9 Милица Стојадиновић Српкиња песникиња (Буковац, 6. јул 1828 – Београд, 25. јул 1878) Милица је била дете сеоског свештеника у Врднику. То чудесно место на обронцима Фрушке горе данас је бања, а у време њеног детињства било је чувено као рудник. Када се погледа са обода густих фрушкогорских шума, панорама Врдника као да је урамљена торњевима Малe Раваницe5 и Цркве рођења Светог Јована. Милица се играла у порти цркве и у оближњем дворишту своје куће, око бунара и трешње која се надвила над њим. Школа је била на пола пута од куће 5 Манастир Врдник познат је и по називу Мала Раваница, јер су у њу монаси из Раванице донели драгоцености које су успели да извуку из свог манастира пред најездом Турака, посебно мошти кнеза Лазара, које су ту и почивале све до 1898. године, када су враћене у Лазареву задужбину Раваницу.
10 њеног оца проте Василија Стојадиновића до цркве, па се цео Миличин свет налазио између те три грађевине. Касније је заволела шетње по сеоским сокацима, околним ливадама и стазама које се пењу до импресивне и загонетне Врдничке куле. У Петроварадину је наставила школовање које јој је донело знање немачког језика и свирања гитаре. Нестварну лепоту природе у којој је одрасла описала је у свом дневнику У Фрушкој гори 1854. Дочарала је винограде, жетву, обичаје свог народа, васпитање девојака, сусрете са људима којима се дивила. Поносила се рукотворинама, домаћичким и сеоским пословима које је умела и стизала да ради. Писала је осећајно и духовито, искрена и у певању и у ћутању којим је крила тајне свог срца. Милица је много читала, волела Русоа, Бајрона, Шилера, учила језике, преводила Балзака. Њена поезија је романтична, нежна, али и поучна. За њу су највише врлине и вредности били родољубље, побожност, скромност, вредноћа и блага нарав. Дневник У Фрушкој гори 1854. пун је боја, мириса и гласова природе који су испреплетани са хумором и музиком. У Миличиној души идила Фрушке горе је величанствена. Она у мајској зори види контраст са свитањем у Бечу, јунске вечери памти по песмама, у мелодији летњих киша наслућује срећу, а у јесењој шуми меланхолију. Милица налази најлепшу реч за ивањско цвеће, жетву и све лепоте јула на Фрушкој гори, за августовске олује и ведрине, за предвечерје бербе грожђа у септембру и за елегију октобра. Ево једног одломка: „За човека се може рећи да учи докле је млад, али за женско мора се рећи да учи само докле је дете. Када пређе границу детињства, онда је сусретне мати са преслицом, са варјачом, са оклагијом, и шта вам ја знам с чиме још, да од ње кућаницу образује. Наш старина Вук, кад ме је године 1850. први пут посетио, рече ми да у нашем народу има доста кућаница, али нема то што сам ја. Нека је тако, али тој народној јединици треба опрести, треба откати,
11 сашити, навести, оплести, па не само за себе, но и за своје у кући. У нашем народу пропадају дарованије и код мушке деце, некмол код женске!” Милица је учила сеоске девојке, обилазила болеснике, писала молбе Врдничана суду у Руми, али и писма војницима. Једном се прерушила да би у кући неког трговца чула како је тамо оговарају и тако све док јој сестра није рекла: „Престани, пући ћу од смеха!” Била је весела и када се под марелом у дворишту играла са дететом свога брата. Веровала је у моћ знања. Једном је написала: „Мати мора бити изображена, јер је њен уплив на децу први, а њен позив велики и свети; док не узимамо изображени Српкиња, неће бити ни род српски изображен, већ увек, сматрајући га с те тачке, стајаће с једним столетијем натраг. Лепа жена, али без духа и срца, мужу је што и детету лутка: мила играчка ‒ док је још нова. Судбина може нас несрећнима начинити, али зато не мора нас понизити. Природа нам је зато два ува, а само један језик дала, да више чујемо него што говоримо.” Прву песму Милица је објавила 1847.у „Сербском народном листу”. Волела је Србију и била је „жарка родољубица”. Желела је слободу Војводине и сањала да цела Европа буде слободна. Била је сарадница многих листова и прва жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда 1862. године, објавио је „Мађарски дневник”. Милица Стојадиновић Српкиња објавила је три књиге песама. И за њеног живота многи су знали да су то мостови између српске и европске лирике, време им само даје гранитну трајност.ВукКараџић ју је називао „моја кћи из Фрушке”, а Милица је годинама гајила пријатељство с његовом ћерком Мином Вукомановић. Његош је за Милицу рекао: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!”, кнез Михаило Обреновић био јој је пријатељ, а професор Јохан Сајдл посветио јој је једну своју песму. Дописивала се и са
12 песником Лудвигом Франклом коме је о свом народу рекла: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа”. Родољубље је осећање које је носила с поносом, као невидљиву круну, a тајне срца стидљиво одала само у стиховима посвећеним писцу Љубомиру Ненадовићу: „Али што рече у песми твојој / Да јесу наше хладне груди, / Веруј ми то је лажна скромност, / Јер лиру твоју свако љуби.” Врдничка вила сахрањена је прво у Београду, па у Пожаревцу, где почива у породичној гробници. У Врднику, у дворишту Mанастира Врдник, подигнут јој је споменик, а на улазу у школу, која поносно носи Миличино име, стоји њена биста.
