Progovori o pregovorima 129 - Srbija i evropske integracije by beogradska.otvorena.skola

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

REČ UREDNIKA

PRAVOSUĐE

Mrdićevi zakoni i EU integracije

Slučaj REM

INTERVJU

KORUPCIJA

Borba protiv korupcije na Zapadnom Balkanu

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 129, februar 2026. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Bojana Selaković, Sofija Mandić, Dragoslava Barzut, Mark Lončar, Miloš Pavković, Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: BOŠ

Ko nosi nadu, ko je više stradao, odnosno zbrka iz pozicije point of view, što bi se žanrovski reklo.

Srbija je nesumnjivo na raskrsnici. Nisam siguran kako izbeći dramatizaciju momenta, a izgovoriti, napisati „Srbija je na istorijskoj raskrsnici“. Po pretpostavljenom sudu, Srbija odlazi u smeru u kojem njeni potezi neće biti tumačeni kao ispravni – mada i to je point of view problematika, zar ne?

Tako je bilo i dvehiljadite, slično barem. Stajala je Srbija na sličnoj raskrsnici i mislilo se da je ta dilema razrešena. Međutim, dugo smo na putu, evropskom. Zbog toga je trenutno fascinantno kako smo evroentuzijastični društveni zamah, kada smo pobedili sami sebe, odnosno crveno-crnu koaliciju, uspeli da potrošimo u onom nikad završenom, on-going procesu tranzicije, koji traje isto koliko je Srbija na „evropskom putu“. Namerno ili?

Zapravo radi se o dva sinonima („tranzicija“, „evropski put“), ciljano nikad završenim procesima kojima se medijski manipuliše i odvraća građanstvo od zainteresovanosti, a diskreditacijom zainteresovane stručne javnosti (čitaj civilnog društva), pravi protivnik tranzicije i evropeizacije, te ista koalicija koja je pre više od četvrt veka izgubila na onoj raskrsnici stavlja tapiju na „tranziciju“, po prinicipu „kako je mi (vladajuća garnitura, prim. aut) i u kojoj meri

REČ UREDNIKA PROMETEJI NADE I APOSTOL(OVIĆ) JADA(N)

doživljavamo“ i „evropskom putu“, po principu „to je naš (ibid) cilj, ali put po sebi ne i članstvo“. Zašto?

Dok putujete evropskim putem, bez obzira šta vam je finalna destinacija, iako bi po logici stvari trebalo da bude članstvo - niko ne može, baš zbog logike stvari da vam ospori da članstvo nije cilj, te odlično to koristite kao argument da niko osim vladajuće garniture nije u stanju da dostigne administrativno-upravljačke standardne obavezne za članstvo. Kako dostižete standarde – tranzicijom. Fenomenalno! Začarani krug.

Međutim, pad je razbio čini. Društvo se trglo i osvestilo da je ciljano vraćeno na istu raskrsnicu, vraćeno četvrt veka unazad. Situacija dobro poznata. Opipljivija je ona druga opcija na raskršću - opcija trajne međunarodne izolacije, trajnog medijskog mraka, opcija ozakonjene kontrole sudske grane vlasti (zakonodavna je već pokorena) i militarizacije društva.

Ali nada postoji i znamo ko je nosi, znamo ko su naši Prometeji, znamo i koga ironično možemo zvati apostol jada i ko se državom nakaradno poistovetio, jedino što ostaje nejasno, bar potpisniku ovih redova je - šta im je end game? Raspiši.

Branislav

Cvetković

PITANJA, ODGOVORI

KAKO KOMENTARIŠETE

POSETU SORENSENA PRIŠTINI I

BEOGRADU?

DRAGIŠA MIJAČIĆ,

Institut za teritorijalni ekonomski razvoj

Nedavna poseta EU izaslanika za dijalog, Petera Sorensena, zvaničnicima u Prištini i Beogradu usledila je nakon formiranja nove Vlade Kosova, ali i nakon produženja njegovog mandata na naredne dve godine. Poseta nije bila najavljena u javnosti, a izostalo je i obraćanje medijima. Dobro je što je došlo do susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, jer prilikom prethodne posete do tog susreta nije došlo. Pored nagomilanih problema, trenutno se radi na organizaciji sastanka između Kurtija i Vučića, kojem bi prisustvovala i Kaja Kalas, što je svakako bila jedna od tema Sorensenove posete.

ALEKSANDAR ŠLJUKA , Nova društvena inicijativa

Iz dostupnih izvora nismo mogli da saznamo gotovo ništa konkretno o poseti, osim vrlo uopštenih poruka koje se ponavljaju nakon svake slične posete i koje odražavaju kontinuitet netransparentnosti dijaloga. U tom smislu, jedino logično tumačenje jeste da je poseta bila povezana sa najavom integracije obrazovnog i zdravstvenog sistema Republike Srbije na Kosovu i pokušajem da se to pitanje na neki način adresira. Ukoliko Sorensen nije došao upravo zbog toga i ukoliko mu to nije u fokusu, bojim se da u narednom periodu neće imati mnogo razloga da ponovo dolazi, imajući u vidu da ovo pitanje može predstavljati prekretnicu u dijalogu i nosi šire političke i društvene implikacije.

SRBIJA I EVROPSKE INTEGRACIJE

BITI ILI NE BITI, PITANJE JE SAD

Ako EU želi da proces proširenja bude kredibilan i da regionalna stabilnost bude očuvana, ne može se odreći građana Srbije kao partnera u reformama, niti sme zadržati praksu ekskluzivnog delegiranja ovog procesa samo vlasti, a koja je dosad dokazala da posvećenost može samo da simulira. Evropski okvir mora postati mehanizam zaštite prava građana, a ne instrument političke legitimizacije vladajuće stranke. U svakom scenariju, ključ ostaje u Srbiji.

Piše: Bojana Selaković, Nacionalni konvent o Evropskoj uniji (NKEU)

Bojana Selaković, izvor: Medija centar

Početkom ovog veka Srbija je živela svoj najsnažniji talas evroentuzijazma, verujući da su evropske integracije sinonim za konačni raskid s prošlošću i početak uređenog i pravednog društva. Godine koje su usledile razgradile su taj entuzijazam sloj po sloj. Umesto dubinske transformacije, dobili smo selektivne i deklarativne poteze, a umesto oslobađanja institucija, njihovo potčinjavanje. Ključne poluge moći ostale su zatvorene, često nedodirljive. Društvo je postepeno iscrpljivano, ne naglo, već uporno i sistematski, a poverenje u to da Srbija pripada Evropi i vrednosno, osim geografski i istorijski, jednom probuđeno, krunilo se tiho, nemoćno pred svakom aferom koja nije dobila epilog, pred svakom institucijom koja je od državne postajala partijska, pred medijima i pravosuđem koji su kapitulirali pod uticajima tako presvučenih državnih centara moći, pred svakom crnom kapuljačom na biračkim mestima. Nije bilo dovoljno ni dvadesetak godina „izgradnje kapaciteta” javnog sektora, beskonačne harmonizacije s pravnom tekovinom EU, procesa tehničke podrške i raznih know-how transfera.

