Plezir magazin februar 2026

U vremenu disperzovane pažnje i sveopšte preplavljenosti informacijama, olako pristajemo da idemo linijom manjeg otpora. Zašto učiti novi jezik kada se možemo brzo sporazumeti i uz pomoć AI asistenta? Zašto organizovati čitav tim ljudi kako bi se napravila fotografija kada uz dobar prompt veštačka inteligencija to može da uradi za svega par sekundi? Zašto sesti i napisati svoj tekst, izveštaj sa lica mesta, odgovoriti na pitanje ili napisati opis u postu na društvenim mrežama kada će AI to uraditi brže i oponašajući ton osobe koja ima sve odgovore? Zato što uz to malo muke koja dolazi sa ovim zadacima dolazi i zabava, nova iskustva i osećaj zadovoljstva zbog postignuća koje nije došlo instant. I ne, nije tako zabavno kada nešto tražite pa treba da prekopate arhivu, odete u biblioteku, kada ne možete da se setite prave reči da biste izrazili ono što osećate u tom momentu ili kada na ulici pokušavate da se locirate u nepoznatom gradu i sporazumete sa strancem sa kojim ne govorite nijedan zajednički jezik, ali svakako nas vraća u trenutak i tera da vežbamo svoj mozak i treniramo strpljenje i toleranciju na frustraciju. Naravno da ne mislim da treba da se vratimo na vreme u kome smo crtali po pećinama, uostalom da nije razvoja tehnologije mi se sada ne bismo čitali na ovaj način, ali svakako mislim da ne treba tako lako da odustajemo od vlastite kreativnosti. S tim na umu, ovog februara govorimo o književnim klubovima, (celoživotnom) učenju i istraživanju, o umetnosti i stvaralaštvu a sve to uz poziv da stvarno zastanemo, usporimo i damo sebi priliku da radimo stvari nesavršeno samo zato što u njima uživamo.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

RITUAL

ŽIVOTNI STIL

Kuće za odmor

Ženski prostor dr Monika Bilbija Ponjavić

Dea Džanković

Obrazovanje u Japanu

STIL

U Beograd su stigle Basne iz popravnog doma

Plezir šoping vodič za Dan zaljubljenih

BRZOPOTEZNA, SA ŽRTVOVANJEM

Časopis Omorika

Naša stvarnost

Između zalogaja: BANGS AND BITES

Marija Stošić Nikolić

Književni časopisi

Ivana Gložić Meter

Modni Plezir Paduri studio

Neuramljene, Aleksandre Stošić Krstović

Mundo Book Club

Celoživotno učenje

Sanja Veselinović Stojanović

redakcija PleziR

prostor sa naslovnice Жenski

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: Hadži-Aleksandar

Đurović @aleksandrijafilm

U novinarstvu svaka priča kreće od pet ključnih pitanja Ko? Šta? Kada? Gde? Zašto? ali ja ću ovom prilikom promeniti fokus i postaviti pitanja: kakav? i čiji? a odgovor na oba ova pitanja je jednoznačan i glasi ženski. Da, glavni lik u ovoj našoj priči je jedan prostor u centru grada, Жenski, koji funkcioniše kao mesto susreta, nadahnuća, prostor za rad, organizaciju događaja, radionica, seminara i izložbi. Sa Unom i Sanjom koje stoje iza Жenskog razgovarala sam o autentičnosti, ženskom stvaralaštvu i prostorima slobode.

Krajem januara ugostili ste nas u vašem kreativnom kutku, u Жenskom prostoru, gde smo fotografisali multimedijalnu umetnicu Deu Džanković za naslovnu stranu ovog izdanja, čime smo zaokružili jednu priču budući da je Dea upravo u Жenskom pro-

storu imala priliku da predstavi svoju knjigu, ali i da bude deo izložbe Pod ženskom suknjom, zajedno sa još 22 umetnice koje ste tom prilikom uvrstili u postavku. Stoga, hajde da krenemo najpre od ideje da otvorite svoj prostor za stvaralaštvo žena?

Ideja Ženskog prostora nije nastala iz potrebe da se otvori još jedno mesto, već iz želje da se stvori prostor u kom je žensko stvaralaštvo podrazumevano. Mesto u kom se proces ne požuruje, gde različiti izrazi mogu da koegzistiraju i gde se žene okupljaju ne zato što „moraju“, već zato što osećaju poziv. Ženski je zamišljen kao tačka susreta između umetnosti, znanja, tela i razgovora, ali pre svega kao prostor u kom se žene osećaju dovoljno sigurno da budu autentične, bez potrebe da se objašnjavaju ili dokazuju.

Pre gotovo sto godina (1928) jedna žena (Virdžinija Vulf) je pozvana na Univerzitet u Kembridžu da govori o položaju i stvaralaštvu žena, iz kog je kasnije proizašao čuveni esej Sopstvena soba. Virdžinijina premisa je bila da žena da bi se bavila stvaranjem i kreativnim radom mora najpre imati namirene osnovne potrebe i mora imati sopstveni prostor slobode. Nažalost, patrijarhat i njegovi repovi su aktuelni i 100 godina kasnije pa je i u 2026. važno naglasiti da se prostori slobode moraju uporno i iznova osvajati. Kada ste osmišljavale Жenski prostor, šta je bila vaša polazna osnova, iz koje potrebe je on nastao?

Pre gotovo jednog veka, Virginia Woolf je u eseju A Room of One’s Own jasno artikulisala ideju da žena, da bi stvarala, mora imati sopstveni prostormaterijalni, ali i mentalni. I gotovo sto godina kasnije, ta potreba nije nestala.

Kada smo osmišljavale Ženski prostor, polazna osnova bila je upravo ta - potreba za mestom koje ne traži dozvolu. Prostor u kom žena ne mora da zasluži prisustvo ulogama, postignućima ili

stalnim objašnjenjima. Ženski je nastao kao odgovor na tu tihu prazninu izme-

đu privatnog i javnog, kao prostor koji se svesno, uporno i nežno osvaja.

Da li je bilo teško osmisliti i organizovati prostor tako da rezonuje sa većom grupom ljudi i da se mnogi u njemu osećaju udobno i prijatno? Da li ste opremanju prostora pristupile intuitivno ili ste u tom poduhvatu imale pomoć? I s tim u vezi, kako se prostor ali i koncept Жenskog prostora menjao od otvaranja do danas?

Najveći izazov nije bio estetski, već emotivni: kako stvoriti prostor u kom se različite žene osećaju dobrodošlo i opušteno. Opremanju smo pristupile kombinacijom intuicije i promišljenog dizajna, sa jasnom idejom da prostor mora da „diše“ i da se prilagođava ljudima koji ga koriste.

Od otvaranja do danas, Ženski se menjao zajedno sa zajednicom. Postajao je slojevitiji, mekši, manje opterećen formom, a više usmeren na doživljaj.

Kako biste danas, dve godine od otvaranja, opisale Жenski prostor? Kakva se energija u njemu oseća?

Danas je Ženski prostor u kom se oseća prisutnost. Energija je mirna, ali živa. U njemu postoji dozvola za tišinu, ali i za susret, razgovor i razmenu. To je mesto u kom se ne traži savršenstvo, već iskrenost. Prostor u kom žene mogu da budu tačno tamo gde jesu.

Kada smo okruženi umetnošću, lepotom i autentičnim ženama, neminovno je da se iz tog kreativnog naboja rađaju nove ideje i koncepti. Kako je saradnja sa ženama koje su prošle kroz radionice, predavanja i zajednički rad uticala na vas?

Saradnja sa ženama koje su prošle kroz radionice, izložbe i zajedničke procese snažno utiče i na nas. Iz tih susreta ne nastaju samo nove ideje, već i nova poverenja, ona vrsta poverenja koja se ne podrazumeva, već se gradi vremenom. Ženski prostor je u tom smislu dvosmeran, koliko pruža, toliko i menja nas same.

Ukoliko se neko u ovom trenutku razmišlja da vam se pridruži, šta biste rekle kome je Жenski prostor namenjen i, možda još važnije, šta želite da svaka žena ponese sa sobom nakon boravka u njemu?

Ženski je namenjen ženama otvorenog

uma, koje traže prostor u kom se znanje, uživanje i razmena prirodno prepliću-bez pritiska i bez zadatih uloga. Ono što želimo da svaka žena ponese sa sobom nije gotov odgovor, već osećaj unutrašnje slobode: dozvolu da istražuje sopstveni ritam, glas i izraze na način koji je njoj prirodan.

Jedna od tema u fokusu ovog broja je obrazovanje i celoživotno učenje.

Koliko je za vas i vaša zanimanja i interesovanja koja razvijate paralelno važan mentorski rad, povezivanje sa pravim ljudima i mestima?

Mentorski rad, povezivanje sa pravim ljudima i mestima i razmena iskustava za nas su suštinski deo rada. Celoživotno učenje ne vidimo kao gomilanje znanja, već kao proces stalnog širenja perspektive, kroz susrete koji ostavljaju trag i podstiču dalje kretanje.

Možete li da podelite sa nama, kakve nas priče, susreti ili događaji očekuju u narednom periodu?

U narednom periodu fokus ostaje na programima koji povezuju umetnost, telo, razgovor i preduzetništvo. Biće više susreta koji otvaraju dijalog i ostavljaju prostor za novo bez rigidnih formi, ali sa jasnom namerom i pažljivo biranim ljudima.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

PLEZIRr I TU AL

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

Sa prvim izdanjem Plezir Rituala u ovoj godini uvodimo vas uz sanjive stihove pesme Nedelja, multidisciplinarne umetnice Dee Džanković koja vas ovog meseca pozdravlja i sa naše naslovne strane. Dea je početkom godine objavila pesmu i spot Nedelja, koji je svojevrsna intimna šetnja sa umetnicom jednog nedeljnog popodneva ali i nostalgično ljubavno pismo Beogradu i njegovim stanovnicima. Ovom prilikom osvrnule smo se na njene omiljene rituale, na umetničku praksu, performanse, muziku koja joj trenutno okupira pažnju, ali i kafanu, Junga, rad sa tarotom, crvenu boju, kao i radoznalost i interdisciplinarnost u stvaralaštvu.

Kako započinješ dan?

Dan započinjem šetnjom sa psom.

Kada se vratimo u stan, puštam FIP radio dok pravim doručak i kafu, i dok jedem. Aktivno otkrivanje nove muzike mi je važno jer me inspiriše i pomaže mi da izađem iz ustaljenih tokova i poznatih obrazaca. Nakon toga dan zaista može da počne.

Fotografije: Hadži-Aleksandar Đurović @aleksandrijafilm • Šminka: @od_sna • Lokacija: Жenski @zenski.prostor • Kreativna direkcija: Andrijana Kovrlija @andrkovr i Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Kako izgleda jedan tvoj tipičan dan, budući da trenutno radiš kao slobod-

na umetnica. Koliki je izazov ostati organizovana?

Iskreno, „jedan tipičan dan“ za mene ne postoji. Bavim se vrlo različitim poslovima od kojih živim, paralelno sa umetničkom praksom za koju živim, pa se dani stalno menjaju. Jedini dan koji mogu da nazovem tipičnim jeste nedelja. Zbog toga mi je nedelja kao emotivno stanje veoma važna, i to sam želela da prenesem u prethodnoj pesmi. Ona za mene predstavljatihu svečanost i blago melanholičan, slatko-tužan sentiment. Tog dana gledam filmove, ćutim, šetam, maštam i svesno ne očekujem ništa ni od sebe ni od sveta.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Na ugađanje sebi, ali sa elementom nečega blago dekadentnog. Za mene je plezir umeće i sposobnost da sebi priuštiš uživanje bez osećaja krivice i bez potrebe da ga opravdavaš. To je veština koju još uvek učim.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Sviranje ukulela i pevanje, to mi je mali, ali važan način da se vratim sebi u toku dana. Imam i jedan bonus ritual koji, nažalost, ne mogu da praktikujem svakodnevno iz zdravstvenih razloga: domaća kafa iz bakarne džezve, ratluk od oraha i čašica kruškovače. To je moj omiljeni ritual za početak dana, koji danas čuvam za zaista posebne dane.

Kada si osetila da je umetnost polje u kome možeš da budeš svoja, da izraziš sve ono što želiš i osećaš?

Rekla bih da sam to znala još od kada sam bila mala, od šeste godine, kada sam crtala po telefonskom imeniku bake i bila neutešna što svoje radove ne mogu da ponesem sa sobom, preko muzičkih nastupa za dedu, a kasnije i za celu ulicu. Postojao je deo mene kada sam se osećala najživlje, koji je kasnije nekako potisnut i cenzurisan. Poslednjih nekoliko godina aktivno radim na tome da se taj osećaj vrati i da ponovo bude deo mog svakodnevnog stvaralaštva.

Odeća: KŌZMA KAFTANS @kozma.kaftans

U svojoj umetničkoj praksi, zavisno od faze baviš se performansom, muzikom, filmom, fotografijom – a neretko i svim ovim formama istovremeno, kada je reč o konceptu koji to dozvoljava. Trenutno, u tvom fokusu je muzika za koju sama pišeš pesme i praviš aranžmane, što se vizuelnog dela tiče, osmišljavaš spotove koje realizuješ u saradnji sa Hadži-Aleksandrom Đurovićem. Sa kakvim emocijama ulaziš u ovaj proces i kakve emocije, pesničke slike i umetničke reference želiš da podeliš sa svojom publikom?

Kada radim muziku, spotove ili performanse, ne ulazim sa namerom da prenesem jednu određenu emociju. Više mi je važno da publika, bilo da sluša pesmu, gleda spot ili učestvuje u performansu, oseti povezanost, da se otvori za sopstveno iskustvo i introspektivno osećanje. Meni je ono što umetnost treba da radi upravo ovo, da sažme taj neopipljivi kvalitet života, i da kroz različite forme, bilo da su muzika, film ili performans, otvori prostor za razumevanje i povezivanje.

Pesma Nedelja i spot za istu, objavljen je početkom godine i bio je neposredni povod za naš razgovor. U narednim mesecima stiže još jedna pesma pod nazivom „Uspavanka za odrasle“ ali i tvoj prvi EP „Kao neko ko se voli“. Možeš li da nam otkriješ kakvim emocijama si se vodila stvarajući ih, šta je ideja iza pesama, i na koji način Sveto srce, artefakt koji smo koristili i prilikom ovog fotografisanja rezonuje s tobom i tvojim umetničkim delovanjem?

Rekla bih da EP i pesme koje će se na njemu naći predstavljaju jedan veoma nežan pregovor sa sobom, sa sopstvenim slabostima, granicama i načinima suočavanja sa vlastitim greškama. Stvarala sam ih kroz preispitivanje sebe i svojih emocionalnih obrazaca. Emocije na EP-u su zrele. Tu je tuga, prihvatanje i introspektivno posmatranje ali ne da bi se rešile već da bi se razumele sa odgovornošću. Rad na ovom materijalu pomogao mi je da prepoznam i razumem delove sebe i osećanja koja sam ranije ignorisala, posebno nedostatak ljubavi prema sebi i drugima.

Meksika i simbol je koji me prati već neko vreme, zajedno sa kultom Marije. Za mene predstavlja otvaranje srca; u katoličanstvu simbolizuje centar ljubavi, posvećenje, izvor saosećanja i milosti - sve teme koje su mi važne u ličnom životu i koje se prelivaju u muziku u ovom trenutku.

Koju svoju pesmu i propratni spot bi izdvojila kao projekat kojim si sveukupno najzadovoljnija?

Naravno, izdvojila bih Nedelju, jer je to do sada muzički najzrelija pesma koju sam napravila. Veoma je nežna i ranjiva, a u muzici se oslanja na univerzum alternativnog roka 90-ih, što je moj kreativni dom kada je muzika u pitanju.

Mislim da sam ovom pesmom postigla ono što sam oduvek želela u svom muzičkom izrazu. Iako је jednostavаn, spot je veoma intiman, kao da su svi koji ga gledaju pozvani da dele jedno nedeljno popodne sa mnom, i ne mogu da zamislim nešto što bi bolje išlo uz pesmu, što nije slučaj sa mojim drugim spotovima.

Sveto Srce, artefakt koji smo koristili i prilikom fotografisanja, donela sam iz

Govoreći o simbolima i likovnom jeziku, prirodno dolazimo do tvoje velike inspiracije za rad i stvaralaštvo – taro-

ta. Tarot je na mnogo načina obeležio tvoje stvaralaštvo, bilo kroz umetničku praksu kao deo performansa Suzovača gde si kreirala poseban „kafanski tarot“ ili „korporativni tarot“ koji si kreirala prilikom rezidencije u Moskvi, kada si stvorila čitavu izmaštanu liniju proizvoda za duhovnu praksu, ili kroz tarot radionice i rad s klijentima. Šta te je izvorno privuklo tarotu i kako je rad sa njim i njegovo izučavanje, kao i izučavanje arhietipova proširio tvoju umetničku praksu i pružilo ti bolje razumevanje ljudi i situacija?

Na tarot špil sam naišla u ranim dvadesetim u jednoj maloj, ezoteričnoj knjižari - kiosku u podzemnom prolazu ispod hotela Moskva. Ugledala sam špilove u korpici i odmah me je privukla karta Ljubavnika koja je bila na paketu. Tada sam osećala istovremeno privlačnost i nelagodu, i trebalo mi je skoro mesec dana da odlučim da ih kupim. U to vreme se na tarot nije gledalo blagonaklono; ljudi su bili fascinirani, ali često i podozrivi i podsmešljivi kada bi videli da ga nosim sa sobom ili koristim.

Rad sa tarotom i izučavanje arhetipova, kroz literaturu, istoriju, ali pre svega kroz rad sa ljudima, omogućilo mi je da proširim umetničku praksu na više nivoa. Tarot mi pomaže da bolje razumem ljude, njihove potrebe i skrivene obrasce koji pokreću svet, jer svaka karta nosi univerzalne emocije i dileme povezane sa ljudskim iskustvom.

Kroz tarot sam razvila i umetničke projekte, poput kafanskog tarota i korporativnog tarota. Tarot i druge ezoterijske prakse trenutno istražujem u kontekstu komodifikovane duhovnosti i globalnog diskursa o alternativnim znanjima, posebno u vremenu finansijske krize i neizvesnosti, fokusirajući se na to kako se retorika ovih praksi često zloupotrebljava za jačanje kapitalističkog sistema.

Interesantno je da se kroz tvoje umetničke i kreativne projekte neretko provlači psihologija, što nije neobično ako uzmemo da si pre umetničkih studija studirala upravo psihologiju. Na koji način se znanja stečena u tom periodu i interesovanja prožimaju kroz tvoj rad, ako uzmemo već pomenuti kolektivni performans „BURN/OUT“,

„Suzovaču“, kao i performans „Kratki traktat o brutalnosti“, ali i činjenicu da javno neretko govoriš o mentalnom zdravlju iz lične perspektive, problemima sa anksioznošću i već pomenutom pregorevanju?

Psihologiju sam studirala svega jedan semestar, jer sam ubrzo shvatila, nakon brutalno iskrene izjave profesora o svom životu, da rad u psihologiji nije za mene. Ipak, sama psihologija, a posebno Jungov rad, ostavili su dubok utisak na mene i oblikovali način na koji posmatram sebe i svet. Moj umetnički rad je, u suštini, pokušaj da razumem sebe i da istražim kako su lična iskustva uslovljena društvenim okolnostima i kako prelaze u kolektivna, posebno u vremenu koje je duboko fragmentisano i stresno, što utiče i na kolektivnu psihu. Zbog toga su teme mentalnog zdravlja u mom radu veoma važne, ali ne na perfomativan način ili zbog trendova, već zbog hitnosti razumevanja kako pritisci savremenog života kreiraju nove psihološke obrasce, moduse ponašanja i osećaj otuđenja.

Na koji način se ti uzemljuješ?

To mi je teško pitanje, jer osećam da sam još uvek u procesu učenja kako da se zaista uzemljim. Najviše me, iskreno, uzemljuje pevanje i sviranje. Taj element je godinama bio potpuno odsutan iz mog života i tek mu se sada vraćam. Probala sam različite metode, od meditacije, preko dnevnika briga i dnevnika zahvalnosti, do raznih drugih tehnika ali ništa me ne dovodi tako neposredno u sadašnji trenutak kao muzika. U njoj sam najprisutnija.

Kome se obraćaš kad nisi sva svoja?

Starijoj sestri, ona me najbolje zna.

Ako govorimo o načinima opuštanja i otpuštanja, neminovno dolazimo i do Kafane koja ti je u umetničkom smislu bila vrlo zanimljiva za istraživanje. Kakav uvid ti je istraživanje kafane pružio?

Kafana me je zanimala pre svega kao

društveni kontekst, kao mesto gde se ljudi opuštaju, gde se prašta i gde se

emocije slobodno ispoljavaju, što mnogi drugi prostori ne dopuštaju. Istra -

živanje kafana mi je mnogo pružilo. Pre svega, naučila sam da posmatram kafanu kao kontekstualni prostor u kojem sam mogla da zalečim svoje srce u periodu kada je bilo slomljeno. Kroz

istraživački proces kafane i kreiranje radova za izložbu Suzovača , prolazila sam kroz iskustvo koje mi je omogućilo da se povežem sa ljudima na dubljem nivou. Takođe, istraživanje kafane mi je pomoglo da prepoznam i prevaziđem deo sebe koji je tada bio zatvoren, egoističan i poprilično snobovski. Iako muzika u kafani možda nije nešto što slušam svakodnevno, sada razumem i mogu da cenim njen uticaj i to koliko otvara ljude, koliko oslobađa emocije i koliko je to iskustvo vredno.

Iz priče o kafani, putem asocijacije (karirani crveni stolnjaci kao tipičan primer ovdašnje kafane) dolazimo do crvene boje koja je neodvojiv deo tvoje pojave i brojnih radova (Crvena soba u Kratki traktat o brutalnosti, Holi Mara, Crvenolom, Dečak u crvenoj sobi…). Kakvu simboliku za tebe ima crvena boja?

Crvena boja je za mene imala posebnu simboliku, posebno u ranoj fazi mog stvaralaštva. Jedan tekst iz moje

pesme u knjizi poezije Ono što nisi bila dobro kaže: „Živim u crvenoj, a sećam se plave“. Crvena je tada predstavljala suočavanje sa sopstvenim besom i nagomilanim emocijama, ali i način da se izrazim i budem vidljiva. U maniru likovnih umetnosti, bila je moj „superherojski kostim“ - davala mi je hrabrost da se pojavim i izrazim u umetničkom svetu koji mi je, u početku, delovao zastrašujuće. Pružala mi je osećaj dozvole, zaštite i životne energije; crvena se ne ignoriše, i tada je simbolizovala moj trenutak da se pojavim svetu najglasnije što mogu. Ipak, u poslednje dve godine moji radovi su prešli u drugačiju fazu, dominiraju siva, crna, bež i bela, jer se bavim temama sinergije kapitalizma i duhovnosti, kao i generacijskog vizuelnog identiteta. U tom kontekstu crvena više ne pripada mojoj trenutnoj vizuelnoj paleti, iako je i dalje koristim u nekim projektima, poput spotova, gde njena simbolika i dalje ima svoju ulogu.

Crvena boja je kroz kolaže sastavni deo pomenute art knjige „Ono što nisi bila dobro“ koju si predstavila na Kalenić pijaci, uz odlične reakcije publike. Da li si razmišljala o tome kako bi ljudi u klasičnoj kafani reagovali na tvoju muziku?

Iskreno, ovo je već tema za četvrtu pesmu i spot, jer ćemo ga snimati upravo u takvom okruženju, pa ćemo tek videti kako će publika reagovati. Ako bih jednom rečju opisala svoju muziku, to bi bila iskrenost. Prava kafanska muzika je takođe iskrena, puna sirove emocije i suočavanja sa životom. Iako možda ne delimo isti melos i iskaz, iskrenost nas povezuje. Mislim da će baš takav susret iznedriti zanimljive stvari i dodati pesmi novu dimenziju, uvodeći je u društveni kontekst.

U intervjuima neretko ističeš da je Beograd grad sa kojim si najviše kliknula i u kome se osećaš kod kuće, a da to nije ni Novi Pazar u kom si se rodila, ni Kraljevo u kom si često boravila u detinjstvu, ni Istanbul u kome si provela tri godine na master studijama, niti Berlin u kome si jedno vreme živela. Šta je ono što voliš kod Beograda?

Beograd nema laganu energiju. Postoji nešto veoma privlačno, mračno i magično u njemu. Ono što ja najviše volim jeste taj neopipljivi osećaj misterije i mistike, uvek imaš utisak da ti se nešto neočekivano može dogoditi iza ćoška. Takođe, volim njegovu „škorpionsku“

moć ponovnog rađanja nakon bezbroj uništavanja tokom njegove istorije, i rezilijentnost, sposobnost adaptacije i otvorenost prema stranim ljudima i različitim uticajima iz sveta čini ga posebnim. Osećam da ovde pripadam, da ne moram ništa da objašnjavam.

Osim što ti je najčešća scenografija u spotovima i deo mnogih foto projekata, skriveni Beograd je deo tura koje vodiš. Ispričaj nam malo više o tome.

Mislim da je zanimljivo kako se moja ljubav prema Beogradu prelila u istraživački rad, a potom i u ture, kroz koje delim svoju fascinaciju sa drugim ljudima. Jedna od mojih omiljenih tura je LGBTQ+ istorija Beograda pod nazivom Brisani prostori, koju vodim u saradnji sa organizacijom Rainbow Ignite , jednom mesečno. Druga tura je Tajni simboli Beograda, gde obilazimo nasleđe i masonsku istoriju grada iz 19. i početka 20. veka, što je značajno oblikovalo urbani razvoj Beograda, kakvim ga danas poznajemo. Treća tura, Poetska nostalgija, podseća me na jednostavne razloge zbog kojih volim ovaj grad, obilazak starih zanatskih radnji i prostora koji čuvaju tragove pitomijih vremena

daje mi posebno zadovoljstvo, naročito u vremenu kada grad postaje sve bučniji, haotičniji i težak za manevrisanje.

U ovom broju smo želele da se dodatno fokusiramo na (celoživotno) obrazovanje, pa bih te zamolila da sa našim čitaocima podeliš koji su tvoji izvori odakle krećeš u svoja istraživanja i kako u svom umetničkom radu koristiš naučni/multidisciplinarni pristup.

Kad je u pitanju celoživotno obrazovanje i istraživanje, najviše se oslanjam na radoznalost i ličnu inicijativu. Trudim se da istražujem različite izvore i discipline, pohađam radionice, doživljavam nova iskustva, gledam dokumentarce i istražujem. Za mene je važno da povezujem informacije sa različitih mesta i da ih interpretiram kroz umetnički rad. Ne radi se o formalnom obrazovanju ili praćenju jednog izvora; više je stvar želje za znanjem i ljubavi prema životu. Ta radoznalost omogućava mi da razvijam interdisciplinarni pristup i da u svom radu koristim uvide na kreativan i organski način. Već imam dva mastera iz likovnih umetnosti, jedan sa Sabancı univerziteta u Istanbulu, a drugi sa Fa-

kulteta likovnih umetnosti u Beogradu, i sada osećam potrebu za doktorskim studijama, za daljim istraživanjem i za mogućnošću da kroz istraživanje nešto konkretno i značajno kažem kroz svoj rad.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/emisiju/podkast?

Knjiga: Poslednja ljubav u Carigradu Milorada Pavića, tarot-roman u kojem čitalac aktivno učestvuje i može da „prorekne” sopstvenu sudbinu.

Film: A Poet , kolumbijski film reditelja Simona Mesa Sotoa iz 2025. godine. Možda film koji mi se prošle godine najviše dopao, a pritom je prošao poprilično ispod radara.

Podkast: The Moth. Podkaste slušam od 2014. godine, prvenstveno kako bih lakše podnosila gužve i sate provedene u Istanbulskom prevozu, a ovo je jedini koji je ostao deo mog života više od decenije. Reč je o storytelling podkastu, svaka epizoda ima drugu temu, snima se pred publikom širom Amerike i stalno me podseća na snagu dobre, iskrene priče.

Emisija/serija: Iskreno, već godinama osećam svojevrstan zamor od količine novog sadržaja i teško mi je da ostanem u toku sa savremenom produkcijom. Ipak, otkriće Nathan Fieldera i njegova serija The Rehearsal potpuno su me oduvali. Po mom mišljenju, jedan od najoriginalnijih i najzanimljivijih TV formata ikada.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila?

Moj san kome ću ove godine dati krila je muzika. Ova godina definitivno obeležava moj najozbiljniji upliv u muzički rad do sada. Iako sam ranije objavljivala pesme, singl Undercover Lover iz

2019. godine i nekoliko pesama u duu Gabriel sa Aleksom Stankovićem (I Can’t

Get You Off My Mind, Dream of You, Kad

ćeš da se vratiš u Beograd i Gledam stare filmove), tek sada osećam da ulazim u muziku potpuno svesno i zrelo.

Producent svih pesama koje će se naći na EP-u je Alexander Vujić Ohlsen iz

Fantazma Studija. Saradnja sa njim je ključna, jer imamo fantastičnu sinergiju. Rad sa njim mi je, u proteklih nekoliko meseci, dao prostor da prevaziđem sopstvene nesigurnosti i da rastem kao muzičarka. Po prvi put imam osećaj da radim sa kreativnim saradnikom koji intuitivno razume moj senzibilitet i u čijem prisustvu ne moram da objašnjavam ili branim svoje kreativne izbore. Zajedno gradimo muzički svet melanholije, slatko-gorkih emocija i alternativno/indie senzibiliteta, i to je prostor u kojem želim da pustim svoj san da zaživi.

ŠOPING VODIČ ZA DAN ZALJUBLJENIH

U saradnji sa lokalnim zanatlijama, umetnicima, dizajnerima i preduzetnicima pripremili smo vodič u kome ćete pronaći ideje za kupovinu poklona kojima ćete obradovati vašeg partnera/partnerku za Dan zaljubljenih, ali i svaku drugu priliku kada poželite da učinite plezir nekome koga volite! Ovo su naši predlozi!

Anka Jewelry

Anka Jewelry je brend nakita nastao iz lične priče i duboke povezanosti sa ženskom snagom, emocijama i autentičnošću. Inspirisan odnosom majke i ćerke, brend slavi prirodnu lepotu u njenom najiskrenijem obliku –nesavršenu, snažnu i jedinstvenu. Svaki Anka komad izrađen je od srebra sa pozlatom i neobrađenog poludragog kamenja.

Povodom Valentinova, Anka Jewelry predstavlja posebne poklon setove osmišljene kao celine koje zajedno pričaju priču o emocijama, unutrašnjoj snazi i autentičnosti. Svaki set nosi ime koje simbolizuje arhetip savremene žene - Grofice, Čuvarke i Kraljice, kao podsetnik na različite uloge, snage i slojeve koje svaka žena nosi u sebi.

Bilo da izabereš pojedinačan cvet ili buket, vrednost je ista. Ogleda se u prirodnoj lepoti i tvojoj emociji. U BG buketu pažljivo ističemo posebnost svake vrste, sa naglaskom na poljsko cveće.

