ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
18. jул 2020. | година I | број 20
1918. у црној гори ВЕЛИКА ГРЕШКА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ЦРНОЈ ГОРИ
Црногорска 1918. Српска је Влада, са позиције побједника и савезничког фаворита, гледала на Црну Гору са потцјењивањем и ароганцијом. Црногорци нијесу били вриједни њеног труда око плебисцита, већ је процес припајања Црне Горе извела на исти начин као што је спроводила изборе у својим пограничним крајевима — употребом војске, агентуре и новца
Ц
рногорска 1918 могао би бити увијек били довољно интегрисаназив за највећи политички ни, а ни историјски и културолораскол у савременој истори- шки блиски, Црна Гора је дочекаји Црне Горе, који у новим обли- ла 1918. годину. Овим хоћу рећи да цима и околностима траје већ је у размишљањима о 1918. годивише од сто година. Ријеч је, да- ни важно направити осврт на какле, о расколу дугог трајања, који рактер црногорског друштва које црногорско друштво периодич- је дочекало велике догађаје, а не но увијек доводи пред исту ди- само на њихове посљедице. Караклему: да ли би Црна Гора требало тер друштва умногоме објашњава да постоји или не? Код свих дру- посљедице догађаја, а тражење обгих народа обично је тачка раз- јашњења важније је у историоградора одговор на питање каква би фији од тражења кривца. требало да буде њихова држава (република или монархија, аутоИЗБОР БЕЗ ИЗБОРА кратија или демократија…), а код нас – да ли би сопствена држава За историчара који је само попиуопште требало да постоји? Исто- сивач дешавања, 1918. нема неричари без помоћи медицинске познаница: сукобили су се црноструке не могу објаснити овај не- горски држављани око питања обични феномен, али када неки будућег статуса државе и динафеномен траје више од једног ви- стије. Један дио црногорског друјека, морају поставити питање: Да штва био је за Црну Гору која ће ли је у питању подјела коју одржа- сачувати нешто од своје државне вају у животу политичке околно- индивидуалности у новој држави, сти или је подијељена Црна Гора а други је био за њено безусловно постала неминовно стање ства- припајање Србији, које су звали – ри, које проистиче из њеног дру- “братско уједињење”. штвеног и историјског карактера? Али, да не би било недоумица: Црна Гора, као што знамо, нај- 1918. није постојала опција да Црна прије је била подловћенска не- Гора буде обновљена као незавизависна држава, а онда је почела сна краљевина. Сви су схватали припајати своје околне области. да је њен улазак у југословенску Тај процес је трајао око 120 годи- државу био неминовност. Питана, што значи да је прво стечена ње је само било какав ће положај политичка независност државе, у новој држави имати, а не да ли а затим је почело њено терито- ће бити њен дио. То истовремено ријално уобличавање. Саставље- значи да је, чак и да Црна Гора на из разних дјелова, који нијесу добије најпривилегованији по-
ЖИВКО АНДРИЈАШЕВИЋ
ложај у новој држави, династија Петровић-Његош окончала своју владавину. Када све то имамо у виду, онда је сасвим јасно да је губитак државног субјективитета Црне Горе и детронизација њене династије, била неминовност. Непознаница је једино била – како ће тај процес бити реализован.
СМИШЉЕНА ПРЕВАРА Од неколико могућих начина за “укидање” Црне Горе, изабран је најгори и најперфиднији. Српска влада се опредијелила за модел преврата, камуфлирајући га тобожњим одлучивањем у скупштини представника народа. Да је хтјела, српска влада је са својим помагачима могла организовати легитимни и транспарентни плебисцит, и засигурно би на њему добила надмоћну већину за безусловни улазак Црне Горе у нову државу. Наравно да би се у придобијању присталица користила разним средствима, али би сваки глас за улазак Црне Горе у нову државу био неспоран и легитиман. Она то, ипак, није учинила, већ се опредијелила за прилично пробле-
матично рјешење, какво је форми- је имала све услове да на начин рање нелегалне скупштине, која је који је прихватљив са становишта требало да одлучује о статусу др- међународног права, и уз међужаве и династије. народну контролу, спроведе своДо данас није утврђено због чега је намјере у дјело? Но, српска је се српска Влада опредијелила за Влада, са позиције побједника и ову преварантску варијанту, када савезничког фаворита, гледала на Црну Гору са потцјењивањем и ароганцијом. Црногорци нијесу били вриједни њеног труда око плебисцита, већ је процес припајања Црне Горе извела на исти начин као што је спроводила изборе у својим пограничним крајевима насељеним Арнаутима – употребом војске, агентуре и новца. Брзо се показало да је то била велика грешка српске политике према Црној Гори, можда и највећа. Понизили су и потцијенили народ који је, ипак, прије Србије створио државу и који је изњедрио четири династије. Такво насљеђе није случајност. А можда су баш фарсом од Подгоричке скупштине хтјели да понизе Црну Гору због овакве историје и учине да више никада не буде у стању да Насловница италијанског недјељника је ствара. Што год да су La tribuna illustrata под насловом „Црна Гора хтјели, грдно су се препротив српске доминације“ (30. март 1919) варили.
