Pripovedna poetika Danila Nikolića

Миладин Распоповић

Приповедна поетика Данила Николића

М И Л А Д И Н РА С П О П О В И Ћ

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

Београд, 2013

Душици, сестри Милици, деди Богићу, баби Секици, стричевима Миливоју и Чедомиру, мајци Стојанки, оцу Зарији

Предговор

Има ма­ло ци­ни­зма суд­би­не у ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­ то­хи­је у срп­ској умет­нич­кој про­зи, без об­зи­ра на по­зна­те фраг­мен­те, од ко­јих су не­ки вр­ло вред­ни, су­прот­но ви­со­ ком ме­сту у на­род­ној по­е­зи­ји. Мој ути­сак је да је раз­лог за то у не­из­ни­јан­си­ра­ним на­ме­ра­ма, од ко­јих сам из­дво­ јио две. Пр­ва је пле­ме­ни­та, не­сми­ре­не емо­ци­је: до­брим на­ме­ра­ма се мо­же са­мо по­пло­ча­ти пут у па­као, ре­кли су му­дри. Дру­га је зло­на­мер­на, с ја­ком, али не­га­тив­ном емо­ци­јом или енер­ги­јом, ма­да она слу­жи за по­пло­ча­ва­ ње пу­та у „рај“, ко­ји во­ди у пам­флет, пар­тиј­ски пла­кат у сти­хо­ви­ма, у „ка­ли­о­ни­цу че­ли­ка“, у за­ве­шта­ње Ни­ко­ла­ја Остров­ског. Исти­на је да су је­ди­но успе­шно о Ме­то­хи­ји пи­ са­ла два при­по­ве­да­ча ко­ји су са Ко­со­ва. Је­дан је Гри­го­ри­ је Бо­жо­вић, тра­г ич­н и ју­н ак ко­с ов­с ке ми­с ли, не­ка ми ову по­зај­ми­цу опро­сте два ве­ли­ка пи­сца: Пе­тар Пе­тро­вић Ње­гош и Иво Ан­дрић, а дру­ги, ра­но пре­ми­ну­ли Ми­лан П. Ша­ра­но­вић, ко­ме је Ме­то­хи­ја са­мо књи­жев­ни по­че­так. Да­ни­ло Ни­ко­лић је пр­ви пра­ви при­по­ве­дач и ро­ ман­си­јер из Ме­то­хи­је. Те­ма­ти­зу­ју­ћи сво­ју до­ма­ју, Ни­ко­ лић је не са­мо та­ко пре­ва­зи­шао ства­ра­лач­ку кри­зу не­го од ње на­пра­вио по­е­тич­ку ме­та­фо­ру. Сто­га смо и ње­го­ве раз­вој­не фа­зе име­но­ва­ли пре­ма том до­ми­нант­ном то­по­ су и хро­но­то­пу Ни­ко­ли­ће­ве по­е­ти­ке и књи­жев­не есте­ти­ ке, али и па­ром вред­но­сних атри­бу­та чи­је је зна­че­ње очи­ глед­но: син­таг­ма по­вра­так у Ме­то­хи­ју – зна­чи по­вра­так из по­чет­нич­ког бес­пу­ћа у сфе­ру умет­но­сти. Да ни­је та­ко, он би на­ста­вио она­ко ка­ко је ура­дио сво­јом до­бром при­ по­вет­ком Мар­се­ни­ћи. То ће ре­ћи: по­шао би пу­тем Ива Ан­ дри­ћа или Гри­го­ри­ја Бо­жо­ви­ћа, уз те­мат­ске и мо­тив­ске мо­ди­фи­ка­ци­је, на­рав­но. Осе­ћам оба­ве­зу да евен­ту­ал­ним чи­та­о­ци­ма ука­жем да су не­ка по­гла­вља књи­ге већ би­ла на стра­ни­ца­ма из­ве­ сних књи­жев­них ли­сто­ва и ча­со­пи­са. Пр­во по­гла­вље књи­ге Има­нент­на по­е­ти­ка Ма­

6

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

лих по­ру­ка об­ја­вље­на је, под на­сло­вом При­по­вед­на по­е­ ти­ка Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа, у два бро­ја Књи­жев­них но­ви­на: бр.1048/1049, 15. ја­ну­ар 2003; 1050, 15. ја­ну­ар – 31. ја­ну­ар 2003, уз не­из­бе­жне из­ме­не. По­гла­вље Екс­пли­цит­на по­е­ти­ка по­сле По­врат­ка у Ме­то­хи­ју об­ја­вље­на је у књи­зи По срод­но­сти, до­ста скра­ ће­на. Ов­де је це­ло­ви­та. Два по­гла­вља из има­нент­не по­е­ти­ке об­ја­вље­на су у Стре­мље­њи­ма бр.2 (IV, V, VI) 2004. под на­сло­вом Пут у ро­ман Да­ни­ла Ни­ко­ ли­ћа, и бр.1 (I, IIX, III) 2006. под на­сло­вом Ин­тер­тек­сту­ ал­не ре­фе­рен­це у при­по­вет­ка­ма Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа, ов­де са­мо: Ин­тер­тек­сту­ал­не ре­фе­рен­це. Део пр­вог тек­ста ве­зан је за кла­си­фи­ка­ци­ју до­жи­вео је знат­не из­ме­не. То би се мо­гло ре­ћи и за ан­тро­по­ло­шки сег­мент. Знат­но је пре­ра­ђен и, сход­но то­ме, пре­ком­по­но­ ван.

Увод

Сва зна­чај­ни­ја де­ла, на­ро­чи­то она ко­ја су ство­ри­ли плод­ни­ји умет­ни­ци, не­из­бе­жно су обе­ле­же­на про­тив­реч­ ји­ма. Мо­жда и за­то што су твор­ци оп­те­ре­ће­ни нар­ци­змом, здра­вим или бо­ле­сним, мо­жда ма­ло и са­до­ма­зо­хи­змом, а да то­га и ни­су све­сни. Ве­ру­јем да и ту­ма­чи књи­жев­них де­ ла не мо­гу да из­бег­ну удес оних ко­је су ста­ви­ли под сво­ју оп­ти­ку. Уз ма­лу раз­ли­ку. Ми­слим да је ства­ра­лац у не­што при­сни­јем од­но­су с веч­ном Ари­јад­ном не­го ис­тра­жи­вач, ко­ји сто­га мо­ра да из­лаз из ла­ви­рин­та књи­жев­ног де­ла тра­жи без по­мо­ћи бо­жан­ске ин­спи­ра­ци­је и ми­ло­сти, још упор­ни­је, да би од­го­во­рио на не­ка фун­да­мен­тал­на пи­та­ ња есте­ти­ке, по­е­ти­ке и се­ман­ти­ке де­ла у чи­ју се па­у­ко­ву мре­жу уплео. Књи­жев­ни жи­во­то­пис Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа пру­жа не­ ке ни­ти. Јед­на од њих су два те­мељ­на пре­о­кре­та. Пр­ви је, те­мат­ски, естет­ски и по­е­тич­ки, и мо­же се на­зва­ти при­по­ве­дач­ким пре­о­бра­жа­јем, јер је за вре­ ме 1973. до 1989. го­ди­не на­пи­сао че­ти­ри збир­ке, да би по­сле то­га об­ја­вио чак шест ро­ма­на и са­мо јед­ну књи­гу ста­рих и но­вих крат­ких про­за. За­то ову фа­зу раз­во­ја мо­же­мо на­ зва­ти ро­ма­неск­ним пе­ри­о­дом Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа, да­кле вре­ме­ном ко­је је обе­ле­же­но жан­ров­ским бо­га­ће­њем. И ту смо сти­гли до по­чет­не те­ме жан­ров­ских ре­ла­ ци­ја ко­ја нас во­ди у све сло­је­ве књи­жев­ног де­ла да би се из­не­дри­ла гло­бал­на по­е­ти­ка Ни­ко­ли­ће­вог опу­са, об­на­ жио ства­ра­лач­ки про­цес и ње­го­ва свр­ха и до­шло до тзв. отво­ре­не по­е­ти­ке за све књи­жев­не стру­је на­шег и прет­ ход­ног вре­ме­на. Сто­га смо и по­че­ли од има­нент­не по­е­ти­ке пр­ве књи­ге да би до­се­гли умет­нич­ку вер­ти­ка­лу, дру­гим ре­чи­ ма, да би син­таг­ма­ти­ком сти­гли до па­ра­диг­ма­ти­ке. Очи­ глед­но је да су­коб из­ме­ђу по­е­ти­ка, и онај пр­во­бит­ни, онај ко­ји спа­да у пр­ви пре­о­крет, и онај из­ме­ђу екс­пли­цит­не и има­нент­не по­е­ти­ке у умет­нич­кој фа­зи Ни­ко­ли­ће­ве ево­

