ПОПОВИЋЕВА ТРИЛОГИЈА, СВЕТ УМЕТНОСТИ И ИГРЕ МОЋИ
Стварајући лик Душана Арменског, Поповић гради један свет у којем историчар уметности чини да не пропаднемо у тривијалност, постављајући пред читаоца задатак, да појми властито окружење и природу људских односа. Читајући романе из трилогије сматрам да је озбиљно уздрмано схватање појединца и друштва, читалац мора бити спреман на чињеницу да криминал може бити дубоко уплетен у сваку пору свакодневице. Питањем морала, добра и зла, отворена Сократовим унутрашњим гласом (Daimonion), проблемом самосвести и постављањем врлине (добра) као истинског знања, човек је у ситуацији да постане судија у међуљудским односима, под условом да се води идејом (појмом) ума и знања добра као врхунске врлине. Поповићев књижевни лик у себи је објединио знање и искуство, истичући своју посвећеност лепом и уметности, свест о властитој одговорности према друштву, а као кустос ,,дужан” је приказати целокупно стваралаштво људског духа, сваком човеку, бар као могућност да у сваком тренутку може уживати у лепом. Са друге стране уметничка дела су средства различитих криминалних и интересних организација са циљем да постигну моћ, богатство, а како у трећем делу трилогије видимо и оружје за масовно уништење. Не чуди ме намера Поповића да избегне свог јунака градити кроз лик војника или полицајца, изабрати историчара уметности, веома је храбар чин, али у исто време испуњава намеру замишљену од стране писца трилогије. Добио је протагонисту са изузетним знањем, посвећеног мисијама у које ,,улази” својим познанствима са људима који у њему виде инспиративног уметника, способног да истраје у циљевима постављеним пред њега. ,,Ипак нису трагали за криминалцем који звецка оружјем, већ за човеком који у својим џеповима држи четкице за скидање прашине...” – говори нам Поповић. Спреман да дели и помогне, Арменски се односи са поштовањем према свакој индивидуи, стварајући у њима предуслове да се самостално носе са изазовима и претњама, обликујући чврсте ставове који су повратно и позитивно деловали и на самог Арменског. Савети особа у одређеним моментима живота били су незаобилазни у стварању позива културног и уметничког делатника, било као ментори или животни сапутници, а значила су за Арменског сигуран пут да истраје у раскринкавању лажи и подвала, у самој уметности. Поповић је кроз лик париског кустоса развио идеал заштитника, какав би требао да буде човек склон лепом, а ради истине, спреман је ући у сукобе са лицима из криминалног ,,миљеа”, са којима, сарађују и људи у које Арменски има неограничено поверење. Крајности, црно и бело, у битисању друштва кроз повест, резултирало је нијансом сивила где постојимо као свет склон компромисима са ретким искрама надахнућa ка савршенству, искрама каквим је Марко Поповић надахнуо Арменског. Демаскирати стварност онакву каква опстоји, увидети да сигурност људског живота није нужна категорија постојања, провлачи се кроз целу трилогију. У сваком сегменту трајања, постоји тренутак са снагом да извитопери целу конструкцију изграђеног друштва, заснованог на поштовању, са идејама лепог и доброг. То је део на који се највише утиче, да би се задобила корист било кога и било које интересне групе.