BG BUKET

kupi ovde

Mileševska 38, Vračar, Beograd

Bikicki

Naši vinogradi se nalaze u selu Banoštor, na severnim obroncima Fruške gore, na samom obodu nacionalnog parka Fruška gora. Trenutno obrađujemo oko 12 ha organskih vinograda. U podrumu radimo po principima proizvodnje vina sa minimum intervencije, fermentacija je isključivo na prirodnim kvascima, bez ikakvih dodataka.

Portfolio se sastoji vina Sfera i Sfera Noir, dva Pet Nat-a: Victor i Nikka, crvenih Pinotte (Pinot Noir), Crne Tamjanike i Lily (Merlot), kao i oranža Cu (Pinot Grigio), S/O (Sauvignon Blanc), Uncensored (Traminac) i Moma iz keramike.

Brut and Cute

Brut and Cute je brend ručno izrađenog nakita od betona iza kojeg stoji Milica Okiljević. Sirov ili obojen, beton u kombinaciji sa staklom i toplim detaljima u

boji zlata stvara komade koji pričaju priču o kontrastu, snazi, eleganciji i ženstvenosti. Namenjen je svi-

ma onima koji znaju da nežnost i snaga idu jedno uz drugo.

Katarina Stajević

Umetnost je rečnik duše, a ljubav se takvim rečnikom najbolje prepoznaje.

Ako želiš da pokloniš nešto što ima vrednost, što je vanvremenski i van svih trendova, pokloni umetnost. Priroda i svakodnevne stvari su moja najveća inspiracija i stvaram uz želju da moj pogled na svet prenesem i drugima. Slike dolaze u različitim forma tima i motivima, da svako može da pronađe malo magije za sebe i druge.

Master Land, Balkanska 40b, Beograd

Kristalno Jasno

Kristalno Jasno posmatra nakit kao produžetak sebe. Neobrađeno kamenje i topli, zlatni tonovi oblikovani su u svedene, bezvremenske forme. Komadi su namenjeni svakodnevnom nošenjukao lični ritual. Fokus brenda je na osećaju koji nakit stvara dok ga nosimo. Nosi ono što jesi.

Touch vina

Touch vina nastaju na sunčanom, istorijskom mikrolokalitetu, Strumičko-radoviškom vinogorju. Za posebne prilike birajte Touch Premium selekciju, koju odlikuju visok standard kvaliteta, prefinjen ukus i elegantna završnica. Sigurna pratnja je i Touch Reserve selekcija, idealna za poklon ili uživanje u dvoje.

Find Your Mojo

Ljubav počinje pažnjom - prema drugima, ali i prema sebi. Mojo Microneedle Eye Patch brenda Find Your Mojo donosi nežan, ali moćan ritual savremene nege.

Zahvaljujući inovativnoj microneedle tehnologiji sa 2000 rastvorljivih mikroiglica i pažljivo odabranim aktivnim sastojcima, ciljano hidrira, zaglađuje fine linije i vidno osvežava zonu oko očiju. Diskretan luksuz koji poklanja trenutak mira, blistavosti i brige o sebi - savršen izbor za Dan zaljubljenih i podset nik da je samonega najlepši izraz ljubavi.

Find Your Mojo. Always.

Šop Microneedle EyePatch – MoJo

MILCE

Mi smo MILČE, mali porodični brend nastao iz ljubavi prema skijanju.

Otkako su kacige postale obavezne na stazama (nadamo se da ih svi nosite), primetili smo da je zafalilo one kreativnosti i unikatnosti koju su nekada donosile raznovrsne kape. Upravo iz želje da to promenimo nastaje Milče!

Milče navlake za kacige i kape za glavu izrađujemo ručno, sa mnogo pažnje i posvećenosti svakom detalju. Dostupne su u različitim bojama i modelima, greju, a uz to garantuju da nećete proći nezapaženo na stazi. Sve modele možete pronaći na sajtu, a pored postojećih radimo i modele po porudžbini!

Lillian art kolaži od presovanog cveća savršen su poklon za one koji cene umetnost i originalnost. Svaka biljka se pažljivo sakuplja i presuje, a zatim slaže u unikatne kompozicije inspirisane prirodom. Ovi kolaži unose lepotu, živost i autentičan umetnički izraz u prostor – nežan i poseban način da nekome pokažete ljubav i pažnju na Dan zaljubljenih.

Lillian art

kupi ovde

NUNU nakit

NUNU nakit nastaje polako, ručno i sa idejom da svaki komad ima svoj karakter. Volim da spajam naizgled nespojivo – moderno i vanvremensko. Asimetrija i nežni detalji, uz mali dodir tradicije, daju svakom komadu poseban karakter. Poludrago kamenje i hirurški čelik biram pažljivo, jer verujem u kvalitet koji traje. Ovo je nakit za svaki dan, ali i za one posebne trenutke kada želite da budete baš svoji.

S BRKOVI

U svetu masovne proizvodnje, brend Sbrkovi

čuva istinsku vrednost zanata kroz ručnu izradu galanterije od najkvalitetnije prirodne kože.

Naša filozofija počiva na detaljima - od preciznog ručnog šava do pažljivo biranih materijala koji vremenom postaju lepši. Bilo da je reč o novčanicima, card holderima, futrolama za pasoše ili torbicama za duvan, svaki komad nosi pečat unikatnosti i elegancije. Mi ne pravimo samo aksesoare, već dugovečne saputnike koji pričaju vašu autentičnu priču.

The Electric Apparel

Krojači Kontrakulture

U svetu brze mode i masovne proizvodnje, individualnost se lako izgubi. Zato je nastao Electric, brend unikatne odeće rođen u tattoo studiju.

Našu odeću stvaraju tattoo umetnici, za one koji žive supkulturu i nose stav, a ne logo.

Krojači kontrakulture iz srca Beograda, gde umetnost, pank i rokenrol i dalje imaju prednost nad mainstream-om.

Mon Mignon je poslastičarnica nastala iz dugogodišnje ljubavi majke i ćerke prema pravljenju torti, koja je od zajedničkog uživanja u kuhinji prerasla u originalan porodičan posao. Njihov stil se kreće od maksimalističkih, šarenih vintage torti do elegantnih, minimalističkih dekoracija sa pažljivo naglašenim detaljima. Uz domaće sastojke i saradnju sa lokalnim proizvođačima, njihove torte često izgledaju kao da su sišle sa Pinterest stranica, ali sa toplinom i autentičnošću domaće izrade, personalizovane i namenjene svim lepim i važnim prilikama.

Mon Mignon

kupi ovde

Sestre Vitanov

Nakit Sestara Vitanov čuva prošlost i uspomene, ali i ovaj trenutak sada, koji te kuje, grebe i glača ti uglove, koji ćeš poneti u sutrašnju sebe, nesavršenu, ali predivnu i sjajnu. Plemenitu i prirodnu. Od takvog je materijala nakit Sestara Vitanov.

SWEETS

Sweets donosi ručno rađene kolače i torte pripremljene od pažljivo biranih sastojaka, sa puno ljubavi i posvećenosti svakom detalju. U ponudi su bento torte, klasične torte, klasični i moderni kolači, kao i personalizovane slatke kreacije za rođendane, proslave i posebne trenutke. Svaki zalogaj je mali užitak.

Rare to find

Brend Rare to find je zamišljen kao mali online muzej u kome se susreću istok i zapad kroz selektovanu kolekciju vintage, umetničkih i dizajnerskih predmeta.

Fokus je na unikatnim ili dizajnerski jedinstvenim komadima iz sredine 20. veka, koje dizajner enterijera bira oslanjajući se na profesionalno znanje i iskustvo u kuriranju. Svaki predmet nosi jedinstvenu priču i trajnu estetsku vrednost.

T Flow je brend koji na jedan kreativan i zanimljiv način daje razne percepcije života. To je šareni svet ručno pravljenih stvari gde je akcenat stavljen na boje, ali i prirodne materijale poput drveta, tekstila i papira, kao neizostavne detalje svega što radim. Sjajno je kada u ljudima budiš dobro raspoloženje svojim idejama i radovima.

T Flow

kupi ovde

IZMEĐU ZALOGAJA : BANGS AND BITES

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron

Fotografije: Aleksandra Sekulić @bangs.and.bites

Those who love strophe also love catastrophes; whoever is for statues must also be for ruins.

Gottfried Benn

Njemački pjesnik Gotfrid Ben zapisao je da oni koji vole strofu moraju voljeti i katastrofu, kao što oni koji su za statue moraju biti i za njihove ruševine. U toj napetosti između forme i njenog propadanja, između znanja i njegove delikatnosti, danas se možda najtačnije prepoznaje i naša stvarnost.

U vremenu u kojem informacije bujaju, a razumijevanje jenjava, razgovor sa Aleksandrom Sekulić otvara jedan drugačiji prostor - prostor u kojem se znanje ne izlaže, već njeguje, ne demonstrira, već dijeli, kroz pažljivo kurirane fragmente.

Možda upravo u toj krhkosti leži ljepota.

• Kako si? Kako je ova godina počela za tebe?

Godina je počela osećajem da se nešto u meni jako promenilo. I to me čini lepo raspoloženom i inspirisanom.

U kojem sadržaju uživaš ovih dana?

Čitam ,,Fukoovo klatno” Um-

berta Eka, pod utiskom sam filma ,,Like Father, Like Son” režisera Hirokazu Kore-eda i

na šestom sam satu serijala o Drugom svetskom ratu, i još uvek me ne prolazi zadovoljstvo povodom nove Rosalíe.

• Omiljena riječ?

Mama.

• Omiljeno jelo/ukus/začin?

Začin mirođija, koji je, za mene, gotovo pa niche parfem. I baršunasta i otmena i mekana, svima pod nosem, a opet, buntovna. Jelo - prebranac, zauvek.

• Kada bi bila ukus, koji bi ukus bila?

Karamela.

• Zbog čega pustiš suzu?

Ne škrtarim na emocijama, ali se i ne razbacujem suzama. No, pomisao da moji roditelji nezaustavljivo stare ili stih Crnjanskog: za mnom će život u trešnje da se menja skupljaju mi grlo i otključaju suze, uvek. Čak i sada, dok ovo ispisujem.

Moje ime je Aleksandra i stojim iza jednog malog Instagram profila Bangs&Bites – što je, zapravo, neka vrsta virtuelnog doma gastrokulture, odraz prostora u kom dočekujem goste, oživljavam ukuse književnosti u kuhinji, na filmu i fotografiji. Bangs&Bites je skroman po svemu, osim po svojoj moći da mi pruži podršku u igri, kreativnosti, zanesenjaštvu – bez obzira na moje godine i zapovesti svakodnevice.

Gotfrid Ben govorio je u jednom od svojih eseja o važnosti ,,dvostrukog života”, naša civilizacija je, podseća Ben, protkana dvolikim, dvostrukim bićima poput sfingi, kentaura, hermafrodita. I sam ,,višestruk”, Ben je pisao poeziju, radio u službi hitne pomoći, bio dermatolog, venerolog, stručnjak za socijalnu medicinu, dakle, zastupao je život sačinjen

od fragmenata, živopisnih delova, a ne život kao sintezu. Volim da verujem da sam dobar đak Benove škole. Dakle, moje ime je Aleksandra Sekulić, naučni sam saradnik na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Doktorirala sam na temi modernističke poezije i Velikog rata, iako sam tip ličnosti koji će sve učiniti da izbegne konflikt. Kada god pomislim da to ipak nije moja tema, setim se kako, premda, kako rekoh, suzu ne puštam olako, uvek zaplačem na uvodne scene Gladijatora (još se ništa nije desilo, ali ja sam već izgubljena u redovima vojni-

ka, jer sam, kao Miloš Crnjanski, opčinjena veličanstvenom snagom kojom se život i smrt, u isti mah, objavljuju na bojnom polju).

I kako se pređe put od fronta do Instagrama, od stroge privatnosti do flerta s vidljivošću, od introverta i osobe

kojoj je u ideji komunikacije najvažnije da komunikacija izostane, do osobe

kojoj je jako stalo da nesputano komu-

nicira svoje male kreativne poduhvate? Vrlo lako, kao neki etički ispravan čin preljube – uvek postoji jedan deo mene koji me čeka, željan, da mu se vratim sa aktuelne avanture. Jer, kako kaže junak jednog od mojih omiljenih romana ,,Zlatni paviljon” Jukia Mišime, ,,lepota je veština”. I te lepote ne može biti ukoliko čovek nije spreman za nju, a biti spreman za lepotu znači negovati vlastite kapacitete i izvore iz kojih ona nastaje, znači biti nepokolebljiv u igri, onda kada svet traži da budemo nezaustavljivi u zbilji.

• Citiraš Mišimu: „lepota je veština“. Šta danas znači biti spreman za ljepotu, onda kada se traži da budemo efikasni i optimizovani?

Naš odabir lepote danas značio bi, najpre, suštinsko suočavanje sa rugobom i nakaznim licem sveta u kom živimo. Tek kada se potpuno prožmemo posledicama obescenjenog života i masovne proizvodnje smrti, možemo se posvetiti pitanju lepote na efikasan način. Svaki čovek, nezavisno od stepena obrazovanja, godina, pa možda čak i zdravstvenog stanja, mora imati jedan ritual, poput ukrštenih reči, šaha, a posebno, kreativnih veština kao što su pevanje, slikanje, pisanje, dakle, jedan čin u toku dana kojim će stvoriti nešto što do tog trena nije postojalo. Jer, linija ne postoji dok je ne povučemo i svaki put je drugačija, kod svakog od nas, kao otisak prsta. Pojedinačni ishod ovakvog na-

pora je autentičan, neponovljiv, koliko god mi pevali istu pesmu ili igrali istu igru. Posve je nebitan kvalitet te svakodnevne umetničke prakse, važna je ultimativna odanost samoj potrebi za igrom. Tako se stvaraju simbolički viškovi i originali (za razliku od naprednih kopija veštačke inteligencije, jer, šta je AI ako ne jedan preskupi moćni falsifikat), tako se menja psiha svakog od nas, tako se društvo leči od bolova i užasa u koje je zapalo sa tehnološkim napretkom i duhovnom retardacijom.

• Da li je pitanje lijepog danas luksuz, provokacija ili tiha subverzija?

Pitanje lepog, za mene, koliko god zvučala deluzivno, ima snagu revolucije, dakle i subverzije i moćne provokacije.

Jer, zamislimo da u svakoj laboratoriji, svakoj advokatskoj kancelariji, u svakom top menadžmentu skrivenom na poslednjem spratu nebodera od stakla – imamo pola sata u okviru kojih zaposleni crtaju u bloku broj 5, prave

origami ili ispisuju reči svog eseja, ti isti ljudi, po povratku u kancelarije, gotovo sam uverena, neće imati onaj nivo napetosti koji su imali do tog trenutka, imali bi potpuno drugačiji hormonski status i uravnoteženu psihoemotivnu dinamiku. Tih pola sata ne bi spasilo planetu ni gladi ni rata ni reklamnog bloka na Jutjubu, ali bi pojedinac postao osetljiviji za lepotu koja dolazi iz samog čina stvaranja, a prijemčiv za lepo, čovek biva manje nagrižen korozijom sveta, manje štetan i – ružan.

• Kao naučna saradnica, ali i autorka jednog intimnog, estetski promišljenog online prostora, živiš ono što si nazvala „višestrukim životom”. Da li te je to iskustvo naučilo većoj slobodi ili većoj odgovornosti?

Pružilo mi je veću slobodu, istovremeno zahtevajući i veću odgovornost. Jer, ako želim da uživam benefite višestrukog života, moram biti na visini zadatka, principijelna, vredna i posvećena – ne uvek istovremeno u svakom aspektu te višestrukosti, ali uvek kada se to od mene traži ili kada to od sebe očekujem.

• Naučni rad, modernistička poezija, Veliki rat – i onda bistro, Instagram, estetika svakodnevice. Šta se izgubi, a šta dobije kada se ti svjetovi dodirnu?

Izgubi se pritisak da se moram složiti u jednoj fioci, a dobije bogatstvo koje nikad ne izostaje kada se najbolje od različitih svetova udruži, kolažira, prožima.

• Kažeš da je prelazak ka vidljivosti bio nalik etički ispravnoj preljubi. Šta ti je u tom činu bilo najrizičnije: razotkrivanje ili zadovoljstvo?

Biti izložen, biti naočigled određenom broju ljudi koji nisu moja porodica ili

najuži krug prijatelja za mene vrlo često znači ogroman stres, okidač nesigurnosti i strahova. Ali, kada malo bolje razmislim, i zadovoljstvo koje se oseti nije bezazleno jer nosi veliki rizik želje da stvarno budem – vidljiva.

• Zašto si kao kreativni izlaz izabrala kuvanje, a ne pisanje – koje bi, spolja gledano, djelovalo „logičnije“?

Pisanje je paradoks moje egzistencije –pišem, dakle, profesionalno postojim,

tumačim, bivam vrednovana kroz ta tumačenja i istraživanja određene teme, ali u isti mah me je takvo pisanje blokiralo za sve što nije akademski tekst. Prvo lice, koje ovde koristim, meni je najmanje poznato lice. Kuvanje, a posebno, oživljavanje hrane iz književnih dela, a potom predstavljanje svega toga u jednoj video minijaturi – e, tu sam našla svoj prostor relevantnosti bez pozivanja na naučne autoritete, svoj prostor igre bez potrebe da se opravdam.

• Da li je kuvanje za tebe vrsta prevođenja književnosti – iz jezika u ukus, iz metafore u teksturu?

Ako pratimo recepte skrivene u literaturi, u romanima, esejima, pa čak i u poeziji, to je nužno prevođenje metafore u gozbu koja ima svoju hranljivu vrednost. Jesti Dositejevu pitu od zelja, onako kao su mu je spremili u Albaniji, ne samo što je ukusno, već je i zabavno, jer vas dovodi do saznanja da je taj veliki prosvetitelj, putnik i vizionar 18. veka imao puno smisla za ironiju i humor.

• Postoji li jelo koje doživljavaš kao esej ili knjiga koja ti liči na recept?

Veliki broj torti i poslastica su zapravo eseji: zahtevaju preciznost, ali i maštu, jer, kao i esej, sve te raskošne torte bogatog ukusa, imaju različite filove, spratove, detalje, kao što esej uvek daje različite perspektive, naučnu, kritičku, umetničku ili sasvim ličnu.

• Često spominješ ideju bistroa u biblioteci. Šta se, po tvom mišljenju, dogodi kada se znanje iz knjiga susretne sa znanjem ruku, čula, svakodnevice?

U mom slučaju desi se predivni dijalog i, što je jako važno, stvori se ogroman prostor kvalitetne zabave i unutrašnjeg zadovoljstva. Jer, nema zapostavljenih gladi ni čula kada smo u bistrou ušuškanom u biblioteci.

• Da li je kuvanje, u tom smislu, tvoja tiha, ali i najdirektnija forma komunikacije sa svijetom?

Jeste – mogu da kuvam slobodna od potrebe da budem ekspert, jer dobar obrok je onaj koji se podeli, a najlepši su oni susreti sa kojih odemo nahranjeni nežnom razmenom i uzajamnošću.

• Šta bi voljela da neko „nauči” dok prati Bangs & Bites serijale?

Ogromnu sreću bih osetila ako ljudi u mom malom formatu nalaze neke mrvice saznanja koje ih inspirišu, nasmeju, razneže. Štaviše, volela bih da glav-

no ,,znanje” bude podsticaj da ozbiljno shvate svoje hobije, da ih poštuju i tra-

že prostor za njih u svojim glavama, srcima, u složenom rasporedu života.

• Gotfrid Ben govori da onaj ko voli strofu, mora voljeti i katastrofu. Da li ti je u stvaranju važnija stabilnost forme ili spremnost da se ona uruši?

Iako volim osećaj kontrole više nego

što bi trebalo, postmodernista u meni se dosta dobro drži kada se forma ruši

– momentalno menjam pristup, ponavljam proces, i usput dobijam ideju za nova rešenja. Pokupivši ono što je ostalo posle ,,katastrofe”, gledam da ne gubim vreme na obeshrabrivanje, već se prepustim čarima autoironije, otvorenog poigravanja s neuspehom. Dakle, nestabilna forma je veliki pedagog, ali i motivacioni govornik za nas, control freak-ove.

• U svijetu koji traži jasno definisane identitete i uloge, koliko je važno sačuvati pravo na fragment, na igru, na nesavršen kontinuitet?

Kao što rekoh na početku, to se mora postaviti kao individualni ultimatum –kutak za igru i lepota koja se oživljava samim stvaranjem sve više će pokazivati supstancijalni značaj za čovekov opstanak. Teška industrija, ekonomija, naftna bušotina u Namibiji su politički konstruisan must have koji će postojati uvek i to nije u delatnom domenu nas koji koristimo drvene bojice, ali

ono gde se promena može desiti jeste stav – u svetu u kom se trguje vodom, vazduhom i zemljom, ja ću nastaviti da bojim.

• Šta bi, po tvom osjećaju, danas bio najvažniji gest otpora neznanju: više čitanja, više pažnje, više ljepote ili –više tišine?

Najvažniji gest otpora bi zapravo bila formula koja objedinjuje sve ove ,,viškove”. Tišine nam nedostaje koliko i čistog vazduha: život, grad, ljudi – sve je postalo toliko bučno, a u nama, koliko god mirni po prirodi, ta akustička histerija proizvodi nespokoj, drhtaj, osećaj da je negde uključen neugasivi alarm za opasnost. Sa tišinom dolazi sve što treba da dođe, čak i ona misao koju najradije ne bismo sreli, ali isto tako i mnogo darova. Pružati otpor, dakle, znači više pažnje za lepo, više pažnje prema lepom, više ljubavi i razumevanja za čoveka, a takva, mudra ljubav, uvek dolazi kroz umetnost.

februar 2026

Paduri studio

Ovog meseca, vraća se jedna od naših omiljenih rubrika u kojoj fokus stavljamo na održive dizajnere i modne brendovi, te vam sa zadovoljstvom predstavljam dizajnerku meseca po našem izboru, Milicu Bainović-Jović, osnivačicu multidisciplinarne platforme Paduri studio , koja nas je nedavno oduševila zajedničkom kolekcijom sa još jednim izvrsnim modnim brendom, koga ste takođe imali priliku da upoznate u Pleziru –brendom Koshtana. Ovom prilikom razgovarale smo o pomenutoj, zajedničkoj kolekciji Deep winter, o procesu rada, sporoj modi i vuni kao materijalu kome je odana već nekoliko godina, o selu, jednostavnom životu i udruženju Vunena koje je osnovala i saradnji i osnaživanju žena iz ruralnih područja, o predstavljanju kolekcija u inostranstvu i međunarodnim saradnjama, ali i prilici da predstavi domaće stvaraoce uu državi prepoznatljivoj po kompleksnom svatanju dizajna, Italiji.

Kako započinješ dan?

Kad bih rekla da ustajem u 5 ujutru, da sam do 7 već trenirala, isfenirana i sa spremnim doručkom slagala bih. Istina je da volim sporija jutra. Trudim se da ih iskoristim za uživanje sa svoje dve devojčice, bez žurbe i pritiska.

Naša jutra uglavnom protiču u pripremi doručka, kafi i malim, jednostavnim ritualima koji danu daju dobar ton. Radni dan mi zapravo počinje oko 10 sati. Pre toga, uz kafu, u glavi pravim brifing razmišljam o obavezama i planiram šta je sve potrebno uraditi tokom dana, ali pre 10h, posao svesno ostaje po strani.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Još od detinjstva bila sam okružena ručnim radom. Obe bake su se bavile pletenjem i drugim zanatima, a baka me je vodila na sedeljke gde se prela vuna i plele čarape. Taj svet rada rukama i poštovanja prema materijalu rano mi je postao blizak.

Najveću fascinaciju kod mene su budile narodne nošnje. Iako nisam igrala folklor i odrastala sam u inostranstvu, imala sam snažnu potrebu da ih oblačim i doživljavam, jer su za mene predstavljale identitet i donosile priču utkane u tkaninu.

Kroz seriju koju je moja majka pratila, još kao dete sam se upoznala sa zanimanjem modnog kreatora. Proces skiciranja, kreiranja i osmišljavanja modela me je potpuno osvojio, i tada sam prvi put jasno poželela da se tim pozivom bavim. Spoj odrastanja uz ručni rad, tradiciju i rano interesovanje za modno stvaralaštvo pokazao mi je da se ljubav prema modi može pretvoriti u životni poziv i profesionalni put.

Po povratku u Srbiju nakon studija u Milanu, nakon razvijanja brenda Igre u koautorstvu, odlučila si da se preseliš na selo i pokreneš brend spore mode. Šta je za tebe predstavljala ovakva tranzicija, i kako je izgledao taj proces?

Pre nego što se uopšte govorilo o održivoj modi, tokom studija u Milanu, ali i iz lične potrebe da nadoknadim vre-

me provedeno van sela zbog života u inostranstvu, osetila sam da želim da se bavim modom koja ima smisao. Ta potreba je prirodno dovela do tranzicije iz gradskog u seoski način života.

Preseljenje na selo značilo je povratak jednostavnijem ritmu kroz rad u bašti, boravak u prirodi i razgovore sa ženama koje se bave ručnim radom. U tom okruženju sam prepoznala problem sa kojim se suočavaju ruralne sredine, ali sam istovremeno videla i veliki potenci-

jal. Iz kombinacije ličnog iskustva, tradicije i savremenog znanja nastala je želja da se taj problem pretoči u konkretno, smisleno rešenje kroz moj rad u modi.

Kako si se odlučila za vunu?

Za vunu sam se odlučila jer je prirodan materijal, a moja ljubav prema prirodi oduvek je bila snažna, možda i zato što sam Bik u horoskopu. Odrasla sam na Homolju, okružena vunom, pa je to bio prvi materijal koji sam upoznala još kao

dete. Bliskost je prirodno ostala prisutna i kasnije. Vuna mi je, s druge strane, bila i najbliža zbog ljubavi prema ručnom radu. Vremenom sam shvatila da ne razmišljam u klasičnim krojevima, već u petljama i da stvaram kroz proces, rukama i ritmom, a ne kroz formu na papiru. Prepoznala sam taj afinitet i talenat za ručni rad, i upravo zbog toga je vuna postala najadekvatniji materijal za moj izraz.

Kroz udruženje Vunena, koje si osnovala i svoj rad godinama nastojiš da ekonomski osnažuješ zene sa područja Homoljskih planina. Ko su pletilje s kojima sarađuješ?

Sarađujemo sa ženama različitih generacija, od starijih pletilja koje nikada nisu radile po šemama i kojima sam znanje prenosila usmeno do mlađih žena u kojima vidimo veliku nadu. Uključene su i majke koje, pored ručnog rada, rade od kuće ili se bave poljoprivredom, kao i penzionerke. Naša saradnja ne obuhvata samo Homolje, mi godinama radimo i sa grupom talentovanih pletilja iz jugoistočne Srbije. Iako nas dele kilometri, uigrani smo tim i redovno smo u kontaktu, uz povremene susrete uživo.

Od kako živim u Požarevcu, gde nismo imali razvijenu mrežu, započeli smo prijateljstvo i saradnju sa udruženjem Fortuna (udruženje za pomoć osobama sa invaliditetom). Kroz zajednički projekat „Tvoj dom, tvoje radno mesto“, organizujemo radionice ručnog rada sa ciljem da ženama koje ne mogu da rade posao sa fiksnim radnim vremenom omogućimo prostor za kreativni izraz i dodatnu zaradu.

Na koji način si uspela da napraviš iskorak od tradicionalnih motiva u klasičnom smislu koji su utkani u ovaj zanat i stvoriš komade koji nose snažan lični pečat zasnovan na tradiciji ali prilagođene potrebama i estetskim preferencijama savremene žene?

Nikada me nije privlačilo da stvaram isključivo tradicionalne komade ili da se oslanjam samo na tradicionalne motive. Kada kreiram, to radim instinktivno, kao da stvaram za sebe: šta bi nosila mlada žena danas, i u urbanoj sredini i u svakodnevnom životu. Važno mi je da komadi budu vanvremenski, lako uklopivi sa modernim detaljima ali da se u njima suptilno oseća prisustvo tradicije. Iako često imam utisak da nemam

strogo definisan stil, kroz rad sam shvatila da se moj izraz ipak jasno prepoznaje kroz spoj savremenog, urbanog senzibiliteta i tradicionalnih elemenata. Težim klasičnim, nosivim komadima koji traju godinama, koji putuju s nama, greju ramena i postaju životni saputnici, a ne prolazni trend. Ne pratimo trendove, ne zato što ne želimo, već zato što bismo, dok ih ispletemo, već zakasnili.

Šta bi rekla da tvoj rad u oblasti mode čini prepoznatljivim i kakva je okosnica tvog stila?

Volim tradiciju, ali ne stvaram narodne nošnje. Mene zanima kako se tradicija može provući kroz bezvremenske, potpuno urbane komade. U njima se često pojavljuje i buntovni momenat, pomalo hipi, pomalo pank, kao izraz slobode i ličnog stava.

Moj umetnički proces uvek počinje istraživanjem. Najpre proučavam tehnike ručnog rada, zatim tražim načine da ih unapredim i reinterpretiram. Važno mi je da svaka kreacija donese nešto novo, makar malu inovaciju. U suštini, moj rad

saradnja capsule kolekcija sa Kosthanom, dizajn i izrada: Paduri i Milica Bainović-Jović, direkcija: Danijela Crnogorac, pamučni komad i kontrola kvaliteta: Višnja za Koshtana studio, fotograf: Maša Dragičević, model: Lena Mišić

je spoj tradicije i inovacije, urbane estetike i ljubavi prema ručnom radu.

Dočaraj čitaocima kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?

Inspiraciju pronalazim u prirodi, etno motivima i umetnosti, posebno slikar-

stvu, koje povezujem sa savremenim stilom života. Najvažniji deo mog rada je sam proces istraživanja, što je i suština Paduri studija. U laboratoriji D La Kasa Mia eksperimentišem sa vunom, isprobavam nove tehnike, bodove, farbanja i granice onoga šta materijal može ili ne može. To istraživanje je polazna tačka svake kolekcije. Kada radim kolekciju, važno mi je da ispričam priču. Iza svakog komada stoji narativ koji se

razvija kroz proces, poput naše poslednje kolekcije „Mndra mja“, inspirisane devojkom sa maramom boje kupine. Tek kada se istraživanje i priča spoje, nastaje finalna kreacija.

Proteklih nekoliko godina tvoj brend je doživeo transformaciju i prerastao u jednu širu priču kroz Paduri studio. Kako je došlo do ove transformacije i šta vam je ona omogućila?

Do transformacije je došlo kada sam postala mama. Više vremena provodila sam kod kuće, a u jednom trenutku moda me uopšte nije zanimala. Tada sam shvatila da Paduri treba da bude više od brenda, da postane holistička platforma sa širim spektrom aktivnosti. Kuća, iskustvo i prostor u kojem živimo postali su mi izuzetno važni, i želela sam da sve te vizije da spojim u jedno ime.

