Ламентатионс ГЛАВА 1 1 Како само град седи, пун људи! како је постала удовица! она која беше велика међу народима и кнегиња међу покрајинама, како је постала данак! 2 Болно плаче ноћу, и сузе су јој на образима, међу свим љубавницима нема ко да је утеши: сви њени пријатељи су јој издајнички поступили, постали су јој непријатељи. 3 Јуда је отишла у ропство због невоље и због великог ропства: она живи међу незнабошцима, не налази покоја: сустигли су је сви прогонитељи између теснаца. 4 Путеви Сионски тугују, јер нико не долази на свечане празнике: сва су врата његова пуста, уздишу свештеници његови, дјевице су мучене, а она је у горчини. 5 Њени противници су главни, њени непријатељи напредују; јер ју је Господ нанео због мноштва преступа њених, деца њена отидоше у ропство пред непријатељем. 6 И од кћери Сионске отишла је сва лепота њена: кнезови њени постали су као јелени који не налазе пашу, и отишли су без снаге пред гоничима. 7 Јерусалим се сећао у данима своје невоље и своје беде свих својих пријатних ствари које је имала у данима старим, када је његов народ пао у руке непријатеља, а нико му није помогао: противници су је видели и учинили ругати се њеним суботима. 8 Јерусалим је тешко сагрешио; зато је уклоњена: презиру је сви који су је поштовали, јер су видели њену голотињу; 9 Њена прљавштина је у њеним сукњама; она се не сећа свог последњег краја; стога је дивно сишла: није имала утешницу. Господе, види невољу моју, јер се непријатељ увеличао. 10 Противник је раширио своју руку на све њене пријатне ствари, јер је видела да су незнабошци ушли у њену светињу, којима си заповедио да не улазе у твоју заједницу. 11 Сав народ њен уздише, хлеба тражи; они су дали своје пријатне ствари за храну да олакшају душу: види, Господе, и размисли; јер сам постао подо. 12 Зар вам није ништа, сви који пролазите? гле, и види има ли туге сличне мојој, која ми се учини, којом ме је Господ напао у дан жестоког гнева свога. 13 Одозго је послао огањ у моје кости, и он их надвлада, разапео је мрежу за моје ноге, вратио ме је, пустио ме је и клонуо цео дан. 14 Његовом руком је везан јарам мојих преступа, они су оковани, и дижу се на мој врат, он је дао снагу моју да падне, Господ ме предао у њихове руке, из којих се не могу дићи. 15 Господ је згазио све моје моћнике усред мене, сазвао је скуп против мене да сатре моје младиће; Господ је згазио девицу, кћер Јудину, као у пресу. 16 За овим стварима плачем; око моје, око моје потече од воде, јер далеко је од мене утешитељ који ће душу моју умирити: деца су моја опустошена, јер је душман победио.
17 Сион рашири руке своје, и нема ко да је утеши: Господ је заповедио о Јакову, да његови противници буду око њега: Јерусалим је међу њима као жена са менструацијом. 18 Господ је праведан; јер сам се одметнуо од његове заповести: чујте, молим вас, сви људи, и погледајте тугу моју: девојке моје и младићи моји одоше у ропство. 19 Звао сам своје љубавнике, али су ме они преварили: моји свештеници и моје старешине су се одрекли духа у граду, док су тражили своју храну да олакшају своје душе. 20 Гле, Господе; јер сам у невољи; срце моје окренуло се у мени; јер сам се тешко побунио: напољу мач губи, код куће је као смрт. 21 Чули су да уздишем, нема ко да ме утеши: сви су моји непријатељи чули за моју невољу; они се радују што си то учинио: ти ћеш донети дан који си позвао, и они ће бити као ја. 22 Нека сва њихова злоћа дође пред тобом; и учини им као што си мени учинио за сва преступа моја, јер су уздаси моји многи, и срце моје клонуло. ГЛАВА 2 1 Како је Господ покрио кћер Сионску облаком у свом гневу, и спустио са неба на земљу лепоту Израиљеву, и није се сетио подножја ногу својих у дан свог гнева! 2 Господ је прогутао све настамбе Јаковљеве, и није се сажалио; обори их на земљу, оскврни царство и кнезове његове. 3 Одсекао је у свом жестоком гневу сав Израелов рог, одвукао је десницу своју од непријатеља, и сагорео је против Јакова као огањ пламени, који прождире унаоколо. 4 Нагнуо је лук свој као непријатељ, стајао је десном руком као противник, и побио је све што је било пријатно оку у шатору кћери Сионске, излио је свој гнев као огањ. 5 Господ је био као непријатељ: прогутао је Израиљ, прогутао је све његове палате, разорио је његове тврђаве, и увећао у кћери Јудиној тугу и јадиковање. 6 И он је насилно отео свој шатор, као да је из врта, уништио је своја места сабора; наљути цара и свештеника. 7 Господ је одбацио свој олтар, згрозио се светињу своју, предао је у руке непријатељу зидове њених палата; подигли су буку у дому Господњем као на дан свечане гозбе. 8 Господ је наумио да разори зид кћери Сионске, разапео је уже, није повукао руку да не уништи, зато је направио бедем и зид да плачу; чамили су заједно. 9 Њена врата су уроњена у земљу; уништио је и сломио запорке њене, њен краљ и кнезови њени су међу незнабошцима; закона више нема; ни пророци њени не налазе виђење од Господа. 10 Старешине кћери Сионске седе на земљи и ћуте, бацише прах на своје главе; опасаше се костријетима: јерусалимске девојке спуштају своје главе до земље. 11 Очи моје сузе од суза, утробе су моје узнемирене, јетра моја се излила на земљу, за уништење кћери мог народа; јер деца и одојци падају у несвест на улицама града.