Plezir br. 126 mart/april 2026.

Ako se okrenete oko sebe, na odbranama reka, akcijama protiv zagađivača i uzurpiranja javnih zelenih površina, na protestima uvek ćete u prvim redovima videti žene. Pa ipak, o ženskoj borbenosti, pravdoljubivosti i snazi govorimo uglavnom na osmomartovskim marševima i u krugu sličnomišljenika. Onda usledi hladan tuš pa žene koje su se istakle u svojim govorima, žene koje se bore za bolje zajednice u svojim lokalnim sredinama postaju laka meta za tabloide i razne prodržavne organizacije koji ih provlače kroz blato, srozavaju ugled i dostojanstvo i ugrožavaju bezbednost. Naš doprinos zajedničkoj borbi je da ne dozvolimo da se uspesi i pohvale čuju samo u retkim prilikama, zbog čega iz godine u godinu pripremamo sadržaj koji žene i žensku borbu slavi kontinuirano, a u našem mesecu ovog puta pripremili smo vam jedan opsežan borbeni dvobroj. U njemu ćete naći priče o ženama koje su se udružile kako bi odbranile životnu sredinu i bile jedne drugima podrška, naći ćete priče o i sa umetnicama, dizajnerkama, novinarkama koje u svojim domenima vode male borbe i prave hrabre iskorake svakodnevno. Tu su i predlozi za odmor koji su jednako naklonjeni i vama i brižni prema životnoj sredini, preporuke i priče o nekim lepim mestima i dobrim ljudima iz našeg regiona. Ovog meseca pokrećem i rubriku o kojoj sam kao pasionirana kolekcionarka i ljubiteljka parfema i mirisa uopšte dugo razmišljala, rubriku u kojoj ću ugošćavati parfemere kako bismo vam ispričali njihove olfaktorne priče. Uz ovaj dvobroj dolaze i novine u pogledu strukturiranja sadržaja, novi uvidi i interesantni ljudi koji nas inspirišu svakodnevno. Na naslovnoj i u Plezir ritualu, ovog meseca smo ugostili jednu predivnu mladu ženu čija je muzika obojila pripremu ovog broja, i čijem albumu se neizmerno radujemo. Kao što možete pretpostaviti, nakon dvomesečnog rada na ovom izdanju, jedva čekam da vas pozovem da zavirite u naše stranice pa svakako ne bih više dužila. Do narednog izdanja, ostanite borbeni, pravdoljubivi, hrabri i dosledni, gajite radoznalost i ne zaboravite da pohvalite i podržite najpre one koji su oko vas, i dajte im vetar u leđa!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com ‘ plezirmagazin@gmail.com ‘ redakcija@plezirmagazin.com

Olivera Popović

o umetnosti putovanja

Vodič kroz Sarajevo

Preporuke mesta za odmor

odeća govori čuvarke prirode

Rodno neutralna moda: mit ili istina?

Modni plezir: Plima sport

Održivi modni brendovi

Hulapop: Inovativni pop-up koncept

o umetnosti leporečja

Plezir polica

Savako Arijoši

O čemu je reč: Uroš Đurković

Podkasti: Zdrava priča sa Dolores, Sigurno mesto i Podkast u pidžamama

Only in America: podkast sa Minom Pavlović

O filmu Mačji krik sa rediteljkom Sanjom Živković

Dunja Stojanović (thatdunya)

Kornelija Benyovsky Šoštarić - Vrtlarica

Dragim ženama…

Mreža žena za zaštitu prirode i životne sredine

o umetnosti sa umetnicama

Olfaktorne priče: Frančeska Bianči

Kristina Pirković: na međi između prirode i čoveka

Opera nije mrtva

Izložba Flow Natalije Miladinović

Balkan Textinnale: tekstil kao sredstvo povezivanja

Ikebana, žene i revolucija u japanskim učionicama

Hana Ivandić: Kontura Wellness

Razgovor sa Oli Pop, devojkom sa naslovnice, čitajte na 8. strani

redakcija PleziR

Nataša Bućić

Tatjana Radanović Felberg

Vesna Belušević

Zvjezdana Gvozdenović

Vladislava Milovanović

Nevena Pajić

Anđela Gažević Marina Lučić

Bojana Fužinato

Nikolina Gavrilov

Leana Tajkov

Koljenšić

Ljiljana Kostić

PLEZIRr I TU AL

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

O radu na autorskoj muzici, uzbudljivim saradnjama sa inspirativnim ljudima i pričanju priča kroz spotove i tekstove pesama, o sazrevanju i upoznavanju sebe kroz zvuk i pokret, o ženskom iskustvu, mentalnom zdravlju, ljubavi prema filmu i svemu onom između što život čini lepim a nju autentičnom, razgovarala sam sa Oliverom Popović – Oli Pop.

Kako započinješ dan?

Jedva se budim. Nisam ranoranilac, ali pošto predajem engleski jezik u osnov-

noj i uvek radim prepodnevne smene, ujutro snooz-ujem alarm deset puta, pijem kafu na brzinu i jurim na autobus.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Na čistu posteljinu, sunčeve zrake, kafu i dodir.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Popodnevnu dremku.

Fotografije: Anđela Gažević @philorthia; Šminka: @od_sna; Odeća: @cleanoutclothes Produkcija: Andrijana Kovrlija @andrkovr, Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Kako izgleda tvoj proces rada na muzici?

Sednem za laptop, otvorim Ableton i počnem da se igram semplovima. Pevušim melodije preko njih koje se pretvaraju u reči, i onda se igram aranžmanom. Danima preslušavam pesmu, menjam šta osetim da treba, demo snimak nosim Andriji (A.N.D.R.), mom producentu, radimo dalje na pesmi zajedno i ponovo snimam vokale u studiju.

Zanimljivo je da dosta toga radiš sama, od pisanja pesama, snimanja, pravljenja semplova sve do montaže i režije spotova, ali si istovremeno i otvorena

za saradnju sa onima koji razumeju tvoju viziju. Koliko je olakšavajuća a koliko otežavajuća okolnost rad sa drugima kada nastojiš da neku zamisao sprovedeš u delo?

Mnogo je lakše raditi sa drugima nego sam, ali samo kad znaš ko si i šta želiš. Ako si nesiguran rad s drugima će da te zbunjuje i da ti stvara pritisak. Bitno je da znaš da kažeš ne, da izneseš svoje ideje bez straha i stida i da budeš spreman na kompromise. Ako ti to pada teško uvek možeš da radiš sam, ali mislim

da tako propuštaš širinu koju mogu da ti daju kreativni saradnici, koji ne vide nužno stvari kao ti. Uvek bih pre radila sa drugima ako to mogu sebi da priuštim, ali sam se iz nužde i/ili radoznalosti nekoliko puta oprobala u samostalnom snimanju i montiranju spotova.

Svakako jedno lepo i poučno iskustvo koje mi je dalo novi ugao u radu sa vizuelnim umetnicima kao saradnicima. Veoma izazovan posao.

Pred kraj godine si objavila spot za svoju novu pesmu Imam sebe. Uz upečatljivu liriku, primetno je da si slobodnija u pokretu i plešeš, što je možda i simbolično prekretnica u odnosu na neke od prethodnih spotova u kojima su kadrovi sanjivi i usporeni. Da li si na ovaj način i vizuelno htela da „pokreneš“ novu energiju?

Jesam. Pesma je o oslobođenju od starih obrazaca i izbora i mislim da mi je pokret tela bio neophodan da osetim slobodu, da osetim da ponovo vladam sobom i da moje telo ne pripada nikom sem meni. Iače obožavam pokret i ples, na svojim koncertima sam uvek vrlo razigrana i htela sam da to prikažem i u spotu.

„Uvek samu sebe više povredim, uvek samu sebe teže prebolim…“ je deo strofe iz pesme Imam sebe. Neću te pitati za doslovno tumačenje, ali me zanima da li je ova pesma po prvi put na neki način više obraćanje sebi nego drugima kroz zatvaranje razgovora i priča koje su ostale nedorečene?

Vrlo često u svojim pesmama pričam sama sa sobom. Najčešće su meni i posvećene, kao neki podsetnik na neku lekciju. U ovoj pesmi je to možda najvidljivije pored pesme Traume. U narednom singlu to će biti još direktnije.

Na koji način se uzemljuješ?

Gledam filmove ušuškana u krevetu sa svoje dve mačke, Luluom i Umom. Sakrijem se od spoljašnjeg sveta.

Kome se obraćaš kad nisi sva svoja?

Mojim prijateljima. Najčešće Jani, mom cimeru Zlaji i dugogodišnjem drugaru Marku. Oni mi nude podršku, reality check i savete kada ih tražim. Neophodno mi je da kroz razgovore obradim sve

što me muči. Planiram da se vratim na psihoterapiju uskoro, takođe.

Pre nekoliko godina si na mrežama, gotovo svakodnevno, dokumentovala svoje iskustvo i javno govorila o anksioznosti. Sudeći po reakcijama, mnogima je ovo bilo zaista oslobađajuće, spoznaja da nisu usamljeni u svojim razmišljanjima i borbama. Kakav efekat je na tebe imao taj javni iskorak i

hrabrost da govoriš o procesu, dok si i sama deo istog, sa svim neizvesnostima i nepoznanicama koje on nosi?

To sam radila baš zato što sam se jako plašila ishoda. Nisam htela da sama prolazim kroz to i onda sam snimajući se i deleći to osećala da neko pazi na mene kada gleda ono kroz šta prolazim. Kad se osvrnem na to i nekad ponovo bacim pogled na te snimke, totalno mogu da uronim u taj period i osetim ta osećanja. Mislim da je to najživopisniji dnevnik koji ću ikad imati. Drago mi je što je i drugima koji su gledali i komentarisali to nešto značilo.

U muzici si skoro dvadeset godina, od rada u bendu, samostalnog stvaranja, rada u ženskom duu, do novog iskoraka sa Oli Pop, tokom kojih si prolazila kroz različite faze kako si se i ti menjala. Kako iz današnje perspektive doživljavaš našu muzičku scenu i svoju poziciju na njoj, i u kom smeru bi želela da se dalje razvijaš?

Sad mi je glavni cilj da ceo život jednostavno opstanem na sceni tj. da kontinuirano radim i delim svoje pesme sa

ljudima, pa i kad budem bila stara bakica. Izgubila sam ambiciju da se krećem vertikalno, sad mi je horizontala mnogo važnija. Dugovečnost pre nego uspon. Htela bih da nastavim sebe da upoznajem kroz zvuk i teme koje će mi padati na pamet, i da zauvek đuskam na nekom stejdžu i zabavljam se.

U tekstovima svojih pesama, logično, baviš se ženskim iskustvom, često mnoge pesme imaju neki zanimljiv preokret, a ne bežiš ni od „teških tema“. Tako si se u pesmi Kriva bavila nasiljem, i specifično, seksualnim nasiljem prema ženama. Da li si krenula od ideje da daš glas onima koje usled sistema koji ih ne prepoznaje i društva koje ih osuđuje jer nisu dovoljno hrabre, ili od želje da pomenutu temu učiniš bližom onima koji ne uviđaju njen značaj?

Ovo je zanimljivo pitanje, jer nisam razmišljala o ciljnoj publici već samo o besu koji sam osećala, stalno nailazeći na priče u kojima su žrtve seksualnog nasilja okrivljene za ono što im se desilo. Htela sam da jednoj od mnogobrojnih žena dam glas i da ona kroz pesmu

pokaže snagu i hrabrost da progovori i da sve nasilnike podseti na to da će istina uvek da ispliva.

Koje su autorke sa kojima lično rezonuješ, ali i one sa kojima bi volela da radiš?

Volela bih da radim sa Sarom Renar, na primer. Nju mnogo poštujem.

Neretko možemo čuti u javnom prostoru da se neka autorka ili bend svrstavaju u „žensku muziku“. Šta za tebe znači ova sintagma? A s tim u vezi, ako napravimo paralelu sa „ženskom književnošću“, koju neretko u javnoj sferi prate predrasude i omalovažavanja, koliko je za tebe važno ne pristajati na te pokušaje diskreditacije?

Za mene „ženska muzika“ znači muzika koja se bavi ženskim iskustvom i pitanjima. To ne mora nužno biti neki pežorativni izraz, ali i može. Znaju ljudi da epitetom „ženski“ opisuju stvari koje su po njima površne, patetične, ljubavne, i slično. Meni je uvek bilo privlačno sve što je žensko, jer mi se vrlo često dela iza kojih stoji neka autorka obraćaju i čine da se osećam viđeno. Daću kao

primer rad Rumene Bužarovske i Milene Marković u književnosti. Ono što one pišu, ne može da napiše muškarac. Isto je i sa filmom ili muzikom. Neophodni su nam autori različitih polova, porekla, godina i slično, da bismo mogli da se približimo autentičnim iskustvima koja nam govore o svetu u kojem živimo.

Prilikom snimanja fotografija za ovaj intervju i naslovnu stranu magazina, na realizaciji je radio fantastičan, čisto ženski tim i zaista smo se sve jako

dobro razumele, uživale i zabavile se u čitavom procesu. Bilo mi je simpatično što si u par navrata spomenula da se ceo dan osećaš kao žena. Kakav osećaj si pod tim podvela?

Apsolutno savršen dan i društvo. Osećam se kao žena kada se osećam bezbedno. Mislim da je to ono što mogu da zaključim iz celog iskustva. Mislim da smo kroz ceo dan sve pazile jedna na drugu, bile jako obzirne, tople, smejale smo se puno i otvoreno komunicirale. U takvom okruženju mogu da se

opustim i osećam lepo i svoje, i možda je to ono što za mene znači osećati se kao žena. Pritom, šminka i odeća koje su izabrane za mene mi pokazuju da stvarno vidite moju suštinu, što mi je potvrdilo da sam na pravom mestu.

U iščekivanju albuma, nedavno si sa svojom publikom podelila informaciju da si objavila ceo album na Spotify-u pod drugim imenom, sa idejom da zaokružiš jedno poglavlje ali se i oslobodiš ideje perfekcionizma, ali i stresa od očekivanja. Kako ti je ovo

iskustvo pomoglo da bolje razumeš sebe i svoja očekivanja?

Potvrdilo mi je da na kraju krajeva sve

što radim radim, zbog sebe. Pokazalo mi je da je vrednost u procesu, a ne nužno u tome kako je neko delo primljeno. Namerno nisam podelila taj

EP zvanično da bih videla koliko mi je bitna validacija, a koliko moj sopstveni osećaj postignuća. Mislim da je to bila odlična vežba za deljenje moje zvanične muzike jer je uklonilo želju da nešto dokažem iz jednačine. Naravno, i dalje

želim da ljudi vole i slušaju moju muziku, ali to nije ono što će uticati na to da li stvaram muziku ili ne i da li se osećam vredno kao muzičarka.

Osim rada na svojoj muzici, pišeš i za druge, a nedavno si radila muziku i za jednu pozorišnu predstavu. Ispričaj

nam malo više o pomenutoj predstavi, ali i tome na koji način pristupaš radu na ovakvim projektima?

Pisanje muzike za predstavu je jedno od najuzbudljivijih iskustava koje sam

imala. Do saradnje je došlo tako što me je glumica i osnivačica Teatra Ulica Milica Đuričković, kontaktirala nakon što je, čula moju pesmu Kriva jer se monodrama koju je pripremala zove upravo

Kriv(a). Rekla je da joj se ta pesma neverovatno uklapa u temu koju monodrama obrađuje i da bi volela da je uvrsti u muziku za predstavu, ali da bi pored nje rado iskoristila i moju pesmu Neobjašnjive stvari i da joj uz to treba i jedan instrumental ako bih bila voljna da ga iskomponujem. Ja sam naravno pristala jer me je predstava inspirisana romanom

Ispričaj mi snove Sidnija Šeldona, o traumama i zlostavljanju podsetila na ono

čime se bavi moja pesma Kriva. Odmah

sam počela da se bavim snimanjem svo-

jih vokala i semplovanjem različitih sint

zvukova koje sam odsvirala. Potom sam dodavala bitove i učinila da instrumen-

tal ide ka kulminaciji svih emocija koje

mi je Milica opisala da glavni ženski lik u predstavi proživljava u tom momentu.

Na premijeri monodrame doživela sam zaista apsolutno nadnaravno iskustvo posmatranja vrlo intenzivne scene uz muziku koja je nastala u mojoj sobi. Jako bih volela da ponovim iskustvo pisanja muzike za pozorište.

Nešto po čemu se izdvaja tvoj rad je činjenica da je sve što radiš duboko lično, prilično iskreno i autentično i da se naracija može pratiti jednako slikom kada nam pričaš priču kroz kadrove tako i stihovima. Stoga, filmskim rečnikom rečeno, kakvu priču nam donosi album na kome radiš?

Donosi coming of age priču o sazrevanju jedne žene, o devojačkim boljkama, željama, krivici, prijateljstvima, preuzimanju odgovornosti i konačno zdravog upravljanja svojim putem.

Oli gleda filmove je zanimljiv format u kome se baviš filmovima i serijama, praveći recenzije i kratke preporuke, a deo si i jednog filmskog podkasta.

Koji su to filmovi kojima se stalno vraćaš i zašto?

To su definitivno Happy-Go-Lucky, Frances Ha, Before Sunset, Jennifer‘s Body, Midsommar . Ovo su neki od filmova koje znam napamet i koji mi uvek stvore udobnu atmosferu. Svesna sam da su dva od ovih horori, ali sam ih toliko puta gledala i toliko su mi vizuelno zanimljivi, da na mene imaju umirujući efekat.

Možda jeste očekivano pitanje, ali koji su to filmovi koje pamtiš pre svega po dobroj muzici?

Amelie, Whip It, Dinner in America, Chicago, Frank, Once, It Follows, Charlie‘s Angels, The Fifth Element...

Za koji ili kakav film bi volela da napraviš soundtrack?

Za neki kempi horor o ženskom pank bendu.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/emisiju/podkast?

Zauvek omiljena knjiga Ciganin, ali najljepši , Kristian Novak, pesma koja mi prija u poslednje vreme je Times Like These od Addison Rae, film Karmadonna ko sme, trenutno je u bioskopima, što se podkasta tiče preporučiću čak tri filmska – Filmfluenserke (moj i Janin podkast), Semikast i Filmogram.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila?

Kratak samostalni odmor negde u Srbiji ili hrvatskom primorju.

o umetnosti putovanja

Putovanja

Sarajevo vodič kroz

Sarajevo je grad u koji volim da se vra-

ćam jer svakom novom šetnjom ot -

krivam po neki novi sloj. Bilo da je to neko lepo mesto, zanimljiva postavka u galeriji, pločica na ulici (Ovdje je živela

Laura Papo Bohoreta) koja će me inspirisati da predanije istražim o ovoj meni-do-tad nepoznatoj književnici, ukus

koji će me promptno vratiti u detinjstvo (bosanska tikvenjača koja me je podsetila na babinu pitu i ukus za kojim sam žudela trideset godina) ili spontana poznanstva sa ljudima koja čine da se u nekim mestima osećate kao kod svoje kuće. Sva ta mesta pričaju svoje priče, ali isto tako pričaju i o nama, u svim onim tačkama gde se vrednosno poklapamo i preklapamo.

Razmišljajući o tome šta me toliko privlači Sarajevu, da li su to koreni, toplina i neposrednost njegovih stanovnika ili nešto treće, shvatila sam da je verovatno reč o činjenici da se u ovom gradu i dalje čuva taj balkanski šarm, humor, i otvorenost ljudi, koju je moj Beograd nažalost u poslednje vreme izgubio.

Možda je i do toga, da kad ste stranac u jednom gradu, vi niste toliko kritični i sitničavi, i onda možete i da obraćate pažnju na skrivene lepote. Bilo kako

bilo, u Sarajevu lepote ne manjka, i svakog puta bih se kući vraćala džepova punih utisaka i novih priča. Ni ovog puta nije bilo drugačije, pa nije neobično što se moj trodnevni odmor pretvorio u gotovo sedmodnevni sa idejom da bih rado ostala još malo.

Interesantno je da se svaka moja poseta ovom gradu događala u najsivljem, zimskom periodu godine, ali to je po mom mišljenju dobitna kombinacija ukoliko uhvatite nekoliko snežnih dana kada sve dobije jednu posebnu lakoću i lepotu koja treperi u vazduhu, a opet imate ceo grad za sebe jer ulice nisu ispunjene turistima koji su došli da uživaju u prolećnim danima, ili pak opštem haosu koji prati veliki Sarajevski filmski festival.

Ukoliko vam je potreban odmor u punom smislu te reči, u gradu gde ćete se osećati dobrodošlo a u kome nećete imati nikakvu želju ni potrebu da koristite svoj pametan telefon, jer svakako ćete najbolje preporuke dobiti od lokalaca, i svuda možete peške ili tramvajem, Sarajevo je grad koji će ispuniti ove kriterijume. Tako se može dogoditi da krenuvši da obiđete jedan

super zanimljiv vintidž šop shvatite da ste zaboravili kišobran i sednete u lokalnu birtiju u kojoj ćete provesti dva sata ispijajući domaću rakiju i pričajući sa vlasnicom kafane koja će vam ispričati praktično istoriju grada iz svoje perspektive, a onda na izlasku odatle ugledate striparnicu u kojoj ćete otkriti fantastične naslove i izuzetnu ponudu stripova, grafičkih romana i knjiga od kojih su neke specijalna izdanja koja je upravo vlasnik te knjižare i ispostaviće se – jedan od najznačajnijih izdavača u zemlji preveo i izdao, inače vrlo zanimljiv čovek koji je posao pilota zamenio poslom u izdavaštvu i vođenjem prve

striparnice u gradu, a koji će vam onda u razgovoru spomenuti jedan super-zanimljiv, nov klub društvenih igara u koji

ćete otići i tamo se upoznati sa vlasnikom i osnivačom istog, i provesti nekoliko sati igrajući društvene igre, da biste kasnije susret završiti sa zdravicom i radošću zbog novog, lepog poznanstva. (Razgovor sa Adnanom iz Brainflowa ćete moći da pročitate u nastavku) Sve su ovo susreti koji su se dogodili u jednom običnom, kišnom danu, u razmaku od svega nekoliko sati.

Kad govorim o slučajnim, prijatnim otkrićima, jedno od njih je i nepreten-

ciozan restoran mediteranske hrane

BarSa, u kome smo tri puta zaredom večerali, svaki put jednako oduševljeni jelima koja smo otkrivali kao i ljubaznim osobljem. Nakon finih obroka, rado bismo prošetali do bara Hram, prvog listening bara u gradu gde smo jednako uživali u momentima mira, odmora i relaksacije upijajući hipnotišuću energiju ovog mesta kao i u trenucima druženja i susreta sa prijateljima i novim poznanicima koji su, okupljeni oko prijatne energije ovog mesta, bili odlično društvo. Razgovor sa Meriem iz bara Hram vas takođe očekuje u nastavku.

Ukoliko ste kao i ja ljubitelj parfema, oduševiće vas činjenica da u gradu postoji jedno posebno mesto, mala porodična radionica u kojoj je i dalje živ atarski zanat i u kojoj sa vlasnikom možete uživati u priči o mirisima, i složiti svoju mirisnu kreaciju koja će vas podsećati na vaš boravak u ovom gradu ili se odlučiti za neku od njegovih mirisnih kompozicija koje je za vas nakon razgovora pripremio.

Iako je Sarajevo grad fenomenalne kafe iz koga se kući uvek vraćam sa punim torbama lokalne, „tucane kahve“ sa Baščaršije, i ujedno mesto gde najviše volim da pijem Salep (u čajdžinici Džirilo), kako zbog napitka tako i zbog vlasnice sa kojom je pravo zadovoljstvo ispričati se svakog puta, ove godine smo zahvaljujući prijateljici saznali za jednu predivnu čajdžinicu koja iskustvo uživanja u čaju shvata vrlo ozbiljno. Reč je o čajdžinici Franz & Sophie, u kojoj smo upoznali pravog čajnog znalca, sommelijera za čaj Adnana (sa kojim ćete takođe imati priliku da se bolje upoznate kroz intervju u nastavku), zahvaljujući kome sam kući uz već pomenutu kafu donela i fantastičnu selekciju čajeva za moju kolekciju i uživanje, kao i za poklone prijateljima.

Kako bih održala obećanjeda u ovom tekstu zaista budu selektovani i kratki utisci, neke od priča koje su obojile moju nedavnu posetu Sarajevu sačuvaću za sledeći put, i pozivam vas da upoznate neke od divnih ljudi po kojima ću pamtiti svoju poslednju posetu, a zbog kojih ću se ovom gradu sigurno iznova vraćati.

Listening bar Hram

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: Jasmin Memagić

@sarajevo_jasmin, Teodora Kovrlija

„Ideja iza ovakvih mesta je bila da odete na pauzu za ručak i lagano skliznete u prelepu muziku i zaboravite ne sve brige koje su vas morile tog dana.” objašnjava fenomen listening barova Nik Dvajer, režiser dokumentarca A century in sound koji se poslednjih deset godina bavi ovom temom. Iako izvorno razvijani u Japanu pre gotovo jednog veka, listening barovi su postali vrlo zanimljivi i aktuelni usled društvenih promena koje su se desile globalno. U mnogim gradovima, od Londona do Njujorka, Lisabona i Tokija listening barovi postali su deo šire kulture koja insistira na uživanju u analognom iskustvu, podstučući vas da budete prisutni u trenutku i fokusirani na muziku, razgovor i uživanje. Jedno takvo mesto, smestilo se u Sarajevu i donosi originalan, lokalni odgovor na ovaj globalni trend.

Hram je prvi listening bar u Sarajevu i

mesto koje me je osvojilo atmosferom, netipičnim izborom muzike kao i samim pristupom ljudi koji su ga otvorili

– Meriem i Ilhanom.

U Hramu možete provesti prijatno vreme ćaskajući i uživajući u muzici, ali se isto tako jedno klasično popodne lako može pretvoriti u kasnovečernji izlazak, u kome vodite žive razgovore o muzici i popkulturi, i spajate stolove sa ljudima koji su ovde došli iz različitih krajeva sveta i okupili se, privučeni prijatnom atmosferom i toplinom domaćina…

Ono što je sigurno, Hram je mesto koje spaja sve ono što Sarajevo jeste u pogledu širine i multikulturalnosti ali i sve ono što je Sarajevu bilo potrebno, zbog čega ću se sa zadovoljstvom i ubuduće ovde vraćati.

Draga Meriem, najpre hvala ti na tome

što si zajedno sa svojim partnerom Ilhanom, stvorila mesto koje mi se toliko

dopalo da sam se čak tri puta vraćala u toku svog kratkog boravka u Sarajevu. Šta je bila inicijalna ideja iza otvaranja prvog listening bara u gradu i kako je ona danas evoluirala? Šta je za vas i vašu zajednicu danas Hram?

Hvala ti na lijepim riječima i na tome

što si se vraćala u Hram - to nam zaista mnogo znači. Ideja za Hram nije nastala kao koncept koji smo samo odlučili realizirati, nego kao nešto što je već postojalo kroz godine našeg prijateljstva, razmjene muzike i vrlo sličnog senzibiliteta. Ilhan i ja smo dugo, skoro svakodnevno dijelili muziku. Kada smo se u istom trenutku našli u Sarajevu, taj razgovor je prvi put dobio fizički prostor. Hram je izrastao upravo iz te potrebe - da se muzici vrati njena punoća, da se sluša pažljivo, sa namjerom.

Za poseban ugođaj su definitivno zaslužni i sam enterijer, mirisi, kao i celokupna atmosfera koja doprinosi autentičnosti mesta. Kako je osmišljen enterijer i kakvu priču ste želeli da ispričate kroz kuriranu selekciju knji-

ga, fotografija, detalja, a ne i manje važno, mirisa?

To je kao produžetak ličnog prostora. U njemu se preklapaju geografije koje su nas lično oblikovale - Magreb, Turska, Mediteran. To nije citat tih mjesta nego njihov trag. Predmeti su tu kao diskretni nosioci značenja, ali bez potrebe da se „čitaju” do kraja.

Mirisi su važni jer uvode tijelo u prostor prije nego što ga racionalno registruješ. Imaju nešto arhaično u sebi, nešto što ne traži pažnju a mijenja percepciju. Dakle nisu dekorativni, nego funkcionalni. Na isti način smo pristupili i drugim elementima, i karta pića je namjerno minimalna, kao nastavak iste logike promišljene selekcije.

Muzika je u vašem baru centralni razlog oko kog se okupljate. Kako ste se odlučili da baš Sarajevo bude mesto u kom ćete se smestiti, budući da ste oboje ranije živeli u različitim delovima Evrope?

Sarajevo je grad koji u sebi već nosi složenost koja je nama bliska, on ne pokušava da bude jednoznačan. Nakon

života u drugim evropskim gradovima, postalo nam je važno da radimo nešto što ima lokalni kontekst, ali nije zatvoreno u njega. Sarajevo ima tu rijetku kombinaciju otvorenosti i slojevitosti.

Kako je nastajala vaša bogata kolekcija od gotovo 2000 vinila, i koji su vam najdraži primerci?

dugog procesa slušanja. Teško je izdvojiti favorite, ali među njima su In The Moon Cage Rexa Ilusiviija, Anastasis od Dead Can Dance, School Daze Patricka Cowleyja, Imperfect List Big Hard Excellent Fish i Pomegranates. U njima se otvara širok raspon od ambijenta i industriala, preko rane elektronike i spoken worda, do iranskog popa, funka i psihodelije 60-ih i 70-ih.

Ilhan gradi kolekciju gotovo dvadeset godina. Bez prečica. To nije skupljanje u kvantitativnom smislu, nego vrlo precizna selekcija. Ona je zapis jednog

Prilikom puštanja muzike koliko ti je važno da balansiraš između poznatog i otkrivanja novog? I kako publika reFotografije: Jasmin Memagić

aguje na poslastice koje im servirate?

Više nas zanima tok, i kako jedna stvar vodi u drugu, kakvu priču gradiš kroz zvuk. Nekad je to intuitivno, nekad gotovo narativno. Većina muzike koju puštamo ljudima je nova, barem u tom trenutku. U početku smo mislili da bi to moglo biti izazovnije za publiku, ali dogodilo se suprotno. Ljudi su otvoreni, spremni da slušaju bez potrebe da prepoznaju. Ta vrsta povjerenja i znatiželje je možda najvrijedniji dio Hrama.

U baru se organizuju i različite tematske večeri a osim vas dvoje, muziku puštaju i DJ-evi iz različitih delova sve-

ta. Ispričaj nam malo više o samom konceptu, saradnji sa lokalnom zajednicom i događajima koje planirate u narednom periodu?

Program u Hramu se gradi kao niz susreta. Ljudi koje pozivamo su uglavnom oni čiji nam se rad sviđa i s kojima postoji prirodno razumijevanje. Sam format listening bara vuče korijene iz japanske jazz kiss kulture, ali nas više od same forme zanima način na koji se kroz prostor i selekciju gradi kontinu-

itet. Večeri ne posmatramo kao odvojene događaje, nego kao dio istog toka koji se razvija kroz različite ljude i pristupe. Važno nam je da prostor ostane povezan s lokalnom scenom, ali i da prirodno otvara prostor za goste iz drugih sredina i razmjenu ideja. Svake sedmice imamo DJ setove različitih selektora, od intimnijih, sporijih večeri do dinamičnijih formata. Povremeno organizujemo i druge programe, poput poezije ili izložbi.

Šta bi volela da ljudi ponesu sa sobom nakon večeri kod vas?

Da eksperimentišu sa slušanjem i to ne samo kao nečim što zabavlja, nego kao oblikom umjetnosti i dijaloga. Muzika je jedan od najdubljih jezika komunikacije, snažno sredstvo za prenošenje emocija, historije i kulturnog identiteta. Puštamo drugačiju muziku kako bismo diverzificirali i proširili ono što kolektivno poznajemo izvan okvira na koje nas navodi mainstream.

Čajdžinica

Franz & Sophie

Tekst i fotografije:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Bilo da ste poznavalac i pasionirani ljubitelj čaja i biljnih napitaka ili neko ko je radoznao da isproba neobične ukuse iz celog sveta, zasigurno ćete u sarajevskoj čajdžinici Franz & Sophie pronaći nešto za sebe. U lokalu koji broji svega nekoliko stolova će vas u prijatnom ambijentu dočekati Adnan Smajić, jedini čajni somelijer u regionu, i lekar, uvek spreman da vam predloži i otkrije nešto novo što ćete isprobati, uživajuži u čajdžinici u čajnom ritualu ili poneti sa sobom, kao poklon i suvenir. U susret proleću, razgovarali smo o raznovrsnoj kolekciji koju predano gradi, o čajnim mešavinama koje sam pravi, čajnim ritualima i zajednici koja se okupila oko ovog, zaista posebnog i autentičnog, mesta.

Zdravo Adnane, hvala na prilici da zahvaljujući autentičnim ukusima čajeva iz celog sveta, ne napuštajući tvoju čajdžinicu tog kišnog februarskog dana, proputujem nekoliko kontinenata uživajući u ukusima, mirisima i čajnom ritualu. Kako je izgledao tvoj ulazak u svet čaja i građenje čajne kolekcije koju posetioci mogu okušati u čajdžinici Franz & Sophie?

Draga Teodora ovo je dugo putovanje (moj unutrašnji put) bez putne karte, koje još traje. Jedan dio života sam proveo u inostranstvu i tamo sam nekako kroz svakodnevnicu upoznao svoju ljubav - čaj. Nije to bila ljubav na prvi pogled, nego više način da se svakodnevnica učini zanimljivom. A čaj & biljni napici svojom raznovrsnošću, okusima i mirisima idealan su partner za putovanje. I onda jednostavno sam se jednog dana našao u tome da naručujem kilogram crnog čaja iz Darjeeling regiona, i ne znajući puno o tome. Onda sam se odlučio posjetiti određene institute i seminare koji se bave čajem, i tako sve do somelijera za čaj. Onda je došao i trenutak kada sam pomislio da bih mogao to svoje znanje podijeliti sa sugrađanima.

Na koji način se tvoje znanje čajnog somelijera nadovezalo na tvoju primarnu profesiju lekara, i da li i iz te prizme, zdravstvenih benefita, ponekad preporučuješ svoje čajeve gostima?

Ostao sam vjeran svojoj profesiji, a to je da je pacijent, u ovom slučaju „osoba koja pije čaj“ na prvom mjestu. Zadovoljstvo mi je saslušati i upitati: „Zašto želite taj čaj i kada najčešće pijete čaj?“.

To su pitanja koja su mi ostala još iz vremena dok sam radio kao ljekar. U isto vrijeme, nisam nikada prešao niti napustio etičku granicu da nudim čajeve za mršavljenje, za visok pritisak, povišene masnoće ili da nudim izlječenje od neke bolesti. To izbjegavam, i nekada zvuči suludo kada u radnji čaja citiram neku „ozbiljnu“ studiju koja se bavi benefitima „čaja“ za ljudski organizam. Čaj je kod nas lijek, iako se to odnosilo na biljne napitke travara i baka. Uvijek je tu bio neko ko se bavio skupljanjem trava i pravljenjem mješavina. Tako da i svaka radnja čaja ima uvijek nešto blisko zdravlju.

koj meri na ponudu utiče zajednica čajoljubaca u Sarajevu?

Prije petnaest godina sam otvorio radnju u Sarajevu. Krenuo sam tada sa skromnom ponudom od stotinjak čajeva. Naravno čistih zelenih, crnih, bijelih. Imam osnovnu ponudu, bez koje radnja ne može da postoji. Neki čajevi su jednostavno „must have“, a to nije uvijek pitanje ekonomske isplativosti. Onda se s vremenom ta ponuda proširila. Sada imamo preko 300 čajeva i napitaka. I jedna primjedba: čaj je samo ono što dolazi od biljke Camellia Sinensis i sadrži kofein (tein), a ostale mješavine su napici, recimo biljni, voćni, rooibos, ayurveda.

Na koji način biraš čajeve koje ćeš uvrstiti u ponudu čajdžinice i u koli-

Kada si otvorio svoju čajdžinicu, ona je bila prava takva specijalizovana radnja sa izvrsnim izborom čajeva i opreme za ispijanje čaja, ne samo u gradu nego i u celoj BiH i s godinama si zapravo gradio i edukovao svoju publiku. Imajući na umu dugogodišnje iskustvo u radu s ljudima, kao i činjenicu da u Franz & Sophie nije favorizovana samo jedna škola čaja, kako se ukus tvojih sugrađana gradio i menjao, postoji li sada već neka

„sarajevska“ škola u pogledu načina konzumiranja čaja?

Još uvijek učimo, kako ja, tako i posjetioci radnje, ljubitelji čaja. Izvorno je čaj proizvod koji dolazi iz prirode. Svake godine imamo nove berbe širom svijeta. Nekada su uslovi za berbu bolji, a nekada klimatske promjene (suša, mraz) utiču na berbu i kvalitet čaja. Recimo, ono što je prije dvadesetak godina bio zlatni standard kvalitete sada to više nije. Neki regioni su danas interesantniji za uzgajanje čaja nego prije dvadesetak godina, ali postoje ti standardi za svaku skupinu čajeva. Ima stvari koje bih kod nas rado mjenjao, a to je med u čaju. Nije mi dobro kada pomislim da neko pije japanski zeleni čaj shincha i dodaje med.

vanje u čajnom ritualu, uz otkrivanje i isprobavanje raznih vrsta čajeva iz celog sveta?

Mislim da mi je radnja „moja radna terapija“ i da kao vlasnik i sommelier za čaj, i danas najviše vremena provodim upravo u razgovorima o čajevima i mješavinama čajeva. To nije neka najispravnija ekonomska logika, ali to je „my baby“ i ja zaista uživam u tome. Imamo samo tri stola i nekih desetak mjesta za konzumaciju čaja, i to je sasvim dovoljno da se napravi neki igrokaz sa čajem u glavnoj ulozi.

Da li si imao priliku da se upoznaš i lično sa proizvođačima čaja?

Kad govorimo o zajednici i susretima sa ljubiteljima i poznavaocima čaja, da li je za tebe primarna zamisao postojanja čajdžinice bilo zajedničko uži-

Nisam ljubitelj putovanja. Svijet čaja je poprilično zatvoreno društvo. Volio bih „skoknuti“ do Indije i Japana, kao i posjetiti Yunnan region u Kini. Možda se uspijem pokrenuti.

Koja čajna tradicija ti je najbliža?

Poznajem obje, kako kinesku tako i japansku. Lično ne pripadam niti jednoj, nego sam mišljenja da mi u našim krajevima (Evropa) moramo da imamo svoj način ispijanja čaja. Priprema čaja je taj put koji nas čini drugačijim, tradicije ispijanja čaja u drugim kulturama nisu nešto što se da jednostavno prenijeti u drugu sredinu. Možda i ne treba. Možemo i moramo imati i svoj ritual ispijanja čaja.

U tvojoj čajdžinici postoji i čitav niz čajnih mešavina koje su originalna, vaša mešavina. Od čega polaziš prilikom sastavljanja istih, i koje su one koje bi ovom prilikom izdvojio?

Da, to je dio koji želim još dalje razvijati. Nekako, cilj je da čaj obogatim onim što naše podneblje daje. Znate šljiva, kruška, smokva, dunja pa onda kadulja, majčina dušica, nana. Mirisi i okusi djetinjstva. Nešto što nosimo u svojim uspomenama. Tea blending je složen proces, koji traži dosta znanja i kreativnosti. To je izazov ali i rizik.

Proleće u čajnom svetu donosi mnogo uzbuđenja i iščekivanja prvih Darjeeling-a u čajnim škrinjama. Kakve čajne poslastice posetioci Franz & Sophie mogu očekivati u narednom periodu i koje čajeve bi preporučio baš u ovom prelazu iz zime u proleće?

O da, sa dolaskom toplijeg vremena i čaj će dobiti neku novu ulogu. Možda će trebati da nas osvježi i rehidirira. U Japanu postoji cijeli kult takvog čaja „Mizudashi“, jednostavna i praktična priprema zelenog čaja „cold brew“. Čaj se prelije hladnom vodom, ostavi neko vrijeme da odstoji i onda je jednostavno odličan da utoli žeđ. To može svako od nas napraviti sa bilo kojim čajem. Mnogi će zasigurno uživati u hladnim voćnim ili biljnim napicima sa tropskim ili citrusnim notama.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Jasmin Bešagić

Teodora Kovrlija

Klub društvenih igara Brainflow

Ukoliko želite da upoznate neki grad i njegove ljude, porazgovarate direktno „oči u oči“ prošetajte do pijace, zakažite termin feniranja, sedite u lokalnu kafanu a onda odigrajte

partiju na tabli u klubu društvenih igara. Ne nužno ovim redosledom. Upravo u klubu društvenih igara

Brainflow, proveli smo jedno prijatno popodne igrajući se, i tom prilikom upoznali Adnana Beširovića koji nam je ispričao sve o lokalnoj sceni i zajednici koja voli da se igra, druži i nadmeće uz najzanimljivije naslove u kolekciji koju pažljivo grade.