Tako je nastao Paduri, brend koji danas obuhvata laboratoriju za istraživanja, socijalnu misiju, saradnju sa malim preduzetnicima i talentima iz Srbije. Paduri nije samo moda, niti samo vuna, već prostor u kojem se tradicija, inovacija i zajedništvo spajaju. Transformacija iz Vunene u

Paduri omogućila je da brend pokrije sve ono što je u međuvremenu postao.

Mislim da je važno da se osvrnemo ovom prilikom na učešće na Premio Moda,

Citta dei Sassi, renomiranom događaju koji okuplja dizajnere na raskršću nasleđa i inovacije, zanata i izraza, materijala i značenja koji baš kao i PADURI, slavi priču koja stoji iza tekstila. Kakva iskustva donosiš sa ovog događaja?

Iskustvo sa Premio Moda bilo je izvanredno. Otišla sam sa malo predznanja i niskim očekivanjima, jer se o ovom događaju retko priča, ali ispostavilo se da je među najprestižnijim modnim takmičenjima u Evropi. Regija, sam jug Italije, posebno grad Matera, bila mi je potpuno nepoznata, iako sam živela i studirala u Italiji. I grad i lokacija događaja su fascinantni.

Premio Moda okuplja vrhunske majstore svog zanata, pre svega couture dizajnere, što je činilo konkurenciju izuzetno jakom. Posebno mi se dopala opuštena atmosfera koju je organizacija pružala, pa smo se sprijateljili, ostali u kontaktu i kasnije ostvarili saradnju.

Ono što će biti posebna poslastica za naše čitaoce je to što Paduri studio organizuje nagradni konkurs za učesnike iz Srbije. Kako se neko od naših čitaoca može ove godine naći u nezaboravnoj Materi? Ako se ne varam, tema prošle godine je bila Grejs Keli, a ove godine Brižit Bardo.

Još jedan dokaz koliko nam se Matera dopala jeste to što smo ostali u kontaktu i osmislili zajednički projekat – proširenje formata Premio Moda na Srbiju. Pružamo mogućnost dvoje finalista da besplatno učestvuju na finalnom takmičenju u Materi, jer Paduri preuzima kotizaciju, sa željom da još neko doživi

ovo iskustvo i predstavi svoje modele na tako magičnom mestu. Kao što svi znaju za Made in Italy, sada je vreme da svet upozna Handmade in Serbia. Posebno smo se oduševili kada smo saznali da je ovogodišnja tema konkursa posvećena Brigitte Bardot, jednoj od najvećih modnih i filmskih ikona, simbolu slobode, ženstvenosti i bezvremenskog stila. Pozivamo sve mlade dizajnere da se prijave, sve informacije su dostupne u rubrici Talent Award na našem sajtu.

Za brend Paduri je specifična saradnja sa brendovima sa kojima delite vrednosti. Moju pažnju je privukla saradnja sa lokalnim brendom Petel Paun na kolekciji u kojoj ste vunu bojili prirodnim pigmentima. Kakve su bile reakcije na pomenutu kolekciju, i planiraš li stalnu liniju baziranu na prirodno bojenim nitima vune?

Kada sam čula za Petel Paun, morala sam da je upoznam. Odmah sam prepoznala ogroman potencijal i videla da je u skladu sa našom misijom: prirodni materijali zaslužuju prirodnu obradu i bojenje. Saradnja sa Biljanom bila je fenomenalna; njen talenat pomaže da se zanat, koji je kod nas nekada bio uobičajen, vrati u fokus i približi ljudima. I dalje je potrebno raditi na tome da se svest o lepoti, benefitima i trudu uloženom u prirodne tehnike proširi. Za nas je ključna saradnja sa lokalnim talentima. U izradu naših kolekcija uključujemo male preduzetnike i umetnike, od izrade dugmadi do pustovanja vune, uključujući i Little Weaving Shop. Na taj način svaka kolekcija postaje rezultat zajedničkog rada, povezujući kreativnost, zanat i lokalnu zajednicu u jedan jedinstveni proizvod.

Nedavno ste ostvarili sarad -

nju sa brendom Koshtana kroz

Koshtana x Paduri Deep Winter

Capsule kolekciju. Ispričaj nam više o ovoj zajedničkoj kolekciji?

Sa Koshtanom smo se upoznale online - prava moć društvenih mreža i storytelling-a. Bila je to bukvalno ljubav na prvi pogled, i sa moje i sa njihove strane, jer smo odmah shvatile da delimo slične vrednosti i da imamo sličan pristup modi. Iako se oni bave haljinama, a mi pletivom, nismo konkurencija, već se savršeno dopunjujemo i nadopunjujemo.

Inspiracija za kolekciju došla je kao iz vedra neba i tekla lako, spontano i brzo. Odmah smo imale jasnu viziju kako sve treba da izgleda i u trenutku se potpuno složile. Tokom procesa trudile smo se da u svaki komad unesemo što više ručnog rada, da-

jući kolekciji dušu i priču. Ova saradnja pokazuje da dva brenda iz Srbije, kroz kreativnost i posvećenost, mogu stvoriti nešto istinski interesantno, urbano i inspirativno.

Paduri studio je imao priliku da radi i na kolekciji namenjenoj uređenju

enterijera kroz saradnju sa BAV TAI-

LOR’s Sakti Sphere at Design week Milan, Fuorisalone. Kako je došlo do ove saradnje, i možemo li očekivati da će ubuduće biti još ovakvih projekata iz domena uređenja enterijera?

Sa BAV Tailor sam se upoznala preko svoje mentorke i profesorke, Farah Liz Pallaro, koja je prepoznala potencijal u našoj saradnji. BAV Tailor je želela da stvori holistički prostor, a naši vuneni predmeti savršeno su se uklopili u tu viziju. Za nas je to bila izvanredna prilika da predstavimo Paduri, jer smo se pre toga zvali Vunena. Praktično, to je bio naš debi pod novim imenom. Saradnje se i dalje razvijaju. Već radimo na novim proizvodima, istražujemo inovativne načine upotrebe vune i testiramo kako se ona može primeniti na različite predmete u enterijeru.

Koliko ti je u čitavom procesu važna održivost i postoji li prostor za unapređenje brenda u tom pogledu?

mo određene materijale, ona je ujedno i srž misije našeg brenda. Pre deset godina, kada sam počinjala, održivost nije imala istu težinu, a sada s ponosom vidimo da se kolektivna svest budi, da se rađaju nove ideje i projekti, i da se pojavljuju stvarne mogućnosti za budućnost, sve u skladu sa održivim principima.

Fokusirali smo se na lokalne materijale i prirodne sastojke, smanjili transport i uvoz prediva, a ručni rad, koji je suštinski održiv, prepoznat je i kao ključni element luksuza. Ljudi sve više cene transparentnost, kvalitet i priču koja stoji iza proizvoda globalno, kao i u Srbiji. Oduševljeni smo što se održivost vraća u centar pažnje i što nove generacije vrednuju odgovoran rad i kreativnost koja poštuje prirodu. Zahvalni smo što je magazin Plezir prepoznao naš rad i pozvao nas u goste, što vidim kao potvrdu da misija održivosti i ručnog rada, koja je za nas srž brenda, dobija vidljivost i priznanje koje zaslužuje.

Na koji način bi želela da se tvoj brend Paduri studio dalje razvija?

Za nas je održivost ključna tačka svega. Iako nas ponekad ograničava da koristi-

Želimo da nastavimo putem kojim smo krenuli i na taj način gradimo prepoznat-

ljivost Paduri brenda, ne samo u Srbiji, već i na Balkanu i šire. Težimo ka tome da naš brend predstavimo i na stranoj modnoj sceni, istovremeno šireći sve projekte i inicijative na kojima radimo. Važno nam je naglasiti da Paduri nije samo brend, već multidisciplinarna platforma i odraz određenog životnog stila. Težimo ka tome da razvijamo paletu proizvoda, proširujemo lokalne saradnje i uključujemo što više talenata u kreativne procese, dok Paduri spaja sve te elemente, kreaciju, inovaciju i praktične proizvode u jedinstvenu celinu.

Gde možemo pronaći tvoju odeću i komade za uređenje enterijera?

Preponosni smo što smo otvorili

online shop u kome će uskoro biti dostupni i novi proizvodi. Nadamo se da ćemo kolekciju predstaviti i ove godine u Italiji. Naše komade možete pronaći i na sajtu brenda

Koshtana, kao i na našem Shopify web shop-u. Uskoro planiramo i prisustvo u nekom koncept storu u Srbiji, jer trenutno nemamo fizički prodajni prostor, ali se radujemo što ćemo i to uskoro ostvariti.

Woodhouse Montenegro

Nezaboravan odmor za parove i porodice u harmoniji prirode i grada.

Smještene samo 2 kilometra od centra Bijelog Polja, naše kućice nude idealnu kombinaciju prirodnog mira i blizine gradskih sadržaja. Sa predivnim pogledom na grad i okolne planine, savršene su za parove koji traže romantični bijeg, ali i za porodice koje žele opuštajući odmor i vrijeme zajedno.

Dizajnirane s pažnjom, kućice pružaju toplinu doma sa modernim sadržajima. Zamislite jutra na terasi uz omiljeni čaj, dok vas okružuje svjež planinski vazduh i predivni pejzaži. Dane možete provesti istražujući lokalnu prirodu, uživajući u planinskim turama ili obilascima obližnjih nacionalnih parkova.

Za one koji vole istraživati lokalnu kulturu i gastronomsku ponudu, blizina grada omogućava brz pristup restoranima s autentičnom kuhinjom, kulturnim znamenitostima i drugim zanimljivim sadržajima.

U saradnji sa lokalnim partnerima, kućice nude raznovrsne ture koje uključuju aktivnosti kao što su jahanje konja, jeep/quad/buggy ture, vođene pešačke ture kroz pećine ili na planini, i mnoge druge avanture.

Sve ture su osmišljene tako da gostima pruže autentično iskustvo i omoguće upoznavanje lokalne kulture i prirode na jedinstven i nezaboravan način.

Vila Mateo & Vila Dora

OK HOUSE

Ljubav je jedino mesto gde prestajemo da budemo sami a ne prestajemo da budemo svoji.

Izgleda da nikada nije postojala veća potreba za bliskošću nego danas. U vremenu ubrzanog života, stalnih notifikacija, „lajkoholizma“ i neprekidne buke, ljudi sve češće traže ono najjednostavnije – da budu viđeni, saslušani i svakodnevno istinski prisutni jedni za druge…

Možda je u tome i suština ljubavi danas – ne u velikim gestovima, već u kontinuitetu. U razgovoru. U brizi. U svakodnevnom izboru da rastemo, najpre svako za sebe, a onda i zajedno jer savremeni odnosi traže strpljenje i spremnost da se radi na sebi. Tek kada zastanemo i uspemo da razumemo sopstvene potrebe, strahove i granice, postajemo sposobni za istinsku bliskost. Ljubav prema mestu i uspomenama u kojima su sačuvani tragovi važnih razgovora, odluka, smeha i naizgled običnih trenutaka koji vremenom dobijaju na vrednosti i postanu dragoceni, podseća da se smisao krije u onome što smo živeli, a ne u onome što smo planirali.

U OK house često imamo privilegiju da budemo svedoci ljubavi u njenim najlepšim oblicima. Kod nas su se mnogi gosti verili, a danas nam se vraćaju da slave godišnjice, rođendane i važne životne trenutke. Posebna je čast kada odrasla deca prirede iznenađenja roditeljima za godišnjice ili jubilarne rođendane jer takvi gestovi najviše govore o porodičnoj bliskosti, pažnji i ljubavi koja se često ne podrazumeva. Ponovna vraćanja dokaz su da se ljudi vraćaju mestima na kojima su se osećali povezano, mirno i voljeno.

U okruženju koje nas stalno gura da budemo brži, OK house ostaje podsetnik da je prava bliskost u sporosti, prisutnosti i deljenju trenutaka koji postaju uspomene.

Piše: Vesna Belušević

Fotografije: Kouji Tsuru/Unsplash, Hiroyoshi Urushima/Unsplash, Stephanie Hau/Unsplash, Yusheng Deng/Unsplash, Jacob Plumb/Unsplash, Yanhao Fang/Unsplash

Obrazovanje u Japanu

foto: Yanhao Fang/Unsplash

Japanski obrazovni sistem obuhvata devet godina obaveznog obrazovanja, šest godina osnovne škole i tri godine niže srednje škole. Viša sred-

nja škola koja traje tri godine nije obavezna, ali je pohađa većina, a mnogi studenti nastavljaju obrazovanje na višim školama ili fakultetima.

Naglasak je na matematici, nauci, maternjem jeziku i pismenosti, zajedno sa moralnim obrazovanjem i grupnim aktivnostima, koje jačaju društvene vred-

nosti i zajedništvo. Disciplina i uniformnost su veoma naglašene. Učenici nose uniforme od niže srednje škole, (u privatnim školama od osnovne) prate stroge kodekse ponašanja i učestvuju u čišćenju učionica i škole, održavajući japansku kulturnu vrednost kolektivne odgovornosti. Učenici prate standardizovan nastavni plan koji postavlja Ministarstvo prosvete, a uspeh se često meri kroz rigorozne prijemne ispite. Kulturne vrednosti, kao što je WA (harmonija u grupi), poštovanje hijerarhije i istrajnost se svakodnevno ojačavaju, kroz zajedničko čišćenje učionica, nošenje uniformi i učestvovanja u klupskim aktivnostima. Takav sistem doprinosi i visokim akademskim postignućima.

Poreklo japanskog obrazovanja se može pratiti od 6. veka kada su Japanci prihvatili budizam i konfučijanizam iz Kine, što je oblikovalo moralni i intelektualni okvir prvih škola. Do 8. veka carski dvor je osnovao institucije za ob-

razovanje dece aristokrata, fokusirajući se na kineske klasike, kaligrafiju i umeće upravljanja. Do 12. veka obrazovanje je ostalo ograničeno na elitu, pri čemu su budistički hramovi služili kao centar za monahe i odabrane svetovne osobe.

U feudalnom dobu obrazovanje se širilo van okvira aristokratije i samurajske porodice su stavljale naglasak na pismenost, etiku i vojnu disciplinu, obezbeđujući da ratnici budu ne samo vešti u borbi već i upućeni u konfučijanske ideale lojalnosti i dužnosti. Budistički hramovi su nastavili da igraju centralnu ulogu pružajući obuku čitanja i pisanja običnom narodu. Ovo razdoblje je postavilo temelje za dalje širenje pismenosti kroz sve društvene slojeve.

Edo period (1603 -1868) uveo je dugo doba mira, tokom kojeg je obrazovanje procvetalo. Lokalne škole pri hramovima poznate kao TERAKOJA, postale su široko rasprostranjene, podučavajući decu osnovnoj pismenosti, aritmetici i moralnim lekcijama. Samuraji su pohađali tzv. HANKO škole gde je nastavnim programom dominirala konfučijanska filozofija. Do kasnog perioda Edo, Japan je dostigao jedan od najviših nivoa pismenosti u svetu, nadmašivši mnoge evropske zemlje. Obrazovanje nije bilo

privilegija elite, već zajednička kulturna vrednost u celom društvu.

Godina 1868. se uzima za početak perioda Meiđi i otvaranje Japana prema ostatku sveta, što je bila prekretnica u japanskom obrazovanju. Odlučna da se modernizuje i takmiči sa zapadnim svetom, vlada je uvela obavezno obrazovanje 1872. godine. Škole su postale instrumenti izgradnje nacije, usađivale su odanost caru i pripremale građane za industrijski napredak. Univerzitet u Tokiju (danas najelitniji u Japanu) je osnovan za obučavanje birokrata, naučnika i inženjera. Usvojeni su zapadni modeli obrazovanja, ali su tradicionalne vrednosti discipline i poštovanja ostale duboko ukorenjene. Početkom 20. veka obrazovanje je postajalo nacionalno orijentisano, naglašavajući poslušnost i patriotizam. Međutim, poraz Japana u Drugom svetskom ratu doveo je do obimnih reformi pod američkom administrativnom upravom. Sistem obrazovanja je demokratizovan, usvojen je američki model 6-3-3-4 (šest godina osnovne škole, tri godine niže srednje škole, tri godine više srednje škole i četiri godine fakulteta). Ovakve reforme su preoblikovale japansko obrazovanje

u ravnopravniji i globalno orijentisan sistem.

Danas je Japan poznat po visokom akademskom postignuću, posebno u matematici, nauci i pismenosti. Škole naglašavaju disciplinu, poštovanje i harmoniju u grupi što održava kulturne vrednosti koje traju vekovima. Istovremeno, izazovi kao što je velik pritisak ispita, opadanje stope nataliteta i potreba za kreativnošću u globalizovanom svetu doveli su do reformi. Univerziteti

sve više nude programe na engleskom jeziku, a nastavni planovi se menjaju kako bi razvijali inventivnost uz tradicionalnu strogost.

Japanski školski sistem se suočava sa kritikom zbog svoje krute strukture, intenzivnog akademskog pritiska i usađene kulture maltretiranja tzv. IĐIME, koja je povezana sa ozbiljnim psihološkim problemima i samoubistvima učenika.

Naglasak na konformizmu i harmoniji grupe često osporava individualnost

što ranjive učenike čini lakim žrtvama za izopštavanje i maltretiranje. Iđime je duboko ukorenjen socijalni problem, povezan sa kulturnim pritiscima na usaglašenost i harmoniju. Uprkos naporima vlade broj slučajeva, je visok, sa preko 600 hiljada evidentiranih incidenata u školama. Mnogi ne prijavljuju incidente zbog tzv. japanske kulture srama i povlače se još više u sebe. Pritisak na đake da se uklope, u kombinaciji sa japanskim kolektivističkim tradicijama često izoluje one koji su različiti, bilo po ličnosti, poreklu ili rasi. Za razliku od zapadnih pojmova maltretiranja vršnjaka, koji često uključuju fizičko maltretiranje, iđime je više psihološko i socijalno, potpuno izopštavanje. Žrtve su ignorisane, izopštene i izložene koordinisanom ismevanju od strane vršnjaka. Očekuje se da se đaci uklope, poštuju pravila i izbegavaju da se ističu. Oni koji se ne prilagode postaju osetljiva meta. Deca iz mešovitih brakova, stranci kojima japanski nije maternji, deca sa tamnijom bojom kože, deca koja nisu konformisti i koji odbijaju da slede grupne norme, su uobičajene žrtve.

Trinaestogodišnji đak elitne škole u Tokiju je bio neprestano zlostavljan od strane svojih vršnjaka, zato što je bio „drugačiji’’ jer se isticao u akademskim dostignućima i zato što se nije povinovao nepisanim pravilima kolektivima.

Bio je previše „svoj’’ i to je dovelo do ozbiljne psihološke traume i na kraju do javne istrage nakon što je dete pokušalo samoubistvo krajem 2024. godine. Slučaj je šokirao naciju i ukazao na to kako tišina i zanemarivanje od strane škole da bi se sačuvala harmonija, je omogućilo da iđime traje predugo.

Inicijalno, škola je pokušala da omalovaži incident navodeći „nedoumice među učenicima’’, međutim nakon izveštaja u medijima Upravni odbor za obrazovanje u Tokiju je pokrenuo istragu potvrđujući da je nasilničko ponašanje bilo sistematsko i da su ga nastavnici ignorisali. Nekoliko nastavnika je opomenuto, a škola je uvela obavezne radionice protiv nasilja, dečak je prebačen u drugu školu i sada je pod stalnim nadzorom nastavnika i školskog psihologa.

Pređašnji drugovi iz razreda su priznali da su bili svedoci maltretiranja, ali da su ćutali kako bi izbegli da sami ne postanu nove žrtve. Ovaj slučaj je ponovo pokrenuo diskusiju o japanskoj kulturi usaglašenosti i nedostatku efikasnih načina prijavljivanja žrtve. Srećom da su roditelji tog dečaka odlučili da obelodane sve traume koje je dečak i cela porodica sa njim prolazila. Samo polovina japanske dece prijavi da doživljava maltretiranje, a samoubistvo ostaje jedan od vodećih uzroka smrti među učenicima uzrasta od 6 do 18 godina.

Svake godine između 500 i 530 dece u tom uzrastu izvrši samoubistvo, a iđime je jedan od glavnih faktora rizika i pokretač ovih tragedija.

Japan trenutno reformiše svoj obrazovni sistem kako bi ga učinio pravednijim, tehnološki napednijim i globalno konkurentnim. Ključne inicijative uključuju ukidanje školarina u javnim i privatnim srednjim školama, proširenje digitalnih uređaja za učenje, ažuriranje nastavnih planova sa akcentom na kreativnost i kritičko razmišljanje kao i rešavanje regionalnih razlika koje je pandemija ot-

krila. Daje se posebna podrška za škole u selima kao i učenicima sa invaliditetom, a takođe i novi programi pomažu nastavnicima da se prilagode digitalnoj pedagogiji i pristupima učenja celog života.

Japan se pridružio 2000. godine PISA (Program za međunarodno ocenjivanje učenika) testiranju i uvek spada među zemlje sa najboljim rezultatima na međunarodnim školskim testovima. Na poslednjem PISA testiranju japanski učenici su osvojili peto mesto iz matematike, drugo iz nauke i treće iz maternjeg jezika, što ih svrstava među prvih pet najboljih na svetu.

Obrazovanje i maltretiranje u Japanu otkrivaju složen odnos između kulturnih

očekivanja, društvenih pritisaka i institucionalnih odgovora. Dok se japanski obrazovni sistem često hvali zbog svoje strogosti i discipline, te iste strukture ponekad mogu podsticati okruženja u

kojima se usaglašenost vrednuje nad individualnošću, ostavljajući učenike ranjivim na maltretiranje kada se ističu. Uloženi su napori da se ovaj problem reši kroz školske inicijative i uključivanje zajednice, ali i dalje postoje izazo-

foto: Jacob Plumb/Unsplash

vi u osiguravanju da se žrtve osećaju podržano, a da se počinioci smatraju odgovornima. Borba protiv maltretiranja u Japanu zahteva ne samo jaču primenu mera protiv nasilja, već i kulturni pomak ka empatiji, inkluzivnosti i po-

štovanju različnosti. Preoblikovanjem obrazovnih prostora u mesta sigurnosti i pripadnosti, Japan može bolje da zaštiti svoje učenike i neguje njihov rast i akademski i društveni.

Književnost

BRZOPOTEZNA, SA ŽRTVOVANJEM

Stefan Tićmi: Tata kaže gambit, Laguna, Beograd, 2025.

Piše: Dr Milena Ilišević Sidnej Fotografije: Dimitrije Đermanović/ Laguna promo

PRVO POGLAVLJE:

Da li pisac uvek piše istu knjigu?

Stefan Tićmi (1992) se na književnoj sceni Srbije pojavio sramežljivo, ali hrabro, knjigom pesama pisanom na leskovačkom dijalektu, U’vatile me lutke (2015). Ovaj njegov književni prvenac je pokazao da imamo posla sa momkom koji zna ko je i gde pripada, ali i koji ume da južnjačko poreklo iskoristi kao svoju prednost. A kad je čovek u miru sa sobom i onim što nosi u sebi - ništa mu nije nedostižno, čime god da se bavi. Tako se Stefan (dajem sebi slobodu da ga oslovljavam imenom jer ga poznajem od 1992. godine), za vrlo kratko vreme, nametnuo kao važno i nezaobilazno ime kada se govori o savremenoj književnosti, ne samo u Srbiji nego i u regionu. U multimedijalnom svetu u kome živimo njegove knjige su našle način da „izađu” iz okvira književnog, štampanog teksta, i približe se publici na različite načine. Čitaocima koji prate pisce tek kad ovi dobiju neku nagradu i novinari počnu da ih koriste da popune vreme u svojim emisijama, verovatno je promaklo da je knjiga pesama U’vatile

me lutke prevedena i prilagođena osobama

sa oštećenim sluhom. Naš pisac od samog početka nije mario za „idealnog čitaoca”; takav čitalac čita bez da ga neko vuče za rukav. Poenta prave književnosti jeste približiti se publici na način koji publika može da razume. Tako je, sada već i školska lektira, roman Ja sam Akiko (2018) dostupan kao animirani film, mural, grafička novela, a devojčica-vosak koja nema godine već neko vreme uspešno živi i na pozorišnim daskama. Po motivima romana Guguto memeto (2023) snimljen je kratki igrani film. Stefanove knjige uvrštene su na prestižnu listu White Ravens u Minhenu, nagrade pristižu sa svih strana, njegovi televizijski scenariji oživljavaju na ekranu... Dvadesetak godina od prvo napisanih pesama, i tek deset od prve objavljene knjige, čini se da je Stefan uradio sasvim dovoljno. Da li je? Sa svakom novom knjigom izgleda kao da pisac piše novinski feljton koji svaki put prekine na najzanimljivijem mestu. I čitalac željno iščekuje kuda će dalje da ga odvede ova ne-

obična Šeherezada. Stara je ideja da svaki pisac piše samo jednu knjigu, tek iz praktičnih razloga podeljenu na različite naslove. Sklona sam da ovoj ideji potpuno verujem. Ali, tu leži i zamka. Ako se pisac iz naslova u naslov samo ponavlja, neće izaći na dobro ni po pisca ni po čitaoca. Valja pronaći način da se svaki put bude originalan a da se glavna nit ne prekine. Šta je, uostalom, Stefanova priča? Mlad, bezbrižan, hvaljen, prihvaćen - ne treba ništa više mladom piscu da se uljuljka, podilazi publici i sklizne u lake teme i stil koji „prodaje knjigu”. Ali šta se dogodi ako je taj mladi autor dovoljno zreo da može da kritički, razumno, a bez zlobe, pogleda u prošlost i prihvati se tema koje su i te kako ozbiljne a koje se u porodicama obično guraju pod tepih kako bi zaštitili decu? Ovoj svojoj priči, nezavisno od izabrane radnje i likova, Stefan svakom tekstu prilazi na drugačiji način. Dok je u poeziji eksperimentisao sa svojim maternjim dijalekatskim izrazom, pokušavajući da dokuči kako preživeti odrastanje i pubertet (na leskovačkom poznato kao „pušti ga, u’vatile ga lutke”), Stefanu se Aki-

ko izmigoljila i pobegla u poetsku prozu gde igranje jezikom i postupci narativnog

„oneobičavanja, pogled” na svet iz drugačijeg ugla i koketiranje sa Malim princem, postaju primarni u odnosu na radnju. Zato čitaocu ni najmanje ne smeta što pisac zastaje i pažljivo opisuje detalje i scene. Tekst kao stvoren za pozorište. Roman Kaput od mahovine (2020) objavljen je samo dve godine kasnije, u trenutku kada je srpska književnost slavila dugo čekanog, novog princa dečije književnosti (otom-potom).

Možda je baš zbog toga, nepravedno, ostao u senci svog prethodnika. Možda je trebalo sačekati još malo sa štampanjem, kako bi do punog izražaja došla priča o odrastanju i ceni koja mora da se plati da bi u surovom svetu odraslih čovek ostao ono što jeste, i zadržao u sebi dete koje, i kad se preobražava, preobražava se zbog unutrašnjih nemira a ne zbog toga što sredina tako želi. Još od prvih objavljenih stihova, pokazujući da književnost na dijalektu ozbiljno može da parira onoj na književnom jeziku, Stefan je zagrebao duboko u svoje arhetipsko nasleđe. To će se nastaviti u romanu Guguto me-

meto koji je naslovljen po stihovima stare bajalice, koju svi mi koji smo rasli uz Južnu Moravu jako dobro znamo (i koja se peva karakterističnim južnjačkim naglaskom).

Na tragu Kaputa, i ovaj roman se poigrava elementima fantastike ali i horora, dok osvetljava ozbiljne teme života i smrti, u selu na rubu razuma.

Šta je novo smislio pisac u Gambitu? Dok je kritika spremno čekala još jedno poigravanje jezikom i formom, Stefan se odlučio za „običan” jezik, „običnu” temu ali brzopotezno povlačenje događaja. Za razliku od ranijih romana, priča izbija u prvi plan, naglašavajući naslovnu metaforu života kao šahovske partije. Scene se smenjuju brzo, narator se premešta iz lika u lik, tako da čitalac nema vremena da misli o jeziku. Promena tačke pripovedanja i pripovedača nije novi književni postupak. Različiti pisci koriste ga da postignu različite ciljeve.

U Stefanovom tekstu, ovaj književni alat izgleda kao cik-cak premeštanje koje, poput rajsferšlusa, zatvara pukotine koje se pojavljuju u svakodnevnom životu jedne obične

beogradske porodice. Dok se raniji romani dešavaju u neodređenom vremenu i, često, bajkovitom prostoru, „u bilo koje vreme i na bilo kom mestu”, kako bi Nušić rekao, Gambit je priča iz konkretnog vremena, iz konkretnog grada, iz konkretne ulice. Zato se začudnost postiže oživljavanjem svakodnevnih predmeta i temom zavisnosti i žrtvovanja porodice sagledanom kroz prizmu dečijeg razumevanja. Otuda, pretpostavljam, i naslovi poglavlja koji su formulisani kao pitanja. U situacijama sa kakvom se najmlađi Žakula, Da-vid (koji bi hteo da sve vidi a ne može), „stogodišnji desetogodišnjak”, suočava, deca imaju milion pitanja na koja odrasli, zaokupirani svojim demonima, ni ne pokušavaju da odgovore. Valjda zato kasnije ta ista deca postaju umetnici, pisci, i pronalaze sopstveno objašnjenje koje su oduvek osećali ali nisu umeli da formulišu. Dok se ranije Stefanove knjige čitaju u nekom stanju „među javom i međ’ snom”, „na rubu razuma”, pre čitanja romana Tata kaže gambit valja podesiti šahovski sat na brzopotez: tik-tak, tik-tak...

DRUGO POGLAVLJE: Postoji li književnost za decu?

Odrasli misle da deca žive u izdvojenom svetu, dalekom od ovog realnog, i da im je zato, valjda, potrebna drugačija književnost jer ovu ozbiljnu ne razumeju. Netačno. Deca žive u istom svetu gde i odrasli i suočavaju se sa lepim ili manje lepim, teškim i ozbiljnim temama. Nesvesno im tu poziciju samo otežavamo, jer nemaju pristup svim informacijama koje mi imamo. Otuda tolika pitanja. Otuda fantastično razume-

vanje i sanjalački pogled na svet: ono što ne znamo, naš um domašta. Bez obzira na to koliko nam je godina. Deca jedino ne razumeju sve reči i termine koje „ozbiljni” pisci koriste. Stefan Tićmi ovo jako dobro zna. Zato se ne libi da zaroni u probleme i ponudi deci, ako ne rešenje, onda uveravanje da nisu sami i da se porodica, okolina, svet... ne raspadaju zbog njih. Ako ova ili druge Stefanove knjige iz srca malog/ mladog čitaoca uklone osećaj zbunjenosti i krivice - već je dovoljno uradio. Stefan

ne promoviše knjige na književnim večerima; on se „susreće” sa svojim čitaocima koji glume scene iz romana, donose svoje „obične” predmete, učestvuju aktivno u priči umesto da slušaju učene kritičare kojima svaki novi „zakukuljeni” termin pumpa ego i samozadovoljstvo. Nedavno sam u jednom razgovoru pomenula kako je dobra Stefanova nova knjiga. Zateklo me pitanje sa druge strane: „Je l’ dečja?” Jeste. I nije. Malog princa sam pročitala kao dete jer u biblioteci stoji na polici među knjigama za decu. I mislila sam da razumem. A onda sam kasnije, kao odrasla, čitala ponovo jer sam ga najzad razumela (i još jednom, pa još jednom, pa još jednom...). Čini mi se da Tata kaže gambit (kao i ostali Stefanovi tekstovi) pripada istom književnom žanru. Da li se on zove „dečija književnost”? Ne znam. I ne pokušavam da ga definišem. Književnost delim na dobru i lošu.

