dalje, tiho i bez ikakve namere. Deca ne nasleđuju naše reči. Nasleđuju ono što o sebi mislimo. Naše prezime je Ilić. U njemu, tačno u sredini, stoji jedno malo ili. Trebalo mi je pola života i jedna knjiga da to primetim, što o mojoj pažnji govori više nego što bih želeo. Ista pega može biti mrlja ili mapa. Ista visina može biti smetnja ili pogled dalji od svih. Isti glas koji se saplete može biti sramota ili pesma. Isto detinjstvo može biti brdo na koje se penjemo doživotno ili rupa u koju propadamo. U onome što nam je dato rođenjem ne menja se ništa. Menja se samo ono što smo stavili u prvi plan. To je cela svesnost. Nije kurs, nije tehnika, nije aplikacija sa podsetnikom. Jedan trenutak u kome primetimo da imamo izbor šta u ćemo gledati. U srpskom jeziku postoji šesnaest kolena unazad i svako ima svoje ime. Otac, deda, pradeda, čukundeda, navrdeda, kurđel, askurđel, kurćup. I tako do šesnaestog, koje se zove Beli orao. U ženskoj lozi, do Bele pčele. Danas te reči zvuče kao lozinke za nešto što smo zaboravili da imamo. A one su dokaz da je nekome nekada bilo normalno da pamti tako daleko.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

162

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

163

Kad to vidite ispisano, prestanete da budete početak. Postanete nastavak. Vaše kovrdže su nečije kovrdže, vaš glas je nečiji glas. Stojite na ramenima ljudi koje nikada nećete upoznati, a koji su za vas divovi iz jednog sasvim neromantičnog razloga: izdržali su ono što mi više ne umemo ni da zamislimo. Svi nosimo poslove koji su ostali nedovršeni. Neki od njih nisu naši, doneli smo ih. Nečija davna želja, nečiji san koji nije stigao, nečija tuga za koju nije bilo vremena. Zato, ono što na sebi ne trpimo, najčešće nije greška. To je nedovršen posao, prosleđen dalje, i po pravilu stigne tačno onome ko ume da ga završi. Ali stablo nije samo ono što je iza nas. Ono je i ono što stoji sa nama. Niko ne postane siguran zato što mu je neko rekao da je dobar, nego zato što je osetio da u kući niko ne pokušava da ga popravi. Ljubav koja traži izmenu nije podrška, to je uslov. Podrška ćuti, gleda i svedoči. Ovu knjigu nije napisao pisac. Napisala je ujedinjena porodica, i potpisali smo se kao famILI. Istim onim ili, koje uvek daje izobor kojim ćemo putem krenuti i u šta biramo da gledamo. Jedni su pisali, drugi crtali, treći čitali naglas i govorili da može i drugačije. Bilo je i svađe, jer mi nismo savršena porodica i krošnju nikada ne čini jedan list.U našoj krošnji ni dva lista nisu ista. Na kraju knjige, smo pokušali da izbegnemo da ostavimo pouku, želeli smo da svako uloži energiju da pokupi svoje lešnike i popne ih u krošnju. Zato stoje četiri rečenice, i nisu upućene detetu nego odraslom, i detetu koje u njemu i dalje čeka. Šta god da ti je dato, nije greška. To je deo nečije davne želje, sna ili tuge. Ti si pozvan da to pretvoriš u nešto novo. Dete koje ovo čuje prestane da se izvinjava za sebe. Odrastao čovek prestane da se pravda. Niko ne mora biti isti da bi pripadao. Ni u porodici, ni među prijateljima. Stablo ima grane koje rastu na sve strane, ni dva lista nisu ista. Pripadanje se ne zaslužuje sličnošću. Ni u sedmoj godini, ni u četrdeset sedmoj. Ne nosi ono što nije tvoje. Ljubav ne traži da poneseš, već da poštuješ. Kad pogneš glavu da nosiš tuđe, zaboraviš svoje darove. Ovo je najteže i tiče se gotovo isključivo odraslih.

