Kада је имао четири године, Тонино је имао њих четворо: баку и деку у граду, и баку и деку на селу.
Они из града звали су се Луиђи и Антонијета и сасвим су личили на све људе из града. Они са села звали су се Отавијано и Теодолинда и нису личили ни на кога, чак ни на своје комшије...
Kроз причу о осећајном и паметном дечаку Тонину сазнајемо много о лепоти тренутака проведених са бакама и декама, о томе колико је важно чувати успомене, о природи и повезаности човека с њом. За ову књигу су чланови једног дечјег жирија рекли да "није као друге - то је посебна књига..."