Moju nedavnu posetu Sarajevu obogatila je poseta vašem klubu društvenih igara, gde smo imali priliku da se kroz igranje društvenih igara i upoznamo. Sa kakvom namerom je nastao Brainflow, i kakvu zajednicu on danas okuplja?

Brainflow je nastao iz želje da se dugogodišnja kolekcija društvenih igara podijeli s ljudima i pretvori u prostor gdje se mogu okupljati, igrati i povezivati. Ideja je bila stvoriti mjesto koje će širiti dobru energiju, smijeh i strategiju oko stola. Danas okuplja raznoliku zajednicu, tinejdžere, studente, mlade profesionalce, porodice, ali i starije zaljubljenike u igre, kao i sve one koji traže druženje izvan ekrana i žele osjetiti energiju zajedničkog igranja.

Regionalnoj publici je tvoje ime poznato iz domena filma, pa prirodno sledi pitanje kako si ušao u svet društvenih igara i šta ti ovaj format storytelling-a i povezivanja sa ljudima omogućava?

Ma gdje sam poznat, mislim radio sam na dosta dobrih filmova koji su osvaja-

li nagrade i bili prikazivani na velikim festivalima, ali da sam ja neko koga će prepoznati na ulici, vala i nisam. Filmovi prave poznatim reditelje, glumce i njihove bliske saradnike, a mi producenti uglavnom stojimo iza kulisa i doprinosimo da se sve sklopi kako treba i da niko nema razlog da ne radi. Ipak, kad je već ovako postavljeno pitanje, povući

ću paralelu i priznati da mi je iskustvo rada na filmovima pokazalo koliko je pripovijedanje važno i uspješno u povezivanju ljudi. Društvene igre nude sličan okvir, ali na drugačiji način. Dok film pruža gotovu priču koju publika prati, igre omogućavaju da se narativ razvija u realnom vremenu, kroz odluke i poteze igrača. To je interaktivni storytelling koji daje ljudima priliku da sami oblikuju tok događaja.

Da li su iz nekih susreta i večeri provedenih uz table i stolove za igru dovele do razvoja ideja za neke nove filmske priče?

Naravno da jesu. Kada se okupi ekipa oko stola, dinamika likova, neočekivani potezi i energija grupe često otvore

sasvim nove perspektive. To su trenuci u kojima nastaju zapleti, jer igre su zapravo mali laboratorij za testiranje narativa, tu vidiš kako se priča razvija pred tobom, kako se ljudi ponašaju u različitim situacijama i kakve odluke donose. Nadam se da će upravo ta iskustva pomoći i nekim od reditelja i kreativaca koji dolaze kod nas da u svojim budućim projektima pronađu inspiraciju i možda iskoriste energiju koja krasi igre.

U prostoru koji preko dana funkcioniše kao prostor za rad i sastanke za kreativce, a uveče kao podijum za igranje društvenih igara prisutni su posteri, akcione figure i drugi artefakti iz domena popularne kulture. Koliko je ljubav prema kinematografiji uticala na izbore u domenu enterijera, ali i ideju za formiranje ovakvog društvenog kluba u kome se mogu povezati ljudi na osnovu sličnih interesovanja?

Iskreno, moj brat Vildan i drug Kerim su mnogo veći zaljubljenici u film od mene. Većinu figurica i kolekcionarskih predmeta koje vidite po prostoru skupio je upravo Vildan, a Kerim je uvijek bio taj koji je gurao filmske reference

i atmosferu. Ja sam više bio tu da doprinesem ideji i da sve to povežemo sa društvenim igrama. Ali ljubav prema kinematografiji nas svih zajedno definitivno je oblikovala izgled Brainflow-a, od postera na zidovima do detalja koji podsjećaju na kultne filmove i serije, i napravila prostor u kojem se odmah osjeti duh zajedničke strasti prema pričama, popularnoj kulturi i zdravoj geek-ovštini.

Na koji način vršite selekciju igara koje će se naći u ponudi?

Prvobitna selekcija igara bila je jednostavno skinuta s sobnih polica i išla je dosta u jednom smjeru, više prema kompleksnijim naslovima za iskusne igrače. Međutim, ubrzo smo shvatili da želimo otvoriti prostor i za šire mase, pa smo ponudu proširili igrama koje su pristupačne i zabavne i onima koji su Monopoly level ili tek ulaze u svijet društvenih igara. Danas biramo naslove koji podstiču interakciju, kreativnost i timski duh, a nabavljamo ih najčešće u lokalnoj prodavnici Next Magic, preko raznih online prodavnica, pa čak i od prijatelja. Često i sama zajednica predlaže šta da nabavimo pa se trudimo da

Foto: Jasmin Bešagić

osluškujemo njihove želje i da ponuda

bude raznovrsna, od brzih party igara do strateških klasika.

Da li su se ljudi uželeli ovakvog načina druženja i provođenja vremena, budući da dominantno provodimo vreme uz ekrane?

Definitivno. Nakon godina u kojima su ekrani dominirali našim vremenom, ljudi su željni direktnog kontakta. Društvene igre vraćaju fokus na razgovor, smijeh i zajedničko iskustvo. Naša zajednica je još uvijek mala, ali se pola-

ko širi jer sve više ljudi shvata značaj analognog druženja, onog osjećaja da si prisutan, da dijeliš trenutak i energiju sa drugima, bez digitalnih barijera.

Koje društvene igre su u vašoj zajednici najpopularnije?

Teško nam je izmjeriti koje su igre baš najpopularnije, jer to uveliko zavisi od ekipe koja se okupi. Nekad prevladaju

brze i jednostavne igre koje se lako nauče i igraju u kraćem vremenu, takve „fast pace” igre su idealne kad se ljudi žele opustiti i nasmijati. S druge strane,

postoje grupe koje vole komplikovanije strateške naslove i spremne su provesti sate oko jedne partije. Dakle, popularnost se mijenja od večeri do večeri. Meni je najdraža svaka igra u kojoj Vildan ili Arman gube i počnu se nervirati, tada je zabava zagarantovana.

Osim mesta na kome se okupljaju oni koji žele da se igraju, pretendujete da okupite i one koji kreiraju društvene igre. Radite li već na nekom takvom poduhvatu?

To nam je zapravo najveća želja, da Brainflow ne bude samo mjesto za igranje, nego i inkubator ideja. Već imamo neke koncepte i prve pokušaje pravljenja igara. Uspjeli smo se usaglasiti oko tematika, ali oko mehanika nikako da se složimo; dio ekipe bi da pravi ozbiljnu, kompleksnu igru koja će izazvati iskusne igrače, dok drugi dio insistira na jednostavnijoj igri koja bi se mogla prodati u više primjeraka i privući širu publiku. Nadamo se da ćemo se na kraju naći na pola puta i spojiti najbolje od oba pristupa. Već se okupljaju dizajneri i entuzijasti, nekoliko ideja juri

ka prototipu, a neke se tek rendaju u glavama. Niko sretniji od nas, ako lokalna kreativnost dobije priliku da se predstavi i van našeg prostora.

Kakve aktivnosti ste planirali u predstojećem periodu u Brainflow-u?

Planiramo mi svašta, od tematskih večeri posvećenih određenim žanrovima igara, takmičenja, radionica za kreiranje igara, kao i teambuilding programa za kompanije. Međutim, još uvijek gradimo našu zajednicu i to ide možda malo sporije nego što smo očekivali, jer ljudi naravno imaju i drugih obaveza, a imamo i mi, budući da je svima nama ovo sporedni posao pored onih kojima se svakodnevno bavimo i od kojih živimo. Zato nam je sada fokus da community dodatno ojačamo i proširimo. Čim to uspijemo, onda će ovaj dio sa tematskim večerima, takmičenjima i radionicama zaista doći do izražaja i zaživjeti u punom kapacitetu.

Lavir

Tekst i fotografije:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Pre nego što su fotografije postale dominantan način dokumentovanja posebnih trenutaka ili mesta, slikari su bili ti koji su na svojim skicama, na papiru i platnu pravili memorabilije. Naravno da je danas mnogo češće napraviti fotku telefonom, a ako i kupujemo razglednice ili magnetiće oni su neretko masovno proizvedeni u milionima primeraka. Zato se trudim da kad god negde otputujem pronađem lokalne galerije i umetnike koji kroz svoje radove pričaju priče o svojim mestima i na neki način čuvaju duh grada. Tako sam, tražeći adekvatne razglednice ušetala u galeriju Lavir i upoznala njenog vlasnika, akademskog slikara Damira Avdića koji je radio na svojim platnima. U nastavku je kratak intervju sa Damirom, kao i poziv da prilikom sledeće posete Sarajevu zavirite u njegov likovni svet.

Razglednice sa motivima voća poslednjih dana stoje na mom radnom stolu kako bi me podsećale na skorašnji boravak u Sarajevu, dok su one sa romantičnim prizorima grada otputovale do porodice i prijatelja. Koji su to motivi koji su po tvom mišljenju oni

koji bez ijedne reči dočaravaju duh grada i njegovih stanovnika?

To su definitivno sarajevske vedute sa motivima znamenitosti grada, gradska arhitektura zavisno iz kojeg perioda potiče stil gradnje, motivi sarajevskih mahala itd. Što je specifično za moj umjetnički izraz, ja slikam slike periodično u zavisnosti koje je godišnje doba aktuelno, jer doživljavam svaku sliku kao dokument jednog perioda ili epohe i godine.

Tvoja galerija je smeštena u veoma dinamičnom i neretko bučnom, turistima i lokalcima krcatom delu Baščaršije. Kako pomenuto okruženje utiče na tvoj stvaralački proces?

Moj rad na Baščaršiji ove godine obilježava 10 godina postojanja i stvaralaš-

tva. Na početku te 2016. godine nije bilo lako naviknuti se na gužvu, naviknuti se na priču sa turistima i istovremeno stvarati umjetničko, likovno djelo. Međutim, vremenom se čovjek navikne na razne izazove. Danas ne znam kako bi stvarao bez „čaršijske“ atmosfere.

Prilikom moje posete galeriji pričali smo o serijalu slika na kojima se nalaze prikazi voća. Kako se smenom sezona menjaju motivi na kojima radiš i šta je trenutno aktuelno?

Obzirom da smo faktički u proljeću, trenutno stvaram dosta „sezonsko-suvenirsko-memorijalnih“ sličica sa motivima znamenitosti Bosne i Hercegovine, pogotovo Sarajeva jer se nalazim na Baščaršiji u Sarajevu. To su slike manjih dimenzija A5, A4 ili A3 format koje se lahko mogu ponijeti jer na ljeto su to najtraženiji formati radi jednostavnosti transporta. Onda sa jeseni i zimom stvaram opet malo veće formate i sa motivima mrtve prirode i jesenskog voća, dunja, nar-šipak, mušmula itd.

voliš da posećuješ i na njima hraniš duh i inspiraciju?

Definitivno bih izdvojio Zemaljski muzej BiH i Umjetničku galeriju BiH (preporuka za likovnu stalnu postavku) kao dvije sadržajno najbogatije kulturne institucije u Sarajevu koje vrijedi posjetiti.

Ukoliko bi nekome ko nikada nije bio u Sarajevu kroz nekoliko tvojih slika poželeo da približiš lokalni sentiment, koje bi to bile slike i zašto?

Panorama grada je jedan univerzalni motiv u kojem koloristički, ritmički i dinamički nastojim likovnim izražajem dočarati duh i boju grada. Pogled na Sarajevo sa Žute ili još bolje sa Bijele tabije, to je jedan jedinstven pogled na sav sadržaj koji Sarajevo nudi. U tim mojim „panoramama“, nastojim bojom obuhvatiti duh grada, i definitivno bih preporučio ko god prvi put dođe, da Sarajevo pogleda iz ptičije perspektive jer zaista grad ima jedinstvenu panoramu smještenu između Igmana, Huma i  Trebevića.

Kakva je po tvom mišljenju umetnička scena u gradu, i koja su to mesta koja

Na obroncima Fruške gore, na visini od 362 metra, nalazi se oaza mira koja spaja održivi turizam i savremeni komfor. Okružena šumom i ispunjena zvucima prirode, ova kuća nudi savršeno mesto za beg od svakodnevice i povratak jednostavnijem ritmu života.

Objekat je pažljivo uklopljen u prirodni ambijent, sa naglaskom na očuvanje okoline i harmoniju s pejzažem. Korišćenje prirodnih materijala i promišljena arhitektura doprinose osećaju autentičnosti, dok moderan enterijer obezbeđuje visok nivo udobnosti. Bazen sa slanom vodom, kao ekološki prihvatljivija alternativa omogućava uživanje tokom cele godine zahvaljujući grejanju i hlađenju.

Eksterijer je osmišljen za boravak na otvorenom – letnjikovac sa roštiljem i kuhinjom,

prostor za okupljanje uz vatru, dečije igralište i sportski sadržaji stvaraju ambijent za kvalitetno provedeno vreme. Pešačke staze koje vode direktno od kuće kroz šumu dodatno podstiču aktivan odmor i istraživanje prirode.

Sa vidikovca se pruža pogled na Novi Sad, čime se ističe jedinstvena povezanost urbanog i prirodnog prostora. Ova destinacija je primer kako održiv pristup turizmu može istovremeno pružiti luksuz, mir i autentično iskustvo boravka u prirodi.

Kuća Biljkinog oca

Sa prvim danima proleća, vrt Kuće Biljkinog oca ne otkriva se naglo već tiho, gotovo stidljivo, sloj po sloj. Kao prostor koji ne traži pažnju, ali je prirodno privlači. U tom sporom buđenju, između poslednjih tragova zime i prvih nagoveštaja topline, vrt počinje da diše punim plućima.

Ovde ništa nije slučajno, iako deluje spontano. Jesen je bila vreme tihe pripremekada je zemlja još čuvala toplinu, a ritam prirode usporavao. Tada su posađena stabla koja su mesece provela razvijaju -

ći koren, nevidljivo, ali odlučno. Danas, u njihovim krošnjama koje tek počinju da se formiraju, nazire se ono što će uskoro postati hlad, zaklon i mesto predaha tokom dugih letnjih dana.

Prvi cvetovi dolaze nenametljivo, ali sigurno.

Magnolije otvaraju sezonu svojom raskošnom elegancijom, narcisi unose svetlost u još uvek suzdržan pejzaž, dok su tulipani na ivici cvetanja - kao obećanje boje koja tek dolazi. Vrt je u ovom trenutku možda najiskreniji: ogoljen, promenljiv, u stalnoj transformaciji. Upravo tada najviše otkriva.

Zima je ove godine bila oštrija, sa tragovima koji su ostali vidljivi. Neke biljke nisu izdržale -kaktusi, agave i pojedini sukulenti, uprkos zaštiti i pažnji. Ipak, gubici su sastavni deo svakog vrta. Oni otvaraju prostor za nove slojeve, nove ideje i drugačije kombinacije. U tome i leži njegova trajna dinamika.

Prostor je ove godine dodatno obogaćen, ne nametljivo, već sa osećajem mere. Mala kućica, inspirisana mitologijom Babe Jage, postala je svet za sebe, namenjen igri i mašti. Diskretno postavljena rasveta produžava večeri, dok pažljivo odabran vrtni name-

štaj poziva na zadržavanje, na trenutke koji ne traže plan već samo prisustvo.

Najava radionice bojadisanja

U ambijentu gde priroda nije samo kulisa već aktivni učesnik, nastaju i susreti koji spajaju tradiciju, umetnost i savremeni izraz.

Nakon radionice koju su pre dve godine vodili Allan Brown i Zoe Burtuk iz Londona, ovog proleća prostor ponovo postaje mesto razmene znanja i inspiracije.

Radionica bojadisanja biće održana 16. i

17. maja, u saradnji sa Vedranom Peček i akademskom umetnicom Stellom Pericom.

Tokom dva dana, učesnici će istraživati mogućnosti prirodnih materijala: od svile i biljnih pigmenata do transformacije tekstila kroz bundle dye tehniku i suptilne varijacije cijanotipije tonirane čajem.

Detalji će uskoro biti objavljeni. Za one koji traže više od običnog boravka, ovo je mesto gde se iskustvo prirode nastavlja kroz prostor same kuće - tradicijske, autentične i duboko povezane sa okruže-

njem. Ovde se boravak ne svodi samo na odmor, već na osećaj povratka jednostavnijem ritmu, doticaju sa materijalima, mirisima i tišinom koja ostaje.

Uz to, svaki dolazak može postati i lično istraživanje, uz pažljivo odabrane preporuke koje vode ka mestima i doživljajima usklađenim sa sopstvenim senzibilitetom.

Jer pravo iskustvo ne leži u obilasku svega, već u pronalaženju onoga što zaista odgovara.

Eco selo Nevidio

mjesto koje te vraća sebi

Na obroncima Durmitora, između dubokih usjeka kanjona, nalazi se selo Pošćenje i u njemu Eco selo Nevidio tačka susreta prirode i čovjeka. Za mnoge je to posljednja stanica prije ulaska u kanjon Nevidio ali i prvo mjesto gdje se zastane i ostane duže nego što je planirano.

Ovaj prostor nastao je iz vizije crnogorskog alpiniste Dragana Gaša Lalovića, a zamišljeno je kao utočište za one koji traže jednostavnost, autentičnost i istinski kontakt

sa prirodom. Danas, Nevidio živi tu idejuda bude mjesto susreta, ali i povratka sebi.

Ovdje ništa nije slučajno. Od arhitekture inspirisane starim katunima, preko naziva smještajnih jedinica koji čuvaju lokalne priče, do hrane pripremljene od domaćih, organskih namirnica – svaki detalj nosi osjećaj pripadanja. Poznato po sjajnoj, domaćoj hrani, eco selo Nevidio tradicionalnim receptima daje novu dimenziju kroz pažljivo birane sastojke i jednostavnu pripremu.

Ovo je mjesto gdje se nasljeđe ne imitira, već živi, u spoju sa savremenim, održivim pristupom.

Eco selo Nevidio je prvi objekat na sjeveru Crne Gore sa EU Eco sertifikatom, ali i nosilac brojnih drugih standarda koji potvrđuju da se ovdje posluje u skladu sa najvrijednijim što nam je dato - prirodom. Ipak, ono što ga istinski definiše ne staje u oznake. To je način razmišljanja, sklad sa prirodom, poštovanje prostora i život koji te, neprimjetno, vraća korijenima.

PROLJETNI BIJEG U PRIRODU

OAZA MIRA NA PLIVSKOM JEZERU

Ako tražite idealnu destinaciju za pro-

ljetni odmor i suživot s prirodom, Hotel Plivsko jezero u Jajcu pravi je izbor.

Smješten na obali smaragdnog Velikog

Plivskog jezera, ovaj hotel je savršeno utočište za ljubitelje „slow living“ filozofije i ekološki osviještene putnike.

Daleko od gradske vreve, ovdje dan započinje buđenjem uz zvukove prirode i pogledom na umirujuću bonacu jezera. Hotel je suptilno uklopljen u pejzaž, nudi udoban, topao smještaj i

autentično iskustvo lokalne gostoljubivosti. Ukoliko ipak želite posjetiti i grad

Jajce, samo 5 minuta vožnje vodi vas u srce ovog historijskog grada, popularnog naziva „grad muzej”, ili „kraljevski grad”.

Posjetite tvrđavu posljednjeg bosanskog kralja Stjepana Tomaševića ili vodopad koji se nalazi u centru grada, neki od brojnih muzeja, katakombe ili ostatke iz rimskog razdoblja.

Ono što ovu lokaciju čini posebnom jeste njena netaknuta priroda. Na samo nekoliko minuta ugodne šetnje nalaze se čuveni drveni mlinčići, historijski i arhitektonski dragulj, dio UNESCO historijske baštine koji svjedoči o savršenom skladu čovjeka i prirode.

Posjetitelji mogu ispuniti dane panoramskom vožnjom čamcima na elek -

trični pogon ili pedalinama, dugim šetnjama uređenim stazama, biciklizmom ili jednostavno upijanjem proljetnog sunca.

Ovog proljeća otkrijte jedan od najljep-

ših prirodnih dragulja Bosne i Hercegovine boravkom u Hotelu Plivsko jezero.

odeća govori

Postoji li rodno neutralna moda; Modni Plezir - Plima sport; Održivi modni brendovi; Inovativni pop-upovi: Hulapop

Rodno neutralna moda mit ili istina?

Tekst: Leana Tajkov @leana.tajkov

Izbor odeće je oduvek bio način izražavanja i alat za prikazivanje našeg identiteta i društvenog pripadanja. Ipak, koji deo tog izražavanja kroz modu je društveno uslovljen patrijarhalnim igrama moći, a koji je naša potpuna sloboda izbora?

Moda i patrijarhat su se vekovima unazad preplitali i bili usko povezani. Izbor boja i rodne asocijacije koje imamo pri izboru jesu duboko usađeni socijalni konstrukti pola i nametnutih rodnih normi. Istorijski, izbor boja i odeće koje nosimo označavao je društveni status, ali paralelno i patrijarhalne strukture muževnosti i ženstvenosti.

Istorija boja

U antičkoj Grčkoj boje su pre svega bile simbol društvenog statusa, a ne pola. Obični građani su nosili prirodne nijanse vune i lana, dok je šarenilo bilo privilegija bogatih muškaraca i žena. Srednji vek je za šire slojeve društva doneo tamnije i zemaljske tonove, dok su jarke boje i dalje ostale privilegija plemstva.

Francuska Revolucija je bila prvi konkretni trenutak rodne podele u modi, ali i obrta klasne podele u oblačenju.

Kada je u maju 1789. Luj XVI sazvao Generalnu skupštinu, ostentacija je iznenada postala ravna samoubistvu.

U vreme Vladavine terora, kada je više od 15.000 ljudi izgubilo glavu na giljotini, skroman i jednostavan stil oblačenja je mogao eliti da spasi život. Tokom 1780-ih i 1790-ih, aristokratkinje su pojednostavile svoj stil svodeći ga na jednostavne bele pamučne haljine sa minimalnom deko-

racijom, a postoje i mnoge anegdote o aristokratama koji su pozajmljivali odeću od svojih sluga kako bi prikrili svoj pravi identitet.

Plemstvo je brzo shvatilo poruku, jer je za svega nekoliko meseci, revolucionarni duh odbacio raskoš 18. veka, težeći svedenosti i jednostavnosti.

Ovaj istorijski događaj je privremeno preokrenuo norme: muški stilovi su još uvek bili ornamentisani u jarkim bojama, dok su ženski postali svedeni. Ipak, kraj 18. veka je bio kraj muškog šarenila koju je zamenila patrijarhalna sumornost boja. U ovom trenutku boje počinju da dobijaju emotivniji i rodno usmereniji karak ter.

Veliko muško odricanje

(svega što je povezano sa ženama)

Grande Renonciation masculine je termin koji je J.C. Flügel u svojoj knjizi Psihologija odeće, uveo kako bi opisao istorijski (i modni) trenutak krajem 18. veka gde muškarci napuštaju raskošnu i šarenu odeću (uključujući svilu i čipku) u korist svedene, funkcionalne i tamne odeće, predstavljajući je kao profesionalniju, praktičniju i racionalniju. Time su šarenilo boja i dekoraciju ostavili ženama koje su smatrane  „zarobljenicama svojih emocija” ili pak „lepim izlogom“ za muževljevo bogatstvo. Istina je da je Velika muška renuncijacija nastojala da zamuti klasne razlike ali je istovremeno i pojačavala rodne stereotipe.

U periodu između 1810. i 1820. godine ženske haljine u empire stilu obilovale su bojama, svilom i cvetnim motivima, dok se muška odeća držala tamnijih nijansi, koje su simbolizovale autoritet, racionalnost i moć u doba industrijalizacije.

Roze je za devojčice, plava je za dečake.

Ili…

da li je?

Boje su, kroz istoriju, uvek imale i dublje značenje. Zelenu smo vezivali za biljke, prirodu i novi život, a žutu sa suncem ili božanstvima.

Plava i crvena su uvek predstavljale suprotnosti, a u kom trenutku smo počeli da ih vezujemo za polove?

Neke ranije teorije vraćaju nas u rano hrišćanstvo, gde se plava povezivala sa Devicom Marijom, a crvena ili rozikasta sa Isusom. Kao što sam već spomenula, tek u 16. i 17. veku asocijacije sa bojama počinju da dobijaju rodno usmeren karakter.  Ipak, u tom trenutku u istoriji, deca još uvek nisu bila pod uticajem rodno nametnutih normi. Bebe i mala deca su do 6. godine bila obučena većinski u belo, iz čiste praktičnosti jer je takvu odeću bilo najlakše prati i izbledeti. Tek kada bi deca malo porasla, dobijala su odeću u različitim bojama. Neki su pripisivali roze (ili svetliju crvenu) kao živahnu

Boy’s Pink Silk Shirt, circa 1890; Courtesy of the Missouri Historical Society, St. Louis, Attribution, via Wikimedia

za dečake, dok je plava povezivana sa nežnošću devojčica. Međutim, ovakva praksa nije bila dosledna.

U junu 1918. trgovinska publikacija Infant’s Department u SAD-u je saopštila: „Opšteprihvaćeno pravilo je roze za dečake i plava za devojčice. Razlog je taj što je roze, kao odlučnija i jača boja, pogodnija za dečaka, dok je plava, delikatnija i nežnija, lepša za devojčicu.” Prema shvatanju profesorke Paoletti („Roze i plavo: Razlikovanje dečaka od devojčica u Americi”), drugi izvori su govorili da je boja povezana i sa fizičkim izgledom, gde je plava preporučena za plavuše a roze za brinete, ili plava za plave oči a roze za

smeđe. Godine 1927. Time magazin je objavio grafikon sa preporučenim bojama za dečake i devojčice prema vodećim američkim robnim kućama.

Za razliku od modnih časopisa, neke prodavnice su i nekoliko godina kasnije preporučivale suprotno. Regionalni „haos“ u pravilima boja bio je uobičajen, a zvanična norma još uvek nije postojala.  Tokom Drugog svetskog rata, i u godinama posle rata, postratna bebi groznica, praćena pojavom potrošačke kultu-

re i masovne proizvodnje početkom 20. veka je uzela maha. Kombinacijom svih navedenih faktora, uz jake marketinške strategije, rodna norma je stvorena. Roze je postala „boja za devojčice” jer se smatrala nežnom i delikatnom, a plava je, smatrajući je dominantnom, postala „boja za dečake” .

Prenatalni marketing i postratno doba su kapitalizovali modu, a ovakvo kodiranje je socijalizovalo decu od najranijeg uzrasta, ograničavajući devojčice na „negujuću“ estetiku, a gurajući dečake ka asertivnosti i dominaciji. Posle ovog marketinškog trenda, bebe su već po rođenju imale izabranu boju u skladu sa njihovim polom. Ipak, već sredinom 20. veka godina boje više nisu bile asocirane samo sa polom deteta, već su se proširile i na odeću za odrasle.

Tokom većeg dela novije istorije, šarena odeća počela je da se doživljava kao „nemuška“, a ovaj stav se naročito učvrstio 1950-ih godina, ne samo u modi, već u svim sferama marketinga. Ako pogledamo reklame iz tog perioda, Lucky Strike je reklamirao cigarete za žene u roze boji, a mnogo takvih oglasa je samo

učvrstilo poveznicu između roze i ženstvenosti. Barbie je bila (i dan danas još uvek jeste) još jedan klasični primer ove podele. Uvek je prikazivana u pink boji i uvek kao igračka za devojčice.

Boje, koje na prvi pogled deluju kao bezazleni estetski izbor, pretvaraju se u disciplinujući alat društva, tiho nam govoreći ko smemo da budemo pre nego što uopšte naučimo dovoljno o svetu da svesno i biramo. Istina je da neutralno „muško oblačenje moći“ opstaje i dan danas, održavajući sliku ozbiljnosti i racionalnosti, dok se ženska sloboda boja često trivijalizuje, posmatrajući je kroz optiku dekora i nežnosti.

Reklama iz 1960ih koja sugeriše da je roze za devojčice „pink is for girls“; 1960s Advertising - Magazine Ad -Lustre Creme (USA)” by Daniel Yanes Arroyo, CC BY-NC 2.0

Današnja borba protiv patrijarhata

Povezanost između mode, boja i patrijarhata je snažna i veoma očigledna. Ipak, kako se boriti protiv usađenih pravila koja već decenijama oblikuju način na koji posmatramo odeću i boje koje nosimo?

Moda je uvek bila i prostor otpora. Kada je Harry Styles izašao na scenu u čipkastim bluzama i roze odelima, ili kada su brendovi poput Gucci-ja i Maison Margiela počeli da lansiraju rodno neutralne kolekcije, to nije bila samo estetska odluka već i direktan otpor sistemu koji vekovima diktira šta sme da nosi „pra-

vi muškarac”. Muškarci koji nose roze ili šarenu odeću pomeraju granice stereotipa i seksizma, i na ovaj način se ruši ideologija ženstvenosti kao nečega što „pripada” samo ženama.

Ali ovde leži i paradoks. U određenim feminističkim krugovima, naročito u nekim ranijim talasima feminizma, neretko se favorizuju svedenije boje i ,,dečački" stilovi kao vid borbe protiv sistema, čime se nesvesno potvrđuju okviri koje je patrijarhat uspostavio: da je tamno i svedeno ozbiljno, a šareno dekorativno i trivijalno. Postavlja se logično pitanje: ,,Kako se možemo izboriti protiv komodifikacije rodnih uloga, ako je naše oružje borbe upravo estetika koja tu hijerarhiju potvrđuje i učvršćuje?"

Bolna istina je da mi i dalje igramo u već smišljenim okvirima mode koje diktira patrijarhat, koliko god se trudili da izbegnemo nametnute okvire.

I to nas dovodi do najvažnijeg pitanja: da li rodno neutralna moda uopšte može da postoji, a da pritom ne usvoji „muške norme" kao standard neutralnosti? Jer ako je za nas „neutralno” i dalje tamno, svedeno i funkcionalno, onda smo samo preimenovali patrijarhat u nešto drugo, a nismo ga uklonili.

Ili pak možda pravi odgovor nije ni roze ni plava u našem izboru odeće, već samo jednostavno odbijanje da ijedna boja ikada

više bude nečiji okvir i pogled na svet.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Ovog proleća, u rubrici Modni Plezir ugostila sam Olju Marković , stilistkinju i dizajnerku, osnivačicu brenda Plima sport . Razgovarale

smo o crtanju kao formi meditacije, barbikama, kokeshi, kawaii i babuška lutkama, o održivosti i saradnji sa lokalnim zanatlijama, o procesu stilizovanja, odnosu tela i mode, ali i radu na novoj kolekciji za koju inspiraciju pronalazi u slovenskim božanstvima, mitovima i predanjima.

Kako započinješ dan?

Jako mi prija da čim ustanem sednem i crtam, pre nego što počnu sve obaveze tog dana. Taj jutarnji mir obožavam. Ponekad crtam rukom po papiru, ponekad prebacujem skice u vektore, a ponekad samo razmišljam šta ću da crtam tog dana. Naravno, kad imam radne dane kao stilistkinja, retko uspevam da uhvatim taj trenutak – tada sam srećna ako odvojim pet minuta za vežbe disanja i to je otprilike to. Male rutine mi puno znače i drže me u kreativnom ritmu.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Prva sećanja vezana za modu su, naravno, oblačenje barbika i pravljenje odeće za njih. Sećam se kako sam crtala barbike i odeću za njih sa najboljim drugom dok je njegova baka gledala ZAM, treš emisiju iz 90-ih. Prvi komad odeće koji sam napravila je šorc, i napravila sam ga od bakinog šala, uz njenu pomoć. Na sreću, baka me nije pustila da se igram unjemu napolju u pesku, kao što sam želela a šorc je pukao kroz pola sata igranja u dnevnoj sobi. Šivenju me je naučila mama, koja mi je uvek najveća podrška i sa kojom i danas razrađujem mnoge ideje. Iskreno, bez nje brenda verovatno ni ne bi bilo.

Nakon osnovnih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti završila si master Kulturologija na Fakultetu političkih nauka, na kom si se bavila odnosom tela i mode. Na koji način ti je teorijski rad na pomenutu temu pružio bolju perspektivu u razumevanju procesa ode-

vanja, ali i kreiranja odevnih komada?

Kulturologiju i rod sam upisala sa željom da čitam ono što me zaista zanima, i upravo to sam i dobila – proces neometanog razmišljanja i istraživanja bio je za mene uživanje. Odnos tela i mode bio je tema mog master rada, ali ono što sam shvatila jeste brutalnost modne industrije i sveta trendova. Shvatila sam šta sve ne želim sa jedne strane u bavljenju modom, a sa druge da želim da otkrijem šta moda znači za mene lično. Sa jedne strane, fascinirala me je etika ili odsustvo nje u modi, dok me je sa druge strane interesovao taj pregledni momenat „letenja” kroz različite stilove i traženje paralela među njima. Teorijski rad mi je pružio dublje razumevanje procesa odevanja, ali i jasnoću u kreiranju sopstvenih komada –naučila sam da biram svesno, svesna toga šta želim da izrazim kroz odeću.

Posle brojnih modnih editorijala, kampanja i spotova, od pričanja priča kroz kostime koje si kreirala za različite osobe i prilike svojim stilizovanjem

odevnih komada i aksesoara, pokrenula si i vlastiti brend Plima sport. Šta je bila inicijalna ideja i kako iz ove perspektive izgleda proces?

Brend sam idejno pokrenula malo pre prvog porođaja. Radila sam na projektu Pirate Art i uživala u crtanju dezena za „skinove” proteza, razmišljajući kako bi, na primer, helanke skrojene za potkolenicu super išle uz protezu za nogu. Napravila sam ih kao stajling za kampanju, uz topove koji upotpunjuju autfit. Tada sam počela da razmišljam kako bi bilo zanimljivo razviti takve dugačke helanke i tako je, postepeno, nastajala Plima –još u nezrelom, eksperimentalnom obliku. Iz ove perspektive, proces pokretanja brenda bio je kao prirodan nastavak svega što sam do tada radila: kombinacija ilustracije, dizajna, kroja, koncepata, gde sam imala slobodu da istražujem ideje i izrazim svoj autorski pečat.

ni deo identiteta. Šta želiš da komadi sa tvojim potpisom komuniciraju?

Nikad nisam sigurna šta tačno komadi komuniciraju i ne želim da budu veliki deo identiteta, mislim da smo svi mnogo širi od onoga što nosimo. Volim kada odeća može da promeni raspoloženje, da unese hrabrost i razigranost.

Još mi je lepše kada ljudi primete da je nešto ručno crtano i etički proizvedeno.

Ne verujem da bilo koji komad može

Odeća je naša druga koža, prijanja nam uz telo i postaje sastav-

da definiše nekoga – osim određenih uniformi, ali ni tada mi se ne čini da bi uvek trebalo. Naše suštine su mnogo veće od odeće. Volim ptice kao motiv, jer kada ih crtam i nosim meni komuniciraju lakoću i slobodu. I volim siluete koje osnažuju, a odeću koja ne sputava telo – koja prati pokret i jednostavno dobro „stoji”, bez da bilo šta nameće.

Rane faze tvog rada na brendu Plima obojio je rad na projektu Pirate art skin – kojom prilikom si kreirala navlake za prostetička pomagala. Ispričaj nam više o ovoj saradnji i tome kako ti je ovo iskustvo proširilo vidike upogledu dizajna.

Projekat Pirate Art Skin me je jako inspirisao, a rad sa predivnim ljudima poput Danka Radulovića, Nikole Matića, Arsena Arsenovića, Marije Matić, Ane Kušić, Nevene Ivanović i Tatjane Ostojić bio je pravo iskustvo. Na ovom projektu sam shvatila koliko funkcionalna odeća –koja rešava konkretan problem može da utiče na identitet i na način na koji osoba doživljava sebe. Diferencijacija u ovom slučaju nije dolazila iz nečega što se doživljavalo kao manjak, u smislu da je identifikacija proizilazila iz toga, već iz

elementa koji je, na svoj način, postao gotovo estetski znak ličnosti i izraza.

U kolekciji „Lutka“ prikazanoj na 53. BFW predstavila si zanimljive komade inspirisane Kokeshi, Kawaii i Babuška lutkama. Da li si ovom kolekcijom želela da simbolično izraziš svoj odnos prema modi i odevanju kao prostoru za konstantnu igru?

Da, na neki način je to tako. Kada radim stajlinge za kampanje ili reklame, uvek oblačim nekoga. Kada sam bila mala, oblačila sam lutke – potpuno neopterećene nasleđem i izmaštane od elemenata koje sam sama birala. Kako sam odrastala, počela je da me interesuje i nasleđe, što je sve više uticalo na moj rad.

Inspiracija za kolekciju Lutka bila je auto-miš igračka koju sam kupila mom sinu Vidu čim sam je ugledala i tako je kawaii postao prvi motiv. Kokeshi lutkicu sam prvi put videla kod moje drugarice pre 20 godina, to su bile one lutkice koje samo stoje na stolu, nisu imale neku funkciju. Babuške je moja baka imala i kada sam bila mala fasciniralo me je koliko ih staje jedna u dru-

gu. Sve ove lutke crtanjem prolazile su kroz moju ruku, i svaka je dobila deo mene, deo drugih, ali i deo humora i sarkazma u nekim motivima. Cilj je bio da svi ti elementi stvore vizuelni sklad –pastiš različitih znakova i priča. Babuška je najviše ostala u daljem radu kao inspiracija, a kroz razradu razvili su

se i potpuno novi motivi, koji su postali prepoznatljiv deo vizuelnog identiteta brenda.

Šta bi rekla da tvoj rad u oblasti mode čini prepoznatljivim, s tim na umu i kakva je okosnica tvog stila?

Mislim da je moj crtež prepoznatljiv –ponekad je dominantan, ponekad suptilan, bilo da je ručno rađen, digitalni ili izražen kroz vez. Osećaj sklada se vidi ne samo u samom crtežu, već i u kombinaciji nijansi koje koristim u paleti –tu mislim da se zapravo oseća taj moj vizuelni ritam i harmonija. Isto tako volim da eksperimentišem sa krojevima i

model: Mina Tegeltija; foto: Petar Slijepčević

stajlinzima u brendu– kombinujem čvrste, strukturisane gornje delove, poput vunenih jakni, sa helankama koje prijanjaju uz telo, stvarajući balans između forme i pokreta.

Tvoji modeli izrađeni za bicikliste izazvali su odlične reakcije na grupnoj reviji Naše sutra koja je otvorila 55.

BFW. U čemu se rad na ovoj kolekciji razlikovao i kako su te inspirisali studenti i biciklisti?

Hvala. Ti komadi su bili namenjeni biciklistima, i svaki crtež je osmišljen tako da nosi određene simbole borbe ili motive vezane za Beograd i Srbiju, poput Avalskog tornja ili Kalemegdana. Rad na ovoj kolekciji bio je drugačiji jer je nastajao u snažnom društvenom i emotivnom kontekstu. Studenti i biciklisti su me inspirisali svojom energijom, istrajnošću i zajedništvom. Mislim da je upravo ta kombinacija lične simbolike i ljubavi prema prostoru u kojem živimo oblikovala i tu vožnju, ali i samu odeću, koju sam nastojala da izgradim kao njen produžetak.

Kako na reviju „Naše sutra“ gledaš sa današnje tačke gledišta, budući da borba i dalje traje?

Ta revija je nastala u trenutku velikih društvenih previranja i nosila je tu energiju. Danas, iako možda nije sve toliko glasno, ti problemi su i dalje tu, samo odgovori na njih drugačije izgledaju i možda traže nove načine postavljanja. Iz ove perspektive, deluje mi da je ta

grupna revija bila iskren i hrabar odgovor na vreme u kom smo se nalazili.

U prošlogodišnjem postu na mrežama povodom Međunarodnog praznika

rada, osvrnula si se na položaj tekstilnih radnica u domaćoj modnoj industriji. Borba za dostojanstvene uslove

rada je proces koji traje, i u kome je potrebno biti kontinuirano angažovan i transparentan. Kako u tom kontekstu vidiš ulogu modnih dizajnera i jasno komunicirane poruke na temu pravedne cene rada?

