Issuu

Александра Јовановић, ОВО НИЈЕ ЉУБАВНИ РОМАН Креативни центар © 2025 Уредница Маша Томановић Дизајн корица и типографско обликовање наслова Катја Климова Лектура Невена Живић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Београд, Градиштанска 8 Тел.: 011 / 30 88 446 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Калиграф, Београд Година штампе 2025 Тираж 2000 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 ЈОВАНОВИЋ, Александра, 1996 Ово није љубавни роман / Александра Јовановић. – Београд : Креативни центар, 2025 (Београд : Калиграф). – 171 стр. ; 22 cm Тираж 2.000. ISBN 978-86-529-1424-1 COBISS.SR-ID 182450185

Неди, јер је доказала да љубав долази неочекивано, ниоткуда, непрестано

Девојка дуге плаве косе стоји пред целим разредом и чита песму због које сва дрхти. До краја не успева да задржи сузе, али ипак одлучно гледа у Њега. „Мрзим што си увек у праву Мрзим кад лажеш Мрзим кад ме насмејеш А још више кад ме расплачеш…“ Љубица је, за разлику од јунакиње на екрану, већ одавно била у сузама, с гомилом згужваних марамица на чупавој софи. Мрмљала је реплике које je знала на памет. Потом је уграбила црног мачка Томицу, који је све до овог кобног тренутка спокојно лежао у крилу своје газдарице. Није ни сањао да ће се неко усудити да га тргне из дремке и подигне увис, тако да се све око њега заврти. – Кажи, каква сцена, Томице! Њих двоје су црне овце за све друге, али су савршени једно за друго. Као ти за мене. После тих речи стегла га је уз себе, упркос његовом опирању и сиктању. – Никола, на кога је наша ћерка тако осетљива?

Мама је захватила пуну шаку кокица и забављено гледала своју уплакану ћерку, а тата је брзо прочистио грло и протрљао очи. – Немам појма. Очи су му биле влажне и знала је да мама воли да на гласи како су обоје цмиздравци, за разлику од ње. – Ево сад ће се помирити, можете да престанете с плакањем. Љубица је гледала сцену пољупца на екрану. Кра јичком ока је погледала маму и тату, али су и њихове очи биле приковане за екран. Осетила је онај познати притисак у грудима и чежњу за нечим непознатим, што још није доживела. А било је ту још нешто. Вибрација. – Љубице. Само када би осећај потрајао и након одјавне шпице. – Вибрираш. – Шта? – Телефон. Тргла се. Ива! Скочила је са софе и већ навлачила тексас јакну. – Стижем. С друге стране чуло се Ивино гунђање. – Још ниси ни кренула. – Шта? Наравно да јесам. Љубица је придржавала телефон раменом, док је на брзака везивала пертле, саплићући се о две буцмасте мачке које је њена мама такође довукла с улице. Није било фер како је Ива увек провали, мада, шта је очекивала? Знале су се читаву вечност. Љубица је знала да ће јој Ива бити најбоља другарица оног тре нутка кад су се обе сложиле да је ужина у вртићу од вратна и да мрзе што морају да спавају после ручка кад им се уопште не спава. Тада су направиле пакт: неће

се раздвајати и сваког дана ће кришом једна другој до носити чоколадице. Тај ритуал су задржале и у гимназији: на сваком ве ликом одмору доносиле би чоколадице и размењивале их. – Пропуштам крај. Могла је да замисли Иву како преврће очима. Није била фан романтичних комедија. – Гледала си то милион пута. – Али крај је најбољи део! – Само дођи. Љубица је махинално климала главом, иако је Ива већ прекинула везу. Мама јој је на излазу добацила: – Немој дуго. Не могу да те будим ујутру, имам бул дога са срчаном маном. Тата је разнежено гледао маму. Љубица је већ истрчавала из куће. Махнито је окретала педале бицикла и повремено на њему одскакивала, јер је њена улица била пуна рупа које никако да закрпе. На зидићу оронуле, напуштене куће видела је свог комшију Алексу, како седи с друга рима. Било је то познато место за окупљање, а Љубица га је избегавала у широком луку. Сада није имала куда и морала је да прође тик поред њих. Сви су је испра тили погледом и крајичком ока могла је да види Алек су како се смеје. Намрштила се и у истом тренутку схватила да је у брзини заборавила да се пресвуче, па је сада у горњем делу пиџаме парадирала на бициклу. Пожелела је да се врати и викне им нешто добро, да пропадну у земљу, али док је смишљала савршену соч ну увреду, већ је јурила кроз градски парк. Сладак ми рис липе мешао се са оштрим мирисом тек изниклих