Tako se Srbija vratila u tačku u kojoj proces njene evropske integracije više nije tehničko pitanje otvaranja ili zatvaranja poglavlja, kako i dalje, iz najbolje moguće namere, neki pripadnici – trenutno endemske vrste – evroentuzijasta pokušavaju da ga predstave. On je ponovo postao ogledalo političke volje i sposobnosti države, ali

i celog društva, da redefiniše sopstvenu strukturu moći. Pred nama je trenutak političke istine: ne da li Srbija hoće u Evropsku uniju, već da li će konačno smoći snage da dosanja san generacije onih koji su u međuvremenu prestali da veruju u njega. Ovo je trenutak u kojem se o Evropi mora ponovo pričati kao vrednosti i temelju društva, da bi se u nju ponovo verovalo.

Prozor koji ne čeka

Geopolitički momenat dodatno naglašava hitnost. Dok EU razmatra ubrzano proširenje kroz paket Ukrajine i Moldavije, od Zapadnog Balkana se očekuje da pokaže da nije samo formalni kandidat već da je spreman da ispuni kriterijume za članstvo. Ako se to propusti, region će biti prostor nesigurnih kompromisa i sukoba velikih sila. Ovakav skoro istorijski geopolitički momenat Srbija dočekuje u stanju produžene tranzicije i anomije: pravila postoje, ali ne ulivaju sigurnost, institucije funkcionišu, ali ne proizvode poverenje, doveden je u pitanje kredibilitet osnovnog temelja svake demokratije – slobodnog i fer izbornog procesa, a reforme, čak i kada se najavljuju, ne uključuju suštinsku redistribuciju moći. Evropski proces deluje kao spoljašnji korektiv i jedini mehanizam koji sprečava potpunu eroziju sistema.

Kiselo susedsko

grožđe

Društveni kontekst je polarizovan, i u pogledu odnosa prema vladajućoj političkoj eliti i u odnosu ka

evropskoj budućnosti. Negativni EU narativi se često kreiraju i šire od strane same vladajuće strukture, koja paralelno sebe predstavlja i kao „jedinu proevropsku opciju”. Ipak, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je podrška evropskim integracijama i dalje veća od protivljenja, uprkos svim otrovnim antikampanjama. Većinski sentiment u Srbiji nije antievropski, ali je ovdašnje društvo samo iscrpljeno simulacijom reformi i porukama vlasti koje su u sukobu s njegovim stvarnim interesima.

I tako, dok u Srbiji reforme stagniraju, vlast vodi (po sebe) ponižavajuću kampanju protiv Crne Gore i Albanije, trenutnih regionalnih lidera u približavanju Evropskoj uniji, podsmevajući se njihovim napori-

Umesto da preuzme odgovornost za sopstvene rezultate, vlast stvara utisak da problemi Srbije nisu posledica nedostatka volje i reformi, već „nepravednog tretmana” od strane EU.

ma u borbi protiv korupcije, procesuiranju visokih funkcionera i osiguravanju nezavisnosti tužilaštva. Umesto da preuzme odgovornost za sopstvene rezultate, vlast stvara utisak da problemi Srbije nisu posledica nedostatka volje i reformi, već „nepravednog tretmana” od strane EU. Na taj način ona ne samo da relativizuje sopstvenu inertnost već demonstrira da joj EU nije okvir reformi, već instrument koji se može optužiti za sopstvene neuspehe.

Kod svih dosadašnjih zemalja kandidata, evropski okvir ne funkcioniše samo kao partner ili savetnik. On je barijera koja štiti osnovne principe nezavisnosti institucija i vladavine prava. Poslednja promena pravosudnih zakona je upravo to pokazala: zakon je prošao proceduru bez prethodnih konsultacija sa EU, uz punu svest vlasti da će reakcija Brisela biti snažna. Takav pristup nije proceduralna greška, on razotkriva po-

proces pristupanja EU nisu čekale da pritisak dođe spolja. Rumunija i Bugarska su morale da sprovedu dubinske reforme pravosuđa, da se suoče sa sopstvenom nesposobnošću kroz Mehanizam za saradnju i verifikaciju i da dopuste monitoring čak i nakon ulaska. Albanija je radikalno vetirala sudije i tužioce i uvela specijalizovano tužilaštvo (SPAK) sa sopstvenom policijom. Crna Gora je procesuirala viso -

litičku logiku: reorganizaciju jedinih preostalih mehanizama koji realno mogu da procesuiraju visoku korupciju u izbornoj godini, s potencijalom da ugroze rejting vladajuće stranke. Naknadne konsultacije koje sada vlast inicira nisu korekcija greške, već kupovina vremena.

Trčanje u mestu

Pregovaračka struktura, dosad reorganizovana više puta, danas u formi koordinacionog tela, podseća na trčanje u mestu. Struktura se menja, rukovodioci se smenjuju, akcioni planovi se usvajaju, ali nema stvarnog ubrzanja reformi. Institucionalna forma je promenjena, ali politička suština ostaje ista: sveprisutna i snažno centralizovana partijska kontrola, selektivna primena zakona i simulacija posvećenosti reformama.

Istorijski kontekst potvrđuje da zemlje koje su uspešno prošle

ke političke funkcionere i otvorila skoro sva poglavlja pregovora. Nijedan od tih procesa nije bio linearan, ali su, uz potpuno usklađivanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije, posvedočili političkoj volji i pozitivnom trendu.

Trenutni geopolitički momenat zahteva jasnu svest i odgovornost. Narativi i/ili izgovori „sada nije vreme za evropske integracije, dok ne rešimo unutrašnja pitanja” treba da budu poziv za sve aktere u našem društvu da se suoče s realnošću. To uključuje vlast, opoziciju, akademski i civilni sektor, privredu i medije. Svaka strategija koja se pravi po meri unutrašnjih političkih interesa, bez iskrenog suočavanja sa sopstvenim institucionalnim slabostima, ne šteti samo kredibilitetu Srbije pred evropskim akterima, već šansi građana da žive u stabilnom i predvidivom sistemu. Ako EU želi da proces proširenja

bude kredibilan i da regionalna sta bilnost bude očuvana, ne može se odreći građana Srbije kao partnera u reformama, niti sme zadržati praksu ekskluzivnog delegiranja ovog procesa samo vlasti, a koja je dosad dokazala da posvećenost može samo da simulira. Evropski okvir mora postati mehanizam zaštite prava građana, a ne instrument političke legitimizacije vladajuće stranke. U svakom scenariju, ključ ostaje u Srbiji.

Trenutak političkog raskršća i istine

Da li nas EU koči? To je pitanje pogrešno, a pravo je – da li smo mi spremni da ispunimo standarde koji podrazumevaju ograničenje političkog uticaja na izborni proces, sudove, tužilaštvo, regulatorna tela i javne resurse Evropski proces ne traži savršenstvo. Traži dokaz da institucije imaju autonomiju i da zakon važi jednako za sve. Ako taj dokaz izostane, svaka nova reorganizacija koordinacionog tela, svaki novi akcioni plan i svaka diplomatska izjava ostaju deo iste slike kretanja u mestu.

Srbija se nalazi u trenutku političke istine. Geopolitičke okolnosti mogu otvoriti prozor prilike, ali bez unutrašnje odluke da se vladavina prava postavi iznad partijske logike, taj prozor će ostati samo još jedna epizoda u dugoj tranziciji.

