СЛАВНИ ЛОВАЦ
По шуми, широм,
без стазе, пута,
Јежурка Јежић
поваздан лута.
Ловом се бави
обноћ
и обдан
с триста копаља
наоружан.
И вук, и медо, па чак и – овца, познају јежа, славнога ловца. Јастреб га штује, вук му се склања, змија га шарка по сву ноћ сања. Пред њим, дан хода, шири се страва, његовим трагом путује слава.
ЛИЈИНО ПИСМО
Једнога дана,
видели нисмо,
Јежић је,
кажу,
добио писмо.
Медено писмо,
причао меца, стигло у торби
поштара зеца.
Адреса кратка,
ал’ се разуме:
„За друга
Јежа На крају шуме.”
У писму пише:
„Јежурка,
брате,
сањам те често
и мислим на те.
Ево ти пишем
из камењара
гускиним пером.
Дивно ли шара!
Дођи на ручак
у моју логу,
пожури само,
не жали ногу.
Са пуним лонцем
и масним брком
чекаћу на те, пожури трком.
Нежно те грли
медена лица
и поздрав шаље твоја
Јеж се весели: „На гозбу”,
вели, „ту шале нема, хајд’ да се спрема.”
Јежурка Јежић
лукаво шкиљи, прегледа бодље и сваку шиљи.
„Ако би успут
дошло до боја, нек буде спремна одбрана моја.”
