О ауторки Хана Корнети (Скопље, 1992) много је читала када је била мала. Сада је (делимично) порасла и хоће да учествује у нечему што је, по њеном мишљењу, највеће дељење љубави – писању. Ово је њена трећа књига, али прва за децу и прва књига фантастике. Одрасли, а и млађи кад мало порасту, могу да читају њене књиге Млечни зуби (2021) и Куда летиш, Јулија? (2025), збирке прича о великој деци.
С македонског превела
Ирена Шентевска
Хана Корнети
ИЛИНА И ШУМСКИ ТРОЛОВИ Прво издање
Наслов оригинала: Илина и шумските тролови Хана Корнети © 2023 © of the translation: S. Fischer Foundation by order of TRADUKI Креативни центар © 2026 С македонског превела Ирена Шентевска Илустрација на корицама Александра Софрониеска Уредница Катарина Плазинић Лектура Бранка Тарбук Технички уредник Милан Црномарковић Издаје Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел.: 011 / 30 88 446 e-mail: info@kreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Калиграф, Београд Тираж 1500 Година штампе 2026 ISBN 978-86-529-1433-3
Објављивање овог дела подржала је књижевна мрежа ТРАДУКИ коју чине Савезно министарство за европске и међународне послове Републике Аустрије, Министарство спољних послова Савезне Републике Немачке, Швајцарска фондација за културу „Про Хелвеција“, Форум за књижевно преводилаштво Аустрије по налогу Савезног министарства за становање, уметност, културу, медије и спорт Републике Аустрије, Гете институт, Фондација „С. Фишер“, Јавна агенција за књигу Републике Словеније, Министарство културе и медија Републике Хрватске, Министарство спољних послова, животне средине и културе Кнежевине Лихтенштајн, Фондација за културу Лихтенштајна, Министарство економије, културе и иновација Републике Албаније, Министарство културе Републике Србије, Министарство културе Румуније, Министарство културе и медија Црне Горе, Сајам књига у Лајпцигу, Министарство за културу и туризам Републике Северне Македоније и Министарство културе Републике Бугарске.
ГЛАВА ПРВА
Списатељица или
Како ми је мама узурпирала недељу, али ми је после било лепо
Не желим, не желим, не желим да ме у недељу ујутро развлаче по гостима. Недеља ујутро је за цртане филмове и корнфлекс. За буђење пре него што мама и тата устану и почну да ми се мешају у живот. За чоколаду из тајне фиоке, за коју мисле да не знам. За седење на трава-зеленом бабином ћилимчету док мама не каже не седи на поду, није очишћено, и поквари ми филм. И када чисте не буде очишћено, а сваки час неко чисти. Преко главе су ми. Али не, морамо да идемо у госте. Ко је сад па та Вирџинија?! И откуд јој то име? Као, нека мамина школска другарица, која је живела у Енглеској зато што јој је мајка Енглескиња, па је постала позната списатељица, па се преселила овде ко зна због чега, па је мама налетела на њу у граду, па су се опет виделе, па испаде да живи на селу, а тамо је добар ваздух за малу. Кад кажу мала реч је о мени, као да ја немам своје име. Тата се извукао у последњем тренутку. Звала га је баба да јој поправи лавабо. Мислим да је слагао, јер нисам чула да му звони телефон, али нема везе. Нисам издајица. Сем тога, нас троје склапамо тајне савезе у различитим комбинацијама, у зависности од ситуације. Мами се не говори
6
Хана Корнети
кад се једе сладолед пре вечере, тати се не говори кад мама огребе бубу, мени не говоре кад угине златна рибица у акваријуму па је замене новом. Као да ја не примећујем! Или кад ми увале кељ у чорбу. И кад поједем, на крају као неки шпијуни кажу: видиш, појела си и кељ, је л’ то било толико страшно? Не знам да ли више боли укус кеља или њихова издаја. Мама ме је обукла у црвено као да је Ускрс, а себе је умотала у неке дуге шалове. Можда зато да би изгледала уметничкије пред својом другарицом списатељицом. „Али зашто морам и ја да идем?