Na raskrsnici, Srbija sada drži ključ u svojim rukama i može izabrati dva puta: da nastavi sa simulacijom i produženom stagnacijom ili

da odluči da institucionalna autonomija i vladavina prava nisu samo preduslov za EU već i za funkcionalnu, modernu i stabilnu državu.

Kredibilitet, energija društva i geopolitička pozicija zavise od te odluke, a vreme da se ona donese je

ograničeno, bez obzira ko će u bliskoj budućnosti preuzeti odgovornost za njenu implementaciju.

MRDIĆEVI ZAKONI I EU INTEGRACIJE

PRISTANAK BI BIO TAČKA BEZ

POVRATKA

U stvarnom strahu od krivičnog progona, vladajućoj stranci se učinilo da će pričom o tehničkoj reorganizaciji pravosuđa, usred novogodišnjih praznika, izvršiti savršen normativni zločin. Dok se svi vrate sa odmora i praznika –sve će već biti gotovo, mislilo se u Skupštini i Vladi. Međutim, Evropska unija je jasnije nego ikada poručila da otpuštanje tužilaca i uspostavljanje još jače kontrole nad tužiocima i sudijama – neće proći.

Piše: Sofija Mandić, Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS)

Sofija Mandić, izvor: Medija Centar

Predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti su u početku uporno tvrdili da je tzv. Mrdićeve zakone (pet zakona u oblasti pravosuđa) potrebno usvojiti zbog unapređenja funkcionisanja pravosudnih organa i unapređenja njihove efikasnosti. Kako se debata u medijima zaoštravala –jer javne rasprave nije bilo – kao razlog za usvajanje zakona navodila se „odmetnutost pravosuđa od države”. Naročito se odmetnutim smatralo Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (JTOK), čiji su tužioci nazivani čak i kriminalnom bandom. U shvatanju promotera Mrdićevih zakona država je isto što i izvršna vlast, a izvršna vlast isto što i vladajuća partija. Kada su zakoni usvojeni, poslanik i predlagač zakona Mrdić je ipak priznao ono što smo svi znali od početka: zakone je predložio jer je tužilaštvo za organizovani kriminal „počelo da hapsi SNS ministre”, uz bojazan da bi, ukoliko bi nastavilo istim putem, moglo da uhapsi i predsednika Republike.

Podsetimo, tzv. Mrdićevim zakonima izvršeno je de facto razrešenje polovine tužilaca u JTOK-u, ukinute su garancije samostalnosti tužilaca pri odlučivanju u predmetima, uspostavljena je kontrola ministarstva pravde nad međunarodnom saradnjom javnog tužilaštva, uspostavljen novi sud za tzv. EXPO predmete i omogućen novi petogodišnji mandat svim predsednicima sudova (čija je očekivana dužnost disciplinovanje sudija i kontrola predmeta).

Kada je reč o odnosu Mrdićevih zakona i evropskih vrednosti, obrazloženja su podjednako krivudala. Prvo smo čuli da se o promenama zakona razmišljalo u saradnji sa Savetom Evrope, u procesu evaluacije stanja u Srbiji – što se ispostavilo kao potpuna neistina. Zatim je ministar pravde Vujić tvr-

očekuju da Srbija pronađe pravni način da obustavi primenu izmena i da hitno pristupi reviziji usvojenih izmena kako bi se odgovorilo na primedbe Evropske unije. Usledila su dalja upozorenja – da bi insistiranje na primeni zakona moglo voditi čak i prekidu pregovora i/ili nemogućnosti pristupa

U shvatanju promotera Mrdićevih zakona država je isto što i izvršna vlast, a izvršna vlast isto što i vladajuća partija.

dio da usvajanje zakona neće stvoriti probleme u evropskoj integraciji Srbije, već da će njoj čak i doprineti. Govorilo se da je u toku postupak traženja hitnog mišljenja Venecijanske komisije o izmenama pravosudnih zakona, dok to još uvek nije bio slučaj. Kada su zakoni i poslati na mišljenje 10. februara –predsednica Skupštine je, umesto pet zakona, Komisiji poslala samo četiri (pretpostavlja se, greškom).

Sve je to (još jedna) ilustracija politike koja se temelji na neistini i manipulaciji.

Briselske packe

Reakcije iz Evropske unije u ovom slučaju su bile redovne i konzistentne. Prve su stigle dok su Mrdićevi zakoni bili tek medijski najavljeni. Evropska komisija se oglasila stavom da svaka moguća promena u organizaciji tužilaštva treba da osnaži JTOK, u skladu sa prethodnim preporukama Komisije. Nakon usvajanja zakona, sa više adresa iz Evropske komisije, a naročito od komesarke za proširenje i komesara za pravosuđe se jasno čulo – da

evropskim fondovima, uključujući tu i sredstva namenjena Srbiji Planom rasta za Zapadni Balkan.

Ministar pravde Vujić je po usvajanju zakona hitno posetio Brisel kako bi primio sve ove poruke. Posetu je prvo sakrio od javnosti i nije davao izjave za medije, da bi zatim negirao da je bilo šta krio. Potom je okrenuo ploču, baš kao i Mrdić, tvrdeći da nije primio packe u Briselu, ali da će Srbija preispitati zakone ukoliko Venecijanska komisija (organ Saveta Evrope na čiju se stručnu ekspertizu oslanja i EU), ustanovi da su oni ispod minimalnih evropskih standarda, iako on i dalje tvrdi da zakoni predstavljaju značajan doprinos efikasnijem radu pravosuđa, boljoj zaštiti prava građana i unapređenju vladavine prava.

(Ne)savršen zločin

sa odmora i praznika – sve će već biti gotovo, mislilo se u Skupštini i Vladi.

Međutim, ispostavilo se da ovo ne može biti dalje od istine. Evropska

Evropska unija je pravilno procenila da bi pristanak na nešto takvo bila tačka bez povratka za evropsku integraciju Srbije. Evropska unija bi dobila novu Tursku, ali mnogo bliže od prave Turske.

Dok se čeka mišljenje Venecijanske komisije i rasplet u slučaju

Mrdićevih zakona, domaća javnost je dobila poruku i potvrdu koju dugo nije čula od zaglušujuće podrške stabilokratiji. Ta poruka glasi: srce Unije je vladavina prava.

unija je jasnije nego ikada poručila da dalje tabananje Mrdićevim putem nije moguće. Odnosno, da otpuštanje tužilaca i uspostavljanje još jače kontrole nad tužiocima i sudijama – neće proći.

Dok se čeka mišljenje Venecijanske komisije i rasplet u slučaju Mrdićevih zakona, domaća javnost je dobila poruku i potvrdu koju dugo nije čula od zaglušujuće podrške stabilokratiji. Ta poruka

glasi: srce Unije je vladavina prava, a srce vladavine prava su samostalno tužilaštvo, nezavisni sud i odgovornost sve tri grane vlasti pred pravosudnim organima. Ukoliko Unija na toj poruci istraje, može da povrati poverenje građana i čitavog pobunjenog društva koje se protivi nepravdi i korupciji. Takvom porukom Evropa pokazuje da joj nije stalo do jednog režima ili jednog čoveka, već do vrednosti i do građana Srbije kojima – konačno – pruža ruku spasa iz autokratskog bezizlaza.