Mislim da je najvažnije poslovati fer. Pre svog brenda radila sam kao dizajnerka za jedan sportski brend u Beogradu i tada sam jasno uvidela koje stvari ne želim da prenosim u sopstveni rad, pre svega u odnosu prema šivačicama i krojačicama. Moj brend je mali i to mi, na neki način, omogućava da lakše donosim takve odluke, iako to često znači manji profit po komadu u odnosu na veće sisteme. Biram da sarađujem sa krojačicama i krojačima i malim pogonima koji posluju fer i imaju korektan odnos prema zaposlenima. Isto važi i za štamparije i vezionice – najbliži su mi mali, često porodični pogoni, gde postoji direktan odnos i pove-

renje. Naravno, u većim tiražima to možda ne bi bilo održivo, ali nisam sigurna da je to pravac u kojem želim da idem. Moji komadi nastaju u manjim serijama, ručno su crtani, štampani i vezeni. Deo procesa radim i sa mamom, a deo poveravam krojačima i krojačicama koji rade samostalno ili u malim timovima. Mislim da je važno da dizajneri budu svesni celog procesa i odgovornosti koju imaju, i da kroz svoj rad, ali i kroz način na koji komuniciraju, jasno postavljaju vrednosti iza kojih stoje.

Gde za tebe prestaje dizajn i počinje stajling, ili te granice nisu jasno omeđene?

Kada radim stajling za klijenta, granice su mnogo jasnije – najvažnija je atmosfera. Nju uvek prvo definišem, kako bismo se lakše razumeli, a zatim unutar tog okvira razrađujem stajlinge.

Kada radim za svoj brend, granice između dizajna i stajlinga postaju mnogo fleksibilnije. Polazim od grafičkih motiva koje volim i silueta koje želim da oblikujem pri kreiranju konkretnih odevnih komada, kao što su duksevi, helanke i sakoi, ali ujedno razmišljam i o celini. Postoje i „povezujući” komadi koje kreiram kako bih stvorila određenu atmosferu, koju osmišljavam uporedo sa procesom dizajniranja.

Sa kakvim materijalima najviše voliš da radiš?

Mnogo volim da radim sa prirodnim materijalima. Vuneni štofovi dobro drže formu i omogućavaju da modeli dobiju skulpturalni izraz, a vez na njima izgleda monumentalno. Pamuk koristim za

komade po kojima se može crtati – od njega pravim rukave na duksevima, kao i košulje. U radu ga tretiram kao papir, a taj deo procesa ručnog crtanja za mene je gotovo meditativan. Hladna vuna mi služi za ručne crteže na tankim sakoima i pantalonama, gde oblik i tekstura materijala igraju važnu ulogu. Takođe, volim materijale pogodne za sublimacionu štampu, gde je dezen vektorski i prekriva svaki centimetar tkanine. Za funkcionalne komade, koji zahtevaju rastegljivost i udobnost, koristim likru sa sublimacionom štampom.

Koliko ti je održivost važan aspekt u radu i vidiš li prostor za dodatno unapređenje brenda u tom pravcu?

Održivost mi je važan aspekt rada. Trudim se da većina materijala bude prirodnog porekla, osim funkcionalnih tkanina koje zahtevaju specifična svojstva. Sve

motive volim da crtam sama, a proizvodnju delegiram, najčešće u malim serijama, kako bih mogla da pratim kvalitet i očuvam autentičnost rada. Takođe negujem fer proizvodne odnose i biram saradnike upravo po tome – važno mi

je da rad bude etički i odgovoran prema ljudima koji učestvuju u njegovoj izradi.

U budućnosti bih volela da istražim reciklažu kao oblik održivosti.

Na čemu trenutno radiš i kako bi želela da se brend Plima dalje razvija?

Trenutno radim na novoj samostalnoj reviji u okviru 57. BFW, a dva meseca pred reviju su mi najintenzivniji. Čitanjem i istraživanjem došla sam do konceptualnog okvira koji paralelno razvijam kroz oblikovanje silueta i kreiranje

crteža – kako za vez, tako i za print i ručno crtane komade. Trenutno razmišljam o spoju tradicije i modernog kroz simulaciju kontinuiteta.

Inspiraciju pronalazim u slovenskim božanstvima, mitovima i predanjima, koji su u kolekciji prisutni u suptilnim naznakama koje oblikuju rukopis a

ne kroz ubačene ornamentalne motive. Folklor, običaji i kulturna baština oblikuju identitet svake zajednice, ali udoba globalizacije često nisu saživljeni ili bivaju postavljeni kao muzejski eksponati, ili fetišizovani na nivo ornamenta. Zato ove motive koristim kao suptilne „kompase”, gradeći utopijski sistem koji uspostavlja kontinuitet između mita i savremenosti i stvara sklad vizuelnih elemenata koji naizgled deluju nespojivo.

U središtu vizuelnog izraza nalaze se izmaštani elementi zasnovani na motivima cvetova, ruku i ptica. Ruka je predstavljena kao forma koja cveta, simbolizujući ljubav prema životu, brigu i empatiju kao vitalne pokretačke sile, dok ptica nosi značenje slobode, nežnosti i unutrašnjeg ritma – zajedno oblikuju harmoničnu i emotivno snažnu celinu.

Već 12 godina dizajnerka Ana Reljin Ljubiša priča priče kroz svilene marame brenda i ptice, more i stara pisma, ornamenti i skrivene kapije starih gradova. Ove marame su slike šarenih snova, ljubav pretočena usvilu. Ručno su obrađene i dostupne u više veličina.

Milijana Jankovic

Brend Milijana Jankovic iz Kopenhagena

je nastao iz ličnog iskustva, porodičnog nasleđa i dugogodišnjeg interesovanja za tekstil, ručni rad i tradiciju. Njeni prvi susreti sa modom blisko su vezani za detinjstvo i trenutke kada je posmatrala majku i njene prijateljice dok ručno izrađuju delove narodnih nošnji namenjenih za posebne prilike. Kroz negovanje folklora i tog uzbudljivog rituala koji prati pripremu za nastupe, Milijana razvija osećaj za odeću kao nešto što čuva posebnost. Interesovanje za vezene, unikatne motive koji se oslanjaju na tradiciju naroda sa ovih prostora ostaju prisutni i tokom studija na Fakultetu primenjenih umetnosti uBukureštu, i ostaju trajna inspiracija koja će kasnije postati temelj brenda Milijana Jankovic.

Spoj srpske tradicije

Za kreiranje svojih unikatnih komada

Milijana koristi vintage tkanine, delove kostima narodnih nošnji i detalje iz ličnog, porodičnog fundusa koji su ručno vezeni i tkani sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Kroz proces apciklaže, ti materijali dobijaju novi život i oblik, pri čemu se kombinuju sa savremenim pristupom dizajnu. Ovakav način rada podrazumeva i određena ograničenja, ali upravo ona otvaraju prostor za istraživanje i stvaranje jedinstvenih komada.

Prepoznatljivost brenda Milijana Jankovic ogleda se u spoju srpske tradicije i danskog minimalizma, gde se tradicionalni motivi, tehnike veza i ručni rad reinterpretiraju kroz savremen izraz.

Posebno mesto u njenom radu zauzima vez Štampujit, tehnika reljefnog veza karakteristična za Istočnu Srbiju, koja je između ostalog upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, a kojim je dizajnerka bila okružena tokom detinjstva budući da potiče iz tog dela Srbije. Ova tehnika, zajedno sa nasleđenim znanjima i veštinama prenošenim kroz generacije, unosi autentičnost i kontinuitet u svaki komad.

Milijana Jankovic komade možete pogledati na Instagram profilu @milijanajankoviccopenhagen, i na sajtu milijanajankovic.com.

INOVATIVNI POP-UP KONCEPT KOJI

POVEZUJE BRENDOVE, AUTORE I IDEJE

foto: Ivana Čutura

Da najbolje ideje nastaju u procesu rada, onda kada se prepoznaju slični sentimenti pokazuje nam Hulapop, kreativni poduhvat Barbare Garčević, osnivačice agencije Preventer i Ivane Rašović, suvlasnice i menadžerke beogradskih klubova Dim i Karmakoma. U vreme u kom se većina komunikacije odvija preko ekrana, Hulapop vraća fokus na iskustvo, na razgovor „oči u oči" i priliku da se posvetimo sebi i druženju, uživo.

Ćao Barbara i Ivana, za početak nam recite kako ste se vas dve povezale i kako ste vaša prethodna iskustva i ideje uklopile u uzbudljiv novi koncept Hulapop?

Barbara: Naša saradnja počela je prilično spontano. Poznavale smo se iz grada, ali me je posebno fasciniralo kada sam shvatila da je luster pečurka u klubu Dim, upečatljiv detalj enterijera, zapravo ručni rad i delo Ivaninih ruku.

Ivana je godinama radila u korporativnom okruženju, dok sam ja kroz svoju malu agenciju Preventer stalno tragala za novim izazovima i kreativnim saradnicima. U trenutku kada je ona odlučila da napravi zaokret i izađe iz korporativnog sveta, poklopilo se lansiranje brenda 12 Peacocks, događaj na kojem smo zajedno radile upravo u Dimu.

Ivana: Osmislile smo čitav kreativni koncept - od ideje do realizacije, svaki kutak i svaki detalj. U celom tom procesu smo neizmerno uživale, i prirodno se otvorio prostor za dalju saradnju, iz koje je, proizašao i Hulapop - inovativni pop-up koncept koji povezuje brendove, autore i ideje.

Nakon uspešno održanog pop up-a za Dan zaljubljenih u Mama Shelter-u, utisci su se dugo prepričavali. Ovo je bio vaš najveći pop up događaj koji je trajao čak 3 dana i okupio 14 domaćih brendova. Kako je sve izgledalo iz vaše perspektive?

Barbara: Iz naše perspektive je sve izgledalo sigurno mnogo drugačije, znatno složenije. Organizacija ovakvog događaja podrazumevala je intenzivan rad i višenedeljne pripreme. To je bio prilično zahtevan, dinamičan ali povrh svega uzbudljiv proces. Pored kreativnog dela, bitan segment je bila svakako komunikacija - sa dizajnerima, sa potencijalnim gostima, medijima i partnerom, Mastercard kompanijom. Veliki uspeh je činjenica da je hulapop prepoznat kao priceless experience, te zahvaljujući priceless platformi, ovogodišnji događaj nije bio zatvorenog tipa i bio je dostupan svima koji se prijave.

Ivana: Na samom događaju, imale smo novi izazov, produkcijski i konceptualni, naročito što smo od starta težile određenom estetskom izrazu, sa jasnom namerom da izbegnemo klasičan ba-

zarski model ovakvih događaja i da sačuvamo atmosferu udobnosti, elegancije i ekskluzivnosti.

Inače, za svaki događaj veliku pažnju posvećujemo detaljima, uvek pravimo autentičan kutak ili rekvizit koji postane zaštitni znak tog događaja. Na ovom događaju to su bila srca od tila u četiri različite boje, sa kojima su se gosti rado fotografisali.

Pomenuti pop up se desio na godišnjicu prvog kada ste sa brendom 12 Peacocks prvi put pružile priliku ženama da u opuštenom, intimnom okruženju porazgovaraju direktno sa vlasnicama brenda, dodirnu i isprobaju svaki komad pre nego što se odluče na kupovinu. Da li je upravo taj susret van digitalnog sveta i prilika da zastanemo, upoznamo se „oči u oči" najvažniji aspekt vaših događaja?

Ivana: Tako je. To je osnova hulapop ideje - neposredan, intiman, kreativan i IRL događaj, sa koga odlazimo bogatiji za jedno iskustvo. Uspešan prošlogo-

dišnji događaj i ogroman feedback, od svih koji su posetili 12 Peacocks St. Valentine’s pop-up, bili su nam podstrek da to iskustvo ponovimo. Ovogodišnji koncept je dao priliku većem broju brendova, čak 14, da na drugačiji način prezentuju svoj rad, da ostvare nove kontakte, kako međusobno tako i sa kupcima, ali i medijima.

Upravo taj susret s autorom, posebna pažnja, posebno obezbeđen udoban prostor i vreme čine ključ naše ideje… Hulapop je dakle celodnevni pop-up događaj sa ograničenim brojem posetilaca, smešten uvek u pažljivo kuriran prostor koji podstiče intimnu atmosferu, neposredan kontakt i osećaj posebnosti.

Barbara: S obzirom na to da se PRom svakodnevno bavim u okviru svoje agencije Preventer, važno mi je da svaki hulapop događaj bude adekvatno medijski ispraćen. Na taj način obezbeđujemo vidljivost autorima, njihovim brendovima, ali i ukupnoj vrednosti događaja.

Uz pomenute događaje koji su bili pre svega usmereni da povežu ljubiteljke mode sa kreatorkama, imale ste i jedan zanimljiv događaj na kome ste organizovale radionice i druženja za decu. Kakav koncept je tom prilikom bio po sredi, i koliko se takav doga -

đaj razlikovao u odnosu na nešto što možemo videti kao ponudu u dečjim igraonicama?

Ivana: Od trenutka kada smo odlučile da pokrenemo hulapop ideja je bila da se obraćamo različitim ciljnim grupama i da delamo u različitim oblastima. Osluškujući komentare i želje roditelja

oko nas, osmislile smo malo drugačiju  novogodišnju radionicu za decu, koju smo smestile u noćni klub Karmakoma, nesvakidašnji prostor za ovakvu vrstu događaja, što je naišlo na pozitivne komentare roditelja.

Program je bio spoj kreativne igre, druženja i edukacije za decu uzrasta od 4 do 12 godina. Pored kreativnog rada sa edukatorkom, na ovoj radionici deca su mogla da đuskaju uz malo drugačiji muzički repertoar, pop klupske muzike. Deca to prepoznaju i prirodno reaguju. Što nas je inspirisalo da nam sledeća radionica bude upravo muzičkog karaktera.

Da li biste našim čitaocima otkrile šta je to novo i zanimljivo o čemu trenutno razmišljate i na čemu radite, da li možemo očekivati uskoro neki novi događaj u vašoj realizaciji?

Barbara: Da, intenznivno radimo na pripremama novog hulapop art popup-a.

čuvarke prirode

Vrtlarica - Kornelija Benyovsky Šoštarić; Razgovori sa ženama zaštitnicama prirode

Intervju:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

Fotografije:

Nino Šoštarić

Kornelija Benyovsky Šoštarić

Vrt kao izvor optimizma, sreće i životne inspiracije

Veoma sam srećna što mi se baš u prolećnom broju našeg magazina pružila prilika da ugostim Korneliju Benyovsky Šoštarić, dugogodišnju urednicu i voditeljku popularne emisije „Vrtlarica “ koja se već petnaest sezona emituje na HRT-u. Kornelija nas je, kroz ovaj divan i poučan razgovor, prošetala svojom biljnom oazom skrenuvši pažnju na okosnice uzgajivačke delatnosti, na male tajne svog vrta, ali i velike mudrosti koje proističu iz njenog dugogodišnjeg iskustva u oblasti vrtnog dizajna, uzgoja i nege biljaka. I kako sama kaže - Biljke u nama potiču prirodni optimizam - proleće je pravi trenutak za zasadimo malo istog, u svojim srcima, ali i u baštama. Uživajte u razgovoru koji sledi!

Draga Kornelija, dobro nam došli! Veoma sam srećna što imam priliku da zavirim u čarobni ekosistem koji neumorno kreirate već godinama. Za početak, da li možete da nam kažete odakle potiče ljubav prema prirodi?

Šta je to što je presudno uticalo na vas da se opredelite za ovaj „zeleniji“ način života ?

Kao dijete živjela sam u centru Zagreba s roditeljima i sestrom. Jedini doticaj s prirodom, osim ljetovanja na moru bili su izleti na Sljeme, na obližnju planinu gdje smo u jesen skupljali kestene, a zimi se sanjkali. No, ono što mi je kao djetetu širilo vidike izvan tih naših obiteljskih okvira je pogled na divljinu opisanu riječima Davida Attenborough-a. Sjećam se da su njegove serije emitirane nedjeljom, i to nikada nisam propuštala. I da budem sasvim iskrena, moju ljubav

prema prirodi potaknule su životinje, ne biljke. Imala sam sve kućne životinje koje možete zamisliti, pravo malo životinjsko carstvo. Kasnije kada sam trebala odabrati studij, razmišljala sam o slikanju ili veterini. Prvu opciju branio mi je tata, a za drugu nisam imala dovoljno dobre ocjene. Tako da je na kraju odabir studija Vrtlarstva i oblikovanja pejzaža bio neka vrsta kompromisa. Sudbina je odlučila umjesto mene i pokazalo se da je baš tako trebalo biti.

Kako je tekao put do samog nastanka emisije „Vrtlarica“ 2011. godine? Koji su to događaji koji su presudno uticali na to da se nađete baš ovde, gde se danas nalazite?

Dugo godina prije toga radila sam na Hrvatskoj radioteleviziji kao urednica i novinarka prateći uglavnom teme bli-

ske mojoj struci; ekologiju, zaštitu prirode i slično. Imala sam i svoju rubriku Svijet biljaka u jutarnjem programu koja je bila jako popularna. No želja mi je bila raditi i vlastiti projekt, ali nažalost tadašnji urednici nisu imali previše sluha za emisiju o vrtlarstvu. Onda mi je suprug predložio da napišem knjigu. Rekao je – to je nešto što ovisi samo o tebi, ja ću ti fotografirati, a ti samo piši. Tri godine kasnije, 2010. objavljena je knjiga Zeleni kvadrat - zdravlje iz organskog vrta. Bila je odmah prva na ljestvici publicistike a i danas je najčitanija i najprodavanija knjiga o vrtlarstvu u Hrvatskoj. Još je važnije što je „otvorila oči“ i šefovima s HRT-a, pa smo suprug Nino Šoštarić i ja 2011. dobili priliku da napravimo pilot epizodu. Bila je to prva od njih gotovo 250, koliko smo ih do sada snimili. Ove godine emitira se 15. sezona.

Na koji način je vaše imanje u Donjoj Stubici postalo mesto edukacije, ali i inspiracije za mnogobrojne pobornike organskog uzgajanja biljaka?

Snimanje emisije o vrtlarstvu u zemlji gdje ne postoji posebno visoka kultura vrtova nije jednostavno, pa sam bila

na neki način prisiljena snimati u našoj obiteljskoj vikendici. Da budem sasvim precizna, bila je to trošna drvena koliba, bez struje i vode, pa je putovanje od Zagreba do Donje Stubice, zbog održavanja vrta nekoliko puta tjedno, bilo i naporno i izazovno. No tjerala nas je želja za stvaranjem naše priče, svijeta u koji vjerujemo, ekološki čistog, s pticama i kukcima koji su dobrodošli. Malo po malo, gradili smo vrt i širili ga, tako da je koliba čekala na uređenje otprilike 20 godina. Nedavno smo ju uspjeli urediti pa posljednjih nekoliko godina

dosta vremena i živimo uz svoj vrt. Sada na posao ne moramo putovati. Dovoljno je da otvorimo vrata kuće i snimanje može početi.

Šta vam je najviše pomoglo, i na šta ste se najviše oslanjali u prvobitnom formiranju vaše biljne oaze? Odakle ste najviše učili?

Vještine koje sam dobila na studiju pomogle su mi da oblikujem prostor sa smislom, funkcionalno i lijepo. No, najveća inspiracija u smislu odluke da biljke uzgajam prema principima organskog vrtlarstva bile su mi jedna knjiga i jedan dokumentarni film. Knjiga Sjeme uništenja od Williama Engdhala, koja govori o monopolu velikih sjemenskih kuća, bila je tada za mene vrlo bitna, baš kao i dokumentarni film In Grave Danger of Falling Food. Riječ je o autobiografskom filmu Billa Mollisona, jednog od osnivača permakulture. Njegova karizma i pogled na probleme vezane uz suvremeni uzgoj hrane bili su tada za mene novi. No kako po prirodi nisam tip sljedbenika, već kritički promatram stvari oko sebe, nisam se priklonila permakulturi. Odmah sam uočila neke nelogičnosti koje u praksi ne funkcioniraju. Mislim

tu na ideju o šumi hrane, koja je sjajna, no samo u teoriji. Svatko tko imalo poznaje način rasta jednog stabla dobro zna da ispod krošnje zbog sjene i suhog tla punog korijenja nema puno mogućnosti za uzgoj biljaka. Unatoč tome, Bill Mollison ostavio je na mene snažan utjecaj. Govorio je o globalnim problemima vezanim uz proizvodnju hrane, o nestanku bioraznolikosti, onečišćenju i slično. Sve su to teme koje me i danas pokreću i motiviraju.

Ljudi se u procesima uzgajanja često opredele striktno za određene kulture, međutim, kod vas se susrećemo sa voćem, povrćem, ukrasnim i začinskim biljkama. Koliko je zahtevno negovati i gajiti sve ove vrste istovremeno i šta je ono što predstavlja najveći izazov?

Potreba za oblikovanjem vrta stvar je osobne potrebe, nekome je važna a nekome potpuno nebitna. No estetski kriterij, koji je nekad u prošlosti bio jedina odrednica u oblikovanju, danas je obogaćen spoznajom o tome da naši vrtovi mogu biti i utočišta za razne vrste životinja i kukaca koji nažalost gube prirodna staništa. Tu je i treći kriterij važan za

oblikovanje – to je samodostatnost. Uzgajati povrće i voće za vlastite potrebe, dio je priče koja je danas i sociološki fenomen. Više ne osjećamo dobro ako se oslanjamo na zajednicu i želimo biti neovisni. Moj vrt objedinjuje sva ta razmišljanja.

Koji je najdragoceniji vrtlarski savet koji ste dobili i od koga? Koju mudrost bi rado podelili sa svima onima, koji trenutno prave svoje prve korake u stvaranju svojih bašti?

Jednom sam bila na snimanju u Dalmatinskoj Zagori kod jednog starog čovjeka koji je cijeli život uzgajao sve što mu treba. Pitala sam ga do kada ćete tako, ipak tu su visoke godine. Rekao je - kada prestanem raditi u vrtu, kao da više nisam živ. On se svaki dan budi motiviran i ispunjen osjećajem da radi nešto vrijedno i korisno. I doista je tako. Biljke u nama potiču prirodni optimizam, pogotovo u proljeće kada završava razdoblje mirovanja i kreće novi ciklus vegetacije. Mislim da ova priča može biti i odličan poticaj za neke nove vrtlare.

Često organizujete edukacije i radionice – koje teme na njima obrađujete i koje su to veštine i znanja koja polaznici mogu da steknu na njima?

Iako su predavanja koja držim vrlo različita (utjecaj organskog vrtlarstva na bioraznolikost, zero waste gardening, vrt bez kopanja i sl.) uvijek ih povezuju principi organskog uzgoja i etičkih odnosa prema prirodi. Kada primjerice govorim o vrtu bez otpada, nastojim prije svega osvijestiti ljude o prekomjernoj upotrebi plastične ambalaže u vrtlarstvu i pokazati da postoje alternativni materijali koji nisu štetni za okoliš. No, istodobno vrt za mene nije mjesto recikliranja predmeta koji nam više ne trebaju kao što je sadnja u automobilske gume ili korištenje plastične drške od metle umjesto potpornja. Mislim da otpadu jednostavno nije mjesto u vrtu. Na tu temu održavam i radionice, gdje polaznici izrađuju posude od betona, prolaze razne faze uzgoja, izrađuju kokedame ili rade male začinske vrtove. Na mojim radionicama svi moraju raditi. (smeh)

vrta“ je postao svojevrstan bestseler u oblasti publicistike. Tu su još i „Vrtlarski dnevnik“, „Mala vrtlarica“ i „Biljke koje neguju“. Da li nam ih možete bliže predstaviti ove književne naslove?

Ovde moramo da se dotaknemo i vaše stručne književne delatnosti – naslov „Zeleni kvadrat – zdravlje iz organskog

Zeleni kvadrat – zdravlje iz organskog vrta moja je prva knjiga o održivom, organskom vrtlarstvu. Temelji se na praksi pripreme vrta bez kopanja, tehnikama malčiranja, kompostiranja, izrade prirodnih biljnih gnojiva i sredstava za zaštitu koja nisu štetna za okoliš. Knjiga pruža odlične osnove, za sve one koji se prvi puta susreću s vrtlarstvom. Naslov Mala vrtlarica suprug i ja napravili smo kada je naša kćer imala 9 godina, tako da nam je poslužila kao inspiracija ali i kao model. Riječ je o interaktivnoj knjizi u kojoj djevojčica dobiva pisma od bake koja je slomila nogu i ne može se brinuti za svoj vrt. Prateći njezina pisma i upute s crtežima djeca mogu samostalno uzgajati neke jednostavne povrtne kulture. Knjiga Biljke koje njeguju posvećena je biljkama koje možemo uzgojiti u vrtu i koristiti za pripremu svežih maski, macerata, balzama i raznih jednostavnih pripravaka za njegu kože i kose. Imam diplome iz fitoaromaterapije i izrade prirodne kozmetike. To je moja velika strast.

Posmatrajući vašu dosadašnju praksu, lako dolazim do zaključka da je priroda vaš glavna inspiracija i pokretač. Možete li da nam kažete na koji način održavate ravnotežu, i uspevate da uskladite gajenje i negu biljaka i profesionalne zadatke sa svakodnevnim životnim obavezama? Šta je to što vas inspiriše i pokreće u ovo beskrajno ubrzanom svetu? U čemu pronalazite svoj mir?

Teško pronalazim mir, jer sam po prirodi takva da ne mogu dugo sjediti na jednom mjestu. Tada imam osjećaj da nisam produktivna i da gubim vrijeme. Sjedenje i uživanje u pogledu na vrt kod mene ne traje dugo jer odmah vidim sto stvari koje trebam napraviti. No to sam

ja. Mene zapravo najviše veseli rad. No priznajem, ponekad znam i pretjerati, čak i do mjere da „izgorim“ od previše posla, tako da sam sada u nekoj fazi smirivanja takta.

Da li postoje neke novine koje uvodite u svoj vrt ovog proleća? Koji su to najbitniji radovi koje izvodite na početku sezone?

Moj vrt još uvijek nije gotov pa i ove godine nastojim posaditi što više trajnica i ukrasnih trava kako bi dopunila svoj naturalistički vrt. No uzgajati ću i puno povrća. Ove godine fokusirati ću se na različite sorte rajčica da vidim kako se ponašaju u nepredvidivim klimatskim

okolnostima. Stoga, ovih dana naviše vremena provodim u stakleniku gdje uzgajam sve svoje presadnice.

Da li prikupljate stare sorte semena i koje su to vrste kojih se nikada ne biste odrekli u svojoj bašti?

Do sada sam uzgojila stotine starih sorti povrća i zadržala samo neke. Mnoge stare sorte salata više ne uzgajam jer su gorke, a rajčice koje izgledaju lijepo često nisu posebno ukusne, i previše su osjetljive. Stoga ne forsiram stare sorte pod svaku cijenu. Postoje mnoge nove selekcije koje su fantastične, prije svega kada se radi o salatama koje obožavam. No kada bih morala izdvojiti neke stare sorte, svakako bih pohvalila francusku rajčicu Marmande , sočnu i krupnu, odličnu za uzgoj na otvorenom.

Koja je vaša omiljena biljka u bašti i zašto? Koja vrsta vam je predstavljala najveći izazov za uzgajanje?

Najdraža biljka za mene je patlidžan. Ne postoji tako dobro jelo, kao patlidžan na

grillu. Volim ga u svim mogućim oblicima, i zato je svake godine obavezan dio mog povrtnjaka. No kada me pitate za izazov odgovor je - grožđe. Pozicija na kojoj se nalazi moj vrt, nema dovoljno sunčanih sati i dobre pozicije za uzgoj vinove loze, tako da do sada nisam imala dobre rezultate. No neću odustati. Ove godine nabavila sam nekoliko hibrida vinove loze koji su otporni na biljne bolesti i vjerujem da će bar jedan od njih biti uspješan.

Pošto ste po opredeljenju vegetarijanac, da li možete sa našim čitaocima da podelite jedan prolećni lagani recept, koji se često nalazi na vašem meniju?

Sada je proljeće, pa često pripremam gustu juhu od koprive. Budući da još na gredicama imam poriluka od prošle sezone, koristim ga odmah na početku pripreme za dinstanje na maslinovom ulju. Kada poriluk omekša, dodajem vode, začine i krumpir narezan na kockice. Kada je i krumpir mekan, ubacujem mlade listove koprive samo na nekoliko minuta. Nakon toga sve zajedno povežem štapnim mikserom i dobi-

vam gustu juhu prekrasne zelene boje i fantastičnog okusa. Ovu juhu vole svi, i djeca i odrasli.

Čitajući o vama saznala sam da proizvodite prirodnu kozmetiku, ali samo za lične potrebe, za sada. Koji su preparati koje najčešće pravite i od kojih sirovina? Da li vam je u planu da pokrenete neku ozbiljniju proizvodnju?

Za njegu kože koristim biljke koje uzgajam upravo za tu namjenu, Aloe veru, gospinu travu (kantarion), smilje, neven i mnoge druge. No kada dođe sezona krastavaca, volim napraviti i brzu masku za lice sa jogurtom, medom i zelenom glinom koja odlično hidratizira kožu nakon izlaganja suncu. Radim i paste za zube, aromatizirana ulja, balzame, serume i kreme, vrlo često po nekim svojim

spontanim receptima. Volim se igrati s raznim sirovinama i isprobavati nove ideje. No za neku ozbiljniju proizvodnju trebala bih pronaći i ozbiljnog partnera.

Kakvi su vaši planovi za ovu godinu i šta sve ljubitelji uzgajanja biljaka mogu očekivati u narednom periodu?

Ove godine u fokusu su biljke otporne na sušu. To je tema koja će biti posebno zanimljiva za mediteransko podneblje, jer mnogi ljudi na našoj obali i otocima završavaju vrtlarsku sezonu prije početka ljeta. No kako već godinama radim razne sustave hlađenja biljaka u povrtnjaku, uvjerena sam da je to smjer koji može dati dobre rezultate. Biti će tu i drugih tema, no za sada ih ne mogu otkriti.

Dragimženama…

Početkom marta u Podgorici, jedan prostor je na dva dana okupio žene iz različitih oblasti, ali sličnih zabrinutosti.

Radionica „Djelo žena u ekološkom pokretu“ , u organizaciji CZIP-a (Centar za istraživanje i proučavanje ptica) i uz vođenje Žakline Živković iz Polekola, otvorila je prostor za razgovore koji se ucrnogorskom diskursu ne vode često. Na početku radionice dobile smo jedno pitanje koje je ostalo u vazduhu i nakon što su se razgovori završili: koju borbu za prirodu nosimo u sebi? Odgovori su bili različiti, ali osjećaj je bio zajednički - svaka od nas nosi nešto što je veće od jednog dana, jednog projekta ili jedne uloge.

Istina je da još uvijek sabiram utiske, nakon ta dva dana provedena zajedno i stalno se vraćam istom osjećaju: koliko je bilo važno, i rijetko, biti u takvom prostoru. Za mene je to bio podsjetnik koliko su borbe koje nosimo stvarne, ali i koliko lakše postaju kada su podijeljene. Gledajući ih, pomislila sam koliko svaka na svoj način postavlja pred

svijet jedan ozbiljan zadatak - da bude bolji.

I uprkos svemu, ostaje osjećaj da je to moguće.

Ali, ono što me je tih dana možda najviše dotaklo, nije bila samo snaga tih borbi, već i njihova krajnost: umor, sumnja, potreba za podrškom, prostorom i razumijevanjem. Zato sam poželjela da razgovor nastavimo. Jednostavno, bez filtera, u mjeri koja nekom može biti lagodna i bez potrebe da se išta dodatno objašnjava. Ovaj tekst je pokušaj da se zabilježi makar djelić onoga što se tamo otvorilo - glasovi, osjećaji i iskustva velike težine i značaja, koji često ostaju na marginama. U nastavku su odgovori nekolicine žena koje su bile dio tog prostora. U cjelini, onako kako su podijeljeni.

A dok željno iščekujem neko od naših prvih post-radionica okupljanjahvala im.

Jovana Božović

Jelena Zeković

Lekić

Koju borbu za prirodu nosite u sebi?

Jovana Božović: U sebi nosim borbu za rijeku koja ne mora i ne treba da dokazuje da vrijedi da postoji. Borbu da pokažem da ona nije resurs, stvar koju treba koristiti, već dio prirodne cjeline sa kojom treba da živimo u skladu. Borbu za oslobođenje sebe i drugih žena od položaja u kom nas, kao i rijeke, cijene onoliko koliko im koristimo.

Nevena Petković: Borba za prirodu za mene je počela kad sam bila dete – uz prvo upoznavanje sa njom, iako toga naravno nisam bila svesna. Čini mi se da od kad se rodila ljubav prema prirodi, istovremeno je počela i borba za nju, a što sam je više upoznavala i u njoj boravila, upijala je i učila, sve sam bila svesnija koliko je fascinantna, koliko je važna i koliko je potrebno da je zaštitimo. Tako je u čitavom tom procesu odrastanja, negovanja ljubavi prema prirodi, proizašla i borba, koja se danas odvija kroz moj posao, istraživanje prirode i njenu zaštitu, ali i u svakodnevici –kroz razgovor sa ljudima, podsticanje na očuvanje životne sredine, pokušaje da u najmlađima probudim tu iskru i želju da je upoznaju i razumeju koliko nam je važna.

A koju borbu svakodnevno nosite za sebe?

Jelena Zeković: Što sam starija, sve više cijenim mir i boravak u prirodi. Iako živim ukvartu koji je donekle zelen, svakodnevica donosi i drugu stranu: izgradnju, lošu infrastrukturu i niz prepreka na relaciji kuća–vrtić–posao. Dešava se da dan, još prije osam sati ujutro, već postane stresan. Posebno me pogađa suočavanje s nekulturom, nemarom, nedostatkom empatije i opšte svijesti o svijetu u kojem živimo i u kojem odgajamo djecu. Kao majka dvoje mališana, stalno razmišljam otome u kakvom okruženju odrastaju i kakvi ih ljudi okružuju.

Marija Lekić: Moja svakodnevna borba je da uprkos pritiscima, obavezama i brzini svakodnevice ne zaboravim svoje ja, tj. želje i htjenja i šta je meni važno.

Jovana Božović: Svakodnevno odučavam tragove načina življenja koji nisu uskladu sa tim kako se osjećam i kako razmišljam. Trudim se da sve sitne zabrane, kritike i pravila koja sam usputno čula ili još sitnijim slovima čitala, zamijenim strpljenjem i nježnošću. Trudim se da imam povjerenje u put kojim idem, bez želje da znam šta slijedi.

Vanja Cicmil: Uporna borba koju nosim je da živim svoje vrijednosti, u sistemu i okruženju koji ih često ne prepoznaju i ne podržavaju. Za mene ekofeminizam objedinjuje sve te vrijednosti i borbe. Nekad sam glasna, ali sam vremenom izgubila potrebu da bilo šta dokazujem ili objašnjavam, pa biram da budem tiha i odlučna u načinu na koji radim, komuniciram i postavljam granice.

Nevena Petković: Kako sam intenzivno upućena na dešavanja u životnoj sredini, kako pozitivna, tako i ona koja na nju negativno utiču, često bivam preplavljena vestima o zagađenju, novom slučaju krivolova, uništavanja staništa, suludim idejama investitora o brzom profitu, na uštrb prirode kao našeg najvrednijeg resursa. Ponekad se čini da su naši napori da je sačuvamo preslabi, nedovoljni u odnosu na intenzitet njene degradacije, što može biti veoma demotivišuće. Osećaj da jedan teško postignuti korak napred potisnu dva unazad mi nije stran, i znam da ga delim sa svima sa kojima sam u ovoj borbi. To je nešto što me, moram priznati, često odvlači u pesimizam i sumnju da li ćemo uspeti da se izborimo sa vetrenjačama zvanim zagađivači i kapitalizam.

Šta vam pomaže da istrajete u toj borbi čak i kada je teško?

Jelena Zeković: Iako me ove gore pomenute stvari duboko pogađaju, ono što ovu borbu čini vrijednom jeste mali svijet koji stvaram unutar svoja četiri zida, sa svojim najbližima. Snagu pronalazim u navikama koje zajedno gradimo: onima koje nas čine boljima i ispunjenijima. Svaki mali korak koji napravimo za prirodu ima značaj. Volimo boraviti u prirodi, nosimo cegere umjesto plastičnih kesa, pokupimo smeće kad ga vidimo i odložimo ga tamo gdje pripada. A kada je najteže, podsjetim se da ta mala bića, od dvije i četiri godine, već razumiju te vrijednosti. Tada osjetim sreću i nadu, jer svijet ostaje njima - generacijama koje će, možda, znati više cijeniti sve ono što mi često uzimamo zdravo za gotovo.

Marija Lekić: Pomaže mi uvjerenje da sve što radim ima viši cilj, čak i kada rezultati nijesu odmah vidljivi. Posebno mi znači ideja „reinvent myself“, kao podsjetnik da uvijek mogu da se mijenjam  i iznova pronađem sebe, bez obzira na okolnosti.

Jovana Božović: Pomaže mi to što osjećam i prepoznajem smisao onoga što želim da postignem. Pomaže mi jednaka briga o suštini i o detaljima. Jako sam zahvalna na tome što sam sa bliskim ljudima stvorila odnos povjerenja, razumijevanja i nježnosti, što mi pomaže i u svim borbama koje borim.

Nevena Petković: Ljudi kojima sam okružena. Oni koji upravo moj pesimizam obasjaju novom idejom, novom snagom, rečima podrške i podsećanjem da u borbi nismo usamljeni, da će jedan povući kada drugi zastane, da će podeliti svoju snagu kada je tebi potrebna. To sam doživela nebrojeno puta i svaki put upali. Pomaže mi i da se u tim trenucima vratim prirodi, samo u njoj budem i pustim da me nahrani, da me podseti na sve uspešne priče i važnost svakog

koraka ka njenoj zaštiti, da i onaj koji nam se čini uzaludnim ima svoje mesto i moć da pokrene veliku promenu.

Šta za vas znači podrška - i da li je ima dovoljno?

Jelena Zeković: Za mene podrška znači istinski trud da razumijemo jedni druge, da se stavimo u tuđu kožu. Tek tada možemo pružiti pravu podršku. Empatija je temelj svega toga. Ima li je dovoljno? Nažalost, ne onoliko koliko bi trebalo.

Marija Lekić: Podrška je osjećaj da nisam sama, da postoji neko ko razumije, čak i bez mnogo riječi. Ima je, ali često zaboravimo koliko je važno da je i sami pružamo drugima.

Jovana Božović: Podrška je kad mi Mimi pozajmi lap top, jer je moj prestao da radi; kad Bani pođe sa mnom na stočnu pijacu da kupim kravice koje treba da doniram stočarkama preko projekta; kad me Jovana pozove da odem sa njenim sinom na radionicu u vrtiću, gdje očevi treba zajedno sa djecom da prave poklon za majke za 8. mart, jer njegov otac nije prisutan; kad mi majka napravi omiljeno jelo, jer zna da se ne osjećam dobro; kad brine o mojim biljkama kad ja ne stižem; kad Duda na radionici dobrotske čipke uzme moj rad i sama mi izveze neki komplikovani detalj, da bi mi pokazala kako se to radi; kad odem sa Dinom kod doktora, jer znam da će joj tako biti manje stresno; kad je Sonja u dva ujutru spremna da me posavjetuje oko pisanja rada za fakultet. Podrška je isprepletanost odnosa u kojima radimo lijepe i važne, a nekad tako male stvari, iz ljubavi i razumijevanja. Ima je i više nego dovoljno, pa se lako i širi.

Vanja Cicmil: Podrška za mene znači prostor gdje mogu da budem autentična i svoja, i te sam prostore gradila kroz godine. O podršci i osnaživanju često mislimo kao o velikim gestovima, ali ona je najčešće u malim stvarima, kada primijetimo jedna drugu, pošalje-

mo poruku ohrabrenja onda kada je potrebna.

Nevena Petković: Za mene je podrška dobra, neosuđujuća zajednica gde se osećam sigurno da podelim svoje misli, ideje, poteškoće. Takvih zajednica nikad dosta, posebno danas kada smo svi preplavljeni i pre svega nam treba kvalitetan, topao razgovor i dobar zagrljaj. Upravo smo na putu da jednu takvu zajednicu napravimo – zajednicu žena, borkinja za prirodu, za njeno, a samim tim i naše zdravlje, uz siguran prostor za razmenu i delovanje. S obzirom na to kakve nas žene okružuju, sigurna sam da smo na dobrom putu da to i ostvarimo, kroz formiranje prve mreže žena za zaštitu prirode u Crnoj Gori!

Šta je ostalo sa vama nakon ova dva dana?

Jelena Zeković: Ova radionica ostavila je snažan utisak na mene, najviše zato što sam shvatila da nisam sama u svojim borbama i izazovima. Iako nosimo različite terete, neke manje, neke veće, osjećaj zajedništva i međusobnog razumijevanja bio je najvrijedniji. Uz sve novo znanje koje sam stekla, nosim sa sobom i jednu još važniju spoznaju: nismo same.