“ „Зато што би било лепо да упознаш Вирџинију, Илина. Ти волиш да читаш, а она пише књиге! Било би лепо и да видиш како је на селу, у природи, са животињама…“ „Има животиња? Ниси ми рекла да ће бити и животиња“, заинтересовала сам се, пошто је то сад већ била друга ствар. „Не знам да ли их баш има код Вирџиније, али на селу обично има животиња“, рекла је мама стављајући љубичасти кармин пред огледалом. „Пих, то значи да их можда неће ни бити!“ „Прошетаћемо се по околини, сигурно ће их негде бити.“ „Ааа, још ћеш ме терати да пешачим … и то у недељу“, погледала сам је љутито, али мами је иовако већ било доста. „Зашто стално морам да те терам на нешто што је за тебе добро?“ Мрштила сам се све време – док смо ишле до бубе, и кад смо ушле у бубу, и док смо се возиле бубом кроз Скопље. Али мама је тактички пустила це-де Битлса, и на изласку из сивог града већ смо на сав глас заједно певале Hey Jude. Иако је до села било кривина и у буби су
Илина и шумски тролови
7
се осећале све могуће рупе на путу – а било је пуно рупа – није ми било мука јер сам седела напред, што је било супер. Мама је бесмртном нокијом позвала Вирџинију да је поново упита како се до ње долази, пошто се у простору уопште није добро оријентисала. После два погрешна скретања нашле смо се на правом путу. Био је мнооого, много леп, узак и пун, препун великог дрвећа, чије су се гране надвијале над нама са обе стране. Мама је на це-деу премотала до песме Norwegian Wood, пошто је изгледало да смо ушле у шуму. Премда мислим да се у тој песми и не ради баш о шумама. Ушле смо у једну дугу и оштру кривину и на трен сам спазила нешто врло длакаво, с паром светлуцавих очију, али – сакрила га је кривина. „Мама! Видела сам неку животињу!“ „Ето видиш! Већ ти је занимљиво… Рекла сам ти да има животиња. И сад, гледајући из ретроспективе, је ли вредело да ме толико малтретираш?“ Кад ме мама пита овако ретроспективно, знам да није вредело, али не морам баш то и да јој признам. Она је убеђена да је увек у праву, па ако јој потврдим, постаће још гора. Стабла су се проредила и ушле смо у село, где су кучићи и деца трчали за колима. „Ено га бунар … после бунара лево, али не асфалтним већ макадамским путем … у чему је разлика?“ Разлика, према једном сељаку којег је мама упитала, јесте у томе што је асфалт црн, а макадам сив. Шума је поново постала густа, а мама је још једном скренула лево, овог пута на земљану стазу која је све мање и мање личила на пут. На крају смо се возиле по трави на којој су се видели трагови гума. „Аман! Остарићу више, кад ћемо стићи?!“
8
Хана Корнети
И онда смо стигле. Кућа пред нама изгледала је као нека вештичја колиба изашла из бајки које ми је баба раније читала о Василиси Прекрасној или, тачније, о Баба Јаги – само што није стајала на кокошјој нози. Била је саграђена од камена и дрвета, са шпицастим кровом од неког зеленкастог материјала сличног маховини, из којег је извирао не један него два издужена, искривљена димњака. Мама је разрогачила очи, као и ја. У дворишту су била стабла воћки, лежаљка развучена између два ораха, башта с поврћем и биљкама над којима је штрчало симпатично страшило, велике саксије с чудним цветовима, тацница с млеком и мале камене скулптуре чудних, длакавих не баш људи у покрету. Један је изгледао као да хода, други као да покушава да трчи, трећи се ухватио рукама за главу. Било је и неколико малих скулптура животиња – лисица, јазавац, дабар, ласица. На једном крају дворишта био је паркиран крем спачек. Разумем се у старе аутомобиле захваљујући мом оцу који је ентузијаста за такозване олдтајмере. Из неколико крошњи вириле су оне металне и дрвене шипкице које, када дува ветар, ударају једна о другу и стварају музику. У даљини се чула река. До куће је била дрвена шупа, а на њу наслоњени штапови за пецање. Каљаве гумене чизме башкариле су се између шупе и некаквог кокошињца, на чијим се подигнутим вратима шепурио један црвено-црни петао, док су по земљи испред њега усредсређено кљуцале кокошке. Има ли пилића? Да ли има пилића? Пред самом кућом била је дрвена столица за љуљање на којој је седела жена, вероватно Вирџинија. Док смо јој се приближавале колима, махнула нам је и полако устала. Мамин избор шалова био је паметан, пошто је и та жена носила неку дугачку, лаку тунику, баш за крај лета, уз шарени шал. Имала је и дугачке минђуше, дугачко лице и