зумбула, и сем неколико парова на клупицама далеко од светиљки, парк је био потпуно празан. У последње време свуда је виђала парове. У парку, на улици, у школи, чак и у реду за касу у супермаркету. Било је неподношљиво. Стајали би близу једно другом, некад у загрљају, некад испреплетених прстију, некад у пољупцу, када, чинило јој се, уопште нису дисали. Како им успева да не дишу, питала се Љубица. Али је више од свега и сама желела да то проба с неким. Одједном ју је запљуснуо мирис реке и морала је да успори и надише се свежине. Образи су јој горели од брзе вожње, па је зажмурила и пустила да је ноћни ве тар охлади. У шипражју је нешто шуштало. Љубица је опрезно сишла с бицикла и коракнула напред, ка доку. – Иво? Док је био празан и шуштање се умирило. Само су још речни таласи запљускивали дрвене греде. Љубица је одахнула, да би у следећем тренутку вриснула толико гласно, да су се жабице разбежале с камена. Ива се превијала од смеха. – Па знала си да сам ту. Шта си мислила, ко је? Љубица је долазила до даха. – Шта знам, да је ту чудовиште које те је појело и сад чека следећу жртву. – Онда је једино поштено да и тебе поједе, да будемо заједно у стомаку. Загрлиле су се снажно, као да се нису виделе јуче и дан пре тога и дан пре тога. – Хм, смела комбинација. Ива је загледала њену пиџаму с розе паткицама. – Ти си за ово крива, да знаш. Да ме ниси тако по журивала… – Још би плакала уз Десет ствари које мрзим у вези.

– То није име филма, и ти то знаш. Прекрстила је руке као знак да је као бајаги љута и загледала се у одблесак месечине у води. Чула је отва рање лименке. – Мехурићи, опасно нов и пенушав сок на тржишту. Пожурите и ухватите мехуриће пре него што нестану. Ива је издекламовала рекламу одраслим гласом те левизијске спикерке. – Вау, звучиш исто као твоја мама. Језиво. – Шта ћу, делимо купатило. Љубица се насмејала. Ивина мама је била водитељка јутарњег програма Будни и насмејани на локалној телевизији и стално је доносила Иви најразличитије ствари које би гости остављали након емисије. Доста тих стварчица Ива би њој проследила. Омиљени јој је био роковник Шумари Србије, који је користила као свеску за биологију. – Почела је да пише поезију. То је новост. Љубица се замало загрцнула газираним мехурићима. – Да, да. Има то неко удружење песника у граду и сви се окупљају једном недељно и читају песме. – Па јесу ли добре? – Немам појма. А, мислиш мамине? За сада су само о томе како се одрекла мушкараца јер су сви преваранти. Нису лоше. Љубица је отпила још сока. Ивин тата је пре две го дине објавио да му је доста брачног живота и напросто се одселио. То је такође био тренутак када се Ива про менила. Љубица није баш умела да опише како, јер је Ива и иначе имала мрачне форе и била сва надрндана. То је просто био њен фазон. Али сада је имала и неки кисео осмех, због чега је Љубица мислила да то није више само фазон.

Зачуле су звиждук. Синиша се пробијао до њих кроз густо шипражје. – Шта две овакве даме раде саме? Осим што је био њихов најбољи друг, Синиша је био мајстор глупих фора. Обе су скочиле да га загрле и успут прођу рукама његово „на јединицу“ ошишано теме. – Добро, добро, јасно је да ме волите. Ако могу само да предахнем. Извалио се на даске дока и дубоко удахнуо. Накратко, све троје су ћутали и упијали предео. Није било никог сем њих, баш како су волели. Откако су открили на пуштени док на који су и пецароши избегавали да до лазе, зарастао у шибљик и густу, оштру траву, то је по стало њихово место. – Све ме боли. Пеђа нас је уништио. – Фуј, не зови га Пеђа. – Па кад му је то име. Закикотали су се. Пеђа, њихов не тако омиљени на ставник физичког, био је Синишин тренер кошарке, а поврх тога и његов отац. – Не могу да верујем. Последњи дан слободе, а ти јурцаш за лоптом као луд. – Да, то ти је кошарка, Љубичице. Насмејали су се. Љубица је категорички одбијала да научи било шта што је имало везе са спортом. Сходно томе, и часови физичког су јој тешко падали, па је скоро целе године вукла слабу тројку. – Ето, што му сутра не кажеш: Наставниче Пеђа, ако бисте могли мало да о’ладите… Одмахнула је главом. Одувек се плашила тог храпа вог, дубоког гласа. Синишин тата је често умео тако гро могласно да виче, да би се сва стресла. Ипак, ни према коме није био тако строг као према својим синовима.