TREĆE POGLAVLJE:

Sme li usmena književnost da se umeša „gde joj nije mesto”?

Pisanje je čudan zanat. Samouveren, pisac gleda u prazan papir, spreman „samo” da napiše ono što je već odlučio. A onda priča preuzme i „vodi kolo”. Često se ovo dešava i sa pisanjem književnog prikaza. Zamišljen (i naslovljen) kao prikaz Stefanovog novog romana, ovaj tekst ne može a da ne dotakne i prethodne knjige. Jer one jesu deo priče i izdvojeno čitanje, ma koliko bilo moguće, ne bi bilo potpuno. Nekoliko je tokova, niti, palimpsestnih slojeva, koji se mogu pratiti iz knjige u knjigu. Najupečatljivija je svakako dečja perspektiva, koja je postala Stefanov zaštitni znak. Još jedna je fantastika koja se, u manjoj ili većoj meri kombinovana sa sanjarenjem, hororom ili humorom, lako uočava u svim dosadašnjim knjigama. I o ovome uglavnom pišu svi oni koji se dotaknu Stefanovog rada. Međutim, jedan podzemni tok, za mene očigledan i nametljiv, nekako ostaje nedirnut: usmena književnost. Tek poneka reč, fraza, ili stih, ali dovoljno da se kao mantra provlači kroz tekst. Umesto, kako bi možda književni či-

stunci očekivali, da poremete pripovedanje, ovi detalji ga samo ojačavaju, obogaćuju i „rastežu” duboko u prošlost, odnosno duboko u unutrašnje „Ja”. Već pomenuta knjiga pesama pisana je na leskovačkom dijalektu. Mladalačka poezija, za one koji su je čitali, najavila je da „ovaj mali ima nešto da kaže”. Ono što je važnije od tema ili stila kojim je pisana, jeste činjenica da je podsetila publiku na postojanje i vrednost književnosti na dijalektu (bilo kom). Ovaj postupak i hrabar jezički izbor jasno se, u drugačijoj formi, prepoznaje i u kasnijim autorskim rukopisima. Guguto memeto , iako prozni tekst, ima svoj refren (pomenuta narodna bajalica) koji se, zavisno od književne radnje u datom trenutku, pojavljuje u skraćenom ili dužem obliku, crnim slovima ili slovima, koja kao da blede i postaju eho pred očima čitaoca. Ova bajalica u tekst unosi gatanje, narodna verovanja, miris detinjstava... (nastavite niz). U Gambitu, književni postupak dobio je lice. I ime: senilna baka Darja Žakula. Lik koji, na prvi

pogled, nije bitan za priču (ne postoje nebitni likovi, ali o tome drugi put). I da baka nije deo porodice, i da je prisutna samo kao pokojni deda Ignjat, tek kao sećanje, osnovna priča ne bi izgubila na događajnosti. Ali bi izgubila na značenju. Darja, nekadašnja baletska diva koja je darovala svoje igračko umeće publici u najlepšim svetskim dvoranama, prolazi kroz „prostornu teskobu” njihovog stana nekad u kolicima, nekad sa hodalicom. Baka Darja sve vidi ali, poput kakvog deteta, ne može da izrazi. Razume ona da pomeranje nameštaja po kući nije pospremanje nego porodična svađa, i da su njene baletske cipele samo u očima drugih pohabane. Razume sve i na sve odgovara na isti način, stihovima „Lele dunje ranke, lele dunje ranke”. Pred kraj života, „na rubu razuma” (valjda bi psihologija ovako žargonski objasnila senilnost), najlepša muzika svetskih kompozitora pretvorila se u jednostavne, narodne stihove, koje je,

baka Darja kao dete slušala od svoje majke, možda i bila uspavljivana uz njih. U psiholingvistici je poznato da, kako se približavamo kraju života, zaboravljamo najpre jezike koje smo kasnije učili i vraćamo se maternjem, izvornom, sebi samima, onome što najbolje poznajemo i gde se osećamo sigurno. Upravo zato i poliglote, u afektu, uglavnom psuju na maternjem jeziku jer je to jedini koji, za njih, povezuje značenje i emociju. Još jednom, i ovim romanom, pisac opominje čitaoca da sve knjige ovog sveta imaju jednu svrhu: da se čitajući o drugima, zagledamo u sebe i potražimo suštinu, onako kako su nas još stari Latini učili a mi mehanički ponavljali na gimnazijskim časovima latinskog. Baka Darjin lik tome i služi. Kuda će pisca ovo poigravanje sa srpskim nacionalnim arhetipovima odvesti u nekoj sledećoj knjizi, ostaje da se vidi.

ČETVRTO POGLAVLJE:

Figura oca ili kako se boriti sa Kabaheljom u sebi?

Figura oca, odsutnog ili prisutnog, jedna je od centralnih tema književnosti i potrage za identitetom. Akiko, devojčica koja nema godine, u svom doživljaju sveta ima „pomoćne točkiće” - oca. On je taj koji, u odsustvu majke, devojčici stvara privid kompletne porodice. Otac Adam Žakula stoji na suprotnoj strani ovog dijagrama. On, zbog kockarske zavisnosti, rastura porodicu i žrtvuje figure u očekivanju da mu to kasnije donese pobedu. Da li će na kraju pobediti, ne zavisi od njega, nego i od ostalih figura: od spremnosti kraljice da se zauzme za malog izgubljenog pešaka, od sposobnosti da se fotelja-sećanje isečena na pola ponovo sastavi. Bolna tema zavisnosti koja u stvarnom životu uništava i pojedince i porodice, suštinski ne zavisi od toga od čega je neko zavistan: alkohol, droga, kocka ili... šah. Rezultat je isti. Adam Žakula igra šah u novac sa izvesnim misterioznim starcem Kabaheljom. I gubi. I potpuno je nevažno da li se starac zove Kabaheljo i da li živi blizu Malage, i da li će David i sam

postati Kabaheljo. Važno je da su junaci

svesni, svako od njih u različitoj meri, da neko odozgo igra šah živim figurama, kao u nekom snu. Šah je u romanu metafora života. Kao i u šahu, i u životu se svaki potez računa, a greške ne praštaju. Sateran u ćošak, kada Selena odlazi iz kuće i odvodi Davida, Adam počinje da od dnevne sobe pravi šahovsko polje, a od svakodnevnih predmeta figure. Prva „strada” šarena fotelja, preko koje su se Adam i Selena upoznali. Škripa drveta i federa, dok ih Adam seče testerom, mnogo je više od obične buke. Na pola bivaju podeljena sećanja, uspomene, porodica, ljubav. Paradoksalno, upravo ova šahovska partija, umesto da produbi razdor, Adamu Žakuli vraća porodicu. Da li će Žakule izbeći razvod ili ne, manje je važno. Bitno je da se, po prvi put, šahovska partija iz parka seli u njihovu dnevnu sobu: metaforički, igrajući šah, oni se ne svađaju nego razgovaraju o problemima koji su ranije gurani pod tepih. Taj isti tepih je, pre početka partije, uklonjen i iseckan na komade koji

glume šahovska polja. Pomerajući čiviluk, nošu, knjige i druge „oživljene” predmete, likovi će polako početi da shvataju da su zapravo figure kojima se neko igra, što je u tekstu materijalizovano u Davidovom snu/ košmaru. Dakle, čak iako deluje da rešenja nema, o problemu se može razgovarati.

Vredna lekcija koju deca-čitaoci nesvesno uče čitajući Gambit. Otac u istoj meri odre-

đuje Akiko i njeno poimanje života, koliko i Davida i njegov svet. Različiti po karakteru, ova se dva oca spajaju u jednu figuru

jer niko nije potpuno dobar ili potpuno loš. Samo ga situacija u kojoj se nađe i mentalna snaga koju u tom trenutku ima pretvori ili u stub porodice ili u zavisnika koji žrtvuje figure.

PETO POGLAVLJE:

Postoji li uputstvo za čitanje simbola?

„Sve je samo simbol što ti vidi oko”, izričit je Ilićev Kleon kad razgovara sa svojim učenikom. Svaka se knjiga može čitati onakva kakva je - i u tome nema ničeg lošeg. Ali ako čitalac napravi dodatni napor i u tekstu potraži skrivene ili vidljive simbole - čitalačko zadovoljstvo eksponencijalno raste, a tekst se obogaćuje novim slojevima. Gambit je prepun simbola, od kojih neki intertekstualnim aluzijama prizivaju na šahovsku tablu druge pisce, umetnike, ali i Stefanove autocitate. Prvi i najvažniji simbol je šah kao metafora života. On određuje većinu detalja u tekstu: porodica Žakula živi u zgradi broj 64, u kojoj su kombinacije poteza i međuljudskih odnosa beskonačne. Predmeti-figure su zapravo ljudi-figure. Svaki predmet predstavlja simbolično različitu osobu. Bela noša pešak je, na primer, dete bačeno u sred porodične partije čija pravila još ne razume. Kao svaka dobra šahovska partija, i ova koja se već duže vreme igra u trošnom stanu u kome vlada „smisleni rusvaj”, ima svoje posmatrače koji daju sebi

za pravo da komentarišu poteze: komšije

Karanfilovići, jedna od onih porodica koja kroz tanke zidove zgrade, pomoću čaša iz

fabričke kantine, prisluškuju razvoj događaja u stanu Žakula. Ovaj tek sitan detalj zapravo uvodi novu temu (kojom se pisac ne bavi direktno): življenje tuđih života, briga „tuđe brige” samo je jedan od načina bežanja od sopstvenih problema. Kako će se videti na kraju romana, Žakule od problema ne beže nego se s njima suočavaju. Partija šaha u stanu/životu porodice Žakula priziva u svest čitaoca Pavićevu „Partiju šaha živim figurama”. Ako znamo da je Pavićeva partija istorijski događaj koji se zaista odigrao u jednom pančevačkom salonu, a pisac ga iskoristio da oslika i osudi jednu epohu i politiku koja je obeležila, onda čitalac lako može da poveruje da je i Stefanova partija šaha živim figurama stvarna, realna i da se igra svakoga dana u nekim „smislenim rusvajima”, možda baš u stanu do našeg, ali nas ili nije briga ili nemamo čaše kojima bismo mogli da prisluškujemo.

I otac i majka, svako na svoj način, pokušavaju da zaštite sina od onoga kroz šta kao porodica prolaze. Majka instinktivno radi ono što bi većina roditelja uradila: odvodi Davida iz stana ali samo da bi se kasnije vratila i pridružila mužu u najvažnijoj šahovskoj partiji. Dok je igranje šaha tokom celog romana bilo metafora porodičnih trzavica i svađa, na kraju postaje razgovor i iznalaženje rešenja. Otac, sa druge strane, bira pomalo neobičan način zaštite: on se dogovara sa izvršiteljima da popis i odnošenje stvari iz stana, što je još jedna strašna tema povezana sa zavisnošću i razaranjem porodica, dečaku predstave kao igru. Adam čak izvršiteljima daje crne pločice na kojima piše „šahovska organizacija”. Jedan od izvršitelja Darko će, u jednom momentu, preuzeti i ulogu pripovedača i ponuditi svoju verziju događaja. Predstavljanje teških događaja kao igre u cilju zaštite deteta jeste ideja koja je maestralno obrađena u Beninjijevom remek delu, filmu „Život je lep”, u kome otac stradanje u nacističkom logoru

predstavlja kao igru. Ovde Stefan svesno igra na sigurnom polju. Kada se govori o simbolima, nemoguće je zanemariti pticu Jojo, napravljenu od plute i lima, sa žutim krilima. Ova ptica „leti” na žici između Davidove sobe i prozora njegove komšinice i najbolje drugarice, koja ga jedina razume na način drugačiji od odraslih, devojčice Melanije (Melani, Mel). Svako ko je čitao Guguto memeto setiće se ptice-glasnice, metalne zloslutnice koja, takođe se krećući po žici, umesto pisama koje deca u Gambitu razmenjuju, šalje poruke o smrti od vračare Slutke do slovoslagača Moće. I tu se završava svaka sličnost. Mnogo je važnije ono što Stefan, povezujući intertekstualnim vezama svoje tekstove, u najnovijem romanu menja. Umesto da sluti smrt, Jojo donosi objašnjenja, razumevanje, prijateljstvo, toplinu. Na ovaj način, roman još jednom podvlači da je život jednostavno nešto što se događa i da samo treba pronaći nekog ko nas razume i uz koga ćemo kroz brodolome i matiranje proći lakše i bezbolnije.

ŠESTO POGLAVLJE: Šta je kritičar hteo da kaže?

Postoje čitaoci koji čitaju samo one knjige koje kritičari hvale. Postoje kritičari koji misle da je samo njihovo čitanje knjige validno i tačno.

Postoje pisci koje ne zanimaju ni ovi prvi ni ovi drugi. Oni samo rade ono što najbolje znaju, nadajući se da će dopreti do svog „idealnog”

čitaoca koji, osamljen, daleko od dnevne književne buke, čita knjigu sa kojom je pronašao dodirnu tačku, svestan da ta knjiga neće promeniti svet, ali će promeniti njega. Na bolje. Ko igra bele?

MARIJA STOŠIĆ NIKOLIĆ

OTKLJUČANA SUPERMOĆ

Intervju: Jelena Gvozden

@3oklagijice

Fotografije: Privtna arhiva

U svojoj poslednjoj prekvalifikaciji, kao jednoj od reinkarnacija, Marija Stošić Nikolić je geštalt psihoterapeutkinja. Deluje da su svi putevi i sva prethodna iskustva doveli do ove tačke i zaokružili ono što Marija jeste. Ideju o transformaciji, kao najozbiljnijoj mogućnosti koju možemo da darujemo sebi, Marija praktikuje kroz sopstveni životni put, kroz individualne i grupne psihoterapeutske seanse, kao i kroz Mooa koncept i brend „Neuramljena”, koje je pokrenula sa sestrom, u ideji dizajniranja osobenosti – spolja i iznutra. Unutar psihoterapeutske grupe

„Neuramljena” ide se ka odlukama koje više liče na tebe a manje na ono što se od tebe očekuje. Kako biti sopstveno remek-delo a ipak ostati van okvira, tema je našeg postnovogodišnjeg razgovora.

Izašla si iz korporacije i sektora za obuku i razvoj ljudi, da bi nastavila da se baviš ljudima kroz privatnu psihoterapijsku praksu. Šta te to fascinira kod ljudi?

Fascinira me njihova sposobnost adaptacije – način na koji nas različiti konteksti i iskustva oblikuju. Ljudi često razviju strategije, koje su im u nekom trenutku pomogle da prežive, ali koje kasnije mogu postati ograničavajuće ili bolne.

U terapiji me zanima prostor u kojem se te adaptacije preispituju i u kojem se ljudi ponovo povezuju sa sobom.

Često smo jako odvojeni od tela i oslanjamo se gotovo isključivo na razum, dok telo nosi čitav jedan sloj informacija koji ostaje nečujan. Kada kroz svesnost počnemo da slušamo šta nam telo govori, otvara se nova dimenzija razumevanja sebe.

U tom spoju svesnosti, telesnog iskustva i odnosa, ljudi dobijaju novo iskustvo koje im pokazuje da ono što su naučili nije jedini mogući način postojanja. Taj prostor često vodi ka slobodnijem, kvalitetnijem i ispunjenijem životu.

Ono što me u tom procesu najviše fascinira jeste sposobnost transformacije – ne nagle i dramatične, već tihe i duboke, koja menja način na koji neko živi sebe. Promene kojima svedočim su za mene glavni razlog zbog kog radim ovaj posao.

Prateći tvoje webinare na Instagram kanalu, stičem utisak da je mogućnost ljudske metamorfoze tebi bitna tema. U najidealnijem slučaju, promena je ka boljoj verziji sebe, ali neretko se dese i prokliznuća zbog kojih nam boljitak deluje još dalji a pokušaji zaludniji. Kako zadržati veru u proces?

Važno mi je da razumemo da promena nije pravolinijski put. U procesu metamorfoze često se vraćamo na ista mesta i u iste emocije, ali ih ne doživljavamo na isti način, jer se kroz iskustvo i integraciju mi sami menjamo.

Često ulazimo u promenu sa očekivanjem da će doći trenutak u kojem više nikada nećemo ponavljati iste greške ili obrasce. U stvarnosti, prirodno je da se vraćamo u poznato. Razlika je u tome što s vremenom postajemo svesniji tog vraćanja, ponavljamo ga ređe i sa manje intenziteta.

Novo ne nastaje tako što staro potpuno nestane, već tako što zauzima sve veći prostor u našem životu. Vera u proces se gradi upravo tu, u strpljenju da promenu živimo, a ne da je požurujemo.

Šta bi bila najidealnija protekcija protiv razočaranja?

Realističan kontakt sa sobom i drugima. Razočaranje često nastaje iz fantazije – o sebi, o drugima, o životu. Kada smanjimo razmak između onoga što zamišljamo i onoga što zaista jeste, razočaranje postaje ređe, a razumevanje češće. Ne kao odbrana, već kao zrelost.

Kako se traži podrška?

Podrška se traži onda kada sebi dozvolimo da ne znamo, da ne možemo i da ne moramo sve sami. To je čin hrabro-

sti, a ne slabosti. Nekada je to direktna molba, nekada samo prisustvo u kojem nismo sami sa svojim mislima. Prvi korak je uvek unutrašnji, priznati sebi da nam je potrebna.

Kako izgledaju grupne seanse koje vodiš a šta se može očekivati na individualnim seansama?

U grupnim seansama ljudi se susreću jedni sa drugima u živom, realnom kontaktu, i vrlo brzo počnu da reaguju na načine koji su im poznati iz svakodnevnog života. Često se dogodi da u nekome prepoznaju figuru iz svog okruženja – autoritet, roditelja ili partnera i

tada postaje jasno kako se inače nose sa tuđom snagom, agresijom, bliskošću ili konfliktom.

Kroz ta iskustva uče da razlikuju šta zaista pripada njima, a šta drugoj osobi. Postaje jasnije da nečija neljubaznost ili grubost

često nema veze sa njima lično, već sa unutrašnjim svetom onoga ko je donosi. Slušajući priče drugih, ljudi lakše povezuju ono što im se dešava u grupi sa odnosima koje imaju van nje.

Individualne seanse izgledaju drugačije, to je mirniji, intimniji prostor u kojem je osoba sama sa sobom i terapeutom, sa više vremena i pažnje posvećenih jednoj temi. Taj format omogućava da se u neku temu uđe dublje, sporije i sa više kontinuiteta.

Grupni rad često brže pokreće važne procese, dok individualni omogućava njihovu dublju obradu. Za mene je idealna upravo kombinacija ova dva pristupa.

U radu sa sobom, šta primećuješ?

Sve više verujem u put nego u cilj. Nekad me je taj proces strašno nervirao i stalno sam pokušavala da ga preskočim.

[smeh] I danas mi se desi da postanem nestrpljiva, ali sve češće sam svesna da je sve u čemu sam zapravo proces. I iskreno, sve više umem da uživam u tome, radoznala da vidim šta mi sve donosi.

Šta za tebe predstavlja neuramljenost?

Neuramljenost je dozvola da budem svoja, bez potrebe da se uklopim u unapred zadate forme. Ne znači odbacivanje sveta, već izbor da u njemu budem autentična.

Što pre shvatimo da ne možemo biti svima dobri to nam je lakše da odaberemo da budemo ono što jesmo i da se svidimo sebi. A onda se, sasvim prirodno, pojavi i krug ljudi kojima to što jesmo prija, s kojima je lako biti jer nema potrebe za pretvaranjem.

Za mene se neuramljenost vidi i spolja u onome što biramo, nosimo i stvaramo. Kolekcija koju smo sestra i ja radi-

le nije nastala da se uklopi ili da bude „nosiva za sve”, već da se vidi i zapamti.

Da te podseti da ne moraš da ličiš ni na koga drugog i da je u redu, čak i važno, da se to vidi.

Ne bih da zvučim kao zastupnica ejdžizma dok primećujem da ljudi s godinama sve više naginju usidrenju u poznatom, ma koliko da je voda ustajala. Deca, pak, nemaju strah od novog

i nepoznatog, jer ih vodi radoznalost.

Kako „premapirati" mozak da se ne opredeljuje uvek za dinamiku odnosa koja mu je već poznata?

Verujem da se mozak ne „premapira” odjednom, niti nekim velikim rezom. Više kroz mala iskustva drugačijeg. Kroz to da se uhvatimo kako uvek biramo isto, i da se ponekad usudimo da reagujemo mrvicu drugačije nego inače. Radoznalost nije rezervisana samo za

decu, samo je kod odraslih često potisnuta. Kada sebi damo malo vremena i prostora da je ponovo probudimo, ona nas prirodno vodi dalje od poznatog. Ne u nešto dramatično novo, nego u nešto življe i smislenije za nas. A iz tih malih pomaka, vremenom, nastanu i one veće promene.

Kao drugu veliku prepreku u procesu promena primećujem i stid, koji je usko povezan sa strahom od društvene odbačenosti. Šta bi preporučila

kao glavne alate u borbi sa eksternim dozvolama i nametnutim uverenjima?

Kako efikasno prepoznati šta je sopstveno a šta tuđe očekivanje?

Potreba da pripadamo i strah od odbacivanja su normalni i prirodni. Svi ih imamo i oni sami po sebi nisu problem. Isto tako je prirodno da smo tokom odrastanja preuzimali tuđa uverenja i tražili dozvole, jer su nam u nekom trenutku bile važne da bismo ostali povezani sa drugima.

Ono što postaje važno jeste da osvestimo šta nas danas koči u životu i u kojim situacijama više ne živimo u skla-

du sa sobom. Taj proces se ne rešava racionalno, već kroz iskustvo, kroz telo, emocije i granice, polako učeći da razlikujemo šta je naše a šta pripada očekivanjima drugih.

Ako se u tom procesu pojavi stid, to je mesto koje zahteva poseban oprez i nežnost. Sa tim se ne ide na silu, već strpljivo i pažljivo, kroz grupni ili individualni rad, gradeći nova iskustva koja nam daju više sigurnosti u tome ko smo, i iskustvo da smo takvi kakvi jesmo prihvaćeni i dovoljni.

Ako niko ništa ne mora, onda stupamo u svet u kojem ne smemo da imamo ikakva očekivanja od drugih. S druge strane, preterana samostalnost i individualnost dovodi do odsustva korektivnog faktora. Postoji li nešto što ipak „moramo” i „treba da”?

Možda jedino što zaista „moramo” jeste da preuzmemo odgovornost za svoje izbore. Izbor ne znači da uvek biramo idealno ili da nam je sve lako, već da svesno biramo ono iza čega možemo da stanemo u tom trenutku života.

Odgovornost je spremnost da prihvatimo posledice tog izbora, i prijatne i

neprijatne umesto da ih pripisujemo drugima ili okolnostima. Sloboda bez odgovornosti lako sklizne u haos, dok odgovornost bez slobode vodi u rigidnost.

Važno mi je da gradimo individualnost, ali i da ne zaboravimo da smo deo sveta i odnosa u kojima živimo. Kao što učimo da budemo nežni i odgovorni prema sebi, važno je da tu istu nežnost i odgovornost unesemo i u odnos prema drugima. Tu se, po mom mišljenju, nalazi pravi balans.

Deluje mi da gomilanjem i konzumiranjem materijalnih stvari ljudi pokušavaju da postignu promenu, ali je istina da unutrašnjost ne doseže metamorfozu. Kako na vreme uhvatiti suštinu svog bića, da se resursi ne bi rasipali?

Mislim da nije problem u materijalnim stvarima same po sebi. One često jesu pokušaj da se osećamo bolje, sigurnije ili vrednije, i to je ljudski. Problem nastaje kada očekujemo da će nam one doneti trajnu promenu ili odgovor na unutrašnja pitanja. Suštinu počinjemo da hvatamo onda kada se povremeno zapitamo šta zapravo pokušavamo da

popunimo i da li je to nešto što se zaista može kupiti? Kada primetimo da se isti nemir stalno vraća, to je često znak da nam nije potrebna još jedna stvar, već malo više kontakta sa sobom.

Za mene je važno kako i zašto nešto biramo. Neke stvari koje stvaramo i nosimo mogu da budu podsetnik na unutrašnje vrednosti i stanje u kojem želimo da budemo. MOOA je upravo takva, ne kao nešto što se proizvodi u velikim količinama, već kao mali, pažljivo osmišljen izraz nastao kroz svesnost, sporost i pažnju. Ne radi se o odricanju od materijalnog, već o drugačijem odnosu prema njemu - da biramo ono što ima smisla za nas, a ne samo ono što kratkoročno umiruje.

Pošto ljudi nisu mačke, te ne mogu baš da počinju život ispočetka devet puta, koliko vremena smatraš da čovek ima za traganje i eksperimentisanje u životu?

Onoliko koliko je živ i radoznao. Traganje nema rok trajanja. Menjaju se for-

me, ali potreba za smislom ostaje. Ne počinjemo nikada baš od nule, jer sa sobom nosimo sva iskustva koja smo proživeli i sakupili. Zato su novi počeci uvek iz nekog zrelijeg mesta, čak i kada

deluju kao potpuni zaokret. Eksperimentisanje nije privilegija mladosti, već znak vitalnosti.

Važno mi je da se ne zaustavljamo zato

što gledamo u godine ili prolaznost vremena. Verujem da svaki put kada osetimo poriv da nešto novo započnemo, ujedno postoji i nešto lepo i vredno što možemo da damo svetu, upravo iz onoga što već nosimo sa sobom.

Iako je nova godina već počela, koju želju šalješ čitateljkama Plezira za 2026-tu godinu?

Poželela bih im da u 2026. budu sa više nežnosti prema sebi, da se više igraju, istražuju i da ne žure da sve odmah shvate ili „srede”. Budite svoje. Utišajte tuđe glasove, a pojačajte svoj.

Neuramljene

Intervju: Jelena Gvozden

@3oklagijice

Fotografije: Jovana Tomašević; Privatna arhiva

Voda uvek napravi svoj put, kao i kreativnost. Kod Aleksandre Stošić Krstović , u pitanju je mnoštvo rukavaca iz umetničkog jezgra bića, koji navodnjavaju polja kostimografije, ilustracije, dizajna, slikarstva i pripovedanja. Isprobavajući različite načine izražavanja sopstva, u fuziji boja, stilova i materijala, sa sestrom, Marijom, prošle je godine pokrenula mooa koncept i brend „Neuramljena”, spoj dizajna i psihologije u ideji ispoljavanja osobenosti. Kroz intervju koji smo vodile, možemo zaviriti u šarenoiliki svet umetnice.

Obožavam ovo pitanje: kad si bila mala, šta si želela da budeš kad porasteš?

Moram da priznam da nikad nisam znala da odgovorim na ovo pitanje, možda zato što sam uvek smatrala da se to pitanje vezuje za profesiju. Ja sam tek u šestom razredu otkrila da znam da crtam, a ništa me posebno nije zanimalo i okupiralo u ranom detinjstvu, osim jedne stvari. Želela sam da letim.

Najveći podsticaj da se time bavim su bili moji snovi u kojima sam često sanjala da letim, a to letenje je bilo nalik

plivanju po nebu, i to je osećaj koji sam želela da ponovim i na javi. To nije bila samo puka želja, već sam ja zaista na razne načine pokušavala da se zaletim u visinu. Najjasnije sećanje na te moje

pokušaje je kada se penjem na stubić koji drži kapiju, i sa kesama koje su mi vezane pažljivo oko članaka ruku i nogu, tako da ne ispuštaju vazduh, mašem rukama dok skačem ne bih li poletela. Važna saveznica i pomoćnica u mojim pokušajima je bila moja sestra Marija, koja me je bodrila i ocenjivala – da li sam poletela ili samo skočila. Kad se toga setim shvatim da to radi i dalje, samo letenje menja forme.

Kao diplomirana scenska kostimografkinja, koliko si imala prostora u svom profesionalnom angažovanju da se igraš i realizuješ ono što si maštala kroz studije?

Mašta i fakultetske studije mi nisu u istoj rečenici. To je za mene bio period gde jesam dosta upoznavala samu materiju i jesam širila vidike, ali je u isto vreme tada i počela moja blokada autentične kreativnosti, koja je dugo trajala. Maštala sam, pre nego što sam upisala

fakultet, da u nekoj lepoj, svetloj prostoriji crtam i kreiram nešto što će neko dalje da realizuje. Bila sam povučena u sebe i zamišljala sam taj posao kao neko kreativno gnezdo, sa minimalnom komunikacijom sa drugim ljudima, samo kao nešto lepo i smireno. A realnost kostimografskog posla je potpuno suprotna. Od prvog studentskog filma, preko svakog projekta na kojem sam radila do danas, to je bezbroj ljudi, bezbroj energija sa kojima sam morala da sarađujem. Što se tiče kreativnosti, u kostimografskom poslu postoje pravila, dogovori, prilagođavanja i različiti faktori koji utiču na nivo slobode izražavanja; sve je u okvirima iz kojih se ne izlazi. Bilo je lepih projekata u kojima sam zaista uživala – što televizijskih, što pozorišnih – koji su me terali da istražujem i upoznajem nove stvari kojima se inače ne bih bavila. Sve u svemu, nije ono o čemu sam maštala, ali je u tome draž – što sam ne znajući šta me čeka, upoznala čitav novi svet.

Kako izgleda prvi korak kad saznaš da treba da kreiraš kostim?

Prvi korak za mene je povezivanje. Uvek imam osećaj blage radosti u telu i znatiželje: šta će ovaj proces doneti? Mnogo zavisi od same energije ljudi sa kojima radim. Sa nekim jednostavno klikne, postoji međusobno poverenje i onda sve ide glatko. Stvari se same pojavljuju, odmah nalazim materijal, brzo prepo-

znajem boje koje mi trebaju, ceo proces nosi podržavajuću energiju, a kada se pojavi prepreka lako se prevazilazi uz saradnju i dogovor. Postoje i oni projekti koji, uz svu dobru volju, idu kao kotrljanje kamenja. I to kamenje se izgura, u samom rezultatu se ne vidi težina svega, ali ostaje u telu i u vazduhu. Na kraju svi kažemo „Uh!”, srećni što se završilo.

Šta je osnovni limit dizajna u procesu pravljenja kostima?

Limit je dogovor, pa finansije, ili možda čak obrnuto. Zavisno od budžeta, prilagođavamo dizajn. Drugi faktor je vreme. Da li imamo vremena da šijemo ili kupujemo pa prepravljamo, ili samo kupujemo.