AUTOR: DANILO KOSTIĆ

DO BRISELA PUTEM „WILD CARD“ PRINCIPA?

Agresija Rusije na Ukrajinu donela je ne samo dodatne brige za evropsku zajednicu, već i novu dinamiku u procesu proširenja Evropske unije na prostoru Zapadnog Balkana, kao i među državama tzv. Istočnog partnerstva.

AUTOR: ALEKSA PETROVSKI

KAKO SE GEOGRAFIJA

VRATILA U SVETSKU

POLITIKU?

Geografija se u spoljnu politiku vraća polako i sigurno, ako je uopšte ikada i napuštala scenu svetske politike. Nakon burne 2025. godine, 2026. započela je intenzivno intervencijom Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u Venecueli i kidnapovanjem nelegitimnog predsednika Nikolasa Madura

AUTORKA: NATAŠA STANOJEVIĆ ISAC FOND: ANALIZA USAGLAŠAVANJA SRBIJE SA SPOLJNOPOLITIČKIM

DEKLARACIJAMA I MERAMA EU ZA 2025. GODINU

ISAC fond je nedavno objavio godišnji izveštaj o usaglašavanju Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije (ZSBP EU).

AUTORKA: VANJA PARAUŠIĆ

PUT KA ŠENGENU: PROTESTI KAMIONDŽIJA I NOVA VIZNA

STRATEGIJA EU

Vozači kamiona iz zemalja Zapadnog Balkana, nezadovoljni aktuelnim pravilima Evropske unije koja regulišu dužinu boravka u Šengenskoj zoni, u periodu od 26. do 30. januara ove godine organizovali su blokade teretnih terminala na ključnim graničnim prelazima ka državama članicama EU.

AUTOR: ALEKSANDAR JAKOVLJEVIĆ

TRAMPOV ODBOR

ZA MIR: GDE JE

EVROPA?

Tokom ovogodišnjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, američki predsednik Donald Tramp je zvanično potpisao osnivačku povelju nove organizacije, Odbora za mir. Organizacija je izvorno osmišljena kao platforma svetskih lidera koja će raditi na izgradnji mira u Pojasu Gaze, ali je Tramp kasnije najavio širu ulogu u opštoj promociji mira u svetu.

AUTOR: BORIS KALIČANIN

PLAN RASTA ZA ZAPADNI BALKAN:

Republika Srbija je ispunila 3 od 7 reformskih koraka za prvi izveštajni period i nakon višemesečnog odlaganja dobila deo sredstava iz prve tranše Plana rasta za Zapadni Balkan. Od predviđenih 112 miliona evra u prvoj tranši, Srbija je ispunila reformske korake koje sa sobom povlače sredstva u visini od 56,5 miliona evra.

SLUČAJ REM IGRANJE SA DEMOKRATIJOM

Najnovija najava moguće promene procedure izbora članova Saveta REM-a predstavlja razlog za zabrinutost. Prema izjavi ministra informisanja i telekomunikacija, razmatra se opcija da se proces izbora nastavi tako što bi se kandidati našli pred Narodnom skupštinom na direktnom glasanju, bez prethodnih pregovora, dijaloga s predlagačima i pokušaja postizanja šireg društvenog konsenzusa.

Piše: Dragoslava Barzut, Građanske inicijative

Dragoslava Barzut, izvor: Sofija Nikić

Proces izbora članova Saveta

Regulatornog tela za elektronske medije (REM) predstavlja jedan od ključnih elemenata u funkcionisanju medijskog regulatornog okvira Srbije, ali i važnih pokazatelja stanja demokratskih standarda, te usklađenosti sa evropskim integracionim procesima. REM je, kao što je poznato, nezavisno telo čiji je zadatak da reguliše elektronske medije, štiti slobodu izražavanja i osigurava pluralizam, nezavisnost i profesionalne standarde u medijskom prostoru. Odnosno, to bi trebalo da bude.

Upravo zato izbor njegovih članova i članica nije samo unutrašnji proceduralni korak već snažno odjekuje u kontekstu pregovora Srbije sa EU i ispunjavanja političkih kriterijuma za pristupanje Uniji.

U proteklih nekoliko godina proces izbora članova REM-a bio je obeležen dužim zastojem, proceduralnim komplikacijama i političkim tenzijama. To je, prema zvaničnim izjavama Evropske unije, predstavljalo jedan od ozbiljnih izazova u oblasti vladavine prava i demokratije. EU je sa žaljenjem konstatovala da Srbija još uvek nema potpuno funkcionalan Savet REMa, nakon što su četvoro izabranih članova i članica podneli ostavke upravo zbog nepravilnosti u izbornom procesu koje su uočili i pojedini članovi i članice struke i civilnog društva.1

1 Izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-rem-eu/33628236.html ?

Tako je, tokom 2025. godine, proces izbora članova REM-a stao na gotovo 15 meseci, jer radne grupe i parlamentarni odbor nisu uspeli da reše otvorena pitanja u vezi sa ispunjavanjem uslova, sukobom interesa i proceduralnim zahtevima. U ponovljenom konkursu, raspisanom u aprilu 2025, organizacije civilnog društva ponovo su se uključile u proces i podnele svoje predloge kandidata, ali je politika nastavila da utiče na dinamiku i percepciju procesa. Građanske inicijative su pratile i izveštavale o tom iscrpnom procesu u oba navrata, odnosno oba pokušaja konstituisanja ovog tela (izveštaje i analize dostupne su na: remontuj.tv).

Politički uticaj i druge ranjivosti

Izbor članova REM-a je bio tema ne samo administrativne procedure već i političkih pregovora na najvišem nivou vlasti. Politički kontakti na visokom nivou dodatno su eskalirali pa je predsednik Srbije pozvao predsednicu parlamenta da pokuša da obnovi proces izbora i otvori dijalog s nevladinim organizacijama, ističući važnost inkluzivnosti i dogovora, ali i naglašavajući da dijalog mora biti „realan i racionalan”.2

Evropska unija se u nekoliko navrata uključila u diskusiju oko REM-a, pozivajući na transparentan izbor svih članova Saveta i ističući da

2 Izvor: https://insajder.net/prenosimo/vucic-pozvao-na-obnovu-procesa-izbora-clanova-saveta-rem-a?

izbor institucija poput REM-a ima direktan uticaj na kredibilitet izbornog i medijskog sistema u Srbiji. EU je jasno stavila do znanja da ispunjavanje standarda nezavisnosti regulatornih tela predstavlja važan element Poglavlja 23 (o pravosuđu i osnovnim pravima), a to je jedno od najvažnijih poglavlja u pregovorima o pristupanju. Transparentnost, inkluzivnost i nezavisnost u izboru članova regulatornih tela smatraju se merilima napretka u ovom delu pristupnog procesa.

Umesto da se institucionalni zastoj iskoristi kao prilika za otklanjanje uočenih manjkavosti, pre svega u pogledu transparentnosti, poštovanja procedura i uloge ovlašćenih predlagača, predloženo rešenje deluje kao pokušaj da se proces nastavi kao da ništa nije bilo.