Marija Lekić: Ostao je osjećaj da zajedništvo nije samo riječ, već stvarna snaga; kao i želja da ideje koje su se iznjedrile tokom susreta, zažive u stvarnosti.

Jovana Božović: Prelijepa energija razmjene osjećanja, znanja, iskustava. Bolje upoznavanje žena sa kojima sarađujem, i dostizanje veće bliskosti. Želja za više učenja o ekofeminizmu, više druženja, i za pokretanjem mreže podrške za žene u ekologiji i srodnim oblastima, u Crnoj Gori.

Nevena Petković: Radionica o ekofeminizmu spojila je najlepše: ljubav

prema prirodi i snagu žena. Podsetila nas je šta sve nosimo u sebi, povezala mnoge od nas koje se prethodno nismo poznavale, bila nam je ta iskrica potrebna za dalju borbu. A kad se mi žene udružimo – zna se da pomeramo planine. I to baš da bi one ostale tamo gde pripadaju: netaknute, kao i svaka livada, močvara, ptica i travka. Baš u inat zagađivačima!

Umjesto zaključka…

Jelena Lacman: U susret proljeću, osvanuo je poziv za dvodnevnu ekofeminističku radionicu. Prijavila sam se, ali priznajem - nijesam bila optimistična i nijesam očekivala mnogo. U aktivizam sam ušla braneći prirodu, i duboko patim zbog svega što prijeti njenom uništenju ili zagađenju na bilo koji način. Par godina kasnije u moj život ulazi pojam – ekofeminizam. Pitala sam se čemu to, jer nijesam ljubiteljka ni savremenog feminizma, koji čini mi se, donosi više štete nego koristi. Sa takvom konfuzijom u mislima, u sali sa dvadesetak žena koje uglavnom ne poznajem, ali i poznatim osjećajem tjeskobe prošao je prvi dan.

Drugog dana, stvari su se drastično promijenile još na samom početku. Potpuno iskreno i ranjivo priznajem, te

žene su mi raspukle balončić u kome sam živjela do tada, a da nijesam ni bila svjesna da postoji, od čega je sačinjen i koliko me udaljava od mene same, života i drugih žena. Iako nikada nijesam bila jedna od onih koja podmeće nogu drugoj ženi naprotiv, nesebično sam pružala podršku kroz svoj rad, ali i paralelno živjela u jednom snažnom (podsvjesnom) uvjerenju da je „žena ženi vuk“ koja je bojala moje osjećaje, te sam zazirala od ženske podrške, bliskosti i pružanja ruke meni. Ne vjerujući u iskrenost namjere i dobrobit koja se nudi, očekujući uvijek iznova izdaju i kritiku. S druge strane, komunikacija sa muškarcima bila je laka. Ali u kom grmu leži zec?! Leži u tome da sam se sa muškarcima trudila biti mangup, drug, doskačući im u njihovim sposobnostima i šalama, sklanjajući i skrivajući ženu u sebi koja bi mogla biti „laka meta“. Čuvajući svoju ranjivost, srž ženskog bića,

umanjivala sam se i zakopala sebe negdje duboko, praveći se jačom nego što jesam. Ali na muški način jačom. A na ovoj radionici, okružena grupom žena koje svoju snagu crpe upravo iz svoje ranjivosti i srčanosti, pali su i moji oklopi, pogled na žensko okruženje se izmijenio i u meni je zaiskrilo jače nego ranije. Moje novo iskustvo kaže: Bezbjedno je žena biti među ženama.

Neki stari arhetipski sthrahovi, rivalstva i iskustva bili su mi živi u kostima, ali sa buđenjem ovog proljeća, budi se iz

dugogodišnjeg sna i snažna iskonska boginja u meni, u tim istim kostima

živjela je i ona, spremna da sada izađe, i iz pravog izvora, uz pravu žensku podršku vodi dalju borbu za prirodu i istinsku žensku slobodu sa još većim žarom nego do sad!

Eto, to je meni donijela ova radionica, na koju sam pošla kao na još jednu obavezu, a sa nje otišla kao nova žena. Hvala njenim organizatorkama, voditeljki, kao i Zvjezdani na prilici da o ovom svom preporodu pričam!

Pripremila:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

Fotografije: privatna arhiva

Ko su žene koje ponosno i sme-

lo stoje iza vrednosti koje počivaju na ideji odbrane javnog interesa i opšteg dobra? One su heroine našeg vremena koje svojim radom, znanjem, soli-

darnošću i željom da zastanu, saslušaju i prepoznaju različite ekološke probleme pletu okom nevidljivu, čvrstu mrežu podrške širom naše zemlje. U razgovoru koji sledi, ugostili smo Ivu Marković, jednu od inicijatorki

Mreže, kao i neke od njenih čla-

nica: Nusretu Brunčević novinarku i ekološku aktivistkinju iz

Novog Pazara, Draganu Arsić iz

Novog Sada i pokreta Odbranimo šume Fruške gore, i Udruženja za zaštitu šuma i Anu Dža-

kić iz Beograda i udruženja Bela čaplja iz Krnjače.

Iva

Marković,

jedna od inicijatorki Mrezˇe zˇ ena za zaštitu prirode i zˇ ivotne sredine

Draga Iva, reci nam za početak iz koje

ideje je iznikla Mreža žena za zaštitu prirode i životne sredine?

U ekološkim borbama pre 2020. godine nekoliko nas aktivistkinja primetilo je da postoji puno žena koje rade ogroman posao za zaštitu životne sredine, pokreću zajednicu svojim kontaktima, istražuju probleme i obraćaju se institucijama, mire različite interese, organizuju edukativne događaje i proteste, međutim kada bi se upalile kamere ili došlo do nekih pregovora, uvek bi se

povlačile i prepuštale reč saborcima. I to nas je nekako uznemiravalo, morale smo nešto da uradimo da ohrabri-

mo svaku lokalnu aktivistkinju, tako da mreža nije toliko nastala iz neke planirane ideje nego iz „neizdrža" da bude-

mo ravnopravne, ne PROTIV naših dragih saboraca, već ZA naše saborkinje.

Jedno od prvih ideja za ime bilo je „žene reke“ jer se većina nas tada bavila rekama, ali i jer simbolički spajamo, ulivamo borbe, nastavljamo da tečemo, tihom vodom breg ronimo, a imamo i nezaustavljivu snagu kad zatreba.

Koliko članica za sada broji Mreža, i koja su to dešavanja i potrebe koje ih inspirišu da se priključe jednom ovakvom pokretu?

Krenule smo nas dvadesetak, a danas je tu preko stotinu veoma različitih žena, iz sela i gradova, koje se bave šumama, rudnicima, opasnim otpadom, vodom, zaštitom živog sveta... Pomislili biste da mi pričamo samo o ženama, feminizmu i tzv. „ženskim temama“, ali nas u mreži najviše zanimaju ekološke teme, to je naša strast i mi smo tome posvećene, samo što nam je lakše da dođemo do reči i umesto da se takmičimo, volimo da se dopunjujemo i razmenjujemo ideje sa jednakim međusobnim poštovanjem.

Ko sve može da se pridruži Mreži žena za zaštitu prirode i životne sredine i na koji način?

Mreža okuplja ekološke aktivistkinje i druge žene koje se bave zaštitom život-

ne sredine, i volele bismo da to ostane okvir za priključivanje. Na događajima imamo i gošće i goste, nismo zatvorene

za saradnju i razmenu znanja, često se žene van naše teme oduševe samom idejom i pitaju da se pridruže. Međutim, jako nam je važno da ovo sačuvamo kao siguran prostor za sve koje imaju slično iskustvo i mogu vrlo lako da se razumeju. Širi ekološki pokret je jako aktivan i uvezan, dugo smo već saborni i skoro svi se znamo ili barem prepoznajemo nečiji rad, tako da žene članice same predlažu nove, koje naša skupština usvaja uživo na sastancima.

Koje su to aktivnosti koje ste do sada sprovodile? Na koje od njih ste naročito ponosne?

Svaki naš sastanak je povodom borbe u nekom kraju naše zemlje. Dogovaramo se da se nađemo uživo onima kojima smo najpotrebnije, na primer, o šumama smo pričale na Fruškoj gori, za borbu protiv ekstraktivizma smo otišle

na Homolje, o poljoprivredi smo pričale u Kniću, kad je bilo SLAP suđenje na-

šoj članici Dragani Arsić, idemo ispred suda u Novom Sadu. Napisale smo malo istraživanje i preporuke o budžetu za životnu sredinu iz perspektive žena. Ipak, svaka od nas već ima puno aktivnosti u svojim organizacijama, te je ovo mreža pre svega solidarnosti i podrške.

Na čemu trenutno radite i koji su to problemi koje će se naći u vašem fokusu u bliskoj budućnosti?

Za ovu godinu, dogovorile smo da moramo hitno da se pozabavimo temom

požara i civilne zaštite. Srbija se nažalost nalazi u regionu koji se usled klimatskih promena brže zagreva u odnosu na neke druge zemlje i prete nam još ozbiljnije suše i nestabilno vreme, uključujući i poplave. U ovakvim ekstremnim situacijama koje ne smeju više nikog da „iznenade“ žene statistički više trpe, da li zbog direktnog stradanja, da li sekundarno zbog tereta koji im ostaje u takvim uslovima – briga o bolesnima, starima, deci, higijeni i hrani, to je sve nemoguće kada nemate čistu vodu, kada ostanete bez puta zbog poplava ili bez doma, šume ili useva zbog požara. Nismo baš sigurne za institucije, ali mi smo rešile da počnemo da se samoorganizujemo.

Žene iz Mreže

Dragana Arsić

Novi Sad, pokret

Odbranimo šume Fruške gore, Udruzˇ enje za zaštitu šuma

Ana Džakić

Beograd, udruzˇ enje

Bela Caplja iz Krnjace

Nusreta Brunčević

Novi Pazar, novinarka i lokalna ekološka aktivistkinja

Šta vas je inspirisalo da se pridružite Mreži?

NUSRETA: Za priključivanje Mreži inspirisala me borba gotovo svake aktivistikinje koja je dio Mreže. Svako od nas ima neverovatnu snagu u sebi kada vjeruje u dobro, međutim, kada se te snage ujedine to dobro postane ostvarivo. Inspirisala me je misao da je veća šansa da se ostvari sve ono što želimo našoj zemlji i u našoj zemlji kada smo zajedno.

ANA: Inspiraciju da pristupim Mreži pronašla sam u članicama mreže, prirodno. Njihova dela i njihova hrabrost inspirišu ali i pozivaju na podršku. Verujem da smo sve mi čule više puta reči poput „Ne vredi to” ili „Džaba to radiš”, e to je ono što mora da se promeni iz nesvesti u svest.

DRAGANA: U Mreži sam od samog početka, od njenog osnivanja koje je inicijalno bilo vezano za borbu protiv izgradnje malih hidrocentrala na planinskim rekama na Staroj planini i području Ibarskog sliva oko Kraljeva. Ujedno zajednička borba lokalnog stanovništva, aktivistkinja i aktivista je bila

za mene lično vrlo inspirativna, pa su se te 2019. godine nekako baš poklopili počeci rada našeg ekološkog pokreta „Odbranimo šume Fruške gore” i ubrzo nakon toga i formiranje zajedničke platforme za zaštitu prirode sa saborkinjama.

Koja su polja vašeg delovanja?

ANA: Polje ili polja mog delovanja su na terenu i kroz administraciju, obrazovanje i nauku. Od radnih akcija, preko blokada, edukacije u prirodi, sve do učešća u javnim postupcima.

DRAGANA: Sa svojim saborcima i saborkinjama iz pokreta Odbranimo šume Fruške gore, fokusirana sam na šume i zaštićena područja prirode, a pre svega na Nacionalni park Fruška gora. Ona je kao zaštićeno područje prirode najviše kategorije zaštite izložena enormnoj komercijalnoj eksploataciji šuma, uništavanju biodiverziteta, i zanemarivanju bitnih benefita šuma. Šuma se na Fruškoj gori seče na 97% površine i od te seče šuma se pravno lice sa 140 zaposlenih finansira, što je potpuni apsurd. Da bi se dostigao trenutni evropski ekološki model uprav-

ljanja šumama u zaštićenim područjima, prihvatljivi neintenzivni obim seča bi trebalo da bude ne veći od 10-25% površine. Upoređujući ove brojke više, jasno je da našim šumama upravlja eksploatacioni šumarski lobi jer posle bakra na drugom mestu je izvoz drvne sirovine. Bavimo se terenskim istraživačkim radom kroz koji uočavamo, ne samo neekološko upravljanje šumama i prirodom, već otkrivamo i nezakonite aktivnosti za koje podnosimo inspekcijske prijave. Nakon 9 godina rada argumentovano tvrdimo da je zaštita prirode u Srbiji potpuno zanemarena i podređena raznim eksploatacionim interesima, a to je direktna posledica zakona, planova, programa, projekata koje donosi zakonodavna i izvršna vlast, dakle vladajuća politička elita.

NUSRETA: Kao glavna i odgovorna urednica medija TAKT, pored toga što radim različite priče vezane za trenutno stanje po svim pitanjima u našoj zemlji, takođe i pišem, vodim emisije, ali sam dio i Zbora građana i dio tima za zaustavljanje rudnika na Rogozni. Rogozna je planina u blizini Novog Pazara, sa koje teku izvori vode za okolna sela, ali koja je itekako važna za očuvanje

makar malo zdravog vazduha u našem gradu.

Koje ekološke ciljeve želite da ostvarite i na koji način?

DRAGANA: Zagovaramo sistemska rešenja u sektoru zaštite prirode i u šumarstvu, što znači da se zalažemo za donošenje krovnih strategija o zaštiti prirode i šuma u kojima će priroda imati status vrhovne nacionalne vrednosti, a samim tim i status prioritetne zaštite kao uslov opstanka naše društvene i državne zajednice. Glavni cilj je da se promeni tretman šuma, da se planovi gazdovanja šumama usklade sa prioritetom zaštite prirode, biodiverziteta, klimatskim potrebama, zdravstvenim, duhovnim, antierozivnim i drugim opštekorisnim funkcijama šuma, koje su sada potpuno zanemarene.

NUSRETA: Novi Pazar ima najzagađeniji vazduh u Evropi. Često je na prvom mjestu po pitanju zagađenja. Prijeti nam otvaranje rudnika. Cilj je da se rudnik zaustavi, a po pitanju vazduha cilj je dodatni pritisak na sistem koji će raditi na uređivanju te situacije. Načini zaustavljanja rudnika u Srbiji ili borbe

za bilo koje zdravo pitanje su jasni –ovdje se ništa ne rješava lakim putem, uvijek je sve teže i uvijek sve mora protestom, blokadama, stajanjem ispred mašina i onih koji žele da nam ukradu ono što je naše. Ne postoji drugi način u korumpiranom sistemu. Naravno da se trudimo da što više dokumenata pošaljemo državnim institucijama kako bi ostalo sve zapisano, ali znamo i da je to mali pritisak u odnosu na onaj koji se desi kada se ujedinimo i pokažemo snagu jedinstva u odbrani svoje zemlje.

ANA: Ekološki cilj bi morao biti buđenje ekološke svesti na svim nivoima i u svim generacijama, sa akcentom na mladima jer je „budućnost ipak njihova”. Kada ekološka svest bude na zadovoljavajućem nivou, šanse za stvaranje ekoloških problema i propusta će se znatno smanjiti. Moj cilj je da kao nacija dođemo u fazu gde će svaki pojedinac umeti da prepozna i reaguje na ekološki problem. No, to je dug put.

Koja je to zamisao koja vas gura napred i koliko je za to bitna podrška saborkinja?

NUSRETA: Prije svega ću odgovoriti

da je podrška saborkinja najvažnija u svemu ovome. Na prvom protestu koji smo organizovali, upoznala sam ekipu iz Pravo na vodu i sama pomisao da su došli iz Beograda da podrže našu borbu za čistu rijeku, je bila dodatna snaga koja nam je trebala u tom trenutku jer smo mislili da nas niko ne čuje i da smo sami. Iz godine u godinu sve više vidimo da nismo sami. Ovaj režim nas je godinama udaljavao jedne od drugih, nametali su nam, kroz svoje takozvane medije, razlike i mi nismo videli sve te sličnosti koje imamo i koje nam trebaju, koje su zapravo ono što mi jesmo – ljudi! Ljudi koji imaju pravo na čistu vodu, čist vazduh i zdravu zemlju, a ovakav sistem nam to uskraćuje. Ono što me gura naprijed je ljubav. U ovoj zemlji se ne ostaje zbog bogatstva, bogatstva ima mnogo više na nekim drugim stranama, preko drugih granica, ovdje se ne ostaje zbog šansi, meni su šanse nikakve u zemlji đe se poslovi i prilike dobijaju preko članske karte određene partije, mene ovdje gura naprijed ljubav. Ljubav prema suprugu kojeg sam baš u ovoj zemlji upoznala, ljubav prema djetetu koje sam u početku najvećih protesta rodila, ljubav prema roditeljima koji nisu odavde otišli kada je bilo

za njih najteže, ljubav prema svakom parčetu zelene površine, prema Pešteru, prema svemu onome što čini ovu zemlju lijepom a što nam ne dozvoljavaju da vidimo.

DRAGANA: Ideja ekološke ekonomije umesto eksploatacione ekonomije je zapravo vrednosni stav koji nas okuplja i u pokretu Odbranimo šume Fruške gore i u Mreži žena za zaštitu prirode. To je vrednosna spona koja nas svrstava na istu, pravu stranu, na stranu javnog interesa i opšteg dobra. Ekološka ekonomija je ekonomija blagostanja i za ljude i za prirodu, jer je zasnovana na trajnoj zaštiti prirode, na obrazovanju, vladavini institucija, pravnoj državi i socijalnoj pravdi. Ona je suprotna eksploatacionoj ekonomiji u kojoj se devastiranjem prirode manjina bogati, a većina siromaši i trajno gubi zdravu životnu sredinu. Solidarnost i podrška u lokalnim

borbama je jako bitna, i zato Mreža

žena ima i ulogu osnaživanja saborki-

nja jer poruka da nisu same naročito u manjim sredinama daje dodatnu energiju, naročito ako su saborkinje izložene nekom vidu institucionalnog i pravnog nasilja ili tužbama moćnika. Tužbe moćnika, prepoznate kao SLAPP tužbe, su novi vid pravnog nasilja i Mreža

žena je platforma koja pruža podršku

saborkinjama ne samo u Srbiji već i u regionu. Zajedno sa svojim saborcima

sam bila na udaru SLAPP tužbi, tako da znam koliko je bitna podrška i Mreže

žene i opšte javnosti u dugotrajnim i brojnim sudskim postupcima.

ANA: Zamisao koja me gura napred je zapravo osvrt na vreme koje je posve-

ćeno radu u zaštiti životne sredine, na događaje koji su se desili, na ljude koji su se pojavili i umrežili. Saborkinje i njihova podrška su neizostavan deo ovog

procesa. Kako bih mogla da dozvolim da odustanem ikada, uzimajući u obzir navedeno? Ne postoji kao opcija, ovo je moja životna misija.

Šta je to što želite da ostavite za generacije koje dolaze?

NUSRETA: Ono što želim da ostane poslije mene, iskreno prvo želim i ja da doživim. Želim da doživim čist vazduh u mom gradu, želim da doživim zaustavljanje kopanja Rogozne i izgradnju omladinskog kampa sa programom za mlade iz dijaspore, da im nije smaranje kada dođu u Novi Pazar već da imaju nedjeljni program na Rogozni, da je istražuju, ispitaju i dive se različitim vrstama ptica, cvijeća i piju vodu sa čistih izvora. Želim da dočekam uređeniji sistem u kojem se poštuje čovjek, ali ispravan čovjek, u kojem se jasno koriguju sve nepravilnosti i devijacije bez izutetaka.

ANA: Generacijama koje dolaze želim da ostavim čiste reke i priobalja koja su prizor iz bajke a ne beskonačne deponije. Želim da im ostavim razum i svest,

veštine i discipline, da ih niko nikada ne prevari i da im ne uzimaju pravo na čistu okolinu.

DRAGANA: Moj san je da sva zaštićena područja budu istinski i suštinski zaštićena, ne samo formalno pravno, a to jednostavno rečeno znači da imamo ekostistemsko integralno upravljanje zaštićenim područjima u kojem će vodeću upravljačku ulogu imati subjekti zainterseovani za zaštitu prirode, a ne za eksploataciju. Želim da Srbija što pre preuzme sve dobre prakse upravljanja zaštitom prirode iz regiona. Želim da Srbija ima sačuvanu prirodu i čistu životnu sredinu kao u Sloveniji i to nije nedostižno, kao što ljudi često kažu kad se spomene Slovenija. Potrebno je „samo” da se kao društvo dogovorimo da naš pravac razvoja i cilj razvoja bude dobrobit i za prirodu i za ljude, i da se tog pravca držimo kao trajne strategije i političke konstante koja će važiti za sve političke aktere bez obzira na promenu vlasti. Za ostvarenje ovog sna potrebno da budemo budne, borbene, uporne i solidarne, kako mi kao Mreža žena tako i mi kao celokupno pobunjeno društvo.

o umetnosti sa umetnicama

Nova rubrika: Olfaktorne priče, gošća Frančeska Bianči; Kristina Pirković: na međi između prirode i čoveka; Opera nije mrtva; Izložba Flow Natalije Miladinović; Balkan Textinnale: tekstil kao sredstvo povezivanja; Ikebana, žene i revolucija u japanskim učionicama

OLFAKTORNE PRIČE

Intervju:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

FRANČESKA BIANČI ispred

FRANCESCA BIANCHI PERFUMES

Kao devojčica sa 5-6 godina započela sam svoju prvu parfemsku kolekciju. U to vreme, impresionirana mirisom koliko i samim bočicama, započeo je moj ritual testiranja parfema koji bi se našli u mom okruženju. Primećujući moju zainteresovanost mirisima, moja baba koja je celog života bila veoma strastvena ljubiteljka parfema, počela je da mi odvaja svoje bočice i poklanja ih svakog puta kada bi parfem bio pri kraju. Sećam se da sam već u tom uzrastu, pre polaska u školu, sa drugaricom imala dve omiljene igre: biblioteke i parfimerije. U našoj improvizovanoj parfimeriji su bile izložene staklene bočice sa tom čarobnom tečnošću: Laguna Salvador

Dali, Roma Laura Biagiotti, Gloria Vanderbilt, AnaisAnais i LouLou od Cacharel-a, 1881 od Cerruti-a. Zatim su se kolekciji pridružili i Poeme od Lancôme-a, Eden Cacharel, Organza od Givenchy-a,

Moja olfaktorna priča: -

CK One od Calvin Klein-a dok su neki od favorita koji su mi obeležili kasne tinejdžerske godine i vreme upisa na fakultet Couture! Moschino, Pure Poison

Dior, Gucci Rush… Kolekcija se s godinama uvećavala, smenjivali su se favoriti, puno je tu mirisa po kojima pamtim neke ljude i periode svog života, a ono što se za sve to vreme nije promenilo jeste želja za istraživanjem novih mirisa i pravljenje svojih kombinacija lejerovanjem. Onda sam u nekom momentu u periodu korone završila kurs prirodnog parfimerstva, što me je ohrabrilo da više eksperimentišem sa eteričnim uljima i prirodnim materijalima, a kao najopipljiviji rezultati tih istraživanja su mirisne sveće od sojinog voska, koje za sebe i bliske ljude pravim u posebnim glinenim posudicama koje sam sama izvajala.

Teodora Kovrlija

Miris ima tu snagu da nam popravi raspoloženje, pruži dodatno samopouzdanje, podseti na neke ljude i događaje, i vrati nas tamo gde smo možda zaboravili da smo ikada bili. I sve to se može dogoditi u svega par sekundi, čak i pre nego što je naš um shvatio odakle stiže ovaj nadražaj, čime ovo čulo koje je nekako najmanje istraženo zaista možemo posmatrati kao supermoć. I kad je već tako, ko bi i zašto želeo da miriše kao i svi drugi? Iz strasti prema mirisima, i velikog divljenja prema ljudima koji se bave kreiranjem parfema odlučila sam da pokrenem novu rubriku u kojoj ću nastojati da predstavim kreatore parfema, a prva koja zvanično otvara ovu rubriku je fantastična Frančeska Bianči.

Frančeska dolazi iz sveta izdavaštva, njeno profesionalno usmerenje je bila istorija umetnosti ali je dugogodišnja strast ka parfemima inspirisala da pokrene svoj niche parfemski brend koji ove godine zaokružuje deset godina postojanja. Za to vreme stvorila je neverovatnu kolekciju mirisa za koji su najadekvatniji naziv „tečne emocije“. U njenom parfemskom portfoliju se ističu animalni, zavodljivi i kožasti parfemi poput Under My Skin, Sex and the Sea, Sticky Fingers, Tyger Tyger, The Dark Side, Exquisite Affair, Obsessive Devotion… kao i oni koji će vas iznenaditi neočekivanim notama i mirisnim pričama i uvući u svoj svet, odakle ćete svoja istraživanja olfaktornih iskustava nastavljati sami.

Za početak, ispričaj nam kako si se zaljubila u parfeme i tu suptilnu umetnost pričanja priča kroz olfaktorna iskustva?

Oduvek sam bila fascinirana parfemima, počevši od onih koje su moji roditelji nosili dok sam bila dete. Kao tinejdžerka, kupovina mog prvog parfema (Dior Poison) delovala je kao ulazak u jednu drugačiju dimenziju - intimnu, tajnu, ali izuzetno moćnu. Pripovedanje je došlo kasnije, kada sam počela da stvaram. Ne mogu reći da je pripovedanje moja strast. Volim da pišem, ali više iz potrebe. Suština je u tome da je pripovedanje u našem brendu autentično, nije marketinški trik. Ako nemam opsesivnu misao, emociju ili sećanje koje pokreće moju kreativnost, jednostavno ne mogu ništa da stvorim. Pripovedanje se dešava spontano, nakon što završim umetnički projekat. Tada uzimam sve beleške

koje sam tokom procesa pisala za sebe i oblikujem ih u jednu celovitu verziju.

Kako je izgledao proces transformacije od ljubitelja i kolekcionara do krea-

tora parfema? Da li si u tom poduhvatu imala pomoć i smernice budući da si samouka parfimerka?

Bio je to veoma dug proces. Nisam pratila strukturisan put, već sam učila i eksperimentisala. Pošto sam godinama sakupljala parfeme pre nego što sam počela da pravim sopstvene, mnogo sam se bavila njihovom dekonstrukcijomuglavnom remek-delima 20. veka. U poslednje vreme sam prestala da se fokusiram na njih, jer želim da se udaljim od etikete „vintage vibe-a“. Koliko god da volim kreacije drugih brendova, trudim se da ih ne mirišem, jer ne želim da budem pod njihovim uticajem. U poslednjih nekoliko godina pohađala sam privatne časove kod veoma pozna-

tog parfimera u Parizu, što mi je pomoglo da strukturiram svoje znanje. Do tada sam već razvila snažan unutrašnji pravac, pa sam stilski zadržala samo ono što mi je bilo potrebno. Biti samouk može biti ograničenje, naročito ako aktivno ne radite na proširivanju znanja, ali može biti i sloboda. Pošto niste oblikovani jednim određenim sistemom, primorani ste da razvijete sopstveni jezik.

ljude i događaje za koje smo mislili da smo ih zauvek izgubili iz sećanja. Tvoj rad u parfimerstvu je u velikoj meri baziran upravo na emocijama i potrebi da, kroz svoje mirisne kompozicije, dotakneš najintimnije delove duše onih koji koriste tvoje mirise. Koliko su ti u tom smislu, u radu važne kulturološke poveznice ali i rad na kolektivnom nesvesnom?

Mirisi imaju tu moć da nas u momentu vrate u neke trenutke i podsete na

Postoje dva nivoa povezivanja sa ljudima. Svakako postoje kulturni elementi

koji prožimaju moje kreacije - pesma, film, muzika ili lično sećanje koje je univerzalno prepoznatljivo. Trudim se da koristim kulturne elemente koje svako može da razume. Na primer, u Once

Upon A Time koristila sam iskustvo igranja sa brašnom u kuhinji, guljenja mandarine ili šećerne vune na vašaru - reference koje su gotovo svima bliske. Ili miris kože nakon intimnog susreta. Ponekad koristim i vrlo specifične kulturne reference, poput Đovanija Medičija poznatog i kao „Đovani od Crne bande“

za The Black Knight, pa možda poželite da nešto o njemu pročitate. Ipak, po-

enta je da je parfem mnogo moćniji od mog pripovedanja. Ljudi su slobodni da

moje kreacije dožive na način koji nije nužno onaj koji ja predlažem. Lepota

mojih parfema je u tome što mogu da vas duboko i lično dotaknu i podstaknu da proživite nešto što je samo vaše.

Kao što je jedan slikar rekao o svojim delima - nije važno koja je bila njegova namera, delo će živeti sopstveni život, a njegovo tumačenje zavisi od onoga što

publika u njemu vidi, bez obzira na umetnikovu nameru.

Da li prilikom rada na parfemu krećeš od materijala sa kojim u tom trenutku

želiš da radiš, koji te kasnije vodi vlastitom stazom sećanja ili je polazna osnova događaj, mesto i emocija koju

želiš da dočaraš ili prizoveš u sećanje i zatočiš u bočicu, a materijali koje koristiš bivaju samo sredstvo koje ti pomaže u tom cilju?

Najčešće me pokreću ideje, a ne sirovine. Ipak, dešava se da istovremeno radim na idejama i eksperimentišem sa određenim materijalima pa se ta dva procesa spontano spoje. Ideja pronađe svoj put pre nego što toga postanem svesna.

Korisnici tvojih parfema su vrlo pasionirani i čini mi se, dobro razumeju tvoj jezik „tečnih emocija”, pa tako u opisima tvojih novih kreacija jednoglasno govore o „FB koru“ koji je imanentan. Šta bi rekla da je tvoj najintimniji potpis u bočici?

napetost između intimnosti i animalnosti. Nešto vrlo blisko koži, gotovo privatno, ali istovremeno živo, telesno.

U mojim parfemima često postoji teksturalni karakter - nešto što deluje intimno, intenzivno i pruža zadovoljstvo, naročito ljubiteljima parfema koji traže kompleksnost. Tehnički gledano, ljudi često prepoznaju igru između puderastih faceta, poput irisa, i animalnijih ili kožnih nijansi. To jeste tačno, ali taj akord stalno menjam, tako da ne postoji fiksna FB baza.

Pravi potpis je emotivan: vrsta intenziteta koja ne pokušava da se dopadne, već da se poveže sa vašim istinskim ja.

Da li nove mirise koje pridodaješ u svoju liniju vidiš kao zasebne svetove, priče i iskustva ili su oni svi deo jedne šire celine, poglavlja jedne priče na kojoj radiš od 2016. godine kada su izašle tvoje mirisne kompozicije?

To nije jedan ili više materijala, suprotno uvreženom mišljenju. Ako bih morala da ga definišem, rekla bih da je to određena

Svaki novi parfem je umetnički projekat za sebe. Ipak, kada se distanciram od sopstvenog rada, mogu da uočim ra-

zvoj i promenu stila. Ne bih to nazvala napretkom, već širenjem granica sopstvenog eksperimentisanja.

Šta se promenilo od tada? Da li imaš potrebu da se vraćaš na prethodne mirisne priče i dodaješ im nova poglavlja, i kako znaš da je neki parfem konačno gotov i ono što si želela da on bude?

prizovem emocije i duboko dotaknem ljude). Ipak, nisam osoba koja se vraća unazad. Želim da moja sadašnjost bude uzbudljiva, pa ne mogu da radim na projektima sa istim specifičnostima koje sam već istražila.

U tvom radu se neretko oseća i toplina i strast koje su imanentne arapskoj školi parfimerstva, pa tako iako dolaziš iz mediteranske sredine uspešno donosiš i egzotične priče koje su karakteristične za pustinjske gradove, vrelinu peska i šarenilo marokanskih pijaca koje obiluju toplim začinima i arapskim uljima. Šta ovi prostori za tebe kao umetnicu znače?

Pre svega, ljubitelj sam arapske umetnosti. I arapskog senzibiliteta u parfimeriji, posebno atarskog zanata. To ne treba mešati sa nekim jeftinim i komercijalnim proizvodima koji danas ne odaju počast toj tradiciji. Marakeš sam posetila tri puta, uključujući i nedavno samostalno putovanje tamo. Za mene je to magično mesto koje posećujem u važnim momentima svog privatnog života.

Ponekad se osetim zbunjeno, pa čitam stare beleške koje mi pomažu da se podsetim svog prvobitnog cilja (da

Kad govorimo o gradovima kao mestima susreta i inspiracije, koja su

to mesta čije olfaktorne mape su na tebe ostavile najsnažniji utisak? I da li za neka od njih postoji želja da ih pretočiš u svoje mirisne kompozicije?

Jedan od njih je svakako Marakeš, kao

što sam već pomenula - ideja tog grada prisutna je u parfemu The Dark Side.

Drugi je Firenca, ali još uvek nisam pronašla savršen način da izrazim svoju viziju tog grada.

Da li prilikom odabira parfema ujutru biraš parfem po tome kako se osećaš ili kako želiš da se osećaš?

Trudim se da ne koristim parfeme kada idem na posao, kako bih ostala neutral-

na i mogla da radim na mirisima. Ako izlazim, izbor zavisi od slike i raspoloženja koje želim da izrazim, i naravno uklapa se sa onim što nosim.

Kakav odnos imaš prema upotrebi sintetičkih sastojaka u parfimerstvu?

Sintetički materijali su jednako korisni kao i prirodni. Što se bezbednosti tiče, obe vrste prolaze kroz stroge regulatorne sisteme koje naravno poštujemo. I prirodni i sintetički sastojci mogu biti zabranjeni ili strogo regulisani ako predstavljaju potencijalni rizik. Kada je reč o umetničkom izrazu, sintetički materijali doprinose specifičnim olfaktornim aspektima i omogućavaju efekte i perfor-

manse koje prirodni ne mogu da postignu. S druge strane, prirodni sastojci su nezamenljivi, posebno zbog svoje kompleksnosti. Oni funkcionišu zajedno.

Koji su to omiljeni mirisi kojima se uvek vraćaš?

Terry de Gunzburg Ombre Mercure. YSL Splendid Wood.

Jedna od poslednjih parfemskih kreacija koje si kreirala je Gaugin, miris nadahnut Gogenovom vizijom Polinezije. Parfem je brzo rasprodat na sajtu, i pobrao je dobre kritike, a budući da si po primarnom obrazovanju istoričarka umetnosti, da li si ovim mi-

risom ujedno najavila neko novo poglavlje mirisa inspirisanih umetnošću

i umetnicima, i ukoliko je tako, kojim umetnicima bi želela da odaš počast na ovaj način u budućnosti?

Vizuelna kultura je moja osnova i prožima mnoge moje parfeme. Luxe Cal-

me Volupté, na primer, referiše na sliku

Anrija Matisa. Angel’s Dust me podseća na vizuale iz filma „Marija Antoaneta“

Sofije Kopole. Ovoga puta sam koristila ime slikara, ali to ne znači novi pravac.

Ipak, ne bih imala ništa protiv da radim na parfemu posvećenom mom voljenom Matisu ili Rotku.

OLFACTORY STORIES

FRANCESCA BIANCHI • FRANCESCA BIANCHI PERFUMES

Interview:

My Olfactory Story:

As a little girl of five or six, I began my first perfume collection. At that time, fascinated as much by the scents as by the bottles themselves, I developed a ritual of testing every perfume I could find around me. Noticing my interest, my grandmother, who had been a passionate perfume lover all her life, started setting aside her bottles for me, gifting them whenever they were nearly finished.

I remember that even at that age, before starting school, my friend and I had two favorite games: playing library and playing perfumery. In our improvised perfume shop, glass bottles filled with that magical liquid were on display: Laguna by Salvador Dalí, Roma by Laura Biagiotti, Gloria Vanderbilt, Anaïs Anaïs and LouLou by Cacharel, and 1881 by Cerruti. Later, the collection grew to include Poême by Lancôme, Eden by Cacharel, Organza by Givenchy, and

CK One by Calvin Klein, while some of the favorites that marked my late teenage years and the time of enrolling in university were Couture! by Moschino, Pure Poison by Dior, Gucci Rush… Over the years, the collection kept growing, favorites changed, and many of these scents remain tied to specific people and moments in my life. What never changed, however, was my desire to explore new fragrances and to create my own combinations through layering.

At one point, during the pandemic, I completed a course in natural perfumery, which encouraged me to experiment more with essential oils and natural materials. The most tangible results of that exploration are the soy wax scented candles I now make for myself and my loved ones, poured into special clay vessels that I sculpted myself.

- Teodora Kovrlija

Scent has the power to lift our mood, give us an extra sense of confidence, remind us of certain people and moments, and take us back to places we may have forgotten we had ever been. And all of this can happen in just a few seconds, often before our mind even registers where the sensation is coming from. In that sense, this perhaps least explored of our senses can truly be seen as a kind of superpower. And if that is the case, who would want to smell like everyone else and why?

Out of a deep passion for scent, and great admiration for those who create perfumes, I decided to launch a new column in which I will aim to introduce perfumers and their work. The first to open this series is the remarkable Francesca Bianchi.

Francesca comes from a background in publishing, with a professional focus on art history, but her long-standing passion for perfume led her to establish her own niche fragrance brand, which marks its tenth anniversary this year. In that time, she has created an extraordinary collection of scents best described as “liquid emotions.” Her portfolio features distinctive animalic, sensual, and leathery fragrances such as Under My Skin, Sex and the Sea, Sticky Fingers, Tyger Tyger, The Dark Side, Exquisite Affair, Obsessive Devotion, as well as those that surprise with unexpected notes and olfactory narratives -drawing you into their world, from which you continue your own exploration of scent experiences.

To begin with, tell us how you fell in love with perfumes and with the subtle art of storytelling through olfactory experiences.

I have always been fascinated by perfumes, starting from the ones my parents used to wear when I was a kid. As a teenager, buying my first perfume (Dior Poison) felt like accessing a different dimension intimate, secret but extremely powerful. Storytelling came later, when I started to create. I cannot say that storytelling is a passion. I do like to write, but it is more out of necessity. The real point is, storytelling in our brand is just real, it is not a marketing gimmick. If I don’t have an obsessive thought, emotion, or memory that triggers my creativity, I simply cannot create anything. Storytelling happens spontaneously after I have finished an artistic project. At that point, I take all the notes I have been writing for my own reference during

the process and put down a proper version of it.

What did the process of transformation look like, from a lover and collector of perfumes to a creator of fragrances? Did you have any help or guidance in that endeavor, considering that you are a self-taught perfumer?

It was a very long process. I didn’t follow a structured path, so I studied and experimented. Since I had been collecting perfumes for years before starting to create my own, I focused a lot on deconstructing them - mostly the masterpieces of the 20th century. Recently I stopped focusing on them, since I want to take distance from the “vintage vibe” labeling. As much as I love other brands’ creations, I tend to avoid smelling them, since I don’t want to be influenced by them. In the last few years, I took some private lessons with a very famous perfumer in Paris, which

helped me structure my knowledge. By that time I had already developed a strong internal direction, so stylistically I retained only what was necessary for that. Being self-taught can be a limitation, especially if you don’t actively seek to extend your knowledge, but it can also be freedom. Since you are not shaped by a specific system, you are forced to develop your own language.

Scents have the power to instantly take us back to certain moments and

remind us of people and events we thought we had lost forever from our memory. Your work in perfumery is largely based precisely on emotions and on the need to touch the most intimate parts of the soul of those who wear your fragrances through your scented compositions. In that sense, how important are cultural connections to you in your work, as well as engaging with the collective unconscious?

There are two levels of engaging with human beings. There are certainly some cultural elements that infuse my creations - a poem, a movie, a song, or a personal memory that is universally relatable. I try to use cultural elements that everyone can understand. For instance, in Once Upon A Time, I used the experience of messing up with flour in the kitchen, or unpeeling a tangerine, or cotton candy at the amusement park, which are pretty much universally relatable references. Or the smell of the skin after an

intimate encounter. But sometimes I use very specific cultural references, like John of the Black Bands for The Black Knight, and you might want to read something about him. But the point is, a perfume is much more powerful than my storytelling. People are free to be provoked and stimulated by my creations in a way that is not what I personally suggest. The beauty of my fragrances is that they can touch you deeply, personally, and make you relive something that is your own. As a painter once said about his own crea-

tions, it doesn’t matter what his purpose was while creating a specific work. It will have a life of its own, and its interpretation will be determined by what the public sees in it, regardless of the painter’s intentions.