Za koju predstavu ili prigodu ti je bilo najinteresantnije osmišljavati kostime?

Uglavnom su to bili projekti za decu, zato što tu ima najviše

boja i slobode formi, maštovitosti. Recimo da sam se radeći za

RTS prvi put potpuno oslobodila u radu na emisiji „Plava ptica”. To

je toliko inspirativno u samom tekstu, duhovito, inteligentno i široko, a sama ekipa je zaista za poželeti za saradnju.

Pored dizajna kostima glavnih likova, koji je kakav volim: dezen do dezena i sve boje pršte, volela sam segment songova tokom kojih se putuje u razne zemlje sveta – kostimi za taj deo su mi bili najzabavniji, jer su uglavnom improvizacija s ciljem da liče na kostime određene zemlje, koristeći ono što imamo u fundusu. Pravila sam kosti -

me i od papira. Druga meni značajna emisija je „Lektizer”, školske redakcije RTS-a. Emisija obrađuje lektire za srednje škole, pa su tu kostimi drugačijeg tipa, povremeno kombinacija epohe i urbanog kostima. Ekipa je takođe divna i postali smo prava Lektizer familija za vreme tri sezone, koliko smo radili zajedno. Zanimljivo mi je bilo i na projektu inkluzivnog mjuzikla „Nerazumevalica”, koji je rađen u okviru Udruženja Svitac. Prava mala epska fantastika, a pored kostima, tom prigodom, dizajnirala sam i font koji je korišćen za špice.

U procesu izrade kostima za predstavu koja je rimejk, koliko prethodno idejno rešenje kostima ima uticaja na tebe i na one oko tebe, koji treba da novu ideju odobre?

U principu svaka predstava nosi svoj autorski pečat i pečat svog vremena. Volim da vidim kako su drugi kostimografi rešavali, čisto da ne uradim nešto što je isto. Ali se ne udubljujem u to. Koncept se radi sa rediteljem uz nerazdvojnu saradnju sa scenografom, i odatle se rađaju nove ideje. Mislim da niko ne voli da ponavlja ili bude sličan kada stvara novu predstavu.

Personalnim razvojem si došla do mooa koncepta i brenda „Neuramljena”. Koji su najistaktnutiji podstrekači bili na tom putu metamorfoze i šta stoji iza „mooa” naziva i ideje?

Mooa concept je produžena ruka sa kesom punom vazduha, koja pokušava da leti. Pošto sam ja dve godine mlađa od Marije, mogu da kažem da otkad znam za sebe – ona je tu. U tom mom životu, koji je prožet kostimografskom karijerom rada na RTS-u i majčinstvom i svim obavezama koje život odrasle osobe nosi, osećala sam da nisam na dobrom mestu. Nešto je jako bilo u telu, što mi je govorilo da to nisam ja –onakva kakva sam u dubini svoje duše, i da ne živim u skladu sa sobom. Marija je krenula na svoju edukaciju za geštalt psihoterapeuta i otkrivala je nove stvari kroz to. Čak je ona, pre nego što sam ja osvestila da moram nešto ozbiljno da promenim, govorila da ne treba da živim tako. Videla je u meni potencijal koji se ne koristi, rad koji ne dolazi do izražaja, užurbanost i opterećenost poslom. Ali moj mozak me je dugo sprečavao da to sebi priznam. Bila sam u mašini koja nije smela da stane i ja sam posvećeno okretala svoje točkiće u tom

mehanizmu. Dok nisam potpuno izgubila snagu u tim borbama i shvatila da ne mogu dalje. Psihički i fizički došlo je do prelomne tačke. Dan kada sam odlučila da napustim stalno zaposlenje bio je dan kada mi je u trenutku nebo izgledalo ogomno. Tako je bilo samo još jednom – kada sam saznala da sam upisala Akademiju na budžetu.

Sedele smo na raznim mestima u gradu, upijajući sunca prolećna, letnja i

jesenja, dok smo pokušavale da pomognemo jedna drugoj u svojim odlukama da pokrenemo svoj posao, svoj ritam, život koji je naš – a ne firmin. I tako je nastao mooa. Prvo je Marija bila organizacija i komunikacija u razvijanju mojih kalendara, čestitki i printova, jer sam bežala od bilo kakvog posla koji bi bio vezan za odeću i kostime. Radila sam paralelno kostimografske poslove, ali u meni je bila najjača želja da se ne bavim više time, da ne jurim po gradu, da ne jurim rokove, mere, ko se ugojio a ko smršao, i da li je cipela tesna. U meni se rojio moj svet koji više nije mogao da čeka. I jednog dana, kada su se sa mene oljuštili slojevi svega što hoću, neću ili možda, rekla sam Mariji: „Pravimo mini kolekiju!” Imala sam prelepe materijale koji su čekali da nešto bude od njih napravljeno, ideje koje još nisu imale materijale, sela sam sama sa sobom i počela da pišem i crtam, ne bih li se vratila sebi. Nije baš kao u mašti; taj moj atelje u kojem crtam – to je moj trpezarijski sto sa kog sklanjam i stavljam nazad naizmenično štafelaj, boje,

šivaću mašinu, ručak i domaće zadatke koje rade deca. Ali to je to. Iz tog malog prostora, kroz koji struje energije moje porodice, ja se mislima izolujem i stvaram. Tako su nastali prvi komadi mooa kolekcije, koji su samo početni impulsi, najava, bez trenda, bez očekivanja, komadi koji su napravljeni za neke žene koje su neuramljene u tuđe ramove, već su slobodne i svoje. Reč „Neuramljena” je bila jedna od reči u svesci koje sam zapisivala, baš u toku snimanja „Lektizera”, dok sam razmišljala o načinu na koji bi žene bile prepoznatljive. Plan je bio da odeća ima porukicu, na kojoj je napisana reč koja podržava ženu u svojoj autentičnosti. Ja sam bila nesigurna baš u tu reč, htela sam da je eliminišem, ali Mariji se dopala. I onda se oko te reči razvio čitav mali manifest o ženi koja ne ulazi u okvire. Marija je mooa konceptu dala terapeutski smisao, ona vidi ono što ja ne vidim. Ja osećam i stvaram, a ona nežno prati i podržava ideju mog stvaranja kroz garderobu i ilustraciju, oživljava autentičnost kroz razgovore i radionice koje spremamo u okviru mooa koncepta. U reči „mooa”, Marija je M, ja sam A, a OO je beskraj sestrinskih svetova koji se prepliću.

Uz svaki model dolazi i sertifikat o autentičnosti. Šta on zapravo predstavlja?

Sertifikat o autentičnosti je pisani trag impulsa modela. On sadrži naziv modela, mali osvrt na inspiraciju iz kojeg je komad nastao, vrstu materijala od kojeg je napravljen, ali i malenu personalizovanu poruku osobi kojoj će komad pripasti. To je više intuitivan tekst i moje opraštanje od samog komada, jer zaista imam emotivnu vezanost za sve što sam napravila. To je ujedno i kao neka garancija meni da će osoba koja postaje vlasnik mog dela brinuti o njemu i nastaviti da ga voli onako kako ga volim ja. A onome koji kupuje, sertifikat je veza sa nastankom i garancija da sam ja tu i da sam na raspolaganju, da dok god postoji komad – ukoliko nešto treba da se u budućnosti popravi ili možda nekako izmeni – mogu da računaju na mene.

Održivost je danas veoma bitna tema. Na koji način joj ti pristupaš?

Održivost je tema koja je jako važna u vreme kada se planeta bukvalno guši u tekstilu koji je odbačen. Sma -

tram da je održivost vidljiu nekoliko stvari. Prva je, i meni najvažnija, emotivveza koju imamo sa garderobom. Uvek imamo stvari

koje nam je žao da bacimo, pa ih čuvamo i onda ponekoliko godina opet kremo da ih nosimo, jer osim nam lepo stoje, što vomo materijal i boje, u njima ima nešto što nas čini se osećamo prijatno.

Ako krenemo od toga da naše telo naš osnovni dom, mesto koje nosimo sa sobom, onda je garderoba nameštaj u tom domu. Važno kako se osećamo u njoj.

Druga važna stvar je kvalitet materijala i izrade – što je kvalitetnije to je i dugotrajnije. Ali u današnje vreme to nekad ne možemo da znamo u potpunosti. Odeća je živa stvar koja se nosi, prlja i čisti, i uvek može da se desi nešto neočekivano. Održivost u ovom slučaju je da upravo zbog emotivne veze koju sam pomenula, mi taj komad odeće nećemo baciti, nego ćemo ga popraviti i

naći rešenje da mu vratimo puni sjaj.  Treća stvar, koju mi je važno da napomenem ovde, je u samoj proizvodnji. Meni je najvažnije da mooa stvari nastaju bez stresa. Zato mi je odnos sa krojačima i svim saradnicima, koji su uključeni, od velikog značaja. Volim da imaju vremena, da ne jure rok, da ne osećaju pritisak i da budu plaćeni tako

da se osećaju zadovoljno. U takvom odnosu uvek ima vremena za kafu i razgovor, za obostranu podršku i razumevanje. Bez toga ne bi bilo ni kvaliteta ni energije u garderobi. I najlepše od svega je što se, kada završimo komad, radujemo zajedno.

Što se tiče materijala, osim što volim jako brokat – zbog njegove punoće u teksturi i boji, pa svilu, viskoze, pamuk, ja sam i velika ljubiteljka poslednjih komada koji su u ćošku, materijala koji imaju grešku – koja zapravo izgleda kao lepota u toj nesavršenosti, parčića koje je neko hteo da baci. Čini mi se da oni nekako čekaju, kao Cipelići, da neko otvori njihov stari orman i vidi koliko lepote se krije u njima. Šta je uopšte savršenost? I šta je greška? Možda je greška misao o savršenosti. Ja volim kad crtam, i ne znam da se zaustavim – da u tom peglanju i težnji da nešto bude bolje – samo stanem i kažem: nezavršeno i nesavršeno, to je moja mera.

Na tvom Instagram profilu, mooa ilustracije, možemo da vidimo raznovrsno stvaralaštvo: slike, čestitke, kalendare, ikone, ilustracije, priče, bajku u začetku...i video zapise koji nastoje da

prikažu kako delo nastaje – korak po korak, sa svim razmišljanjima i osećanjima koji ga prate. Zanimljiva je odluka da podeliš sa javnosti nešto tako duboko intimno, proces stvaranja uživo, što ujedno posmatrača više uvodi u tvoj svet ali i tebe čini ogoljenijom.

Šta te podstiče na to?

Smatram da je proces važniji od samog cilja. Kada sam se 2020. vratila crtanju posle te duge kreativne blokade, objavljivala sam u početku samo gotove crteže i slike. Mislim da ljudi nisu shvatali da je to nacrtano od nule. Od potpuno čistog papira, olovke i boja. I ruku. I tako sam počela da snimam ubrzane procese nastajanja mojih radova. Meni je to zanimljivo i primećujem da ljudi to isto vole da vide. Prija mi veza sa publikom. Na fakultetu nas je jednom profesor filozofije pitao - da li umetnik stvara radi sebe ili radi publike? U sećanju mi je da je hteo da nas navede da je suština stvaranja upravo prenošenje neke poruke nekome. A ja sam tad bila braniteljka stava da umetnik neke stvari stvara samo za sebe. Sada više ne verujem u to. Ovo govorim u svoje ime. Dok sam bila u toj dugoj blokadi, osećala sam se kao kavez nekih svojih

unutarnjih svetova, boja, oblika, simbola. Čak i tada, znala sam da treba da ih dam svetu. Da to sve što imam nije za mene, iako je u meni. Čuvala sam

crteže po fiokama a onda, kada sam počela da osećam tu povratnu reakciju, otvorila sam se još više. I nemam strah od očekivanja: da li će nešto ispasti dobro, da li će imati smisla, da li ću uspeti da završim, da li ima kontinuitet, da li skačem sa jednog stila na drugi i da li imam neke doslednosti u tom stvaranju. Za mene su sada tri polja otvorena a to su: likovno stvaranje, odevni mooa komadi i pisanje jedne bajke – koju pišem poprilično intuitivno i ni sama ne znam gde će se završiti i kuda vodi. Jednostavno, ja ne znam više da to čuvam

u sebi i zato tako delim, jer me drugačije žulja.

Kako ti definišeš magiju stvaranja?

Kako mi je lepo ovo pitanje. Stvarno je magija. Za mene to je potreba da iznesem iz sebe kako ja doživljavam svet. Osećam ogromnu povezanost sa prirodom i ona me pokreće i inspiriše. U tim pojavama i stanjima prirode, kao što su trenutak pre svitanja, sumrak, magla, jak vetar ili pak tišina, mesec –naročito mesec sa kojim imam posebnu vezu, osećam neku prastarost. Ne znam čak ni da opišem to rečima. I ta prastarost i priroda me, u svojoj sirovosti i lepoti, diraju pravo u stomak. Po-

red prirode koja me inspiriše sama po sebi, shvatila sam da je važan faktor –nemir. Počela sam da prihvatam nemir kao saveznika u stvaranju. Jednostavno je. Nešto me boli, nešto mi smeta, nešto ne razumem, besna sam, tužna sam i iz potrebe da se smirim i barem na kratko osetim olakšanje – ja angažujem mozak. Tražim smisao, tražim simbole, povezujem nepovezivo i onda se nekako sve poveže u celinu. A čak i kada nema celine, ja to prihvatim kao deo nečeg za šta još uvek ne znam šta je. Čuvam ga dok se ne pojavi drugi deo koji se savršeno uklopi. I to me raduje. Još da napomenem da mi je za proces stvaranja jako važno šta slušam. Često to bude jedna pesma ili jedan izvođač, dok ne izguram neku priču, i ta muzika mi uvek ostane povezana sa delom koje sam stvorila uz nju. Nekad slušam cvrkut ptica ili zvuk talasa. Ali nikad nije bilo koja muzika; ako mi ne leži trenutno ni jedna pesma onda je bolja tišina. Iskreno, neshvatljivo mi je zašto mi je to toliko važno. Prošle godine sam se na primer zaljubila u pesmu ptice koja se zove zlatna vuga. Njena pesma je meni inspiracija. Zvuči kao da peva nekim drevnim jezikom ili da govori reči unazad.

U beogradskom ateljeu „Duša”, osim što izlažeš svoje unikatne dizajnerske odevne modele, održavaš i umetničke radionice svakome ko želi da se izrazi kroz crtanje. U prethodnom periodu

su bile baš raznovrsne radionice: crtanje iz greške, pisanjem do crteža, slikanje cveta akvarelom, slikanje ptice akvarelom...Da li bi mogla nešto više da kažeš o samom konceptu radionica, kao i o nekim tvojim opservacijama tokom njih?

U ateljeu Duša okupio se mali krug autora pod okriljem grupe Linija03 koji, osim individualnog izlaganja svog dizajna, organizuje povremeno radionice i susrete na kojima se družimo i pričamo o raznim temama dizajna, mode, umetnosti. Na njihov poziv sam i ja počela da održavam umetničke radionice. One su nastale iz mojih raznih stvaralačih faza, kada sam pokušavala da dođem do sebe ili se umirim nekom jednostavnom opuštajućom likovnom tehnikom. Za mene je stvaralaštvo zaista lek i volim da, koliko mogu, prenesem ta svoja iskustva kako bi eventualno koristila i drugima. Dakle radionice su iskustvene, ali na njima se naravno može naučiti i o raznim tehnikama kojima radimo. Neki

opšti utisak sa tih radionica je da se u učesnicima probude neke uspavane linije i da, pored toga što kući ponesu svoj rad, ponesu i želju da opet urade za sebe nešto nežno i lepo. Naročito mi je zanimljivo kada na radionicu dođe neko ko nije crtao od osnovne škole i

kaže: „ja ne znam da crtam” a onda se iznenadi kada u sebi probudi dete koje je po svojoj prirodi znalo da crta i da boji, i to različitim bojicama: drvenim, vodenim, voštanim i suvim pastelima.

Prostor je mali i ušuškan, grupe su četiri do pet učesnika, tako da atmosfera bude intimna i imam vremena da se posvetim svakome. Posle zimske pauze planirano je da se vratimo i tim aktivnostima, a neke od radionica ćemo Marija i ja organizovati i u okviru mooa

koncepta, s tim što se te radionice razlikuju, jer imaju i terapeutski pogled na procese kroz koje u toku rada prolazimo. Tako da, pratite, svakako će biti zanimljivog sadržaja.

Rekla bih da su motivi iz prirode pretežno u tvom fokusu, bilo da je u pitanju slikanje i crtanje, bilo da su u pitanju odevni modeli. Deo si nekoliko ekoloških inicijativa, a na otvaranju programa Reva dunavski park, u organizaciji Bele čaplje, bili su izloženi tvoje ilustracije ovog važnog a ugroženog prirodnog staništa. Čini mi se da biodiverizitet nije za tebe samo jedan izvor za mimezis, nego mnogo, mnogo više?

Da, i kroz prethodna pitanja sam provukla važnost koju priroda ima za mene. Ja mislim da nikad neću razumeti ljude koji ne shvataju da mi zavisimo od te prirode, da smo mi samo jedan mali deo nje i da bez nje ne možemo. Upoznavanje „Bele Čaplje” je za mene zaista životno i stvaralački važno. Na poziv Ane Džakić iz udruženja Bela Čaplja sam oslikavala biljni i životinjski svet tog dunavskog vlažnog staništa, a onda sam od tih elemenata napravila veliku ilutraciju za info tablu. Što sam više vremena provodila pored Dunava, to sam se više vezivala za taj predeo. Oslikavajući akvarele upoznala sam i zaljubila sam se u lepotu tog sveta, a i sa decom smo tamo provodili dane i vikende. U štenjama sam otkrila i sama neke biljne vrste koje su mi bile

na primer okidač da počnem da pišem bajku. U pitanju je biljka cigansko perje.

Intuitivno sam napisala jedan mali tekst o princezi vetra čiji su snovi zarobljeni u ljusci te biljke. Inače sam zabrinuta zbog

nemara ljudi i planova koji postoje i po kojima bi baru Revu zatrpali i zabetonirali, ne bi li napravili neki terminal za rasute terete nove luke. Svim srcem stojim za to da se spreči takva katastrofa. Time sam inspirisana da napravim jedan kostim-instalaciju, koji bi bio kao Nojeva barka za sve biljke i životinje Reve. To je ideja u nastajanju. Ne znam gde će me proces odvesti, ali imam veliku želju da to realizujem.

Onirički prostor je dosta zastupljen u svim vidovima tvog izražavanja. Neka-

da deluje da nema odvajanja sadržaja i forme, meandrira se između mističnog nesvesnog i slika iz detinjstva. Da li nam se javljaš iz sveta snova, dozivajući nas tamo ili pak iz ovog sveta prizivaš taj?

Granica između tih svetova vibrira. Nekad se osećam kao da sam na ivici

šume, a da je u šumi moj svet snova i simbola. I razmišljam ponekad da li bih pustila nekog da uđe unutra. Da na čiviluk, koji se nalazi na ulazu u šumu, ostavi svoj kaput i odabere kožu neke životinje ili perje neke ptice i da uđe unutra. Da tamo popijemo čaj, da mirišemo smolu borova i čitamo poruke iz drugih univerzuma. Ne znam ni sama. Kada sam u realnosti, u autobusu, u pošti, znam da sam čovek, ali bih se rado pretvorila u lisicu da malo štrecnem ljude, da se zapitaju kako je ovo moguće. Zato i pišem, zato i ilustrujem, zato pravim odeću za koju znam da je neobična i da se ljudi pitaju: a gde ovo da obučem? Pa, za čajanku u šumi u mojim snovima. Opet, u stvarnosti ima toliko lepih mesta, a i ako nisu lepa – zašto ih ne bismo sami ulepšali sobom? Obučemo mooa komade i šepurimo se gradom. Nismo lisice ni paunovi, ali će ljudi da se štrecnu i kažu: kako je ovo moguće?

Šta bi preporučila nekome ko je na početku umetničke karijere?

Na početku moje kostimografske karijere asisitirala sam jednoj našoj divnoj kostimografkinji, koja je u tom trenutku imala možda sedamdeset i nešto godina. Ona mi je rekla: „Kupila sam boje i platna kad sam završila fakultet, i ako mi veruješ, od tad sam išla iz posla u posao i nikad nisam sela da slikam, a to mi je najveća ljubav.” Meni je to ostalo kao jedna najstrašnija rečenica, kao nešto što ne smem da dozvolim sebi da mi se desi, kao zadatak – da pored svih poslova koje imam ne oduzmem sebi onu najveću ljubav. Eto možda je to preporuka. Da ne zaborave zbog čega su upisali taj fakultet.

Kakva planove imaš za ovu godinu?

Da opet stavim kese na ruke i da mi Marija meri koliko ću daleko da odletim.

12 Peacocks je domaći brend koji se bavi dizajnom i izradom svilenog donjeg veša i korseta. Svaki naš komad u sebi objedinjuje tradicionalno i moderno, bilo da se radi o dizajnu, silueti ili materijalu. Izrađen je ručno, uz puno ljubavi i pažnje, jer verujemo da treba da žene zaslužuju ljubav i pažnju, posebno od svojih partnera. U to ime, za Dan zaljubljenih, spremili smo 30% popusta na čitavu kolekciju i 2 potpuno nova modela, inspirisana modernom, samopouzdanom i senzualnom ženom.

Od 9. do 14. februara bićemo u Čika Ljubinoj 7, da vas posavetujemo i odgovorimo na sva vaša pitanja u vezi donjeg veša - kako izabrati pravi model, veličinu, materijal itd. Bilo da birate savršen komad za sebe ili nekoga koga volite, bićemo tu da Vam pomognemo. Vidimo se!

U Beograd su stigle

u prevodu Mirjane Ognjanović

Zbirku pripovedaka Uga Kornije „Basne iz popravnog doma“, u prevodu Mirjane Ognjanović, nedavno su objavile beogradske izdavačke kuće „Makart“ i „Plato”.

Tiha beogradska noć u kojoj su se mnogi šćućurili u svojim toplim domovima. Euforija prazničnih dešavanja i pomahnitale kupovine je u svom zatišju i grad je konačno obavijen noćnom tišinom i povremenim zvukovima. Zvukovima usnulog grada koji pulsira plitkim izdisajima umornog, gradskog čivijaša. Začuje se tek poneki korak, zvuk motora, glas koji se javi, pa utihne.

Vodim vas u januarsko predvečerje koje boje osvetljena bibliotekarska vrata, iza kojih se otkrivaju novi svetovi. Stižemo kako bismo se upoznali sa delom i stvaralaštvom Uga Kornije i njegovim viđenjem italijanskog društva, svakodnevice i svih onih situacija sa kojima živimo i čiji smo deo. U našem svetu predominantne moderne tehnologije, karakteristike jednog društva se u treptaju oka i klika prelivaju na čitav svet, stvarajući univerzum koji pati od iste dijagnoze, istih bolesti. Slika je totalno poremećena, a akteri izgubljeni. Od magnovenja do totalnog pomračenja uma, vida, sluha i sunovrata moralnih vrednosti. Svi smo deo jedne, univerzalne priče. Deo smo i ako ne želimo, jer živimo u istom trenutku vremena, deleći život. Deo smo i ako se protivimo. Iako negodujemo. Deo smo i ako ne želimo. Deo i ako delamo, mislimo, razmišljamo i osećamo drugačije. Ali, u toj osvetljenoj biblioteci, osećaj da nismo sami, da nas je neko prigrlio i video situaciju baš kakva jeste, bio pre svega ispunjavajuć, ohrabrujuć i svetlosan.

Knjiga i autor kog su neki te večeri po prvi put upoznali, došli su na dar, na osvešćenje, na nadu i bunt predstavljajući brojne nakaradne i izopačene društvene pojave. Kao kada špil karata okrenemo na naličje, pa se sve i svi vide. Sva beda, iznuda, prljavština, užasi, nemoral, blud, problemi i tabui, bili su tu.

Mirjana je krojeći ovu knjigu neverovatnom umešnošću, lirskom povezanošću, tajnom jezičke niti i značenja, uvek tragajući za pravom rečju, maestralno dočarala svu karakternost jezika koji opisuje jedan svet i društvo koje je zaglibilo duboko u živo blato, čije prostranstvo preti da proguta i odnese sve ono što su starije generacije izgradile, usadile i posadile. Odnegovale i stvorile.

Rukopis pisca je posve otvoren, liberalan, satiričan, obojen onomatopejom dok priča o propasti i apokalipsi svega što je radosno, čisto, prirodno. U priči u kojoj se sve vrti oko tektonskih poremećaja i rascepa društvenih normi, oko roditeljstva, vaspitanja, oko LGBT populacije, kome je šta dozvoljeno, a kome nije, zašto i gde, u kojim sredinama? Oko moći koja proizlazi iz krimina-

la, utaja, krađe, prodaje droge, pranja novca, prostitucije, mafije, građevinskih prevara i sistemskih prevrata, prikazujući nam svu ogoljenost, izobličenost ponašanja i devijantnosti kako izbija iz svake pore društva. Kako ga jede, razara, razdvaja i uništava. Kako blud, preuzimanje inicijative, nepoštovanje roditelja, prekidanje ustaljenih obrazaca življenja i ponašanja, prekomerna briga o potomcima i unapred osmišljenom konceptu koji pravi pometnju i strah. Besposličarstvo, nemar i nerad koji proizvode generacije koje stiču novac, uspeh, vlasništvo u nekretninama klađenjem i prevarama, otkupljujući od drugih kriminalca, gradeći bespravno, rušeći i otimajući šta god im se prohte. Stvarajaći epohu i horde novih moćnika, multimilionera koji se beskičemnjački bogate gazeći preko svega i svih. Otimajući od časnih, vrednih i radnih ljudi, koristeći pretnje, zastrašivanja, nasilno ponašanje, ugnjetavanje, da bi na silu uzeli ono na šta su se nameračili. Zanimanja poput investitora, biznismena, bez pravih pokrića škole i napretka građenja svog zanimanja i uvećavanja profita, koja i u današnjem sistemu jedino donose novac, moć, ugled, glas u odlu-

čivanju, u menjanju zakona, lica grada, otkrivajući nam da sve što je potrebno jeste da se zagrebe ispod prvog sloja asfalta, kako bi crno podzemlje provirilo i prodisalo u svoj svojoj izopačenosti u kojoj se danas svi otkrivaju, nedvosmisleno govoreći i pokazujući svoje ponašanje i postupke.

Pisac je na jedan duhovit i izokrenut način, koristeći životinje i njihov poredak, klasifikaciju i osobine, im dodeljuje ponašanje i moć odlučivanja ljudi. Ugo je ispričao istinitu i pravu bajku svih kraljevstva i glavne nosioce njegovih stožera.

Kako su tokom promocije rekli Andrijana Maloku i Slobodan Georgijev, Ugo je kroz svoju knjigu koristio tradiciju, ali istovremeno i situaciju u kojoj se trenutno nalazi da bi opisao sudbine i stvari koje se događaju, kako i na koji način određeni problemi nastaju, razvijaju se i rešavaju. Šta je to što muči društvo i oko čega se dešavaju prevrati. Autor je uzeo životinje da bi nam podario univerzalnost. Ispredajući nam priče iz sivog doma i likova koji su u krizi i koji imaju problema sa kontrolom. Kroz simbole

nam ukazuje na univerzalne probleme sveta. Na lagan, jednostavan, ali i groteskan način pruža stvarnu sliku, kako bi upozorio čitavu populaciju na propast.

U Ugovom svetu je vladao haos u kome se loši slabo popravljaju. Mi smo neka vrsta rekonvalescenata. On želi da postoji neka institucija koja može da popravi i promeni stvari, ispravi greške, rehabilituje društvo, ali spasa nema. Svet popravnog doma je dosta problematičan i težak. Stoga Ugo piše, da ukaže, da iznese, da podeli, da stavi do znanja da ih vidimo i znamo za sve što se dešava i koliko brzo propadamo kao društvo, ali da se isto tako potrudimo da sačuvamo slobodu mišljenja, izražavanja i delanja. Da čuvamo prave vrednosti, da budemo pošteni, časni, empatični i topli, nedozvoljavajući pokvarenima da izmene DNK čitavih pokolenja, da prljavština uđe u krvotok i neurone. Da zavlada totalno bezvlašće, otupljenost i slepilo. Jer i dalje stoje, pišu, stvaraju, pevaju, igraju, vesele se, rađaju i stoički stoje poput neuništivih stubova koji šalju poruku da ljubav i sloboda, pravda i vera u čovečanstvo i pravdu uvek pobeđuju.

Književnost

UPOZORENJE! Ovo nisu basne za decu, ovo su basne za odrasle koji žele da se nasmeju, zgroze i zamisle. Dobro došli u popravni dom za sve ono što je u nama neukrotivo i neumesno.

Ugo Kornija u ovim basnama radi ono što niko pristojan ne bi: prevrće bajke naglavačke, gura životinje u apsurdne situacije, ruši tabue i pokazuje koliko je svet, zapravo, smešan i strašan istovremeno.

Ničega „pedagoškog“ ovde nema.

Ugo Kornija pušta svoje junake da se raspadnu, zaljube, ogovaraju, ljubavišu, trule, sanjaju, lažu i umiru na najapsurdnije načine. Vuk i ovčica završavaju u šumi u mnogo prljavijem odnosu nego u bajci. Mače pristaje na nagodbu zbog koje bi braća Grim odmah zatvorila knjigu. Životinje glume gipsane skulpture da bi preživele kapitalizam. A čitava močvara širi tračeve brže nego društvene mreže.

Ovo su basne koje razotkrivaju ludilo sveta u kojem živimo: groteskne, brutalno smešne i bolno tačne. Ako vas je nekada nerviralo što bajke lažu, Kornija vam nudi istinu:

prljavu, urnebesnu, apsurdnu i zastrašujuće blisku.

Za čitaoce koji vole satire koje ujedaju, bajke koje beže iz svog žanra i Ezopa, braću Grim i Šarla Peroa, kad bi bili malo bezobrazniji.

Intervju: Nevena Pajić @pajicnevena Fotografije: Nevena Pajić, Veljko Radosavljević

Mirjana Ognjanović Basne iz popravnog doma napisane su rukom pripovedača slobodnog duha

što

je

nama

ovde, u ovom trenutku, strano

Ovako izdavači Makart i Plato najavljuju

zbirku savremenih basni Basne iz popravnog doma, koje je za domaću publiku prevela književnica i prevoditeljka

Mirjana Ognjanović. Nakon promocije knjige imali smo veliko zadovoljstvo da sa njom porazgovaramo o ovom delu i njegovoj relevantnosti za naše društvo.

Na koji način je Ugova knjiga došla do vas?

Pre desetak godina, na putovanje u Italiju krenula sam sasvim drugim povodom. Uputila sam se u Kastelfranko Veneto, nedaleko od Treviza, gde je navodno pronađena rodna kuća mog omiljenog slikara, renesansnog majstora Đorđonea.