ПОДСЈЕЋАЊЕ НА ВРИЈЕМЕ КАДА СЕ И НА МОТИКУ ПЛАЋАО ПОРЕЗ
Године које су појели скакавци
О
самдесетих година по први пут је изашла тротомна књига са илустрацијама Мемоари Гавра Вуковића, то је био догађај у кући мога ђеда. Мене као дијете је вукла радозналост да сазнам каква је то књига од које се ђед није раздвајао. И тако умјесто сликовнице или књига за ђецу, ђед и ја смо проводили дане читајући Гаврове Mемоаре из којих сам врло брзо научила сва имена и запамтила сва лица са фоторафија књиге. Мирко М. Тодоровић рођен у краљевини Црној Гори, читајући, причао је догађаје из свог дјетињства. Један који се мени посебно урезао у сјећање била је прича како је као петогодишњи дјечак са својом мајком ишао да бере лободу (једну од биљака која је отхранила Црну Гору у вријеме када су Црногорци и на мотику плаћали порез). На путу
их је пресрела српска жандармерија која је кренула да им отима храну и да од прабабе изнуди информације о комитима. Прабабу Јаглику је српска војска мучила, ударала кундацима и присиљавала да гледа како њеног петогодишњег сина изнад амбиса жандари држе за ноге, поигравајући се са његовим животом... Ђед је често знао да прича како су морали да плаћају порез чак и на прозор, о томе како су стари Црногoрци рађе дизали руку на себе него дозвољавали да им окупаторска војска такне брк, перчин, одузме земљу, оружје или мучи на разне свирепе начине жене и ђецу њихових прогнаних, одбјеглих, или убијених синова. Једна од највећих светиња била је црногорска ношња, окупатор знајући за то често је скрнавио
симболе постојања и црногорског идентитета, брутално омаловажавајући посебно црногорску капу... Ово су само детаљи Миркових сјећања из његовог дјетињства и ране младости. Током одрастања, знајући све догађаје напамет, растући уз омиљену „књигу за ђецу“ Мемоари Гавра Вуковића нијесам могла а да не примијетим да се свуда око нас све до раних деведесетих о 1918. ћутало. Касније у школи ако би ми се омакла каква опаска на рачун укидања државе обично се то приписивало мојој невјероватно развијеној машти, чешће незнању, него ли историјској чињеници. На часовима историје о 1918. се ћутало. На улици се ћутало, данас се са страдањем сопственог народа, збијају шале и нерадо говори, сем ако се мора,
што из незнања, што од срамоте. Данас идентитетски симболи служе за трговину, злоупотебу - недаекватну употребу, под оправдањем савременог читања - дизајна базираног на националном идентитету и културној баштини… Док наши симболи чекају закон о заштити и употреби, наш национални идентитет у 2020. препознат је само кроз новац. Ћути се и о преправљању и девастацији ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ симбола - цркава и манастриа, ћути се о нарушавању симбола јединства све три црногрске конфесије лименом црквом на јева из наше баштине оно што му Румији, ћути се о манипулиса- треба и што мисли да му припању културном баштином, и оно да, до називања туђим присвојнајстрашније - ћути се о томе за- ним именицама. Убијеђена сам да што се ћути. моји наставници и даље мисле да У ћутању нам се тако губи наше на- је ово све био плод моје маште, a ја сљеђе, памћеље, самобитност. Због сам се захваљујући чудесној књинаше ћутње свако узима и преди- зи мог дјетињства описменила.