When working on a perfume, do you begin with a material you feel drawn to at that moment, which then leads you along its own path of memories, or do you start from an event, a place, or an emotion you wish to evoke and capture in a bottle, with the materials serving simply as the means to achieve that?

Most certainly I am driven by ideas rather than raw materials. But it can happen that I am working on ideas, and at the same time I am experimenting with some materials, and the two processes just come together. The idea finds its body before I even know it.

The users of your perfumes are very passionate, and it seems to me that they understand well your language of “liquid emotions.” In descriptions of your new creations, they often unanimously speak about an inherent FB

core. What would you say is your most intimate signature in a bottle?

It is not one or more materials, contrary to common belief. If I had to define it, I would say it is a certain tension between intimacy and animality. Something very close to the skin, almost private, but at the same time alive, physical.

There is often a textured character in my perfumes - something that feels intimate, intense and offers pleasure especially to perfume lovers seeking complexity. Technically, people often recognize the interplay between powdery facets, like iris, and more animalic or leathery nuances. This is true, but I change this accord over and over, so there is no fixed FB base.

The real signature is emotional: a kind of intensity that doesn’t try to please, but to connect with your deep self.

Do you see each new fragrance you add to your line as a world and story of its own, or rather as a chapter in a

larger story you have been building since 2016, when your first fragrance compositions were released?

Each new fragrance is an artistic project on its own. But certainly, if I detach myself from my work, I can see a development, a change of style. I do not want to call it progression; it is more an expansion of my boundaries of experimentation. What has changed since then? Do you feel the need to return to previous olfactory stories and add new chapters to them, and how do you know when

a perfume is finally finished and has become what you wanted it to be?

Sometimes I feel confused, so I might read old notes of mine, from which I can get validation of my original purpose (evoking emotions, touching people deeply). But I am not someone who goes back. I want my present to be exciting, so I cannot work on projects with the same specifics that I have already explored in the past.

In your work, one can often sense the warmth and passion characteristic of the Arabic school of perfumery. Even though you come from a Mediterranean background, you also evoke oriental olfactory narratives such as desert cities, the heat of sand, and the vibrant Moroccan markets filled with warm spices and aromatic oils. What do these spaces mean to you as an artist?

Well, I am a fan of Arabic art in the first place. And of the Arabic vibe of perfumery, especially attars. Not to be confused with some cheap and commercial products out there today that don’t honor the Arabic tradition. I visited Marrakech three times, even recent-

ly on a solo trip. For me, it is a magical place that I visited during crucial moments of my personal life.

When we talk about cities as places of encounters and inspiration, which are the places whose olfactory maps have left the strongest impression on you? And is there a desire to transform some of them into your own fragrance compositions?

One of them is certainly Marrakech, as mentioned above. An idea of it can be found in The Dark Side. Another city is certainly Florence, but I haven’t found my own perfect way to express my vision of it yet.

When choosing a perfume in the morning, do you select it according

to how you feel, or according to how you want to feel?

I try not to use perfumes when going to work, so I stay neutral and can work on fragrances. If I have to go out, it depends on the image and mood I want to project, and it obviously combines with my outfit.

What is your perspective on the use of synthetic ingredients in perfumery?

Synthetic materials are as useful as natural materials. As for safety, both types undergo a very thorough regulatory system, and we obviously comply with that. Both natural and synthetic materials can be banned or strictly regulated when they are potentially dan-

gerous for your safety. As for artistic expression, synthetics contribute specific olfactory facets and also offer effects and performance that naturals cannot achieve. On the other hand, naturals cannot be replaced by synthetics, especially for their complexity. They work alongside each other. What are the fragrances you always return to?

Terry de Gunzburg Ombre Mercure. YSL Splendid Wood.

One of the most recent perfumes you created is Gauguin, a fragrance inspired by Gauguin’s vision of Polynesia. The perfume quickly sold out on the website and received very good reviews.

Since your primary education is in art history, did you with this fragrance also announce a new chapter of scents inspired by art and artists? And if so, which artists would you like to pay tribute to in this way in the future?

Visual culture is my background and it runs through many fragrances. Luxe Calme Volupté, for instance, refers to a painting by Henri Matisse. Angel’s Dust reminds me of some visuals from Marie Antoinette by Sofia Coppola, etc. This time I used the name of a painter, but it didn’t open a new direction for me. Although, I wouldn’t mind working on a perfume devoted to my beloved Matisse or Rothko.

Intervju:

@n.i_n4

Fotografije:

Teško bismo mogli sa potpunom sigurnošću da kažemo kojim tačno jezikom govore radovi Kristine Pirković, jer oni ne govore sasvim ni jezikom čoveka a ni jezikom prirode, i čini se da njihova prva reč proizlazi upravo iz tačke preseka ova dva oblika bivstvovanja, koji u prvobitnoj postavci sveopšteg postojanja i jesu bili jedno. Tu se vreme ne kreće linearno, već kružno konstantno nas vraćajući nečemu čije obrise razaznajemo ali ga ne umemo tačno imenovati. Tako se stvara impresija da ovaj svet postoji na međi ličnog i kolektivnog nesvesnog. Zbog toga njeni radovi ne deluju kao slike, već kao rasuti misaoni fragmenti koji su skloni samoorganizovanju svakog puta kada zatvorimo oči ali ne umemo da ponovimo redosled tokom perioda budnosti.

Sa Kristinom sam razgovarala za novi broj Plezir magazina upravo o simbolističkom micelijumu koji postoji ispod površine svakog njenog rada, onom koji omogućava da rasuti misaoni fragmenti međusobno razgovaraju i čiju celinu možemo da uočimo samo ako uistinu poslušamo Spinozin savet: „Sub specie aeternitatis”. Plavi zec, čudni zec... kombinovana tehnika na papiru, 170x123 cm, 2026.

Kada je za tebe počeo period velikog stvaranja?

Period koji mogu da obeležim kao ozbiljan početak bavljenja stvaranjem je druga godina na fakultetu. Tada sam se konačno opredelila za tuš i pero kao glavni alat, i započela istraživanje u crtežu. U početku su to bili plodovi iz prirode, naročito jesenji plodovi, kamenje, koje svojim sedimentima i slojevitošću sa sobom nose prošlost i velike tajne, potom mi je bila interesantna kora drveta ili korenje koje proviruje iz zemlje. Uglavnom, to su bili crteži koji su se zasnivali na onome što nam daje priroda, i bilo mi je vrlo izazovno da sve te elemente istražujem i kroz crtež, i kroz razmišljanje o njihovoj svrsi i pojavnosti. Potom sam na trećoj godini započela razvijanje poetike koja me sve vreme prati, a koja se odnosi na čoveka kao konstantu, ali i kao konstrukt. Kako vreme prolazi i kako se menja svet, menjam se i ja i moje razmišljanje, ali čovek je polje koje možete beskrajno da istražujete, sa svim svojim nedokučivostima i manifestacijama.

Da li je već tada počeo da se uspostavlja jedan zatvoreni kosmološki sistem, sačinjen kako od ličnih mitova, tako i od univerzalnih simbola koji se ukazuju onima koji u tvoje radove umeju da se zagledaju? Da li bi mogla povući paralelu spram tvojih najranijih radova i nekih kasnijih ciklusa poput „Velikog Kreatora“ i „Šuma“?

Imam utisak da je moja tema uvek ista, ali da se nadograđuje i unutar sebe menja. Svi moji ciklusi su međusobno povezani. Nikada nisam jednostavno presekla i započela neko potpuno drugo istraživanje, a verujem da tome doprinosi raznolikost i višeslojnost motiva u mojim radovima. Mene interesuje čovek, da, ali čovek nije nimalo jednostavna poja-

va. Mi smo bića koja u sebi nose i dete, i prošlost i budućnost, mi se razvijamo, razvijamo svet oko sebe, istovremeno

smo i bića empatije i destruktivnih nagona, u nama je i homo religiousus, ali i čovek varvarin. Jednostavno, vrlo smo složeni, i logično je da kroz svoj rad obuhvatam sve podteme koje mi se otvaraju. Tako sam sigurna da je velika veza između kamena i kore drveta, koje sam crtala u početku, i poslednje serije Šume koja je trenutno izložena u Salonu Muzeja grada Beograda.

Možemo li figuru „Velikog Kreatora” pojmiti kao nekakav ambivalentan princip? Baš onako kako Jung opisuje

Pleromu, kao spoj dveju suprotnosti, tj. kao nekoga ko iznova stvara uništeno i uništava ono stvoreno?

Veliki Kreator predstavlja upravo jednu cikličnu pojavu. Da li je u pitanju priroda, neobjašnjiva sila, sam čovek ili nešto četvrto. Veliki Kreator je ono što nam daje životnu snagu, ali nosi sa sobom i moć uništenja. Čovek je tome najbliži, jer čovek može da stvori najlepše stvari i da pokrene snagu života, ali može i da uništi sve oko sebe, pa i sebe samog. Ako „Veliki Kreator” nije samo spoljašnja sila, već i projekcija samog čoveka, stoji li on donekle nasuprot arhetipu „Velikog Inkvizitora” kod Dosto-

jevskog, odnosno, da li smo mi sami odgovorni za spas sebe samih i sveta oko nas? Verujem da je pojedinac u najvećoj meri odgovoran za sebe. Ako se u nama ne dogodi promena, neće se dogoditi ni na krupnijem planu. Odgovornost prema sebi, je jednaka odgovornosti prema drugom čoveku. Savremeni čovek je antropocentrično biće, izgubili smo poverenje u druge, nesigurnost kod pojedinca je nikad jača, samim tim, individua se okreće sebi i gradi jednu lažnu sliku o svom postojanju kao osnovnoj svrsi čitavog sistema.

Da li bismo mogli reći da šetanje kroz tvoje „Šume” podrazumeva zalazak u

Kraj sveta i još jedan dan, ulje na platnu, 162x130cm, 2025.

zonu nesvesnog i sa sobom nosi svojevrsnu egzistencijalnu dezorijentaciju, te se čini da su te „Šume” više određena psihička ravan nego pastoralni prostor?

Ako je Veliki Kreator neodređena sila koja nas pokreće, Šume su jedno vrlo

konkretno tlo čovekovog unutrašnjeg kretanja. Šume nisu pastoralni

prostor, ali jesu mogućnost realnog prostora u koji je smeštena čitava radnja. Šume u sebi nose arhetipski značaj, jednu drevnost stariju i od samog čoveka. Šume su neodvojiv deo svih nas, kako u osećaju bezizlaznosti, tako i u mogućem rešenju.

Može li se onda govoriti o tome da „Šume” funkcionišu kao prostor inicijacije, gde figure prolaze kroz neku vrstu inicijacije i gubitka/pronalaska identiteta?

Šume su nesvesno, ili podsvesno postale prostor za ritualne igre - ono što isprva nisam znala da će biti. Tu se odigrava preobražaj koji je u svojoj tranziciji nesigurno tlo za individuu, jer promene koje se neminovno dešavaju u svima nama često bivaju praćene na-

petošću i nedovoljnom verom da je ta promena potpuno moguća. Ali, važno je razumeti da su promene neophodne kako bi čovek bolje i jasnije razumeo sebe i svet oko nas.

U kojoj meri je struktura tvojih ciklusa srodna narativu kao što je „Čarobni breg” Tomasa Mana, gde prostor postaje mesto transformacije svesti i vremenske distorzije?

Verujem da je pojam vremena i njegovo proticanje glavna tačka podudarnosti. Na mojim slikama vreme nije zamrznuto, ali se javlja osećaj da je pojam vremena vrlo bitna komponenta, naročito jer taj tok nije linearan, već je cikličan, ali unutar unapred određenih granica predstave.

Poetika fragmentarnosti u čudesnom svetu Olge Tokarčuk sklona je da neretko razara tok linearne stvarnosti, da li su tvoje slike upravo vizuelni ekvivalent takvog narativnog raspada?

Olga Tokarčuk je za mene neverovatno otkriće iz sfere savremene književnosti, još od srednjoškolskih dana. Njeni metafizički, transhumanistički romani su na mene imali snažan uticaj. Olga ima

iščašenu vizuru sveta, pomerene granice kroz koje tako iznenađujuće i začuđujuće iznosi svoje ideje. Ona tim idejama provocira i pretpostavlja da se svet čoveku migolji, da mu izmiče, da ga prevazilazi. U tom kontekstu, moje razmišljanje o svetu se podudara sa mojim shvatanjem Olginih dela, i sa njima osećam preklapanje u ideji savremenog čoveka.

Ako bismo tvoje radove stavili u kontekst poezije Branka Miljkovića, gde su reči sklone tome čak i da počine ubistvo, ali i da udahnu novi život, da bismo lako mogli pronaći put do pitanja broj tri, gde već govorimo spoju tvojim radovima kao o mestu gde se smisao istovremeno pojavljuje i nestaje, o mestu gde se ukrštaju suprotnosti i zbog čega je baš ovo tako čest motiv u tvojim, ali i u radovima brojnih drugih umetnika?

Poezija, kao jedno od najsnažnijih i najkompleksnijih umetničkih izražavanja, za mene često bude nedokučiva i nedovoljno jasna. Postoje pesnici sa čijom poezijom mogu da pronađem slično osećanje i neku vrstu veze između mog rada i pesama. Branko Miljković je, celokupno gledano, jedan od onih

umetnika koji za mene imaju vrednost veću od samog dela. I on i njegova poezija su poput mita. Iako je otišao mlad, imam utisak da se u njegovim stihovima oseća viševekovno iskustvo, i to je ono što ga odvaja u mom rasuđivanju i vrednovanju umetnosti.

Za moj rad je karakterističan odnos rađanja i umiranja, početka i kraja, nastajanja i nestajanja, vidljivog i nevidljivog…svega što ima cikličan tok. To jesu suprotnosti, ali jedna bez druge nije moguća. Pre četiri godine, imala sam izložbu crteža u Galeriji Haos pod nazivom Trilogija o Nevidljivom, i izloženi radovi su upravo govorili o onom fenomenu nevidljivog

koji pokreće sve ono što je materijalizovano u našoj pojavnosti, dok jedno bez drugog gubi svaki smisao.

Na koji način je moderan čovek upravo nosilac dve suprotnosti, nosilac duha dubine i duha vremena?

Čini mi se da je upravo moderan čovek najveći primer mnogih suprotnosti. Polariteti koji se javljaju u savremenom poretku vrlo su očigledni. Čovek, kao biće koje u sebi nosi razne dualitete, često takvu pojavu ne raščlanjava niti se trudi da je sebi objasni. Te suprotnosti su nam date kao nešto prirodno i od nas neodvojivo.

Liminalnost je svakako jedna od (meni) prvih asocijacija na tvoje radove, prostor koji stoji između ovog i onog sveta, poput „Svete planine” Hodorovskog koja nije sasvim ni tu ni tamo, te predstavlja stecište (sve) mogućnosti. Da li je upravo ovo međumesto dobra polazna tačka od koje

MAMA, ulje na platnu, 200x220cm, 2025.

čovek može da, makar pokuša, da se vrati samome sebi i kako?

Film Sveta planina se završava tako što se otkiva krupan kadar, gde se vidi čitav set, i gde reditelj, ujedno i lik koji tumači ulogu alhemičara, izgovara reči „Stvarni život nas čeka”. Dakle, taj „če-

Ne boj se vuka, mama! ulje na platnu, 200x150cm, 2025.

tvrti zid” je srušen, on više ne postoji. Slična stvar je i sa posmatranjem slike. Međuprostor između dela i posmatrača je jedna vrlo važna tačka iz koje je moguće, ukoliko se dogodi savršena veza, krenuti u avanturu tumačenja čoveka, sveta, današnjice, pa i samog sebe.

Ukoliko bismo uspeli da izađemo iz circumambulation-a, kako bi to moglo da izgleda i šta bi sve moglo da se desi u tom jednom danu nakon kraja sveta?

Dovoljan je jedan dan da se pokrene velika promena. Dovoljan je jedan trenutak u danu, da nam se promeni svest o svetu, o prirodi, o nama samima, o drugom čoveku pored nas. Da li će se taj dan dogoditi, i to zavisi od nas. Ono što je istinski strah, jeste da do tog dana nikada nećemo doći. Ali, kao i sve suprotnosti koje nosimo u sebi, ostaje nam da verujemo u promenu, da verujemo u čoveka i u veliku moć tog jednog dana.

Ako do sada niste čuli izjavu Timotija Šalamea u kojoj tvrdi da su opera i balet „umetnosti za koje više nikoga nije briga“, postoji realna šansa da ste živeli ispod kamena poslednjih dana (i da, definitivno, ne pratite prašinu koja se diže oko dodele Oskara). Moje kolege su se utrkivale ko će pre kome proslediti rilove ovog ozloglašenog intervjua mladog glumca, a ja sam više njih uveravala da je - suprotno njihovim uverenjima - vrlo teško da će se cela priča zadržati unutar uskih operskih krugova. Činjenicu da sam bila u pravu ne pripisujem svojoj pameti, već vrlo dobrom razumevanju funkcionisanja viralnosti i trendova.

I kao što to biva sa svim viralnim temama - uključili su se apsolutni svi: od samih umetnika, do ljudi koji verovatno nikada nisu kročili u operu, ali su sada osetili potrebu da zauzmu stav (kako to obično biva, kada su u pitanju teme o kojima korisnici socijalnih mreža znaju samo ono najpovršnije). Čuti Dodžu

Ket kako ostrašćeno staje u odbranu opere i baleta, svakako nije nešto na šta bih se kladila da ćemo doživeti ove godine - ali nam istovremeno govori da je operi potrebno vrlo malo da postane trending tema.

Izjava Timotija nije učinila uslugu ovim zajednicama - kako mnogi tvrde - ali je na površinu iznela činjenicu da opera (i balet) i te kako postoje kao zajednice, i vrlo žive grane stvaralaštva. Problem je u tome što, opera nikada nije bila dizajnirana na način na koji danas merimo pažnju i ne može da se isporuči za nekoliko sekundi. Ne može da funkcioniše kao sadržaj koji se konzumira usput, koji staje u jedan Reel, TikTok video, i popunjava vreme između dve notifikacije. Opera zahteva vreme, fokus, prisustvo, i makar skromno predznanje - stvari koje su u današnjem društvu postale luksuz.

Ali to ne znači da je izgubila relevantnost.

Istorijski gledano, ovo nije prvi put da se operi predviđa kraj. Osvrnimo se malo na njene začetke: opera je nastala pre oko četiri veka u Firenci, kao eksperiment grupe intelektualaca koji su želeli da ožive antičku tragediju. Da se razvije od eksperimentalne grane, do apsolutnog temelja popularne kulture, bilo joj je potrebno samo par vekova i već u 17. i 18. veku operske kuće nisu bile rigidni hramovi umetnosti, već mesta društvenog života, susreta, pa čak i buke - kao jedan hibrid današnjih pozorišta, i bioskopskih sala. Kao i danas, postojali su ljudi koji su dolazili da dožive određeno delo - ali i oni kojima je interes bio pre da budu viđeni, da saznaju poslednje tračeve i sklope nova poznanstva. Opera nije bila, uzvišena ili distancirana - kako je mnogi danas pogrešno doživljavaju, već je bila živa.

Do 19. veka, ona postaje ono što bismo danas bez razmišljanja nazvali pop kulturom. Melodije su se pevale na ulicama. Muzički pismeni građani (a tada ih je bilo mnogo više nego danas) trčali su svojim domovima da nakon premijera, po sluhu, naškrabaju melodije na notnom papiru kako bi ih kasnije prenosili svojim poznanicima. Možda nisu postojale

Spotify trending liste, ali arije su svakako postajale hitovi. Publika je znala napamet čitave delove repertoara. Kompozitori nisu bili samo umetnici, već javne ličnosti čije su ideje imale društveni odjek.

Da ne govorimo o samim pričama, i likovima. Oni nisu bili arhaični simboli nedostižni običnom čoveku, već prepoznatljivi, i vrlo ljudski - bile njihove sudbine tragične, ili komične. Ljubomora, izdaja, strast, društvene nepravde, klasne razlike, zabranjene ljubavi, prevare - sve su to teme koje i danas uzbuđuju gledaoce

i na kojima se zasnivaju scenariji. Publika nije dolazila samo da sluša muziku, već da prati sudbine likova za koje se vezivala, i da navija, osuđuje i saoseća. Neki zapleti su imali gotovo strukturu današnjih telenovela: zamene identiteta, tajne veze, intrige koje se razotkrivaju u poslednjem trenutku. Drugi su nudili složenije, gotovo psihološke studije karaktera. I upravo u toj mešavini uzvišenog i trivijalnog leži ključ njihove popularnosti. Opera nije bila udaljena od života. Muzika i njen naboj davali su joj moć, koja je falila i najvrsnijim dramskim delima i

ona je postala njegov pojačani, dramatičniji oblik. Poput - filma.

Tu na scenu stupa film, to veliko otkriće koje je promenilo živote savremenog čoveka početkom 20. veka. Na isti način na koji se nekada verovalo da će fotografija presuditi slikarstvu, tako se očekivalo da će film učiniti operu suvišnom, predstavljajući nov, savremen medij koji može da ponudi fuziju priče, slike, muzike i emocije u pristupačnijem, bržem formatu. I zaista, film je bio prva umetnost posle opere koja je uspela

da objedini više formi izraza u jednu

celinu: muziku, dramu, vizuelni narativ, pokret, ritam. Ono što je opera vekovima radila na sceni, film je preuzeo i prilagodio novom vremenu, uz dodatak montaže, krupnog kadra, mogućnosti da se priča seče i gradi drugačijim tempom - i, najvažnije, štedi resurse time što može biti reprodukovana bezbroj puta, u isto vreme na beskonačnim lokacijama, bez da iziskuje ikakav napor od umetnika. Njihov posao je odrađen jednom, a produkt ostaje zauvek, u suprotnosti sa operom i živim discipli-

nama gde svako novo izvođenje briše uspehe onog prethodnog, stavljajući nas pred izazove dokazivanja iznova i iznova.

Ipak, opera i balet preživeli su i ovaj izazov, ostajući nezamenljivi upravo zato što nude iskustvo koje nijedna druga umetnost ne može u potpunosti da reprodukuje. U njima ne postoji distanca između izvođača i publike, nema montaže, ne postoji second take. Ta neposrednost stvara vrstu emocionalnog intenziteta koji ne može da se prevede

u medij koji je unapred snimljen i beskonačno ponovljiv.

Film je od opere preuzeo mnogo više nego što smo svesni - gotovo sve što ga danas čini prepoznatljivim. Kompozitori poput Vagnera svojim izumima lajtmotifa i dramatične harmonizacije orkestarske muzike, kao i sva instrumentalna programska muzika, oblikovale su način na koji danas muzika diktira svaki žanr filma, čineći je neodvojivim vidom naracije (što nije slučaj u drami). Muzika ima moć da zavede, manipuliše i navede nas na

zaključke koje reditelj ili kompozitor žele da nam „nametnu”, što je postalo jedan od glavnih „oružja” filmske industrije da je učini tako zavodljivom. Zanimljivo je prisetiti se da su prvi, nemi filmovi bili direktni naslednici opere, a ne drame - koristeći muziku kao glavni jezik, a ne govor i glumu.

U tom kontekstu, pitanje relevantnosti postaje pogrešno postavljeno. Jer, ako relevantnost merimo time koliko je nešto prisutno u svakodnevnom digitalnom toku - onda opera zaista gubi. Ako je film

ubrzao našu pažnju, društvene mreže (naročito formati poput rilova i TikTok videa) dovele su je do krajnjih granica. Navikle su nas na sadržaj koji se konzumira brzo i gotovo refleksno, gde punchline dolazi posle par sekundi. Opera ne može da se svede na nekoliko sekundi bez gubitka suštine, niti da ponudi punu emocionalnu težinu bez vremena, razvoja i emocionalnog prisustva posmatrača.

Ali upravo zato što ne može da postoji kao sadržaj, može da postoji kao neko ko ga pametno koristi. I tu dolazimo do ključnog pitanja: ne kako da operu prilagodimo tim formatima, već kako da ih koristimo kao alat. Društvene mreže nisu prostor u kome opera treba da se prevede, već prostor u kome može da se učini popularnijom i zaintrigira. Da razbije predrasude pre nego što publika uopšte donese odluku da li je to za njih.

Ono što usporava tu saradnju modernog i klasičnog jeste otpor koji i dalje postoji unutar same zajednice. Kao da postoji strah da će prisustvo na mrežama nužno banalizovati umetnost, i umetnika. Izvođači odbijaju da sebe prezentuju u modernim medijima, reklamiraju svoje nastupe i prate trendo-

ve marketinga, nesvesni da tako čine nažao ne samo sebi kao izvođaču, već umetnosti kao takvoj. Jer ako nismo tamo gde se formira percepcija publike, prepuštamo da se ta percepcija formira bez nas, često na osnovu stereotipa koji su odavno izgubili dodir sa realnošću.

Ovo govorim i iz ličnog iskustva. Koliko puta sam čula: „opera smara, zaspaću na predstavi“, „to je elitistička umetnost“, „ništa neću razumeti”. I gotovo svaki put, kada ti isti ljudi dođu prvi put na predstavu, najčešće naterani, desi se obrt. Koliko je opera zapravo direktna i emocionalno jasna, koliko su priče bliske, ponekad čak i brutalno savremene u svojoj psihologiji.

I tada postane očigledno: problem nikada nije bio u operi, već u distanci koja je oko nje stvorena.

Zato mislim da odgovornost danas nije samo na institucijama, već i na nama kao izvođačima. Ne u smislu da „pojednostavimo“ ono što radimo, već da otvorimo vrata novog publici i njenom jeziku. Da budemo most između umetnosti i mase koja možda misli da za nju nema mesta u našim salama - jer ako mi ne govorimo jezikom vremena u kome živimo, neko drugi će govoriti umesto nas, i

to verovatno pogrešno. Možda je baš tu paradoks savremenog doba: nikada nije bilo lakše doći do publike, i nikada veći jaz između onoga što opera jeste i onoga što ljudi misle da jeste.

Na našim prostorima, posebno u Srbiji, problematika pozicije opere dobija još konkretniju dimenziju. Talenat nije problem i ima ga u izobilju. Postoje mladi umetnici koji, uz dovoljno ulaganja vrhunskih vokalnih pedagoga, bi mogli da stoje na bilo kojoj svetskoj sceni. Ono što nedostaje jeste sistemska podrška. Ulaganja u kulturu su ograničena, produkcioni uslovi često nestabilni, a prostor za razvoj i kontinuitet sužen.

Umetnost koja zahteva ogromnu posvećenost i finansijska ulaganja opstaje zahvaljujući individualnoj energiji, a ne institucionalnoj strukturi. Marketing je minimalan, inovacije skoro da nema, i naši talenti se vrlo često odlučuju za odlazak „preko”, donoseći neizbežne odluke za svoju dobrobit i preživljavanje kao umetnika koje, nažalost, sve dublje osuđuju stanje opere na domaćem terenu. Ipak, sigurna sam da Timoti nije govorio imajući stanje opere (i baleta)

u Srbiji na umu - jer tad, verovatno, ne bi znao ni da postoje.

I da se, na kraju, još jednom osvrnemo na tu na izjavu - koliko god površna bila, pokrenula je nešto što operi već dugo nedostaje, a to je diskusija. I to ne ona interna, kojia se vodi unutar stručnih krugova, već javna i prevedena na jezik savremenog čoveka. Razgovor u kome učestvuju i oni koji vole operu i oni koji misle da je ne razumeju, čak i oni koji su do juče bili uvereni da ih se uopšte ne tiče.

Umetnost koja preživi četiri veka, političke prevrate, promene društvenih sistema, dolazak filma, televizije - sigurno će preživeti i socijalne mreže i pažnju diktiranu formatima rila i brzog klika. Ali samo ako zakopa „ratnu sekiru” i pronađe kompromis sa svojim „neprijateljem”. Možda opera ne zna u potpunosti da igra po pravilima sveta koji se promenio, ali isti taj svet očigledno još uvek nije prestao da burno reaguje na nju - a za jednu umetnost, to je možda jedina relevantnost koja je zaista važna.

Martina Koljenšić je mecosopran čiji je glas već krasio neke od najprestižnijih scena u zemlji, uključujući Srpsko narodno pozorište, Narodno pozorište u Beogradu i Operu i teatar Madlenijanum; ali i van Srbije. Redovno nastupa kao solista u Srpskom narodnom pozorištu, gde se ostvarila u ulogama kao što su Olga u Evgeniju Onjeginu, Kerubino u Figarovoj ženidbi, Flora u Travijati, Marta u Faustu, Zita u Đani Skikiju i, najskorije, Orlovski u Slepom mišu. Njen rad ju je odveo i van Srbije. Na Festivalu the Aegean u Grčkoj, nastupila je na gala večeri u čast Marije Kalas i ponovo se pojavila kao Zita, dok je u Sloveniji nastupila u naslovnoj ulozi opere Karmen na turneji širom zemlje, pod dirigentskom palicom maestra Đorđa Pehlivanijana. Debitovala je i u ulogama kao što su Pepeljuga u Rosinijevoj Pepeljugi, Ivica u Humperdinkovoj Ivici i Marici, Dorabela u Cosi fan tutte, Cerlina u Don Đovaniju i Tetka princeza u Sestri Anđelici. Nastupala je sa poznatim orkestrima i dirigentima, uključujući izvođenja Mocartovog Rekvijema na Kolarcu i gala koncerte širom Evrope. Do sada je održala tri solistička koncerta.

Koncert Una voce poco fa, koji će se održati 26. aprila, u 12h, u atrijumu Narodnog muzeja, predstavlja moj povratak koncertnom izvođaštvu nakon nekoliko sezona nastupa u solističkim ulogama na sceni Srpskog narodnog pozorišta i drugih teatara. Tokom večeri predstaviću repertoar koji objedinjuje barok, belkanto, verizam, uz izvanredne goste - pijanistu Strahinju Đokića, istaknutog muzičara sa zapaženim nastupima u Italiji i Srbiji, i posebnu gošću, soprana

Oliveru Gočanin, koja je nedavno oduševila publiku na novogodišnjem gala koncertu orkestra RTS-a u Sava centru.

Ovaj koncert je prilika da publika doživi moj glas u intimnom, ali i scenski izražajnom formatu, kroz program pažljivo osmišljen da spoji klasičnu opernu tradiciju sa solističkim izražajem i emotivnom snagom izvođenja.

KNOWS GOOD JEWELRY

Čitav spektar prirode, sažet u besprekoran niz dragulja.

FLOW (TOK) NATALIJE MILADINOVIĆ

U beogradskoj galeriji Štab sam ima -

la priliku da prisustvujem otvaranju izložbe Tok, umetnice Natalije Miladinović. Na izložbi je predstavljena serija smargdno zelenih slika, inspirisana rekom Drinom.

„Moju umetnost odlikuje prikaz emocija. Bilo da fotografišem ili slikam, važno mi je da prenesem osećaj koji imam i koji bih želela da se vidi i doživi kroz moju umetnost.“ navodi umetnica.

Beogradsko proleće su najavile bele i roze magnolije u cvatu koje su tih dana opijale mirisom, a galerija Štab je te večeri bila premala za sve koji su želeli da svojim okom i sočivom kamere upiju sve nijanse zelene koja je okupala svežinom impozantne bele zidove.

Na Natalijinim radovima pesak, zemlja, grančice i vodene stene gotovo pulsiraju, izbacujući mehuriće iz dubina koje skrivaju ponore, dok bogatstvo i prostranstvo vode obliva i umiva drveće. Reka živi pu-

nim životom, a njena voda daruje život.

Oko nje vijore se niti peskaste i slojevite, krijući nezamislivu snagu i neukrotivost koja čupa, odnosi, donosi, taloži, razlaže i umnožava se uz igru boja i senki.

Svako platno priča svoju priču. Od slika velikog formata koje obiluju slojevima koji vizuelno stvaraju naboj i brzinu reke čineći da platno vibrira.

Uprkos muzici koja je lebdela između zveckanja čaša, pohvala, mirisnih buketa svežeg cveća koje je umetnica dobijala, jedna melodija je bila sveprisutna. Zvuk kao da se voda sliva sa visokih, belih zidova i žubori, neprestano, nenametljivo osluškujući svoje brazde, virove, brzake, ponore i smiraj toka u širokom koritu.

Izloženi radovi su podeljeni na slike većeg i manjeg formata, skupinu od četiri ili više delova koje čine jednu umetničku celinu kao i na pojedinačne prikaze i segmente toka. Korito, dubina, brzine, boje, prelamanje svetlosti, svetlucanje površine, zagasitost i mračne odaje is-

pod površine koje vode u najskrovitije

dubine vuče pogled poput magnetskog polja kojem se ne opire, jer vodi u neotkriveno, u škrinju iskričavih sedimentnih stena posut šljokicama i krljuštima biserne boje koje otkrivaju staništa bića nevidljivih na površini, već tek kada se zaroni, oslobodi i prepusti.

„Drinu sam izabrala kao simbol, a smaragdno zelenu kao

njen odraz, poput dragog kamena. Reka koja je duboka,

tiha i na neki način intimna, koja čuva tajne. U sebi nosi slojeve vremena, istoriju, tišinu i tajanstvenost koje su prošle kroz tlo.“

kaže Natalija Miladinović i ističe da serija „Flow“ nastavlja dijalog započet izložbom Emerald (Smaragd).

„Ona nije novo poglavlje, već prirodan tok istog osećaja koji se neprestano menja i gradi, kao i sama priroda.“ navodi ona.

Na izložbi su predstavljeni radovi na papiru, drvetu i platnu, u rasponu od minijatura do velikih formata i poliptiha, a posebno se izdvojio rad sastavljen od 25 minijatura.

SLIKATI, ZA MENE, ZNAČI

PRIČATI SVOJU

PRIČU

Nakon, otvaranja izložbe o utiscima sa iste, inspiraciji, procesu rada razgovarala sam sa umetnicom, Natalijom Miladinović

Na koji način i kako su povezane izložbe „Smaragd“ i „Tok“?

„Smaragd“ je bio prvi susret sa tom bojom i tim osećajem, kao početak razumevanja prirode kroz njenu dubinu, mir i energiju. Kroz nju sam istraživala boju kao stanje i odlučila da ta nijansa zelene bude simbol Drine, odnosno moj prvi utisak reke.

„Tok“ dolazi kao nastavak tog procesa, ali više nije samo posmatranje, već kretanje. Tu se već prepuštam vodi, boji, njenoj promeni, ritmu i nepredvidivosti. Uvodim i nove pigmente, nijanse zelenih i plavičastih tonova, koje dodatno grade osećaj dubine i toka. Ako bih to rekla jednostavno, „Smaragd“ je bio ulazak, a „Tok“ je kretanje kroz to iskustvo.

Kakve okolnosti za tebe imaju najviše uticaja za odabir teme?

Na izbor teme kod mene utiče ono što u tom trenutku živim. Ne mogu da odvojim lično od stvaralaštva, sve što prolazim, osećam i primećujem na neki način se prenese u rad. To može biti unutrašnje stanje, mir ili nemir, ali i spoljašnji svet, tempo života i okruženje u kom se nalazimo. Živimo u vremenu koje je ubrzano i zato osećam potrebu da se vraćam prirodi i jednostavnijim, iskonskim osećajima. U tom smislu, i lično i društveno se prepliću, ali ono što na kraju ostane u radu jeste ono što me je zaista dotaklo i ostavilo trag.

Koji stil si koristila kako bi slike izgledale tako živo? Kao da je posetilac u njima.

Apstrakcija je stil koji, po mom osećaju, najviše može da prenese unutrašnje stanje, živost, slobodu i osećaj doživljenog koji se direktno prenosi na platno. Taj pristup koristim gotovo uvek, i on se menja u odnosu na tehniku i materijale koje koristim.

U ovom ciklusu radila sam u kombinovanoj tehnici, kako kroz materijale kojima gradim sliku, tako i kroz različite podloge, platno, drvo i papir.

Za mene je važno da slika ne ostane površina, već prostor u koji može da se uđe. Zato gradim reljef, slojeve i dubinu, ali i odnos boje i pokreta, kako bi se stvorio osećaj života unutar slike.

Kroz taj proces pokušavam da prenesem osećaj koji sam i sama imala, da sliku ne posmatram spolja, već da sam, na neki način, u njoj. Mislim da upravo ta kombinacija reljefa, boje i unutrašnjeg toka daje slikama tu živost i osećaj prisutnosti.

Slojevito, reljefasto, drvenasto, vibrirajuće, sa prelazima koji pogled vode u dubinu, u njen tok. Kako gradiš sliku?

Sliku gradim postepeno i slojevito kroz reljef koji nastaje dodavanjem i nanošenjem boje, akrilnih veziva i punilaca. U tom procesu unosim crtačke intervencije direktno u masu. Volim da utiskujem elemente iz prirode, da se igram, da rezbarim i grebem. Na taj način gradim oblike koji podsećaju na

tlo, na slojeve zemlje. Ta površina slike za mene preslikava strukturu zemlje. Kada se ta masa formira i nakon određenog vremena osuši, dolazi boja. Ona ne prekriva formu, već ulazi u nju, zadr-

žava se i protiče kroz reljef, naglašavajući dubinu, pokret i tok. Kao i u prirodi, voda uvek pronađe svoj put, tako i ovde boja postaje tok i voda, dok reljef postaje tlo. Taj odnos materijala i boje stvara osećaj vibracije i života. I upravo kroz tu slojevitost slika dobija svoju punoću.

U uvodnoj reči na otvaranju izložbe si rekla da je priroda tvoja inspiracija. Zašto je baš voda bila taj pokretač i glavni protagonista za gore pomenute izložbe?

Podjednako na mene utiču voda i priroda koja je okružuje, bilo da je to šuma ili zemlja kroz koju protiče. S obzirom na to da je priroda moja stalna inspiracija, u vodi sam prepoznala sve ono što i sama osećam: promenu, dubinu, mir, ali i snagu. Ona nikada nije ista, a uvek nosi isti karakter. Upravo ta njena neuhvatljivost i stalno kretanje bili su mi pokretački motiv. Voda ima sposobnost da odražava, da skriva, da teče, ali

i da ostavlja trag. Kroz nju sam mogla da izrazim i sopstveni unutrašnji tok, promene i stanja kroz koja prolazim. Možda baš zato voda nije bila samo motiv, već i način na koji sam gradila radove kroz tok, slojeve i prepuštanje procesu.

Koliko ti je važan prostor u kome stvaraš? U kakvom okruženju voliš da stvaraš, i ko su oni koji ti daju najviše podsticaja za stvaranje?

Ono što mi je sada najznačajnije jeste to što mi je atelje u domu, u potkrovlju.

Ta blizina mi mnogo znači jer u svakom trenutku, kada dođe inspiracija ili uhvatim malo slobodnog vremena, mogu odmah da uđem u rad i izrazim ono što osećam.

Moj asistent je moj sin. On stalno želi da ide u atelje, jer i tamo ima svoju malu oazu, svoju biljku koju je zasadio, svoje kamenčiće, pesak i svoju malu radionicu. Tu crta, slika, boji i istražuje. Na neki način, mi delimo jedan zajednički prostor igre i stvaranja. Često me upravo on povuče da uđem u atelje i kroz tu igru ja ponovo pronađem inspiraciju i

motiv za rad. Što se tiče samog formiranja ciklusa i razumevanja mog rada, najveću podršku imam od supruga. On me razume, oseća i prepoznaje moju potrebu za stvaranjem, i sa njim delim sve faze procesa. Porodica je za mene veliki oslonac i motivacija.

Na koji način biraš boju koja će nositi ceo ciklus?

Moje slikarstvo je ekspresivno i dugo nisam razmišljala unapred koju ću boju koristiti, u kojoj količini ili kombinaciji. Proces je bio spontan i nepredvidiv. Ono što mi je ova serija donela jeste potreba da zaokružim jedan ciklus da radovi odišu tišinom, mirom i jednom prirodnom vibracijom, s obzirom na to da je inspiracija bila reka Drina.

Kroz reljef, koji ostaje u neutralnoj, beloj osnovi, izražavam osećaj koji nosim, gradim strukturu i to „tlo“ slike, a zatim prepuštam rad boji. U tom procesu sam prepoznala da se u Drini stalno susreću plavi i zeleni tonovi. Tragajući za tom nijansom, za bojom koja nosi i dubinu i svetlost, pronašla sam je u smaragdno zelenoj. I tada sam poželela da cela izlož-

ba bude „okupana“ tom bojom.

Kako vizuelno spajaš slikarstvo i fotografiju?