Илина и шумски тролови
9
дугачку плетеницу. Изгледала је старија од маме, можда због седе косе. Када смо изашле из кола, пришла нам је у вихору тканине. „Лидија“, рекла је и пружила руку мами, која је, опет, са своје стране, кренула да је загрли, али је на крају само ставила леву руку на Вирџинијино раме, а десном се руковала са њом у неком чудном полузагрљај-полуруковање поздраву. „А ти си та Илина о којој ми је говорила твоја мама“, рекла је и стисла ми руку. „Драго ми је.“ „И мени, тета Вирџинија.“ „Без тог тета, само Вирџинија. Колико имаш година, Илина?“ „Десет и по“, рекла сам увежбано. „Како сте нашли овакву кућу?“, наставила сам пре него што ме је мама прекинула да би појаснила да није десет и по пошто ћу за мање од месец дана, седмог септембра, напунити једанаест. „Нисам је нашла, направила сам је. Тачније, била је ту једна колиба која се распадала и коју сам темељно реновирала. Или поново саградила.“ „Стварно?! Много је лепа, као из бајке“, рекла је мама и нисам имала шта да додам. Њена пријатељица је нову кућу с намером изградила тако да личи на стару, не би ли имала онај мистериозни шмек који се добија само с временом. Шмек који те наводи да фантазираш о прошлости нечијег дома. Вирџинија је очигледно нашла начин да убрза време. „Какав модел за сликање…“ Мама би, у оно мало слободног времена што га је имала, вадила штафелај и сликала. Урадила је неколико мојих портрета, али знам да је много више волела да слика пејзаже и куће. „Још увек сликаш, Лидија?“ Мама је климнула главом напола срамежљиво, напола с осмехом. „То је добро, и као дете си лепо сликала… Можемо да уђемо унутра да вам
10
Хана Корнети
покажем кућу, а после, ако желите, можемо седети напољу?“ Ова Вирџинија је била јако озбиљна. Ниједном се није насмејала. Кад сам била мала, уопште нисам волела озбиљне људе. Сад их толеришем. Врата на кући била су овална и од дрвета. На средини је била изрезбарена сова, чији је кљун служио као звекир. Вирџинија је окренула округлу кваку и ми уђосмо. Унутрашњост куће чинила је једна велика просторија у којој је било све – дневни боравак, радни део, трпезарија, а десно од врата кухиња. У горњем десном углу био је један мали део за спавање – кревет с љубичастом завесом, какав балдахин!, рекла је мама, ето, значи, то је био балдахин – а слева, одмах до улаза, био је плави тоалет препун шкољки. Недостајао је још само казан у тој главној просторији па да то буде права правцијата вештичја колиба. Дрвени под, камени зидови, зелени ормари, милион зачина и биљака које су висиле с таванице у кухињском делу, мирис жалфије и лаванде, слике сеоских пејзажа, књиге на гомилама и књиге у великој библиотеци од тамног дрвета – иза које би се, слутила сам, указала тајна соба ако повучеш праву књигу – чак и метла у ћошку, али она старинска, с раштрканом сламом, која вероватно није баш практична за употребу. Одлучиле смо да мало поседимо унутра да бисмо, како је мама рекла, уживале у декору, па да после идемо напоље. Меке фотеље су нас халапљиво гутале док је Вирџинија кувала чај и сервирала кексиће. „Илина много воли да чита“, рекла је мама Вирџинији. „Кад мало порасте, моћи ће да чита и твоје књиге.“ „Зашто кад порастем?“, питала сам бунтовно. Чим моја мајка мисли да нешто не треба да радим, то сигурно мора да је занимљиво. „Зато што нису за децу“, равнодушно је добацила Вирџинија из кухиње.