Istovremeno, međunarodni posmatrači i organizacije, uključujući i one koje prate medijske slobode i pravila izbora u kontekstu demokratije, ukazivali su da izbori u REM-u mogu biti indikator šireg trenda u kojem izvršna vlast i dominantne političke snage pokušavaju da zadrže uticaj nad nezavisnim telima, što se potencijalno može odraziti i na medijski pluralizam.3 Ovakve kritike dodatno naglašavaju važnost procesa izbora REM-a ne samo kao tehničkog zadatka već kao elementa koji

3 Izvor: https://www.balcanicaucaso.org/en/cp_ article/serbia-election-of-rem-council-undermines-democratic-principles/ ?

potvrđuje sposobnost države da zaštiti slobodu medija, jednu od ključnih demokratskih vrednosti koje EU očekuje od zemalja kandidata.

Iako je izbor osam od devet članova bio potvrđen i ocenjen kao „važan korak napred”, konačan sastav Saveta REM-a ostao je nepotpun zbog neizabranog predstavnika iz reda nacionalnih manjina, što dodatno otežava punu funkcionalnost tela. EU i OEBS su obećali da će pažljivo pratiti i završetak tog dela procesa, ali činjenica da REM nije u potpunosti konstituisan ostavlja regulatorno telo u oskudnom položaju da u potpunosti sprovodi svoj mandat u skladu s profesionalnim standardima koji se očekuju u zemljama članicama EU.

Kao da ništa nije bilo

Dodatni razlog za zabrinutost predstavlja i najnovija najava moguće promene same procedure izbora članova Saveta REM-a. Prema izjavi ministra informisanja i telekomunikacija razmatra se opcija da se proces izbora nastavi tako što bi se kandidati našli pred Narodnom skupštinom na direktnom glasanju, bez prethodnih pregovora, dijaloga sa predlagačima i pokušaja postizanja šireg društvenog konsenzusa. Ovakav pristup, koji se predstavlja kao „najpravedniji” i najbrži način da se deblokira rad REM-a, u suštini ignoriše razloge zbog kojih je prethodni proces doveden u pitanje i zbog kojih su pojedini članovi Saveta podneli ostavke.

ZAKON VERSUS PRAKSA

Formalno, zakon definiše proces tako da se kandidati za članove Saveta REM-a predlažu od strane ovlašćenih predlagača, između ostalih, nezavisnih organizacija civilnog društva, udruženja novinara i drugih relevantnih profesionalnih udruženja (npr. strukovnih umetničkih udruženja). Predloženi kandidati potom se razmatraju i potvrđuju u okviru Odbora Skupštine Srbije za kulturu i informisanje, a onda i plenarnog glasanju u Narodnoj skupštini. Međutim, u praksi je ovaj proces nailazio na brojne prepreke: od odbijanja prigovora i primedbi na regularnost kandidatura, do odbacivanja formalnih pravnih primedbi koje su podnosili zakonski predlagači, uz rezultate koji su često bili osporavani, što je već bila tema teksta „Proces izbora članova i članica REM-a: Civilno društvo pokazalo spremnost da pomogne državi”.1

1 https://euresurscentar.bos.rs/sr/blog/35/586/proces-izbora-clanova-i-clanica-rem-a_-civilno-drustvo-je-pokazalo-spremnost-da-pomogne-drzavi.html

utemeljenim procesima izbora nezavisnih tela. Direktno parlamentarno glasanje, bez prethodnog dijaloga i pokušaja obnove poverenja u sam proces, teško se može posmatrati kao korak ka jačanju institucionalne nezavisnosti REM-a.

Direktno parlamentarno glasanje, bez prethodnog dijaloga i pokušaja obnove poverenja u sam proces, teško se može posmatrati kao korak ka jačanju institucionalne nezavisnosti REM-a. Naprotiv, ono rizikuje da dodatno oslabi kredibilitet regulatora.

nastavi kao da ništa nije bilo. Time ne samo da se relativizuju ozbiljne primedbe civilnog društva i stručne javnosti već se dodatno učvršćuje percepcija da se nezavisnost regulatornog tela podređuje logici parlamentarne većine.

Posebno je problematično što se ovakva ideja pojavljuje u kontekstu evropskih integracija Srbije, gde se upravo insistira na inkluzivnim, predvidivim i proceduralno

Naprotiv, ono rizikuje da dodatno oslabi kredibilitet regulatora i da pošalje poruku da se politička efikasnost stavlja ispred evropskih standarda dobrog upravljanja i demokratske kontrole.

DEZMOND DINAN

OČEKUJEM POGORŠANJE TRANSATLANTSKIH ODNOSA

Evropljani su svesni šta je potrebno kako bi postali nezavisniji od Sjedinjenih Država i ostvarili ono što predsednik Makron naziva evropskim suverenitetom ili strateškom autonomijom. Ti pojmovi se ne dopadaju svima, ali je realnost da Evropa mora biti sposobna da stoji na sopstvenim nogama… Da bi Evropa zaista postala vojno sposobna i mogla da deluje nezavisno od SAD, ta izdvajanja bi morala da dostignu nivo od oko 10% BDP-a. To će biti izuzetno teško ostvariti i nije jasno da li za tako nešto postoji unutrašnja politička podrška.

Priredio: Marko Lončar, dopisnik portala Progovori o pregovorima

Marko Lončar i Dezmond Dinan, izvor: privatna arhiva

Progovori o pregovorima: Početak 2026. obeležen je obnovljenim tenzijama u transatlantskim odnosima, uključujući eskalaciju krize oko Grenlanda. Kako tumačite ove događaje i šta oni otkrivaju o trenutnom stanju odnosa između

Sjedinjenih Država i Evrope?

Dezmond Dinan: Mislim da je januar 2026. označio najnižu tačku u transatlantskim odnosima nakon Drugog svetskog rata. Taj odnos je oduvek imao uspone i padove i nikada nije bio u potpunosti harmoničan, ali se ništa ne može uporediti sa nesuglasicama tokom Trampove administracije koje su kulminirale upravo u januaru.

Pretnje predsednika Trampa Grenlandu, a time i danskom suverenitetu − uprkos činjenici da je Danska i NATO saveznica i članica EU − predstavljale su izuzetno nizak momenat u transatlantskim odnosima. Istovremeno, januar je bio i prelomna tačka, jer se poklopio sa skupom u Davosu.

Predsednik Tramp je govorio u Davosu, a njegov govor je iz američke perspektive bio katastrofalan, dok je iz evropske bio iznenađujuće ohrabrujući, imajući u vidu reakcije koje je izazvao. Po prvi put su mnogi Evropljani, koji ranije nisu pažljivo slušali Trampa, postali svesni koliko su njegovi govori nekoherentni, protivrečni i nepovezani.

Problem nije bio samo u načinu izlaganja, već i u samom sadržaju. Iako je odustao od otvorenih pretnji

upotrebom vojne sile protiv Grenlanda, nastavio je da vrši pritisak na Grenland i Evropu u širem smislu. Pre toga je zapretio dodatnim sankcijama protiv osam evropskih zemalja − šest članica EU i dve države van Unije, Norveške i Velike Britanije. To je bilo šokantno i jasno je pokazalo koliko je predsednik Tramp nepredvidiv i hirovit.