Slikarstvo i fotografija se kod mene prirodno prepliću i međusobno dopunjuju. Smatram da likovnost koju sam gradila kroz školovanje snažno utiče na oba pravca. I u jednom i u drugom polazim od osećaja. Razlika je u tome što fotografijom beležim trenutak, svetlost, odnos i ono što je ispred mene. U tom procesu uvek postoji i uticaj bića koje fotografišem, okruženja, pokreta i svega što se dešava u tom trenutku. Dok u slikarstvu taj osećaj gradim iznutra, kroz proces, iz sebe, na platnu. Fotografija me uči da posmatram, da vidim kadar, svetlo i detalj, da budem prisutna u trenutku. U slikarstvu sam sama sa tim osećajem, koji dalje razvijam i prenosim kroz slojeve, reljef i formu. Na kraju, i jedno i drugo imaju isti cilj, da prenesu osećaj i da posmatrača uvedu u prostor koji nije samo vizuelan, već i unutrašnji.

Na izložbi „Tok“ bilo je jedno delo staklastog formata, predstavljeno sit -

nim kockicama, formirajući jedan veliki kvadrat. Imala sam utisak da su tu sve boje reljefnog pokrivača. Šta predstavlja i od čega je dobijena takva tekstura? Na čemu leže boje?

Taj rad predstavlja jednu vrstu izdvojenog segmenta u odnosu na ostatak izložbe. Za mene je to bila potreba da odgovorim na pitanje kustoskinje Biljane Jotić: „Koje je zapravo boje voda?”. Da li je to reka, more ili jezero i kako se ona menja u odnosu na okruženje. Rad je građen iz niza malih formata, koji zajedno čine jednu celinu. Svaka „kockica“ nosi svoju liniju, svoj reljef i svoj mali svet, ali tek zajedno dobijaju puno značenje. Radovi su rađeni na drvetu. Tekstura je građena kroz jedan sloj i intervencije koje su bliske onima na velikim radovima, ali bez izraženog reljefa. Upravo zbog toga nema dubine kao na velikim slikama, već se dobija ta „staklastost“, osećaj površine vode. Na neki način, ovaj rad vidim i kao korak ka novom ciklusu, kao naznaku nove izložbe koja će u sebi nositi širi spektar boja.

Na koji način i kojom tehnikom nanosiš boju na platno oponašajući oblike iz prirode, bajki, bez prethodne skice, bordura, linija, istovremeno ih čineći tako živim i opipljivim?

U mom radu ne postoji unapred definisana skica niti strogo zadat oblik. Polazim isključivo od osećaja i onoga što u tom trenutku nosim u sebi. Ekspresiju tog osećaja u ovoj seriji gradim kroz reljef, strukturu i određene intervencije, dok sam čin nanošenja boje ostaje otvoren i nepredvidiv.

Uvek volim da dozvolim da me nešto iznenadi. Zato boju puštam da reaguje i prati građenje crteža i reljefa, da sama pronađe svoj tok. U tom procesu ne težim potpunoj kontroli, već pokušavam da uspostavim odnos između vođenja i prepuštanja. Postoje trenuci kada ja vodim sliku, ali i oni kada dozvolim da me sama slika vodi. Sve to povezujem i sa životom. Ne možemo sve kontrolisati, i ne treba. Upravo to prepuštanje daje slici disanje, ravnotežu, spontanost i mogućnost iznenađenja. Na kraju, nije važno da li posmatrač razume proces ili

tehniku. Važno je šta oseća pred slikom, da li će ga uvući, pokrenuti, umiriti ili otvoriti neki njegov unutrašnji prostor.

Tvoje slike pričaju, dišu, dele, pokreću...

Da li to proizilazi iz energije i inspiracije koju zaokružiš u jednu konkretnu sliku u glavi pre samog urona u boju, početak pokreta i stapanja sa procesom stvaranja Ili to dolazi po osećaju kada se nađeš ispred platna sa temom vizije i smernica u mislima?

Postoje određeni osećaji, možda pravac ili misao koja me vodi, ali nikada nemam potpuno zaokruženu sliku u glavi pre nego što započnem.

Smatram da energija koju živimo jeste i energija kojom stvaramo, kroz nju govorimo, inspirišemo i ostavljamo trag. Sve ima uticaj na nas i na ono što stvaramo. Ako dozvolimo sebi da budemo iskreni i da se potpuno prepustimo onome što nosimo u sebi, bilo da je to težina ili blagost, važno je da to ima snagu i istinitost. Ljudi prepoznaju taj slobodan potez, pokret i energiju. To je ono što dolazi iz unutrašnje potrebe, iz težnje ka izrazu. Za mene je to uvek pove-

zano sa životom. Važno je biti slobodan, iskren i bez unapred postavljenih granica. Jer svaka neiskrenost remeti i biće i sliku. Sam ulazak u proces stvaranja, suočavanje sa praznim platnom, često je i najduži deo, trenutak kada treba da se umirimo, da udahnemo, da pronađemo svoj mir i snagu da se suočimo sa sopstvenim osećajima. Slikati, za mene, znači pričati svoju priču – onu koju će ljudi na neki način prepoznati i osetiti kao svoju.

Šta je za tebe, tvoj rad i stvaralaštvo značila izložba fotografija „Women about woman 2021“?

Ta izložba za mene ima posebno lično značenje. Kroz svoje iskustvo shvatila sam da smo mi žene izuzetno jake i da

doneti novi život na svet nosi neverovatnu odgovornost koju samo mi možemo da osetimo i iznesemo. Pre svega, ova izložba me je navela na razmišljanje i dozvolila mi da svoju unutrašnju, do tada možda zarobljenu emociju iznesem i na platno, i kroz fotografiju, ali i kroz sebe, jer je u pitanju bio autoportret.

Težila sam da odgovor dam na što likovniji način, predstavljajući svoju unutrašnju sliku kroz veliko platno, a sebe kroz fotografiju, spajajući ta dva izraza u jednu celinu. U tom procesu sam oslobodila osećaj koji sam tada nosila u sebi. Ta izložba mi je značila i kao lično iskustvo sazrevanja, prihvatanja i sagledavanja sebe. Bio je to zaista poseban projekat koji okuplja veliki broj žena sa

naših prostora, gde svaka na svoj način govori o ženi. Verujem da žena možda najiskrenije može da se obrati ženi i da svoju priču podeli upravo na taj način.

Na koji način je doprinela i šta je donela izložba fotografija „Women in Art for Peace“ u okviru međunarodnog projekta u organizaciji Europe’s Art galerije?

U okviru ove izložbe umetnice su kroz svoj rad predstavljale lično viđenje mira. Ja sam naslikala planetu Zemlju, sagledanu iz kosmosa, koja se polako razliva pod uticajem čoveka. Želela sam da skrenem pažnju na svest o planeti, ali i na našu odgovornost, koliko, iako mali, možemo da utičemo na promene.

Ova izložba za mene ima poseban značaj i zbog prostora u kojem je predstavljena. Održana je u zgradi Saveta Evrope u Strazburu, kao i u zgradi Odbora regiona u Briselu. To joj daje dodatnu težinu, jer umetnost u tom kontekstu dobija i širu društvenu poruku. Istovremeno, za mene je to bilo važno iskustvo, da kroz svoj rad budem deo jednog većeg, zajedničkog glasa koji govori o miru, odgovornosti i povezanosti.

Kako je prošla tvoja samostalna izložba u Strazburu? Koji ciklus radova si imala priliku da predstaviš francuskoj umetničkoj sceni?

Nakon grupne izložbe u Savetu Evrope, „Women in art for peace”, 2018. godine i lepog prijema publike, dobila sam po-

ziv da predstavim svoje radove i svoju zemlju kroz samostalnu izložbu u Strazburu, koja je održana u Agora zgradi Saveta Evrope 2022. godine. Tom prilikom predstavila sam ciklus „Senses“, kroz koji sam želela da radove povežem sa čulnošću i osećajem.

Izložba „Senses“ nosi snažan doživljaj velikog formata, gde svako veliko platno prati i jedan manji rad kao njegov segment. Taj odnos daje dodatnu dinamiku i slojevitost. Ciklus je obeležen raznovrsnim koloritom, od žutih, rozih, zelenih, plavih do crvenih tonova, koji u kombinaciji sa pokretom crteža i reljefom stvaraju snažan osećaj i čulnost slike. Radovi su građeni kroz kombinaciju ravnih površina u boji i centralnih delova u kojima se razvijaju reljef, crtež i struktura. To je za mene bilo zaista posebno iskustvo, divan prijem i prilika da izađem iz okvira svoje zemlje i predstavim svoj rad široj publici.

Koji i kakvi projekti su u planu?

Kod mene planovi nikada nisu potpuno unapred definisani. Postoji pravac i osećaj koji me vodi, ali najčešće dozvolim da se stvari razvijaju kroz proces i kroz kontakt sa prirodom.

Trenutno osećam potrebu da nastavim istraživanje boje, posebno kroz širi spektar tonova koji su se već naznačili u poslednjim radovima. Verujem da će se naredni ciklus razvijati upravo iz tog „vira“ inspiracije, kroz rad, kroz boravak u prirodi i kroz lično stanje u kojem se nalazim. Ne planiram unapred u potpunosti, već osluškujem i dozvoljavam da me proces vodi.

U periodu od 5. do 22. marta na više lokacija u Beogradu i Novom Sadu realizovano je prvo Balkan Textinnale. Tom prilikom predstavljeno je 42 umetnika iz 12 zemalja, koji tekstil koriste na neočekivane i originalne načine u svojoj umetničkoj praksi. Umesto da se zadrži isključivo na tradicionalnom tkanju ili vezu, Balkan Textinnale je pokazao kako tkanina može pričati priču o svetu danas - o migracijama, ekologiji, sećanju i ličnoj slobodi. Tekstil je zajednički jezik koji svi razumemo kroz dodir, odeću i prostor doma. Tim povodom razgovarala sam sa pokretačicama i kustoskinjama Balkan Textinnala

Saškom Kremenets i Katerinom

Ablamskaya.

Balkan Textinnale

Tekstil je sredstvo okupljanja i povezivanja ljudi

Intervju: Bojana Fužnato @jana_bo_jana

Balkan Textinnale nastoji da se profiliše kao značajna platforma za savremene tekstilne prakse u regionu. Možete li se osvrnuti na genezu bijenala, koliko dugo ga razvijate i na koji način je inicijalna ideja nastala u odnosu na specifičan društveno-kulturni kontekst Balkana?

Katerina Ablamskaya: Ideja Textinnala se oblikovala uz šolju polako ispijene jutarnje kafe, kao što to obično biva na Balkanu. U širem smislu, naravno, to je rezultat akumuliranih posmatranja

i uranjanja u lokalni kontekst. Mnogo smo razmišljali o tome da na Balkanu postoji snažna tekstilna tradicija, a za nas je ključni ulaz bio pirotski ćilim, sa svojom besprekornom tehnikom i složenim sistemom simbola.

Kao što vidimo, interesovanje za tekstilno nasleđe i danas ne jenjava što pokazuje koliko se tekstilna umetnost ceni u regionu. Oslanjajući se na ovu kulturnu osnovu i kombinujući veliki kuratorski talenat Saše sa mojom posvećenošću tekstilu, želele smo da pokažemo tekstil

kao savremeni vid umetnosti, otvoren ka novim formama i pristupima. Razvoj projekta trajao je otprilike šest meseci: open call, samostalna potraga za umetnicama i umetnicima, putovanja, razgovori, uspostavljanje kontakata i dogovora.

Ovogodišnja tema DRIFTLANDS evocira iskustva kretanja, dislokacije i višestrukih identiteta. U kojoj meri je upravo balkanski prostor, sa svojim istorijskim i savremenim migracionim tokovima, uslovio izbor teme? Da li je ona proizašla iz regionalne specifičnosti ili iz šire globalne potrebe da se preispita pojam pripadanja?

Saška Kremenets: Tema DRIFTLANDS nastala je kako iz specifičnog iskustva Balkana, tako i kao odgovor na širi globalni kontekst. S jedne strane, upravo balkanski prostor sa svojim višeslojnim tekstilnim tradicijama, oblikovanim vekovima kulturnih preplitanja, migracija i promenljivih identiteta, predstavlja važnu polaznu tačku. Ovde se posebno jasno vidi kako kulturni oblici, ornamenti i tehnike prelaze granice, prilagođavaju se i dobijaju nova značenja. S druge strane, ova tema prevazilazi regionalnu specifičnost. Balkan Textinnale

svesno gradi međunarodni dijalog, ne ograničavajući se samo na savremenu umetnost već se bavi i pitanjima očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa. U tom smislu, DRIFTLANDS odražava

širu globalnu potrebu da se preispita pojam pripadnosti i da se nasleđe posmatra kao živ, dinamičan proces povezan sa identitetom, održivošću i međukulturnim razumevanjem.

Tekstil se u savremenoj umetnosti sve češće čita kao medij koji nosi slojevite epistemologije - od intimnog i svakodnevnog do političkog i kolektivnog. Kako vi, kao kustoskinje, promišljate tekstil: da li ga razumete kao materijal, kao jezik, ili kao specifičnu formu znanja koja je istorijski često bila vezana za „ženski rad“?

Katerina Ablamskaya: Kao i svaka tekstilna umetnica, mogu reći da je tekstil najzanimljiviji medij. Već 10 godina radim tehnikom ručnog tkanja i to je apsolutni „match“. Za mene je to i jezik, i proces, i način razmišljanja. Čak 80% kreativnog rada odvija se na razboju, i ne mogu da zamislim svoju umetničku praksu van ove tehnike. Kao kustoskinja za Balkan Textinnale, mogu reći da

je tekstil neverovatno širok medij koji umetnicama pruža veliku slobodu. Kako u svakodnevnom, kućnom kontekstu, tako i u spektru tehnika koje mogu početi bukvalno „na kolenima“ i razvijati se u složene prostorne izraze. U kontekstu feminističke umetničke istorije, tekstil je dugo bio marginalizovan kao „zanat“ ili „dekorativna umetnost“. Na koji način Balkan Textinnale učestvuje u revalorizaciji ovih praksi i njihovom pozicioniranju unutar savremenog umetničkog diskursa?

Katerina Ablamskaya: Već više od sto godina tekstilna umetnost se bori za pravo da se smatra umetnošću. Dugo je ovaj medij smatran sekundarnim upravo zato što su ga doživljavali kao zanat, a ne kao intelektualnu praksu. Situaciju su u velikoj meri promenile genijalne tekstilne umetnice 20 veka – Magdalena Abakanovič, Jagoda Bujić, Sheila Hicks i druge. Majstorski vladajući materijalom i tehnikama, one su bukvalno iznele tekstil iz doma u muzejski prostor, ali stereotipi o tekstilu i dalje žive.

govo percipiranje u izložbenom prostoru. Veza sa „ženskim radom“, po mom mišljenju, takođe ide u negativnom smeru. Pristupačnost i određena prizemnost tekstila „oh, ja takođe vezem krstić“ ili „moja baka je plela ćilime“ s jedne strane približava posmatrača, a s druge ne dozvoljava da se medij ozbiljno shvati. Zbog toga trijenale, bienale i specijalizovane izložbe igraju važnu ulogu: one postepeno menjaju percepciju, omogućavajući da se tekstil vidi kao punopravni umetnički jezik sposoban da govori o ličnom, političkom i kolektivnom.

Proces selekcije umetnika i umetnica često reflektuje i šire kustoske metodologije. Možete li podeliti sa nama na koji način dolazite do učesnikada li se oslanjate na otvorene pozive, istraživački rad u regionu, ili hibridne modele? Šta vam je istraživanje Balkana kao umetničkog prostora donelo u ovom izdanju?

I dalje ovaj materijal ima uobičajenu dekorativnu konotaciju koja utiče na nje-

Saška Kremenets: Naš proces privlačenja učesnika kombinuje nekoliko pristupa, odražavajući hibridnu kustosku metodologiju. Pošto mi obe (Katja Ablamska i ja) živimo na Balkanu svega četiri go-

dine, još nemamo veliki profesionalni ugled u lokalnoj umetničkoj zajednici i privlačenje umetnika iz regiona bilo je prilično teško, jer smo ovde malo poznate kao kustoskinje. Koristile smo sistem open call-a, a takođe, naravno, nismo propustile priliku da obavimo nekoliko istraživačkih putovanja po regionu.

Pošto je ovo bilo prvo izdanje Balkan

Textinnale, privlačenje lokalnih učesnika išlo je teško, ali se nadamo da će se u narednim godinama situacija poboljšati i da ćemo moći da izgradimo stabilniju saradnju sa regionalnim umetnicima.

Istraživanje Balkana kao umetničkog prostora pokazalo je važnost bliske interakcije sa lokalnim zajednicama.

Umetnici, istraživači i zanatlije stvaraju nova dela kombinujući tradicionalne tehnike sa savremenim formama.

Posebnu pažnju želimo da posvetimo ženskim zajednicama, jer žene često

čuvaju tekstilne tradicije a njihovo učešće pojačava rodnu dimenziju projekta.

Mladi se uključuju kroz prakse i edukativne radionice, što omogućava prenos znanja između generacija i formira novu generaciju kulturnih praktičara.

Tako, učešće se ne zasniva samo na umetničkom izboru, već na stvaranju ravnopravnog partnerstva sa zajednicama koje postaju aktivni učesnici dokumentacije, arhiviranja i obrazovnih programa.

Program uključuje i niz javnih događaja i interaktivnih sadržaja. Kako promišljate odnos između tekstila i publike, da li smatrate da tekstil, kao medij koji je blizak svakodnevnom iskustvu, ima potencijal da destabilizuje granice između savremene umetnosti i šire publike?

Saška Kremenets: Tekstil kao medij poseduje jedinstveni potencijal da približi savremenu umetnost široj publici, jer je tesno povezan sa svakodnevnim iskustvom i kulturom ljudi. U našem projektu ta veza se pojačava kroz učešće umetnica, koje su stručnjakinje u svom mediju, čuvarke tradicije i aktivno uključene u izložbe, arhive i publikacije. Projekat zajednice ne posmatra samo kao objekte istraživanja, već kao ravnopravne partnere u kreiranju dokumentacije, arhiva i obrazovnih inicijativa. To pretvara tekstilnu umetnost ne samo u alat za umetničko izražavanje, već i za društvenu angažovanost, stvarajući uslove za očuvanje kulturnog nasleđa i prenos znanja novim generacijama.

U kojoj meri participativni i edukativni segmenti bijenala, doprinose stvaranju zajednice oko umetničkih praksi? Da li u tekstilu prepoznajete specifičan kapacitet za kolektivnost i razmenu znanja koji prevazilazi klasične izložbene formate?

Katerina Ablamskaya: Bilo koja interaktivna aktivnost prirodna je za tekstil, jer je sam medij izvorno povezan s kolektivnim radom i prenošenjem znanja. Sve ono što je radilo protiv tekstila u muzejskom prostoru – asocijacija s domom i hobijem – u obrazovnom i interaktivnom kontekstu postaje prednost. Čak i jednostavan vez ili eksperiment na razboju daje osećaj pripadnosti. Posetiocu nije nemoguće da proba svoje veštine u ovom mediju, a umetnici nije teško da podeli svoje znanje. Priznajte, mnogo je lakše organizovati radionicu zajedničkog vezenja nego radionicu kovanja metala. U tom smislu, tekstil je jedinstven: on nije samo jezik i materijal, već i sredstvo okupljanja i povezivanja ljudi.

Na kraju, kako vidite dalji razvoj Balkan Textinnale-a? Da li težite institucionalizaciji, internacionalnom širenju ili očuvanju fleksibilnosti i eksperimentalnog karaktera koji ovakve inicijative često čini vitalnim?

Saška Kremenets: Ove godine projekat je realizovan bez ikakve grant podrške, sproveli smo ga isključivo svojim snagama, zahvaljujući ogromnom angažovanju i podršci zajednice. Svaki učesnik-umetnik dao je svoj doprinos kako materijalno, tako i nematerijalno, a svaki zahtev za pomoć naišao je na odziv. Naši prijatelji i porodice podržali su projekat finansijski i duboko smo zahvalni svakome za to. Naravno, težimo ka stvaranju udobnijih uslova

za učesnike, proširivanju edukativnog sadržaja, razvoju kvalitetnog merch-a, plaćanju rada dizajnera i realizaciji drugih ideja. Upravo zato se nadamo grant podršci u budućnosti. Znamo da radimo nešto sjajno, zamislite samo koje visine bismo mogli dostići sa malo više resursa!

Katerina Ablamskaya: Nadam se da ćemo sledeći put moći da dobijemo grant i učinimo bijenale još boljim i privučemo više umetnica i umetnika iz regiona, da idemo na ekspedicije i rezidencije, i da razvijamo odnose sa lokalnom zajednicom. Naš cilj je da bijenale raste, a da pritom ostane prostor za eksperiment, maštu i razmenu znanja.

Kada nas cvijeće oslobađa

Ikebana, žene i tiha revolucija u japanskim učionicama

Zamislite prostoriju u tišini. Na stolu, nekoliko grana i jedan cvijet - aranžirani s preciznošću i namjerom. To je ikebana. A iza tog prizora, krije se istorija koja nas iznova podsjeća da se čak i umjetnost aranžiranja cvijeća može pretvoriti u čin otpora, osnaživanja i promjene.

Ikebana - japanska vještina aranžiranja cvijeća se danas u popularnoj kulturi najčešće povezuje s elegancijom, meditacijom i prefinjenom ženskom estetikom. Ali ova umjetnost nije uvijek bila namijenjena ženama. Njeni korijeni sežu u šesti vijek, kada su budistički

sveštenici pravili cvjetne aranžmane za oltare kao dio religioznih obreda. Potom su aristokrate i samuraji preuzeli praksu, vježbajući ikebanu kao disciplinu duha i karaktera. Vijekovima je aranžiranje cvijeća bilo, gotovo isključivo, muška stvar.

Pa ipak, ikebana nikada nije bila statična. Kao grana naklonjena prema svjetlosti, neprestano se prilagođavala. I možda je najznačajniji zaokret u njenoj istoriji onaj moment kada su žene, najprije kao imitatorke, potom kao inovatorke, ušetale u ovaj svijet i zauvijek ga promijenile.

Svaki aranžman je čin izbora - linije, prostora i harmonije. Tihi, ali moćan ritual.

Od sveštenika i samuraja do domaćica

U ranim periodima razvoja ikebane, sve je bilo jasno definirano. Ova praksa bila je rezervisana za muškarce iz viših slojeva, koji su kroz aranžiranje cvije-

ća istraživali filozofske koncepte poput prolaznosti, ravnoteže između neba, zemlje i čovjeka. Čuvena škola Ikenobo bila je dugo zabranjena zona za žene.

Filozofija se, naime, smatrala isključivo muškim domenom.

Sve se počelo mijenjati krajem 19. i početkom 20. vijeka, kada je Japan prolazio kroz ubrzanu modernizaciju. Dom je postao prostor u kome se njeguju i čuvaju tradicije poput ceremonija čaja, kaligrafije, ikebana. Žene su, gotovo neprimjetno, ušle na vrata koja su im do tada bila zatvorena.

Ulazak je bio skroman ali pomak značajan. Kreativni autoritet ostao je u muškim rukama ali su žene počele stvarati, makar i u okvirima domaćinstva.

Cvijet u školskoj klupi

Reforme obrazovnog sistema krajem 19. i početkom 20. vijeka uvele su ikebanu u japanske škole za djevojčice. Iza toga je stajala jasna državna ideologija: „ryōsai kenbo“, ili „dobra supruga, mudra majka“. Djevojčice su morale naučiti domaćinstvo, šivenje i kultivisane vještine koje ukrašavaju dom i njegovu gospodaricu.

Ikebana je savršeno pristajala toj slici. Smatralo se da razvija gracioznost, preciznost i samokontrolu, osobine „profinjene žene“ tog vremena. Pažljivo rezanje stabljike, promišljeno postavljanje grana, ali i ritual - sve je to bilo, u očima tadašnjeg društva, vrlina jednako kao i vještina. Ikebana je postala oznaka kulturne pismenosti, poput sviranja instrumenta ili šivenja svilenim koncem. Umijeće koje se podrazumijevalo.

Paradoksalno, nešto što je počelo kao učvršćivanje tradicije, postalo je put ka ženskom osnaživanju.

Onda se, tridesetih i četrdesetih godina prošlog vijeka, dogodilo nešto neočekivano. Škole ikebane prepoznale su ogroman potencijal u ženama i otvorile im mogućnost da postanu sensei - autorizovane učiteljice s vlastitim učionicama. Za mnoge žene tog vremena, to je bio jedan od rijetkih puteva do finansijske samostalnosti. Paradoks je bio gotovo poetičan: ono što je zamišljeno kao alat za oblikovanje poslušnih supruga pretvorilo se u alat emancipacije.

Od učenica do inovatorki

Kada su žene masovno ušle u učionice ikebane, one su je preoblikovale iznutra. Nakon Drugog svjetskog rata, širenje ove umjetnosti van Japana donijelo je nove impulse i učenice iz inostranstva povezale su ikebanu sa savremenom umjetnošću, arhitekturom i dizajnom. S pojavom avangardnih škola, poput škole Sogetsu, kreativnost više nije bila sputana pravilima ni rodnim očekivanjima. Maksima Sogetsua: „Ikebanu može stvarati bilo ko, bilo gdje, u bilo koje doba“, bila je, i ostala, poziv na slobodu.

Danas školu Sogetsu vodi Akane Teshigahara, iemoto (direktorica) i žena koja utjelovljuje spoj tradicije i kreativne autonomije. Nije izuzetak, ona je simbol smjera u kome se ikebana kretala tokom cijelog 20. vijeka.

Danas većinu studenata i predavača ikebane širom svijeta čine žene. I ta dominacija nije samo brojčana, ona je kreativna, filozofska, i transformativna.

Čemu nas ikebana danas uči

Ako je nekada ikebana služila za održavanje uskih društvenih uloga, njena vrijednost danas je posve drugačija. U svijetu koji nas stalno ometa, koji nam krade pažnju i nudi obilje bez smisla, ikebana nas uči nečem dragocjenom.

Uči nas usporovanju. Vidjeti krivinu stabljike, primijetiti sjenku lista, osjetiti prostor između grana.

Ikebana nas podsjeća da ljepota ne zahtijeva obilje, s nekoliko grana i jednim cvijetom može se prenijeti emocija trenutka ili godišnjeg doba. Ograničenje

nije prepreka; ono je pozornica na kojoj kreativnost cvjeta.

Ikebana nije kontrola nad prirodom već razgovor s njom. U vremenu ekoloških kriza i urbanog otuđenja od prirode, takav pristup ima ogromnu vrijednost. On nas uči brizi, poštovanju i odgovornosti prema prirodi.

Tradicije nisu uklesane u kamen. Ono što je nekada bila elitna muška praksa, danas je globalna umjetnost obogaćena ženskim glasovima.

Istorija ikebane podsjeća nas da se tradicije mijenjaju. Da ono što je nekada bilo zatvoreno može da se otvori. Da su žene, u školskim klupama s makazama u ruci pisale historiju kada niko nije gledao.

Svaki aranžman je prolazan, ali svaka lekcija koju naučimo ostaje.

o umetnosti leporečja

Plezir polica: preporuke knjiga; Ko je bila književnica i zaštitnica životne sredine Savako Arijoši; O čemu je reč? sa Urošem Đurkovićem; Podkasti;

O filmu Mačji krik sa rediteljkom Sanjom Živković; Razgovor sa glumicom Dunjom Stojanović (thatdunya)

KAD SVET SPAVA: PRIČE, REČI I RANE

PALESTINE

Frančeska Albaneze

MAJKE NE Katiša Agire

SUNČANIK

Damir Karakaš

RIBLJE OKO

Dominika Slovik

MAJKA Ina Poljak

VUČJA KUĆA

1983.

Miljenko Jergović

EMPUZION

Olga Tokarčuk

Magdalena Blažević O ŽENAMA

PLES NA NIZBRDICI

Spomenka Krajčević

Suzan Sontag

Književnost

SAVAKO ARIJOsI

Savako Arijoši (Sawako Ariyoshi) je bila jedna od najznačajnijih i najnaprednijih autorki japanske književnosti dvadesetog veka, poznata ne samo po svom pripovedačkom talentu, već i po dubokom interesovanju za društvena pitanja svoga vremena. Njena dela nisu, nažalost, prevedena na srpski jezik, ali jesu na mnoge evropske i druge svetske jezike.

Ona predstavljaju kombinaciju jasnog narativa, emocionalne dubine i intelektualne angažovanosti zbog čega je bila veoma popularna i cenjena među kritičarima. Pisala je u periodu nakon Drugog svetskog rata i prikazivala složenost japanskog društva u tranziciji, baveći se temama koje su često zanemarivane u društvu ili smatrane neprijatnim.

Rođena je 1931. godine u prefekturi Vakajama. Odrastala je u emancipovanoj porodici, u kojoj se gajila duboka zainteresovanost za kulturu. Zbog očevog posla provela je deo detinjstva u Indo-

neziji i to je imalo veliki uticaj na njen pogled na svet. Boravak u drugačijem kulturnom okruženju pomogao joj je da razvije širu perspektivu i sposobnost posmatranja društva iz više uglova, što će kasnije postati jedna od ključnih karakteristika njenog pisanja.

Po povratku u Japan studirala je književnost u Tokiju, gde je razvila interesovanje za klasičnu i savremenu književnost, ali i pozorište. Njena opsednutost scenom odvela ju je u SAD, gde je proučavala dramske umetnosti. Tamo je stekla znanje o Zapadnim književnim tradicijama, režiji i pisanju scenarija, što je svakako kasnije veoma uticalo na njen stil pisanja. Uticaj pozorišta je vidljiv u njenim romanima kroz živopisne scene, pažljivo oblikovan dijalog i izražen osećaj za ritam radnje. Njeni opisi svakodnevnog života su realistični i upečatljivi, dok su likovi složeni i psihološki razrađeni. Kroz njihove lične priče, Arijoši je uspela da prikaže šire društvene probleme i promene.

Svoju književnu karijeru započela je pedesetih godina prošlog veka pišući kratke priče i eseje. Već tada se izdvajala po tome što se fokusirala na stvarne društvene teme umesto na apstraktne ili eksperimentalne pristupe. Njeno pisanje je bilo pristupačno širokom krugu čitalaca, ali je istovremeno bilo duboko i podsticajno.

Pored savremenih tema bila je zainteresovana i za tradicionalnu japansku kulturu, uključujući kabuki i bunraku pozorište. Ovi uticaji su doprineli bogatstvu njenog izraza, jer je često povezivala prošlost i sadašnjost u svojim delima. Tokom karijere je bila izuzetno produktivna, objavivši velik broj romana, priča i eseja a njena posvećenost istraživanju i pisanju omogućila joj je da zadrži visok kvalitet uprkos velikom obimu rada.

Preminula je 1984. u 53. godini života, ostavljajući iza sebe značajno književno nasleđe. Iako je njen život bio relativno kratak, njen uticaj je i danas prisutan.

ževnost može biti i umetnički vredna i značajna za društvo. Kroz svoje priče uspela je da osvetli važne teme i podstakne promene ostavljajući trajan trag u japanskoj i svetskoj književnosti.

Danas se Savako Arijoši pamti kao književnica koja je bila ispred svog vremena. Njena dela pokazuju kako knji-

KINOKAVA, Reka Ki je bez svake sumnje najpoznatije delo Savako Arijoši. Smatra se izuzetno značajnim romanom koji prikazuje generacijske promene, tradiciju i život žena u Japanu. Prvi put objavljen 1959. godine, ovaj roman se izdvaja kao porodična saga, ali i kao refleksija o transformaciji japanskog društva od kraja 19. veka do modernog doba. Radnja je smeštena u oblast oko reke Ki u prefekturi Vakajama, rodnom mestu Arijoši. U središtu romana se nalazi život Hane, snažne i odlučne žene rođene krajem 19. veka, a priča se potom nastavlja kroz živote njene ćerke Fumio i unuke Hanako. Svaka generacija žena suočava se sa drugačijim izazovima koje oblikuje vreme u kojem živi ali ih sve povezuje reka, koja predstavlja snažan simbol kontinuiteta, izdržljivosti i promene. Reka Ki nije samo mesto radnje, već svedok prolaska vremena, održavajući emotivne tokove i borbe likova.

Jedna od glavnih tema romana jeste položaj žene u japanskom društvu. Hana odrasta u tradicionalnom okruženju gde su očekivanja prema ženama stroga i ograničavajuća. Ipak, ona poseduje unutrašnju snagu i istrajnost, te uspeva da se nosi sa brakom, majčinstvom i društvenim normama. Njena

ćerka Fumio živi u nešto modernijem vremenu, u kojem obrazovanje i nove ideje počinju da utiču na ulogu žene, iako ograničenja i dalje postoje. U generaciji Hanako, Japan je već prošao kroz velike promene pa žene imaju više mogućnosti, ali napetost između tradicije i modernih novina i dalje ostaje. Roman pažljivo prikazuje kako svaka generacija istovremeno nasleđuje i preispituje vrednosti prethodne. Time se stvara složena slika napretka, ne kao jednostavnog poboljšanja već kao procesa punog kompromisa i protivrečnosti. Arijoši ne idealizuje ni prošlost ni sadašnjost, već svako vreme prikazuje sa njegovim prednostima i ograničenjima.

Važan aspekt dela jeste i način na koji se obrađuju vreme i sećanje. Narativ teče poput reke, postojano napred, ali noseći sa sobom tragove prošlosti. Do-

gađaji iz ranijih generacija odjekuju u kasnijim, pokazujući kako porodična istorija oblikuje identitet. Reka tako postaje metafora kontinuiteta, stalno se menja, a ipak ostaje ista. Ova simbolika daje romanu gotovo poetski ton, iako se bavi realističnim i ponekad surovim aspektima života.

Stil pisanja Arijoši je smiren i posmatrački, sa fokusom na svakodnevne detalje koji postepeno grade širu sliku. Ne oslanja se na nagle zaplete, već emocionalnu dubinu gradi kroz unutrašnji svet likova i njihove odnose. Tempo pripovedanja prati protok vremena, naglašavajući da se život odvija postepeno, a ne kroz iznenadne preokrete.

Kulturni kontekst romana takođe je od velikog značaja. Radnja obuhvata periode velikih promena u Japanu uključujući prelazak iz tradicionalnog društva u modernu naciju. Kroz živote likova vidi se kako te promene utiču na porodične odnose, rodne uloge i lične ambicije. Ipak, uprkos svim promenama, određene vrednosti poput dužnosti, istrajnosti i povezanosti sa mestom ostaju trajne.

Reka Ki je promišljen i lepo oblikovan roman koji istražuje odnos između ličnog i istorijskog vremena. Kroz prikaz tri generacije žena ističe se razvoj uloge žene udruštvu, ali i uticaj porodice i tradicije. Reka Ki kao stalno prisutan simbol povezuje celu priču i podseća čitaoca na neprekidan tok života i način na koji prošlost oblikuje sadašnjost.

Savako Arijoši se bavila i pitanjima životne sredine u svojim delima. U najpoznatijem romanu, Reka Ki, pokazuje se njena osetljivost na odnos ljudi i prirode. Promene u stanju reke Ki odražavaju brigu o posledicama modernizacije na narušavanje životne sredine.

U romanu KOKOTSU NO HITO (bukvalno prevedeno ushićena osoba), u engleskom prevodu Godine sumraka iz 1972. godine čiji je akcenat na starenju i socijalnoj nezi, roman indirektno odražava Arijošinu kritiku posleratnog ekonomskog rasta, uključujući i to kako su društvene prioritete preusmerile sa održivosti i dobrobiti ljudi.

FUKUGO OSEN, Složena kontaminacija iz 1975. godine je njeno najdirektnije i najuticajnije delo o životnoj sredini. Arijoši je ispitivala različite oblike zagađenja (vazduh, voda, kontaminacija hrane itd.) i kako oni međusobno utiču na ljudsko zdravlje. Bazirala se na industrijsko zagađenje i izloženost toksinima kako bi upozorila na kumulativne opasnosti

kao deo modernog života. Ovo delo pisano pre više od pedeset godina, izdvaja se kao pionirsko jer posmatra štetu po životnu sredinu kao međusobno povezani sistem i neizolovane probleme, čime je doprinela podizanju svesti u Japanu u kritičnom periodu industrijske ekspanzije.

Njene knjige su prevedene na engleski, nemački, holandski, španski, kineski, korejski i na druge jezike, pa čak i na esperanto. Iako danas, potpuno nepravedno pomalo zaboravljena od šire publike, živela je ispred svog vremena i dobro je sagledala budućnost. Ostavila je dubok pečat u japanskoj književnosti kao književnica koja je spajala socijalnu svest, istorijsku preciznost i brigu za životnu sredinu. Njena dela nisu bila samo literarni izrazi, već i kritički komentari o društvenim i ekološkim posledicama brzog industrijskog razvoja. Svojim zalaganjem podigla je svest o ljudskoj odgovornosti prema prirodi i zajednici, osvetljavajući kako tehnološki napredak može imati nepredviđene i često ozbiljne posledice. Njena sposobnost da, kroz priče o pojedincima i zajednicama, istraži šire društvene i ekološke teme učinila ju je pionirkom u povezivanju literarne etike, a njena dela i danas inspirišu čitaoce širom sveta da razmišljaju o održivosti, humanitosti i istorijskoj svesti. Njeno nasleđe je trajno, kao autorke koja ne beži od društvenih izazova već ih pretvara u literaturu koja osnažuje. Moj prvi susret sa delima Savako Arijoši je bio pre više od trideset godina na engleskom jeziku i odmah, posle prvih desetak pročitanih stranica, opčinila me je njena univerzalnost i sposobnost da pronikne na suptilan i tanan način u samu srž teme i problema. O veoma značajnim temama je pisala jednostavnim jezikom. Savako Arijoši je bez svake sumnje ostavila dubok i značajan trag u japanskoj književnosti.

UK Parobrod 30.01.2026.

Uroš Đurković je rođen 1995. godine u Beogradu. Osnovne studije srpske književnosti i jezika sa komparatistikom i master studije srpske književnosti završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji o eko-kritičkom čitanju književnog dela Rastka Petrovića, pod mentorstvom prof. dr Mine Đurić. Zaposlen je na Institutu za srpsku kul turu Priština - Leposavić kao istraživač saradnik. Dobitnik je nagrade „Dositejevo zlatno pero“ za 2024. godinu i nagrade za najbolju knji ževnu kritiku na festivalu „Bookstan“ u Sarajevu 2025. godine. Uz podršku

pod neonskim svetlima nakon praznika i raspusta bilo je pozornica za jedno nesvakidašnje književno veče. U UK

Parobrod, te večeri čekali su nas Uroš Đurković, Bojan Savić Ostojić, pisac ro-

Poljskog Instituta u Beogradu organizator je i utemeljivač Škole ekopoetike u Kulturnom centru Beograda i lista

List. Autor je književnog bloga Tekstura . Učestovao je na više konferencija u zemlji i inostranstvu. Poezija mu je prevođena na slovenački jezik.

Zimsko mirno predvečerje, pokriveno indigo plavim nebom i grad koji drema

mana „Lusi“, Minja Tomić, istraživačica Instituta književnog jezika i Katarina Lazić, urednica književnog programa u Parobrodu. Kako je veče odmicalo, razbuktalo je igru reči. Knjiga „O čemu je reč“ je ona koja razgovara, postavlja pitanja, izaziva, poziva da se istraži sve ono neiskazano, nedorečeno, sakriveno. To je priča koja traži reakciju sad i odmah, brz odgovor kao kad se izvuče zec iz rukava. Ona je nedvosmislena, tačno zna šta i kome priča, sa kime vodi razgovor. Što izaziva pomalo čudnovat osećaj. Posve tajanstven, posebno kada su reči i jezik u pitanju. Pomalo kriptovan, pa ipak čitanje teče poput igre koja se prelazi iz nivoa u nivo, glatko i protočno, dok se vi zabavljate otkrivajući novu reč, tražeći joj značenje, povezujući pojmove, suštinu i sadržinu reči i priče. Istovremeno od-

govarajući i vodeći razgovor. Kao da slažete slagalicu ili skrebl igru, slaganja reči. Naizmenično pisac i ja, odnosno lik i ja, a svako od nas zna koja je reč sledeća, naravno iz njegove perspektive. Pitanje, pa odgovor. Odgovor, pa pitanje. Kao da se poznajemo pa vodimo razgovor koji je počeo od toga šta si jeo za doručak, znaš li odakle je ta tuna, gde se puni i tako se priča nastavlja, veze, pravi mostove reči i dovodi do pro žimanja, razmišljanja o svakodnevnim stvarima, izborima, postupcima, dešavanjima. U tim razgovorima ne postoje vlastita, ali isto tako ni geografska imena lokaliteta, predela, mesta, pa je tako roman delokalizovan, ali uprkos tome sve je poznato. Prožimaju se vremenska razdoblja, kulture i mentalitet, običaji. Sa drugačijim životnim navikama, ali se nakon prve reakcije iznenađenja, prilagođavamo sredini i novonastalim okolnostima i uslovima, iako nam je neobično i strano u početku. Izmeštanje u novo, drugačije, kao da smo u prostoru odjednom ugledali ružičastu žirafu. A zapravo je sve do priče, pripovedanja, do rasporeda i zvučnosti reči, njihovog slaganja.