8

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

лу­ци­је, зах­те­ва да се от­кри­ју пло­до­но­сне по­сле­ди­це, ства­ ра­лач­ки учин­ци ко­ји ће ан­ти­ци­по­ва­ти но­ви лик пи­сца. Мо­ра­ли смо обра­ти­ти па­жњу на кла­си­фи­ка­ци­ју при­по­ве­да­ка не би ли у њи­ма про­на­шли раз­ло­ге Ни­ко­ ли­ће­ве пр­ве ме­та­мор­фо­зе, ви­де­ти да ли је пр­ва књи­га не­ ста­ла из ка­сни­јег Ни­ко­ли­ће­вог ства­ра­ња? Да ли је до­шло до жан­ров­ских про­ме­на, и ка­кве су и ко­ли­ке, ка­ко је „ор­ га­ни­зо­ва­но“ при­по­ве­да­ње, шта је и у че­му ори­ги­нал­ни до­при­нос Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа на­шој књи­жев­но­сти дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, и ка­сни­је, ко­је при­по­вет­ке има­ју ро­ма­ неск­ни ка­па­ци­тет, на­го­ве­шта­ва­ју бу­ду­ћег ро­ман­си­је­ра. Исто та­ко, усме­рио сам па­жњу и на ком­по­зи­ци­ју јер је уве­ли­ко очу­ђе­на, фраг­мен­та­ри­зо­ва­на, ис­пу­ње­на не­ ким пра­вим и фик­тив­ним ци­та­ти­ма, не­ким исто та­квим крат­ким „жан­ро­ви­ма“, услов­но го­во­ре­ћи: „јед­но­став­ним об­ли­ци­ма“ ко­ји су на­пра­ви­ли не­ку вр­сту „ле­о­пард-ком­ по­зи­ци­је“, „ци­тат­на по­гла­вља“, „ци­тат­не фраг­мен­те“, ра­ зно­вр­сне ви­до­ве ру­ко­пи­са и сло­га на раз­ли­чи­тим пи­сми­ ма, све оно што се ди­рект­но ко­си са кла­сич­ним за­ко­ни­ма умет­нич­ке на­ра­ци­је и на­ра­тив­не де­скрип­ци­је. Ту­ма­чу се, сход­но гор­њим на­ла­зи­ма, на­мет­ну­ло и пи­та­ње ин­тер­тек­сту­ал­но­сти ко­ја ни­је са­мо спо­ља­шња не­ го је и уну­тра­шња ка­те­го­ри­ја Ни­ко­ли­ће­ве по­е­ти­ке, с вред­ ним ефек­ти­ма.

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­Л ИХ ПО­Р У­К А

Да­ни­ло Ни­ко­лић је на по­чет­ку свог ства­ра­лач­ког пу­та на­пра­вио је­дан па­ра­докс, це­зу­ру ду­гу ше­сна­ест го­ ди­на, од пр­ве збир­ке Ма­ле по­ру­ке, 1957, до По­врат­ка у Ме­то­хи­ју, 1973! Да ли Ни­ко­лић има два по­чет­ка, или дис­ кон­ти­ну­и­тет, ко­ји би, пре и из­над све­га, мо­рао да зна­чи да се све­сно од­ре­као све­га ра­ди Ме­то­хи­је, и као ствар­но­ сног фак­та и као по­ет ­ ич­ке ме­та­фо­ре? Да ли то, опет, зна­чи да ис­тра­жи­вач тре­ба да поч­не по­тра­гу за Ни­ко­ли­ће­вим вред­но­сти­ма и вас­по­ста­ви ње­гов ства­ра­лач­ки умет­нич­ ки ства­ра­лач­ки лук без пр­вог по­чет­ка? Ови упит­ни­ци, на јед­ном те­о­риј­ском и књи­жев­но­и­сто­риј­ском ни­воу, мо­гли би да зна­че од­ба­ци­ва­ње естет­ско-зна­чењ­ских ко­но­та­ци­ ја и про­зне есте­ти­ке и по­е­ти­ке овог књи­жев­ног пр­вен­ца, као и ње­го­ве, углав­ном, ма­ни­хеј­ске фи­ло­зо­фи­је жи­во­та. Не­га­тив­но са­мо­о­дре­ђе­ње пре­ма бит­ним жан­ров­ским до­ ми­нан­та­ма сво­је мла­до­сти ра­ди по­врат­ка на Ита­ку, за­ ви­чај­ну Ме­то­хи­ју, ду­хов­ни ети­мон ко­ји не мо­ра, сем под ути­ца­јем псе­у­до­ур­ба­них пред­ра­су­да, да зна­чи ре­гре­си­ју, од­сту­па­ње од умет­но­сти? Јер и у гли­бу се­о­ског со­ка­ка и у пр­љав­шти­ни град­ског ас­фал­та жи­ви чо­век, ко­ли­ко онај ко­ји не­гу­је ду­шу, то­ли­ко и онај за ко­га је ду­ша ап­стракт­на име­ни­ца. Уоста­лом, зар не­ко, мно­го на­во­ђен у ве­ку ко­ји је, ту ско­ро, од­гр­цао сво­ју пра­вед­ну аго­ни­ју, ни­је ре­као да је свет јед­но гло­бал­но се­ло! А се­ло је ипак се­ло, па и кад је гло­бал­но! Ма­кар што се пси­хо­ло­ги­је и ети­ке, ан­тро­по­ло­ ги­је, ти­че. По­тра­га за соп­стве­ним мо­де­лом Ар­гу­ме­на­та за и про­тив раз­ло­га ко­ји би мла­дог Ни­ ко­ли­ћа на­гна­ли да за­бо­ра­ви пр­ву књи­гу има на­пре­тек и не мо­гу се ола­ко од­ба­ци­ти. У пра­ву би, ве­ро­ват­но, би­ли и они ко­ји би у тој ду­гој књи­жев­ној ми­ро­ви­ни ви­де­ли по­сле­ди­цу јед­ног раз­вре­ме­

10

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

ња, до­ба ан­ти­у­мет­но­сти, у раз­вр­га­ва­њу и ра­зи­ђи­ва­њу естет­ских на­че­ла и оних је­зга­ра веч­них вред­но­сти и пре Пла­то­на и пре Ари­сто­те­ла. Јер шта је би­ло ко­ји мла­ди Фа­ уст мо­гао да тра­жи у про­зи у ко­јој је есте­ти­ку и по­е­ти­ку за­ме­ни­ла со­ци­јал­на мо­ти­ва­ци­ја и со­ци­јал­на кла­у­зу­ла, не­и­ма­ги­на­тив­но и до­ку­мен­та­ри­стич­ко, нај­че­шће на ни­ воу по­пу­лар­не и ди­дак­тич­ке пу­бли­сти­ке. И ту не­ма шта да се обра­зла­же. Ис­тра­жи­вач са­мо тре­ба да на­ве­де на­ сло­ве као не­сум­њи­ви иден­ти­тет умет­нич­ког де­ла, па да ствар бу­де ја­сна. А да ли би био при­ви­ле­го­ван онај ис­тра­жи­вач ко­ ји би мо­ти­ве Ни­ко­ли­ће­вог не­у­о­би­ча­је­ног по­ступ­ка „пи­ сца лу­та­ли­це“ обра­зло­жио не­у­са­гла­ше­но­шћу зна­че­ња на­ слов­не син­таг­ме и зах­те­ва­них те­ма и жан­ро­ва, овог пу­та по­вла­шће­них, и ма­ни­фест­но и им­пли­цит­но, умет­нич­ком са­мо­све­шћу ко­јој је ста­ло до књи­жев­ног иден­ти­те­та, до из­два­ја­ња из тра­же­ног и на­мет­ну­тог мо­де­ла? Пи­та­ње ко­ је тра­жи од­го­вор у по­е­ти­ци и се­ман­ти­ци Ма­лих по­ру­ка. Има­нент­ни од­го­вор! Основ­но по­ла­зи­ште у тра­га­њу за пра­вим од­го­нет­ка­ ма је­сте есте­тич­ко, књи­жев­но­те­о­риј­ско и по­е­тич­ко. Нај­ при­клад­ни­ји при­ступ сва­ка­ко је јед­на од кон­вен­ци­о­нал­ них кла­си­фи­ка­ци­ја јер би дру­ги вид по­де­ле при­по­ве­да­ка био по­ма­ло „ок­тро­и­сан“. На­дам се да ће ње­ни ре­зул­та­ти ус­пе­ти да нам пру­же ма­кар не­ке, не баш не­ре­ле­вант­не, уви­де од зна­ча­ја за да­ље фа­зе књи­жев­не ево­лу­ци­је Да­ни­ ла Ни­ко­ли­ћа, на круп­но пи­та­ње да ли је реч о дис­кон­ти­ ну­и­те­ту, или, пак, упр­кос све­му, кон­ти­ну­и­те­ту, ма­кар у не­ким те­ма­ма и жан­ро­ви­ма. У ра­ља­ма про­пи­са­ног жан­ра Нај­ви­ше ко­ле­ба­ња има у жан­ру рат­них при­по­ве­да­ ка, мо­жда и за­то што је то, не­ка ми бу­де опро­штен ма­ло сло­бод­ни­ји пре­вод сти­ли­сти­ке јед­ног и са­да и увек да­ле­ ког вре­ме­на у се­ман­ти­ку на­шег до­ба, „др­жав­но-пар­тиј­ски жа­нр“. Од пет при­по­ве­да­ка, чи­сто рат­на, у пра­вом умет­ нич­ком сми­слу те ре­чи, је­ди­но је Јед­на упор­на успо­ме­на, док је Др­ве­ће ра­сте ка не­бу соц­ре­а­ли­стич­ка, с по­ку­ша­јем