Čak su i oni Evropljani, koji su verovali da je saradnja sa Sjedinjenim Državama i dalje moguća, počeli da shvataju da je došlo do raskida. Zanimljivo je da to nije artikulisao nijedan evropski lider nego premijer Kanade Mark Karni. U govoru u Davosu, neposredno pre Trampovog nastupa, rekao je da se ne radi o novoj fazi transatlantskih odnosa ili posleratnog poretka, jer se ra-

Na sednici Evropskog saveta u decembru 2025. godine, proširenje – a posebno pitanje Albanije i Crne Gore – nije ni razmatrano, niti je pomenuto u zaključcima. Time je poslata jasna poruka da lideri EU, uprkos pozitivnoj oceni Komisije, još nisu spremni da krenu dalje.

skid već dogodio i sada je potrebno njime upravljati. Mislim da Evropljani tek sada počinju upravo to da rade.

Nisam optimista da će se transatlantski odnosi poboljšati tokom ostatka mandata Trampove administracije. Tramp se neće promeniti. Postoji rizik da Evropljani, nakon povlačenja neposrednih pretnji, pomisle da se odnosi mogu nastaviti na nivou kakvi su bili ranije. Svakako, ne mislim da će to biti slučaj.

POP: Znači smatrate da nije reč o privremenim trvenjima između SAD i EU, nego o dubljim razilaženjima strateških interesa?

DD: Da, mislim da je reč o nečemu značajnijem od privremenih trvenja. Ona mogu postati trajna i Evropa se trenutno suočava sa tom realnošću. Na kognitivnom nivou, Evropljani su svesni šta je potrebno kako bi postali nezavisniji od Sjedinjenih Država i ostvarili ono što predsednik Makron naziva evropskim suverenitetom ili strateškom autonomijom. Ti pojmovi se ne dopadaju svima, ali je realnost da Evropa mora biti sposobna da stoji na sopstvenim nogama.

Evropske članice NATO-a povećavaju izdvajanja za odbranu te većina njih sada izdvaja oko 5% BDP-a. Da bi Evropa zaista postala vojno sposobna i mogla da deluje nezavisno od SAD, ta izdvajanja bi morala da dostignu nivo od oko 10% BDP-a.

To će biti izuzetno teško ostvariti i nije jasno da li za tako nešto postoji unutrašnja politička podrška. Dakle, iako postoji jasno razumevanje onoga što je potrebno učiniti, politička spremnost izostaje zbog visokih troškova.

POP: Povodom četvrte godišnjice rata Rusije protiv Ukrajine, rasprave o zamoru i dugoročnim bezbednosnim garancijama su se intenzivirale. Kako ocenjujete ulogu Evropske unije u narednoj fazi ovog sukoba?

DD: Postoji izražen zamor od rata, kao i izvestan zamor od predsednika

Zelenskog. Evropljani nesumnjivo poštuju Zelenskog, ali njegova oštra kritika Evrope na skupu u Davosu nije bila dobro primljena. Može se tvrditi da Evropa može učiniti više za Ukrajinu, ali ona već pruža značajnu podršku te ta kritika nije naišla na šire razumevanje.

Razumem zašto je Zelenski zauzeo takav ton. On stalno nastoji da mobiliše političku podršku, koristeći i pohvale i kritike. Međutim, u ovom slučaju tvrđi pristup nije dao željeni efekat. To neće dovesti do sloma evropske vojne i finansijske podrške Ukrajini, ali će smanjiti strpljenje i pojačati zabrinutost u vezi sa unutrašnjim političkim kretanjima u Ukrajini.

Podrška Evrope bila je značajna: vojna pomoć, kako od strane pojedinačnih država, tako i kroz EU, zatim obimna finansijska podrška, kao i dodela statusa kandidata uz formalno otvaranje pristupnih pregovora. Ipak, ti pregovori još nisu započeli u suštinskom smislu.

Na osnovu iskustva prethodnih proširenja, proces pristupanja obično traje između deset i petnaest godina, a ne dve ili tri. Kako bi se sačuvala verodostojnost procesa i obezbedila pravičnost prema državama koje na članstvo čekaju znatno duže − posebno onima sa Zapadnog Balkana − ne verujem da će se pristupanje Ukrajine odvijati tempom kakav ona priželjkuje.

POP: U kojoj meri je rat u Ukrajini suštinski transformisao Evropsku uniju, kako u bezbednosnom tako

i u političkom i institucionalnom smislu?

DD: U bezbednosnom smislu – suštinski. U institucionalnom – znatno manje. Institucionalna arhitektura Evropske unije ostala je izuzetno stabilna. Ono što se, međutim, pro-

Trampova administracija je jasno pokazala odbojnost prema Evropskoj uniji kako na idejnom tako i na ekonomskom planu. Evropljani sada postaju svesni da Evropska unija neće biti prihvaćena pod sopstvenim uslovima.

menilo jeste institucionalna ravnoteža. Od ranih devedesetih godina, najznačajnija promena ogleda se u jačanju uloge Evropskog saveta.

Krize tokom poslednjih petnaestak godina, od krize evrozone, preko pandemije i Bregzita, pa sve do rata u Ukrajini, dodatno su ojačale poziciju Evropskog saveta. Ključna ustavna, ekonomska i vojna pitanja mogu se rešavati isključivo na nivou šefova država i vlada. Stoga, najvažnija institucionalna promena ne odnosi se na strukturu, već na ravnotežu moći, koja je jasno pomerena ka izvršnoj vlasti u okviru Evropskog saveta.

POP: Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2026. dominirale su teme poput geopolitičke fragmentacije, industrijske politike i demokratske otpornosti. Koliko je Evropska unija dobro pozicionirana u ovom promenljivom globalnom okruženju?

DD: Smatram da je EU relativno dobro pozicionirana, naročito kada je reč o demokratskoj otpornosti. To može zvučati iznenađujuće imajući u vidu unutrašnje pretnje demokratiji, uključujući slučaj Mađarske, kao i rast populizma i evroskepticizma širom Evrope. Ipak, takvi trendovi su razumljivi, pa čak i očekivani u aktuelnoj globalnoj političkoj klimi.

Evropska unija ima duboku i ukorenjenu posvećenost demokratiji i principima sadržanim u članu 2 Ugovora o Evropskoj uniji. Verujem da će uspeti da prebrodi ove izazove i ostane važna globalna referentna tačka kada je reč o demokratiji.

POP: Da li rasprave u Davosu ukazuju na jačanje evropske strateške autonomije ili pre pokazuju da EU i dalje u velikoj meri zavisi od transatlantskog okvira?

DD: Da. Jasno je da postoji jačanje posvećenosti evropskoj strateškoj autonomiji iako će njeno ostvarivanje biti skupo. Cena će biti visoka, kako politički tako i finansijski, jer zahteva velika izdvajanja iz nacionalnih budžeta i veće doprinose budžetu EU. Ta pitanja već snažno utiču na pregovore o narednom Višegodišnjem finansijskom okviru.