Dok čitam priče, sve vreme imam utisak da se neka milozvučna topla melodija širi hartijom koja pleše, koja grli, poput najmekšeg, laganog pamuka.

Svaka priča, red, pasus prožete su tradicijom, običajima, složenicama, novonastalim terminima prilagođavajući se savremenom dobu, uklapajući se kako bi mogle da opišu strane, moderne termine koji su se odomaćili u našem jeziku i postoje zasebno, ali u kontekstu daju opis celini.

Ni prineti čudovištu sa devet glava, neukrotivom, već više podseća na vilinsku prašinu raspršenih slovnih čestica koja se razleti čim se korice otvore i zasvetluca magijom reči, opisa i otkrovenja.

Ne znajući gde prvo da pogledaš, šta prvo da pročitaš, potražiš a da tvoja misao sadrži odgovor, bar približno tako maštovit. To je već pravi podvig i misija, jer je Uroš pravi mag u pletenju priče.

Leksikon o knjizi „O čemu je reč“

Spomenar/leksikon mojih, tvojih, vaših i naših pitanja, spoznaja i otkrivanja. Živ i promenljiv dokument koji traži uključivanje, razmišljanje, vraćanje u prošlost, nedoumicu, preispitivanje i odgovore. Konkretne. Momentalne. U zagradama su ostavljeni brojevi fragmenata (pojedinačnih priča) radi lakšeg razumevanja konteksta. Učestovavanje i kritika su dobrodošli.

* Odgovori autora knjige O čemu je reč, Uroša Đurkovića

1. Zbog čega se knjiga sastoji baš od 332 fragmenta?

a) srećan broj

b) kombinacija brojeva

v) inspiracija

Tako je moralo biti! Da je bilo 333, delovalo bi sasvim kabalistički. Možda i pitagorejski. Ovako je prihvatljivije. A u svakom broju je neko udomljen. U brojevima se može stanovati. Ipak, svestan sam da su neki stanovi prazni, dok su drugi prepuni. Prihvatam sve mogućnosti.

2. Čija je ideja bila da se na kraju knjige krije tajanstveni broj i na koji način su brojevi birani?

a) lutrija

b) izvuci papirić

v) matematički niz

Ako bi neko baš zapeo, uz izvesnu dozu interpretativne slobode, mogao bi da tvrdi da je moja knjiga zapravo o brojevima. O tajnim i javnim brojevima. Jedinstvenim matičnim brojevima, brojevima računa, imaginarnim i realnim brojevi-

ma, nulama i jedinicama. O tajnama. I o zamenama: o broju koji je pretekao reč. A reč uzvraća udarac.

Ipak, ljudi, uprkos svemu, pa i neki junaci mog romana, obožavaju brojeve. U broju je sigurnost. Reči su neizvesnije.

3. Da li si namenski želeo da knjiga ne bude ispričana linerano, već da bude roman rizom koji putuje u različitim pravcima, spajajući različite likove isprepletenih sudbina i ukrštenih putanja?

Pratio sam tok. I pratio sam glas. Najvažnije je doći do glasa i pratiti gas glasa. On nađe put. Iako često zamišljamo život kao liniju, on to nije. Život nije dat, život se traži. Tako su izukrštane i sudbine junaka moje knjige. A uz njih i nešto što ih nadilazi.

4. Da li su priče/konverzacije potekle iz ličnog iskustva? Karakterne osobine junaka izvučene iz osobenih ili crta dragih i bliskih ljudi?

a) autorovog

b) komšijinog

v) brata, druga, kuma

Nešto je vrlo životno - sletelo sveže iz stvarnosti. A nešto je potpuno izmaštano. Ali imam tu jedan savet za znatiželjne: ono što deluje kao fikcija je najsumnjivije.

5. Ko se umorio, da li se od snova odustaje ili se krila neguju?

a) čitalac b) pisac v) jezik

Pošto živimo u dobu prenadraženosti i preplavljenosti, lako je umoriti se. A neki se, kroz umor, i predaju. Prepuste i ispuste. Književnost treba da nas podseti da je svet i dalje uzbudljiv, da je otpor dragocen. Ne mirimo se i prepoznajemo. To je utopija.

A u doslovce svakoj reči, nalazi se priča, koja čeka da bude probuđena. Za ta otkrića živim.

6. Da li je knjiga geografski pisana na jednom mestu?

a) kulturi

b) vremenskom razdoblju

v) dimenziji

I da je pisana na jednom mestu, ona upućuje na susret civilizacija, pa i vre-

mena. I u pitanju su konkretnije relacije nego što bi neko pomislio. I one su vrlo važne, kao i razlike koje uspostavljaju.

7. Šta je zapravo istinski trenutak kojem svedočimo? I kome prvo verujemo? (fragment 39)

a) očima

b) osećaju

v) zdravom razumu

Ne postoji instrument za merenje iskrenosti. Možemo samo da verujemo. A ja verujem u prisustvo: u to da nismo odustali od sveta. Od okruženja u svojoj doslovnosti. To je jedan od ključnih momenata dela: iz potrebe da dođemo do nečega, zanemarujemo ono što nam je već tu. Sama percepcija je čudo.

8. Značenje kod tebe? Šta opisuje reč tarančuga/tutljača i rka?

Evo prilike da se nešto otkrije! Ove reči nisu moji izumi, one se koriste u mojoj porodici. Nisam ih nigde drugde čuo, ali žive. Nisam ih pronašao ni u jednom rečniku. Njihova teritorija je, dakle, malena, ali ne mislim da im to smeta. Možda bi mi i zamerile što ih fiksiram. Ima

lepote u tome da su stvari neizvesne, nerešene. I neka čitaoci prate zvuk. I zvuk govori; jezik je i zvuk i znak.

Ipak, evo pojašnjenja. Tarančuge i rke su sinonimi i predstavljaju nezgrapne, istrošene predmete – prepoznatljiv enterijer podruma, tavana ili zanemarene okućnice. A tutuljci se mogu pronaći u džepovima: nastaju tako što neko prstima napravi valjkasti oblik od papirića ili nečeg drugog što može da se urola. Oni su mali i uporni i preživljavaju čak i mašinu za veš.

9. Gde su roboti zastupljeni u supermarketima i kafićima? Leto 2024. Španija, Kanarska ostrva, ona mi je rekla, pa tako znam. Ljudima je bio veliki šok. Gde nestade topla, živa reč, pogled, osmeh?

Video sam i robote konobare u Bukureštu, pre koji mesec. Delovali su poletno. Ipak, mislim da su daleko opasniji oni roboti koji ne deluju kao ljudi. A najopasnije je kad postanemo neosetljivi na to da iza neke funkcije, neke unifrome, postoji čovek. I to neka uvek bude na umu: ako već svaka reč krije priču,

ko zna koliko priča krije svaka osoba. Možda upravo i ona kojoj, automatski, ostavljamo nikad dovoljan bakšiš.

10. Da li je komunikacija sa „ja“ i „ti“, zapravo moje drugo „ja“, unutrašnje, koje uvek ima drugačije mišljenje? Jer su oba muškog roda ili je to samo utisak, privid?

Neka pitanja nemaju odgovor. Ovo ima! Ali ne mogu na njega da odgovorim, jer bih odgovorom sprečio neke mogućnosti čitanja. Ogrešio bih se o tekst.

11. Da li karakter može da odšeta? Ko je krivac za sušu ljubaznosti, empatije i topline? (fragment 87)

a) soptvo

b) tehnologija

v) odsustvo nege

Kad se nemar prema sebi udruži sa neosetljivošću prema drugom i ometačima svakodnevice, nastaje kobna kombinacija. Ipak, verujem u izuzetke. U nežnost.

12. Šta za tebe znači selo? Sada, tada, za sva vremena?

a) geografsko mesto b) smederevac i krilo v) sećanje

Paprike na smederevcu, u jesen. Selo je jače od geografije.

13. Da li postavljamo prava pitanja?

I za koga su prava i u kom trenutku? Pravom? Ili je vreme za nove društvene izlete? (fragmenti 112. i 113)

Sve je do konteksta. A meni je važna dezautomatizacija jezika. Da ono što je fraza, bude doživljeno u punoći. Zato neka jednostavna pitanja, koja koristimo kao pozdrave, mogu da rasplaču. Kako si? Šta je novo? Da li si dobro?

1 4. Kako izgledamo drugima kada nas gledaju sa strane? Ne iz profila ili

bočno, već mentalno, emocionalno.

A kako sebi dok gledamo sopstveni odraz? Koje sve slojeve, osobine i maske krijemo? Koliki je uticaj sredine i okruženja? (fragment 123)

a) 1% b) 20% b) 70%

Granice su nužnost. Bez njih i ne bismo bili to što jesmo. Ali one su propustljivije nego što se čini. A ko je ja? To je neko drugi. Ja je uvek neko drugi. Drugi i kao onaj koji nas gleda, ali i drugi kao sredina u kojoj smo. Ljudi nisu siluete isečene iz kartona, ljudi su jedno sa svojim okruženjem. Razmena je stalna. Rembo bi sad, možda, mogao da se smeška.

15. Da li je dokolica zaista đavolja rabota iz koje proizlaze razna čudovišta, poput autodijagnoza i umišljenih bolesti i simptoma? Ko na to utiče? (fragmenti 130. i 131)

a) vreme

b) društvo

v) tehnološka kultura

Pošto želimo da pronađemo mir, nekakvo usidrenje u opštoj nestabilnosti trudimo se da se uhvatimo za ono što nas određuje. Ljudi se lako poistovećuju sa sindromima ili patologijama, jer su izvesnije i jasnije: takozvano normalno stanje je najneodređeniji mogući pojam. Ali kad pronađemo problem, kad ga definišemo, možemo da aktivno radimo na njegovom prevazilaženju. To je pošast savremenosti: staviti marku na muku i takmičiti se u skupljanju problema.

A krajnje je zanimljivo kako danas svi beže od dokolice. I dosade. U tome nam pomažu različita sokoćala: tehnologije zabave koje prodaju instant hedonizam. Hedonizam iz kesice, na dugme. Setio sam se one parole za jedno energetsko piće: dosada je smrt! Ipak, mislim da je red da se vratimo dosadi. I tišini. Lekovite su. Vraćaju nas svetu, stvarima.

16. Da li mi pravimo sopstvene izbore ili prkosimo sistemu i društvenim kalupima po kojima žele da nas oblikuju, pa na kraju i ne ispadne da je izbor naš?

Da: mislim da je većinu odluka neko doneo umesto nas. Književnost može da bude pokušaj da se to promeni. Ili da se makar osvesti. Nije bačena kamenica vrhunski čin prkosa, nego autorefleksija.

17. Ko danas može da uhvati i prati pokret pogleda? I da li to u današnjem vremenu neko pamti? (fragment 154)

Život je kretanje. I pogled je pokret. Ni onda kad smo sasvim mirni, nema mira. I sve što postoji i što doživljavamo, do-

življavamo u odnosu na činjenicu tela, na kretanje. Želeo sam da budem za-

hvalan prema onome što ne možemo da promenimo: nužnosti nisu samo teret, nego i dar.

18. Da li smo postali nepopravljivi sakupljači? Odakle dolazi ta potreba?

Stvari koje skupljamo, čuvamo, skladištimo su uspomene na proživljene, stvarne trenutke. (fragment 162) a) DNK - hromozom i gen b) navika v) trenutak prisutnosti i postojanosti

Skupljamo da bismo se mi skupili. A rasipamo se. To je vezano i za tiraniju izbora i za želju za usidrenjem. Ipak, skladište je uvek više od skupa delova. Skladište je organizam. Skupljam – dakle – jesam!

19. Da li imamo prevelika očekivanja i startni kapital od nas samih? Pa, je otuda razočarenje stalno iza ugla. (fragment 186)

To je život: borba sa očekivanjima. To je i život teksta: mislimo da nešto tekst mora da bude ili makar da treba da

bude. Onda on nađe svoj put. Veština pisca se vidi, između ostalog, u tome kako postupa sa očekivanjima. To je jedan od najvažnijih književnih poseda, treba se mudro rasporediti.

20. Ko pita, a šta pušta? I da li uopšte ima prepuštanja? I ko kaže da su to odluke? Ili je ipak osećaj? Prestanak istog? (fragment 197)

Ako mi ne biramo, nego neko bira umesto nas, da li onda neko, zapravo, priča umesto nas? Nekakvo čvorište algoritama? Bez obzira na odgovor, u pisanju ove knjige mi je bio izuzetno važan status samog pripovedanja, ispitivanja mogućnosti priče. Mislim da je mera majstorstva sažimanje i kontrola. A kad je misao jasna ili ciljano mutna, onda je i rečenica lepa. Malo je i do osećaja, ali mnogo je do rada, do brušenja i osluškivanja.

21. Večita dilema uraditi-ne uraditi? Pitanja autosugetije, može biti ovako - moglo je biti onako? Kako odlučiti ili se samo upustiti? (fragment 198)

Često se priča kako žalimo samo za onim što nismo probali. Ja sam presrećan zbog svega onoga što nisam probao. Da sam probao sve što sam poželeo, verovatno ne bih sačuvao glavu na ramenima. Moja junakinja je došla do sličnog zaključka. Ali i, moguće, još jedno: da se najuzbudljivije priče pričaju tamo gde se nije dogodilo ono što se moglo dogoditi.

22. Da li iz stvari koje radimo svaki dan izvlačimo svesnost postojanja i otkrivanje biti? (fragment 203)

a) upala mišića

b) kupanje v) ležanje na travi

Da! I još jednom da! Pozivam na prisustvo. Sve više nam je potrebno sve manje. Jer u tom manjem se krije život sam, život kakav jeste. Osetiti da postojimo, da jesmo, kakva je to sreća!

ve i nepromenljive, da li bi na isti način posmatrali sebe i svet koji gradimo?

Unutrašnje refleksije (fragment 204)

Koliko god se zanosili idejama o beskrajnim mogućnostima, znamo šta sledi. Ali u nekim trenucima punoće koje nam otkrije svakodnevica, sine iluzija da kraja nema. Moja junakinja doživljava epifanije u teretani. Nije ni to slučajno. Teretimo se da bismo se oslobodili.

24. Od koga učimo da budemo dosetljivi, kreativni i snalažljivi? (fragment 206)

a) iskustvo

b) otvorenost

v) maštu

g) igranje igrica

Takvo je vreme i takve su prilike da i onaj ko se ne bi snalazio, mora. A život je i kompromis. Bio i ostao. Samo je pitanje ko je na kakve kompromise spreman. I šta mu donose.

23. Kad ne bi bilo roka trajanja? Sudbinskog dana? Okolnosti koje su neopozi-

25. Šta nas danas odlikuje? Društvo ili samodovoljnost, samoljublje, samopouzdanje u nešto što ne postoji? (fragment 209)

Zabluda da je egoizam jedini uspeli oblik individualizma. I nehaj: uporno se pakovanje ceni više od sadržaja. Stalno se govori o krizama, pa i krizi književnosti. Ipak, stalno kupujemo priče – i to ne

26. Da li imamo isti poštanski broj? (fragment 213)

autentične priče, već priče o pričama. Ne želimo da se susretnemo sa samim stvarima, već zamenama. Licemerje se neguje kao način preživljavanja. I broj i pošiljku!

Opet nas brojevi

27. Da li danas svi govorimo univerzalnim jezikom? Jezikom emotikona? Pa, su značenja samo malo blurovana od jednog do drugog zip koda. (fragment 214) Slika je, zapravo, starija od znaka. Znak – a pismo je znak – predstavlja inovaciju. Inovaciju koja traje nekoliko hiljada godina. Emotikoni su zato jedan neočekivani odjek drevnosti, koji postoji jer je tekst često nedovoljan: ironija, poruga ili naklonost mogu, nekad, da se razaznaju tek uz pomoć njih. Ali da, i emotikoni donose priče, samo je pitanje kako ćemo ih prepoznati. Tu postoje i kulturološke razlike koje su vrlo zabavne. A i same emocije podležu kulturološkim razlikama. Osećanja nisu neistorična.

28. Da li smo mi ili gledamo u nju? I koji je to naš prostor? (fragment 216)

U ovom odlomku krije se jedan termin koji mi je bio posebno važan: efekat pregleda (overview effect). Najjednostavnije objašnjeno, u pitanju je pogled na Zemlju iz daljine, kakav dožive astronauti. To je pozicija krhkosti, pogled

koji sve menja. Svemir je zastrašujuć i divan, ali ne moramo da se otisnemo na dalek put da bismo shvatili da je svemir već tu.

29. Gde je granica uzimanja? Možda kada prvi put damo, poklonimo? (fragment 217)

Čovek je alav. I najviše mu je nedovolj-

no. Ali bolje je da se halapljivost usmerava ne na puko sticanje i prostiranje, nego na radoznalost i dobročinstvo. Suštinski je bogat onaj koji je u miru sa sobom i ko je darežljiv. Kad neko nešto od srca pokloni, bez interesa i zadnje namere, daruje i sebe. Verujem u etiku koja nije zasnovana na zameni: ne radi nešto zato što je dobro za nešto, nego jer je dobro po sebi.

30. Da li je ikada zapamćeno ono pravo, vredno i neophodno i zašto baš to? (fragment 220)

a) ćelija

b) fotosinteza

v) refren pesme

Mislim da nam stvari uvek izmiču. Možemo misliti, na primer, da neku pe -

smu znamo ako je zapamtimo. Ali to što znamo svaku reč, ne znači da smo se, zapravo, sa pesmom susreli. Tumačenje nije puka reprodukcija, tumačenje je dinamičan susret, gde ne znamo šta ćemo zateći. Tako je i sa pesmom i sa svetom.

31. Gde smo, kada i dokle I za koga? (fragment 230)

Možda smo svi uljezi na ovom svetu? Ali uljezi koji ostavljaju tragove.

32. Da li ikada možemo da znamo pozadinu neke priče? Pa, i naše? Ko i koliko ulogu ima? (fragment 234)

a) spoljašnji faktori

b) okolnosti

v) reakcija

g) sudbina

Priča nam uvek i nužno izmiče. Ali velika je razlika da li ćemo se s tim pomiriti, ili pokušati da makar dođemo do onog što je ona. Odnosno, do onoga što je iza nje. To je, zapravo, jedno od najvažnijih momenata dela: pozadina priče.

nosti i pripadnosti sebi? (fragment 249)

Hana Arent je tvrdila da je bol radikalno intimno, neprenosivo ljudsko iskustvo. Bol je uvek bol za nas. Ali bol nas i vraća svetu. Bolom telo urla: tu sam!

Tu se može pronaći i čudna uteha.

34. Slike sećanja, album osećaja i mirisa. Da li ikada izbledi i nestaje poput boje na fotografiji do neprepoznatljivosti? Ili ostaje utkan, prišiven za dušu i moždanu memoriju, deo membrane? (fragment 261)

Sve je utelovljeno i sve ostaje. I onda kad ga ne prepoznamo, odnosno, kad ga ne osvestimo, tu je. Sećanja nekad dođu kao nevreme, sasvim iznenada. A neka proganjaju. A kad je već o nevremenu reč, nije loše to raščlaniti: nevreme kao ne-vreme.

35. Gde nam je?! (fragment 262)

33. Gde je granica otupljenosti? Da li je to fizička bol koja vraća osećaj prisut-

Živimo u društvu koje ima probem i sa kičmom i sa obrazom. A ruke su nam prljave.

36. Šta danas pratimo: pravdu i razum ili protokol? I koji? Čiji? Lični ili sistema u kojem živimo ili nam nameću? I šta nam unutrašnji glas govori? Na šta da obratimo pažnju i na koga? (fragment 288)

I ovde ću odgovoriti zaobilazno, ali tako da ne preskočim ništa što je važno. U odlomku vezanom za ovo pitanje, nalazi se skriveni omaž Kantovom razdvajanju javne i privatne upotrebe uma. Dok se javna upotreba uma odnosi na kritiku sistema i slobodno izražavanje, privatna podrazumeva da je neko povinovan sistemu dok se sistem ne promeni. Mislim da je danas odgovornost kao pojava u ozbiljnoj krizi.

37. Ko je danas vitez na belom konju, ona ili on? Ko kome šalje nesvesno SOS signale? I koje je oruđe najpogodnije za izbavljenje? Pisana reč, pažnja? (fragmenti 314-316)

A nakon intenzivnog dopisivanja, susret uživo je dao drugu sliku. I maska ima masku.

Postoje situacije kada je nažalost, ili srećom – kako se već uzme – dobro imati dioptriju. Neka saznanja mogu da budu smrtonosna.

39. Ko je uvek poslušan? I sveprisutan, a uvek zanimljiv? (zagonetka-fragment 324)

Svet je zagazio u apokalipsu, ali postoji uvek nešto što remeti sliku celine.

40. Zar nije već eksperiment u punoj brzini? Ogled koji se posmatra sa otvorenim video nadzorom i dostupnošću 24/7. Kakva bre tajna dokumenta? (fragment 326)

Možda je sve ovo sindrom? Pa i naš razgovor. Jezik je virus.

41. Kako se zove? I da li ima univerzalnog leka za sve stadijume? Možda bi trebali da crpimo rezerve iz prapostojbine ćelija? (fragment 326)

38. Kojim godinama dajemo pravu sliku? Kada i gde? Potražite libelu i tri puta meri jednom seci. (fragment 318)

Život je neizlečiv. Ali to je i divno. Nekad nas opasnosti vraćaju na pravi put. A nekad samo parališu.

42. Ko smo mi? Delovi svih predaka, stanica koje smo prošli, lica i duša koje su nas dodirnule, reči koje smo pročitali? Da li smo naši? Da li pripadamo sebi? Ili svima njima, po malo? Ili smo zbir svih delića koje smo otkinuli od svakoga po malo i za sebe prišili?

U tome je reč! I o tome je reč.

43. U kom svetu živimo? Koji smo izabrali, koji biramo i koji je za nas?

Mi smo, našim razgovorom, stvorili još jedan! I u njemu sam se osećao kao u svom domu. To

ne može da bude pogrešno. Nadam se da će nam mnogi čitaoci svratiti u goste.

POD

•ZDRAVA PRIČA SA DOLORES • SIGURNO MESTO•PODKASTU PIDŽAMAMA

Intervju: Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

U vremenu brzih formata i kratkih izjava, podkast je postao prostor u kom razgovor ponovo dobija svoje puno značenje. Bez žurbe, bez montažnih senzacija, bez potrebe da se stane u jednu rečenicu. Posebno kada su u pitanju ženski glasovi.

Tri autorke, tri različita koncepta ali ista potreba – da se stvori siguran prostor za biti iskren. Kroz svoj „Podkast u pidžamama” Kristina Marković gradi atmosferu u kojoj se neformalno razgovara o ozbiljnim temama. U „ Sigurnom mestu” Ružica Petronijević otvara prostor i za pozna-

te ličnosti i za one čije su životne priče

često na granici lične ispovesti i kolek-

tivnog iskustva. Dok nas u podkastu

„Zdrava priča sa Dolores”, Dolores Milošev

Erdeg

vodi kroz teme odrastanja,

detinjstva i formativnih trenutaka istra-

žujući kako nastaju naši izbori, pozivi i identiteti.

U tri razgovora koji slede, govorimo o tome koliko je važno imati glas, koliko je teško zadržati autentičnost i zašto su upravo dugi, intimni formati postali

toliko značajan medijski prostor savremenog dijaloga.

DoloresMilošev Erdeg UMETNOST

JE OKIDAČ ZA

RAZGOVORENAJDUBLJEMEĐUPRIJATELJIMA,

ONE KOJE INAČE NE BISMO ZAPOČELI

Imala si višegodišnje iskustvo rada u klasičnim medijima, ali si se u jednom trenutku odvažila da kreiraš „Zdravu priču sa Dolores“. Kako se rodila ideja za ovaj podkast?

Ideja datira još od 2014, nakon višegodišnjeg rada na Radio-televiziji Vojvodine. Dobila sam priliku da budem deo ekranizovanja tada najpopularnije Fejsbuk stranice „Više od života“. Pokretali su svoju televiziju i dali su mi autorski projekat. Sećam se da sam u par minuta izgovorila kompletnu ideju i radila sam je naredne tri godine. Kada se udahne malo slobode, odmah se mašta o tome kako biti potpuno slobodan.

Podkast format me je privukao još 2018. godine. Svidela mi se forma koja je „oprana“ od formalnosti koje televizija nosi sa sobom. Kako se moj muž profesionalno godinama bavi video produkcijom, zajedno smo doneli radikalne odluke po pitanju sopstvenih karijera: prodali smo sve što smo imali, digli nekoliko kredita, kupili opremu i krenuli u proces kojem sada svedočite.

Kroz svoj podkast baviš se odrastanjem, detinjstvom i načinom na koji utiču na kasniji emotivni, profesionalni i uopšte životni put tvojih sagovornika. Koliko porodični modeli u Srbiji, prema tvom mišljenju, utiču na to koliko će žena kasnije biti slobodna u izražavanju?

Porodični modeli u Srbiji i dalje su snažno obojeni patrijarhalnim obrascima, čak i onda kada se na površini čini da se stvari menjaju. To ne znači da svaka porodica funkcioniše po istom principu, ali znači da je dominantna klima, ono što deca gledaju u komšiluku, u školi, u široj porodici i dalje vrlo jasna. Čak i kada pojedinačne porodice neguju ravnopravnost, čim se malo podigne

antena ka spolja, postaje vidljivo koliko je otpor prema promeni duboko ukorenjen.

Prošao je 8. mart, a ja sam ga provela na Fruškoj gori sa familijom. Za jednim drvenim stolom spontano smo se upoznali sa jednom Ivankom, pitala me je: „Šta ti misliš, sine, da li je u redu da prodam mali stan na Novom naselju i kupim kuću na selu? Teskoba mi je u malom prostoru, a cela familija govori da moram da budem blizu dece, da im se nađem. A ja sam tamo po ceo dan umorna i tužna. Želim svoje dvorište.“ U očima joj vidim da je potpuno sama na toj strani. Rekla sam joj da bi možda bilo korisno da razmisli samo o sopstvenim željama, gde joj sada srce i duša idu. Na to je odgovorila: „Niko mi nikad to nije rekao. Govore da moram da ostanem na usluzi svima. Kao i sve žene oko mene, a muški uvek urade kako oni hoće.“ Bio je to sunčani 8. mart 2026. Na svakom koraku susrećemo snažne patrijarhalne obrasce koji, kao voda, uvek nađu put. Mi smo plodno tlo za takav sistem: ne bunimo se dovoljno i kao društvo i dalje mislimo da nam feminizam „nije baš neopho-

dan“, dok borbu za ženska prava često proglašavamo radikalnom. A žene zapravo žele isto ono što muškarci imaju oduvek: slobodu, moć odlučivanja o sopstvenom životu i telu.

Da li misliš da se devojčice od malena uče da budu „tiše“, „kulturnije“, „manje zahtevne“ i kako se to kasnije odražava na društvo u celini?

Primećujem to stalno: dečaci na igralištu retko bivaju utišani. Naprotiv, njihova glasnost se tumači kao nešto prirodno, očekivano, gotovo poželjno. „Pa to su ti dečaci, oni tako.“ I to nije bezazlena rečenica. To je poruka koju čuju i oni sami. Od svih i svuda. A deca su

bukvalisti: ako im ceo svet govori da su „pravi dečaci“ onda kada su glasni, divlji, neobuzdani, oni će se truditi da to i budu. S druge strane, ne postoji društvena rečenica koja kaže: „Prava si devojčica kada si glasna i kada se buniš.“ Devojčice se mnogo češće koriguju: „tiše“, „kulturnije“, „nemoj da smetaš“. I tako se vrlo rano napravi razlika u tome ko ima pravo na prostor, a ko treba da ga smanji. Posledice toga vidimo kasnije, u mnogo ozbiljnijim okvirima. To je onaj famozni efekat staklenog plafona - nevidljiva, ali vrlo čvrsta barijera koja ženama ograničava napredovanje, ne zato što nemaju sposobnosti, već zato što su od malena učene da ne zauzimaju previše mesta, dok muškarcima koji

su na pozicijama moći sa patrijarhatom u svom DNK to vrlo odgovara. A kada malo zaronimo u istoriju feminizma, postane jasno da taj plafon nije metafora, već realnost koju generacije žena moraju i dalje da probijaju.

U poslednje vreme u podkastu se u velikoj meri govori o umetnosti i čitanju. Da li čitanje može biti alat za osnaživanje devojčica i tinejdžerki?

Tužan je bio ton u epizodi „Književnost za decu” što nismo mogli da se setimo bajki u kojima su glavne junakinje sve žene, tj. družina devojčica. A znamo koliko je važno da se deca poistovećuju sa likovima koje čitaju, to je njihov prvi model sveta. Dugo su devojčice imale samo jednu poziciju: da gledaju, da se dive, da prate glavnog junaka, to su radile i one same i ženski likovi u bajkama. On je taj koji nosi priču, on je cilj, on je avantura. Srećom, to se menja. Sve je više knjiga u kojima su devojčice te koje vode radnju, donose odluke, greše, uče, preuzimaju rizik.

Kako umetnost može promeniti način na koji društvo doživljava ženski glas?

Umetnost je oduvek bila prostor u kojem se mrak izvlači na svetlo, bez ulep-

šavanja, ali u okruženju koje je dovoljno sigurno da možemo da ga pogledamo pravo u oči. Ona ima tu privilegiju da „čačne“ tamo gde boli, a da pritom nikoga direktno ne povredi. Meni su, recimo, predstave poput Prima facie bile upravo to:  okidač za najdublje razgovore medu prijateljima, one koje inače ne bismo započeli.

O kojim temama misliš da bi žene na ovim prostorima trebalo glasnije da govore?

Sve što nas muči, o tome treba da govorimo. Bez ideje da postoji „važnija“ ili „manje važna“ tema. Možda bi jedino vredelo otvoriti stručnu raspravu o tome kako da taj glas  zaista stigne do onih kojima

je namenjen, jer tu često nastaje jaz. Ali realnost je da smo u takvoj poziciji da čak i stvari koje bi trebalo

da se podrazumevaju, ne podrazumevaju se.  Potrebna nam je azbuka problema žena na ovim prostorima i svako slovo da dobije pažnju. Možda čak i veliki segment na časovima istorije u osnovnoj školi.

Koliku slobodu podkast forma daje autorima i šta je, za tebe, ako bi morala da izdvojiš, najvažnija poruka koju si svojim podkastom do sada prenela na slušaoce i gledaoce?

Podkast je popunio deo medijskog prostora koji je godinama bio prazan: prostor u kojem autori mogu da budu istinski svoji, bez formalnosti i bez potrebe da se uklope u televizijske obrasce. To je format u kojem se vidi autentična radoznalost, a publika to prepoznaje i vraća poverenjem. Srušile su se mnoge „nužnosti“ koje su ranije sputavale, i izgleda da ljudima prija taj prirodniji, neposredniji ton. Ako bih morala da izdvojim jednu poruku koju sam do sada prenela, onda je to osećaj da niko nije sam u onome što ga muči. Kroz različite teme pokušavam da otvorim prostor

za dublje razumevanje, da se vidi više od kratkih formata i brzih zaključaka, i da zajedno povratimo naviku pažnje, onu koja nam je, zbog tempa i trendova, ozbiljno oslabila. Najvažnije mi je da nastavim da donosim Zdrave priče koje se  oslanjaju na psihologiju odrastanja, u želji da zajedno istražujemo te zajedničke tačke sazrevanja, uprkos narativu da smo „svi toliko različiti“. U stvarnosti, mnogo smo sličniji nego što mislimo.

RužicaPetronijević RANJIVOST JE ORUŽJE KOJIM SE POBEĐUJUINAJTEŽIŽIVOTNIPERIODI

Kako si došla na ideju za podkast „Sigurno mesto“? Da li je ženama u Srbiji potrebno više sigurnih mesta gde bi njihov glas bio saslušan i prepoznat?

Ideja o podkastu je dugo tinjala u meni, sve dok, zaista nisam skupila hrabrosti i upustila se u avanturu zvanu podkast Sigurno mesto. Mislim da nam je svima potrebno što više sigurnih mesta, a moja ideja je bila da se gledaoci, ali i moji sagovornici osećaju sigurno kada razgovaraju sa mnom. Žene se polako bude, zauzimaju svoje teritorije slobode i to je ono što mene, kao mamu devojčice posebno raduje, uprkos tome što sam svesna da i dalje nismo ostvarile pun potencijal i da je borba verovatno večna.

Na koji način biraš sagovornike koji nose teške ili osetljive životne priče i šta je ono što nastojiš da gledalac ponese kao osećaj/uvid nakon odgledane epizode?

Sagovornike biram na osnovu njihovih životnih priča, borbi i okolnosti sa kojima se bore i koje pobeđuju. Volela bih da gledaoci pogledaju epizodu i razumeju zašto i kako je moj sagovornik postupio u nekoj situaciji i da probaju da razumeju da okolnosti mogu da utiču na izbore, ali da one nisu presudne.

Ako se bar nekome proširi kapacitet za zahvalnost, razumevanje i empatiju slušajući priče mojih sagovornika, moje kolege i ja smo uradili dobru stvar.

Da li si nekada imala strah da ćeš možda otvoriti temu koja je u tom trenutku „previše“ za publiku i kako se generalno nosiš sa komentarima?

Kao što sam malopre rekla, različiti ljudi urazličitim trenucima imaju različite kapacitete na osnovu kojih daju svoj sud i mišljenje. Bilo je intervjua koji su zaista zalazili u najdublju intimu i dirali po najbolnijim ranama. Straha kod mene nije bilo, ali sam se trudila da pažljivo

procenim kada je dosta, pre svega zbog sagovornika. Nije mi cilj da odemo u patetiku i skupljanje jeftinih poena kod publike željne senzacije. Uživam u komentarima svojih gledaoca, 95% zaista koriste i podstiču. Uvrede na račun svojih gostiju uvek brišem, jer ne želim da umojoj „kući” neko vređa moje goste. Mi smo ipak Sigurno mesto.

Kada ugostiš ženu ili bilo kog sagovornika sa specifičnom životnom pričom (bio je slučaj usvajanja deteta sa Daunovim sindromom, ranog majčinstva, različitih životnih izazova), da li osećaš potrebu da je dodatno zaštitiš od javnog suda?

Kod nas svako ima svoje mišljenje i to je tako, ali i ono je podložno promeni kod zrelih ljudi kada neke stvari postaju jasnije i čistije i kada se razume motiv. Volim da razgovaram sa ljudima koji imaju neobične životne priče, želim i sama da razumem kako je došlo do neke situacije koja im je zauvek promenila živote. Zato mi često ljudi kažu da pitam ono što bi i oni sami pitali. Mislim da je to posao novinara, da bude glasnik naroda.

Koliko je u Srbiji inače teško otvoriti temu ranjivosti, a da to ne bude shvaćeno kao slabost?

Koje god probleme da imate i šta god vam se desilo u životu, sigurno postoji barem još jedna osoba na svetu koja proživljava isto. Mnogo je lakše kada znate da niste sami i da je još neko proživeo teške trenutke, preživeo ih i pronašao novi smisao. U vezi sa tim moje mišljenje je da je ranjivost najveća snaga i oružje kojim se pobeđuju i najteži

životni periodi. To što će neko nečiju slabost eventualno ismevati, smatram jednim od najtežih oblika primitivizma.

Da li je „sigurno mesto“ nešto što bi trebalo da tražimo pre svega u sebi kako bismo mogli da ga prepoznamo i usvetu oko sebe? U čemu je sve tvoje sigurno mesto?

Mislim da nema sigurnog mesta spolja, ako nema takvog mesta unutar nas. Potraga za sigurnim mestom je potraga za slobodom. Nekada je jako bolno, nekada teško, ali je neophodno da bismo živeli lep i ispunjen život.

Fenomenalan mi je osećaj što sve više verujem sebi i znam da na sebe mogu da se oslonim i da sam tu sigurna, ali je lepo pronaći svoja sigurna mesta i u porodici, prijateljima, pozorištu, deci, dokolici i u svom poslu.

Šta ti je do sada najvažnija poruka koju si svojim podkastom uspela da preneseš?

Poruku pronalaze i razumeju gledaoci svaki na svoj način. Mislim da nema univerzalne poruke i bude mi veoma

zanimljivo kada čujem kako dve osobe dijametralno različito objašnjavaju neku epizodu. Ono što bih ja volela da prenesem gledaocima je da nisu sami, ma šta bio njihov izazov i da u najtežim situacijama uvek ima nešto dobro.

Koja je tema o kojoj žene u Srbiji i dalje nedovoljno glasno govore i zbog čega misliš da je to tako?

Mislim da žene i dalje do kraja nisu svesne svojih kapaciteta i svoje snage. Neko ih je ubedio da nešto ne mogu i da je život za životarenje. Daleko od toga da smatram da je svaki dan bilo kome od nas vatromet, ali uverena sam da svaka ima dovoljno snage da živi onako kako ona želi. Nije uvek lak, ali je moguće i neophodno.

Da li podkast forma daje ženama i uopšte, kreatorima sadržaja, veću slobodu nego tradicionalni mediji i u čemu vidiš izazove ovog posla?

Daje veći prostor i slobodu govora. Imamo sve više ljudi koji ne žele da go-

stuju u televizijskim emisijama, ali prihvataju pozive za gostovanja u podkastima. Najveći izazov je održivost. I ako se podkast scena širi i obiluje divnim kreatorima, mislim da se oglašivači još uvek nisu dovoljno otvorili za sponzorisanje podkasta, kao što je to slučaj u regionu i svetu.

KristinaMarković HUMOR JE ČESTO NAJSUBVERZIVNIJEORUŽJE KOJE IMAMO

„Podkast u pidžamama“ ima opuštenu formu, ali otvara i vrlo ozbiljne teme. Kako si došla na ovu ideju, da li je lakše govoriti o ozbiljnim temama u neformalnom formatu, kroz razgovore koje doživljavamo kao kafu sa prijateljicom posle koje se već osećamo bolje i manje same?

Ideja je zapravo nastala iz potrebe da se razgovori vrate u prostor u kom su nekada prirodno postojali. Bez tenzije, bez poziranja i bez tog stalnog osećaja da moraš da budeš savršeno formulisan. Pidžama je tu simbol i poručuje: ovde nema glume. A zanimljivo je da se baš u toj neformalnosti otvaraju najteže teme. Ljudi često misle da ozbiljan

razgovor mora da se vodi u ozbiljnom studiju, sa ozbiljnim licima. A zapravo se najiskrenije stvari izgovore na kauču, uz čaj ili čašu vina, kada se malo zaboravi da razgovor neko gleda. I zato mislim da taj osećaj kao da smo na „kafi sa prijateljicom“ daje moćnu formu. Posle takvog razgovora se često osećate kao da ste skinuli neki teret. Ako se neko ko gleda oseća manje samim - onda sve što radim ima smisla.

Više puta si ugostila žene koje je javnost poznavala kao „nečiju suprugu/ devojku“. Zašto ti je bilo važno da im ti daš glas u svom medijskom prostoru?

Zato što me oduvek fascinira koliko se brzo identitet žene u javnosti „spakuje“ u nečiju biografiju. Kao da je to najvažnija informacija o njoj. A onda sedneš sa tim ženama i shvatiš da imaju karijere, stavove, borbe, ambicije, humor i da su mnogo zanimljivije nego etiketa koju su dobile. Meni je zanimljivo da razgovaram sa osobom, a ne sa titulom. Nekada je baš ta žena koju javnost vidi samo kao „nečiju“ zapravo mnogo glasnija, pametnija i hrabrija nego što bi iko očekivao.

Da li misliš da društvo i dalje lakše prihvata ženu kroz njen odnos sa partnerom i da li si nekada imala reakcije publike poput: „Zašto je baš ona gošća“?