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

11

ис­ко­ра­ча­ва­ња из нор­ме, Жи­то го­ри би под­јед­на­ко, пре­ма рас­по­ре­ду на­ра­тив­них це­ли­на и мо­ти­ва, њи­хо­вој ста­ти­ ци и ди­на­ми­ци, мо­гла да се упи­ше и у рат­не и у љу­бав­не при­по­вет­ке. У рат­ном жан­ру, на те­мат­ској и струк­ту­рал­ној рав­ ни не­ких при­по­ве­да­ка, Ни­ко­лић је остао на ни­воу со­ци­ја­ ли­стич­ког ре­а­ли­зма. Та­ко је у при­по­ве­ци Жи­то го­ри по­ стао жр­тва инер­ци­је ко­ја му ни­је до­зво­ли­ла да до­сег­не ма­кар не­ку вр­ли­ну при­по­вет­ке ХХ ве­ка, сто­га што ни­је смо­гао сна­ге да пре­ва­зи­ђе нео­ро­ман­ти­зам, ка­ко је он био схва­ћен по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, као осно­ва соц­ре­а­ ли­зма. Тен­зи­ју при­че чи­ни од­нос оп­штег (ре­во­лу­ци­ја) и по­је­ди­нач­ног, ин­ди­ви­ду­ал­ног (љу­бав). Мла­дић је у свом по­бед­нич­ком по­врат­ку из пар­ти­за­ни­је за­бо­ра­вио на обе­ ћа­ње сво­јој дра­га­ни да ће по­вра­так об­зна­ни­ти ва­тром, ве­ро­ват­но ана­лог­ном са ва­тром у ср­цу, па је, у же­љи да спре­чи оку­па­тор­ску же­тву на­шег жи­та, за­па­лио ле­ти­ну, што је пре­ва­ри­ло де­вој­ку да ис­тр­чи ис­пред ку­ће и по­ги­не од оку­па­тор­ске пуц­ња­ве. Ни за­нос по­бед­ни­ка не мо­же да оправ­да по­сту­пак мла­ди­ћа, због че­га је про­блем зло­чи­на остао ви­ше у гра­ни­ца­ма кри­ми­на­ли­стич­ке чи­ње­ни­це не­ го пси­хо­ло­шког мо­ти­ва. Нај­ма­ње два раз­ло­га угро­жа­ва­ју умет­нич­ко би­ће при­по­вет­ке. Ни­ко­лић је пре­ви­део да му је ста­но­ви­ште са ко­јег при­ла­зи гра­ђи ре­а­ли­стич­ко а ис­по­љио је не­по­што­ ва­ње при­мар­ног на­че­ла ре­а­ли­стич­ке на­ра­ци­је – мо­ти­ва­ ци­ју, што је иза­зва­ло струк­ту­рал­ну не­рав­но­те­жу јер је оно што не­из­бе­жно при­па­да фо­ну по­ти­сло но­си­о­ца тен­зи­је, при­мар­ну дра­мат­ску функ­ци­ју је обез­вре­дио, па је оп­ште из­над по­је­ди­нач­ног, ре­во­лу­ци­ја из­над љу­ба­ви, иако су та два еле­мен­та раз­ли­чи­тог по­ре­кла, и по­што­ва­о­ци умет­ нич­ке струк­ту­ре и умет­нич­ке ком­по­зи­ци­је мо­ра­ју о то­ ме во­ди­ти ра­чу­на. Дру­ги раз­лог, сва­ка­ко је об­лик у ко­јем је са­оп­ште­на дра­ма дво­је мла­дих. При­по­вет­ка је со­ли­ло­ квиј, по­го­дан за оправ­да­ње гре­ха, ка­ја­ње, чи­ја би по­сле­ ди­ца би­ла ка­тар­за: уби­ство во­ље­не вр­ше не­при­ја­те­љи а не, ре­ци­мо, не­ки пар­ти­зан­ски Оте­ло. Та­ко, уме­сто пси­хо­ ло­шко-етич­ке ана­ли­зе све­сти по­сред­ног уби­це (прав­ни­ци би ме до­пу­ни­ли или ис­пра­ви­ли), ко­ју зах­те­ва со­ли­ло­квиј,

12

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

чи­та­о­цу, па чак и „јад­ној дра­гој“, по­ну­ђе­на је фа­бу­ла, ко­ јој, на­рав­но, у со­ли­ло­кви­ју не мо­же би­ти ме­сто, јер не­ма функ­ци­ју. Та­ко је из­вр­ше­на ин­вер­зи­ја и у ком­по­но­ва­њу и у об­ли­ци­ма при­по­ве­да­ња. Из­ве­сно је, на жа­лост, да су не­ки не­књи­жев­ни и не­у­мет­нич­ки им­пе­ра­ти­ви ути­ца­ли на не­а­де­кват­ну струк­ту­ру и ме­ха­нич­ку по­ру­ку, ство­ри­ли хи­брид. Дру­га при­по­вет­ка овог жан­ра ура­ђе­на је са ви­ше ам­би­ци­ја, али умет­нич­ки учи­нак ни­је ни на­до­мак до­брог умет­нич­ког де­ла. Реч је о при­по­ве­ци Др­ве­ће ра­сте ка не­ бу. Мла­ди по­лу­ин­те­лек­ту­а­лац, по­сле јед­не бур­не „пар­ти­ зан­ске но­ћи“, са­зна­је да су му Нем­ци уби­ли во­ље­ну се­ стри­цу, а исто­вре­ме­но до­би­ја за­да­так да иде у бор­бу, што се по­ду­да­ра с ње­го­вом же­љом да се осве­ти. И, као у не­кој дра­ми, су­срет с мо­гу­ћим уби­цом пра­ви је тре­ну­так за од­ ма­зду. Да­ни­ло Ни­ко­лић има осе­ћа­ње за пра­ви драм­ски тре­ну­так, за тен­зи­ју ко­ја тра­жи ре­ше­ње. Али са­мо то! Гле­да­ли смо се… Ко је икад мо­гао по­ми­сли­ти да ће два вој­ни­ка из две не­при­ја­тељ­ске вој­ске би­ти јед­ног аве­ тињ­ског бе­лог и ле­де­ног да­на у пе­ћи­ни не­ке пла­ни­не ко­јој ни име не зна­ју; он из не­ког гра­да хи­ља­да­ма ки­ло­ ме­та­ра уда­ље­ног одав­це, ја, опет, та­ко да­ле­ко од све­га што ме је пра­ти­ло у жи­во­ту до та­да.

Ни­ко­лић про­та­го­ни­сту ста­вља у те­жак про­цеп из­ ме­ђу љу­ба­ви пре­ма мр­твој се­стри и мр­жње пре­ма не­ком Хан­су, пред ди­ле­му да ли уби­ти и ка­зни­ти пред­став­ни­ка уби­це, ис­по­што­ва­ти „за­ко­ник ре­во­лу­ци­је“, или опро­сти­ ти. На оно пр­во опо­ми­ње га и се­љак по­зна­ник. Ипак, ју­ нак при­че, про­ла­зе­ћи кроз ка­тар­зу, опре­де­љу­је се, на кра­ ју, за опро­штај, и та­ко по­бе­ђу­је ин­ди­ви­дуа. Пи­сац је ко­ри­ стио и ин­фан­тил­не сно­ве да нам при­бли­жи ко­шма­ре ко­ји раз­ди­ру ду­шу ра­ње­ног бор­ца. По­бе­ђу­је оно што у чо­ве­ку ни­је ра­ње­но. Уби­ство те­шко ра­ње­ног не­при­ја­те­ља, не­моћ­ ног би­ћа ко­је се бо­ри за оп­ста­нак, не би иза­зва­ло по­зи­тив­ ну чи­та­о­че­ву ре­цеп­ци­ју и пер­цеп­ци­ју, иза­зва­ло би обр­нут учи­нак. Да би из­ра­зио пре­о­бра­жај свог про­та­го­ни­сте, Ни­ ко­лић се слу­жи сим­бо­ли­ма у по­ен­ти, ма­да не на­пад­но: Ста­дох. Го­ре, под гре­бе­ном из­над нас, др­ве­ће је ра­сло ка не­бу.

