PlaviVAGON_KRIVE.pdf 1 6/5/2012 12:52:54 PM
Зоран Д. Милојевић
ПЛАВИ ВАГОН
Београд 2012
Мало слово за Велики Злочин „Истина се препознаје по томе што ју је тешко прихватити!“ Речи нашег Светог Николаја Српског сам схватио још док сам писао претходне романе, а онда сам, пишући поглавље за поглављем романа „Плави вагон“, схватио да је истина најскупоцени ја и најопаснија за оне којима је чиста душа, једини улог за будући живот. Док ми се душа раздирала од тескобе изазване српском самоиздајом о којој сам писао, несвесно сам неке именице као „митровчанин“, „колашинац“, „ко совац“ и њима сличне писао малим словом. Иако сам сав Митровчанин и Косовац и делом Колашинац, у мени се туга претварала у судију. Моја лична пат ња, изазвана српско-српским ухођењем, потказива њем, пребијањем и убијањем, побегла је од мог знања и образовања и за време мог писања изазвала „право писне грешке“. Моја патња је и сада јача од мог обра зовања и зато су „мала слова“ остала у роману. Из вињавам се и лектору и читаоцу! Слично ми се догађало и са називима организа ција које су основали комунисти, као што су „озна“
Мало слово за Велики Злочин „Истина се препознаје по томе што ју је тешко прихватити!“ Речи нашег Светог Николаја Српског сам схватио још док сам писао претходне романе, а онда сам, пишући поглавље за поглављем романа „Плави вагон“, схватио да је истина најскупоцени ја и најопаснија за оне којима је чиста душа, једини улог за будући живот. Док ми се душа раздирала од тескобе изазване српском самоиздајом о којој сам писао, несвесно сам неке именице као „митровчанин“, „колашинац“, „ко совац“ и њима сличне писао малим словом. Иако сам сав Митровчанин и Косовац и делом Колашинац, у мени се туга претварала у судију. Моја лична пат ња, изазвана српско-српским ухођењем, потказива њем, пребијањем и убијањем, побегла је од мог знања и образовања и за време мог писања изазвала „право писне грешке“. Моја патња је и сада јача од мог обра зовања и зато су „мала слова“ остала у роману. Из вињавам се и лектору и читаоцу! Слично ми се догађало и са називима организа ција које су основали комунисти, као што су „озна“
4
Зоран Милојевић
и „удба“. У роману су остала „мала слова“ за имена оних који су чинили Велике Злочине. Извињавам се сенима Великог Стерије што сам његовог Жутилова, Смрдића, Шербулића, Лепрши ћа и Зеленићку поредио са „мојим“ Цветком, Пером, Илијом, Душаном и осталима. И Стерија и народ су исмејали Стеријине јунаке. О „мојим јунацима“ на род не размишља, нити има ту намеру, бар за сада. Српски род носи и на грбу и на застави беле орло ве, а још не види да је „притерала орла зла година“. Моја „мала слова“ су одслик патње за издатим и окупираним Косовом и Метохијом. Окупирано није изгубљено. Изгубљено је само оно чега се одрекнемо. Ако заборавим Косово и Метохију и ако забора вим Косовску Митровицу, нека ми Христос заборави име! Амин! Зоран Д. Милојевић
ЗАХВАЛНОСТ ПРАХУ ОЦА МОЈЕГА Кад сам био мали, у ретким тренуцима мојих несташлука отац ме је прекоревао и саветовао: „Бу ди човек!“ Док сам се момчио, знао је да ми каже: „Бу ди човек и бићеш Србин!“ А када сам одрастао, само ми се казало: „Буди човек и бићеш Србин! Бити Ср бин значи бити човек, јер на нашем старом језику реч Сораб или Себар значи – човек!“ Бити човек и бити Србин значи да умеш да пу стиш су зу са по све том за они ма ко ји ма је отет осмех. Бити човек и бити Србин значи да умеш да пру жиш руку човеку и кажеш му: „Човек си и брат си мио, које вере био!“ Бити човек и бити Србин значи да умеш да вик неш: „Не, Косово и Метохија нису шака зоби да је по зобље свака белосветска црна птица!“ Бити човек и бити Србин значи да умеш да се од срца насмејеш шали на свој рачун коју си управо из говорио, јер ти је то јефтинији начин забаве од ша ле на твој рачун коју ће други изговорити. Бити човек и бити Србин значи да умеш да запе
4
Зоран Милојевић
и „удба“. У роману су остала „мала слова“ за имена оних који су чинили Велике Злочине. Извињавам се сенима Великог Стерије што сам његовог Жутилова, Смрдића, Шербулића, Лепрши ћа и Зеленићку поредио са „мојим“ Цветком, Пером, Илијом, Душаном и осталима. И Стерија и народ су исмејали Стеријине јунаке. О „мојим јунацима“ на род не размишља, нити има ту намеру, бар за сада. Српски род носи и на грбу и на застави беле орло ве, а још не види да је „притерала орла зла година“. Моја „мала слова“ су одслик патње за издатим и окупираним Косовом и Метохијом. Окупирано није изгубљено. Изгубљено је само оно чега се одрекнемо. Ако заборавим Косово и Метохију и ако забора вим Косовску Митровицу, нека ми Христос заборави име! Амин! Зоран Д. Милојевић
ЗАХВАЛНОСТ ПРАХУ ОЦА МОЈЕГА Кад сам био мали, у ретким тренуцима мојих несташлука отац ме је прекоревао и саветовао: „Бу ди човек!“ Док сам се момчио, знао је да ми каже: „Бу ди човек и бићеш Србин!“ А када сам одрастао, само ми се казало: „Буди човек и бићеш Србин! Бити Ср бин значи бити човек, јер на нашем старом језику реч Сораб или Себар значи – човек!“ Бити човек и бити Србин значи да умеш да пу стиш су зу са по све том за они ма ко ји ма је отет осмех. Бити човек и бити Србин значи да умеш да пру жиш руку човеку и кажеш му: „Човек си и брат си мио, које вере био!“ Бити човек и бити Србин значи да умеш да вик неш: „Не, Косово и Метохија нису шака зоби да је по зобље свака белосветска црна птица!“ Бити човек и бити Србин значи да умеш да се од срца насмејеш шали на свој рачун коју си управо из говорио, јер ти је то јефтинији начин забаве од ша ле на твој рачун коју ће други изговорити. Бити човек и бити Србин значи да умеш да запе
6
Зоран Милојевић
Плави вагон 7
ваш уз песму са призренских краљевских дворова, јер је та песма корен из кога су настале српске песме. Бити човек и бити Србин значи да умеш да гово риш српски не само да те цео свет разуме, већ да те Срби разумеју.