– Али зато сам могу да поједем ово… Уз осмех је из ранца извукао велику пицу у преса вијеном картонском паковању, која се још увек пушила. – Можда се мало изгужвала. Покушао је да исправи потпуно издеформисану пицу. – Ма да, сад је рол-пица. Ни Иву ни Љубицу то није превише погодило, и Љу бица је одмах зграбила парче. – Ово је живот. – Само да сутра није понедељак. Ива се извалила на леђа и обрисала руке о своју пре широку црну мајицу. – А шта мислите… Љубица је као бајаги спонтано по хиљадити пут по кушавала да прогура своју идеју. Гледала их је молећиво док је истовремено хватала качкаваљ који је висио с хр скавог теста. – Не. – Можда је нека журка у пабу… – Неее! Ива и Синиша су закукали у исти глас. – Досадни сте. Прекрстила је руке и напућила се, иако је знала да јој то неће помоћи. Њих двоје никада нису хтели да иду у паб, место где су обично висили њихови из гимназије, углавном трећаци. Љубица је стално наваљивала да иду тамо, иако је сваки пут била иста прича када оду. Бучно место и столови препуни људи с којима се нису дру жили, свака групица унутар свог потпуно непробојног круга. Али ипак, Љубица се надала да ће се једном не што десити. – Увек то радиш. А знаш да кад год одемо, прва хоћеш кући.

– Кад је загушљиво. Постојао је тај тренутак, тик пред излазак или првих пола сата у граду, када је у ваздуху могла да осети вртлог могућности. Као да би сваког часа могло да се деси нешто узбудљиво. Неко узбудљив, ко би јој променио живот. – Видећемо их све сутра. Нажалост. Синиша се нагло усправио. – Не, хајдемо, стварно. – Озбиљно? Љубица је већ била на ногама. – Да. Глупо ми је да ускратим другима поглед на ову величанствену комбинацију. Просто не би било океј! Гађала га је окрајком пице. Потпуно је заборавила шта има на себи. – Веруј ми, Љубичице, у тиму сам с тим људима. Смр де, причају углавном небулозе и омиљени вид забаве им је такмичење у подригивању. – Овако? Ива ту испусти такав подриг, да су секунд касније све троје лежали и ваљали се од смеха, а паб одједном више није био важан. Ипак, Љубица није могла да мирује. – Слушајте! Обоје су повукли мајице преко главе. – Спавамо. Синиша је гласно „хркао“. – Одлучила сам да ствари узмем у своје руке. – Опа! Љубица запуши Синиши уста. – Знате да кукам од септембра… – Можда Синиши. Мени кукаш вековима. – Јао, мала Љубица. Просто знам да си на сваком ма скембалу била принцеза.

Истина. – Од тренутка кад смо заједно гледале Принцезу и жабу, веруј ми, није стала. – Зато што она није само пожелела нешто, капирате, него је морала и сама да се исцима. Ива је гласно закукала. Знала је овај говор напамет. – Значи, не може само да се чека да се нешто деси, јер ево читавих петнаест година ја чекам… – Чекаш дечка, знамо. Љубица је благо ћушнула Иву. – Да, али нећу више. Ива је одахнула. – Чекај, нисам завршила. Свечано се заклињем да ћемо до краја године сви бити у вези. Подигли су обрве. – Ми? И ми смо део твог, претпостављам, детаљно осмишљеног плана? – Па… није баш разрађен, али… – На мене не рачунај. Ива је појела последњи залогај пице и полизала пр сте. Љубица је пуна наде гледала у Синишу, који се че шао по глави. – Нека хвала? Гласно је закукала и изгледа поново узнемирила жа бе, које су сада зачуђујућом брзином поскакале у реку. – Шта год. Видећете. Од сутра почиње нова ера. Нису јој деловали убеђени, али одлучила је да је то не потреса. Осетила је налет еуфорије како је обузима и знала је да ће истерати своје. Сад још само да пронађе ту праву љубав. Њени родитељи су успели, а једва да су били годину дана старији од ње. Свака добра прича почиње једном одлуком, а ова је моја, мислила је Љу бица.

Када је скренула у своју улицу, скоро сва светла на ку ћама била су погашена. – Наравно, осим његовог. Алекса је седео у својој соби и играо игрице на ком пјутеру, с очигледно одврнутим звучницима. Звуци пу цања из нечега што је Љубици заличило на свемирске пушке парали су јој уши. Мислила је како је добро што је Алекса супротна смена, па не мора да га виђа у школи. Што не стави слушалице? – Чудак. У том тренутку, пуцњава је стала. Љубица се тргла и сјурила до куће. Ваљда ме није чуо, помислила је док је долазила до даха.

САДРЖАЈ

I 7 ....................... II 17 ................ И 30 .......................... IV 42 .................................

.................................................. 5 53 ............................... VI 68 VII 78 ..........

........................... VIII 88 IX 99 ..................................... X 109 ....................................... XI 123 ....................................................

...................... XII 135 XIII 146 .................... XIV 156 ................... XV 164 .............