Svaki dar ima svoje vreme. I ništa ne kasni. Neki plodovi sazrevaju kasno. A najlepši, kad se niko više ne nada. Ko u ovo poveruje, prestane da žuri. Deca to primete pre nego što razumeju. Sada onaj papir sa misijom. OBNOVA! Za jednu tonu papira od recikliranih vlakana potrebno je nešto više od jedne tone starog papira. Za istu tonu papira od svežih vlakana ide između dve i tri tone drveta. Podatak je star, javan i niko ga ne krije. Knjige se ipak i dalje najčešće štampaju na svežem, iz tri razloga: belje je, lakše se nabavlja i tako se radi. Treći razlog je, kao i obično, najjači. Reciklirati znači uzeti ono što je već postojalo, ne baciti ga, i vratiti ga u opticaj u novom obliku. To je doslovno ono što u ovoj knjizi radimo sa darovima predaka. Ništa ne izmišljamo. Uzimamo glas, kosu, hod i tvrdoglavost koje su nam ostavili ljudi koje nikada nismo videli i vraćamo ih u upotrebu, ovaj put sa zahvalnošću. Zato je i knjiga odštampana na papiru koji je već jednom živeo. Nije to floskula. To je ista rečenica, izgovorena dvaput. Kroz sve stranice knjige ide jedna narandžasta veverica. Ona ne govori ništa pametno, što je u ovom trenutku istorije prilično osvežavajuće. Sedne na najvišu granu, pogleda šta se dole dešava i šapne dve reči. “Hvala stablu” To je veverica koja je obnovila šume sveta. Nije ih posadila. Zaboravljala je gde je sakrila žir, pa je iz njenog zaborava rasla šuma. Nije imala strategiju, imala je naviku: ono što dobije, ne potroši do kraja. A onda je i svet poverovao za njom. To je sve što želimo. Da svako od nas negde ostavi po jedan žir, ne znajući tačno gde. I da se narandžasta veverica ogleda na što više knjiga, koje po svojoj suštini uvek svedoče o čoveku takvom kakv jeste, baš takav dovoljan. ILI sam gledao šta mi fali. ILI sam bio zahvalan na darovanom.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

164

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

165

REFRESH

YOUR TEST

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

188

ČOVEK I ONO NAJLEPŠE U NJEMU

PIŠE: MARIJA BUBANJA, DIPL. DEFEKTOLOG I SERTIFIKOVANI NEUROMETRISTA IG: VERBATORIA.BEOGRAD

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

189

Kada bih morala da pronađem jednu jedinu reč koja bi stala u fokus svega što sam radila do danas, koja povezuje sve moje uloge, izbore i godine rada sa decom i odraslima, to bi, bez razmišljanja, bila reč: čovek. Sećam se da me je još od ranog detinjstva vodila duboka unutrašnja potreba da čoveka najpre razumem, pre nego što ga procenim. Uvek je bila prisutna ta ogromna želja, koju i danas jednako snažno nosim u sebi, da pozitivnom energijom, vedrim i iskrenim osmehom pokrenem ono dobro u drugima. To radim i danas, svakodnevno. Na ulici, na poslu, u prodavnici, na pijaci, u autobusu. I znate šta? U tome gotovo uvek uspem. Ima u tome nečeg autentičnog, nečeg što je duboko moje. Primetila sam još u najranijem uzrastu da većina ljudi komunikaciju, bilo verbalnu ili neverbalnu, započinje iz mesta brige, stresa, negativnih stavova i teških osećanja. To mi je u prvom trenutku smetalo, ali sam brzo ostala dosledna sebi i rešila da to ignorišem. Ponekad bi se ljudi začudili, ponekad bi bili vidno razočarani što ne podržavam tu njihovu negativnu energiju. Ali to za mene jednostavno nije bilo moguće. Jasno bih to videla i osetila, a onda nastavila da sledim svoju svrhu. Poziv u kojem se spajaju nauka i ljudskost Kao diplomirani defektolog, sa više od 15 godina rada u direktnom kontaktu sa decom i odraslima, naučila sam da svaka osoba nosi jedinstvenu priču. Moj poziv me je naučio strpljenju, ali pre svega dubokom uvažavanju ljudske različitosti. Kroz godine prakse shvatila sam da defektologija nije nauka o „nedostacima“, već umetnost pronalaženja načina da se prepoznaju i razviju potencijali tamo gde ih drugi možda ne vide.