Одмах је постао сенка виђеним Митровчанима, пратио их у шетњи, ишао им на Славе, осматрао с ким се друже. Сам је седео у кафани, изгледао не заинтересовано, али је пажљиво пратио сваког ко је ушао у кафану, с ким је седео и шта је говорио. Велимир је много пута чуо о себи причу, схватив ши да ју је Рака испричао. Све што је у друштву го ворио, у комитету су знали дословце, истог дана. У наступу љутње Цветко је једном узвикнуо. – Ти од нас не можеш ништа да сакријеш, ма Ра ка „јаре“ те толико добро познаје да ти, и у мраку, чита са усана шта причаш! Од тада је Велимир стално желео да налети на Раку, али му је овај стално измицао. Раку су јурили многи. Сваки онај ко је бар једном био на „информа тивном разговору“ схватао је да га је Рака пријавио. Првог дана после зимског распуста Велимир је оран кренуо у школу, ходајући полако низ залеђени Баир. Кад је прошао касарну и стигао на раскрсницу, Велимир баци поглед десно на улицу Светог Саве. По ходу и леђима препознаде Раку „јарета“, који је улазио у Ђатијину берберницу. – Е – крену ка њему Велимир – долијао си, цр ногорска фукаро, годинама те јурим да бих те срео и почупао ти са лица јареће обележје, кад то већ не могу свим метохијским дупелисцима Удбе да ура дим. Долијао си, Удбино копиле! Улете у берберницу и, на узненађење свих, доко па се Раке, ухвати га за браду и поче да га вуче по берберници. – Има да те бијем и почупам тако детаљно, да те не препозна ни рођена рода која те је донела! Одав но знам да имаш очи на врх главе и да неки Митров чанин треба да ти замагли тај поглед из шпијунских
*** Рака „јаре“ је дошао у Митровицу са партизани ма у новембру четрдесет четврте. Скинуо је унифор му и одмах почео да ради у озни. Уселио се у кућу Србина, исељеног за време рата, заједно са Јеком „партизанком“, која га је заволела као „друга и као револуционара“. Из Пећи је стигла прича да је Рака био унук цр ногорског досељеника у Витомирицу и да је, пре ра та, друговао са Бором и Рамизом, а за време рата га неки Пећанци виђали да је улазио у Гестапо, а при чало се и да је Бору и Рамиза Гестапоу одала Ракина сестра од ујака, која се забављала са Бором, па кад је овај почео да се виђа са другом, она их пријавила Гестапоу и Немци их побију за време шверца соли из Албаније. – Ја сам кроз револуцију прошао раме уз раме са највећим револуционарима! – хвалио се Рака „јаре“ када су Боро и Рамиз проглашени за народне хероје. – Богами, – „преконосирао“ му је Вучета – треба ло је да будеш јунак да би, поред Немаца, шверцовао цигаре и со! Због ових речи Рака је пријавио Вучету у коми тет, али се Милија потрудио да забашури причу. Рака је пустио „јарећу“ браду, говорећи да је „ко совски Троцки“, али, како Троцки није био омиљен комунистима, убрзо се Рака није више тако предста вљао, али брадицу није бријао.
6
Зоран Милојевић
Плави вагон 7
ваш уз песму са призренских краљевских дворова, јер је та песма корен из кога су настале српске песме. Бити човек и бити Србин значи да умеш да гово риш српски не само да те цео свет разуме, већ да те Срби разумеју.
Одмах је постао сенка виђеним Митровчанима, пратио их у шетњи, ишао им на Славе, осматрао с ким се друже. Сам је седео у кафани, изгледао не заинтересовано, али је пажљиво пратио сваког ко је ушао у кафану, с ким је седео и шта је говорио. Велимир је много пута чуо о себи причу, схватив ши да ју је Рака испричао. Све што је у друштву го ворио, у комитету су знали дословце, истог дана. У наступу љутње Цветко је једном узвикнуо. – Ти од нас не можеш ништа да сакријеш, ма Ра ка „јаре“ те толико добро познаје да ти, и у мраку, чита са усана шта причаш! Од тада је Велимир стално желео да налети на Раку, али му је овај стално измицао. Раку су јурили многи. Сваки онај ко је бар једном био на „информа тивном разговору“ схватао је да га је Рака пријавио. Првог дана после зимског распуста Велимир је оран кренуо у школу, ходајући полако низ залеђени Баир. Кад је прошао касарну и стигао на раскрсницу, Велимир баци поглед десно на улицу Светог Саве. По ходу и леђима препознаде Раку „јарета“, који је улазио у Ђатијину берберницу. – Е – крену ка њему Велимир – долијао си, цр ногорска фукаро, годинама те јурим да бих те срео и почупао ти са лица јареће обележје, кад то већ не могу свим метохијским дупелисцима Удбе да ура дим. Долијао си, Удбино копиле! Улете у берберницу и, на узненађење свих, доко па се Раке, ухвати га за браду и поче да га вуче по берберници. – Има да те бијем и почупам тако детаљно, да те не препозна ни рођена рода која те је донела! Одав но знам да имаш очи на врх главе и да неки Митров чанин треба да ти замагли тај поглед из шпијунских
*** Рака „јаре“ је дошао у Митровицу са партизани ма у новембру четрдесет четврте. Скинуо је унифор му и одмах почео да ради у озни. Уселио се у кућу Србина, исељеног за време рата, заједно са Јеком „партизанком“, која га је заволела као „друга и као револуционара“. Из Пећи је стигла прича да је Рака био унук цр ногорског досељеника у Витомирицу и да је, пре ра та, друговао са Бором и Рамизом, а за време рата га неки Пећанци виђали да је улазио у Гестапо, а при чало се и да је Бору и Рамиза Гестапоу одала Ракина сестра од ујака, која се забављала са Бором, па кад је овај почео да се виђа са другом, она их пријавила Гестапоу и Немци их побију за време шверца соли из Албаније. – Ја сам кроз револуцију прошао раме уз раме са највећим револуционарима! – хвалио се Рака „јаре“ када су Боро и Рамиз проглашени за народне хероје. – Богами, – „преконосирао“ му је Вучета – треба ло је да будеш јунак да би, поред Немаца, шверцовао цигаре и со! Због ових речи Рака је пријавио Вучету у коми тет, али се Милија потрудио да забашури причу. Рака је пустио „јарећу“ браду, говорећи да је „ко совски Троцки“, али, како Троцки није био омиљен комунистима, убрзо се Рака није више тако предста вљао, али брадицу није бријао.
8
Зоран Милојевић
Плави вагон 9
очију! Сад не могу да ти помогну ни Душан, ни Беба Мујовић „Баџанак“. Цела Митровица те тражи да ти измери леђа. На Велимировом лицу видео се осмех и необја шњива срећа. – Нико не може да те сретне кад дојавиш у коми тет или општину, а достављаш чак и у Београд. Цела Митровица те јури да те бије, а тебе из Београда бра не. А Исидора Секулић каже да Београд „и није више што је био, већ је збир паланачких касаба и, дакако, провинција“. Само: заклела се земља рају, Рако, а у цара Трајана јесу козије уши, бедо људска! Не мо жеш ни да замислиш колико њих те чека да ти скине ту ознаку српског, а посебно црногорског „јунаштва“. Ниси хтео да будеш оно што ти је деда, него си пљу нуо на дедин српски образ. Ја сам сада представник ожалошћених Срба из Србије и Косова и Метохије и Срба из Црне Горе, па ћу ти овде, код фудбалера Ђа тије, Турчина, запевати песму. Велимир улете у радњу и дохвати Раку за браду, а овај је почео гласно да се дере, док га је Велимир вукао по поду бербернице и певао: „Мрки вуче, ђе ћеш осванути!“ – Гладног деду ти је краљ Александар населио у Витомирицу у свету Метохију, белом погачом ти сиротог ђеда и његову породицу нахранио, домаћи не од вас направио, али не вреди, последњи увек то остаје, навикао је да буде последњи. Пљунуо си на белу метохијску погачу, па си дошао у Митровицу да упропастиш, понизиш, поништиш све што су нам дедови крвљу и чашћу зарадили, поштеним образом и јунаштвом повратили српски образ од освајача са Босфора. Најгорима си перјаница, зликовцима си образ, блудницима си част, убицама си понос! Део браде остаде у Велимировим рукама, али он
поново ухвати Раку за браду и настави да га вуче по поду, док се овај драо. – Мој прадеда је од Турака ослобађао Косово и Метохију да му се у њој праунуци рађају, а не да ви са „вашијех брда“ пљунете у српство, да православну Метохију предате безбожницима, па онда онима чи ји су је дедови поганили четиристо година. Из руку православних одузимате Косово и Метохију и преда јете га османлијама који су прешли хиљаде киломе тара да би поробили, унижавали, под мач стављали, децу отимали и одводили у Малу Азију. Сада Косово и Метохију предајете њиховим најгорим, који са њи ма нису отишли, него су овде остављени као пелцер за будуће зло. И стигао пелцер да из њега процвета комунизам, да уради исто што и Турци: да испразне Косово и Метохију од Срба, да нам погане Светиње и уништавају нам будућност! Жао ми је, звери погана, што нисам звер на тренутак, да те смрћу частим, као што си ти почастио толике српске породице из Ми тровице и ко зна још одакле. Велимир му истргну сву браду колико год је могао јаче. Рака „јаре“ дрекну, ухвати се за браду и склупча се. Велимир стаде изнад њега. – Уби цо ро да сво је га, ни си за слу жио ни да те пљунем! А ишчупану браду залепи соком од белог лука, он је лепљив! Неколико људи који су седели у берберници не рекоше ништа. Владао је мук. Велимир климну гла вом Ђатији и мирно изађе. *** Кад је ушла у кан це ла ри ју „дру га Кр сте“, Сан да виде још двојицу чланова централног комитета, другове Фикрета и Јакова.