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

13

Ка­тар­за! По­бе­дио је жи­вот, онај ко­ји стре­ми не­бу као сло­же­ној ме­та­фо­ри, по­бе­дио је „ху­ма­ни­зам“ ко­му­ни­зма?! Не­функ­ци­о­нал­на екс­по­зи­ци­ја, не­ус­кла­ђе­на са пси­ хо­ло­шким на­бо­јем при­че, ду­ге и не­сра­змер­не де­о­ни­це, ин­фан­тил­ни сно­ви, бо­ра­вак код се­ља­ка по­зна­ни­ка, не­у­ бе­дљи­ве мо­ти­ва­ци­је – све то чи­ни да ова при­ча ни­је до­се­ гла на­ме­ре мла­дог пи­сца. . И, нај­зад, нај­вред­ни­ја и нај­при­јем­чи­ви­ја при­по­ вет­ка рат­не те­ма­ти­ке ко­ја и на­сло­вом ве­зу­је Ни­ко­ли­ћа за Ан­дри­ћев дис­курс, не­сум­њи­во је и не­на­ме­тљи­во Јед­на упор­на успо­ме­на. Још кад ис­под тек­ста ви­ди­мо и го­ди­ну 1950. у Је­ре­ми­ће­вој при­штин­ској ан­то­ло­ги­ји, он­да ово де­ ло, уз естет­ску при­влач­ност, за­вре­ђу­је по­себ­ну књи­жев­ноисто­риј­ску па­жњу. Је­дан кру­пан, пре­ло­ман до­га­ђај ко­ји је код нас у ли­ те­ра­ту­ри већ 1944. про­из­ве­ден у вред­но­сни атри­бут – рат, Ни­ко­лић је сме­стио у пред­слој књи­жев­не струк­ту­ре сва­ког истин­ског еп­ског де­ла – у фон, дру­ги план, је­ди­но ње­го­во ле­гал­но пре­би­ва­ли­ште у сва­ком књи­жев­ном де­лу. Јед­но­ став­на и „пит­ка“, при­ча је сте­кла дра­ма­тич­ност и драм­ску се­ман­ти­ку ре­а­ли­за­ци­јом опа­сног књи­жев­ног по­ступ­ка, та­да по­жељ­ног и по­мод­ног, ко­ји не­да­ро­ви­те ла­ко уво­ди у там­ни ви­ла­јет ма­ни­хеј­ске плит­ке фи­ло­зо­фи­је а да­ро­ви­те иза­зи­ва да про­на­ђу струк­ту­рал­ни мо­дел за­сно­ван на не­ из­бе­жној хи­је­рар­хи­ји (гра­ди­тељ­ских) ком­по­не­на­та. Реч је о кон­тра­сту ко­ји је еп­ској ком­по­зи­ци­ји по­зај­мио гип­ кост и ка­мер­ност јер је објек­тив­ну ди­мен­зи­ју ра­та свео на лич­ни до­жи­вљај, на глад, али глад ни­је те­ма при­по­вет­ ке; пре­ве­де­на на јед­ну ви­ше зна­чењ­ску ра­ван, те­ма ни­је ег­зи­стен­ци­ја не­го есен­ци­ја – да се по­слу­жи­мо Сар­тром, ко­ји је та­да био у мо­ди – а овај аутор по­сти­гао је то по­мо­ ћу јед­ног – го­лу­ба. На бал­кон ку­ћи­це у ко­јој жи­ви пе­то­ро глад­них љу­ди у оку­пи­ра­ном гра­ду, ина­том слу­ча­ја сле­тео је го­луб чи­јом су ле­по­том ома­ђи­ја­на че­ти­ри чла­на уже по­ро­ди­це а уку­сом мла­дог ме­са пе­ти, до­шљак, глад­ни­ца и при­ми­ти­вац: За­и­ста је тај го­луб био ди­ван: имао је пер­је бо­је там­ ног не­ба, нео­пи­си­вих пре­ли­ва и ни­јан­си – од мо­дро­љу­ би­ча­стих до злат­но-сме­ђих, што је за­ви­си­ло од прав­ца

14

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА све­тло­сти. Бе­ли пр­стен од сит­ног пер­ја око вра­та да­вао му је не­ку ис­тан­ча­ну до­сто­јан­стве­ност и, исто­вре­ме­но, не­ку жен­ску љуп­кост.

Ова­ко до­па­дљив и иза­зо­ван „објек­тив­ни ко­ре­ла­тив“, са­ста­вљен исто­вре­ме­но од кон­крет­них чул­них пер­цеп­ци­ ја и јед­ног син­те­тич­ког за­кључ­ка узроч­ник је јед­не по­де­ле у функ­ци­ји рас­пле­та и по­ру­ке – пре­гру­пи­са­ва­ња ли­ко­ва у јед­ну пра­ву ти­по­ло­ги­ју, ван­вре­ме­ног деј­ства: по­што­ва­ла­ ца ле­по­те и по­што­ва­ла­ца на­го­на. Рат је по­бе­да оних дру­ гих, вла­да­ви­на би­о­ло­ги­је. Сто­га је пад шер­пе с ро­гља­стог др­ве­та на под пу­цањ у дух, ду­шу: Та­да је го­ре не­што пу­кло. То ни­је, за­пра­во, био на­ро­чи­то јак звук јер је са­мо ста­ра шер­па уда­ри­ла о да­шча­ни под бал­ко­на, али је то, чи­ни ми се, био нај­стра­шни­ји пу­цањ у мом жи­во­ту.

Рат ни­је јед­но­знач­на по­ја­ва, де­о­ба бра­ће, три­јумф Ка­ин ­ а над Аве­љем, не­го и пу­цањ у дух и ду­шу чо­ве­ко­ву. Де­ка­но­ни­за­ци­јом ра­та Ни­ко­лић је овом при­по­вет­ком на­ пу­стио та­да­шњу по­е­ти­ку ра­та ко­ја ни­је ви­де­ла да је он, не са­мо по­де­ла по иде­о­ло­ги­ји, не­го и по ду­ху. Од ме­ло­дра­ме до нео­ро­ман­ти­ке И у жан­ру љу­бав­не при­по­вет­ке по­сто­ји јед­на, ам­ би­ва­лент­ност на­сло­ва, у ко­ју је пи­сац мно­го ин­ве­сти­рао – Уме­сто цве­ћа. У екс­по­зи­ци­ји оквир­не при­че, с при­мет­ ним слу­хом за ат­мос­фе­ру и де­таљ, Ни­ко­лић нас упо­зна­је с два на­ра­то­ра, од ко­јих пр­ви има по­вла­сти­це ауто­ра, ако ни­је и аутор ко­ји све зна и све уме, а уз­гред, чи­ни ми се, да би при­чи би­ло угод­ни­је без ње­га, и с јед­ним про­бле­ ма­тич­ним на­ра­то­ром ко­ји је пре­нео сво­ју суд­би­ну на из­ ми­шље­ну лич­ност. Да ствар до­би­је и по­ма­ло не­схва­тљи­ви вид, ту је и је­дан лик с ко­јим се чи­та­лац и сре­ће и ра­ста­је на кра­ју, бив­ши муж на­ра­то­ро­ве „јад­не дра­ге“, ко­ји из­и­ гра­ва не­ку вр­сту Ко­чи­ће­вог под­стре­ка­ча, али овог пу­та не „иза ка­це“, не­го са, ве­ро­ват­но, др­ве­не клу­пе не­ка­да­шње дру­ге кла­се пут­нич­ког во­за. Ста­тус дру­гог на­ра­то­ра, оног ко­ји др­жи у ру­ка­ма све ме­ха­ни­зме (на­мер­но ка­жем, ме­ха­ни­зме) при­че, та­ко­ђе

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

15

ни­је до­вољ­но ди­фе­рен­ци­ран у од­но­су на на­ра­то­ра ко­ји при­ча пра­ву, уну­тра­шњу при­чу, јер се оно што је на по­чет­ ку при­че ре­че­но: „Тре­ба се се­ти­ти по­но­во све­га и то сре­ди­ ти у се­би“ – по­на­вља, у ам­пли­фи­ко­ва­ној за­вр­шни­ци: А је­дан глас у ме­ни већ мо­ли: не­што за оне ко­ји су ве­чи­ то са­ми, ко­ји тра­га­ју не­што за Чар­ну, да­ле­ку и не­зна­ну. Уме­сто цве­ћа.“