Илина и шумски тролови
11
„Али ја много читам и зрела сам за своје године, сви то кажу!“ Вирџинија је испустила некакав звук, нешто као ха!, али неко иронично ха. Знам ја такве. Очигледно није била одушевљена чињеницом да сам дете, а на то нисам била навикла, посебно не од одраслих. Све мање ми се допадала. „Бар волиш да читаш. То је важно“, рекла је, вероватно да би се извукла пред мамом. „Да. Али не недељом, недеља је дан за цртаће“, рекла сам и љутито погледала маму, јер, премда је била у праву и било ми је овде јако занимљиво, и поред домаћице намћора, нисам хтела да јој пређе у навику да ми се меша у недељни распоред. Мајка је на то преврнула очима и накривила главу, што је значило: аман, дете, доста. Добро су ми познате те њене реакције. „А о чему пишете?“, питала сам Вирџинију. „Највише пишем детективске романе. Али са, хмммм, садржајем за одрасле.“ „Ааа“, рекла сам. „Нису ти занимљиви детективски романи?“, питала је Вирџинија равнодушно. „Јако су ми занимљиви, на пример, обожавам госпођицу Марпл, само … више волим фантастику. Књиге о вештицама су ми занимљивије, на пример.“ „Ха! Вештице. Ко зна да ли је њима занимљиво. Ипак, ја не пишем фантастику. То су потпуно различити подухвати – једно је створити свет од нуле, а потпуно друго кад узмеш једноставну ситуацију, па је закомпликујеш, замрсиш…“ „Знаш шта значи подухват?“, мама ме је увек запиткивала да ли знам шта значе неке речи, као да сам мала. „Знам!“, рекла сам поносно. „То је кад покушаш да урадиш нешто што је тешко.“ Мама је потврдно климнула
12
Хана Корнети
главом осмехујући се. „Али ја много волим фантазију. Мислим да је јако жалосно што у свету не постоји магија.“ „Када нема магије, Илина, морамо сами да је стварамо“, Вирџинија ме је озбиљно погледала с послужавником у рукама. Затим се окренула ка мами и почела да је запиткује нешто досадно. Није падала у несвест од моје памети, а ја се тетама обично баш допадам. Кексићи су били они здрави, интегрални, што значи да није имала неки висок стандард по питању укуса. Били би бољи да је мама пила кафу, па да сам могла да их умачем у њу. Чај је био укусан, с медом, али чај генерално није баш најбољи напитак за умакање кекса, посебно не интегралног. Мама и Вирџинија су почеле да причају о књигама, па о својим школским данима и старом друштву, па о политици. Другим речима, ниво разговора је само опадао. Иако сам ишла наоколо и разгледала, постало ми је досадно. Питале су ме да ли можда хоћу да цртам, рекла сам: „Немам пет година, мама.“ „А има ли овде пилића?“, прекинула сам их. Мама је појаснила: „Обећала сам јој животиње.“ „Пилића тренутно нема, али ако жели, можда ће јој бити занимљиво да види кокошке. Понекад овде залутају и козе из села“, рекла је мами, па се окренула ка мени: „Ако желиш, прошетај по дворишту, око куће, можда ћеш наићи на некога.“ „Некога?“ „На неку животињу“, рекла је и одмахнула руком као да ме тера да што пре изађем. На тај гест севнула сам очима у знак неодобравања, али Вирџинија није гледала у мене. Мама ми је гурнула шушкавац у руке, ето да ми напољу не буде хладно, иако је напољу било топлије него у кући.
Илина и шумски тролови
13
Да будем искрена, кокошке ми и нису посебно интересантне, можда због тога што се плашим да ме не кљуцну. Па ипак, прошла сам поред кокошињца да бацим поглед на њих. Све су биле у различитим лепим бојама. Наставила сам да се шеткам по башти око куће, али тамо нисам нашла ништа осим једног гуштера који је сместа побегао и једног лептира који је полако летео према задњем дворишту, довољно полако да сам могла да га пратим. Прошла сам поред старинског бунара иза куће и наставила да пратим лептира све дубље у шуму, идући зараслом стазицом. Било је све више и више жбуња и крошњи, али и ја сам била решена да уловим тог лептира – с релативно добрим намерама. Стигла сам до најгушћег дела, одакле се чинило да не могу даље. Провирила сам кроз лишће да видим где је лептир, али уместо њега угледала сам пар светлуцавих очију које су зуриле у моје. Пре него што сам стигла да вриснем, мале чврсте руке повукле су ме кроз жбуње које ме је изгребало по рукама и лицу, и нашла сам се на чистини испред једног малог, голог, дугокосог човечуљка прекривеног густим крзном по целом телу. Имао је толико много длаке посвуда да се није видело ништа безобразно, јелте. Вриснула сам на сав глас!
Илина је очекивала досадан дан на селу, али уместо тога бива увучена у велику авантуру. Кућица као из бајке, скулптуре у дворишту, чудесна планина… Све крије неку тајну и ништа није онако као што изгледа.