8
Зоран Милојевић
Плави вагон 9
очију! Сад не могу да ти помогну ни Душан, ни Беба Мујовић „Баџанак“. Цела Митровица те тражи да ти измери леђа. На Велимировом лицу видео се осмех и необја шњива срећа. – Нико не може да те сретне кад дојавиш у коми тет или општину, а достављаш чак и у Београд. Цела Митровица те јури да те бије, а тебе из Београда бра не. А Исидора Секулић каже да Београд „и није више што је био, већ је збир паланачких касаба и, дакако, провинција“. Само: заклела се земља рају, Рако, а у цара Трајана јесу козије уши, бедо људска! Не мо жеш ни да замислиш колико њих те чека да ти скине ту ознаку српског, а посебно црногорског „јунаштва“. Ниси хтео да будеш оно што ти је деда, него си пљу нуо на дедин српски образ. Ја сам сада представник ожалошћених Срба из Србије и Косова и Метохије и Срба из Црне Горе, па ћу ти овде, код фудбалера Ђа тије, Турчина, запевати песму. Велимир улете у радњу и дохвати Раку за браду, а овај је почео гласно да се дере, док га је Велимир вукао по поду бербернице и певао: „Мрки вуче, ђе ћеш осванути!“ – Гладног деду ти је краљ Александар населио у Витомирицу у свету Метохију, белом погачом ти сиротог ђеда и његову породицу нахранио, домаћи не од вас направио, али не вреди, последњи увек то остаје, навикао је да буде последњи. Пљунуо си на белу метохијску погачу, па си дошао у Митровицу да упропастиш, понизиш, поништиш све што су нам дедови крвљу и чашћу зарадили, поштеним образом и јунаштвом повратили српски образ од освајача са Босфора. Најгорима си перјаница, зликовцима си образ, блудницима си част, убицама си понос! Део браде остаде у Велимировим рукама, али он
поново ухвати Раку за браду и настави да га вуче по поду, док се овај драо. – Мој прадеда је од Турака ослобађао Косово и Метохију да му се у њој праунуци рађају, а не да ви са „вашијех брда“ пљунете у српство, да православну Метохију предате безбожницима, па онда онима чи ји су је дедови поганили четиристо година. Из руку православних одузимате Косово и Метохију и преда јете га османлијама који су прешли хиљаде киломе тара да би поробили, унижавали, под мач стављали, децу отимали и одводили у Малу Азију. Сада Косово и Метохију предајете њиховим најгорим, који са њи ма нису отишли, него су овде остављени као пелцер за будуће зло. И стигао пелцер да из њега процвета комунизам, да уради исто што и Турци: да испразне Косово и Метохију од Срба, да нам погане Светиње и уништавају нам будућност! Жао ми је, звери погана, што нисам звер на тренутак, да те смрћу частим, као што си ти почастио толике српске породице из Ми тровице и ко зна још одакле. Велимир му истргну сву браду колико год је могао јаче. Рака „јаре“ дрекну, ухвати се за браду и склупча се. Велимир стаде изнад њега. – Уби цо ро да сво је га, ни си за слу жио ни да те пљунем! А ишчупану браду залепи соком од белог лука, он је лепљив! Неколико људи који су седели у берберници не рекоше ништа. Владао је мук. Велимир климну гла вом Ђатији и мирно изађе. *** Кад је ушла у кан це ла ри ју „дру га Кр сте“, Сан да виде још двојицу чланова централног комитета, другове Фикрета и Јакова.
10
Зоран Милојевић
Плави вагон 11
– Уђите, другарка Санда! – викну „друг Крсте“. – Седите, другови и јас ве чекаме! Кад Санда седе, „друг Крсте“ показа на своје са раднике. – Ние сме читали вашот извештај, прашали смо мишљење от нашите другари и вака је ствар: ви иде те во Митровица уште малку. Работа неје довршена и због тоа ке ви се обрати другарот Фикрет. „Друг Фикрет“ прође руком кроз косу, уздахну, па озбиљно погледа у Санду. – Другарице Санда, ви сте се већ на лицу мјеста увјерили, болна не била, да су другови у Митрови ци неозбиљни и непоуздани. Сви, на челу са другом Цвјетком, болан, мисле да је довољно само парола шити, ба, а обавезе о ћивилук. Воле бекријати, па су у то коло уфатили и покојну другарицу Тодорку, која се није снашла. За вас је јасно да сте ви нешто друго. У ваше школовање и у Москви и овдје наша заједница је одвојила вел’ки новац, како бисте специјализира ли обавјештајни рад и на искуствима вел’ких рево луционара били спремни за напоран рад и задатке који вас, болан, оћекују. Прошли сте најсувременију обуку и ви сте на испит’ма показали највиши ниво знања и способности. Тај обавјештајни рад, то ти је, болан, вел’ка наука, на прил’ку као она, помоз’де ми рећ’, не мерем се увијек сјетит’, јах, ба, астрономија! То ти је оно што учи море л’ се ђе на Марсу слободно живјет’ к’о у Босни. – Друг Фикрет је у праву! – ускочи у причу „друг Јаков“. – Ви сте завршили наше најбоље школе, били сте истакнути ђак и очекују вас задаци широм сви јета, јер наши непријатељи су свуда по свијету, ваља их пронаћи и уклонити. Непријатељ не спава, зато и ми морамо бити будни. Зато ће вам косовско ис куство користити. Ми, стари партизани, ми смо ти,
другарице Санда, вјечни борци револуције, нама су револуција и партија на првом мјесту, па тек онда слиједи културно уздизање, наше другарице и дје ца, те учење класика марксизма. Зато вам из иску ства савјетујемо: пазите, Митровица је пуна тих гра ђанских породица, много је симпатизера четника и осталих домаћих издајника, сви они су нам притаје ни непријатељи. Има их и у гимназији и у техничкој школи! – А са Шиптарима? – упита Санда. – Они нису за вас важни! Не мјешајте им се, нека раде како хоће, то је њихова земља. Нека раде како им воља, бар се на нас не могу љутити ако шта добро не ураде. – А... овај... колико ћу још бити у Митровици? – Има ко о томе да брине, на вама је да се усавр шавате и то је све. За вас постоји само један задатак, да беспоговорно извршавате све задатке, једностав но и разумљиво, а практично и за вас. Онако по вој нички: разумијем и нема глава да ме боли! *** Пред улазак у учионицу, Велимир је чуо жагор који је допирао из одељења. Обично је било обрнуто. Ова галама га је изненадила. Уђе у одељење и виде да је група ђака окупљена око Славка Дошлића, сељачета из Колашина, при глупог, неспретног и увек неразумно уплашеног. Кад им Велимир приђе, жагор се утиша. Спази Велимир да су Славку крваве и руке и гла ва. – Шта је то с тобом! – викну Велимир. – Као да идеш из Косовског боја?! Ко те тако удеси? – Друже наставниче, рече Миге, дечак из села
10
Зоран Милојевић
Плави вагон 11
– Уђите, другарка Санда! – викну „друг Крсте“. – Седите, другови и јас ве чекаме! Кад Санда седе, „друг Крсте“ показа на своје са раднике. – Ние сме читали вашот извештај, прашали смо мишљење от нашите другари и вака је ствар: ви иде те во Митровица уште малку. Работа неје довршена и због тоа ке ви се обрати другарот Фикрет. „Друг Фикрет“ прође руком кроз косу, уздахну, па озбиљно погледа у Санду. – Другарице Санда, ви сте се већ на лицу мјеста увјерили, болна не била, да су другови у Митрови ци неозбиљни и непоуздани. Сви, на челу са другом Цвјетком, болан, мисле да је довољно само парола шити, ба, а обавезе о ћивилук. Воле бекријати, па су у то коло уфатили и покојну другарицу Тодорку, која се није снашла. За вас је јасно да сте ви нешто друго. У ваше школовање и у Москви и овдје наша заједница је одвојила вел’ки новац, како бисте специјализира ли обавјештајни рад и на искуствима вел’ких рево луционара били спремни за напоран рад и задатке који вас, болан, оћекују. Прошли сте најсувременију обуку и ви сте на испит’ма показали највиши ниво знања и способности. Тај обавјештајни рад, то ти је, болан, вел’ка наука, на прил’ку као она, помоз’де ми рећ’, не мерем се увијек сјетит’, јах, ба, астрономија! То ти је оно што учи море л’ се ђе на Марсу слободно живјет’ к’о у Босни. – Друг Фикрет је у праву! – ускочи у причу „друг Јаков“. – Ви сте завршили наше најбоље школе, били сте истакнути ђак и очекују вас задаци широм сви јета, јер наши непријатељи су свуда по свијету, ваља их пронаћи и уклонити. Непријатељ не спава, зато и ми морамо бити будни. Зато ће вам косовско ис куство користити. Ми, стари партизани, ми смо ти,