Pritisak da se poveća potrošnja za bezbednost i odbranu otvara teška pitanja finansiranja, s akcentom na oblasti poljoprivrede i kohezione politike. Te tenzije su već vidljive. Uprkos tome, danas postoji snažna svest da Evropa mora postati nezavisnija – ne samo u vojnom već i u tehnološkom i ekonomskom smislu.

Taj zamah je dodatno ubrzan tokom skupa u Davosu. Promenu najbolje ilustruje stav predsednika Makrona. Iako je donedavno delovao politički oslabljen, on već dugo zagovara evropski suverenitet. Sada se njegovi argumenti shvataju ozbiljno, a njegovo liderstvo unutar EU jače je nego što je bilo tokom poslednjih nekoliko godina.

Predsednik Tramp je govorio u Davosu, a njegov govor je iz američke perspektive bio katastrofalan, dok je iz evropske bio iznenađujuće ohrabrujući, imajući u vidu reakcije koje je izazvao. Po prvi put su mnogi Evropljani koji ranije nisu pažljivo slušali Trampa postali svesni koliko su njegovi govori nekoherentni, protivrečni i nepovezani.

POP: Kako aktuelne globalne krize utiču na politiku proširenja Evropske unije i na njen pogled na Zapadni Balkan kao strateški važan region?

DD: Zemlje Zapadnog Balkana već dugi niz godina imaju status kandidata ili potencijalnih kandidata za članstvo u EU. Albanija i Crna Gora su naročito ispunile sve kriterijume i dobile zeleno svetlo od Evropske komisije. Ipak, među liderima EU i dalje postoji vrlo malo političke volje za proširenje.

Evropska unija je dugo bila zadovoljna time da Zapadni Balkan drži na distanci, uz stalno potvrđivanje njegove evropske perspektive, bez stvarnog pomaka napred.

Promena je nastupila sa ratom u Ukrajini i dodelom kandidatskog statusa toj zemlji. Iz geostrateških razloga postoji politička podrška njenom pristupanju, međutim ne i u skorijem periodu. Time je pitanje proširenja ponovo dospelo na dnevni red i dodatno su ogoljene frustracije zemalja Zapadnog Balkana.

POP: Da li geopolitički razlozi danas zaista ubrzavaju proces proširenja ili EU i dalje uglavnom deluje prema tradicionalnim principima uslovljenosti i institucionalne opreznosti?

DD: Retorika ukazuje na ubrzanje, ali u praksi Evropska unija i dalje postupa na tradicionalan način.

Gledajući ka kraju ove decenije, kakvu Evropsku uniju predviđate u pogledu transatlantskih odnosa i unutrašnje kohezije, uključujući budućnost proširenja?

Očekujem da će se pogoršanje transatlantskih odnosa nastaviti. Sve dok je Trampova administracija na vlasti, njen neprijateljski odnos prema Evropskoj uniji će potrajati.

Taj neprijateljski stav nije usmeren samo protiv pojedinih politika EU već i protiv njenih institucija, odnosno protiv šire filozofije evropskih integracija. Zabrinjavajući su i otvoreno ohrabrivanje te podrška političkim partijama u Evropi koje su protiv EU i često imaju antidemokratske stavove.

To je neprihvatljivo i Evropska unija mora ostati budna i na oprezu.

POP: Na osnovu vašeg dugogodišnjeg iskustva u proučavanju evropske integracije, šta mislite da donosioci odluka u EU i Sjedinjenim Državama najčešće pogrešno razumeju o svom međusobnom odnosu i njegovom uticaju na širi evropski kontinent?

DD: Evropljani su dugo potcenjivali činjenicu da su Sjedinjene Države suštinski evroskeptične. Kao supersila, SAD teško mogu razumeti zašto bi države dobrovoljno delile i prenosile deo svog suvereniteta. Isto to u određenoj meri važi i za Kinu i Indiju. Mnogi Evropljani su pretpostavljali da je projekat Evropske unije toliko nov, jedinstven i impresivan da će ga drugi prirodno razumeti i podržati. Ta se pretpostavka pokazala pogrešnom.

BORBA PROTIV KORUPCIJE NA ZAPADNOM BALKANU

SUDAR DOBRIH MERA SA REALNOŠĆU

Prevencija i suzbijanje korupcije nisu jača strana balkanskih država. Na korupciju se često gleda kao na donekle opšteprihvaćen kulturološki fenomen. Takođe, korupcija na visokom nivou cveta, vodeći ka fenomenu zarobljene države. Dodatno, kapaciteti agencija za sprečavanje korupcije značajno su limitirani, sudska praksa u korupcionaškim slučajevima skromna, a rezultati međunarodnih indeksa obeshrabrujući.

Piše: Miloš Pavković, Centar za evropske politike

Miloš Pavković, izvor: Medija centar

Borba protiv korupcije kao vrlo potentna javna politika ponovo je na agendi širom Evrope, kako u nacionalnim državama tako i u Evropskoj uniji (EU). Pre skoro četiri godine, potpredsednica Evropskog parlamenta Eva Kaili uhapšena je pod optužbom za korupciju u skandalu poznatom pod nazivom Belgijagejt Noviji i još zvučniji primer jeste i nedavno hapšenje Federike Mogerini, bivše Visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost i aktuelne rektorke Koledža Evrope, pod optužbama za korupciju i zloupotrebu u vezi s javnim nabavkama. Ovi primeri hapšenja na najvišem političkom nivou signaliziraju jasnu nameru obračuna sa korupcijom i talas anti-koruptivnih akcija u EU. Istovremeno, sličan trend preslikava se i u državama Zapadnog Balkana (ZB), gde se obračun sa korupcijom najavljuje u izjavama zvaničnika, formalizuje u zvaničnim dokumentima, a u nekim državama i pokazuje konkretnim akcijama. Ovakav trend u regionu ZB pre svega je rezultat procesa pristupanja EU, čijem ubrzanju svedočimo poslednjih nekoliko godina.

Stanje na papiru

Reformske agende balkanskih država, kao deo Plana rasta EU (Instrumenta za reformu i rast), predstavljaju formalni izvor antikorupcijskih nastojanja i posvećenosti. One sadrže konkretne planove i spisak reformi koje će država sprovesti u periodu 2024−2027. godine, koji je podeljen na pet

stubova, od kojih je jedan od najznačajnijih – Osnovna prava i vladavina prava. U okviru tog stuba nalaze se i mere koje targetiraju prevenciju i borbu protiv korupcije. Plan rasta zamišljen je kao instrument koji će dodatno podržiti i ubrzati države na putu ka članstvu u EU, kao i obezbediti dodatni izvor finansijske podrške za države ispodprosečne ekonomske

Borba protiv korupcije definitivno se vratila na agendu vlada u našem regionu, ali ostaje otvoreno pitanje političke volje i samostalnosti pravosuđa, bez čega neće doći do konkretnijih rezultata.

razvijenosti. U tom kontekstu on predstavlja odličnu priliku za vlade država kandidata, dok za proevropske aktere on uliva nadu u skoro proširenje EU.