Reč je o kući u kojoj je svakako proveo deo svoje mladosti. Tokom restauracije u

glavnoj prostoriji pronađen je friz nastao

1503. godine kada se, zbog rasporeda planeta, smatralo da će nastupiti smak sveta. Dakle, to je bio Đorđoneov odgovor ili poruka za vreme koje će nastupiti posle kraja sveta. Na putu do palate gde je živeo Đorđone čiji je kratki život obavijen mnogim legendama i tajnama, naišla sam na vrlo dobro opremljenu knjižaru. Tu je, izdvojena kao bestseler, stajala zbirka priča Uga Kornije. Knjigu sam odmah pročitala, shvatila da je reč o filozofskim pričama, šalama, poigravanju sa formom basne. Ipak, pod uticajem Đorđoneovog dela i proročkih poruka koje su se ticale astrologije, filozofije, matematike i muzike, sa zida njegove kuće, na zbirku priča sam privremeno zaboravila.

Međutim, okolnosti u kojima živimo, svakodnevno su počele da me podsećaju na jednu vrstu smaka sveta. Sveta u kojem smo živeli. I onda sam se setila beskompromisnih basni Uga Kornije. I pomislila da bi to moglo da bude blagotvorno štivo za našeg čitaoca danas. U prvi mah, za neke, biće to kao polivanje kofom ledene vode. I način da shvatimo koliko smo neslobodni da sagledamo prilike u kojima se nalazimo. I da se zamislimo. Verujem da je ova knjiga blagotvorna. I majstorski napisana rukom jednog filozofa.

Šta vas je u njoj nakon čitanja najviše pokrenulo i inspirisalo da je prevedete?

Upravo to, da se kroz žanr poznat od antičkih vremena, na nov način i sa druge tačke gledišta govori o životu danas. Stalno sam imala u vidu da su Basne iz popravnog doma napisane rukom pripovedača slobodnog duha i da je to nama ovde, u ovom trenutku, neophodno. I ako hoćete da budem iskrena - strano.

Na predstavljanju knjige ste rekli da je prevođenje za vas uvek ono najlepše i najlakše i da se uvek u tom procesu trudite da sačuvate jezik. Na koji način pristupate procesu i tražite najbolje

putanje da prevod dočara verodostojnost teksta i uhvati kolokvijalnost jezika, srž jednog društva i vremena?

Prevođenje podrazumeva poznavanje jezika sa kojeg prevodite. Ali podrazumeva i poznavanje maternjeg jezika. I tu je taj izazov, kako štivo napisano na stranom jeziku učiniti kao da je nastalo na srpskom, a da ostane verno izvorniku. To ne podrazumeva veliku upotrebu savremenih alatki koje su nam donele nove tehnologije. Sve mi liči na rešavanje rebusa i razmišljanje o tome da „uđete u glavu“ pisca i šta je zaista hteo da kaže. I kojim rečima. I u intenzitetu reči je tajna. To jeste zabavan posao, navodi prevodioca da traži sinonime i u glavi smišlja različite varijante koje bi bile najprikladnije u odnosu na odgovor. U susretu sa Paolom Sorentinom, rekla sam mu da su njegovi prevodioci poput najbližih rođaka i porodice. Oni koji pokušavaju da mu zaista uđu u glavu i razumeju sve što je hteo da kaže. To i bližnjima obično ne pada na pamet.

Da li jedna ovako neobična, izokrenuta basna, predstavlja izazov u pisanom i jezičkom smislu za prevesti i uhvatiti njenu nit, a poruku preneti do tančina?

U jednom simpatičnom rečniku, pod odrednicom PREVODILAC, piše da je to osoba čije raspoloženje u potpunosti zavisi od teksta koji prevodi. Verujem da je to tačno. Ugo Kornija je bio vrlo inspirativan. Duhovit, a ozbiljan.

Da li je prevođenje rudarski posao, dok se kopa određena reč koja bi tačno opisala sve one tabue koji su u srpskom društvu ukorenjeni stolećima?

Sve zavisi kako ko danas pristupa bilo kojem poslu. Pa i prevođenju. Veštačka inteligencija tu predstavlja veliki izazov. Posebno zbog brzine, zbog smanjenja troškova. Ne znam šta bih rekla. Ne ra-

dim tako. Borim se protiv zaboravnosti. Okružena sam rečnicima, proveravam pojmove, simbole, toponime, gledam atlase... Slušam muziku dok prevodim. Nisam idealan prevodilac za ova munjevita vremena.

Da li je u nekom trenutku postojala bojazan ili nedoumica kako će knjiga i prevod biti prihvaćeni, kao prva Ugova knjiga kod nas? I zašto baš ona?

Uvek postoji slučajnost za koju se ispostavi da možda i nije bila slučajnost. Prevela sam nekoliko priča iz knjige, a zatim ih poslala slikaru Slavku Kruniću, budući da smo mnogo toga zajedno radili i da on vrlo dobro razume književnost. Rekao je: „Najzad nešto po mom ukusu!“ I pristao je da uradi korice. Onda sam, opet vođena slučajnošću, naišla na dugogodišnjeg poznanika Peđu Kresojevića iz „Makarta“... I eto.

Da li nakon otkrivanja pravih naravi likova dolazi do nagrade ili do osude i ko osuđuje?

Toliko je smešno kada mi prijatelji koji se inače hvale svojim slobodnim duhom i ističu se kako je njihov odnos prema predrasudama - slobodarski, kažu: surovo je previše, ipak, tu ima puno seksa i raznoraznih perverzija. Meni je to smešno i govori samo jedno: mi smo sredina u kojoj osim istinski slobodnih duhom, postoje i lažni. O neslobodnim da ne govorimo!

Koje su to mane, osobine ili obrasci koje italijansko, ali i srpsko društvo ne odobrava, skriva, predstavljajući ih kao nešto zatvoreno, gurajući ih uvek pod tepih, ne razgovarajući o njima?

Gde se prepliću, a u čemu razilaze?

Ako bih pomenula sve mane, bolje rečeno, izazove, iskušenja, to bi bilo kao da prepričavam knjigu. Ali, kao i do sada, pohlepa, lažni moral, roditeljstvo, odnos prema ljubavi, nepoštenje, surovost, sujeta. Tu je i školstvo, odnosno prosveta (u onoj priči gde nastavnik daje jedinicu onome koji ne spava na času), kao i korupciju koja je ukorenjena duboko u svakoj instituciji. Sve je to obrađeno - majstorski i vešto. I duhovito.

Da li iz basni okrenutih naopačke možemo da izvučemo prosvetiteljsku poruku, da se izbavimo iz zverinjaka i da nam takva haotična sredina posluži kao

podstrek da budemo drugačiji? Empatičniji, milosrdniji, nežniji, ljubazniji i topliji.

Mislim da je upravo tako. Ako ne reagujemo gnušanjem. I onim poznatim sartrovskim: pakao to su drugi!

Koja je najveća spoznaja nakon završenog prevoda, a koja pouka?

Sve zavisi od priče koju čitamo. Ima i odgovora koji nas dovode do apsurda.

Šta ćemo uraditi ako izgubimo posao?

Da li ćemo pristati da za 80 evra mesečno, ukoliko smo vuk, obavljamo posao žabe, stojimo ceo dan u vodi i s vremena na vreme krekećemo. Ali, jedna pouka lebdi nad svim, ma kako žestokim pričama. Nikada ne možemo da budemo dovoljno dobri. A posebno ako su prilike oko nas loše. I navode na stranputicu.

Intervju: Nataša Bućić @ava_kiddo

Fotografije: Ustupljena fotografija/ privatna arhiva; Časopis Omorika/Promo

Časopis Omorika

Mesto gde se vrednosti društvene pravde i odgovorne zelene politike susreću sa svakodnevnim ekološkim izazovima

Veoma sam srećna što smo u prilici da predstavimo časopis o zelenim politikama i političkoj ekologiji Omorika, koji se u svom prvom broju bavi temama energetske i zelene tranzicije iz različitih perspektiva. Tim povodom u goste nam je došao Predrag Momčilović, urednik časopisa, sa kojim sam razgovarala o nastanku Omorike, temama koje obrađuju i specifičnostima samog pristupa, povezanosti rešavanja ekoloških pitanja sa društvenom pravdom i nenasiljem, specifičnostima našeg podneblja i još mnogo čemu. Nadam se da ćete uživati u razgovoru koji sledi i da ćemo uz ovaj, ali i naredne brojeve časopisa Omorika, sagledati i osvestiti složenost rešavanja ekoloških problema kako bi zdravo životno okruženje bilo podjednako zeleno i pristupačno za sve.

Koja je bila osnovna ideja u samom procesu nastajanja časopisa Omorika?

Koje su to teme i prostori za razmišljanje koje želite da otvorite i približite čitaocima?

Osnovna ideja pri kreiranju časopisa je bila ta da želimo časopis koji se bavi u širem smislu zelenim politikama, kod nas se često zelene politike svode isključivo na zaštitu životne sredine, ali one su puno više od toga. Zato smo i odlučili da krenemo sa časopisom koji će spajati vrednosti društvene pravde, demokratije, nenasilja, internacionalizma, antifašizma sa ekološkim pitanjima, jer očigledno je da su sve ove teme uvezane i da ih ne možemo sagledavati isključivo i parcijalno.

Da li možete da nam kažete nešto više o samom imenu časopisa – zašto ste se odlučili za naziv „Omorika“ i koja simbolika se krije iza istog? Koliko često će izlaziti časopis i u kom formatu?

Omorika kao endemska i reliktna vrsta preživela je različite epohe i tranzicije, pa nam je u tom smislu bila zanimljiva kao vrsta od koje može da se uči kako se prilagoditi, ali i kao upozorenje da sa prebrzim promenama klime, uništenjem životne sredine i rastućim nejednakostima i društvenom degradacijom možda ovog puta kao društvo nećemo uspeti da se prilagodimo ako nešto radikalno ne promenimo. Takođe, Omorika je jedan od simbola naše bioraznovrsnosti i hteli smo da je ljudi opet poistovećuju sa nekim održivim i zelenim politikama a ne samo sa telekomunikacionim paketima. Plan je da časopis izlazi dva puta godišnje i svi tekstovi će biti dostupni online na sajtu Centra za zelene politike, a štampana verzija će se deliti uz donaciju na različitim lokacijama.

tiva. Šta je po vama ključna stavka u ovim složenim procesima i na koji način efikasno možemo postaviti temelje „pravedne tranzicije“?

Mislim da je ključno da uvidimo da postoji više načina da se različiti problemi reše i da je potrebno da otvorimo perspektivu, jer neće rešenje doći isključivo sa strane tehnologije, ekonomije, politike ili pojedinaca već da bi bila funkcionalna, ova rešenja moraju doći sa različitih strana i moramo imati širi društveni dogovor ukoliko želimo da tranzicija bude pravedna i zelena, jer tamo gde su nametnuta rešenja često nedostaje pravde za one najugroženije.

Da li smatrate da je edukovana i osvešćena ekološka zajednica prvi korak ka zelenoj budućnosti? Koji je po vašem mišljenju najefikasniji način da se dopre do svakog pojedinca?

U prvom broju časopisa čitaoci imaju priliku da sagledaju teme energetske i zelene tranzicije iz različitih perspek-

Edukacija je samo deo ove slagalice, zanimljivo je da je jedno istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji pokazalo da, uprkos tome što su mlađi stanovnici edukovaniji i imaju više znanja o različitim ekološkim problemima, stariji imaju i dalje značajno održivije prakse.

Tek kad edukaciju spojimo sa praksom i aktivizmom koji često iz nužde usled ekološke degradacije buja u Srbiji, tek tad možemo lakše dopreti do različitih ljudi, zato je nama bilo bitno da imamo i tekstove ljudi koji gotovo svakodnevno rade na terenu i rade sa lokalnim i ugroženim zajednicama i da to onda povežemo sa tim „apstraktnijim“ i „velikim“ temama poput energetske tranzicije, klimatskih promena i zelenog plana.

Moju pažnju je privukao veoma bitan tekst o sakupljačima sekundarnih sirovina – nevidljivim herojima sive zone, kako ih možemo nazvati.

Tu jasno možemo sagledati bitnost

socijalnog, ekonomskog i ekološkog aspekta, koji samo svojim udruženim

delovanjem dovode do održivosti na duge staze. Koji je po vama osnovni uslov za ujedinjenje i pokretanje zajedničkog delovanja pomenutih perspektiva?

Baš tekst o Romima sakupljačima sekundarnih sirovina pokazuje koliko neko, ko obavlja esencijalnu ulogu u društvu i ko je zaslužan za ogromni procenat reciklaže u Srbiji može biti skrajnut i marginalizovan. I upravo ovo pokazuje i da bez uključivanja društvene pravde i davanja glasa ugroženima, nema ni govora o zelenim politikama.

Da li možete da navedete dobar primer zelenih tranzicija iz međunarodne prakse, koji bi mogao poslužiti kao

„role model“ za uspostavljanje sličnog sistema i kod nas?

Postoje različiti primeri od Urugvaja, Kostarike, Butana do Skandinavije - neki se pominju i u ovom broju časopisa, ali ti primeri više treba da posluže da vidimo kako su neka društva postigla dogovor i odredila ka kom cilju idu, pa su na tom putu pravili greške i ispravljali ih. Nažalost čini se da nama nedostaje dogovor u podeljenom društvu u kome živimo pa zato ni ne znamo čemu stremimo, a kada uđete u pogrešan voz svaka stanica će biti pogrešna.

Stabilne i sistematski izgrađene ekološke politike su neophodne za stvaranje uravnotežene i pravedne zelene budućnosti. Na koji način je moguće održati ravnotežu između potreba pojedinca i lokalnih zajednica, zdrave životne sredine i ekonomske potražnje?

Problem je što se u našem društvu ekonomija stavlja na pijedestal i što se sve povinuje tom famoznom rastu BDP-a. A sam rast BDP-a nam skoro ništa ne govori, jer on može da raste i kada imate zagađenje pa morate da platite ljude da to očiste ili kada vam vazduh postane zagađen pa ljudi više troše na prečišćivače vazduha ili usluge lekara. Mislim da je krajnje vreme da se ekono-

mija vrati pod kontrolu društva, a ne da se prepušta isključivo ekspertima koji zbog ekonomskog rasta žrtvuju društvo i prirodu. Trebali bi pre svega da se pitamo da li neka aktivnost doprinosi smanjenju nejednakosti i društvenom blagostanju i da uz to ne narušava prirodu, umesto što je odmah merimo novcem. Tek kada ispravimo sistem koji omogućava da neki privatno lete u svemir, dok drugi umiru od gladi i zagađenja, moći ćemo da pričamo o ravnoteži.

Koje su to specifičnosti našeg podneblja, koje zahtevaju posebnu pažnju u rešavanju ekoloških problema i šta po vama predstavlja poseban izazov?

Područje Balkana se usled klimatskih promena zagreva brže nego ostatak planete, zato su leta sve toplija, snega je sve manje, a u međuvremenu nas preseku ogromne padavine. Prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove biće jedan od najvećih izazova. Uz to mislim da je vreme da se zaboravi onaj narativ da je naša zemlja bogata različitim prirodnim dobrima - od vode, zemlje do ruda i da shvatimo da ukoliko želimo da živimo bolje, zapravo mora-

mo ta prirodna dobra da čuvamo i racionalno koristimo, jer su prilično retka i da ukoliko nastavimo ovako lako možemo ostati bez njih. Takođe, predstoji nam dugoročna borba da se poboljša kvalitet vazduha, da se otpad propisno reguliše i da se kanalizacija i druge otpadne vode ne izlivaju direktno u reke i potoke. Tako da posla ima, mislim da ima i sve više znanja kako se sa time izboriti, ali nedostaje društvena artikulacija.

Koji su to bitni sadržaji i saradnje koje možemo očekivati u narednim brojevima časopisa Omorika?

Ideja je da svaki broj časopisa bude tematski pa smo za prvi broj izabrali pravednu i zelenu tranziciju, sledeći će se fokusirati na saobraćaj i kako može biti zeleniji. Plan nam je i da obradimo teme ekstrativizma, klimatskih promena, ekofeminizma i još drugih potencijalno interesantnih. Svesni smo da ovaj časopis ne nastaje u vakumu, zato nam je bitno da sarađujemo sa grupama, organizacijama, partijama, ekspertima, aktivistkinjama kako bi pokazali različite specifičnosti ovih tema, a upravo ovakve saradnje i otvaraju nove perspektive.

Da li postoje neka izdanja i naslovi iz ekološke niše koja biste rado preporučili našim čitaocima (časopisi, knjige i sl.)? Šta je to što svako od nas „običnih građana“ može uraditi kako bi pospešio put zelene tranzicije – podjednako pravedne za sve?

Velika preporuka za knjigu Manje je više autora Džejsona Hikela koju je Clio preveo na naš jezik.

Takođe portal Klima 101 radi sjajan posao u izveštavanju o klimatskim promenama i edukovanju građana na ove teme. Ulični časopis Liceulice uvek ima interesantne tekstove na ove teme uz to ima i socijalnu dimenziju, portal Mašina takođe često ima tekstove koji se bave ekološkom i klimatskom krizom. I za kraj preporučio bih jednu stariju

knjigu Ekologija i politika, autora Andrea Gorza koja je meni velika inspiracija i baš ova knjiga kao i mnoge druge kaže da je za nas obične građane koji nismo milioneri i čiji je uticaj pojedinačno mali najbitnije da se organizujemo u različite grupe i tako organizovani utičemo na promenu ovog eksploatatorskog sistema.

Književni časopisi

izmedu simboličke vrednosti

i realne vidljivosti

Piše: Jelena Vukićević @katj_unc_ica_ Fotografije: Skylar Kan/Pexels Korice časopisa arhiva/promo;

U savremenom kulturnom kontekstu, obeleženom ubrzanom cirkulacijom sadržaja, fragmentacijom pažnje i premeštanjem književne produkcije u digitalne i polu-institucionalne prostore, poezija se sve češće nalazi u paradoksalnoj poziciji: istovremeno simbolički prestižna i društveno marginalizovana. Upravo u toj pukotini između simboličke vrednosti i realne vidljivosti, književni časopisi posvećeni poeziji zadržavaju ključnu ulogu u očuvanju, reprodukciji i transformaciji poetskog diskursa.

Polja

Zato što su jedno od retkih mesta gde se kanon ne podrazumeva nego aktivno preispituje: kroz izbor tekstova, prevoda i edicija koje povezuju estetsku vrednost sa političkom i istorijskom svešću, Polja funkcionišu kao laboratorija savremene književne misli.

Polja su relevantna danas takođe, jer poeziju ne tretiraju kao samodovoljni estetski objekt, već kao diskurzivnu praksu unutar književnog polja, gde se simbolički kapital proizvodi kroz prevode, edicije i uredničke politike. Poezija se ovde pojavljuje kao mesto kanonskog pregovaranja: između nacionalne tradicije i transnacionalnih poetika, između institucionalne potvrde i marginalnih glasova.

Gradac

Zato što je tematski časopis koji omogućava dubinsko čitanje jednog autora, fenomena ili kulture izvan fragmentiranog savremenog medijskog prostora.

Eckermann

web časopis za književnost

Zato što insistira na razgovoru, refleksiji i sporom mišljenju u digitalnom okruženju: esejističnost i teorijska otvorenost, čine ga prostorom za autore koji ne žele da pojednostavljuju sopstveni diskurs.

Koraci

Časopis za književnost, umetnost i kulturu

Zato što održavaju kontinuitet između književnosti i kulture u širem smislu, bez nostalgije i bez radikalnih lomova, nudeći pouzdan uvid u tokove savremene književne produkcije.

Beogradski časopisknjiževni

Zato što dosledno neguje visok urednički standard i polifoniju žanrova, sa posebnim akcentom na temate koji književnost sagledavaju kao istorijski, poetički i kulturni proces, a ne kao zbir izolovanih tekstova.

Agon

časopis za poeziju

Zato što poeziju tretira kao autonomno ali odgovorno polje, u kojem se savremeni pesnički glasovi čitaju u odnosu prema tradiciji, jeziku i društvenom kontekstu.

Književni magazin

Zato što povezuje aktuelnost i književnu relevantnost, nudeći pregled savremenih poetika bez odricanja od kritičkog kriterijuma.

Enklava

časopis za poeziju

Enklava funkcioniše kao mikro-javno

polje u kojem se artikulišu poetike izvan dominantnih tokova i mehanizama legitimizacije. Njena relevantnost danas

leži u tome što pruža prostor poetskim glasovima koji odbijaju spektakularnost, insistirajući na sporom čitanju, introspekciji i formalnoj suzdržanosti.

Sent

književni časopis

Zato što promišlja književnost kao kulturni susret: kroz prevode, eseje i tekstove koji insistiraju na razmeni, putovanju i razumevanju Drugog.

strane.ba

Portal za književnost i kulturu

Zato što dosledno gradi transnacionalni književni prostor, oslobođen provincijalizma i nacionalnih ograda.

Rukopisi

Rukopisi su relevantni jer deluju kao inicijacijski prostor književnog polja: mesto ulaska novih autora u simboličku ekonomiju poezije. Oni pokazuju kako se književna vrednost ne proizvodi samo u kanonu, već i u procesu selekcije, greške i eksperimenta, što je ključno za vitalnost poetskog sistema.

Gradina

Zato što povezuje istorijski kontinuitet i savremeno čitanje, nudeći prostor u kome regionalna književna tradicija ostaje živa i produktivna.

Povelja

Zato što neguje duhovnu, simboličku i metafizičku dimenziju književnosti, u vremenu koje joj često uskraćuje prostor.

Letopis Matice srpske

najstariji živi književni časopis u Evropi i svetu koji u kontinuitetu izlazi od 1824. godine. Zato što je institucija pamćenja, ali i mesto sporog, autoritativnog mišljenja, u kojem se književna istorija ne zatvara, već stalno preispituje.

Kultura

Zato što povezuje književnu kritiku sa javnim kulturnim diskursom, čuvajući

ideju književnosti kao društveno relevantnu praksu.

Trag

Zato što kombinuje kontinuitet, regionalnu ukorenjenost i estetsku ozbiljnost , stvarajući stabilnu tačku savremene periodike.

Uz navedene, redovno listam i:

1. Ulaznica

časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja

2. Poezija SRB

3. Bagdala 4. Rizom 5. Beležnica

6. čovjek-časopis

7. Zlatna greda

8. Književna reč

9. Studentski: Filoblok blokadni časopis

10. Vesna studentski časopis

Jelena Vukićević je književna teoretičarka i kritičarka, nezavisna istraživačica čiji se rad odvija na preseku književne teorije, kulturnih studija, antropologije i teologije. Diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu i završila master studije kulturologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Autorka je VISIBABE, interdisciplinarnog književno-vizuelnog editorijala zasnovanog na dijalogu književnog teksta i umetničke fotografije. Objavljuje teorijske tekstove, eseje i poeziju u štampanoj i elektronskoj periodici.

Mundo Book Club

Književna druženja kao vid mentalne higijene, angažovanog razgovora i životne inspiracije

Intervju: Nataša Bućić @ava_kiddo

Nikada ranije nisam pomislila da će me čitanje knjiga, koje je za mene oduvek predstavljalo duboko intiman čin, izbaciti iz zone komfora i izložiti me jednom sasvim novom svetu. Desilo se zapravo da sam sasvim slučajno jednom prilikom, u samom srcu grada otkrila Mundo Bar (znate ona mesta sa dušom), a ubrzo nakon toga postala i posetilac raznih kreativnih druženja koja se tamo organizuju. Danas, nakon više od godinu dana, mogu da kažem da su posete njihovom čitalačkom klubu postale za mene nezaobilazna mesečna aktivnost. Još uvek se sećam svog učešća na prvom književnom druženju (čitali smo „Nevidljivi život Euridisi Guzmao“ , brazilske književnice Marte Batalje) i u trenutku kad mi je Aleksandra postavila prvo pitanje – ja koja obično ne zatvaram usta, tog puta sam imala tremu! Ali to je posle nekoliko rečenica prošlo i brzo sam shvatila da se nalazim na mestu koje predstavlja svojevrsan izvor znanja i prelepe energije, mestu gde knjiga postaje mnogo više od knjige, dobijajući svoj novi život u realnosti.

Iza Mundo Book Club-a stoje dve divne žene, Ivana i Aleksandra. Ivana Jovanović Arsić je po primarnom obrazovanju filolog, a završila je master studije iz Menadžmenta u kulturi, međunarodne saradnje i kulturne diplomatije na Univerzitetu u Barseloni, kao i master studije iz Hispanistike na Univerzitetu u

Beogradu (Analiza hispanoameričke književnosti na filmu). Trenutno se posvećeno bavi edukacijom mladih u oblasti kulture i umetnosti, kao i temama razvoja publike u javnim bibliotekama. Aleksandra Petrović, uprkos tome što je završila studije Ekonomskog fakulteta nikad nije odustala od kreativnog puta kojim je srce povelo, tako da se danas bavi realizacijom različitih kulturnih događaja, projekata i festivala, uživa u čitanju i učenju stranih jezika, za sebe kaže da je neumorni hobista i kako bi se njeni prijatelji jednoglasno složili -nepresušni izvor nemonetarizovanog znanja. Iz Ivanine i Aleksandrine dugogodišnje saradnje nastao je Mundo Book Club, a nešto više o ovom inspirativnom mestu i druženju stvorenom iz ljubavi prema pisanoj reči pročitajte u razgovoru koji sledi.

Odakle potiče vaša ljubav prema pisanoj reči? Da li mislite da se čitanje knjiga vraća „na velika vrata“ u našoj, često haotičnoj svakodnevici?

ALEKSANDRA: Moja prva sećanja na knjige i čitanje se vezuju za mog dedu. Provodili smo značajan deo raspusta kod njega i babe u Kraljevu, gde smo svako veče pred spavanje, u maminoj devojačkoj sobi, čitali knjige i priče. On je toliko voleo knjige i jako mu je bilo bitno da ih poklanja. Čim bi video da se nekome dopala neka knjiga koju je on pročitao, odmah bi mu je poklonio i obožavao je da piše posvete. Deda i dan danas, u svojoj desetoj deceniji života, pozajmljuje knjige iz biblioteke i čita svakodnevno. Tako je sve počelo, a nakon toga moram da kažem da sam imala neverovatnu sreću sa profesorima srpskog jezika u osnovnoj i srednjoj školi. Profesor Kosta iz osnovne nas je vodio svakog meseca u pozorište kako bi nam pokazao koliko je zapravo pisana reč živa kada je interpretira glumac na sceni, a profesori iz Zemunske gimnazije Vukosava, Boško i Valentina su mi, svako na svoj način, preneli njihovu ličnu oduševljenost književnošću. Profesorka Vukosava nas je učila kako

da razlažemo delo sloj po sloj, dok je profesor Boško uvek pronalazio način kako da razumemo motive i promišljamo šta bismo mi uradili na nečijem mestu. Nikada neću zaboraviti časove na kojima smo obrađivali Vaska Popu sa Valentinom. Život vam postane ispunjeniji posle takvih iskustava na kojima sam neizmerno zahvalna.

Mislim da se odnos prema čitanju menja, jer se i formati menjaju i postaju pristupačniji. Nekada se čitanje vezivalo za nešto što je naporno, zahteva mnogo vremena i plaši nas jer mislimo da moramo da imamo ogromnu zaleđinu znanja kako bi nam bilo razumljivo, a zapravo nije tako. Drago mi je da danas postoje formati kao što su audio knjige, grafičke novele kao i to da su teme koje se obrađuju takve da svako može da pronađe nešto za sebe.

IVANA: Moja prva sećanja na knjige vezana su za mene i sestru kako sedimo na trpezarijskom kauču i sričemo naglas baki dok ona pegla. Tako smo učile da čitamo. Posle su se na to nadovezali divni učitelj u osnovnoj školi i, u mom konkretnom slučaju, lokalna biblioteka na Banovom brdu. Na letnjem raspus-

Ivana Jovanović Arsić

tu pred peti razred sam se preselila u potpuno novi deo grada, gde nikog nisam znala, i kako bih prekratila beskonačne letnje dane pročitala sam celu ediciju „Bajki sveta” iz naše biblioteke.

To je ona stara edicija sa bajkama iz najneverovatnijih zemalja i naroda za koje ni pre ni posle niste čuli. Moja generacija se sigurno seća. Kasnije sam i maturski rad na kraju gimnazije posvetila izučavanju bajki. Imala sam sjajnu profesorku srpskog u gimnaziji, volela sam da čitam, fasciniralo me je umeće da se uz malo reči prenesu čitavi unutrašnji svetovi. Tako sam na neki način i stigla do Filološkog fakulteta.

I da odgovorim i na drugo pitanje: mislim da čitanje kao hobi, kao navika, kao potreba nije palo u drugi plan. Već je uz sveprisutnost tehnologije došlo do promene u našoj pažnji. U našoj sposobnosti da se fokusiramo na ono što čitamo, jer je mnogo senzacija sa svih strana. Možda zato sve veće interesovanje za offline sadržaje i phones-free aktivnosti navodi na utisak da se vraćamo knjizi, a u stvari se vraćamo potrebi da smo malo u miru, fokusirani i sami sa svojim mislima.

Kako ste došle na ideju da pokrenete čitalački klub? Koja je bila inicijalna zamisao koja vas je inspirisala da napravite ovakav korak?

ALEKSANDRA: Ivana i ja delimo jednu osobinu a to je da smo obe veliki entuzijasti šta da god da radimo. Imamo slična interesovanja i kako nam je mnogo bitan momenat zajednice i toga da se ljudi okupljaju, upoznaju, dele ideje, u svega par koraka smo došle do toga da bismo mnogo volele da imamo ekipicu ljudi sa kojima pričamo o onome što smo pročitale.

IVANA: Kada je Mundo počeo sa radom, poželeli smo da to bude pravo mesto susreta, i to najrazličitijih. Kao neki dom za razne dobre ideje kojima treba „krov nad glavom”. Liber, libri bookclub je jedna takva ideja, udomljena na prvom spratu Munda. Od starta smo je zamislile kao prostor za razgovor sa književnim (ne)istomišljenicima i kao putovanje kroz različite delove sveta koji su često u knjigama koje biramo samo mizanscen, ali koji priču nekad uokviruju, nekad uslovljavaju, a nekad nam pruže priliku da se tim kulturama dodatno upoznamo, da se o njima

raspitamo. Jer, iskustva članica našeg kluba su fascinantna i uvek se mnogo nauči!

Da li ste na samom početku imale jasan koncept i očekivanja? Koliko se mesečna književna druženja godinu dana kasnije razlikuju od onog kako ste ih na početku osmislile?

ALEKSANDRA: Imale smo neke jasne ideje, poput toga da nam je najbitnije da se svi učesnici osećaju prijatno da podele svoja razmišljanja, da biramo

knjige koje nas provociraju da izađemo iz zone komfora, ali mnogo toga smo rešavale i dalje rešavamo u hodu.

Mislim da se druženja najviše razlikuju u broju prijava, na početku ih nije bilo

toliko mnogo kao sada, i po tome što godinu i po dana kasnije mi imamo desetak stalnih učesnika, koji su tu svakog meseca i koji se već poznaju na neki bliži i ličniji način.