другарице Санда, вјечни борци револуције, нама су револуција и партија на првом мјесту, па тек онда слиједи културно уздизање, наше другарице и дје ца, те учење класика марксизма. Зато вам из иску ства савјетујемо: пазите, Митровица је пуна тих гра ђанских породица, много је симпатизера четника и осталих домаћих издајника, сви они су нам притаје ни непријатељи. Има их и у гимназији и у техничкој школи! – А са Шиптарима? – упита Санда. – Они нису за вас важни! Не мјешајте им се, нека раде како хоће, то је њихова земља. Нека раде како им воља, бар се на нас не могу љутити ако шта добро не ураде. – А... овај... колико ћу још бити у Митровици? – Има ко о томе да брине, на вама је да се усавр шавате и то је све. За вас постоји само један задатак, да беспоговорно извршавате све задатке, једностав но и разумљиво, а практично и за вас. Онако по вој нички: разумијем и нема глава да ме боли! *** Пред улазак у учионицу, Велимир је чуо жагор који је допирао из одељења. Обично је било обрнуто. Ова галама га је изненадила. Уђе у одељење и виде да је група ђака окупљена око Славка Дошлића, сељачета из Колашина, при глупог, неспретног и увек неразумно уплашеног. Кад им Велимир приђе, жагор се утиша. Спази Велимир да су Славку крваве и руке и гла ва. – Шта је то с тобом! – викну Велимир. – Као да идеш из Косовског боја?! Ко те тако удеси? – Друже наставниче, рече Миге, дечак из села
12
Зоран Милојевић
Плави вагон 13
Свињара, – играли смо фудбал против Шиптара, па избила туча. – А у тучи највише избијен Славко? – Највише... Велимир седе до Славка. – Боли ли те шта? – Не боли ме ништа – љутито ће Славко – и крв је заустављена. – Добро, бре, Славко – брижно ће Вели мир – докле ћеш да будеш жртва сваке игре и забаве? – Не знам! – слегну Славко раменима. – Прошлог понедељка се други тукли, а тебе по годили каменом. Пре две недеље те ударио аутобус док си ишао тротоаром. Чак те и наставница српског ухватила да шапућеш, иако сви знају да не умеш ни да бекнеш. Па, ти си, бре, рођени баксуз! Славко опет слеже раменима. Велимир устаде, оде до свог стола, уписа час. Тог тренутка, без куцања, у одељење упадоше Санда и Сока. – Овако су Немци нама упали у алексиначку гимназију четрдесет друге! – викну Велимир. – Извињавам се! – збуни се Санда, па се брзо при бра. – Хитно нам треба ваш ђак Славко! – Изводите ми ђака са часа – виче Велимир – не дам! Санда приђе Велимиру, потапша га по рамену. – У праву сте, молим вас, извините, он је наш млади друг, враћамо га за пар минута. Разумијем вашу зебњу, но Славко је вриједан омладинац, само му желимо нешто рећи. Велимир показа Славку да изађе и он, храмају ћи, крену за Сандом и Соком. Када изађоше у ходник, Санда ошамари Славка из све снаге. Славко јаукну, ухвати се за образ. – Ако је твој јаук чуо наставник Велимир – рече
му Санда љутито – узми конопац и сам се беси да те ја не вешам. Поћуташе мало, могли су да чују да је Велимир почео предавање. Санда приђе Славку и уштину га за мишицу. – Јесмо ли ти рекли да се склањаш од туча са Шиптарима? – Па, они су мене тукли... – Ти си само био на погрешном мјесту, не? – Тако некако... – Речено ти је да, кад си близу Шиптара, држиш воду у устима! – Ма, реч нисам рекао... – Знам ја – унесе му се Санда у лице – да луд не може да полуди, али ти си, дећко мој, егземплар, с твојим лудилом је све могуће! Санда му показа на Соку. – Више волиш жену, него поп сарму, а? А мерак ти на Сокину сестру Стоју? – Тако је – снисходљив је Славко. – Још једна грешка и забранит’ ћу Соки да те на мирује, а камоли да те баци сестри у кревет. – Пре неки дан – каже Сока – тражио ми паре да купи брату буре за купус. Ја му дала, он однео буре брату, а брат га сутрадан продао комшији. Али, – Со ка загрли Славка – ја га баш волим што је воласт! – Слушај ме добро, – тихо ће Санда – оружје је изједначило људе, али ја ћу тебе псима бацити, не ћу те пиштољем, као што твој рођак Цветко пријети наставнику Велимиру. А сад се губи у разред и немој вечерас одмах код Соке, прошуњај се мало кроз на род, наћуљи уши, зашто те плаћам? – Разумем! – рече Славко, па уђе у разред. – Ма га рац је уви јек ма га рац! – ре че Сан да за
12
Зоран Милојевић
Плави вагон 13
Свињара, – играли смо фудбал против Шиптара, па избила туча. – А у тучи највише избијен Славко? – Највише... Велимир седе до Славка. – Боли ли те шта? – Не боли ме ништа – љутито ће Славко – и крв је заустављена. – Добро, бре, Славко – брижно ће Вели мир – докле ћеш да будеш жртва сваке игре и забаве? – Не знам! – слегну Славко раменима. – Прошлог понедељка се други тукли, а тебе по годили каменом. Пре две недеље те ударио аутобус док си ишао тротоаром. Чак те и наставница српског ухватила да шапућеш, иако сви знају да не умеш ни да бекнеш. Па, ти си, бре, рођени баксуз! Славко опет слеже раменима. Велимир устаде, оде до свог стола, уписа час. Тог тренутка, без куцања, у одељење упадоше Санда и Сока. – Овако су Немци нама упали у алексиначку гимназију четрдесет друге! – викну Велимир. – Извињавам се! – збуни се Санда, па се брзо при бра. – Хитно нам треба ваш ђак Славко! – Изводите ми ђака са часа – виче Велимир – не дам! Санда приђе Велимиру, потапша га по рамену. – У праву сте, молим вас, извините, он је наш млади друг, враћамо га за пар минута. Разумијем вашу зебњу, но Славко је вриједан омладинац, само му желимо нешто рећи. Велимир показа Славку да изађе и он, храмају ћи, крену за Сандом и Соком. Када изађоше у ходник, Санда ошамари Славка из све снаге. Славко јаукну, ухвати се за образ. – Ако је твој јаук чуо наставник Велимир – рече
му Санда љутито – узми конопац и сам се беси да те ја не вешам. Поћуташе мало, могли су да чују да је Велимир почео предавање. Санда приђе Славку и уштину га за мишицу. – Јесмо ли ти рекли да се склањаш од туча са Шиптарима? – Па, они су мене тукли... – Ти си само био на погрешном мјесту, не? – Тако некако... – Речено ти је да, кад си близу Шиптара, држиш воду у устима! – Ма, реч нисам рекао... – Знам ја – унесе му се Санда у лице – да луд не може да полуди, али ти си, дећко мој, егземплар, с твојим лудилом је све могуће! Санда му показа на Соку. – Више волиш жену, него поп сарму, а? А мерак ти на Сокину сестру Стоју? – Тако је – снисходљив је Славко. – Још једна грешка и забранит’ ћу Соки да те на мирује, а камоли да те баци сестри у кревет. – Пре неки дан – каже Сока – тражио ми паре да купи брату буре за купус. Ја му дала, он однео буре брату, а брат га сутрадан продао комшији. Али, – Со ка загрли Славка – ја га баш волим што је воласт! – Слушај ме добро, – тихо ће Санда – оружје је изједначило људе, али ја ћу тебе псима бацити, не ћу те пиштољем, као што твој рођак Цветко пријети наставнику Велимиру. А сад се губи у разред и немој вечерас одмах код Соке, прошуњај се мало кроз на род, наћуљи уши, зашто те плаћам? – Разумем! – рече Славко, па уђе у разред. – Ма га рац је уви јек ма га рац! – ре че Сан да за
14
Зоран Милојевић
Плави вагон 15
њим. – И кад добије батине, мисли да је то по заслу зи!