То ро­бо­ва­ње дра­ма­тич­но­сти по сва­ку це­ну, уз сен­ти­ мен­та­ли­стич­ки тон, да­ло је при­чи и не­што што она ни­је сме­ла да са­др­жи. Очи­глед­но је да је аутор, од­но­сно на­ра­ тор ко­ји га за­ме­њу­је, имао озбиљ­не про­бле­ме с пер­спек­ ти­вом, с про­сто­ром, с про­пор­ци­јом, ко­ја је увек и сву­да у умет­нич­ком де­лу знак функ­ци­о­нал­но­сти. Ула­зак у уну­ тра­шњу при­чу, по­ред ова­кве по­чет­не сли­ке, не за­слу­жу­је ви­ше од две-три ре­пли­ке јер сце­на са же­ном с ко­фе­ри­ма ни­је аде­кват­но про­ту­ма­че­на, на­тег­ну­та је, као по­вод да пра­ви (и ле­гал­ни) на­ра­тор езо­пов­ски ис­при­ча свој лич­ ни удес, ве­ро­ват­но и за­то да при­кри­је јед­ну по­ма­ло ро­ до­скрв­ну ве­зу, о де­вој­ци ко­ја је смр­ћу ис­ка­ја­ла свој грех пре­ма љу­бав­ни­ку што је у пар­ти­зан­ском ра­то­ва­њу из­гу­ био здра­вље, и љу­бав. Бо­јим се да је у смр­ти ове де­вој­ке, уз мо­гу­ћу са­ми­лост, што не би ва­ља­ло, и идеј­на и иде­о­ло­шка мо­ти­ва­ци­ја. Де­лу­је по­ма­ло па­те­тич­но и ре­то­рич­ки јед­на пе­снич­ка сли­ка о том мла­ди­ћу ко­ји се по­на­ша као сен­ти­ мен­та­ли­стич­ки пе­сник. Ни­кад је ви­ше ни­је ви­део, а тра­жи је. Освр­ће се, уз­дрх­ти пред сва­ком де­вој­ком у цр­ној ха­љи­ни.

За­вр­шни­ца основ­не при­че, у од­су­ству на­ра­то­ра, ко­га је при­по­ве­дач све­сно оста­вио да лу­та за сво­јим че­жња­ма, та­ко­ђе је про­бле­ма­тич­на јер пр­ви пут­ник-под­стре­кач, и онај дру­ги, ре­ци­мо, аутор­ски на­ра­тор, си­ла­зе на ис­тој ста­ ни­ци у ма­лом гра­ду у ко­јем се ско­ро сви по­зна­ју. Очи­глед­ но, Ни­ко­ли­ћев мо­ти­ва­циј­ски си­стем је за­ка­зао, но­шен не­ ким нео­бја­шњи­вим „по­ет­ским“ си­ла­ма, ни­је при­клад­но функ­ци­о­ни­сао. Сто­га је при­мар­на фа­бу­ла на­пад­но по­ти­ сну­ла дру­ге под­тек­сте, по­ста­ла ап­со­лут­ни, и за­ста­ре­ли го­спо­дар умет­нич­ке струк­ту­ре. Ако не по­ве­де­мо ра­чу­на о му­же­вље­вој при­чи да је Чар­на ско­ро на­мер­но оти­шла не­у­ким бор­ци­ма и то пла­ти­ла гла­вом, да би су­ге­ри­сао ма­ кар лир­ску ми­сао о веч­но­сти пр­ве љу­ба­ви, он­да не­ће­мо

16

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

схва­ти­ти део рас­пле­та где се муж гро­хо­том сме­је друк­чи­је не­го као, нај­бла­же ре­че­но, пи­шче­ву не­па­жњу: „Чуј­те, он ни­ка­да не­ће на­ћи ону ко­ју тра­жи. Он вам је но­ћас сво­ју при­чу ис­при­чао…“ „Ви то зна­те?“ „Чар­на ни­је жи­ва. Ја сам био њен муж, го­спо­ди­не… ха… ха… ха.“

Оста­ло је не­мо­ти­ви­са­но скри­ва­ње пра­вог ауто­ра иза из­ми­шље­ног име­на, за­тим усло­вље­ност „аутор­ског на­ра­ то­ра“ ко­ји се на оквир­ним иви­ца­ма по­и­сто­ве­тио и са на­ ра­то­ро­вом ре­че­ни­цом из увод­не де­о­ни­це: … кад сам про­шао по­ред пр­вих ку­пеа дру­ге кла­се с на­ дом да ћу на не­ком се­ди­шту крај про­зо­ра угле­да­ти јед­ ну де­вој­ку, са­му, као из­гу­бље­ну пти­цу.

Про­блем овог на­ра­то­ра по­ја­чан је и чи­ње­ни­цом да му је пи­сац дао и епи­лог, чи­ме је на­пра­вио и фор­мал­но оквир при­че, од­но­сно, до­де­лио му функ­ци­ју твор­ца. Ов­де се ви­ше ра­ди о Ни­ко­ли­ће­вој же­љи да на­пра­ ви јед­ну до­па­дљи­ву при­чу не­го да ство­ри јед­но соц­ре­а­ ли­стич­ко де­ло. Лу­та­ње мла­дог ауто­ра по ла­ви­рин­ти­ма и соп­стве­них же­ља, и лек­ти­ре ко­ја му ни­је мо­гла би­ти пу­ то­каз! У од­но­су на прет­ход­ну сен­ти­мен­тал­ну при­чу, при­ по­вет­ка От­кад си са­ма зна­ча­јан је на­пре­дак, ма­да је схе­ ма о из­у­зет­ном би­ћу у ве­ли­кој гре­шни­ци по­зна­та и пре вре­ме­на ка­да је Ни­ко­лић пи­сао сво­је де­ло. Оквир је по­ ја­чао тен­ден­ци­ју, по­ја­чао нео­ро­ман­ти­чар­ски оре­ол нео­ бич­не а пре­зре­не слу­чај­не љу­бав­ни­це, па би за ову при­чу вре­де­ла ми­сао из при­по­вет­ке Уме­сто цве­ћа да је та при­ча за све не­срећ­не љу­бав­ни­це: … да се тре­ба кла­ња­ти са­мо пра­вој љу­ба­ви, чи­стој исти­ ни и не­за­слу­же­ној пат­њи.

У зна­ку сте­ре­о­ти­па со­ци­јал­не ли­те­ра­ту­ре При­по­вет­ка не­чи­тљи­вог на­сло­ва За њих дво­је при­ча мо­жда је ме­та­фо­ра за сва ис­ку­ше­ња кроз ко­ја је мла­ди пи­сац мо­рао да про­ђе. Она ро­бу­је оп­ште­по­зна­том сте­ре­

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

17

о­ти­пу пред­рат­не со­ци­јал­не ли­те­ра­ту­ре на ни­воу мо­ти­ва­ ци­је и ка­рак­те­ри­за­ци­је. Јед­ног од два бив­ша љу­бав­ни­ка, у ста­ри­јим го­ди­на­ма, не­де­ли­кат­ни на­ра­тор, вра­ћа се у „дав­но до­ба“, с пру­стов­ском ин­то­на­ци­јом и еле­гич­но­шћу: … вра­тио сам се у јед­но дав­но до­ба. Ми­слио сам о на­ шем за­јед­нич­ком де­тињ­ству. … Зна­те, кад по мом ста­ром оби­ча­ју лу­там кроз су­мрак, оче­ку­јем да ћу из­не­на­да сре­сти не­ко­га од оних ко­ји су и би­ли дра­ги. И ето… ве­че­рас сам срео вас. Али не ви­ ше ону дав­ну Та­њу, не. Не­мој­те се љу­ти­ти. Ја бих хтео да са­мог се­бе об­ма­нем да је пре­да мном она дав­на де­вој­ чи­ца, јер без ма­лих об­ма­на и крат­ких за­но­са не мо­гу да жи­вим.

У сре­ди­шту ево­ка­ци­је је њи­хов да­ро­ви­ти и ле­пи друг, из си­ро­ма­шне обу­ћар­ске по­ро­ди­це, ко­ји ће им­пе­ра­ ти­вом си­ро­ма­шти­не, по­ста­ти фри­зер, у ко­га је би­ла за­љу­ бље­на ле­па ве­тро­пир­ка Та­ња: Ви сте ме че­сто, кад смо се вра­ћа­ли из шко­ле, ву­кли за ру­кав да би­смо га ви­де­ли. При­ме­тио сам да сте све че­ шће про­ла­зи­ли ули­цом у ко­јој је он ра­дио.