Danas svoj rad nadograđujem kroz kognitivno-bihejvioralnu koučing psihologiju i stalni rad na sebi. U psihološkom smislu, još jasnije vidim koliko je ljudima potrebno sigurno mesto i podrška da bi poverovali u sopstvene mogućnosti. Živimo u društvu koje je često fokusirano na ono što nam nedostaje. Moja misija je upravo suprotna: da pomerimo fokus na ono što je u nama već svetlo, snažno i autentično. Za mene je svaki čovek jedno neponovljivo umetničko delo, a rad sa ljudima najfinija vrsta stvaranja. Tokom godina, kroz bezbroj edukativnih programa koje sam osmišljavala i vodila, uvek mi je cilj bio isti: da stvorim prostor u kojem se ljudi opuštaju, otvaraju i prisećaju ko zaista jesu. Testiranje talenata: ogledalo onog najlepšeg u nama Želeći da u rad unesem konkretan, naučno utemeljen i duboko human pristup, izabrala sam Verbatoria neurometrijsko testiranje talenata. U već izgrađen mozaik mog profesionalnog puta ova metodologija je došla potpuno prirodno, kao najlepša i najlogičnija nadogradnja svega što sam do sada stvarala. Ovo testiranje je na prirodan način spojilo moju defektološku struku, ljubav prema psihologiji i umetnosti sa savremenom naukom. Njegova najveća vrednost leži u tome što nema apsolutno nikakvu negativnu konotaciju. Ovde nema „loših rezultata“, nema neuspeha, ocenjivanja niti poređenja sa drugima. Svaka osoba je jedinstvena i posebna na svoj način, a ovo testiranje je osmišljeno tako da osvetli ono najlepše i najprirodnije u nama. Ono nam pokazuje u kom pravcu naš mozak prirodno funkcioniše sa najmanje napora i najviše radosti. Jednom kada razumemo

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

190

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

191

svoj unutrašnji neuronski sklop, put ka ličnom uspehu postaje sasvim prirodan. Jasne smernice kroz sve faze života Razumevanje sopstvenih potencijala nije rezervisano samo za jedan trenutak u životu, niti je to priča koja se tiče samo jedne dobi. Kad radim sa mladima koji se nalaze na raskrsnicama obrazovanja, bilo da se spremaju za upis u srednju školu ili biraju fakultet, kroz testiranje dobijamo priliku da jasno osvetlimo njihove prirodne talente. Vidimo da li osoba naginje ka prirodnim ili društvenim naukama, da li u sebi nosi izražene sklonosti ka muzici, kreativnosti, sportu ili logičkom razmišljanju. Iz celog tog spektra precizno nam se izdvoje tri dominantna talenta. Oni postaju naša polazna tačka i formiraju jasnu mapu razvoja za taj uzrast, dajući mladom čoveku i njegovoj porodici dragocen putokaz za izbor budućeg obrazovanja. Sa druge strane, u radu sa odraslima fokus je na razumevanju i potpunom iskorišćavanju sopstvenih resursa. Bilo da je cilj da osoba unapredi i obogati karijeru u kojoj se već nalazi ili da napravi kompletan profesionalni zaokret, testiranje pruža dubok uvid u ono što nosi u sebi i koje kapacitete može da pokrene. Kada osvetlimo te prirodne talente, proveravamo koliko se oni preklapaju sa njenim ličnim željama i interesovanjima. Na osnovu toga pravimo konkretnu mapu razvoja. Podrška bez gornje granice Jedna od najlepših stvari kod ove metodologije jeste njena univerzalnost i širina. Primena počinje već od četvrte godine života, u uzrastu kada se dečji svet tek oblikuje i kada pravovremeni uvid u prirodne potencijale može dati neprocenjiv vetar u leđa za ceo život. A sa druge strane, gornja granica ne postoji. Nikada nije kasno da čovek spozna sebe, da otkrije svoje potisnute talente i da sebi pruži šansu za novi početak. Moja velika želja i misija jeste da ovaj vid podrške dopre do što većeg broja ljudi, ali i do različitih sistema, počev od porodice, obrazovnih ustanova, poslovnih timova i organizacija. Razumevanje sopstvenih talenata ima izuzetnu snagu da pokrene na akciju. Kada osvetlimo ono lepo u pojedincu, mi ne menjamo samo njegov svet već i način na koji se odnosi prema svojoj porodici, poslu i okruženju. To je lančana reakcija dobrote i pozitivne energije. Fokus je, na kraju, uvek stvar izbora.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

170

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

171

REFRESH

YOUR PERSONALITY

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

194

HUSEINE, PRELEPA TI JE DUŠA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ I AMELA KESEROVIĆ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