и локалне одреднице: колашински, бањски, ибарски и њима слични, као што се деле и њихови „црквења ци“ и „иконоборци“. – Па, бре, они их организовали као скојевце. Како их такве скупише на једном месту? – Ма, сами се пријављују, иду у комитет, пишу анонимна писма, ма, бре, Вељо, иду да сретну жене „ових“, па им дотурају цедуљице за мужеве у којима се препоручују за сараднике. А најгори међу њима је Рака „јаре“, тај је „девојка за све.“ Он је је унук чове ка кога је у Метохију населио краљ Александар. Отац му се за време рата држао по страни, а Рака „јаре“, како дође са партизанима, причају ми моји сељаци, поче људима да иде у куће и митровачки комитет је убрзо знао ко како дише. Требало је људима времена да схвате ко то ради, а кад им беше јасно, јуре га да га бију, али он увек шмугне, измигољи им се, а шпи јун, ухода и удворица „ових“ само такав. Човек рођен за шпијуна, што он чује, нико не чује, што он види, нико не види. Кажу да је првих година после рата проказао десетине колашинских четника. Цветко се прославио хапсећи оне које му је Рака „јаре“ потка зао. И да ти кажем, многи желе да се угледају на ње га и већ их је све више таквих. – Изгледа да нисам погрешио што сам га почу пао, али, има и да га измарошем, само да га стигнем. – Превејана шпијунчина, откуд само таквих љу ди има код нас? – То ме не чуди – мирно ће Велимир. – У фебруа ру четрдесет друге, немачка команда у Београду об јавила је јавни позив грађанима да више не прија вљују своје комшије, јер има на хиљаде пријава. – Ама, богати!? Па за то нисам знао. – Све је то тужно, чика Гиго, али је истинито. – Ја бих... – поверљиво ће Глигорије – нешто да ти
*** – Видиш, Вељо, – прича Глигорије Клицановић – успео сам од мојих Колашинаца да разазнам шта се све ради по Митровици и Колашину и како разни доушници раде. Раде скоро као организација. Ма, не „скоро“, права организација! Поделили међусобно места на која иду за празнике, Славе и друга славља, прислушкују, па одају властима. – Одакле су ти људи? – Све Колашинци и Митровчани. Прву групу зо ву „божићари“. Иду у разне куће за Божић, па отку цавају комитету ко слави, ко је положајник, ко коме иде у кућу и тако. За ту групу је надлежан Цветко, коме се преносе обавештења, а групу предводи твој ђак Славко, који се наметао као положајник, али је прерастао, па ће да га замене млађим. За сада је гру пу „преузео“ Рака „јаре“. – Хм, – хукну Велимир – види ти Славка, малог, неспретног и уплашеног сељачета које се претвори ло у шпијуна. – Другу групу зову „јајаре“. Они иду у куће за Вас крс, а предводи их Брка брица. – А код њега у бријачници људи свашта тртљају. Зна ли за то мој таст Сава? – Наравно да зна, зато он код њега – ни мукајет! Прогута језик. А трећу групу зову „славари“. Они иду на Славе, нове године, за први мај, или дан републи ке. Њих не предводи нико, има их тридесет и директ но одговарају Илији. Прво их контролисао Милија, па пошто комунисти њему не верују потпуно, преу зео их Душан Кокот, а убрзо Илија. Све те уходе имају
14
Зоран Милојевић
Плави вагон 15
њим. – И кад добије батине, мисли да је то по заслу зи!
и локалне одреднице: колашински, бањски, ибарски и њима слични, као што се деле и њихови „црквења ци“ и „иконоборци“. – Па, бре, они их организовали као скојевце. Како их такве скупише на једном месту? – Ма, сами се пријављују, иду у комитет, пишу анонимна писма, ма, бре, Вељо, иду да сретну жене „ових“, па им дотурају цедуљице за мужеве у којима се препоручују за сараднике. А најгори међу њима је Рака „јаре“, тај је „девојка за све.“ Он је је унук чове ка кога је у Метохију населио краљ Александар. Отац му се за време рата држао по страни, а Рака „јаре“, како дође са партизанима, причају ми моји сељаци, поче људима да иде у куће и митровачки комитет је убрзо знао ко како дише. Требало је људима времена да схвате ко то ради, а кад им беше јасно, јуре га да га бију, али он увек шмугне, измигољи им се, а шпи јун, ухода и удворица „ових“ само такав. Човек рођен за шпијуна, што он чује, нико не чује, што он види, нико не види. Кажу да је првих година после рата проказао десетине колашинских четника. Цветко се прославио хапсећи оне које му је Рака „јаре“ потка зао. И да ти кажем, многи желе да се угледају на ње га и већ их је све више таквих. – Изгледа да нисам погрешио што сам га почу пао, али, има и да га измарошем, само да га стигнем. – Превејана шпијунчина, откуд само таквих љу ди има код нас? – То ме не чуди – мирно ће Велимир. – У фебруа ру четрдесет друге, немачка команда у Београду об јавила је јавни позив грађанима да више не прија вљују своје комшије, јер има на хиљаде пријава. – Ама, богати!? Па за то нисам знао. – Све је то тужно, чика Гиго, али је истинито. – Ја бих... – поверљиво ће Глигорије – нешто да ти
*** – Видиш, Вељо, – прича Глигорије Клицановић – успео сам од мојих Колашинаца да разазнам шта се све ради по Митровици и Колашину и како разни доушници раде. Раде скоро као организација. Ма, не „скоро“, права организација! Поделили међусобно места на која иду за празнике, Славе и друга славља, прислушкују, па одају властима. – Одакле су ти људи? – Све Колашинци и Митровчани. Прву групу зо ву „божићари“. Иду у разне куће за Божић, па отку цавају комитету ко слави, ко је положајник, ко коме иде у кућу и тако. За ту групу је надлежан Цветко, коме се преносе обавештења, а групу предводи твој ђак Славко, који се наметао као положајник, али је прерастао, па ће да га замене млађим. За сада је гру пу „преузео“ Рака „јаре“. – Хм, – хукну Велимир – види ти Славка, малог, неспретног и уплашеног сељачета које се претвори ло у шпијуна. – Другу групу зову „јајаре“. Они иду у куће за Вас крс, а предводи их Брка брица. – А код њега у бријачници људи свашта тртљају. Зна ли за то мој таст Сава? – Наравно да зна, зато он код њега – ни мукајет! Прогута језик. А трећу групу зову „славари“. Они иду на Славе, нове године, за први мај, или дан републи ке. Њих не предводи нико, има их тридесет и директ но одговарају Илији. Прво их контролисао Милија, па пошто комунисти њему не верују потпуно, преу зео их Душан Кокот, а убрзо Илија. Све те уходе имају
16
Зоран Милојевић
Плави вагон 17
кажем... ама, незгодно ми... Сава зна, рекао му Ми лија још прошле године. – Шта вас то мучи? – Менкина сестра Косара је у групи „славара“... па... да обратиш пажњу шта при чаш пред њом. Велимир устаде, оде до прозора, па погледа на поље. – Јелена је напољу са Павлом, па могу да вам ка жем. Јеленина тетка Коса је добра жена, али приглу па, не размишља својом, него Цветковом и Илијином главом. Права изворна скојевка, брза на језику, али спора у мозгу! Наслутио сам то већ по питањима ко је ми у комитету постављају. Но, ја ништа не кријем, причам све што је тетка Коса могла да чује од мене. Глигорије погледа на сат. – Ја бих да кренем, а ти се пази. Ови око тебе су људске нуле, али... знаш... од нуле све полази.
