Зорана Поповић
Приче о Ждерку Едиција
Прво издање
Илустрације и дизајн корица: Ана Петровић Уредница: Маша Томановић Лектура: Бранка Тарбук Технички уредник: Милан Црномарковић Издаје Креативни центар Београд, Градиштанска 8 тел: 011 / 30 88 446 e-mail: info@kreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Тираж 1500 Штампа Калиграф, Београд Година штампе 2026 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
ISBN 978-86-529-1485-2 COBISS.SR-ID 202733577
Зорана Поповић
Илустровала
Ана Петровић
Мојој породици
А ТЕТКА Ђ А Л М СМЕХОЖДЕРКА
Ждерко је плакао на сав глас. Плакао је толико да је одјекивао цео Ждероград. – Сигурно је гладан – забринуто рече Ждерков ујак Облакождер, па донесе чинију препуну свакојаких облака: малих белих у облику овчица, пар паперјастих, цео ред сивкастих и таласастих, и један огроман тамноолујни који је изгледао као да ће сваког часа да загрми. – Ручкај, благо ујки – рече Облакождер, али Ждерко само одгурну чинију ножицом и настави да плаче. 7
– Ја мислим… – поче млађа тетка Смехождерка. Али утом притрча старија тетка Словождерка и викну: – Склањај те облачине-сплачине, поквариће дете стомак! Види, злато тетино, донела тета фина, крцкава, штампана слова! Ево ти три реш печена слова Л! Да се _епо наједеш, да не п_ачеш г_адан! Ждерко омириса сва три печена Л, окрену главу и настави да плаче. – Мислим да… – опет поче млађа тетка Смехождерка, али прекиде је изненадни долазак Страхождера и Мракождера, Ждеркових стричева, који су се управо вратили из лова по дечјим собама. – Шта се то дешава?! – праснуше њих двојица углас. – Неће да слуша, је л’? Решићемо! Страхождер разбаца око Ждерка гомилу квргавих страхова: страх од зубара и белих мантила, страх од чудовишта – зубатих, рогатих и невидљивих – страхове од приредби и рецитовања, страх од заглављеног лифта, страхове од падања, викања, губљења. Мракождер преко свега наређа неколико 8
слојева мрака – од оног најтањег предвечерњег, до најгушћег пећинског. – Да видимо сад! – рекоше углас. Ждерко заћута, погледа око себе, па заплака још гласније и још тужније. Није помогло ни кад му је теча Морски Ждер трозупцем ухватио најдебљи морски талас и од њега направио кајгану. Ни кад је бака Громождерка умесила громпиту. Ни кад је деда, стари Ждер-Ждероња, направио свој чувени ждеропасуљ. На крају млађа тетка Смехождерка тресну ногом о под и подвикну: – Зар не видите да дете није гладно, него жедно?!
Она брзо наточи у џиновски бокал литар чистог звонког смејања, и даде му да пије. Онда просу пред Ждерка двадесет литара луцкастог кикотања. И стварно, Ждерко престаде да плаче! И не само то, него скочи и поче да шљапка по смехобарицама. Капљице смеха су летеле на све стране!
Шљап, шљап! Хи-хи-хи!
Хо-хо-хо!
Пљускале су капи смејуљице по изненађеним Ждеровима! – Ето, видите – рече тетка Смехождерка и придружи се веселом Ждерку у смејању.
10
ЛОВ ЧИЧА СТРАХОЖДЕРА
Ждерко је ружно сањао. – Мамаааа! Татааааа! – повика из свег гласа. Дотрчаше Љубождер и Љубождерка. – Зар опет? – меко упита мама. – Зар опет?! – оштро упита тата, љут на снове који су досађивали Ждерку сваке ноћи. Он бесно одлучи: – Е сад је доста! Зваћу стрица Страхождера. Следеће вечери, док је Ждерко облачио пиџаму, на вратима се зачуше ударци – дум, дум, дум! – и у собу упаде Страхождер, велики као брдо и са страхоџаком на леђима. – Ко то чичином Ждерку смета док спава, а?! – загрме. – То је једна, једна … једна језива… – замуцкивао је Ждерко. – Змија? – упита чича. 11
– Једна зла и ружна… – Вештица! – викну тата. – Баш онако, сва ужасна… – Ждерождаја? – досети се мама. – Не, то је … то је… – Шта?! – гракнуше сви углас. – Столица! – Столица?! – чича Страхождер одмахну разочарано. – Пих, столица! Боље да сте звали стрину Дрвождерку да ту столицу смаже кô пуслицу. – Али кад је видео да се Ждерку котрља суза низ образ, накашља се, па рече: – Кхм, али добро, мора да је грозна, и зато … у лов! Ждерко, на спавање! Вас двоје, ни гласа! Чим је малишан заспао, из његовог јастука провири један сиви кончић. Не, не … није то био кончић, већ танани прамен магле који се извијао све више и више, па се увртао око себе и гомилао изнад Ждеркове главе док није нарастао у мрк, магловит облак. – Да зовемо Облакождера? Или Маглождерку? – прошапта Љубождер. Али онда се облак претвори у – столицу! И то не обичну, већ страхотну: препуну грозних кљова и 12
канџи, прекривену крљуштима и са три опака вештичја ока! Сиктала је као џиновска змија: – Ссссссссседи мирно!
Сссссссссссседи мирно! СССС СССС ССС! Ждерко је цвилео у сну, миран као бубица. – Само храбро! – викну чича Страхождер и замахну огромном мрежом за хватање страхова. Али столица зачас искида мрежу кљовама! – Чекај да видиш, бештијо! – чича завитла пецаљку за пецање страхова. Столица се хитро измаче и поче да галопира укруг по соби! Страхождер се страховито намршти, дохвати своју највећу страхоловку и хитну је преко собе као бумеранг. ЦАП! Страхоловка у лету шчепа неваљалу столицу за ногу. – Донеси! – нареди чича, а страхоловка послушно доскакута са столицом у челичним зубима. Као и све ухваћене ноћне море, 13
столица се отимала и режала, али је Страхождер зачас свеза у чвор и убаци у страхоџак.
а – Средио те чи ч и готова при ча! – викну победнички.
Ждерко се у сну насмеши, па поче да сања лепе, разигране снове.
14
АЈ Ж Р Д А С
Млађа тетка Смехождерка . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Лов чича Страхождера . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Поклон тече Морског Ждера . . . . . . . . 15 Бакина громпита . . . . . . . . . . . . . . . 19 Господин Нећеждер . . . . . . . . 23 Ждеротрес . . . . . . . . . . . . . 29 Незнамићко . . . . . . . . 34 Чароблутак . . . . . 38 Овца Глоц . . . . . . . . . 42 Њено Височанство . . . . . 46 Тихогриц . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 Ждеро-вести . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 Словоторбица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Страшни Зевоња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 Одлазак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Ждерко је плакао на сав глас. Плакао је толико да је одјекивао цео Ждероград. – Сигурно је гладан – забринуто рече Ждерков ујак Облакождер, па донесе чинију препуну свакојаких облака: малих белих у облику овчица, пар паперјастих, цео ред сивкастих и таласастих, и један огроман тамноолујни који је изгледао као да ће сваког часа да загрми. – Ручкај, благо ујки – рече Облакождер, али Ждерко само одгурну чинију ножицом и настави да плаче… * * *
У духовитим причама о Ж дерку и његовој необичној родбини сазнаћете још и шта се дешава кад Ж дерко сањ а ружне снове, шта кад завиди млађој сестри, шта ка д је сасвим немог ућ, али и шта буде ка да Ж дерко – порасте!