37 ЛЕГЕНДА О АЖДАЈИУСНУЛОЈ утра су на Пештеру дочекивана са великим олакшањем, јер се знало да троглава аждаја тада иде на починак у језеро, после ноћног лова. Мештани су и дању били тихи, бојећи се да је не пробуде. Живели су у великом страху, јер је аждајина ћуд била непредвидива. Ако само једна њена глава не би могла да заспи, друге две би морале да се пробуде и да послушају заповести те једне главе. Преко ноћи је излазила из језера у потрази за храном. Када је нерасположена, оде до села и узме неколико мештана, углавном децу и девојке. А када је била расположена и не тако гладна, тумарала је шумом и палацала својим језицима унаоколо. Гурала је језике у шупља стабла, испод камења, у рупе и између стена. Све животиње су покушавале да се сакрију, али би их аждаја увек изненадила својим савршеним видом, њухом и слухом. Умела је да нањуши и најмањeг јазавца сакривеног под земљом, да чује откуцаје срца склупчане змије испод стене, да види сову у крошњи дрвета. Понекад би заспала у оближњој пећини испред које је текао поток. У његовој бистрој води су девојке прале веш. Аждаја би их из пећинске таме посматрала са својих шест очију и бирала најлепшу међу њима. Увече се прикрадe кући у којој живи девојка, ишчупа кућу, истресе све укућане
38 и покућство док је не пронађе. Однесе је на дно језера и нико је никада више не види. Једнога дана у то пештерско село дошао је један младић по имену Ђорђе. Гостопримљиви мештани су га угостили како ваља. Док су га служили, ходали су скоро на прстима, шапутали су. Нису се чули ни блејање оваца, ни дечји плач, ни пој птица. Ђорђе је тихо упитао најстаријег мештанина зашто је тако тихо. Он му је испричао о невољама које су их снашле са аждајом, која је из дана у дан бивала све већа и незаситиja. Ђорђе је замолио старца да га одведе до језера у којем аждаја спава. Површина воде је била мирна. — Добри старче, иди у село и реци свима да вечерас погасе ватре и фењере. Не излазите из кућа, ма шта чули или видели. А ујутру, кад сване, дођите до језера. Ђорђе је стајао на обали језера. Иза облака се појавио месец. Обасјао је мирну површину воде. — Време је — више за себе рече Ђорђе. Копљем је три пута ударио у земљу и чекао. Мирна површина језера светлуцала је на месечини. Поново је три пута ударио у земљу и чекао. Површина воде се благо заталасала на средини језера. Ударио је још три пута. Средина језера као да је прокључала правећи све веће и веће клобуке. Уз велики прасак троглава аждаја је искочила из воде. Окретала је главе на све стране тражећи онога ко је пробуди. Кад га је угледала, сиктала је и палацала са сва три језика. Репом је лупала по води стварајући огромне таласе. Ђорђе је узјахао свог узнемиреног коња и кружио око аждаје која је покушавала да га дохвати својим разјапљеним чељустима и оштрим канџама или здроби огромним, тешким репом. Младић је вешто избегавао сваки њен
40 покушај. Кружио је око ње час у једну, час у другу страну, провлачио се испод њеног трупа, између ногу. Она се вртела и разјарено урликала. Снажно је ударала репом по води избацујући је из језера. Канџама је гребала по стенама. Камење се дробило, одваљивало од стена и котрљало до села. Урликање, тутњава и шкрипање канџи по стенама нису омели Ђорђа у намери да је докрајчи. Кад је проценио да је довољно близу, свом снагом је зарио копље усред аждајиног срца. Брзо је окренуо коња и одјахао у оближњу пећину одакле је посматрао како рањена аждаја претвара у прах све око себе. Стабла су под налетом аждајиног беса падала као покошена. Репом је тако силовито ударала по планинама, које се расцепише на две вијугаве половине. Аждаја последњи пут урликну у самртном ропцу и стропошта се, а вода из језера потече преко њеног тела кроз новонастали пут међу планинама. После непроспаване ноћи, мештани су се прикрадали језеру. Чули су пој птица, видели животиње како безбрижно пасу траву, трче, скакућу. Слутили су да је њиховим мукама дошао крај, а када су стигли до језера, аждаји ни трага, а из језера отицаше вода у облику аждајиног репа. На Пештерској висоравни од тог доба нема шума. Вијугави меандри7 реке Увац шапућу о уснулој аждаји, док хладна вода извора Змајевац подсећа на ледену језу коју је међу мештане ових крајева некада давно уносила незасита аждаја. 7 Меандар је појам за речно корито које кривуда у облику латиничног слова S.