– А што? – Овај... зато што ми је наставник Велимир раз редни... – И што ти за ово следи лова до крова, али, ти би да кров не буде низак! А, иначе је тај наставник све гори и гори... – Јесте, друже Душане, он... – Знам ко је и шта је. И кажеш, туче наше људе? – И чупа... Душан устаде, приђе Славку. – Иди ти лепо кући, а ја ћу да му поткрешем крила. – Овај... немојте другарици Санди... – Не брини и хвала ти, нећу заборавити колико си свестан омладинац! Душан се налакти, па пуцну прстима. – Е, па, друже наставниче, сад ћемо да се поиг ра мо ти и ја, доста је твога четниковања било. Душан се врати за сто па поче да врти телефон ску слушалицу.
*** У канцеларију „друга Душана“, без куцања и снисходљиво, уђе младић, па приђе радном столу „друга Душана“. – Извините, био сам слободан... – А ко си нам ти, младићу? – упита Душан. – Ја сам Славко, из техничке... овај... зна ме друга рица Санда и... овај... другарица Сока... овај... – А да, – сети се Душан – чуо сам да си добар омладинац и да волиш да слушаш. Шта те мучи? – Не бих волео да сазна другарица Санда, али онај Велимир.... – Шта Велимир? – заинтересовано ће Душан. – Он је... овај... пре неки дан претукао друга Раку... овај... у бријачници и... овај... почупао му браду... ја не смем да га пријавим другарици Санди...
*** Чим је завршио са часовима, Велимир крену у интернат. Срете тројицу ђака, погледа их, заврте гла вом, па их позва у канцеларију. Одмах их је постро јио, па почео да им загледа у обућу. Сва тројица су носила „кримке“, дубоку обућу, као получизме. Јед ном ђаку је лева „кримка“ била процепана. Велимир отвори врата, па са њих викну: „Спасоје“! Убрзо се појави економ. – Уђи, уђи, – рече Велимир – уђи и погледај у обу ћу ове деце. Спасоје ћутећи поче да загледа. – И? Шта видиш?
16
Зоран Милојевић
Плави вагон 17
кажем... ама, незгодно ми... Сава зна, рекао му Ми лија још прошле године. – Шта вас то мучи? – Менкина сестра Косара је у групи „славара“... па... да обратиш пажњу шта при чаш пред њом. Велимир устаде, оде до прозора, па погледа на поље. – Јелена је напољу са Павлом, па могу да вам ка жем. Јеленина тетка Коса је добра жена, али приглу па, не размишља својом, него Цветковом и Илијином главом. Права изворна скојевка, брза на језику, али спора у мозгу! Наслутио сам то већ по питањима ко је ми у комитету постављају. Но, ја ништа не кријем, причам све што је тетка Коса могла да чује од мене. Глигорије погледа на сат. – Ја бих да кренем, а ти се пази. Ови око тебе су људске нуле, али... знаш... од нуле све полази.
– А што? – Овај... зато што ми је наставник Велимир раз редни... – И што ти за ово следи лова до крова, али, ти би да кров не буде низак! А, иначе је тај наставник све гори и гори... – Јесте, друже Душане, он... – Знам ко је и шта је. И кажеш, туче наше људе? – И чупа... Душан устаде, приђе Славку. – Иди ти лепо кући, а ја ћу да му поткрешем крила. – Овај... немојте другарици Санди... – Не брини и хвала ти, нећу заборавити колико си свестан омладинац! Душан се налакти, па пуцну прстима. – Е, па, друже наставниче, сад ћемо да се поиг ра мо ти и ја, доста је твога четниковања било. Душан се врати за сто па поче да врти телефон ску слушалицу.
*** У канцеларију „друга Душана“, без куцања и снисходљиво, уђе младић, па приђе радном столу „друга Душана“. – Извините, био сам слободан... – А ко си нам ти, младићу? – упита Душан. – Ја сам Славко, из техничке... овај... зна ме друга рица Санда и... овај... другарица Сока... овај... – А да, – сети се Душан – чуо сам да си добар омладинац и да волиш да слушаш. Шта те мучи? – Не бих волео да сазна другарица Санда, али онај Велимир.... – Шта Велимир? – заинтересовано ће Душан. – Он је... овај... пре неки дан претукао друга Раку... овај... у бријачници и... овај... почупао му браду... ја не смем да га пријавим другарици Санди...
*** Чим је завршио са часовима, Велимир крену у интернат. Срете тројицу ђака, погледа их, заврте гла вом, па их позва у канцеларију. Одмах их је постро јио, па почео да им загледа у обућу. Сва тројица су носила „кримке“, дубоку обућу, као получизме. Јед ном ђаку је лева „кримка“ била процепана. Велимир отвори врата, па са њих викну: „Спасоје“! Убрзо се појави економ. – Уђи, уђи, – рече Велимир – уђи и погледај у обу ћу ове деце. Спасоје ћутећи поче да загледа. – И? Шта видиш?