195

Džirlo — čovek sveta u svetu! U Sarajevu postoje ljudi koje jednostavno moraš upoznati. Džirlo je jedan od njih. Njegovo ime je Džirlo, a njegova čajdžinica nosi njegovo ime i njegovu energiju. Znaju ga svi. Ne samo u Sarajevu, već i ljudi koji su kroz Sarajevo prošli, zastali, popili čaj i poneli sa sobom neku njegovu priču. On je čovek sveta u svetu. Putnik, domaćin, pripovedač i neko ko je od Sarajeva napravio malu tačku susreta različitih kultura, ljudi i sudbina. Kod Džirla ne dolaziš samo na čaj. Dolaziš da razgovaraš, da upoznaš nekoga novog, da čuješ priču koju nisi očekivao. Dolaziš zbog one posebne sarajevske energije koja osvaja i u koju se zaljubljuješ. Otišla sam da ga zagrlim nakon filmske projekcije i da mu kažem “Huseine, prelepa ti je duša.“ A on me je samo pogledao i upitao: “Mijče, kako ti je majka, kako je žuča? Hvala ti što si došla.”

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

196

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

197

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

176

PHOTO: UNSPLASH.COM E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

177

REFRESH

YOUR JAZZ

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

200

DONNY MCCASLIN, DUGOGODIŠNJI SARADNIK DAVIDA BOWIEJA, ZATVORIO ČETVRTI PONTA LOPUD JAZZ FESTIVAL

PIŠE/FOTOGRAFIJE: PR PONTA LOPUD JAZZ FESTIVALA

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

201

Tri dana programa donela su osam master radionica u Kneževom dvoru, tri koncerta u vrtu hotela Grand i jam sessione na kojima su učesnici nastupali sa svojim mentorima. Četvrto izdanje Ponta Lopud Jazz Festivala završeno je u subotu uveče, 29. avgusta, koncertom američkog saksofoniste Donnyja McCaslina i njegovog projekta Lullaby for the Lost u vrtu hotela Grand, nakon kojeg je usledio završni jam session. Poslednji dan bio je ujedno i programski najintenzivniji: u Kneževom dvoru održane su četiri master radionice na kojima su mentori i trinaest ovogodišnjih učesnika iz jedanaest zemalja radili na temama koje su se protezale od kreativnog procesa i ritma do pripovedanja kroz muziku. Dan je otvorila radionica Koreni i grane: šta se događa kada sebi u kreativnom procesu dozvolimo da budemo ono što jesmo, koju su vodili gitaristkinja i vokalistkinja Camila Meza, pijanista Gabriel Chakarji i bubnjar Elé Howell. Učesnici su kroz strukturisane kreativne zadatke istraživali kako se komponovanje razvija iz

ličnih i muzičkih korena, tradicionalne muzike, muzičkih uzora i sopstvenih životnih iskustava, kao i kako improvizaciju koristiti kao alat za stvaranje, a ne samo kao izvođački postupak. Usledila je radionica Istraživanje poliritmije i improvizacije bubnjara i perkusioniste Johna Hadfielda, u kojoj je ritmički centar muzičara predstavljen kao jednako važan kao i razumevanje harmonije. Hadfield je učesnike kroz glas, pljeskanje i hodanje uveo u polimetričke petlje, a potom razgovor usmerio na to kako se ovi koncepti primenjuju u improvizaciji i razvoju muzičkih motiva. Na ovu temu direktno se nadovezala radionica Pripovedanje kroz muziku meksičko-američkog bubnjara Antonija Sáncheza, četvorostrukog dobitnika nagrade Grammy, dugogodišnjeg saradnika Pata Methenyja i autora muzike za Oskarom nagrađeni film Birdman. Sánchez je govorio o razvoju motiva, prostoru, dinamici i nameri kao alatima pomoću kojih muzičar, bez obzira na instrument i stil, jasnije oblikuje muzičku misao i počinje da pripoveda sopstvenu priču.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

202

Popodne je glavni festivalski mentor Jamey Haddad otvorio svoju Slušaonicu, radionicu vođenu kroz snimke koji su ga trajno oblikovali. Haddad, koji je više od 25 godina perkusionista Paula Simona i ovogodišnji član Kuće slavnih Percussive Arts Societyja, govorio je o teksturama, formama, kao i harmonijskim i ritmičkim konceptima muzičkih tradicija Brazila, južne Indije i Afrike, otvarajući pritom pitanje koje je obeležilo čitavo izdanje festivala: kako se uranjanjem u druge muzičke svetove sopstveni izraz ne gubi, već produbljuje. „Nikada sebe nisam smatrao jazz masterom — volim tradiciju i volim da posmatram kako se razvija kroz moj život, a i dalje čekam da vidim ko ću biti kada odrastem. Sa ovom sjajnom grupom muzičara posejana su semena onoga što je najvažnije: sposobnosti da čujemo drugu osobu, ne samo u muzici već i u životu. Jazz je za to neverovatno sredstvo, jer sviramo na osnovu onoga što osećamo prema onome što čujemo,