IVANA: Rekla bih da smo u startu delile osećaj da ako je nama ovo super ideja, sigurno ima još mnogo drugih koji bi se

složili! Sreća prati hrabre! Mundov book club je jedna nepretenciozna priča, gde nema književnih znalaca i neznalaca, gde Aleksandra najdivnijom veštinom koja je miks entuzijazma, njenog čitalačkog žara i želje da sagovorniku bude prijatno, pravi atmosferu zbog koje se naši kluberi vraćaju. Obema nam je veoma važno da se oseti poštovanje prema ljudima koji sa nama dele svoje vreme, a često i lične priče i uvide tokom tih nekoliko sati. Čitanje je intimni

čin i važno je pružiti svakom prostor da podeli (samo) ono što želi. Liber, libri je zajednica koja se sada suočava sa „problemom” prevelikog interesovanja pa otvaramo duple sesije i smišljamo druge tehnike kako da svima izađemo u susret.

Aleksandra, da li možeš da mi kažeš na koji način se vrši izbor knjige koja

će se čitati tog meseca? Koja su okupljanja po tvom mišljenju zanimljivija – ona kad se izabrani književni naslov svidi većini ili kad isti ne nailazi na odobravanje?

naslova, a ove, druge sezone čitalačkog kluba, stalni članovi su dobili priliku da nam predstave dve knjige koje predlažu za čitanje, a mi ostali smo glasali. Ovo drugo nam se pokazalo, za sada, kao bolji metod odabira knjiga. Više puta nam se desilo da učesnici kažu da im se diskusija dopala više od knjige, i to mi je posebno drago jer ja u srži mislim da se o svemu na svetu može razgovarati na interesantan način.

Koje su to knjige do sada ostavile najveći i najglasniji utisak na posetioce book club-a i zašto misliš da je to tako?

ALEKSANDRA: Prve godine smo izvla -

čili knjige iz šešira u koji je svako od učesnika imao pravo da stavi nekoliko

ALEKSANDRA: Uh, uh, uh… mislim da je jedna od omiljenih knjiga koju smo čitali bila „Mladenka Kostonoga” Želimira Periša jer je to jedna neverovatna, genijalna i prezabavna knjiga koja vas raspori, pa sastavi i jednostavno ne možete da prestane da mislite o njoj. Čitali smo „Troje” i „Ljubav itd.” Džulijana Barnsa. To nisu knjige koje možete samo da pročitate i to je to, prosto morate da nađete nekoga sa kim ćete o njima pričati jer otvara toliko pitanja, pali crvene lampice, tera vas da preispitate svoja uverenja u koja ste bili gotovo sigurni do čitanja. Jedna od najzani-

mljivijih diskusija nam je bila i na temu knjige „Ljudska posla” Karin Tuli, kada smo podelili uloge i napravili suđenje glavnom liku.

Draga Aleksandra, na koji način se pripremaš za moderiranje samih susreta i šta je to što je za tebe najbitnije u toku istog?

ALEKSANDRA: Verovatno će me mnogi ljubitelji knjiga osuđivati, ali ja pišem po knjigama. Uvek čitam sa grafitnom olovkom u ruci i pišem svoje misli na

margine, postavljam pitanja sama sebi i zapisujem ono što bih želela da čujem od drugih. Trudim se da ne čitam ništa u vezi sa delom kao ni mišljenja drugih ljudi dok ja sama ne završim čitanje, a nakon toga krećem da istražujem zanimljivosti koje bih mogla da uključim u analizu.

Šta misliš, šta je to što svakog me-

seca okuplja sve veći broj članova? Koje su to magične rečenice koje inspirišu ljude da se uvek i iznova vraćaju na ova književna druženja?

ALEKSANDRA: Okupili smo sjajnu čitalačku ekipu. To su tako interesantne, pametne i smele žene (dođe nam po nekada i neki momak). Kada jednom dođete u našu ekipicu, ta predivna energija koja se stvorila prosto privlači ljude da se vraćaju. Pored toga, imam utisak da zaista sve više i više ljudi čita i samim tim ima potrebu da o tome diskutuje. Tu je i momenat sjajnog kuvanog vina koje prave u Mundo Baru, mora da dodaju i neki #DođiteNamOpet magični začin! (smeh)

Da li smatrate da ova opuštena književna druženja u učesnicima pokreću neke mnogo dublje procese, emocije i interesovanja i da su mnogo više od dvočasovnog književnog ćaskanja?

ALEKSANDRA: Sigurna sam da da. Polazim od sebe, toliko sam toga naučila slušajući druge kako razlažu likove i situacije do sitnih detalja. Uhvatim sebe kako čitajući određene delove knjige jedva čekam da dođem na naše druženje da čujem šta određene osobe imaju da kažu na tu konkretnu temu. Uvek se vratim kući sa osećajem da su mi se otvorili novi horizonti.

IVANA: Sigurno! Ovi susreti su deo mesečne lične mentalne higijene. Zdravog razgovora, smislenog, angažovanog, inspirišućeg.

Kad govorimo o ljubav prema knjizi, moram da pitam Ivanu da nam ispriča nešto više o udruženju „Kulturis“, čija je jedna od osnivačica. Iz koje potrebe je ono nastalo i koji su to projekti na koje si ponosna?

IVANA: Kulturis je nastao iz potrebe da svoja znanja iz menadžmenta u kulturi

(što je posle filologije moja master specijalnost) pretočim u projekte koji utiču na zajednicu i menjaju ulogu koju kultura ima u našem društvu. Moj projektni fokus, već desetak godina unazad, tiče se odnosa koje institucije kulture grade sa svojom publikom. A posebno načina na koji javne biblioteke, kao najfascinantniji prostori kulture za sve, pletu tanane, a dugovečne odnose sa lokalnom sredinom i koliko moćne alate imaju da trajno oblikuju svoju zajednicu. Ponosna sam na mnoge Kulturisove projekte: osim što sam imala priliku da kod nas predstavim brojne dobre primere iz evropske prakse (u vidu programa, metodologija, formata), ponosna sam što smo i domaće izuzetne primere „poslali” u svet – pre nekoliko godina smo npr. snimili seriju video-tutorijala iz srpskih biblioteka koje umešno i uspešno odgovaraju na potrebe svoje sredine i menjaju je na bolje: bez obzira da li je reč o poljoprivrednim, ruralnim bibliotekama, dečjim programima, kreiranju specifičnog sadržaja za adolescente. Projekat se zvao „Kako im uspeva?” i tražeći ime za taj tajni sastojak shvatili smo da svi putevi vode ka entuzijazmu i posvećenosti pojedinaca.

Zamolila bih te da nam predstaviš i veoma zanimljivu dvojezičnu publikaciju „Planeta Čitalac“, čiji si autor i urednica. Koliko se razlikuju savremene bibliotekarske prakse kod nas i u svetu - šta je to što bi mogli da naučimo jedni od drugih?

IVANA: Razlika je još uvek veoma vidljiva. Za širu publiku važno je reći da je savremena biblioteka pre 10-15 godina u dobrom delu tzv. razvijenog sveta doživela suštinski obrt, kada je u središte svog rada stavila korisnika na mesto gde je nekada bila knjiga. Nasuprot toj tradicionalnoj, pa recimo i stereotipnoj ulozi po kojoj je poznata, savremena javna biblioteka je najživlji prostor u jednoj zajednici. U manjim mestima, često je i jedina kulturna infrastruktura. Na njoj je odgovornost i opšteg obrazovanja i digitalnog opismenjavanja i medijskog opismenjavanja, ali i socijalizacije. Ona je sigurno mesto za sve. Kao neki lokalni inkubator znanja i napretka svoje sredine.

A „Planeta Čitalac” je jedno od mojih prvih projektnih čeda. Nastala je na neutemeljenom entuzijazmu mlade mene koja je svojim žarom ubedila velika evropska bibliotekarska imena, da mi za potrebe

ove publikacije pro bono pošalju svoje tekstove. Neke od njih sam tek pre par godina prvi put lično upoznala. Okupljeni u jednu knjigu, dizajnerski vrhunski urađenu (Vuk Popadić) ovi primeri dobre prakse i danas deluju kao zvezde vodilje: kako se posvećeno radi sa zatvorskom

čitalačkom publikom u Nemačkoj, kako promenom mobilijara biblioteke ona menja svoj koncept i otvara se ka drugoj vrsti publike (Velika Britanija), kako biblioteka umesto knjige može da vam pozajmi umetnička dela, itd, itd. Knjiga je u elektronskom izdanju dostupna na Kulturisovom sajtu.

U kom smeru mislite da će se razvijati Mundov čitalački klub u narednom periodu? Da li imate neke nove ideje koje će obogatiti do sad postojeći koncept? Koji je to naslov rezervisan za čitanje u februaru?

ALEKSANDRA: Bitno nam je da zbog velikog broja novih ljudi ne izgubimo ono najvažnije, a to je ideja da svako ko dođe treba da dobije svoj prostor tokom diskusije. Mislim da će glavne novine, za sada, biti u pogledu otvaranja novih termina. Time bismo voleli da svim zainteresovanima pružimo šansu

da nam se pridruže. U februaru čitamo jednu toliko emotivnu knjigu, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a to je „O miševima i ljudima”, Stajnbeka.

IVANA: Aleksandra i ja stalno osluškujemo članice kluba i razmenjujemo lične utiske. Sve promene koje smo uvodile za ovih godinu i po dana nastale su na osnovu komentara učesnika. Uvođenje dodatnog termina ili malo striktnijeg načina prijave, nastalo je iz želje da izađemo u susret svima koji žele da nam se pridruže. Klub je besplatan za sve učesnike, a malu prednost dajemo stalnim članicama koje ne propuštaju ni jedan susret evo već preko godinu dana.

I za sam kraj, možete li da nam kažete koje su to knjige i autori koji vas uvek i iznova inspirišu i koje rado preporučujete drugima?

ALEKSANDRA: Lista je podugačka, ali recimo da od kad sam, pre par godina otkrila Džulijana Barnsa, ne prestajem da ga namećem svima. Definitivno ne bih mogla da kažem da ga preporučujem, već da ga namećem jer je postao nezaobilazni deo poklona prijateljima. Mislim da su mađarske spisateljice i

pisci poput: Magde Sabo, Agote Krištof i Šandora Maraija premalo čitani kod nas. Ko god dođe u susret sa njima, neće se pokajati ako im pruži šansu. Ja sam veliki fan Elene Ferante i Kortazara, ali moram da kažem da njih ne preporučujem svima, već kada vidim da bi nekome leglo tako štivo. Mario Benedeti, urugvajski pisac je bio moje veliko otkrovenje u srednjoj školi i prvi pisac koji me je držao budnom celu noć.

IVANA: Ja ću kratko pomenuti samo jedno ime. Hodočasnički preporučujem uvek Huana Hosea Miljasa, španskog pisca prevođenog kod nas, ali van hispanističkih krugova nedovoljno poznatog, odnosno nesrazmerno njegovom inteligentnom humoru, misaonim obrtima i lucidnosti. Volela bih da skrenem pažnju i na jedno skorašnje izdanje: zbirku pesama Nevene Paunović Vojnov „Nema tu ničeg senzualnog” koju sam nedavno dobila na poklon. Pre nekoliko godina smo uživali u njenoj zbirci priča/objava „Točak, topla voda i rupa na saksiji”. Pomenula bih sad već solidnu Mundovu biblioteku na koju smo ponosni: čine je svi dosadašnji naslovi našeg čitalačkog kluba kao i pokloni članica i gostiju. Knjige su tu da se dele, kao i prijatelji.

Sanja Veselinović Stojanović

Intervju: Vladislava

@in_love_with_artandfashion Fotografije: ustupljene ljubaznošću autorke/privatna arhiva; Nishino Minase/Pexels; cottonbro studio/Pexels

U romanima ponekad pronađemo ono što u sebi nismo umeli da imenujemo

U vremenu ubrzanih sadržaja i kratke pažnje, postoje ljudi koji nas podsećaju da se najvažnija putovanja i dalje odvijaju polako između korica knjiga. Sanja Veselinović Stojanović, profesorka, psihološkinja, autorka i osnivačica platforme i čitalačkog kluba Literatorijum, jedna je od onih koji veruju u transformativnu moć čitanja i razgovora. Iz književne metafore beskrajne biblioteke, rođene u romanu Dečak koji je putovao kroz romane, nastala je stvarna zajednica ljudi okupljenih oko literature, psihologije i filozofije, sa zajedničkim ciljem: lični rast i unutrašnja otpornost. U ovom razgovoru govorimo o tome kako književnost prelazi granicu fikcije, kako knjige mogu biti prostor susreta, utehe i prepoznavanja i zašto je danas, možda više nego ikad, važno čitati s pažnjom i smislom.

Ideja za Literatorijum potekla je iz

zamišljene beskrajne biblioteke iz

„Dečaka koji je putovao kroz romane“. Kako je izgledao trenutak kada

je književna metafora počela da prerasta u stvarnu zajednicu ljudi koji se okupljaju oko knjiga?

Tako je, Liteatorijum je najpre nastao

dok sam pisala roman „Dečak koji je putovao kroz romane”, kao beskrajna

biblioteka koja se nalazi u Papirijumu –zamišljenom gradu u kome žive junaci

svih romana koji su ikada napisani. Na-

kon doživljenog velikog gubitka, glavni junak, dečak Luka, kreće u potragu

za tim da u životu postane rezilijentan, što ga dovodi do Literatorijuma. Tamo

Luka ulazi u romane, razgovara sa junacima i upoznaje transformativnu moć

književnosti – što je i jedan od temelja Literatorijum zajednice.

Trenutak kada je Literatorijum postao „živa zajednica“, bio je divan. Za svakog pisca jedan od najlepših trenutaka je kada roman na bilo koji način oživi. Literatorijum je najpre oživeo kada je roman pobedio na konkursu 8. Čitalački maraton IK Klett i na taj način dospeo u školske biblioteke širom Srbije. Potom su usledile čitalačke radionice. S’ obzirom na to da je deo romana autobiografski i da sam pisanjem pokušala da odbolujem gubitak bliske osobe, dirljiva je bila razmena iskustava, kao i razgovori sa decom i nastavnicama. Razgovarali smo o tome, zatim o čitanju, romanu, junaku Luku, Literatorijumu i bilo je značajno čuti kako je ova priča na njih uticala, sa kojim junakom su se poistovetili, da li su pronašli utehu i inspiraciju ili možda postali otporniji – za čime sam tragala i ja dok sam pisala. Kako su čitanje i pisanje moje dve velike ljubavi, sasvim je prirodno došlo i do razvoja Instagram profila Literatorijum, kao i pokretanja čitalačkog kluba Literatorijum, što mi je donelo mnogo radosti. Pronašla sam ljude slične sebi, upoznala svoje čitaoce, okupilo se mnoštvo knjigoljubaca kojima je kao i meni nedostajao momenat razmene mišljenja, ideja i utisaka o pročitanom.

Svakodnevno se družimo, čitamo, rastemo i razvijamo se zajedno sa istim ciljem: lični rast kroz književnost, psihologiju i filozofiju.

Vaši romani se obraćaju različitim uzrastima i potrebama - jedan poziva decu na avanturu čitanja, drugi odrasle na razmišljanje o sebi. Da li su ta dva sveta za vas razdvojena ili se, zapravo, stalno prepliću?

Rekla bih da se prepliću, jer se kroz romane obraćam svakom čoveku koji ima potrebu za razumevanjem, ljudskom podrškom i želju za rastom i sticanjem otpornosti. To su najčešće teme kojima se bavim u svojim romanima. Utisci mojih čitalaca su polako izbrisali starosnu granicu. Ispostavilo se da iste emocije (samo na drugačijem nivou) doživljavaju i mališani i odrasli čitaoci.

Kada stvaram knjige za decu, pišem na način koji deca mogu razumeti, ali odrasli doživeti na dubljem nivou. Važno mi je da na ovaj način pristupam pisanju, jer često roditelji čitaju sa decom, što je divna zajednička aktivnost koja nas povezuje. I ja sam mama, tako da uvek imam to na umu. Trenutno radim na jednom

takvom romanu, ali i na jednom romanu za odrasle, pa će tu koncept biti malo drugačiji, ali svrha ista – ljudsko povezivanje, prepoznavanje i inspiracija.

Literatorijum nije klasičan čitalački klub, već prostor za razmenu ideja o književnosti, umetnosti, psihologiji i filozofiji. Koliko je danas važno da o knjigama razgovaramo interdisciplinarno, a ne samo kao o „lektiri“ ili književnom kanonu?

Verujem da je veoma važno, jer ukoliko to ne činimo, propuštamo biblioterapeutski momenat koji gotovo svaka knjiga sadrži u sebi. Reč Literatorijum simbolično obuhvata literaturu i um, te sažima moj rad - oblasti kojima sam posvećena i koje volim da izučavam, a to su psihologija, književnost i filozofija koje posmatram kao neraskidive oblasti. Iz velike želje da ljudima prenesem koliko snažno i pozitivno dejstvo mogu imati ove oblasti kada se ujedine, nastali su i roman, ali i Instagram profil i čitalački klub. Dinamika izbora knjiga je takva da naizmenično čitamo beletristiku i publicistiku (po mogućstvu slične tematike). Na ovaj način gradimo sveobuhvatan pristup koji čitanje podiže na

viši nivo – dajemo prostora svakoj knjizi da bude sagledana interdisciplinarno i da ostvari svoj bibioterapeutski efekat.

Kao profesorka i autorka, iz prve ruke

vidite kako se menja odnos mladih prema čitanju. Šta po vašem iskustvu najviše udaljava mlade od knjiga — i šta ih, s druge strane, može ponovo privući pisanom svetu?

Pored digitalizacije i socijalnih mreža koje neminovno imaju uticaja, drugi odgovor bi mogao biti nedostatak jasnog

cilja čitanja, odnosno uvida u benefite književnosti (jer je nama uvek potrebno

da se krećemo ka cilju kako bismo ostali motivisani i dosledni u bilo kojoj oblasti). Pretpostavljam i da mlade od čitanja može udaljiti ideja da ono o čemu čitamo nije stvarno, već „izmišljeno“ i da se ne mogu povezati. Međutim, svaki pisac upija iskustva iz svog života, pronalazi svoje junake među ljudima koje poznaje i ljudima koje sreće slučajno, a onda pravi mozaik koji pretače u romane. Zato mladima često govorim da nijedan junak nije izmišljen i da ponekad kada se osećamo izgubljeno, sebe možemo pronaći baš na stranicama nekog romana. To sam pokušala da učinim i u svom romanu - na kraju se dešava obrt koji kroz junaka Luku, pokazuje koliko

je književnost bliska stvarnosti, da je ta granica gotovo nevidljiva i da nije teško poistovetiti se. Verujem da je poistovećivanje ključni momenat ličnog rasta i rasta ljubavi prema čitanju.

Veoma sam se prijatno iznenadila na radionicama koje sam imala sa decom. Uverila sam se da deca vole knjige i da je samo potreban odgovarajući pristup koji u njima pobuđuje želju za čitanjem. Veliku ulogu imaju i njihovi nastavnici srpskog jezika, koji se, kako sam imala prilike da vidim i oduševim se, punim

srcem angažuju i podstiču decu na čitanje. Potvrda o tome da ljudi ne odustaju od čitanja došla je i u našem čitalačkom klubu gde radim sa odraslima – puno je knjigoljubaca i zato mi je neizmerno drago što smo se okupili.

Dve dosadašnje radionice Literatorijuma bavile su se Dostojevskim i savremenim promišljanjem stoicizma.

Kako birate dela za zajedničko čitanje i šta vam je važnije: estetska vrednost teksta ili njegov potencijal da pokrene unutrašnji dijalog?

Obraćamo pažnju i na estetsku vrednost teksta, ali i na biblioterapeutski potencijal. Uvažavam želje i predloge članova, zatim ih kombinujem sa knjigama koje takođe smatram korisnim, a potom obavljamo glasanje i tako dolazimo do knjige koju čitamo. Negujemo raznovrsnost tematike i žanrova i na taj način širimo svoje vidike.

Koliko su vas čitalačka iskustva, ali i susreti sa čitaocima kroz radionice i klub, promenili kao autorku i kao osobu?

Neizmerno. Čitanje posmatram kao mikro terapeutske seanse, zatim nešto

što činimo sami, ali nismo usamljeni jer putujemo zajedno sa junacima i proživljavamo nebrojeno mnogo života i iskustava. Osim toga značajan je momenat kada prepoznamo neke unutrašnje stvari koje možda nismo uspeli da imenujemo dok nismo zaronili u neko štivo i samim tim se čitanjem menjamo.

Pisanje je takođe važan alat promene, ono jeste usamljenički postupak, ali i introspektivna rasprava koju vodimo sa sobom dok pišemo. U toj se raspravi mnogo toga otkrije, otpusti i razreši. Pisanje podrazumeva dubinski, potpuno otvoren i intiman razgovor sa sobom,

te je neophodno osamiti se. Međutim, taj čin je nepotpun ukoliko nemamo sa kim da podelimo naše iskustvo i poruke o kojima pišemo – za mene je to važna uloga književnosti – uzajamno podeljeno iskustvo i susret naših unutrašnjih svetova, radi pozitivne promene. Zato pišem.

Imam utisak da se moji čitaoci i ja prepoznajemo na stranicama romana, tamo se prvi put susrećemo, a onda kada se upoznamo to izgleda kao susret starih prijatelja koji se već poznaju.

Mislim da to ima veze sa prepoznavanjem na dubljem nivou – nivou tema koje su najpre mene dotakle i navele

me na pisanje, a potom dotakle i čitaoca – tu se najiskrenije prepoznamo i povežemo.

Često se govori o krizi čitanja u digitalnom dobu. Da li vi u digitalizaciji vidite pretnju knjizi ili šansu da ona pronađe nove oblike i nove čitaoce?

Ne možemo zažmuriti na negativan uticaj digitalizacije i socijalnih mreža, koji su neminovno skratili naš raspon pažnje, posebno kod mladih ljudi i dece. Međutim, pozitivna strana je multimedi-

jalni pristup književnosti, koji nam ipak daje šansu da pristupamo knjigama na način koji nama odgovara. Ne verujem da će digitalizacija zaseniti iskustvo čitanja fizičke knjige - to je jedno posebno iskustvo. Imam utisak da preterana dinamičnost digitalnih sadržaja stvara u čoveku uznemirenost koju upravo čitanje štampane knjige može najbolje umiriti.

U Literatorijumu koristimo sjajan benefit digitalnog doba – aplikaciju specijalizovanu za čitalački klub, što omogućava svim knjigoljupcima, bez obzira na to gde žive, da se pridruže našoj zajednici. Uz pomoć ove aplikacije obavljamo raznovrsne čitalačke aktivnosti i imamo poseban odeljak za knjigu koju čitamo, podeljenu po poglavljima, tako da dok čitamo možemo odmah diskutovati, beležiti svoja promišljanja, citate, pitanja i utiske. Sve detalje oko pridruživanja klubu vaši čitaoci mogu pronaći na mom Instagram profilu Literatorijum.

Postoje li savremeni trendovi u izdavaštvu, književnosti ili neformalnom

obrazovanju koji vas raduju i u kojima prepoznajete prostor za dublji, smisleniji rad sa čitaocima?

Povezano sa prethodnim pitanjem, mislim da su savremeni oblici u vidu audio knjiga i e-knjiga, zatim brojni kanali na socijalnim mrežama koji popularizuju čitanje, kao i podkasti o književnosti značajni benefiti digitalnog doba za sve nas knjigoljupce.

Ono što me posebno raduje jeste uvažavanje biblioterapije – odnosno lekovitog dejstva čitanja, jer čvrsto verujem da nas knjige mogu menjati, biti nam od velike pomoći i biblioterapiju posmatram kao odličan dodatni način za rad na sebi. Literatorijum je tako i zamišljen, kao topla, podržavajuća zajednica i prostor za dublji i smisleniji rad na sebi gde se literatura i nauka o umu stapaju u lični rast.

Ako biste morali da izdvojite jednu knjigu, jedno pitanje ili jednu misao koju biste danas preporučili kao početak rada na sebi, šta bi to bilo i zašto?

Najčešće se vraćam Epiktetovoj rečenici da nas ne uznemiravaju događaji, već način na koji ih posmatramo. Ideja stoicizma i misao koja se nalazi u korenu određenih psihoterapeutskih pravaca poput KBT i REBT. Sa ovom idejom sam se upoznala još na studijama psihologije, veoma mi je pomogla i od tada je primenjujem i prilikom rada na sebi, a i kroz rad sa drugima. Na čitalačkoj radionici u Januaru smo, čitajući o stoicizmu, šire diskutovali o ovoj ideji i verujem da je ona dobra početna tačka rada na sebi.

Bogatstvo književnosti otežava izdvajanje jedne knjige, pa ću preporučiti po jednu iz svake oblasti koje čine Literatorijum:

1. Filozofska knjiga koju preporučujem je „Pisma prijatelju“ - Seneka. Čitamo pisma koja je Seneka pisao svom prijatelju Luciliju kada je patio od krize smisla. Knjiga oslikava suštinu stoicizma (filozofiju rezilijentnosti koja je posebno korisna za današnje anksiozno doba), ali je korisna i za svakodnevne

probleme, kada nam je potreban razuman prijateljski savet.

2. Psihološka knjiga koja zaranja u su-

štinu dubinskog rada na sebi i koju preporučujem je „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“ - Štefani Štal. Tu su

naravno veoma značajne i knjige Viktora Frankla, Irvina Jaloma, Sigmunda

Frojda, Karla Junga... spisak je dug, ali ovo su moje preporuke za početak.

3. Preporuka romana (u kontekstu biblioterapije i rada na sebi) – uz jutarnju

kafu zagledajte se u svoj problem, nešto što vas muči, nešto što vam možda nedostaje, privlači vas ili vas čak odbija, zatim pronađite roman te tematike i krenite na putovanje sa junacima. Pristupite delu kao da možete videti junake i razgovarati sa njima, baš kao

što naš Luka čini u romanu „Dečak koji je putovao kroz romane“, i nećete pogrešiti.

Intervju: Vladislava Milovanović

je prostor, uz

Milevu Maric ajnštajn, glavni lik

@in_love_with_artandfashion dr Monika Bilbija Ponjavić o prostoru kao mediju, participaciji i univerzalnim iskustvima Pragovi su izrazito arhitektonska izložba u kojoj

Dr Monika Bilbija Ponjavić pripada generaciji umetnika čiji rad ne može da se svodi na jedno polje, jedan medij ili jednu estetiku. Arhitektkinja po obrazovanju, teatrološkinja i vizuelna umetnica po pristupu, doktorka nauka u oblasti scenskog dizajna, Bilbija Ponjavić gradi svoj umetnički svet upravo na raskršću prostora i identiteta, tela i narativa, tamo gde granice između disciplina postaju produktivne, a ne ograničavajuće. Ključno za razumevanje njenog opusa jeste spoznaja da prostor, u najširem smislu, nije samo fizičko okruženje, već medijum kroz koji se oseća, propituje i preobražava iskustvo posmatrača. U seriji radova, od ranijih višemedijskih istraživanja identiteta poput izložbe Ko bi Bog u Bosni bio?, koja propituje polaritete, pripadnost i unutrašnje polarizacije kroz performativne elemente i video rad, pa do recentnijih instalacija, Bilbija Ponjavić se bavi temama koje prelaze granice pojedinačne biografije i dotiče se univerzalnih pitanja ljudskog stanja.

Poslednja takva izložba bila je „Pragovi” inspirisana unutrašnjim životom Mileve Marić Ajnštajn, o kojem zapravo ne znamo puno a neretko dok sebi ne postavimo pitanja poput „Na šta ste sve pristali da biste ostali voljeni?”, „Od kojih ste snova odustali?”, „Šta je u vama kao roditelju ili detetu ostalo neizrečeno i kome je to neizrečeno bilo upućeno”, predstavljena na ovoj interaktivnoj lavirint izložbi, ne znamo previše ni o sebi.

Ovaj razgovor vas vodi kroz tok razmišljanja jedne autorke, koja umetnost doživljava kao proces u kojem identitet, telo i prostor postaju neraskidivo povezani, i gde publika ne samo da gleda, već živi i rekonstruiše sebe kroz svaki korak i osećaj u prostoru izložbe.

Izložbe Pragovi i Upotreba čoveka polaze od konkretnih istorijskih ličnosti, ali se završavaju kao lična iskustva svakog posetioca. Kako izgleda taj proces, od teme do univerzalnog, „ličnog“ prostora izložbe?

Ideja koju uvijek pratim kada radim na nekom projektu jeste da nisam neko ko govori iz pozicije autoriteta, niti neko ko nudi konačne istine. Polazim iz sebe, ali ne iz znanja, nego iz emocije. Iz pitanja:  šta ja, kao živo biće koje osjeća, mogu da prepoznam, razumijem i prenesem drugima?

Budući da djelujem u oblasti arhitekture i scenskog dizajna, moje polazište su uvijek prostor i priča, neka vrsta teksta, ako pod tekstom smatramo i književno djelo i biografiju istorijske ličnosti i film ili pokret, poput Crnog talasa, koji sam obrađivala 2024. godine kroz izložbu Najcrnji talas. Kada znam gdje radim i šta mi je polazište, u smislu teme, što su mi dva osnovna parametra, tek tada mogu da uđem u proces. Proces može da počne od konkretne ličnosti, ali se nikada ne zaustavlja na njoj. Istorijska figura od koje polazim nije cilj, nego ulazna informacija, polazna tačka i povod da se

otvore univerzalna pitanja identiteta, izbora, odluka, granica i odnosa koje svi, na različite načine, nosimo u sebi.

Prvi korak je istraživanje i pronalazak tačnog ugla iz kojeg progovaram. Ta faza obično traje najduže. Nakon toga se fokus pomjera sa priče o nekome ili nečemu, na iskustvo koje možemo podijeliti ili prepoznati kao lično. U sljedećoj fazi, saznanja do kojih sam došla i ideje koje imam se prevode u prostor, koji je moj glavni medijum, osnovno sredstvo mog izraza. Cilj tog prevoda je doživjeti, a ne objašnjavati. Kroz arhitekturu, kretanje, ritam, svjetlo, zvuk, sliku i tijelo, izložba se oblikuje u jednu cjelinu koja ne traži pasivno posmatranje, već prisutnost. Tek tada istorijska ličnost, a u slučaju Pragova to je bila Mileva Marić, prestaje da bude „tema“ i postaje ogledalo.

Jako je važno biti svjestan da svako u taj prostor ulazi sa sopstvenim, iskustvom i iz njega izlazi sa nečim što je jednako lično. Upravo taj pomak, od konkretnog ka univerzalnom, od biografije ka unutrašnjem prostoru, jeste suština mog procesa.

U Pragovima Mileva Marić Ajnštajn postaje povod za promišljanje identiteta, izbora i nevidljivih granica. Šta je za vas

bio ključni okidač da ovu priču ispričate upravo na takav, participativan način?