Мало слово за Велики Злочин „Истина се препознаје по томе што ју је тешко прихватити!“ Речи нашег Светог Николаја Српског сам схватио још док сам писао претходне романе, а онда сам, пишући поглавље за поглављем романа „Плави вагон“, схватио да је истина најскупоцени ја и најопаснија за оне којима је чиста душа, једини улог за будући живот. Док ми се душа раздирала од тескобе изазване српском самоиздајом о којој сам писао, несвесно сам неке именице као „митровчанин“, „колашинац“, „ко совац“ и њима сличне писао малим словом. Иако сам сав Митровчанин и Косовац и делом Колашинац, у мени се туга претварала у судију. Моја лична пат ња, изазвана српско-српским ухођењем, потказива њем, пребијањем и убијањем, побегла је од мог знања и образовања и за време мог писања изазвала „право писне грешке“. Моја патња је и сада јача од мог обра зовања и зато су „мала слова“ остала у роману. Из вињавам се и лектору и читаоцу! Слично ми се догађало и са називима организа ција које су основали комунисти, као што су „озна“
278
Зоран Милојевић
– Склони такав осмех, – рече му Јелена – смеј се пуног срца! Нити сам тебе нашла на ђубришту, ни ти сам на њему ово дете родила. Мени нису потреб не скупоцене хаљине, ни драго камење, ни вила, ни птичје млеко. Мени си потребан ти, ја се поносим каквог оца има мој син! Немам два морала, један за кућу, један за улицу, немам два лица, једно за мог мужа, друго за туђе мужеве! Идемо кући! Јелена га ухвати под руку. – Јеси ли гладан? – упита Павла. – Нисам, ручао сам са баба Менком. – Онда, док тата и ја будемо ручали, ти се играј! – Нећу да се играм, хоћу да поново прочитам ону песму. – А шта то беше? – пита Велимир. – „Болани Дојчин“, то је онај што су му увезивали кости да му се не распадну у боју. Велимир се насмеја, па он и Јелена узеше Павла за руку, једно с једне, друго с друге стране. Павле је весело скакутао, чаврљао, а они су се задовољно сме јали његовим запажањима. Иза њих је остала пра зна митровачка улица која води од Љуште ка раскр сници према Баиру. Зачуше се звона са Храма Светог Саве. Јелена и Велимир се прекрстише. – Хајдемо уз Голготу! – рече Велимир гледајући ка краткој узбрдици која је водила ка њиховој кући на Баиру. Јелена се насмеја. – Или... Сион! – повуче га за руку и пољуби. Погледаше у Павла и све троје кренуше кући.
Уметнички постскриптум Зорана Милојевића Постскриптум је уобичајена реакција на неку омашку, практична и прагматична. У овом случају, она је ствара лачка јер је нагнала писца да схвати да грађа уметничког дела није увек пасивна, послушна, него уме и да опоме не да строго води рачуна о природи грађе која некад тра жи и више времена и више простора као конструктивних, структуралних и композиционих категорија, да би и зна чењска слојевитост и порука имала прави учинак. Преве дено на контекст овог поговора значи да је грађи трило гија била уска да би значила оно што значи у тетралогији. Зашто би Милојевићева Равногорска трилогија без Плавог вагона остала крња? Зато што би остала без умет ничке поенте, значењске синтезе, зато што не би пружила одговор на мисао водиљу из првог романа Трилогије, У отаџбини без отаџбине, која, испосредовано, гласи: Слом Равногорског покрета значи неизбежну пропаст основне српске земље (Ракитић), а та национална трагедија је по вратак Србије у несрбију, поништење њеног историјског имена и традиције, цивилизације и културе, повратак у незаслужену анонимност. А шта на етичкој равни значи оно што се десило крајем четрдесет четврте године века у коме смо били жртве германске србофобије и германског верског фанатизма? Масовну појаву оних који су своје слуганство и рајетинство услужно ставили на располага ње деструктивним атлантским силама и њиховим бал
280
Зоран Милојевић
Плави вагон 281
канским „фановима“ зарад каријере и благоутробија, за тридесет Јудиних сребрњака или десет дуката Стеријиних родољубаца који су продавали српску Војводину пре сто педесет и кусур година. У овој књизи Милојевићеве Равногорске тетралогије, с насловом који је из живота несрећне Србије лако пре шао у судбинску метафору, више него егзистенцијалну и историјску, срели су се Стерија драматичар и разочарани Србин и романописац Зоран Милојевић, да покажу да се времена мењају, али не и ми у њима, упркос латинској мудрости: Tempora mutantur, nos et mutamur in illis (Ови дије), да не спомињем ону Катонову: Не криви време јер ниси сам крив. Где су се срели Јован Стерија Поповић и Зоран Мило јевић? Имплицитно, у својим делима. Експлицитно, и у Стеријином предговору Родољупци ма. Је ли Стерија, сликајући своје Србе, мислио на косов ске Србе и на оне који су до краја четрдесет четврте го дине били нападни Срби, чак великосрби? Пустимо га да буде становник Југославије, односно наш савременик, а сви велики духови су житељи свих времена: Настојеће позорје нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатеље ће из гдикоји’ оп штина, зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жути лове, у својој истоветности нађу... Овде недостају две компоненте, један песник, који се зове Лепршић, и његова муза, која се зове Зеленићка, јер слика доба о којој пише Милојевић не би била ни „обо јена“ ни „славујаста“, као што је уистину ова била и у та квом декору трајала, чак предуго. Стерија као човек с осе ћањем за моралне и националне вредности није могао да избегне ни морални портрет својих „родољубаца“: Отуда није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубља користе сваку прилику да своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Да ли је песник Даворја на пољу Косову, опседнут из ворним патриотизмом, могао да претпостави да ће на Ко
сову век касније живети врли потомци његових „родољу баца“, који ће се као и њихови преци опапољити (обрати кајмак)? Да ли је могао да претпостави да ће се многи ко совскометохијски несрби обогатити на рачун Србије? Мо жда би Стеријин израз могао да се преведе са окосовити и ометохијати? Мада роман Плави вагон има шири контекст, прихва тимо за тренутак једну асоцијацију. Верујем да би сваки читалац могао, ако је склон таквим играма, да направи неку врсту „спецификације“ или класификације ликова Зорана Милојевића, да их подели на кола, класе, поткла се или на неки други начин, по законима социологије, психологије, етике, зоологије и антропологије. Мени, ама терски, пада на памет да их поделим на општинске, по крајинске, републичке, савезне Жутилове, Смрдиће, Шер булиће, Лепршиће, Зеленићке, а Милојевићу је, претпоста вљам, милија оваква подела: Митровачки, Приштински, Пећки, Дечански, Призренски Жутилови, Смрдићи, Шер булићи, Лепршићи, Зеленићке. Ништа мање тачна на би била ни она по географским топонимима: Колашински, Ибарски, Подгорски, Дренички, итд. Реч је о Србима, или бившим Србима, као и код Стерије. За статус Косова и Ме тохије главну кривицу сносе, рекли смо, косовски и мето хијски Срби, много више него спољни „чинбеници“, и они мртви и они живи који сада на трговима Београда или изигравају родољубе на начин својих предака из Стери јине драме или мирно грицкају прљаве новце од издаје српске матице. Ово је само актуелни слој ове велике теме, јер је Ми лојевићева тетралогија смело и даровито дело, оригинал но и темом и уметничком формом. Драматичност фабуле је најизразитија у овом четвртом роману, да не говоримо о насловној метафори чија снага произилази из сложене структуре и композиције, из њиховог садејства и насушне уклопљености, функционалности и разноврсности. Све у свему, Плави вагон ће читаоца увући у тешке ла виринте наше националне историје, националне психо логије и националне етике. У најслабијем случају, младе читаоце ће помало и уплашити а старе подсетити на доба у којем су провели животе и изазвати самосажаљење: с ким и у каквом смо то безвремењу живели, забога?!