Nažalost, često da. Još uvek postoji ta potreba da se žena „smesti“ u neki kontekst: čija je i to uz koga je došla do vidljivosti. Kao da je to sigurniji način da se objasni njen prostor u javnosti. A kada to nije partner, onda je često neki skandal ili situacija kroz koju je prošla. Naši mediji imaju tu naviku da ženu zauvek „žigošu“ u jednoj epizodi njenog života, kao da je to jedino što o njoj treba da znamo. I onda se ta etiketa vuče godinama, nekad i decenijama. Ponekad mi se čini da smo i dalje skloni tom starom principu javnog obeležavanja, kao neka savremena verzija Scarlet Letter momenta, gde žena zauvek nosi jedno slovo na sebi, bez obzira na to šta je sve posle toga uradila ili postala. Zato se ja trudim da u svojim emisijama potpuno zaobiđem takav pristup. Mene ne zanima biografija iz tabloida nego osoba koja sedi preko puta mene. Zanimljivo je da kada počneš razgovor taj narativ vrlo brzo pukne. Naravno da je bilo i komentara poput: „Zašto je baš ona

gošća“. To je uvek zanimljivo pitanje, jer obično dolazi od ljudi koji su već formirali mišljenje o nekome koga zapravo nikada nisu čuli da govori. Meni je upravo to najzanimljivije - da otvorimo prostor da se neko prvi put čuje.

Kada se nasmejete, ljudi spuste gard. A kada spuste gard, možete da izgovorite mnogo ozbiljnije stvari nego što biste mogli u „teškom“ razgovoru. Žene su oduvek koristile humor kao način da

kažu istinu bez patetike. To je jedna vrsta inteligencije - da kroz šalu kažete nešto što je zapravo vrlo precizna kritika.

Zašto je važno da ženski glas u javnom prostoru bude slobodan i od čega je najčešće sputan?

Koliko je humor važan alat za oslobađanje ženskog glasa?

Humor je često najsubverzivnije oružje koje imamo.

Zato što slobodan glas menja perspektivu. Kada se čuje više ženskih iskustava, odjednom shvatite da postoje teme koje su dugo bile gurnute pod tepih - od karijere, preko majčinstva, VTO, usvajanja dece, razvoda, do odnosa moći. Ono što je meni posebno važno jeste da se o tim temama govori iz prvog lica. Iskren razgovor osobe koja je nešto zaista prošla uvek je mnogo snažniji od saveta ili velikih, uopštenih formulacija o temama kao što su vantelesna oplodnja, usvajanje ili razvod.

Te teme često zvuče apstraktno dok ih posmatramo kao društvene pojave, ali postaju stvarne tek kada čujemo neči-

ju ličnu priču. U trenutku kada možete da se povežete sa nekim ko je kroz to prošao, stvara se jedna mnogo jača vrsta zajednice. Zajednice u kojoj žene prestaju da se osećaju usamljeno u svojim iskustvima i u kojoj se polako skida taj sloj srama koji se često lepi za stvari kroz koje mnoge od nas prolaze. Ono što ženski glas najčešće sputava nije samo društvo, već i očekivanje da žena mora da bude „dopadljiva“. Čim

žena govori glasno, jasno ili direktno, često se pojavi etiketa da je preoštra, preambiciozna, previše. Zanimljivo je da se ista ta osobina kod muškaraca obično zove autoritet.

Da li si nekada imala osećaj da moraš da ublažavaš svoje stavove kako bi bila prihvaćenija?

Mislim da svaka žena, pogotovo u javnom prostoru, makar jednom oseti taj

pritisak. Međutim, vrlo brzo shvatiš da ublažavanje stavova nikada zapravo ne donese prihvatanje, samo razvodni ono što želiš da kažeš. Vremenom sam naučila da je mnogo jednostavnije biti autentičan. Nekome će to biti previše, nekome osvežavajuće, a nekome inspirativno. Ali barem znate da govorite svojim glasom.

Koja je najvažnija poruka tvog podkasta i da li ova forma daje ženama veću slobodu od tradicionalnih medija?

Mislim da su dve poruke zapravo stalno prisutne u podkastu. Prva je vrlo jednostavna - da nismo same, a druga je da žene imaju mnogo slojeva i da ih zaista vredi slušati. To možda zvuči kao mala stvar, ali zapravo menja perspektivu. Jer mnoge žene žive u ubeđenju da su njihove dileme i situacije kroz koje prolaze neka lična anomalija, a onda sedne-

te i slušate razgovor i shvatite da je još neko prošao kroz vrlo slične probleme, samo o njima niko nije pričao naglas. I to je taj trenutak kada se nešto promeni. Kada shvatite da vaš život nije neka usamljena epizoda, nego deo mnogo šire priče. U tradicionalnim medijima često imate ograničen prostor, tempo, format. Podkast daje luksuz vremena, a sa vremenom dolazi i iskrenost. Zato mislim da je ova forma posebno važna za žene. Ona dozvoljava da neko bude i pametan i duhovit, i ranjiv i snažan, sve u istom razgovoru. Mislim da je ženama posebno važan takav prostor. Ne samo da bi govorile slobodno, već i da bi pokazale da život retko izgleda kao savršeno napisan scenario. Češće liči na razgovor koji počne u pidžami, uz rečenicu „čekaj da ti ispričam šta mi se desilo“. I često je baš u tim razgovorima najviše istine.

Mina Pavlovic

Only in America

razgovori o identitetu, ambiciji i realnosti života u inostranstvu

Intervju: Ljiljana Kostić @lia_k_g

Fotografije: privatna arhiva

Mina Pavlović je novinarka i storyteller koja beleži iskustva života između Balkana i Severne Amerike. Kao autorka i voditeljka podkasta Only in America , fokusira se na priče ljudi koji su otišli, počeli ispočetka i redefinisali šta znači pripadati. Mina je rođena na Balkanu, a danas živi u Čikagu i kako kaže sama činjenica da te izmeste ili da se izmestiš sa tačke gde su svi tvoji prethodnici bili, nosi posebnu dinamiku i otvara mogućnosti za uzbudljive priče, te Mina upravo kroz svoj podkast nastoji da stvori prostor za otvorene razgovore o identitetu, ambiciji i realnosti života u inostranstvu.

Pokrenula si podcast “Only in America” i fokusirala se na priče Balkanaca u SAD-u. Šta te je navelo da ispričaš baš te priče?

Kako sam diplomirana novinarka, kada je ova forma postala popularna i kad sam shvatila da sama ili uz mali tim mogu da je realizujem, bio mi je to „spas”, jedini logičan put i način da u Americi radim ono što volim kroz formu koja mi je bliska, kao i to što ne mora ni da mi bude posao kao posao već način života, što novinarstvo i jeste. Ono što je još važnije, želela sam da prenesem priče naših ljudi iz Amerike, razbijem neke predrasude,

pokažem na ličnim primerima kako se ovde zaista živi, a što mi je najvažnije, inspirišem druge koji slušaju, gde god da su u svetu, kroz lične ispovesti. Sama činjenica da te izmeste ili da se izmestiš sa tačke gde su svi tvoji prethodnici bili, nosi neku posebnu dinamiku i otvara mogućnosti za uzbudljive priče.

Kao novinarka i storyteller, kako biraš koje priče zaslužuju da budu ispričane?

Najpre gledam da meni nešto bude zanimljivo, da to bude priča koju bih ja volela da čujem, u smislu da me nečija energija, način razmišljanja i navike inspirišu da budem svakodnevno bolja, a onda poželim da i drugi ljudi to čuju.

Nekada su to teme iz oblasti religije, psihologije ili prava za koje mislim da su veoma vazne, a naši ljudi se tim naukama i ovde bave. Teško je govoriti o „uspehu”, tako da nisu samo poslovni rezultati nešto što me navodi da pozovem gosta, više je to način na koji ljudi dele svoja iskustva. Činjenica je da, verovatno srećom, u SAD ima mnogo naših uspešnih ljudi, ako ni po čemu drugom, onda po tome što se uklapaju i „plivaju” u jednom drugačijem sistemu,

što je samo po sebi veliki uspeh. Uvek se plašim da neće biti dovoljno gostiju, ali jednostavnopriče same dolaze. Da li je postojao trenutak kada si shvatila da ovo nije samo projekat, već nešto mnogo veće?

Od početka. Nikada nisam gledala na ovaj podkast kao na nešto prolazno, zaista konstantno razmišljam o novim gostima, o tome šta da menjam, kako da napredujem, kada da snimamo... Pošto sama moram da osmislim, pronađem, pripremim se i naravno to snimim, sve to zahteva posvećenost i ovo jednostavno mora da bude način života. Posebno od kada sam počela da dobijam lepe povratne reakcije od drugih ljudi, to me je dodatno motivisalo i potvrdilo da je ovo nešto što treba da pokušam da održim i na čemu uporno radim.

Život između Balkana i Amerike nosi specifičan identitet. Kako je to iskustvo oblikovalo tebe kao osobu i tvoj glas? Šta su ti rad i iskustvo rada u Americi doneli što u Srbiji zasigurno nije moglo?

Mislim da me je u velikoj meri promenilo, toliko da sada ne mogu ni da zamislim

kako bi bilo da sam ostala u Srbiji. Došla sam ovde sa 29 godina, u momentu kada sam bila zadovoljna svojim poslom i životom u Beogradu, ali me je naprosto nešto vuklo da nastavim život ovde. Svaka životna dob uz takvu promenu sigurno nosi i različite izazove ali pred kraj 20ih, si i dovoljno star i mlad, imaš dovoljno godina i uklopio si se u sisteme u matici, a opet dovoljno si mlad da počneš ponovo (iako smatram da nikada nije kasno). Verujem da čovek koji napravi drastičnu promenu, nije nikad spreman i ne može da zna šta ga čeka. Meni kao i svakome,

dešavali su se različiti, kako ovde vole da kažu, izazovi, bilo je okolnosti kojih po prirodi stvari ne bi bilo da sam ostala u Srbiji, tako da mislim da sam morala da na teži način upoznam sebe, naučim da prihvatim odgovornost za ono što radim, budem preduzimljivija, ali i vežbam oslanjanje na druge ljude, oslobodim se i verujem onome pored mene, zato što pričamo istim jezikom i delimo istu kulturu. Iskreno mi nedostaje Srbija, da izađem na ulicu i čujem samo naš jezik, lepota ljudi, naš način života, navike, gostoprimstvo, svakodnevica.

Ovde najviše volim što sam zadržala „to naše”, a opet doživela neke situacije koje su uticale da mi je normalno da živim van zone komfora, da se ne plašim i ako se nešto nepovoljno desi da idem korak po korak, budem strpljiva. Upoznala sam divne ljude, imam tu mogućnost da prenesem njihove priče i radim ono što sustinski volim i sama odgovaram za to, što je najvažnije, da mogu da formiram neki svoj svet sa meni dragim ljudima u kojem mogu da funkcionišem.

Šta si, kroz razgovore sa ljudima, najviše naučila o Balkancima koji grade život u Americi?

Uspeh nisu samo finansije i „veruj u proces”. Možda je ovo drugo najvažnije. Upravo da imamo tendenciju da se održimo kada je najteže, da ne klonemo, da prirodno imamo stečenu sposobnost rešavanja problema, svi za koje se smatra da su nešto uradili ili sa kojima sam pričala zbog njihovih uspeha, sve ih karakteriše to da su bili istrajni i jaki kada je sve bilo nepovoljno da su nalazili načine da to prevaziđu. Mislim da naši ljudi ne odustaju, znaju zbog čega su ovde i naporno rade za

to. Jednostavno oni nikada ne odustaju i ne prihvataju „ne” kao odgovor.

Koja priča ili gost su te najviše emotivno pogodili i zašto?

Nije lako izdvojiti nikoga i jesam zahvalna jer su neki od tih ljudi prvi put stali pred kamere da bi ispričali svoje životne priče. Isto tako postoje i oni za koje znam da bi imali svašta da kažu i čiji životi i putevi jesu zanimljivi, ali ne žele o tome javno da govore, što takođe poštujem. Mene su, kao ženu, najviše dirnule priče mame koja je čekala i radila sedam godina u Njujorku i Čikagu, dok nije uspela da stvori uslove da vidi svoje ćerke posle toliko godina. Nemanja koji je započeo biznis u ugostiteljstvu, ne od nule već od minusa i za par godina napravio sjajni veganski restoran. Zasigurno priče koje me uvek fasciniraju su žene koje voze velike kamione: Zorjana, Mia i Bilja, koje mesece provode van kuće radeći tako neuobičajen posao za ženu i toliko fizički zahtevan. Stvarno verujem da najbolje priče tek dolaze, ne zbog mene kao autorke već zbog želje ljudi da svoja iskustva podele sa ostalima!

Koliko je teško biti autentičan novinar i kreator danas u svetu, u kojem svi jure pažnju i viralnost?

Svaki rezultat verovatno možeš jednom da napraviš, ali je teško imati kontinuitet. Nisam neko ko kroz senzaciju, lažne naslove ili kroz vulgarnosti juri brojeve. Razumem kako se živi ali me zanima isključivo da ovo bude nešto po mojim standardima i merilima, pa gledam da kroz iskren, ljudski pristup konstantno dođem do srca ljudi i da oni prepoznaju

to lepo, inspirativno i korisno što želim da pokažem. Živim po tome da ako ra-

diš ono što voliš i daješ svoj maksimum, koliki god on bio u tom momentu - napravićeš nešto što ti je važno.

Kako balansiraš između profesionalnog novinarstva i ličnog izraza kroz

društvene mreže?

Sve sam to ja, ne pravim nikakvu razliku. Ljudi sigurno već procenjuju kroz

nečiji tekst, prilog, izveštaj, a posebno

kroz podkast. Ne odvajam to od sebe i novinari i voditelji znaju koliki je to deo njih samih. Osim u novinarstvu, imala sam priliku da se okušam i u nekim drugim profesijama i zaista je ovaj poziv nešto sto me profesionalno najviše ispunjava. Nije mi toliko više važno da se istaknem ja kao pojedinac, važniji su mi gosti, teme i njihova priča.

Da li si se susrela sa sumnjama ili strahom da tvoje priče možda neće biti dovoljno „velike” ili zanimljive?

Uvek, da! Svakako brinem kako će neke priče da prođu, više zbog gostiju koji nemaju iskustva u javnom nastupu i želim da se oni pokažu u najboljem svetlu.

Osim toga sada uz ove kratke forme na društvenim mrežama, budem šokirana za koje se stvari ljudi „hvataju”, šta kritikuju i koliko se perifernim stvarima pridaje na važnosti, a gubi suština. Bude mi žao kada dovedem gosta smatrajući da je neka tema korisna, a onda se stvori rasprava u komentarima o onome što je zaista nebitno (da

li gost ima plave čarape ili je iskoristio američki izraz umesto našeg). Bude mi žao kako smo skloni kritici i osuđivanju na društvenim mrežama, i to najčešće ljudi koji čak ni ne stoje pravim imenom i prezimenom iza svojih profila.

Šta misliš da tvoju platformu izdvaja u odnosu na druge podkaste i medije?

Volela bih da uradim anketu pa drugi to da kažu, iskreno, više nego da ja govorim o tome. Samo pratim sebe i svoj instinkt, razmišljam da li bih ja imala želju i strpljenje to da slušam. Poštujem vreme drugih, znam da ima mnogo formi na internetu i želim da im kroz lični izraz i odabir dobrih priča dam nešto što će ih inspirisati na rad na sebi, pokrenuti ili zabaviti, i one koji su na Balkanu i razmišljaju kako bi bilo u Americi ili imaju nekoga ovde, ljude bilo gde u dijaspori jer su mnogi otišli u različite delove sveta, i naravno naše koji žive ovde. Sve nas spaja to da smo ili otišli ili imamo nekoga ko je otišao i ko nam je daleko.

Šta bi savetovala mladim ljudima sa Balkana koji žele da se bave novinarstvom ili storytelling-om u inostranstvu?

Samo da stvarno moraju da vole to da rade i da imaju osećaj neki za to, talenat na kojem se radi. Možda može što proba svako i verujem da to i rade mnogi ali ne mislim da je svako kvalitetan.

I ovde znam da su mnogi pokušavali jer misle da je to samo „staneš ispred kamere i pričaš”, ali nije bas tako. Isto tako ako prepoznaju to u sebi, da su radoznalost, talenat i želja da se neka priča podeli ispred želje za viralnošću, onda imaju lepe šanse da budu dobri u tome. Talenat i rad, nije neka filozofija.

Šta bi danas rekla mlađoj verziji sebe koja tek počinje da pronalazi svoj glas?

Samo počni, usput će se sve srediti!

SA REDITELJKOM

SANJOM ŽIVKOVIĆ

O FILMU MAČJI KRIK

U svom novom filmu „Mačji krik“, rediteljka Sanja Živković donosi intimnu i potresnu priču o porodici, gubitku i borbi za dostojanstvo u svetu koji često nema razumevanja za najranjivije. Inspirisan stvarnim događajima i zasnovan na poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića, film istražuje složene odnose između roditeljstva, društvenih očekivanja i ličnih izbora, smešten u svakodnevicu jednog malog grada. Kroz suptilnu režiju i snažne glumačke interpretacije, „Mačji krik“ postavlja pitanja o odgovornosti, empatiji i granicama izdržljivosti - ali i o snazi ljubavi, koja opstaje uprkos svemu.

Radnja filma prati Milenu, mladu ženu koja čezne za slobodom i priznanjem, vidi svoje snove slomljene kada rodi dete sa „Sindromom Mačjeg plača“. Napuštena od partnera i preplavljena strahom od budućnosti, ona nestaje, ostavljajući svog oca Stamena i njegovu novu suprugu Veru da se bore za starateljstvo nad ranjivim detetom.

Glumačku postavu čine Jasmin Geljo, Andrijana Đorđević, Sanja Mikitišin, Marija Škaričić, Denis Murić, Sergej Trifunović, Srđan Miletić, Sanja Krajnov, Zlatan Vidović, Vesna Paštrović Šašić, Olivera Viktorović, Ljubiša Miličić, Nenad J. Popović, Tamara Aleksić, Predrag Paunović, Marija Vajner, Ana Stefanović Bilić, Jelena Jokić i Jugoslav Krajnov.

Sanja Živković je srpsko-kanadska filmska rediteljka. Njen prvi dugometražni film „Easy Land“ (2019) imao je svetska, premijeru na TIFF-u, a prikazan je i na VIFF-u, FNC Montreal, Palm Springsu, Geteborgu i beogradskom FEST-u. Autorka je kratkometražnih filmova „Cleo“ (2016, TIFF) i „Marijina epizoda“ (2014, Montreal World FF), koji su nagrađivani u Beogradu i Sarajevu. Sanja je magistrirala režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, završila Canadian Film Centre Director’s Lab, Sarajevo Talents Screenwriter’s Lab i TIFF Writers Studio.

Sa Sanjom Živković razgovaram o radu na scenariju koji nosi snažno autorsko nasleđe, o procesu građenja kompleksnih likova i balansu između ličnog i univerzalnog u filmskom pripovedanju. Dotakle smo se i izazova prikazivanja osetljivih tema poput roditeljstva i društvene stigme, kao i odnosa između stvarne priče i njene filmske interpretacije. U razgovoru otkriva kako je gradila intimni vizuelni jezik filma, koliko su joj glumci bili važni u oblikovanju priče, ali i kako je ovaj projekat uticao na njen pogled na odgovornost, empatiju i granice razumevanja.

Film Mačji krik je nastao prema poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića.

Kada ste prvi put pročitali tekst, šta je u njemu za vas bilo najviše uznemirujuće ili najdirljivije i trenutak kada ste shvatili da ovu priču želite da ispričate?

Potreslo me je i dirnulo što je priča istinita - taj deda se stvarno borio za unuku i spasio joj život. Ta stvarnost imala je najveću težinu za mene. Pritom me je

privukao i lik majke, Milene, i složenost njene situacije - žene koja je morala da ostavi svoje dete jer društvo nije bilo spremno da je podrži. Odmah sam rekla Vladi da ovu priču mora da ispriča, jer je važna za vreme u kojem živimo i ljudi treba da znaju kroz šta porodice, poput Stamenove, prolaze. On mi je tada poverio režiju, jer je primetio koliko sam se povezala sa scenarijom.

Rad na scenariju koji je ostavio veliki autor nosi posebnu vrstu odgovornosti. Da li ste u procesu rada osećali teret tog nasleđa ili slobodu da priču razvijete u pravcu koji vam je blizak?

Osećala sam se prilično lagodno i znala sam da nisam tu da zamenim Gorana, već da realizujem njegovu ideju na svoj način. Morala sam da pratim svoje instinkte, jer drugačije ne bih mogla da radim. Znam da bi Goran to uradio ozbiljno i dobro, i osećala sam dug prema scenariju i stvarnim ljudima da ovu priču ispričam najbolje što mogu - onako kako sam je osećala, a uz to mi je data i sloboda da to uradim.

Koliko se vaše čitanje scenarija menjalo tokom priprema i snimanja - da li je film u jednom trenutku počeo da govori nešto drugačije od onoga što ste na početku dobili od teksta?

Naravno, to je sve deo procesa. Na primer, meni je rad sa glumcima jako bitan deo stvaranja filma. Od kastinga do priprema i samog snimanja ja sam uvek otvorena i slušam šta najbolje funkcioniše. Dajem glumcima prostora, probamo

razne varijacije, i to ponekad menja i sam scenario. No, struktura filma i suština je ostala ista, ali mislim da je, bar po mom mišljenju, dosta prirodnije i suptilnije nego što je napisano. Sa manje dijaloga, i više tišine.

Jedna od zanimljivih stvari u filmu je to što publika često menja ugao gledanja na likove, kako priča odmiče. Da li vam je bilo važno da gledalac stalno preispituje sopstveni sud o njima?

Bilo mi je važno da predstavim obe tačke gledišta i da ostavim prostor da gledalac sam dođe do svog mišljenja. Imala sam osećaj da razumem oba lika i da imam odgovornost da prenesem njihove posebne borbe na platno.

Milena je lik koji može izazvati vrlo oprečne reakcije. Kako ste gradili njenu ljudsku dimenziju, izvan stereotipa o „dobroj“ ili „lošoj“ majci?

Ključ mi je bio da je ne posmatram kroz tu podelu. Pitala sam se ko je ona kao

mlada žena, u kakvoj se situaciji našla, šta joj nedostaje i čega se najviše plaši. U radu sa Andrijanom Đorđević smo mnogo razgovarale o njenoj pozadini, o pritiscima koje oseća, o osećaju usamljenosti i nepripadanja. Mislim da upravo iz tog osećaja dolaze njene odluke. Kada lik postaviš iznutra, onda publika može sama da odluči kako će da je vidi, ali je više ne doživljava kao jednodimenzionalnu.

Kako danas izgleda život devojčice čija sudbina stoji u središtu priče i da li ste tokom rada na filmu ostali u kontaktu sa tom porodicom?

Ostala sam u kontaktu sa porodicom i posle snimanja, možda čak i bliže nego tokom samog procesa. Njihova realnost je i dalje jako teška i kompleksna. Devojčica je danas u domu u Sremčici, što je bila jedna jako teška odluka za njenog dedu, Zorana, ali ju je doneo verujući da će tamo imati stabilniju negu na duže staze. Oni su i dalje povezani i on je redovno posećuje. To je situacija koja nema jednostavno rešenje i možda je to ono što me najviše pogađa - što borba zapravo ne prestaje.

Stamen je istovremeno i zaštitnik i neko ko pokušava da razume svet koji mu izmiče. Kakva je bila njegova reakcija nakon projekcije, i da li vam je bilo važno kako će on doživeti ovu filmsku verziju događaja?

Bilo mi je jako važno i imala sam tremu, jer nikada ranije nisam bila u situaciji da neko gleda svoju životnu priču koju sam ja interpretirala i prenela na film. Prvo gledanje smo imali kod njega kući i tokom projekcije mi je više puta prilazio i govorio: „Tako je, to sam rekao… to sam uradio…“. U suštini, prepoznao je sebe, svoju ćerku i celu situaciju, što mi je mnogo značilo. Kasnije mi je glumica Sanja Mikitišin prenela utiske sa projekcije u Kragujevcu, gde su imali razgovor sa publikom. Rekla mi je da je to bilo jako emotivno iskustvo, posebno susret između njega i nje kao glumice koja igra njegovu pokojnu suprugu. Bilo je to jedno dirljivo spajanje stvarnosti i filma, i drago mi je da je bio zadovoljan načinom na koji je njegov život prikazan.

Film nosi snažan osećaj intime, kao da kamera posmatra likove sa vrlo bliske distance. Na koji način ste gradili osećaj poverenja između kamere i likova?

To je kombinacija rada sa glumcima i odnosa sa ekipom. Trudila sam se da stvorim siguran prostor na setu, gde glumci mogu da budu otvoreni i ranjivi bez osećaja da su „posmatrani“. U stvari, Milica Drakulić, snimateljka, i Andrijana Đorđević, koja igra Milenu, toliko su se zbližile da su pred neke kadrove zajedno slušale muziku i spremale se za scene, u kojima lik Milene pleše. Ti trenuci su delovali kao ples između

glumice i kamere. Često smo radili sa dužim kadrovima i davali vremena da se stvari dese prirodno, bez forsiranja.

Mislim da baš ta strpljivost i taj dijalog između kamere i glumca doprinose osećaju intime u filmu.

Koliko je saradnja sa direktorkom fotografije Milicom Drakulić uticala na način na koji publika ulazi u emocionalni prostor filma?

Sa Milicom sam od početka delila želju da film bude vizuelno nenametljiv, ali emotivno prisutan. Nismo želele veliku stilizaciju koja bi udaljila od priče, već

kameru koja prati likove i diše sa njima.

Naša saradnja je bila ključna da publika uđe u taj svet bez osećaja da gleda nešto konstruisano.

Dok ste radili na filmu, da li se vaš lični odnos prema temi roditeljstva i odgovornosti na neki način promenio?

Mislim da me je ovaj film pre svega naterao da razmišljam o tome koliko su takve situacije kompleksne i koliko je lako suditi spolja, pogotovo majkama.

Postala sam svesnija koliko su okolnosti, podrška sistema i okruženja presudni u odlukama koje ljudi donose.

Ako biste danas, sa ove distance, morali da sažmete Mačji krik u jednu rečenicu šta je za vas suština ove priče?

Za mene Mačji krik je priča o ljubavi i borbi - porodična drama o ljudima koji se, suočeni sa teškom životnom situacijom i borbom sa sistemom, trude da urade najbolje što mogu.

Intervju:

Ljiljana Kostić

@lia_k_g

Fotografije:

Uroš Gajić

Dunja Stojanović

Kada mi neko kaže da nešto ne može, u meni se probudi još veća koncentracija ka cilju i upornost

Dunja Stojanović je glumica čiji ni profesionalni niti lični razvojni put nije linearan. Dunja se glumom bavi 20 godina a danas glumačku karijeru gradi tamo gde je i rođena – u Americi. O razlikama u pristupu stvaranju filma, kulturi, kolegijalnosti, autentičnosti, ljubaznosti, balkanskoj iskrenosti i američkoj slobodi kroz humoristične skečeve, neretko govori i u svojim videima na društvenim mrežama a o tome smo, između ostalog, razgovarale i ovom prilikom za Plezir. Razgovarale smo i o istrajnosti, redefinisanju „odbijanja“, strahu i odlučnosti kao osnovnim vrednostima na putu ka uspehu, te o važnosti da ostane verna svom glasu.

Rođena si u Čikagu, odrasla u Srbiji, a danas živiš u Los Anđelesu. Kako su te tri različite sredine oblikovale kao osobu i umetnicu?

Rođena sam u Americi, ali sam se kao ličnost formirala u Srbiji - i mislim da je to ogroman kontrast koji me definiše. Srbija mi je dala dubinu, emociju i tvrdoglavost. Amerika mi je dala brzinu, ambiciju i veru da je sve moguće ako dovoljno radiš. Danas u Los Anđelesu pokušavam da spojim ta dva sveta - tu balkansku iskrenost i američku slobodu. I mislim da baš u tom spoju leži moj identitet kao umetnice.

Da li je postojao trenutak kada si poželela da odustaneš od glume i šta te je tada zadržalo?

Nikada! Primera radi: Postojao je težak trenutak na prvoj godini akademije, kada me je profesorka Gordana Marić - ista ona koja me je primila - oborila na ispitu iz glume već u prvom semestru. Tada je nastao potpuni haos na fakultetu i to je period koji nikada neću zaboraviti. Sledeće godine sam primljena na klasi kod

Biljane Mašić i praktično ponavljala prvu godinu glume, ali ni u tom trenutku mi

nije palo napamet da odustanem - samo kako da nastavim dalje. Ja sam Bik u horoskopu. Kada mi neko kaže da nešto ne može, u meni se probudi još veća koncentracija ka cilju i upornost. To je osobina koju zaista volim kod sebe.

Kako si se nosila sa odbijanjima i momentima kada su ti govorili da nisi dovoljna?

Odbijanja su sastavni deo ovog posla, i mislim da niko nije imun na to. Vremenom sam naučila da odbijanje često nema veze sa tobom kao glumcem, već sa tim šta projekat traži u datom trenutku. To sam posebno osvestila radeći u filmskoj produkciji i učestvujući u kastingu za film na kojem sam radila. Najveći pomak za mene bio je kada sam prestala da odbijanja shvatam lično. I dalje ume da zasmeta, ali te više ne definiše.

Koje su najveće razlike u radu u  filmskoj industriji u Srbiji i u Americi iz tvog iskustva?

Prošle godine sam prvi put radila na filmu od samog početka - bila sam uključena u produkciju, radila kao asistent redi-

telja i igrala na filmu. Na osnovu tog iskustva mogu da kažem da je najveća razlika u produkcijskom smislu. U Americi je industrija izuzetno organizovana - sve je precizno, profesionalno i brzo. Postoji jasan sistem i osećaj da je gotovo sve moguće realizovati. Kod nas je pristup drugačiji - ima više improvizacije i nepredvidivosti, što ponekad donosi posebnu energiju, ali i dodatne izazove.

Da li smatraš da je u Americi lakše ili teže uspeti kao glumica u odnosu na Balkan i zašto?

Ne postoji univerzalan recept za uspeh - sve je vrlo individualno. Iz mog iskustva, rekla bih da je teže.

Ne samo zbog konkurencije, koja je ogromna, već zato što sam svesnu donela odluku da krenem od nule. U Srbiji završiš fakultet, upoznaš ljude, postepeno ulaziš u industriju i gradiš mrežu ljudi oko sebe. Ja sam u Ameriku otišla sa 30 godina, bez ijednog kontakta i počela život ispočetka. Ali ne žalim. Otišla sam sa namerom i znala sam da neće biti lako. U Americi moraš da se izboriš za svoje mesto - niko te ne čeka, ali ako uspeš, mogućnosti su neuporedive.

Kako se razlikuje rad na setu u Srbiji u odnosu na Ameriku u smislu discipline, kreativnosti i odnosa prema glumcima?

U Americi postoji jasna granica - ovo je pre svega profesionalni odnos. Sve funkcioniše besprekorno - ljudi su ljubazni, profesionalni i otvoreni za saradnju. Ali ta ljubaznost često ostaje na površini. Kod nas se ovaj posao radi sa dušom. Mnogo se brže povezujemo, ulazimo jed-

ni drugima u prostor, stvaramo odnos koji je bliži, intenzivniji - nekad haotičan, ali iskren. U Los Anđelesu ponekad imam utisak da postoji određena distanca koja se „pokriva” formalnom bliskošću. Kod nas nema te igre - kaže se direktno šta misliš, bez skrivenih namera. I iskreno, ja više uživam u, našoj vrsti odnosa.

Sadržaj koji plasiraš na društvenim mrežama i javnom prostoru često kombinuje humor i introspekciju. Da li je to tvoj način da obradiš sopstvena iskustva?

Humor je način da „preživimo” stvari koje su zapravo ozbiljne, ali moj sadržaj je više od toga - kroz njega istražujem razlike između kultura, pre svega kroz mentalitet: koliko smo direktni, kako doživljavamo humor i koliko smo skloni da stvari ne shvatamo lično. Humor u Americi je drugačiji - ljudi su oprezniji i osetljiviji, dok smo mi na Balkanu navikli na direktniji i slobodniji način izražavanja, bez mnogo prostora za prenemaganje. Meni je taj kontrast beskrajno zanimljiv i često vrlo smešan. A introspekcija kod mene dolazi prirodno, jer stalno analiziram svet oko sebe i svoje mesto u njemu. Taj spoj

humora i razmišljanja je zapravo najbliži onome kako ja funkcionišem.

Kako balansiraš između autentičnosti i potrebe da igraš ulogu, ne samo na setu već i na društvenim mrežama?

Mislim da svi igramo neku verziju sebe, posebno na društvenim mrežama. Meni je važno da ta verzija nije lažna, nego samo selektovana. Što se tiče seta i pozorišta, nikada mi nije bilo blisko kada neko kaže da „ne može da izađe iz uloge”. Za mene je to vrlo jasno - posao je posao, život je život.

Šta bi savetovala mladim ljudima sa Balkana koji žele da se bave glumom i eventualno odu u Ameriku?

Da budu spremni na dug proces. Talenat je važan, ali nije dovoljan. Potrebni su strpljenje, disciplina i mentalna izdržljivost. I da ne čekaju „dozvolu” da počnu - danas možeš sam da stvaraš, snimaš i gradiš svoj prostor. Sećam se da mi je Igor Vuk Torbica jednom dao divno poređenje kada sam završavala fakultet i bila uplašena. Naš posao je kao fudbalska utakmica: Imaš igrače koji izađu u

prvom poluvremenu i postignu gol, pa presede drugo. Imaš i one koji presede prvo, pa u drugom naprave dva gola. A imaš i one koji igraju od početka do kraja, koji znaju da rasporede snagu, da izdrže tempo i pronađu balans između strpljenja i pravog trenutka. Suština je da svako ima svoj ritam i svoje vreme. Važno je biti tu, ostati u igri - i verovati da će tvoj trenutak doći.

Šta bi danas rekla mlađoj verziji sebe koja tek ulazi u svet glume?

Rekla bih joj da se manje plaši i da manje traži po -

tvrdu spolja. I da ne mora sve odmah da zna. To je sasvim u redu. Najvažnije stvari dolaze kasnije i često iz grešaka.

Hana Ivandić

Wellness proizvodi mogu biti korisni, ali pravi mir i zdravlje najčešće dolaze

iz stvari koje su potpuno besplatne

Hana Ivandić je wellness stručnjakinja sa sedištem u Njujorku i osnivačica Kontura Wellness-a, prepoznatljiva po svom pristupu u kome se fokusira limfni sistem, oblikovanje tela i funkcionalni pokret. Rođena u Hrvatskoj, pre gotovo deset godina preselila se u Njujork, sa snažnom željom da izgradi biznis baziran na njenom zanimanju za negu i unapređenje tela. Vremenom, razvila je metodu koja kombinuje tehnike limfne drenaže i rad sa fascijom uz sveobuhvatni, holistički pristup ženskom zdravlju. Kroz svoj rad, Hana danas pomaže ženama da se osećaju bolje u svom telu, ne samo u pogledu estetike, već dugoročnih zdravstvenih benefita, i uz direktan rad sa klijentima organizuje masterklasove i deli znanje sa globalnom publikom putem društvenih mreža. Kada ne radi sa klijentima ili na razvijanju svog brenda, najčešće istražuje grad, putuje ili testira nove wellness alate i rutine, uvek u potrazi za onim što zaista deluje, a ne samo za onim što je trenutno popularno.

Dijagnozu dijabetesa tipa 1 dobila si veoma rano - kako je to oblikovalo tvoj odnos prema telu i zdravlju?

Živjeti kvalitetno s dijabetesom moguće je jedino ako se tome posveti pažnja i trud. Nažalost, to od mene zahtijeva maksimalnu disciplinu i nije uvijek sve savršeno, što ponekad može dovesti do unutarnjeg nemira. Ipak, vodim se time da ono što te ne ubije-ojača te, ali i umori. Dobra strana života s dijabetesom je ta što, razumijem svoje tijelo bolje nego netko tko ne mora pratiti svaki detalj svog života. Briga o zdravlju i tijelu za mene je osnovna higijena i izraz samopoštovanja.

Da li možeš da uporediš dve sredine, Hrvatsku u kojoj si odrasla i Amerikukoliko su tradicionalni pristupi zdravlju uticali na tvoju današnju filozofiju i kakav odnos imaju prema zdravim navikama u obe zemlje?

Mislim da bi se svi složili sa mnom kada bih rekla da je razlika nebo i zemlja. Ono što bi u Hrvatskoj moja mama i baka liječile biljkama i travama iz naših vrtova, u Americi se često rješava aspirinom i antibioticima. U Americi

se na mnoge stvari gleda kroz prizmu profita i, nažalost, jedino na što možemo utjecati je naš izbor - koga biramo kao uzore i što od ponuđenog konzumiramo ili izbjegavamo. Djetinjstvo u

Hrvatskoj imalo je ogroman utjecaj na moj wellness biznis, koji se prvenstveno temelji na regulaciji stresa i živčanog sustava, a tek onda na dodavanju proizvoda i suplemenata. Čvrsto stojim iza

toga da nam je zapravo vrlo malo potrebno kada poštujemo osnove – kvalitetan san, zdravu prehranu i kretanje koje nas ispunjava.

Koji su bili tvoji najteži trenuci u borbi sa hroničnim stanjem i šta ti je pomoglo da ih prevaziđeš?

Imala sam sreću u nesreći: uz dijabetes sam „dobila” i nevjerojatnu majku, koja je svaki težak trenutak znala olakšati.

Najvažnija lekcija koju me naučila je da uvijek ostanem optimist i da nikada ne postanem žrtva svojih okolnosti. Život

možda nije uvijek fer, ali uvijek može biti fenomenalan-ako ga tako odlučiš živjeti.

Da li je postojao prelomni trenutak koji te je usmerio ka holističkom pristupu zdravlju?

Mislim da je to uvijek bilo u meni, ali pravi prelomni trenutak dogodio se kada sam odustala od medicinskog fakulteta i preselila se u Ameriku. Tada su se moja učenja okrenula prema istočnjačkoj i funkcionalnoj medicini, ayurvedi i TCM-u – područjima s kojima puno više rezoniram i u koja duboko vjerujem.

Šta te je navelo da spojiš limfnu terapiju, trening i funkcionalno zdravlje u jedan sistem?

Čvrsto vjerujem da se optimalno zdravlje postiže tek, kada su svi sustavi u tijelu povezani i usklađeni; jedan ne može optimalno funkcionirati bez drugog. Kroz deset godina rada sa ženama shvatila sam da ženama nije potreban samo fitness, samo suplementi ili samo limfna drenaža. Potreban je cjelovit pristup, gdje je svaki segment prilagođen individualnim potrebama.

Šta ljudi najčešće pogrešno razumeju kada je u pitanju limfni sistem i njegovo delovanje?

Većina ljudi zapravo nema jasnu ideju

što limfni sustav radi. Oni koji su malo više upoznati s temom, često misle da je limfna drenaža tu primarno za mršavljenje, što bih ja stavila na zadnje mjesto benefita. Limfni sustav je naš obrambeni mehanizam- zadužen za zaštitu od patogena, toksina, upala, viška tekućine, lipida i drugih stranih čestica. Kada je limfa usporena zbog preopterećenja, to se prvo manifestira kroz umor, nadutost, nervozu, osipe, akne i povećan celulit. Dugoročno, može dovesti i do ozbiljnijih probavnih problema i hormonalnog disbalansa.

Šta misliš da te je izdvojilo u prezasićenoj wellness industriji?

Rekla bih da su to znanje i sposobnost da svakoj klijentici maksimalno personaliziram pristup. Danas ne možeš biti dobar trener bez razumijevanja nutricionizma i funkcionalne medicine, niti dobar limfni terapeut bez znanja o pokretu i treningu. Sve je povezano. Ne tvrdim da znam sve, ali upravo je to ljepota ovog posla. Svaki dan učiš više o zdravlju tijela, uma i duha.

Kako ti definišeš istinsko zdravlje, van trendova i ekstrema koje danas viđamo?

Za mene je istinsko zdravlje unutarnji balans. To znači da poznaješ sebe, svoje potrebe i da ih poštuješ. Živimo u svijetu koji nas stalno potiče na konzumaciju, posebno u Americi, ali istina je da nam za zdravlje treba jako malo. Wellness proizvodi mogu biti korisni, ali pravi mir i zdravlje najčešće dolaze iz stvari koje su potpuno besplatne.

Koji je tvoj najvažniji savet mladim ženama kada je u pitanju telo, zdravlje i samopouzdanje?

Uvijek kažem ženama da sebe stave na prvo mjesto. Tek kada je naša „čaša puna”, možemo istinski davati drugima. Iz prve ruke vidim koliko stres utječe na žensko tijelo, zato je ključno poštovati svoj živčani sustav i stvarati vrijeme za sebe i stvari koje voliš. Život je prekratak da bi se živio u konstantnom stresu.

Šta bi danas rekla mlađoj verziji sebe?

Sav trud i rad će se isplatiti, samo je važno do tada sačuvati svoje zdravlje.