a to znači da nekoga zaista morate čuti i osetiti. To se širi dalje i deo je rešenja za svet kojem je potrebno više ljubavi“, podelio je Haddad. Večernji program u vrtu hotela Grand doneo je nastup Donnyja McCaslina, saksofoniste poznatog po ključnoj ulozi na poslednjem albumu Davida Bowieja Blackstar. Njegov Lullaby for the Lost hrabro je jazz-rock izdanje u kojem saksofon često preuzima ulogu glavnog vokala, dok se muzički uticaji kreću od Neila Younga do Nine Inch Nailsa i Rage Against the Machinea. Na Lopudu je McCaslin nastupio sa Jasonom Lindnerom, takođe saradnikom na albumu Blackstar, na klavijaturama, Jonathanom Maronom, suosnivačem sastava Groove Collective, na basu, Antonijom Sánchezom na bubnjevima i Thanom Alexom kao vokalom. Nakon koncerta usledio je završni jam session, na kojem su učesnici poslednji put nastupili zajedno sa mentorima, dok je veče zaključeno DJ setovima Jasona Lindnera i Tome Ricova.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

203

Tokom tri festivalska dana vrt hotela Grand ugostio je tri koncerta koji su ponudili tri različita pogleda na savremeni jazz: Portal Camile Meze, Speaking in Tongues dua Rachel Eckroth i Johna Hadfielda, kao i McCaslinov Lullaby for the Lost. Dnevni program u Kneževom dvoru odvijao se kroz osam master radionica i razgovora. Trinaest odabranih učesnika iz jedanaest zemalja radilo je uz glavnog festivalskog mentora Jameyja Haddada, umetničku direktorku Thanu Alexu i međunarodni tim mentora, a ono što se učilo tokom dana redovno je već iste večeri proveravano pred publikom na jam sessionima. „Zahvaljujemo umetnicima koji na ovo ostrvo dolaze otvorenog uma i srca i dele svoje znanje, kreativnost i ljubav prema ovoj muzici. Hvala svima koji su sa nama od prvog dana — sponzorima i domaćinima na ostrvu koji nas pozivaju u svoje prostore, kao i svim prijateljima festivala koji vole jazz i žele da podrže umetnost i muziku uživo. Posebno zahvaljujemo našem Jazz Masteru, festivalskim mentorima, kao i učesnicima koji su učestvovali na master radionicama,

svirali i otvarali svoja srca na jam sessionima nakon koncerata. Nadamo se da ste uživali u muzici i da ćete nam se vraćati iz godine u godinu“, istakla je suosnivačica i umetnička direktorka festivala Thana Alexa. Letnji programski ciklus Kreativne platforme Ponta Lopud nastaviće se programom Ponta Lopud Book Bridge, koji će od 17. do 19. septembra ostrvo pretvoriti u književno utočište. Detalji o programu biće dostupni na pontalopud.hr i društvenim mrežama Kreativne platforme Ponta Lopud. Kreativna platforma Ponta Lopud predstavlja tri letnja kulturna programa tokom 2026. godine i spremno dočekuje sve ljubitelje umetnosti, pre svega filma, muzike i književnosti. Ponta Lopud Film Festival bio je prvi od tri događaja; održan je od 25. do 28. juna i bio je posvećen filmskoj umetnosti. Drugi događaj, popularni Ponta Lopud Jazz Festival, održan je od 27. do 29. avgusta i na ostrvo je privukao ljubitelje muzike, dok će Ponta Lopud Book Bridge od 17. do 19. septembra ostrvo pretvoriti u književno utočište i time zaokružiti letnje manifestacije.

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

204

PHOTO: UNSPLASH.COM

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

205

VERA

Vera u ljude, ljubav, ljubičice Vera u snagu, silu, sjaj Vera u oblak, odnos, oluju Vera u mir, mudrost, maj Vera nežnost, dodir, trag Vera u jutro, novi dan. Vera u sebe, kada je najteže. Vera u ljubav — i kada je nema. Vera da posle svake tame postoji svetlost.

Piše: Sofija Antonijević

E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE

PHOTO: MILANA JOVANOV

VIDIMO SE U OKTOBRU