280
Зоран Милојевић
Плави вагон 281
канским „фановима“ зарад каријере и благоутробија, за тридесет Јудиних сребрњака или десет дуката Стеријиних родољубаца који су продавали српску Војводину пре сто педесет и кусур година. У овој књизи Милојевићеве Равногорске тетралогије, с насловом који је из живота несрећне Србије лако пре шао у судбинску метафору, више него егзистенцијалну и историјску, срели су се Стерија драматичар и разочарани Србин и романописац Зоран Милојевић, да покажу да се времена мењају, али не и ми у њима, упркос латинској мудрости: Tempora mutantur, nos et mutamur in illis (Ови дије), да не спомињем ону Катонову: Не криви време јер ниси сам крив. Где су се срели Јован Стерија Поповић и Зоран Мило јевић? Имплицитно, у својим делима. Експлицитно, и у Стеријином предговору Родољупци ма. Је ли Стерија, сликајући своје Србе, мислио на косов ске Србе и на оне који су до краја четрдесет четврте го дине били нападни Срби, чак великосрби? Пустимо га да буде становник Југославије, односно наш савременик, а сви велики духови су житељи свих времена: Настојеће позорје нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатеље ће из гдикоји’ оп штина, зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жути лове, у својој истоветности нађу... Овде недостају две компоненте, један песник, који се зове Лепршић, и његова муза, која се зове Зеленићка, јер слика доба о којој пише Милојевић не би била ни „обо јена“ ни „славујаста“, као што је уистину ова била и у та квом декору трајала, чак предуго. Стерија као човек с осе ћањем за моралне и националне вредности није могао да избегне ни морални портрет својих „родољубаца“: Отуда није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубља користе сваку прилику да своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Да ли је песник Даворја на пољу Косову, опседнут из ворним патриотизмом, могао да претпостави да ће на Ко
сову век касније живети врли потомци његових „родољу баца“, који ће се као и њихови преци опапољити (обрати кајмак)? Да ли је могао да претпостави да ће се многи ко совскометохијски несрби обогатити на рачун Србије? Мо жда би Стеријин израз могао да се преведе са окосовити и ометохијати? Мада роман Плави вагон има шири контекст, прихва тимо за тренутак једну асоцијацију. Верујем да би сваки читалац могао, ако је склон таквим играма, да направи неку врсту „спецификације“ или класификације ликова Зорана Милојевића, да их подели на кола, класе, поткла се или на неки други начин, по законима социологије, психологије, етике, зоологије и антропологије. Мени, ама терски, пада на памет да их поделим на општинске, по крајинске, републичке, савезне Жутилове, Смрдиће, Шер булиће, Лепршиће, Зеленићке, а Милојевићу је, претпоста вљам, милија оваква подела: Митровачки, Приштински, Пећки, Дечански, Призренски Жутилови, Смрдићи, Шер булићи, Лепршићи, Зеленићке. Ништа мање тачна на би била ни она по географским топонимима: Колашински, Ибарски, Подгорски, Дренички, итд. Реч је о Србима, или бившим Србима, као и код Стерије. За статус Косова и Ме тохије главну кривицу сносе, рекли смо, косовски и мето хијски Срби, много више него спољни „чинбеници“, и они мртви и они живи који сада на трговима Београда или изигравају родољубе на начин својих предака из Стери јине драме или мирно грицкају прљаве новце од издаје српске матице. Ово је само актуелни слој ове велике теме, јер је Ми лојевићева тетралогија смело и даровито дело, оригинал но и темом и уметничком формом. Драматичност фабуле је најизразитија у овом четвртом роману, да не говоримо о насловној метафори чија снага произилази из сложене структуре и композиције, из њиховог садејства и насушне уклопљености, функционалности и разноврсности. Све у свему, Плави вагон ће читаоца увући у тешке ла виринте наше националне историје, националне психо логије и националне етике. У најслабијем случају, младе читаоце ће помало и уплашити а старе подсетити на доба у којем су провели животе и изазвати самосажаљење: с ким и у каквом смо то безвремењу живели, забога?!
282
Зоран Милојевић
Као редован читалац Милојевићевих рукописа често сам прекидао читање тражећи неко упориште у „косов ском циклусу“ Ракићеве поезије, али и не само у њему. Најчешће сам се задржавао на његовој Напуштеној цр кви, на прелепој и уметнички вредној и скупоценој Икони Исусовој, симболу наше цивилизације, културе и уметно сти, бачене на под напуштене цркве да чека паству ко ју је неко отерао: Сам у пустој цркви, где круже вампири, очајан и страшан, Христос руке шири, вечно чекајући па ству, које нема... Ко је од Косова и Метохије направио напуштену цр кву, ко је тамо понизио Исуса Христа? Бивши Срби и тзв. Срби, они које је Милојевић поделио на „божићаре“, „јаја ре“, „славаре“, „црквењаке“, „иконоборце“, који су журили да свој „плави вагон“ прикључе Плавом возу да их одвезе у коначну срамоту, у метафору националног бешчашћа. Не знам из каквих разлога сам се често задржавао и на Ракићевом лирском триптиху „Помрчина“, на два по следња стиха трећег катрена: „Ја знам добро, Боже, мане твога дела, но ништа не могу замислити боље“. Зашто? Рече ли Ракић да Христос чека паству, које не ма... А Господ наш зна да ће паства доћи и да ничија није горела до зоре... Сетите се само на шта личе божури на Грачаници На дежде Петровић. На ватрене пламенове који избијају из косовске зе мље! На косовско-метохијском и атлантском мразу и ма глуштинама. И ова тетралогија Зорана Милојевића равногорским пламеновима разгони атлантске антисрпске магле. И ове ту, одмах поред нас. Миладин Распоповић
Библиотека Знакови ПЛАВИ ВАГОН Зоран Д. Милојевић Рецензент Миладин Распоповић Издавач НК Јасен Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com Тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Коректура НК Јасен Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Драган Џаковић Штампа Невен, Земун Тираж 1000 © НК Јасен ДОО
282
Зоран Милојевић
Као редован читалац Милојевићевих рукописа често сам прекидао читање тражећи неко упориште у „косов ском циклусу“ Ракићеве поезије, али и не само у њему. Најчешће сам се задржавао на његовој Напуштеној цр кви, на прелепој и уметнички вредној и скупоценој Икони Исусовој, симболу наше цивилизације, културе и уметно сти, бачене на под напуштене цркве да чека паству ко ју је неко отерао: Сам у пустој цркви, где круже вампири, очајан и страшан, Христос руке шири, вечно чекајући па ству, које нема... Ко је од Косова и Метохије направио напуштену цр кву, ко је тамо понизио Исуса Христа? Бивши Срби и тзв. Срби, они које је Милојевић поделио на „божићаре“, „јаја ре“, „славаре“, „црквењаке“, „иконоборце“, који су журили да свој „плави вагон“ прикључе Плавом возу да их одвезе у коначну срамоту, у метафору националног бешчашћа. Не знам из каквих разлога сам се често задржавао и на Ракићевом лирском триптиху „Помрчина“, на два по следња стиха трећег катрена: „Ја знам добро, Боже, мане твога дела, но ништа не могу замислити боље“. Зашто? Рече ли Ракић да Христос чека паству, које не ма... А Господ наш зна да ће паства доћи и да ничија није горела до зоре... Сетите се само на шта личе божури на Грачаници На дежде Петровић. На ватрене пламенове који избијају из косовске зе мље! На косовско-метохијском и атлантском мразу и ма глуштинама. И ова тетралогија Зорана Милојевића равногорским пламеновима разгони атлантске антисрпске магле. И ове ту, одмах поред нас. Миладин Распоповић
Библиотека Знакови ПЛАВИ ВАГОН Зоран Д. Милојевић Рецензент Миладин Распоповић Издавач НК Јасен Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com Тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Коректура НК Јасен Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Драган Џаковић Штампа Невен, Земун Тираж 1000 © НК Јасен ДОО
Мало слово за Велики Злочин „Истина се препознаје по томе што ју је тешко прихватити!“ Речи нашег Светог Николаја Српског сам схватио још док сам писао претходне романе, а онда сам, пишући поглавље за поглављем романа „Плави вагон“, схватио да је истина најскупоцени ја и најопаснија за оне којима је чиста душа, једини улог за будући живот. Док ми се душа раздирала од тескобе изазване српском самоиздајом о којој сам писао, несвесно сам неке именице као „митровчанин“, „колашинац“, „ко совац“ и њима сличне писао малим словом. Иако сам сав Митровчанин и Косовац и делом Колашинац, у мени се туга претварала у судију. Моја лична пат ња, изазвана српско-српским ухођењем, потказива њем, пребијањем и убијањем, побегла је од мог знања и образовања и за време мог писања изазвала „право писне грешке“. Моја патња је и сада јача од мог обра зовања и зато су „мала слова“ остала у роману. Из вињавам се и лектору и читаоцу! Слично ми се догађало и са називима организа ција које су основали комунисти, као што су „озна“
PlaviVAGON_KRIVE.pdf 1 6/5/2012 12:52:54 PM