Od početka mi je bilo jasno da ne želim da pravim još jednu izložbu o Milevi Marić u klasičnom smislu, niti da je ispričam kroz nizanje istorijskih činjenica. To nije moj medij, niti moj pristup. Tokom istraživanja me je najviše iznenadilo koliko malo zaista znamo o Milevi, naročito o njenim unutrašnjim borbama, straho-

vima, sumnjama i izborima i koliko je malo pouzdanih informacija na raspolaganju. U toj praznini prepoznala sam potencijal. Umjesto da publici ponudim završenu, gotovu interpretaciju, željela sam da otvorim prostor u kojem svako može da prođe kroz sopstvena pitanja identiteta, izbora i odluka. Participativnost zato nije bila formalna ili estetska odluka, već nužnost koja proizilazi iz same teme. Umjesto da Milevu ponovo smjestimo u biografske okvire, namjera je bila otvoriti prostor u kojem se njen život može doživjeti iskustveno, kretanje kroz unutrašnje i spoljne granice koje oblikuju svakog čovjeka. Svakog od nas. Dakle, polazište nije bila rekonstrukcija vremena ili rekonstrukcija biografije, već snažna potreba da se izgradi prostor u čijim granicama možemo preispitati, a potencijalno i rekonstruisati sebe. Taj prostor je oblikovan u formi lavirinta.

Lavirint

od šest

prostorija projektovan je kao

topografija unutrašnjih

stanjaprostor u kojem je zid metafora, a prepreka nacin da se razumije emocija.

U tom smislu, Pragovi su izrazito arhitektonska izložba u kojoj je prostor, uz Milevu, glavni lik. Taj lik ima svoju lijevu i svoju desnu stranu: na desnoj strani se preispituje ono što nam je dato - naše tijelo i naš karakter i volja, dok se na lijevoj strani otvaraju odnosi kroz koje gradimo život, odnosi sa roditeljima, sa djecom, sa partnerima… Kraj okuplja interdisciplinarne glasove - psihologe, istoričare, filozofe, psihoterapeute koji pomažu posjetiocu da poveže lično i univerzalno, pojedinačno i društveno. Njihove interpretacije nisu sudovi, već pozivi na razmišljanje. Pragovi su sve to pratili, prvenstveno kroz dizajn prostora. Zidovi su namjerno niski, visoki samo jedan metar. Mogli su biti viši, mogli su biti različitih visina kako bi se sadržaj lakše i postavio i sagledao, ali to nije bila slika koju sam ja vidjela, niti ideja ka kojoj sam težila. Željela sam, uslovno rečeno,

„pola čovjeka”. Željela sam lavirint. Drugu perspektivu. Drugu vizuru.

Željela sam da tekstovi, slike i zvukovi ne budu lako dostupni, da se zastane kako bi se sve sagledalo, i pojedinačno i kao cjelina. Željela sam da budete vidljivi dok to radite: da vidite i bivate viđeni.

Ta izloženost podsjeća na ranjivost, ali i na činjenicu da su mnoge Milevine borbe bile borbe pod budnim okom drugih. Željela sam ogoljenost, ali i intimu.

Željela sam da vi birate kada ćete posegnuti za čim, ali u vrlo kontrolisanim uslovima. Kretanje kroz lavirint zahtijeva saginjanje, puzanje, provlačenje, penjanje - sve ono što simbolički govori o naporu koji se ne vidi kada čitamo biografije, ali se oseća kada život zahtijeva našu upornost. To su bile teme. A zidovi visine jednog metra omogućili su da se one prostorne i iskustveno dogode.

Vaše izložbe ne traže pasivnog posmatrača, već aktivnog učesnika. Šta savremenu publiku, po vašem iskustvu, zaista „pokreće“ da se uključi i ostane prisutna?

ne nosi i ne podržava iskustvo, publika to osjeti gotovo odmah. Zato arhitekturu doživljavam kao jednu od najsnažnijih umjetničkih formi, jer direktno djeluje na tijelo, emociju i naša unutrašnja stanja.

Koliko umetnost danas ima moć da utiče na način na koji razmišljamo o sebi i društvu, koliko je ta moć uslovljena formom u kojoj joj pristupamo?

Vjerujem da umjetnost oduvijek ima tu moć. Po mom mišljenju, to bi trebalo da je i njena osnovna funkcijada otvara prostor za preispitivanje, da pomjera granice percepcije i da nas dovede u kontakt sa pitanjima koja često ostaju potisnuta ili neizgovorena.

Kada pronađu sebe u prostoru koji si stvorio. Ako prostor ne funkcioniše, ako

Samim tim, umjetnost nije i ne može biti puka estetska ili dekorativna praksa, već sredstvo kroz koje postajemo svjesniji sebe, naših pozicija, odnosa koje gradimo sa drugima, struktura i svijeta u kojem živimo. Moć umjetnosti ne leži samo u poruci koju nosi, već i u načinu na kojima dozvoljava da u tu poruku uđemo. Umjetnost koja se zatvara u hermetične kodove često gubi svoj transformabilni potencijal. Kada prestane da komunicira, u smislu da u

nama izaziva pozitivne ili negativne emocije, umjetnost za mene gubi smisao. Dakle, sve dok pričamo priče, a pričanje priče je inherentno ljudska stvar i jedna od najdubljih ljudskih potreba, i sve dok su priče istinite i životne, a mi, koji ih pričamo, iskreni u tome što radimo, umjetnost zadržava svoju moć.

Diplomirali ste arhitekturu, a potom studirali teatrologiju u Amsterdamu i na kraju doktorirali na scenskom dizajnu u Novom Sadu. Na koji način su vas te tri discipline oblikovale kao kustoskinju i autorku izložbenih koncepata?

Kombinacija disciplina u potpunosti je oblikovala moj način razmišljanja i rada. Arhitektura mi daje temeljno razumijevanje prostora, strukture i odnosa tijela i okruženja, dok teatrologija i scenski dizajn unose narativ, ritam, dramaturgiju, režiju, kao i svijest o vremenu i kretanju.

Izložbu, na način na koji je ja gradim, ne doživljavam kao skup pojedinačnih radova, već kao jedinstveno prostorno-narativno djelo u kojem se prepliće tekst, scenografija, svjetlo, zvuk, video i objekti, gradeći jedinstveno iskustvo prostora i priče. Moj proces se u tom smislu razlikuje od pro-

cesa klasičnog vizuelnog umjetnika ili kustosa i često je bliži procesu reditelja.

Kao umjetnik i autor, uvijek polazim od priče, ali radim iz prostora, za prostor i sa prostorom, u bliskoj saradnji sa drugim umjetnicima koji u tom procesu postaju koautori.

Svaka moja izložba, na primjer, podrazumijeva rad sa dizajnerom svjetla i dizajnerom zvuka. Kako će svjetlo i zvuk izgledati, zavisi od cjeline ka kojoj težim i od saradnje koju ostvarujem sa njima, dok zajedno gradimo i njihovo i moje, odnosno naše djelo. Svjetlo, zvuk, tekst i objekti u mojim izložbama ne postoje odvojeno, već se stapaju u cjelinu koja gradi iskustvo, a ja sam neko ko tu cjelinu vidi, sagledava je krovno i navigira sve uključene u pravcu zajedničkog cilja.

Zato i kažem da je proces isti kao proces kroz koji prolazi reditelj – s tom razlikom što moje djelo ne završava u bioskopu ili na pozorišnoj sceni, već u izložbenom prostoru.

Koliko je formalno obrazovanje važno u odnosu na iskustva stečena kroz saradnje sa drugim umetnicima, kolektivni rad i razmenu ideja? Gde se, po vama, zapravo najviše uči?

Važno je i jedno i drugo. Za mene je to neodvojivo. Teorija mi daje kontekst i širinu i ona je uvijek moje polazište, ali suštinsko učenje, ono se dešava u praksi.

U radu na kompleksnim projektima, kakvi su moji, presudne su tri stvari: iskustvo, uigranost tima i povjerenje. Ja moram vjerovati svom timu, ali je jednako važno da tim vjeruje meni, mojoj viziji i da je prati. Bez tog dvosmjernog povjerenja nije moguće voditi proces u kojem postoji toliko slojeva, detalja, koraka i nepredvidivih situacija.

Zato sam duboko zahvalna svom timu – i operativnom i umjetničkom i tehničkom – na povjerenju, posvećenosti, profesionalnosti i na ljubavi prema radu koji zajedno stvaramo i želji da uspije. To je, bez pretjerivanja, najvažnija i najbolja stvar koju sam stekla u ovom procesu, nešto što imam i nešto što nikada ne bih mijenjala.

Kroz takav rad, vjerujem, najviše se i uči – kako voditi ljude, kako donositi odluke, u kom trenutku presjeći, kako poštovati rokove, gdje napraviti ustupke i kompromise, i kako ostati dosljedan

cjelini ka kojoj težiš. To je znanje koje smatram neprocjenjivim.

Vaše izložbe podrazumevaju dijalog sa publikom. Koliko povratna reakcija posetilaca utiče na vaš dalji rad i da li publiku doživljavate kao koautora?

Utiče. I ne utiče. Istovremeno. U principu, radeći ovoliko dugo i na način na koji ja radim, vremenom sam shvatila da ne vjerujem u tri stvari: u potcjenjivanje publike, u podilaženje publici i najvažnije – u „prevođenje” publici. I u tom smislu ne utiče. Povratne reakcije publike, pozitivne ili negativne, neće usloviti moj sljedeći rad. Na kraju kad sve svedemo i ogolimo, ja sam autor, i ja se potpisujem na djelo i stojim iza njega svojim imenom i prezimenom, što je stvar, tereta, radosti, odgovornosti, a često i hrabrosti, jer to ogoljavanje javno pred drugima nije uopšte jednostavno. Barem ne meni.

Ali da razmišljam o publici dok stvaram nešto novo, apsolutno. To je dio mog procesa.Uvijek razmišljam o dramaturgiji prostora.

Uvijek

razmišljam o kretanju publike kroz

prostor, o koreografiji tijela u odnosu na

Ko gdje stoji, kako i zašto. Uvijek razmišljam o vizurama, kako se djelo sagledava, iz koje pozicije ili položaja. Kako i zašto baš tako. Ništa u prostoru nikada nije slučajno. Niti u sadržaju. U programu. O svakom tom koraku ili poziciji razmišljam. I imam razlog zašto to radim baš tako. Da li će publika taj razlog „pročitati” mi nije važno, zato što moj cilj nije da namećem publici da nešto čita ovako ili onako. Moj cilj je da publika osjeti i doživi i sa sobom ponese nešto što je samo njoj važno. Šta god to nešto bilo.

naša stvarnost

Književno-tribinski program

Fotografije: Maša Tomanović – Marijana Janković

Jelena Vukićević – ustupljena fotografija/privatna arhiva

Dizajn plakata: Bojana Aleksijević

Kulturni centar Beograda najavljuje ovogodišnji književno-tribinski program Naša stvarnost, koji organizuju i uređuju Maša Tomanović i Jelena Vukićević. Program okuplja generacije autora i autorki, eksperimente u poeziji i prozi, kao i umetničko-teorijske radionice koje povezuju jezik i imaginaciju.

Urednice književno-tribinskog programa za 2026. godinu:

Maša Tomanović rođena je u Beogradu 1995. godine. Završila je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Trenutno je urednica u IK Kreativni centar, radila je kao urednica u IK

Darma Books i kao izvršna urednica u IK FMK knjige. Objavila je zbirku pesama Mogu da imam (Kontrast, 2023). Sa engleskog jezika je prevela knjigu Kako se gradi priča Džejmsa Vuda (Kontrast, 2025) i slikovnicu Dedino ostrvo Bendžija Dejvisa (Kreativni centar, 2025). Vodi jutjub podkast Autoput i noć. Bavi se književnom teorijom i kritikom.

Jelena Vukićević je književna teoretičarka i kritičarka, nezavisna istraživačica čiji se rad odvija na preseku književne teorije, kulturnih studija, antropologije i teologije. Diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu i završila master studije kulturologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Autorka je VISIBABE, interdisciplinarnog književno-vizuelnog editorijala zasnovanog na dijalogu književnog teksta i umetničke fotografije. Objavljuje teorijske tekstove, eseje i poeziju u štampanoj i elektronskoj periodici.

Širi programski okvir ciklusa inspirisan je časopisom Naša stvarnost, koji je izlazio tridesetih godina XX veka u Jugoslaviji i bio glas nove generacije pisaca koja je propitivala stare vrednosti, autoritete i ustaljene modele kulturne proizvodnje. Kao i tada, i danas se književnost nalazi između društvene odgovornosti, institucionalnih pritisaka i lične potrebe za autonomijom. Program polazi od te napetosti, nastojeći da mapira savremene književne zajednice, njihove unutrašnje mehanizme i načine (samo) predstavljanja u kulturnom i društvenom prostoru Srbije i regiona.

Program obuhvata pet tematskih segmenata:

1. Moje nagrade, naša generacijo

2. Naši dani: svetski dan poezije

3. Naši načini

4. Naš smeštaj

5. Moguća razmena

Program Moje nagrade, naša generacijo polazi od ironičnog gesta Tomasa Bernharda i njegove knjige Moje nagrade – kao konceptualne tačke iz koje se preispituju ego, institucije priznanja,

vidljivost i strategije opstanka u književnom polju. Bernhardov ambivalentan odnos prema nagradama, istovremeno zavisan i podrivački, otvara prostor za razgovor o tome šta nagrade danas znače, kome služe i kako oblikuju književne biografije, ali i sam pojam književne vrednosti.

Ovaj radikalni skepticizam ne funkcioniše u okviru programa kao provokacija, već kao metodološki okvir za promišljanje simboličke ekonomije savremene književnosti i njenih institucionalnih mehanizama.

U središtu programa nalazi se generacijsko iskustvo: razlike i dodiri između autora koji su stasavali u radikalno različitim tehnološkim, kulturnim i društvenim okolnostima. Pojava mobilnih telefona, digitalnih platformi i promena režima vidljivosti, tretira se kao dubinski prelom u formiranju autorskog identiteta, odnosa prema radu, zajednici i institucijama. Neki autori su u književnost ušli bez digitalnog posredovanja, drugi su sa njim odrasli – i upravo se u tom rascepu otkrivaju razlike u stra-

tegijama pisanja, objavljivanja, samopredstavljanja i umetničkog opstanka.

Prvi deo programa Moje nagrade, naša generacijo sastoji se od pet tribinskih razgovora sa autorima i autorkama raspoređenim prema godištu rođenja: rođeni do

Poseban segment programa činiće participativni model selekcije autora za budući niz književno-tribinskog programa: publika učestvuje u predlaganju i filtraciji imena, čime se proces izbora izmešta iz zatvorenih krugova i otvara ka kolektivnoj odgovornosti. Na taj način program insistira na pluralizmu ukusa, različitim praksama čitanja i preispitivanju implicitnih hijerarhija književne scene.

1998 i mlađi

Svaki razgovor okuplja po pet/šest autora iste generacijske grupe, čime se omogućava uvid u zajednička ograničenja, ali i u individualne načine njihovog prevazilaženja. Generacija se ovde ne shvata kao homogena kategorija, već kao polje napetosti između uzora, negativnih i pozitivnih iskustava, institucionalnih rupa, malih zajednica i ličnih izbora.

Moje nagrade, naša generacijo istovremeno je razgovor o nagradama i bez nagrada, o vidljivima i nevidljivima, o kanonima u nastajanju i onima koji se nikada neće formirati. Program se bavi revizijom institucija u književnosti – kroz analizu njihovog realnog dometa, ograničenja i simboličkog kapitala u savremenom kontekstu.

Književnost

Ivana Gložić Meter

Ne treba čekati

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije: Ustupljene fotografije/privatna arhiva; Letícia Alvares/Pexels

Pisanje je za Ivanu Gložić Meter mnogo više od veštine ili profesije – ono je način razumevanja sebe, sveta i sopstvenog mesta u njemu. Kao digitalna preduzetnica, autorka bloga Naranča i osnivačica edukativno-inspirativne platforme Piše mi se! Ivana već godinama gradi prostor u kojem se kreativnost, lični razvoj i preduzetništvo ne razdvajaju već prirodno nadopunjuju. U okviru platforme „Piše mi se”, od nedavno funkcioniše i Book Club, na kojem članice platforme svakog meseca imaju priliku da diskutuju o knjigama.

Ivanin put nije započeo velikom odlukom, već nizom malih ali hrabrih koraka: pisanjem iz unutrašnje potrebe, učenjem u hodu i spremnošću da se sopstveni talenat ponudi svetu. U ovom razgovoru Ivana govori o pisanju kao alatu lične transformacije, o strahu i odgovornosti koji prate kreativni rad, o knjigama koje nas povezuju i o tome zašto ne treba čekati dozvolu da bismo počeli da pišemo, već samo poslušati osećaj da nam se piše.

„Naranča“ je nastala iz lične potrebe i kreativnog impulsa. Kako je izgledao trenutak kada si shvatila da pisanje i rad sa ženama u kreativnoj industriji, može biti mnogo više od hobija i da može postati tvoj posao?

Nije to bio jedan trenutak. Bio je to niz trenutaka koji su se prirodno nadovezivali. Pisanje bloga pokrenulo je osobnu transformaciju i otvorilo mi oči za nove prilike. Shvatila sam da se ne moram ograničavati svojom strukom, da je internet dovoljno veliko i zanimljivo igralište na kojem mogu pokušat ostvariti ono o čemu sam dugo maštala. Krenula sam graditi stvari od nule u novoj industriji. Počela sam pisati za druge i baviti se web dizajnom. Mojim je čitateljima to bilo zanimljivo, željeli su i oni učiti o tome pa se na Naranči s vremenom nekako prirodno otvorio prostor i za online edukacije, a od prošle godine vodim i edukativno-inspirativnu platformu Piše mi se! na kojoj smo fokusirani na kreativno pisanje, pisanje u marketinške svrhe i pisanje u svrhe osobnog razvoja.

Kao neko ko piše, dizajnira, gradi sajtove i edukacije, kako se tokom godi-

na menjao tvoj odnos prema pisanju – od ličnog izraza do alata za stvaranje vrednosti i prihoda?

Pisanje je odmalena nekako bilo moj način da si pojasnim sebe i sve ono što se oko mene događa. U dvadesetima sam iz nekog razloga prestala pisati.

U tih par godina „tišine” kao da je nestao dio mene. Kad sam 2015. godine pokrenula Naranču, odlučila sam da će pisanje biti moj život, moja stvarnost, iako pojma nisam imala kamo će me taj blog odvesti. S bloga sam zakoračila u svijet pisanja marketinških tekstova i u

tom svijetu mi je bilo zanimljivo nekih 10 godina. Sad sam u fazi kad se želim više posvetiti kreativnom pisanju, pisanju u svrhe osobnog razvoja i stvaranju online prostora u kojem će druge žene imati priliku otkriti što je sve pisanjem moguće postići.

U okviru platforme Piše mi se! često govoriš o pisanju kao prostoru za samorazumevanje, ali i profesionalni rast. Kako pisanje može istovremeno biti terapeutsko i preduzetničko, bez da jedno ugrožava drugo?

Pisati u terapeutske svrhe (ili pisati u svrhe osobnog razvoja) i pisati u marketinške svrhe, dva su potpuno različita svijeta koja se ne ugrožavaju. (smeh) Kod pisanja u terapeutske svrhe primarni je fokus na nama, na našem unutarnjem svijetu, a kod pisanja marketinških tekstova primarni je fokus na drugima i na vanjskom svijetu. Naravno, mi se možemo koristiti i jednom i drugom vještinom. Na kraju krajeva, ako se odlučimo za poduzetništvo, onda je za uspjeh biznisa bitno da smo dobro posloženi iznutra, da su nam glava i srce na mjestu. Pa onda i da znamo na pravi način komunicirati svoje vrijednosti i ključne poruke na van. Dakle, dobro nam dođe i jedna i druga vrsta pisanja.

Prva knjiga u čitalačkom klubu je Čovekova potraga za smislom. Zašto baš

Frankl i kako vidiš vezu između potrage za smislom i hrabrosti da se sopstveni talenat ponudi svetu kroz posao?

Čitateljski klub na platformi Piše mi se! startao je u siječnju i baš mi je drago što smo ga izabrali otvoriti knjigom Viktora Frankla. Frankl naglašava da svatko od nas, neovisno o okolnostima u kojima se našao, ima slobodu odabrati kako će se prema tim okolnostima postaviti. No sloboda je samo jedna polovica cijele priče. Drugu polovicu čini odgovornost.

Mislim da smo svi rođeni za nešto, s posebnim „alatima” i talentima da to ostvarimo. Imamo dužnost i odgovornost prihvatiti, koristiti i umnožavati svoje talente. Ispuniti svoju misiju u ovom životu. Podijeliti s drugima vrijednost koju nosimo i dobiti vrijednost zauzvrat - zar to nije divno? To je posao iz snova. I treba dati sve od sebe da do njega dođemo ili da ga sami stvorimo. Tu se isplati biti hrabar.

shvatiti da je on taj kojeg se pita. Život svakom čovjeku postavlja pitanje, a on

životu može odgovoriti jedino tako da bude odgovoran.

Kojoj knjizi se iznova vraćaš i koju knjigu bi, prema tvom mišljenju svaka žena trebalo da pročita?

Nemam knjigu kojoj se iznova vraćam, ali imam dosta knjiga s kojima se povremeno konzultiram oko nekih stvari.

Bilo bi dobro pročitati knjigu Žene koje trče s vukovima (ofc). (smeh)

Kaže Frankl da čovjek ne bi trebao pitati što je smisao života, nego bi trebao

Šta je ono što želiš da žene ponesu

sa sobom kada se završi diskusija o određenoj knjizi u čitalačkom klubu?

U kojoj meri književnost ima moć da nas povezuje?

Želim da sa svakog sastanka odu s osje-

ćajem da su važne i da je ono što imaju

za reći o knjigama, životu ili bilo čemu drugome važno i da postoje ljudi koji to žele čuti. Književnost nas povezuje jer uvijek govori o životu, o svemu onome

što kao ljudska bića polazimo dok tragamo za smislom.

Kako čitanje i razgovor o knjigama može da osnaži lični glas? Da li sma-

traš da dobar pisac pre svega treba biti dobar čitalac?

Čitanje hrani pisanje, proširuje naš unutarnji svemir pa samim ti, i kapacitet za stvaranje. Onome tko puno čita jasniji su mehanizmi koji čine dobru priču, pa bi se to trebalo odraziti i na pisanje. Ja bolje pišem kad više čitam. Čitanje i razgovor o knjigama definitivno mogu osnažiti osobni glas, jer pomažu da na jasniji i vjerodostojniji način naučimo oblikovati svoje misli.

Mnoge žene koje vole da pišu osećaju strah: „Nisam dovoljno dobra“, „Ko sam ja, da od ovoga pravim posao?“. Sa kakvim se unutrašnjim otporima najčešće susrećeš kod polaznica i kako im pomažeš da ih prevaziđu?

Da, to je najčešća unutarnja prepreka - mislimo tko sam ja da pišem, da pisanjem zarađujem, da se piscem nazivam i sl. Ako osjećamo snažnu potrebu za pisanjem, to je s razlogom. Pozvane smo da nešto kažemo, nešto želi biti napisano i ne trebamo tome stajati na putu.

Najbolji lijek je djelovanje. Jednostavno treba početi, malim koracima, iz dana u dan - pisati, objavljivati, pokazivati se. Trebamo neprestano usavršavati vještinu, stavljati se pred izazove i biti uporne. Tako širimo granice onoga što je za nas moguće. Ne treba čekati potpunu spremnost, idealne uvjete, nečiju dozvolu ili potvrdu toga da vrijedimo. Ako ti se piše, piši! (smeh) Daj si priliku vidjeti što se sve može dogoditi.

Iz tvog iskustva rada sa klijentima i polaznicama edukacija, šta pravi razliku između onih koje ostanu na nivou

hobija i onih koje zaista počnu da žive od svog kreativnog rada?

Na nivou hobija ostaju upravo ljudi koji stalno čekaju potpunu spremnost, idealne uvjete, tuđu dozvolu, tuđu potvrdu svoje vrijednosti. Također, ljudi koji su fokusirani na izgovore, umjesto na traženje rješenja.

Onaj tko se „baca u vatru” iako se ne osjeća spremno, tko putem neprestano uči i usavršava se, tko u hodu rješava izazove i ne doživljava neuspjeh kao tragediju nego priliku za učenje, onaj tko je samome sebi spreman biti oslonac, taj će uspjeti.

Kada bi se obratila ženi koja oseća da „joj se piše“, ali još ne zna da li želi dnevnik, knjigu, blog ili posao – šta bi joj poručila i koji bi bio njen prvi mali, ali hrabar korak?

Poručila bih joj da počne pisati, bilo što. Jer samo kroz djelovanje može doći do jasnoće i shvatiti što zapravo želi. Jutarnje stranice, recimo, tu mogu biti korisne. Ako se želimo konačno pokrenuti po pitanju pisanja.

Često ljudi koji vole pisati zapravo samo razmišljaju o pisanju umjesto da pišu.

Može se dogoditi da npr. godinama sanjare o karijeri copywriter-a, a onda kad krenu s tim, shvate da to uopće nije

za njih. Dakle, ako žena osjeća da joj se piše, treba samo početi pisati - bilo što i onda će vidjeti kamo će ju to odvesti.

Želim da sa svakog sastanka odu s osjećajem da su važne i da je ono što imaju za reći o knjigama, životu ili bilo čemu drugome važno i da postoje ljudi koji to žele čuti.

Foto: Lola/Dupe photos; McKenzie Bergenback/Dupe photos; Marry Elen/ Dupe photos

Celoživotno učenje

iliti „Scio me nihil scire“

Nekada davno, na planeti Zemlji, Homo sapiensi su završavali škole i radili isti posao do kraja života. Zvuči kao lekcija iz istorije u 22. veku nove ere, ili meni više kao kratka horor priča.

Vremenski zapravo nismo mnogo odmakli, ali ovakav sistem stvarno pripada pluskvamperfektu. Doduše, zavisi sa koje strane milenijuma ste potekli.

Ono što je neupitno je to da je industrijski model obrazovanja što podrazumeva učenje u mladosti, a zatim primenu tog znanja do penzije - nepovratno zastareo. Ono što smo isprva naziva-

li kompjuterizacijom, a danas veštačkom inteligencijom menja tržište rada brže nego što obrazovni sistemi mogu da prate. Zanimanja nestaju, nova se pojavljuju, a većina ljudi će tokom ži -

vota morati nekoliko puta da menja ne samo posao, već i profesiju. Tako, ključno pitanje više nije „šta si završio/ la“, već „koliko brzo možeš da naučiš nešto novo“. Koliko brzo možeš da se adaptiraš?

I upravo na tom mestu počinje priča o potpunom paradoksu života savremenog čoveka.

Mi smo se potpuno razmazili (ne)znanjem jer držimo ga u šaci, što bi se reklo – da, mislim na pametne telefone. Razmaženi, ne zato što znanja imamo previše (taman posla!), već zato što potpuno zanemarujemo vlastite kognitivne sposobnosti i očekujemo da nam se isporuči odmah, sada odmah. Koliko metara ima jedan ar? Ček da izguglam. Glavni grad Gruzije? Samo sekund. 236+468? Palim digitron. I sve mora instant. I kafa, i dostava, i odgovori, i rešenja, pa i identitet. Ako nešto ne razumemo za trideset sekundi, verovatno „nije za nas“. Ako zahteva koncentraciju, preskačemo. Ako je komplikovano, gubimo interesovanje ili tražimo da nam neko uprosti…

U isto vreme, živimo u eri neprekidnog učenja. I ne, ne mislim na NLP sertifikate, diplome škola jezika ili programiranja. Algoritmi uče naše navike (samo pogledajte svoj feed ). Platforme uče kako da nam zadrže pažnju. Veštačka inteligencija uči kako da zvuči pametno. Samo smo mi, ironično, prestali da učimo sa razumevanjem i temeljno.

Zamenili smo razumevanje prepoznavanjem. Da stvar bude gora, zadovoljili smo se time.

Danas „znamo“ jer smo nešto videli u storiju, čuli u podkastu na brzini

1.5x ili pročitali sažetak knjige koju nikada nismo otvorili. Površno znanje se normalizovalo, a dubinsko je postalo opterećuju-

će. Predugo, preteško ili previše „akademski“.

U tom haosu veštačka inteligencija se nameće kao novi autoritet. Sve zna. Sve može. Sve odgovara. I sve češće greši. Ne spektakularno, ali dovoljno da nas navede na pogrešan put.

AI može da vam napiše tekst o temi koju uopšte ne razume. Može da izmisli izvore. Može da spoji pojmove koji zajedno zvuče pametno ali nemaju smisla. I, ako nemate osnovno znanje, vi nećete primetiti grešku, a ako ga imate shvatićete koliko je opasno slepo verovati. And that’s the catch. Problem nije u veštačkoj inteligenciji jer ona može biti sjajna alatka zdravom umu. Problem je u ljudima koji su prestali da treniraju sopstvenu.

I to nas dovodi do njenog visočanstva - pažnje. Pažnja je, ljudi, postala najređi resurs. I najskuplji. Mediji se otimaju oko nje. Algoritmi je predviđaju. Notifikacije je secka-

ju. Kratki formati je uništavaju (onda se čudimo zašto ne možemo da pročitamo tekst do kraja, da pratimo složenu misao ili izdržimo nelagodnost procesa učenja). A u savremenom - user experience, preplavljujućem svetu, kada izgubimo pažnju gubimo i autonomiju. Jer kada ne upravljamo njom neko će to uraditi umesto nas: algoritmi, tržište, hitnost ili buka. Otuda ona nije samo kognitivna funkcija, već i etička i egzistencijalna kategorija.

Tako da… uspori! Diši! Oseti! Promisli.

Juval Noa Harari, možda svojim naučnim proročanstvima malo podseća na vanzemaljca, ali ne mogu da prestanem da ga čitam i slušam. Nešto poput poštujem ga, ali ga ne gotivim. Uglavnom, ovaj čovek se suprotstavio (konačno neko!) popularnim narativima koji ističu vrednost programiranja ili tehničkih veština upozorivši da će upravo te veštine biti najlakše automatizovane.

Umesto toga, on govori o takozvanim „mekim“, ali suštinskim veštinama, kritičkom mišljenju, kreativnosti, komu -

nikaciji i saradnji. Ove veštine, često nazivane „4K“, predstavljaju osnovu ljudske adaptabilnosti u svetu punom neizvesnosti. Iznad njih stoji još jedna, presudna sposobnost - emocionalna stabilnost. Svet stalnih promena proizvodi nesigurnost, strah i konfuziju a ljudi koji ne umeju da se nose sa tim stanjima postaju ranjivi kako ekonomski, tako i psihološki.

U svetu rasute pažnje, sposobnost koncentracije postaje najviši oblik pismenosti. Budućnost neće pripadati onima koji znaju najviše, već onima koji su sposobni da se stalno adaptiraju.

Učenje više nije projektno, kao hajde da završim fakultet. Učenje prevazilazi studije. Učenje je celoživotni proces, bez obzira na to čime se bavite.

Više nije nekakva strategija za napredovanje već osnovni uslov za očuvanje lične, profesionalne i društvene relevantnosti.

Tako da, ukoliko još uvek razmišljate o tome u kojem pravcu bi trebalo svoju pažnju da usmeravate, možda ne brinete dovoljno. A ako ne brinete, onda niste obratili pažnju.