Ка­ко се Апо­лон пре­тво­рио у снис­хо­дљи­вог гр­бав­ка? О то­ме при­по­ве­да уну­тра­шња при­ча, на­ра­тор са чи­јим се жи­вот­ним ис­ку­ством ко­си ње­гов књи­жев­ни ста­тус. Не­до­ след­ност за­ди­ре чак у син­так­су. Јед­но­став­но, не­кон­тро­ли­са­ни кон­траст као по­сту­ пак учи­нио је сво­је, ра­зо­рио је умет­нич­ке мо­гућ­но­сти те­ ме и до­зво­лио кла­сној мо­ти­ва­ци­ји да се раз­мах­не сна­гом ту­ђин­ског, не­у­мет­нич­ког по­ступ­ка. Друг ви­ше ни­је био Стан­ко не­го фри­зер. Ње­гов по­ку­шај да де­вој­ку под­се­ти на де­тињ­ство за­вр­шио се крај­ње по­ни­жа­ва­ју­ће, уз не­из­ бе­жно пер­си­ра­ње, као ви­да со­ци­јал­но-кла­сне дис­тан­це: „Мо­лим вас, ра­ди­те ка­ко вам се ка­же: За то сте, уоста­ лом, и пла­ће­ни“, ре­че Та­ња гла­сно, те се при­сут­не да­ме ма­ло окре­ну­ше… „Та­тја­на“!, по­ку­шах пре­кор­но. За­не­сен, мој друг је и да­ље ра­дио, го­во­ре­ћи ти­хо: „Ви се, из­гле­да, не се­ћа­те ни­чег из ва­шег де­тињ­ства…“ Та­тја­на, је су­да­ри­ла обр­ве не­за­до­вољ­на и уста­ла. По­што

18

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА му је да­ла бак­шиш, ухва­ти­ла ме под ру­ку и, са очи­глед­ ном те­жњом да он чу­је, ре­че: „Про­ме­ни­ћу са­лон. Овај гр­бав­ко гња­ви.“ Ни­сам се окре­нуо, али сам ви­део ка­ко је кло­нуо под тим удар­цем…

Упо­ре­до с овим дво­стру­ким по­ни­же­њем дру­га, те­че и онај дру­ги про­цес – гра­ђе­ње ње­ног ли­ка. И ту је пи­сац по­све­тио па­жњу кла­сној мо­ти­ва­ци­ји по­је­ди­но­шћу ка­ква је чак и ци­га­ре­та: И ну­ди ми ци­га­ре­ту ко­ја је би­ла не­ким про­зрач­ним ни­ ти­ма из­ве­зе­на, као да је па­у­чи­ном ср­ме иша­ра­на.

Исто та­ко је не­до­вољ­но мо­ти­ви­сан и њен вер­бал­ни при­ми­ти­ви­зам, као и Стан­ко­ва ви­о­ли­на ко­ја се те но­ћи чу­ла из ње­го­ве со­бе. Чо­ве­ка чи­ји је по­нос сло­мљен? Уз то, ри­гид­ност про­та­го­нист­ки­ње за­о­кру­же­на је за­вр­шном ре­ пли­ком у уна­ка­же­ној ду­ши при­пад­ни­це јед­не кла­се: „Па ипак“, ка­же по­сле, већ уми­ре­на, „вре­ме је из­бри­са­ ло све. Чак и да сам би­ла друк­чи­ја… Хај­де­мо!“

О дру­гим вр­ста­ма пи­шче­ве не­ди­сци­пли­не, мо­жда не би би­ло функ­ци­о­нал­но го­во­ри­ти, јер се прав­ци Ни­ко­ ли­ће­ве ево­лу­ци­је мо­гу и без то­га са­гле­да­ти. По­ку­шај за­сни­ва­ња пси­хо­ло­шке при­по­вет­ке Да­ни­ло Ни­ко­лић по­ку­шао је да осво­ји и пси­хо­ло­шки жа­нр, за­ла­зе­ћи у екс­пре­сив­ност на­ра­тив­них вре­ме­на, у њи­хо­ву кон­ку­рен­ци­ју, са­жи­ма­ње њи­хо­во, не­кад ко­ри­сте­ ћи и чул­ну пер­цеп­ци­ју да из­ди­фе­рен­ци­ра вре­ме­на, уоб­ ли­чи ре­тро­спек­ти­ву, ко­ри­шће­ње за­гра­де за мо­но­ло­ге, итд. При­по­вет­ка Љу­бо­мо­ра об­ра­ђу­је са­ди­зам и са­до­ма­ зо­хи­зам јед­ног ста­ри­јег ба­ца­ча но­же­ва у цир­ку­су, чи­је ком­плек­се под­сти­че же­на ко­ја би му, по го­ди­на­ма, мо­гла би­ти ћер­ка. Тим пси­хо­ло­шким про­бле­мом Ни­ко­лић се ба­ ви ко­ри­сте­ћи вре­мен­ске пер­спек­ти­ве, њи­хо­во про­жи­ма­ ње. Исти­на, љу­бо­мо­ра се от­кри­ва јед­ним све­вре­мен­ским пре­зен­том ко­ји је у на­ра­тив­ном пер­фек­ту, да би био по­ја­ чан: Сва­ког да­на гле­да он кроз ма­ли про­зор ша­то­ра, ви­ди сто­ти­не му­шких очи­ју ра­зних бо­ја и све­тло­сти; сва­ког

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

19

да­на про­жди­ру ње­но те­ло пред њим, док гле­да, док че­ ка да на­сту­пи са сво­јом парт­нер­ком.

Уто­ли­ко ви­ше уви­ђа „пла­мен по­жу­де“ ко­ји оба­ви­ја и од­но­си ње­но по­лу­на­го те­ло, уто­ли­ко до­ла­зи до из­ра­жа­ја оно што би се мо­гло на­зва­ти под­све­сна за­ме­на ци­ља, ко­ју пи­сац са­мо су­ге­ри­ше: За­то он овој, ту­ђој же­ни, ко­ја са­да по­сле тре­ће, њи­хо­ве тач­ке, са јед­ном бо­ром ви­ше на че­лу, за­то он њој са на­ сла­дом за­би­ја но­же­ве око те­ла…

По­вра­так у на­ра­тив­ни пре­зент, у ста­ну, има још је­ дан мо­тив – бу­кет жу­тих ру­жа ко­је су јој по­сла­ли дру­ ги, с функ­ци­јом ка­та­ли­за­то­ра, али, по за­ко­ну кон­тра­ста, кли­макс љу­бо­мо­ре сми­ру­је се у брач­ној иди­ли, па је тај на­ра­тив­ни пре­зент по­слу­жио као мо­ти­ва­ци­ја не­ви­но­ сти мла­де, 17-го­ди­шње же­не. Дру­ги део при­че, раз­ре­ше­ ње уну­тра­шње дра­ме љу­бо­мор­ног чо­ве­ка, за­ни­мљив ј и по то­ме што пи­сац, ко­ји је све­зна­ју­ћи, не­све­сно пре­ла­зи у до­жи­вље­ни го­вор, 3. ли­це пре­ла­зи, јед­но­став­но, у 1. ли­ це, да гра­ди­ра на­гри­же­ност ду­ше, ко­ро­зи­ју све­сти, и та­ко убр­за рас­плет: Ста­јао је, мра­мо­ран, не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка, ми­сле­ћи или не ми­сле­ћи на свој стан, ко­ла слич­на ва­го­ну, и на же­ ну, мла­ду же­ну у ње­му. Ми­сао огор­че­ње про­ђе као цр­ на нит ис­под мо­зга: она их на­мер­но рас­па­љу­је, ужи­ва у то­ме, кур­ва! Шта ће би­ти кад ми се иње го­ди­на на­ста­ни на сле­по­оч­ни­ца­ма?

Ре­ше­ња дра­ме љу­бо­мор­ног му­жа про­вид­но је; ти­ме је бе­сми­сле­ност та­кве па­то­ло­ги­је ак­цен­то­ва­на. Узе нож. Бле­сну оштри­ца. Ту­ђа же­на, уз др­ве­ну пло­чу при­сло­ње­на, у цр­ном три­ коу, ла­ко крик­ну: др­шка је ви­ри­ла из ле­ве стра­не гру­ди.

Ка ме­та­про­зи Већ у по­чет­ној тач­ки ево­лу­ци­о­ног лу­ка мо­же се уочи­ти те­жња Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа да се и на ту­ђем тек­сту као пред­ло­шку или као ин­спи­ра­тив­ном под­сти­ца­ју ства­ ра је­дан мо­дел ме­та­про­зе.