Svih šest država i entiteta Zapadnog Balkana u okviru svojih reformskih agendi imaju konkretne reformske korake koji se tiču borbe protiv korupcije. Jedna veoma interesantna i važna mera identično je preslikana u svih šest reformskih dokumenata. Ta mera odnosi se na dokazane rezultate u smislu istraga, optužnica, presuda i konfiskacija imovine u slučajevima korupcije, uključujući i korupciju na visokom nivou. Ona šalje nekoliko važnih poruka. Prvo, na ovaj način ambiciozno postavljena, mera može značiti rešenost i jaku političku volju za obračun sa korupcijom. Drugo, to može biti i rezultat insistiranja Brisela da se ovo pitanje nađe u

reformskoj agendi. I treće, otkriva se važnost problema korupcije u regionu kao opšteprisutnog fenomena, odnosno nemogućnost njegovog ignorisanja.

Pored toga, u reformskim agendama mogu se naći različite druge antikoruptivne mere. Počevši od usvajanja strateških dokumenata za suzbijanje korupcije, poput strateških i akcionih planova, i zakonodavnog usklađivanja sa EU, preko uspostavljanja potpuno novih nezavisnih institucija za adresiranje ovog problema, do jačanja kapaciteta postojećih tela i bolje primene zakona. U okviru šest reformskih agendi, države Zapadnog Balkana obavezale su se da sprovedu ukupno 32 reformska koraka u oblasti borbe protiv korupcije. Ovaj veoma ambiciozan cilj ogleda se kako kvantitativno − u broju predviđenih mera, tako i kvalitativno − u opisu i predviđenim rezultatima koje bi njihova implementacija trebalo da donese. Ukoliko bi obaveze bile zaista i u potpunosti implementirane na način predviđen u reformskim agendama, to bi značilo transformativnu promenu u administracijama Zapadnog Balkana.

Stanje na terenu

Međutim, lepe su želje ispisane u strateškim dokumentima i reformskim agendama, ali sudar s realnošću često je otrežnjujući. Prevencija i suzbijanje korupcije nisu jača strana balkanskih država. Na korupciju se često gleda kao na donekle opšteprihvaćen kulturološki fenomen. Takođe,

korupcija na visokom nivou cveta, vodeći ka fenomenu zarobljene države. Dodatno, kapaciteti agencija za sprečavanje korupcije značajno su limitirani, sudska praksa u korupcionaškim slučajevima skromna, a rezultati međunarodnih indeksa obeshrabrujući.

Kada je reč o oceni implementacije reformskih agendi po pitanju antikorupcijskih mera, još uvek je rano dati sveobuhvatnu ocenu implementacije reformskih koraka. Nekoliko je ključnih razloga. Prvo, većina koraka je predviđena za implementaciju i dospeva na realiza-

Međutim, već u ovoj fazi postoje slučajevi borbe protiv korupcije vredni pažnje u našem regionu. Tokom prošle godine u Crnoj Gori je uhapšen bivši ministar odbrane pod otužnom za korupciju, dok je u Albaniji uhapšen gradonačelnik Tirane prošle godine, a potpredsednica Vlade je nedavno optužena za korupciju. U Srbiji je, nakon najave predsednika, otpočeo talas hapšenja u vezi sa korupcijom. Međutim, iako je tokom prošle godine uhapšeno više stotina ljudi, način na koji je proces započet iz političkog centra odlučivanja i u kontekstu aktivnih druš-

Srbija predstavlja posebno zabrinjavajući slučaj, jer beleži istorijski najlošiji rezultat otkad Indeks percepcije korupcije istu meri. Tako je Srbija sada bliža Turskoj, Azerbejdžanu, Ruskoj Federaciji itd. nego državama članicama EU.

ciju u 2026. ili 2027. godini. Tokom 2024. i 2025. implementirani su uglavnom koraci koji se odnose na formalno usvajanje dokumenata ili uspostavljanje neke institucije, dok su konkretniji rezultati ostavljeni za kasniju fazu. Drugo, glavni verifikacioni mehanizam predstavlja tzv. Scoreboard ili u slobodnom prevodu Semafor Evropske komisije (EK). U praksi se pokazalo da verifikacija teče veoma sporo. Na primer, Komisija je tek nedavno, u januaru 2026. godine, verifikovala implementaciju tri reformska koraka Srbije iz 2024. godine. Stoga će alternativni monitoring civilnog društva biti veoma važan za davanje preliminarnih i bržih ocena o ispunjenosti reformske agende i rezultata implementacije.

tvenih protesta, postavlja se legitimno pitanje politizacije čitavog procesa, kao i samostalnosti pravosuđa da se ovim pitanjem bavi na nepristrasan način.

O stanju stvari u ovoj oblasti najbolji uvid daje Indeks percepcije korupcije (CPI), a najnoviji rezultati za 2025. godinu nedavno su objavljeni i, nažalost, nisu ohrabrujući. Jedino je Bosna i Hercegovina u čitavom regionu zabeležila minimalni napredak u odnosu na prethodnu godinu, ali je i dalje daleko ispod evropskog i svetskog proseka. Crna Gora i Severna Makedonija zadržale su prošlogodišnji rejting, s tim što je jedino Crna Gora u okvirima globalnog, ali ispod evropskog

proseka. Albanija, Srbija i Kosovo1 nazadovali su na listi beležeći negativne poene. Srbija predstavlja posebno zabrinjavajući slučaj, jer beleži istorijski najlošiji rezultat otkad Indeks percepcije korupcije istu meri. Tako je Srbija sada bliža Turskoj, Azerbejdžanu, Ruskoj Federaciji itd. nego državama članicama EU. Iako CPI treba uzeti s rezervom, imajući u vidu njegovu metodologiju i činjenicu da meri percepciju, a ne stvarnu korupciju, ovakvi podaci u regionu ZB, a posebno za Srbiju, jesu alarmantni. U skladu s tim, biće neophodno da EK stavi poseban fokus na monitoring implementacije antikorupcijskih mera iz reformske agende, kako bi države zaista postigle željene rezultate.

Upitna politička volja

Prilikom najave Plana rasta za ZB i tokom procesa kreiranja i usvajanja reformskih agendi, očekivanja eksperata i civilnog društva u regionu bila su velika. Međutim, rezultati su zasad skromni. U polovini država implementacija mera iz oblasti borbe protiv korupcije je započela, ali je u ranoj fazi, negde je i obračun sa korupcijom na visokom nivou vidljiv, međutim u drugoj grupi postoji značajno kašnjenje i izostanak rezultata. Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Kosovo su u grupi koja kasni sa implementacijom mera iz reformske

1 Termin Kosovo koristi se bez prejudiciranja konačnog statusa i u skladu sa Rezolucijom 1244 SBUN (1999). Takođe, CPI posmatra i ocenjuje Kosovo kao poseban entitet pa autor u tom kontekstu prenosi i rezultate trećeg izvora.

agende. S druge strane, interesantan je primer Srbije koja je započela implementaciju pojedinih mera, ali dobija negativne ocene međunarodnih indeksa. Konačnu ocenu svakako treba ostaviti za kraj 2027. godine, što je ujedno i rok za implementaciju svih koraka iz reformske

agende. U ovom trenutku se može samo zaključiti – borba protiv korupcije definitivno se vratila na agendu vlada u našem regionu, ali ostaje otvoreno pitanje političke volje i samostalnosti pravosuđa, bez čega neće doći do konkretnijih rezultata.