20

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

При­по­вет­ка Страх као да је ис­пи­са­на на пер­га­мен­ ту на ко­јем је прет­ход­но – ре­ци­мо да при­па­да пи­са­ној књи­жев­но­сти – жи­ве­ла и деј­ство­ва­ла на­род­на при­по­вет­ ка Сви­је­ту се не мо­же уго­ди­ти. При­ча је под­ре­ђе­на ауто­ ро­вој ми­сли, чи­је по­ре­кло зна­мо, да су дру­ги кри­ви за удес по­је­дин­ца, страх и бри­га до­ла­зе од ко­лек­ти­ва, ма­се. Свет у ко­јем жи­ви про­та­го­ни­ста при­по­вет­ке је­сте свет веч­них су­ко­ба јед­ног обе­ле­же­ног по­је­дин­ца. И у овој умет­нич­кој струк­ту­ри на­ра­тор у пр­вом ли­ цу при­зи­ва све­до­ка ко­ји је бо­љи по­зна­ва­лац жи­ти­ја про­ та­го­ни­сте. Из­дво­јен из све­та ко­ји има не­га­тив­ну оце­ну о ње­му, он је по­стао жр­тва стра­ха да ће та­кав пе­јо­ра­тив сте­ћи и син. По­сле на­ра­тив­ног пер­фек­та у функ­ци­ји мо­ ти­ва­ци­је ег­зи­стен­ци­јал­не бри­ге и стра­ха а у на­ра­тив­ном пре­зен­ту, основ­ном вре­ме­ну рад­ње, тај страх има по­кре­ тач­ку уло­гу. До­ла­зак си­на и сна­хе у го­сте по­сто­је­ћи страх по­ве­ћа­ва но­вим – да му де­те не по­не­се но­во по­грд­но име као Пе­тар удо­ви­ца, или не­ко име у ве­зи са по­слом ко­ји бу­де оба­вљао не во­де­ћи ра­чу­на о буд­ном оку па­ко­сног, се­ о­ског ко­лек­ти­ва. Ота­да Пе­тар ни­шта ни­је ра­дио, у то­ку не­де­ље. По­след­ња два да­на пред од­ла­зак про­вео је у хла­ду ста­рог бре­ста пред ку­ћом, чи­та­ју­ћи ста­ре но­ви­не и рас­ку­пу­са­не са­ нов­ни­ке сво­је по­кој­не ба­бе…

Ни­ко­лић има раз­ви­је­но чу­ло за драм­ско и дра­ма­ тич­но, осе­ћа трен кад ће си­ту­а­ци­ју чо­ве­ка ко­ји је ми­слио да је не­при­мет­но ус­пео да пре­ва­ри и над­му­дри сре­ди­ну пре­тво­ри­ти у шок, кад ће при­вид­ни рас­плет вра­ти­ти у ста­ње пред за­плет, јед­но­став­но кад је вре­ме за по­ен­ту:

Ме­ђу­тим… Кад су њих тро­је већ из­ма­кли се­лу из ви­да, јед­на же­на по­ђе по во­ду и од ку­ће до ку­ће као уз­гред по­че да са­оп­ шта­ва:

„Оти­шао је Пе­тар Ла­до­леж, син Ду­ба­ков…“

Се­ман­ти­ка по­ен­те ни­је уте­шна и оп­ти­ми­стич­ка: не­ ма хар­мо­ни­је и рав­но­те­же у од­но­си­ма по­је­ди­на­ца и ко­ лек­ти­ва. Зна­че­ње је још ци­нич­ни­је кад се узме у об­зир да је ис­ко­ри­шће­на и нај­ба­нал­ни­ја ре­че­ни­ца ду­ха ру­га­ју­ћег,

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

21

ко­ја је без­о­па­сна, ви­ше го­во­ри о они­ма чи­је ста­но­ви­ште но­си. Та­ко се, и ов­де, Ни­ко­лић ис­кљу­чио из апо­ло­ги­је ду­ха ко­лек­ти­ви­те­та, спре­ман за сво­је, су­бјек­тив­но, пра­во вре­ ме, ко­је ће по­твр­ди­ти на­слов збир­ке из 1973. го­ди­не: По­ вра­так у Ме­то­хи­ју.

Ис­ко­рак из со­ци­ја­ли­стич­ког ре­а­ли­зма Ни­ко­ли­ћу је то­пос жи­во­та као по­зо­ри­шне пред­ста­ ве до­бро­до­шао и да би – из вла­да­ју­ћег ка­но­на и озва­ни­ че­ног оп­ти­ми­зма – ис­ко­ра­чио и на­го­ве­стио јед­ну дру­га­ чи­ју есте­ти­ку и по­е­ти­ку. Се­ман­тич­ки ак­цен­ти при­по­вет­ ке Ње­му се жи­ви по­твр­ђу­ју ову на­ме­ру на нео­би­чан, чак би­за­ран на­чин. Спо­на с ме­то­хиј­ским при­по­ве­да­штвом пре­кр­ши­ла је основ­ни струк­ту­рал­ни за­кон ре­а­ли­стич­ког при­по­ве­да­ња – мо­ти­ва­ци­ју, и, с тим у ве­зи, прин­цип ре­ ал­но­сти и ре­а­ли­стич­ке убе­дљи­во­сти, на­го­ве­сти­ла фу­зи­ју жан­ро­ва и по­зо­ри­ште ап­сур­да. Ни­ко­лић ни­је свом про­та­го­ни­сти до­де­лио име јер је, у овом кон­тек­сту, без­и­ме­ност да­ле­ко ре­чи­ти­ја и у слу­ жби је нео­бич­не по­ру­ке де­ла: а на кра­ју ба­ла­де – под­смех, ци­ни­зам ба­нал­но­сти и ни­шта­во­сти. Ка­ко је ту увек при­ су­тан стих Си­ме Пан­ду­ро­ви­ћа: „Са­мо не ово, са­мо не ба­ нал­ност!“ На­из­глед не­кон­вен­ци­о­нал­но, а са ста­но­ви­шта сми­сла на­шег тра­ја­ња сва­ко­днев­но и ви­ђе­но. Очи­ма на­ра­то­ра-све­до­ка пра­ти­мо сме­ну сли­ка и сце­на у ва­го­ну пут­нич­ког во­за, у чи­јем је сре­ди­шту је­дан оста­ре­ли глу­мац, ко­ји, пре­тво­рив­ши че­ти­ри ку­пеа у сцен­ ски про­стор, по­ку­ша­ва да ус­по­ста­ви сво­је из­гу­бље­но вре­ ме, да за­у­ста­ви, или ба­рем убла­жи не­у­мит­ни ход вре­ме­на, да се од­бра­ни од смр­ти. У сво­јој гро­зни­ча­вој тр­ци и же­љи да се ис­ка­же, да за­до­во­љи не­у­кро­ти­ву су­је­ту и ам­би­ци­ју, ста­рац ће на­пра­ви­ти гре­шку ко­ја ни­је слу­чај­на у тек­сту­ ри при­по­вет­ке, јер има сво­ју ме­та­фо­рич­ку ду­би­ну, ег­зи­ стен­ци­јал­ну, на­ту­ра­ли­стич­ку озна­ку: ма­лој про­сто­ри­ји, на кра­ју или по­чет­ку ва­го­на, од­у­зео је пр­во­бит­ну на­ме­ ну пре­тво­рив­ши је у при­вре­ме­ну по­зо­ри­шну гар­де­ро­бу. И она ће, на кра­ју, да по­мог­не да се ре­ши јед­на струк­ту­рал­

22

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

на за­го­нет­ка ко­ја го­ли­ца на­ра­то­ра-све­до­ка, оп­те­ре­ће­ног и те­о­ри­јом за­ве­ре, да от­кри­је су­шти­ну не­ми­ра и кре­та­ња и по­на­ша­ња пут­ни­ка ко­ји стал­но ме­ња ку­пее и од­ла­зи у по­ме­ну­ту про­сто­ри­ју. И ево нас са­да пред ди­ле­мом: је ли ту реч о во­дви­љу и при­зем­ној ко­ми­ци? За­хва­љу­ју­ћи ври­ ску же­не чи­ју је ин­ти­му глу­мац не­све­сно по­вре­дио, до­би­ ја­мо ег­зи­стен­ци­јал­ни упит­ник од ко­јег нам се ку­пе усне: муч­ни­на. По­ли­ца­јац – све­док при­во­ди умет­ни­ка у по­ли­циј­ски уред. Ра­ди ли се ту о су­ко­бу са за­ко­ном? А ко­ји то за­кон мо­же да пре­кр­ши не­мир­ни и нер­во­зни чи­ки­ца у пут­нич­ ком во­зу с др­ве­ним клу­па­ма сем за­ко­на ни­шта­ви­ла? По­но­во је Да­ни­ло Ни­ко­лић пре­вео је­дан про­стор у дру­го зна­чењ­ско по­ље, по­ја­чао се­ман­ти­ку то­по­са, ин­ тен­зи­ви­рао ње­го­ву струк­ту­рал­ну функ­ци­ју. По­ли­циј­ска ста­ни­ца по­ста­ла је по­зо­ри­шна би­на. Уме­сто од­го­во­ра на зва­нич­но по­ста­вље­но пи­та­ње, из­гу­бље­ни чо­век глу­ ми не­ког Че­хо­вље­вог или Шек­спи­ро­вог ро­го­њу, до те ме­ре на­ту­ра­ли­стич­ки убе­дљи­во да по­ли­ца­јац, не мо­гав­ши да раз­гра­ни­чи ре­ал­ност и илу­зи­ју, ва­ди ре­вол­вер на стар­че­ во из­гу­бље­но вре­ме, или на глум­че­ву под­све­сну же­љу да си­зи­фов­ски спре­чи не­ми­нов­ност. Да ли је чо­век чо­ве­ку нај­ве­ћа тај­на у вре­ме кад се тај­не ни­су при­зна­ва­ле? За­тим из­ро­ни из за­но­са, осмех­ну се као кри­вац ко­ји зна да ће му би­ти опро­ште­но и по­ђе на­тра­шке, ла­ко се кла­ ња­ју­ћи, ма­ло оза­рен. Па обич­ним, умор­ним гла­сом ре­ че:

„Ве­ру­је­те ли сад?… Уми­рем, а те­шко ми је да то при­ знам…“

По­сред­но, смрт је из­гу­би­ла хе­рој­ски оре­ол, по­ста­ла узрок све­сних, под­све­сних не­у­ро­тич­них же­ља, афе­ка­та и де­ви­ја­ци­ја. Очи­глед­но је да се ов­де ра­ди о Ни­ко­ли­ће­ вој ства­ра­лач­кој же­љи да по­тра­жи са­вре­ме­ни­ји при­ступ чо­ве­ко­вој лич­но­сти и ње­го­вом ка­рак­те­ру, а са­мим тим и струк­ту­ри књи­жев­ног де­ла, да про­ме­ни или на­пу­сти до­ та­да­шњу есте­ти­ку и по­е­ти­ку, од­ба­ци озва­ни­че­ну по­ла­ри­ за­ци­ју књи­жев­них ли­ко­ва, пре­по­ру­че­не и та­бу­и­ра­не те­ ме, да да до зна­ња да по­сто­ји и спо­ља­шње и уну­тра­шње,

ИМА­НЕНТ­НА ПО­Е­ТИ­КА МА­ЛИХ ПО­РУ­КА

23

су­бјек­тив­но би­ће, и да су та би­ћа рав­но­прав­ни ста­нов­ни­ ци књи­жев­ног де­ла, ова дру­га ви­ше не­го пр­ва. Ка­ко дру­га­чи­је об­ја­сни­ти ми­шље­ње глум­ца да је страст ја­ча од по­но­са, да страст не при­зна­је по­нос, не­го пси­хо­а­на­ли­тич­ким ме­ха­ни­зми­ма, ду­бин­ском пси­хо­ло­ги­ јом? На­рав­но, све је ово у на­слу­ти, и са­мо је на­го­ве­штај про­ме­не у дру­гом, ме­то­хиј­ском пе­ри­о­ду Ни­ко­ли­ће­вог ства­ра­ла­штва. Те на­слу­те су се опло­ди­ле, до­не­ле је­дан ду­бљи дис­ курс, зре­ли­ји, урав­но­те­же­ни­ји кон­цепт чо­ве­ко­ве лич­но­ сти, је­дан ро­ма­неск­ни ка­па­ци­тет и екс­тен­зи­тет ли­ко­ва ко­ји ла­ко про­би­ја­ју „ора­хо­ву љу­ску“(Че­хов) крат­ке при­по­ вет­ке и про­стор и вре­ме ла­ко пре­тва­ра­ју у хро­но­топ. То ви­ше ни­је ди­мен­зи­о­ни­ра­ни лик, не­го чо­век у ши­ро­ком зна­че­њу ре­чи, са мно­го ал­тер­на­ти­ва и пра­ва на сло­бо­ду. Ни­ко­лић је та­ко од­ба­цио про­пи­се и кре­нуо у ши­ро­ко про­ стран­ство све­та и жи­во­та, пре­чи­цом, пре­ко за­ви­чај­не Ме­ то­хи­је. Без об­зи­ра на рат­ни жа­нр и на по­сле­ди­це лек­ти­ре пред­рат­не со­ци­јал­не књи­жев­но­сти и по­сле­рат­ног со­ци­ја­ ли­стич­ког ре­а­ли­зма, као и на пло­до­но­сну це­зу­ру по­сле пр­ве књи­ге, очи­глед­но, ме­то­хиј­ско при­по­ве­да­ње ни­је без по­ре­кла, ко­ре­на; оно ни­је па­ло из ве­дра не­ба не­го и из Ма­лих по­ру­ка.

Би­бли­о­гра­фи­ја

При­по­вет­ке: Ма­ле по­ру­ке, Омла­ди­на, Бе­о­град, 1956. По­вра­так у Ме­то­хи­ју, Сло­во љуб­ве, Бе­о­град, 1956. Спи­сак гре­ша­ка, Сло­во љуб­ве, Бе­о­град, 1976. Спи­сак за­слу­га, СКЗ, Бе­о­град, 1981. Про­ве­тра­ва­ње вла­да­ра, СКЗ, Бе­о­град, 1984. Ула­зак у свет, Књи­жев­на за­јед­ни­ца „Бо­ра Стан­ко­вић“, Вра­ње, 1997. Ула­зак у свет (про­ши­ре­но из­да­ње), Но­лит – Гра­фо­про­мет, Бе­о­ град – Ру­ма, 2000. Ро­ма­ни: Вла­сни­ци бив­ше сре­ће, На­род­на књи­га, Бе­о­град, 1989. Кра­љи­ца за­ба­ве, Но­лит, Бе­о­град, 1995. Фај­ронт у Гр­ге­те­гу, Но­лит, Бе­о­град, 1996. Фо­то ке­ра­ми­ка го­спо­ди­на Це­ба­ло­ви­ћа, Фи­лип Ви­шњић, Бе­о­ град, 2000. Је­се­ња сви­ла, На­род­на књи­га, Бе­о­град, 2001. Ме­ли­хат из Гло­га, На­род­на књи­га, Бе­о­град, 2005. Из­бо­ри По­вра­так у Ме­то­хи­ју, СКЗ – Је­дин­ство, Бе­о­град – При­шти­на, 1991. Про­ве­тра­ва­ње вла­да­ра, Но­ва про­све­та, Ниш, 1997. Хро­ни­ка ме­то­хиј­ске ва­ро­ши Пећ у де­сет сли­ка, Па­но­ра­ма, При­шти­на – Бе­о­град, 2006. Ула­зак у свет, На­род­на књи­га, Бе­о­град, 2006. Ан­то­ло­ги­ја По­след­ње при­че на­пи­са­не ру­ком, Књи­жев­на омла­ди­на Ср­би­је, Бе­о­град, 1995. Ме­мо­ар­ска про­за Ве­ли­ка пра­зна ре­ка, На­род­на књи­га, Бе­о­град, 2006. Цр­та за са­би­ра­ње, На­род­на књи­га – По­ли­ти­ка, Бе­о­град, 2006. Прах за по­зла­ту, На­род­на књи­га, Бе­о­град, 2006.

Бе­ле­шке о пи­сцу Ми­ла­дин Рас­по­по­вић је ро­ђен 1933. го­ди­не. У Ко­ сов­ској Ми­тро­ви­ци је за­вр­шио основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ ју, у ко­јој ће, по­сле за­вр­шет­ка ју­го­сло­вен­ске и оп­ште књи­ жев­но­сти у Бе­о­гра­ду, би­ти и про­фе­сор. Об­ја­вио је књи­гу сту­ди­ја, есе­ја и кри­ти­ка под на­сло­ вом По срод­но­сти у из­да­вач­ком пред­у­зе­ћу „Па­но­ра­ма“, При­шти­на – Бе­о­град, 2005. го­ди­не. Члан је Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је.

Са­др­жај

Пред­го­вор 5

Увод 7

Има­нент­на по­е­ти­ка Ма­лих по­ру­ка

Екс­пли­цит­на по­е­ти­ка по­сле Ма­лих по­ру­ка

9

25

Има­нент­на по­е­ти­ка од По­врат­ка у Ме­то­хи­ју 1973. 51

Ин­тер­тек­сту­ал­не ре­фе­рен­це

181

И на кра­ју – по­глед ка по­чет­ку

197

Би­бли­о­гра­фи­ја 203

Бе­ле­шке о пи­сцу 204

Би­бли­о­те­ка Зна­ко­ви

Ми­ла­дин Рас­по­по­вић При­по­вед­на по­е­ти­ка Да­ни­ла Ни­ко­ли­ћа Из­да­вач НК Ја­сен Де­чан­ска 12/II, Бе­о­град Тел. 011 32 86 339, 064 12 42 626 jasenbook@gmail.com www.ikja­sen.com За из­да­ва­ча Во­јо Ста­ни­шић Kорект­ура НК Ја­сен Ди­зајн ко­ри­ца Мир­ко То­љић При­пре­ма за штам­пу Дра­ган Џа­ко­вић Штам­па До­нат граф Бе­о­град Ти­раж 500 © НК Ја­сен ДОО © Ми­ла­дин Рас­по­по­вић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09-3 Николић Д. РАСПОПОВИЋ, Миладин, 1933Приповедна поетика Данила Николића / Миладин Распоповић. - Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). - 201 стр. ; 24 cm Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. [204]. - Библиографија: стр. [203]. ISBN 978-86-6293-011-8 a) Николић, Данило (1926-) - Поетика COBISS.SR-ID 198004748